151 на крају ипак не би добио развод, ми не бисмо могли да поништимо наш брак, а ни да останемо у њему; те тако, остављам њему да замисли у каквом бисмо се положају обоје нашли, ако он не би добио развод. Укратко, наводила сам му противне разлоге све док га нисам уверила да је његов предлог посве бесмислен; онда је он иступио са новим предлогом, наиме, да потпишем и потврдим уговор са њим, да ћу се удати за њ чим он добије развод брака; а не буде ли могао да добије развод, уговор постаје ништаван. Рекох му да је тако паметније; али како сам сад први пут опазила да је довољно слаб да успламти љубавним жаром, не рекох му одмах да пристајем; размислићу о томе, рекох. Играла сам се с овим љубавником као што се пецач игра с пастрмком: видела сам да се чврсто ухватио на удицу, те сам збијала шалу с његовим новим предлогом и ствар одуговлачила. Казала сам му да ме мало познаје, и да треба да се распита о мени; дозволила сам му да ме допрати до стана, али нисам га хтела позвати да уђе, но му рекох да то не би било пристојно. Укратко речено, избегла сам да потпишем уговор, a то сам учинила зато што је она госпођа која ме је позвала у Ланкашајер толико наваљивала да дођем, и обећавала ми златна брда, да сам била у искушењу да пођем с њом и да видим. „Можда Но,” помислих, „тамо још и прокопсати”; и онда се нисам много двоумила да ли да оставим мог честитог Лондонца, у кога нисам била толико заљубљена да га не бих напустила ради неког богатијег. Једном речју, избегла сам да потпишем уговор; али казала сам му да ћу отпутовати на север, а обавестићу га куда треба да ми пише поводом ствари коју сам му поверила; о томе колико га ценим нека му сведочи залог који ћу му дати, јер у његовим ћу рукама оставити безмало све што имам на свету; а дајем му реч да ћу, чим буде добио развод и известио ме о томе, доћи у Лондон, и да ћемо онда о томе озбиљно поразговарати.
152 ГЛАВА XVI Морам признати да сам кренула тамо са подлом намером, али, као што Ке се из даљега видети, намере оних који су ме позвали биле су још много горе. Еле, кренула сам са својом пријатељицом, како сам је називала, у Ланкашајер. За све време путовања она ме је обасипала наизглед најискренијом, најнепретворнијом љубављу; путем ме је чашћавала, и плаћала је све трошкове сем мога подвоза; а њен се брат довезао до Воринпона у господским кочијама, да би нас дочекао, и одатле смо се одвезли с њим у Ливерпул да се лепше пожелети не може. Исто тако, биле смо врло лепо гошћене три или четири дана у кући неког трговца у Ливерпулу; клоним се да кажем његово име, због онога што је уследило. Онда ми она рече да ће ме повести кући неког свог стрица, где ћемо бити дивно угошћене; а њен стриц, како га је она звала, посла по нас четворопрег, и одвезосмо се четрдесет миља не знам ни сама куда. Довезле смо се, ипак, до једног властелинског дома усред великог имања, у којем је живела многобројна породица, где је друштво било заиста необично, и где су њу називали братаницом. Ја јој онда рекох да је требало да ме упозори да се опремим бољим рухом, кад је мислила да ме доводи у овакво друштво. То дође до ушију госпођа, па ми рекоше врло уљудно да се у њиховом крају свет не цени толико по одећи коју носи, као што је то обичај у Лондону; да их је њихова братаница обавестила о мојој ваљаности, и да мени нису потребне скупе хаљине да би се истакла моја вредност; укратко речено, паштиле су се око мене не због оног што сам, него због оног што су мислиле да јесам, врло богата госпођа удова. Прво што сам открила овде било је то, да су сви чланови породице, па и братаница, били римокатолици; па ипак, нико на свету није се могао опходити боље према мени, јер указивали су ми сваку љубазност баш као да сам била њиховог закона. Истина, ја нисам гајила никаква нарочита уверења да
153 бих у питањима вере била некаква пробирачица; и брзо сам научила да говорим повољно о римској цркви; рекох им нарочито да у свим неслагањима у погледу вере која постоје међу хришћанима ја видим само предрасуде васпитања, и да је случајно мој отац био римокатолик, нимало не сумњам да би ми њихова вера била по вољи као и моја властита. То им се свидело у највећој мери, и како сам даноноћно била опкољена добрим друштвом и пријатним разговором, имала сам исто тако и две три старице које су ме салетале причама о религији. Да бих им угодила, нисам се устручавала да с њима присуствујем њиховом богослужењу, и да чиним све онако како су ме оне упућивале, али нисам хтела ни да будем и сувише јевтина; тако да сам им само углавном давала повода да се понадају да ћу прећи у католичанство, ако будем упућена у католичку веронауку; и на томе је ствар остала. Ту сам остала око шест недеља; а онда ме моја спроводница поведе натраг, у неко село, удаљено око шест миља од Ливерпула, где се њен брат (како га је она звала) довезе у сопственим колима, са двојицом лакеја у лепим ливрејама, и дође да ме посети; и прво што би, беше да мени изјави љубав. С обзиром на све што сам доживела, човек би помислио да мене нико не може преварити, и доиста тако сам и сама мислила, имајући сигуран адут код куке, који сам решила да не бацам из руку сем ако би се указало нешто много повољније. Међутим, по свему судећи, овај брат моје пријатељице био је добра прилика, јер његови поседи, по најскромнијем рачуну, доносили су му хиљаду фунти годишње — његова је сестра говорила да доносе и свих хиљаду и пет стотина — и налазили су се највећим делом у Ирској. Мене су сматрали за тако велику богаташицу да ме чак нису ни питали колики је мој иметак; а моја лажна пријатељица увеличала га је, на основу будаластог реклаказала, од пет стотина фунти на пет хиљада фунти, а док смо дошли амо свота је нарасла на петнаест хиљада фунти. Ирац је, јер чух да је он те народности, на тај мамац просто пошашавио; удварао ми се, доносио ми поклоне, лудачки се задуживао да би покрио трошкове свога удварања. Што јест-
154 јест, имао је изглед необично финог господина: био је висок, лепо развијен, и изванредно умешан; говорио ми је о своме имању и својим шталама, о својим коњима, својим чуварима лова, својим шумама, својим закупцима, својим слугама, баш као да седи у властелинском дворцу, а ја све то видим око себе. Ниједном ме није чак ни упитао што о моме новцу или имању, него ме је уверавао да ће, чим дођемо у Даблин, пренети на моје име (у случају да останем удовица) годишњи приход од имања у износу од шест стотина фунти, а да ће још овде саставити о томе уговор. Ово су биле речи на какве нисам била навикла, и сва моја предострожност била је нестала; моја пријатељица била је ђаволица која ми је свакога часа говорила како њен брат живи на великој нози. Једном је дошла да ме упита како желим да моје кочије буду обојене, и како пресвучене изнутра; а другом приликом упитала је како мој паж треба да буде одевен: укратко, моје су очи биле засењене, била сам изгубила моћ да кажем „Нећу”, и, да прекратим причу, пристала сам да се удам; али да би венчање било обављено у већој скровитости, одвезли смо се дубље у унутрашњост, где нас је венчао један свештеник о коме ми рекоше да ће обред обавити ваљано као и ма који парох англиканске цркве. Не могу рећи да притом нисам мало помишљала како на нечастан начин остављам мог верног Лондонца, који ме искрено љуби, који се отима да се ослободи једне опаке курве која се бесрамно понела према њему, и који се од своје нове изабранице нада бескрајној срећи; а та изабраница ето даје себе другоме на начин мал’не исто онако бесраман као што је и њезин. Али блиставе слике великог имања и лепих ствари којима ми је обманути створ, сада мој обмањивач, непрестано пленио машту нису ми дали мира ни времена да мислим о Лондону, или ма о чему другом у томе граду, а још мање о обавези коју сам имала према човеку бескрајно веће истинске вредности него што је био овај коме сам се сада предала. Али ствар је била свршена; сада сам била у рукама мога новог супруга, који се још увек понашао као и раније: био је
155 величанствено раскошан, и, судећи само по његовој свакодневној одећи, морао је имати бар хиљаду фунти годишњег прихода. Отприлике месец дана после венчања, он поче да ми говори о одласку у Западни Честер да бих се тамо укрцала у брод за Ирску. Међутим, он с тим није хитао, јер остасмо безмало још три недеље, а онда посла у Честер по кола, да нас чекају код такозване Црне Стене, прекопута Ливерпула. Одвезли смо се донде једним лепим чамцем са шест весала, а његове слуге, коњи, и пртљаг беху упућени скелом. Он ми се извинио што нема познаника у Честеру, али рече да ће отићи тамо пре мене и наћи ми лепе просторије у некој приватној кући. Упитах га колико ћемо остати у Честеру. „Највише ноћ или две,” рече он, „а онда ћемо одмах узети кола за Холихед.” Ја му на то рекох да ни у коме случају не треба да се труди да тражи приватан стан за ноћ или две, јер Честер је велико место, па несумњиво има добрих и удобних гостионица; те тако одседосмо у једној гостионици недалеко од саборне цркве; не сећам се више како се звала. Овде ме мој супруг, говорећи о нашем одласку у Ирску, упита да ли немам да средим у Лондону какве пословне ствари пре него што кренемо. Рекох му да немам, бар ништа тако важно што се не би дало уредити из Даблина писменим путем. „Госпођо,” рече он на то с пуно поштовања, „држим да највећи део ваше имовине, о којој ми сестра вели да се махом састоји од новца уложеног у Енглеску банку, лежи на сигурноме месту; али у случају да треба извршити пренос, или ма на који начин променити власништво, можда би било потребно отићи у Лондон и уредити те ствари пре него што бисмо прешли преко.” Ја сам на то морала изгледати чудно, па му рекох да не знам шта хоће тиме да каже; и рекох му да, колико ми је познато, немам никаквог новца у Енглеској банци; а надам се да не може рећи да сам му икада тако нешто казала. Не, рече он, ја му то нисам казала, али његова сестра му је рекла да је највећи део моје имовине уложен у ту банку; „а ја то помињем мила моја,” рече он, „само зато да се не бисмо морали излагати
156 опасности и тегобама још једног путовања преко мора, ако има ма шта што се у том погледу може уредити или наредити сада”; а онда је додао да не жели да ме превише излаже опасностима мора. Изненадиле су ме ове речи, и узех да се домишљам шта оне треба да значе; и одмах ми паде на ум да ме је моја пријатељица, која њега називаше братом, морала приказати у бојама које мени не припадају; и наумих да до краја докучим истину пре него што оставим Енглеску и предам се не знам у чије руке у једној туђој земљи. Следећег јутра позвах у своју собу његову сестру, и упознавши је са разговором који се водио између њеног брата и мене, заклех је да ми каже шта је то она њему рекла, и из каквог се то разлога залагала за овај брак. Она признаде да му је казала да сам ја врло богата, и да је то чула у Лондону. „Чули сте то?” рекох ја љутито; „а јесам ли вам ја то икад казала?” Не, одговори она, ја јој то нисам казала, то је тачно, али казала сам више пута да сама располажем оним што имам. „То јесам рекла,” потврдих брзо, „али никад вам нисам казала да сам богата жена. И како би се то слагало с неким богатством,” рекох, „кад знате да сам дошла с вама овамо на север Енглеске само зато што је живот овде јевтинији?” На ове речи, које сам изговорила доста гласно и љутито, мој муж наиђе у собу, па замолих и њега да уђе и седне, јер, рекох, имам нешто важно да кажем пред њима обома, а веома је потребно да он то чује. Изгледа да га је мало узнемирила жестина( с којом сам канда говорила, па дође и седе поред мене, пошто је најпре затворио врата; онда се ја, јер бех врло узрујана, окретох к њему па рекох. „Жао ми је, драги пријатељу” (њему сам говорила благо), „али грдно сте се преварили кад сте се венчали са мном, јер тиме сте нанели себи штету коју ћете тешко надокнадити; но како ја за то нисам нимало крива, желим да будем ослобођена оптужбе, а кривица нека иде онамо куда спада, и никуда другде, јер ја перем руке од свега тога.” — „Откуда венчање с вама може да буде штетно по мене, мила моја?” упита он. „Ја се надам да ће ми оно у сваком погледу служити на дику и корист.” — „Одмах ћу вам
157 објаснити,” рекох, „и бојим се да нећете имати разлога да сматрате да је поступак према вама био исправан; али уверићу вас, драги пријатељу,” рекох, „да моји прсти у то нису били умешани.” Сад је он добио уплашен и унезверен изглед, и почео је, мислим, да слути оно што долази; међутим, погледао ме је само и рекао је, „Наставите,” и седео је нем, очекујући шта ћу још да кажем; те тако наставих. „Упитала сам вас синоћ,” рекох му, „да ли сам вам се икад похвалила својим богатством, или да ли сам вам икад казала да имам уложен новац у Енглеској банци, или ма где другде, и потврдили сте да то никад нисам учинила; па вас молим да ми сада кажете овде, пред вашом сестром, да ли сам вам икада дала разлога да тако мислите, или да ли смо икад о томе разговарали”; и он опет потврди да нисам, али рече да сам му ја увек изгледала као богата жена, и да се у то уздао, па се нада да се у томе није преварио. „Не питам ја вас о томе да ли сте се ви преварили,” рекох ја; „бојим се да јесте, а и ја исто тако; но ја хоћу да скинем мрљу са себе, те да знате да ја нисам имала нимало удела у превари којој сте насели.” „Сада сам баш питала вашу сестру да ли сам му икад говорила о неком свом богатству или имању, или јој казивала појединости о томе; и она признаје да нисам. Па молим вас, госпођо,” рекох јој, „будите тако правични према мени и оптужите ме ако можете, но реците да ли сам се икад претварала да сам богата; и ако јесам, зашто сам онда дошла с вама у овај крај ако ли не у намери да приштедим оно мало што имам, и да живим јевтино?” Она није могла да порекне ни једну реч, но рече да је у Лондону чула да имам велики новац, и да он лежи уложен у Енглеској банци. „А сад, драги господине,” рекох ја, ословљавајући опет мога новог супруга, „будите тако правични па ми реците ко је обмануо и вас и мене, те сте поверовали да сам богата жена, и натентао вас да ми се удварате и увучете ме у овај брак?” Он није могао да прозбори ни речи, већ само показа на њу; а после мало времена обузе га најжешћа јарост, какву никад до тада нисам видела, и узе да је псује, називајући је курвом и другим
158 најпогрднијим речима које је могао да смисли; онда рече да га је она упропастила, и признаде да му је казала да ја имам петнаест хиљада фунти, и да је требало да она од тога добије пет стотина, зато што је испроводаџисала овај брак. Обраћајући се мени, рече да она није његова сестра, већ да му је две године била милосница; да је у име овог пазара већ извукла од њега сто фунти, и да је он потпуно пропао ако ствари стоје онако како сам ја казала; и у своме бесу закле се да ће јој се одмах напити крви из самога срца, што веома уплаши и њу и мене. Она је плакала, па рече да су јој тако казали у кући у којој сам ја становала. Али ово је само погоршало његов бес, зато што га је тако намагарчила, и пустила га да се толико упетља само на основу обичног реклаказала; а онда се окрете мени и рече врло поштено да се боји да смо обоје настрадали; „јер, да вам искрено кажем, мила моја, ја немам никаквог иметка,” рече; „оно мало што сам имао натентао ме је овај ђаво да спискам на ово одело и опрему.” Док је он ово говорио са мном, она улучи згоду да побегне из собе, и никад је више не видех. Била сам поражена колико и он, и нисам знала шта да кажем; па кад он рече да је пропао, и да нема никаквог имања, ја се томе веома зачудих. „Онда је све ово,” рекох му, „била паклена варка, јер ето венчали смо се на основи двогубе преваре: ви сте пропали, велите, зато што сте се разочарали у мираз; а да сам ја имала новаца била бих исто тако преварена, јер велите да ви немате ништа.” „Били бисте заиста преварени, мила моја,” рече он, „али џе бисте били пропали, јер са петнаест хиљада фунти могли бисмо обоје лепо да поживимо у овоме крају; а био сам решио да сваки грош чувам за вас; не бих вам закинуо ни један шилинг, а остатак бих вам надокнадио својом љубављу према вама, и својом нежношћу према вама, докле год будем живео.” Ово је заиста било врло поштено, и мислим, богами, да је он говорио искрено, а његова нарав и опхођење били су такви да сам с њиме могла бити срећна као никада до сада; али зато што он није имао никаквог иметка, но се још био и задужио
159 због ове лудорије, сви изгледи били су туробни и грозни; И нисам знала шта да кажем ни шта да мислим. Рекох му да је грдна жалост што толико љубави и доброте нарави колико сам открила у њему мора да се стрмоглави у беду; да не видим ништа пред нама сем пропасти; јер што се мене тиче, ово мало што имам не би, на жалост, могло да нам буде потпора ни недељу дана, и на то извадих новчаницу од двадесет фунти, и још једанаест златника, те му рекох да сам то уштедела од свог незнатног прихода, и, поводећи се за причама које ми је оно створење испричало о животу овде, мислила сам да ћу с тим моћи да проживим три четири године; а будем ли лишена тога, остаћу у сиромаштини, a он зацело зна у каквом се стању налази жена ако у џепу нема новаца; па ипак, рекох му, ако хоће да прими тај новац, ето му га. Он ми рече, са пуно обзира према мени, и чини ми се да спазих сузе у његовим очима, да он то неће ни дирнути; да се грози на помисао да ме опљачка и остави у беди; да му је остало још педесет златника, a то је све што има на свету, и на то извади тај новац и тресну га на сто, говорећи ми да га узмем, па макар он без њега скапавао од глади. Одговорих му, са исто толико обзира према њему, да не могу да поднесем такве његове речи; него, напротив, ако може да ми предложи неки могућан начин живога, учинићу све што жени доликује, и живећу скромно колико год он то буде захтевао. Замолио ме је да тако више не говорим, јер ће, вели, полудети; рече да је одгојен као племић, иако је запао у сиромаштво, и да, колико он може да смисли, преостаје само један начин, али ни тај није добар, сем ако бих могла да му одговорим на једно питање, но он ме неће присиљавати да то учиним. Рекох да ћу му поштено одговорити, али да ли ће му мој одговор бити по вољи или неће, не знам. „Па онда, мила моја, реците ми отворено,” рече он, „да ли ће то мало што имате моћи да нам буде довољно да живимо заједно ма у којем виду, или ма у којем месту или положају, или неће?”
160 Била је срећа по мене што му се нисам казала ко сам ни шта сам — чак му ни своје право име нисам казала; и видећи да се не могу ничему надати од њега, ма колико изгледао доброћудан и ма колико поштен, већ да бисмо брзо спискали ово мало што смо имали, реших се да сакријем све осим оне новчанице и једанаест златника; и радо бих пристала да изгубим те новце, а у замену за то да се створим онде где ме је он нашао. Имала сам доиста код себе још једну новчаницу од тридесет фунти, a то је било све што сам понела са собом, колико за трошкове живога, толико и да ми се нађе у овом непознатом крају; јер иако ми је она жена, посредница која нас је тако обоје обманула, напричала како ћу се моћи повољно удати, ипак нисам желела да будем без новаца, за сваки случај. Ову новчаницу била сам сакрила, па сам стога утолико слободније располагала остатком, и могла да се осврнем на његове прилике, јер заиста од срца сам га жалила. Али, да се вратим на оно његово питање, рекох му да га никад нисам хотимично обманула, нити бих то икад учинила. Врло ми је жао, рекох, што морам рећи да од оно мало моје сиротиње не бисмо могли живети; то није довољно за живот ни мени самој, доле на југу, па сам се зато била предала у руке оној жени која га зваше братом, јер она ме је уверила да у једној вароши која се зове Манчестер, у којој још никад нисам била, могу имати врло пристојан стан и храну отприлике за шест фунти годишње; а како цео мој приход не премаша петнаест фунти годишње, држала сам да бих тамо могла лепо да поживим од те мале ренте, и чекам боље дане. Он климну главом и оста нем, и проведосмо врла суморно вече; ипак вечерасмо заједно, — и спавасмо заједно те ноћи, — а кад вечера скоро би при крају, он се мало разгали и развесели, па поручи боцу вина. „Дела, мила моја,” рече он, „иако је случај тежак, не вреди губити храброст. Дела, горе главу! Ја ћу се већ некако преметнути у животу. Ако и ви можете некако да животарите, па то је већ нешто. Ја ћу морати поново да окушам срећу у свету, човек треба да мисли као човек; а изгубити храброст значи подати се беди.” На то напуни чашу, и наздрави ми,
161 држећи ме за руку за све време док је вино клизило наниже, уверавајући ме да сам ја његова главна брига. Он је заиста био човек! племенита и витешка духа, па ми је зато било жалије. И лакше ти је некако чак и кад те упропасти частан човек неголи некаква хуља; а највећу штету имао је баш он да претрпи, јер доиста био је потрошио велику своту, а право је чудо на каквом је слабом тлу она зидала своју превару. Прво, ваља уочити подлост те жене, која, да би се дочепала једне стотине фунти, мирно њега пушта да троши три или четири пута толико, иако је то можда све што он има у свету, па и више него све; а притом нема ни најмањег основа, сем неког безначајног ћаскања на некој чајанци, да тврди да ја имам некакво имање, или некакво богатство, или нешто томе слично. Тачно је да је за осуду хватати на превару богату жену — да сам ја била таква; разметљивост у сиромаштву јесте превара, и ружно је видети то; али овај је случај био и нешто мало друкчији, и то је ишло њему у прилог, јер он није био неваљалац коме је занат да вара жене и да, као неки, улови шест седам миразуша, једну за другом, па онда кад их опељеши, он ухвати маглу; не, он је био племић, несрећан и бедан, али познавао је боље дане; и премда бих, да сам имала новаца, била бесна на ону кучку што ме је преварила, ипак мислим да иметак не би био лоше уложен на њ, јер он је заиста био човек лепога изгледа, племенитих начела, здраве памети, и веома ведра духа. Водили смо много пригушених разговора те ноћи, јер ниједно од нас није много спавало; због свих оних превара које је нада мном извршио, он се толико кајао као да је починио неки злочин па одлази на губилиште; поново ми је понудио сав новац који је имао код себе, све до последњег шилинга, говорећи притом да ће да оде у војску, да заради још. Упитала сам га зашто је хтео да буде тако окрутан и да ме води у Ирску, кад видим да тамо не би могао да ме издржава. Он ме загрли. „Мила моја,” рече, „није ми било ни на крај памети да идем у Ирску, а још мање да вас водим тамо, него, кад је свет сазнао за моје намере, дошао сам амо да се уклоним,
162 да нико не би могао да ми тражи новаца пре но што будем снабдевен њиме. „Па куда је онда,” рекох, „требало да одемо?” „Дакле, мила моја,” рече он, „признаћу вам цео план, онако како сам га био скројио: наумио сам био да вас овде упитам нешто о вашем иметку, као што сам и учинио, а кад ви будете узели да излажете појединости о томе, као што сам очекивао, ја бих у томе нашао повод да за извесно време одложимо наше путовање у Ирску, и онда бисмо отпутовали у Лондон. Био сам наумио да вам тада признам своје право стање, да вам кажем, мила моја, да сам се користио свим оним лукавствима да бих вас приволео на брак, а да ми сад ваља да измолим ваш опроштај и да вам кажем колико ћу се трудити да заборавите оно што је прошло у срећним данима који долазе.” „Видим, богами,” рекох му, „да бисте ме брзо освојили; и врло сам несрећна што нисам у положају да вам покажем како бих се лако помирила с вама и заборавила све ваше мајсторије којима сте ме ловили, па да вам то буде награда за ваше добро срце и ведру ћуд. Али, драгане мој,” рекох, „шта можемо сада? Обоје смо се преварили; и шта нам вреди што смо се помирили, кад немамо од чега да живимо?” Пало је много предлога, али ниједан није могао бити усвојен кад се није имало од чега почети. Напослетку ме је он замолио да више не говорим о томе, јер ће му, рече, срце препући; те тако поразговарасмо још мало о другим стварима, и онда се он напослетку супружански опрости од мене, па се предадосмо сну. Ујутру је он устао пре мене; и доиста, пошто сам прележала будна мал’не целу ноћ, била сам врло поспана, и лежала сам безмало до једанаест часова. За то време он је узео своје коње, и три слуге, и сав свој пртљаг, и изгубио се, а за мене је оставио на столу кратко али дирљиво писмо, као што следи: Мила моја, — Ја сам пас; обмануо сам вас; али на то ме је навукло једно подло створење, насупрот моме начелу и општем правилу мога живота. Опростите ми, мила моја! Најусрдније вас молим, опростите беднику
163 који вас је обмануо. Био сам тако срећан што сам вас задобио, а сад морам да бежим од вас. Опростите, драга; још једном велим, опростите ми! Не могу да гледам да се злопатите мене ради, а нисам кадар да вам будем подршка. Наш брак је ништаван; никад више нећу моћи да вас видим; овим вас разрешавам обавезе; ако вам се укаже повољна прилика да се преудате, не одбијте је мене ради. Ја вам се ево заклињем својом вером, и дајем вам своју часну реч, да никад нећу реметити мир вашег уточишта, ако бих сазнао за њ, што међутим није вероватно. У другу руку пак, ако се не бисте преудали, и ако би мене добра срећа нашла, све што бих стекао било би ваше, па ма где ви тада били. Нешто од готовине коју имам оставио сам у вашем џепу; заузмите места за себе и дворкињу у путничким колима и идите у Лондон. Надам се да ће то бити довољно за подвоз, да нећете морати да дирате у свој новац. Још једном вас молим да ми опростите, и чинићу то увек, кад год мислим на вас. Збогом, мила, заувек! Ваш најоданији Џ. Е.
164 ГЛАВА XVII Ништа што ме је икада задесило у животу није се тако коснуло мога срца као овај опроштај. По хиљаду пута прекоревала сам га у мислима што ме је оставио, јер са њим бих ишла кроз живот, па макар морала да просим за хлеб. Опипах џеп, и нађох у њему десет златника, његов златан часовник, и два мала прстена, један мали дијамантски — вредност свега око шест фунти — а други обична златна бурма. Два читава сата седела сам без речи, загледана у ове предмете, а онда ме трже дворкиња и рече да је ручак на столу. Једва сам нешто окусила, а после обеда обузе ме силан наступ плача, те час по час узех га звати по имену, а звао се Џемс. „О Џеми!” рекох, „врати се, врати! Даћу ти све што имам; просићу, гладоваћу с тобом, Џеми.” И тако сам ходала по соби и бунцала, па бих онда мало села, па се опет усходала, дозивајући га да ми се врати, и опет бих плакала; тако ми је прошло по подне, а кад би око седам часова, и већ почео да се хвата сумрак — јер беше август — на моје неизрециво изненађење, ето ти њега у гостионицу, па право у моју собу. Нашла сам се у највећој забуни која се може замислити, а тако исто и он. Нисам могла да се домислим шта би могло да буде повод томе, и узех се двоумити да ли треба да се радујем или да се жалостим; али моја љубав надвлада све, и немогућно беше да сакријем своју радост, преголему за смешке, јер се она изли у сузама. Тек што уђе у собу, он јурну к мени и узе ме у загрљај, држећи ме тако чврсто и безмало гушећи ме пољупцима, али не прозбори ни речи. Напослетку ја заустих. „Мили мој,” рекох, „како си могао да ме оставиш?” али он не одговори ништа, као да му се говор беше одузео. Кад наше усхићење мало мину, он ми рече да је био превалио преко петнаест миља, али да је био немоћан да иде даље, но је морао да се врати да ме још једном види и да се још једном опрости са мном.
165 Ја му онда рекох како сам провела време, и како сам га гласно дозивала да се врати. Он ми на то рече да ме је врло јасно чуо код Деламирске Шуме, удаљене неких дванаест миља. Ја се насмејах. „Не,” рече он, „немој мислити да се шалим, јер ако сам икад у животу чуо твој глас, чуо сам га тада гласно, и учинило ми се у неколико махова као да те видим да трчиш за мном.” — „Е па добро,” рекох, „а шта сам казала”?” јер речи му не бех поновила. „Звала си ме гласно,” рече он, „и казала си, ’О Џеми! О Џеми! врати се, врати!’ “ Ја се насмејах. „Не смеј се, мила моја,” рече он, „јер, веруј ми, чуо сам твој глас исто тако јасно као што ти сада чујеш мене; ако хоћеш, заклећу се пред судом да је било тако.” Ја се онда зачудих и изненадих, а богме и уплаших се, па му рекох шта сам радила и како сам га дозивала. Кад смо се тим мало позабавили, рекох му, „А сад ме више нећеш остављати; поћи ћу с тобом у бели свет.” Он ми на то рече да ће му бити врло тешко да ме остави, али кад то мора бити, нада се да растанак нећу примити превише к срцу; но што се њега тиче, он предосећа у томе своју пропаст. Ипак, рече ми да му је било криво што ме је оставио да сама путујем у Лондон, јер то је дуг пут; а пошто је њему свеједно да ли ће поћи на ту страну или ма на коју другу, наумио је да ме отпрати донде, или бар приближно донде; а ако ме тада буде оставио без збогом остај, ја то не треба да му узмем за зло; и натера ме да му то обећам. Онда ми исприча како је отпустио своје три слуге, продао њихове коње, и послао те људе да потраже своју срећу у свету, и то све док дланом о длан, у некој варошици на путу, сад не знам где; „и то ме је стало нешто суза,” рече, „кад тако остах сам па помислих како су ти људи срећнији него њихов господар, јер они могу да закуцају на врата првог дома и да затраже службу, док ја,” рече, „ја не знам куда ћу ни шта ћу са собом.” Рекох му да ми је растанак с њим тако тешко пао да горе бити не би могло; и да сада, кад- ми се вратио, нећу никуда без њега, ако он хоће да ме поведе са собом, па ма куда ишао. А у међувремену сагласих се да пођемо у Лондон заједно; али
166 нисам могла да пристанем да ме напослетку остави без збогом остај, но му рекох, шалећи се, да ћу га, буде ли то учинио, исто онако гласно дозивати да се врати као што сам то већ једном учинила. Онда извадих његов часовник, и дадох му га, и његова два прстена, и његових десет златника; али он не хте да их прими, те зато јако посумњах да је наумио да се опет дохвати друма, а мене да остави. Истину да кажем: прилике у којима се налазио, жар његових речи у писму које ми је оставио, његово каваљерско опхођење према мени у читавој овој ствари, и старање о мени које је притом испољио, начин на који ми је оставио знатан део своје мале залихе новца и вредности — све се то било здружило и толико ме се дојмило, да нисам могла да поднесем мисао о растанку с њим. Два дана потом остависмо Честер, ја у поштанским колима, а он на кању. У Честеру сам отпустила своју дворкињу. Он се томе много противио, али како сам је била узела у службу док сам била на путу (јер у Лондону нисам држала послугу), рекох му да би било свирепо водити јадну цуру чак: у Лондон, a онда је одмах по доласку тамо отпустити; осим тога, она би представљала излишан издатак на путу; тако га уверих о томе, па се и он сагласи с мојом одлуком. Дошао је са мном до Данстебла, на тридесет миља од Лондона, а онда ми рече да га судбина и његова зла срећа присиљавају да ме остави, јер, из разлога који за мене немају важности, није згодно по њега да иде у Лондон, и видех где се спрема да се удаљи. Поштанска кола којима сам путовала обично не стају у Данстеблу, но ја замолих да стану једно четврт часа, те стадосмо мало пред вратима једне гостионице, и нас двоје уђосмо. У гостионици му рекох да имам да му упутим још само једну молбу, а та је, кад он већ не може да иде даље, да остане са мном недељу или две у овој вароши, да бисмо у току тога времена смислили штогод, не би ли спречили да дође до коначног растанка, што би за нас обоје било права несрећа; рекох му још и то, да имам да му учиним један важан предлог, који ће он можда сматрати изводљивим и корисним по нас.
167 Ова моја молба била је и сувише умесна да би је могао одбити, те он дозва гостионичарку и рече јој да је његовој супрузи позлило, то у толикој мери да не може даље да путује поштанским колима, која су је страшно заморила, па је онда упита да ли би нам могла наћи у некој приватној кући собу за два три дана, у којој би се могла мало одморити, јер путовање је било пренапорно за мене. Гостионичарка, нека добра жена, учтива и врло простодушна, одмах дође да ме види; рече ми да има две три врло добре собе у једном крају куће у које нимало не допире бука, па ако бих их погледала, она нимало не сумња да ће ми се оне свидети, а једна од њених девојака не би имала никаква друга посла сем да мене двори. Примила сам, дабоме, њену врло љубазну понуду; разгледала сам собе, и веома су ми се свиделе, и заиста биле су изванредно лепо намештене и врло пријатне; те тако платисмо возарину, узесмо наш пртљаг, и решисмо да овде проборавимо извесно време. Онда му рекох да ћемо овде живети заједно све дотле док сав мој новац не буде потрошен, али њему нећу дозволити да потроши ни један шилинг од свога. Он се мало прегонио са мном око тога, но ја му рекох да ће ово по свој прилици бити последњи пут што смо заједно, па га молим да мени дозволи старешинство само у овој једној ствари, а нека буде по његовом у свему осталом; и тако он пристаде. Једне вечери, шетајући се са њим у пољу, ја му рекох да ћу му сада саопштити предлог који сам му била поменула; и испричах му да сам живела у Вирџинији, да тамо имам мајку, и надам се да је још жива, а да је мој муж умро пре неколико година. Казах му да сам могла бити довољно имућна, и да не бисмо морали овако да се растанемо, да нисам претрпела велику штету у роби коју сам била отуда понела, a то сам, узгред буди речено, знатно увеличала. Онда му изложих како досељеници тамо добивају, по уставу, нешто земље; а ако ли не, земља се може купити по тако лаким условима да о њима није вредно ни говорити. Приказах му јасно и потпуно природу колонизирања: како предузимљив човек, ако донесе нешто енглеске робе, рецимо у вредности од двеста до триста фунти, и са нешто слугу и
168 алата, може лако да постави темељ породици, а за неколико година да стекне иметак. Упознах га са врстама земаљских производа, и како се земља ђубри и припрема, и колико износи обични допринос; и казах му да бисмо, са оваквим почетком, врло брзо, само кроз неколико година, заиста постали богати, као што смо сада заиста сиромашни. Изненадило га је моје излагање; јер о томе смо разговарали мал’не недељу дана, и ја му показах, црно на бело штоно веле, да је немогућно, уз претпоставку иоле пристојног живота, да тамо не бисмо напредовали и врло добро пролазили. Онда му рекох какве бих мере предузела да бих дошла до своте од триста фунти, или тако отприлике; и указах му како би то био добар начин да окончамо наше невоље, и повратимо своје место у свету, као што смо то обоје желели; и додадох да бисмо после седам година можда били у могућности да оставимо нашу плантажу у добрим рукама, а ми да се вратимо амо и да живимо и уживамо од прихода који нам отуда стиже; и наведох му примере неколицине људи који су тако учинили, и данас живе у Лондону као врло угледни грађани. Укратко, толимо сам га салетала да је готово био пристао, али увек би се притом нешто испречило; напослетку, он обрте ствар и узе да ми говори безмало то исто о Ирској. Рече ми да човек који може да се ограничи да живи сеоским животом, и који може да прибави бар нешто готовине да би могао да узме земљу под аренду, може за педесет фунти да добије добру фарму каква ое другде издаје за двеста; да су производи такви, да је земља тако плодна, да, ако не бисмо правили велике уштеде, могли бисмо зацело да живимо исто тако лепо као што у Енглеској живи властелин са годишњим приходом од три хиљаде фунти; и он је направио план о томе, да мене остави у Лондону, а он да пређе тамо и окуша срећу; па амо види да може тамо да удари темељ, да можемо живети пристојним животом, какав одговара поштовању које осећа према мени — а он не сумња да ће то моћи да учини — доћи ће амо да ме поведе.
169 Била сам се страшно уплашила да ме после оваквог свог предлога не ухвати за реч, то јест, да му дозволим да мој мали приход претвори у готов новац и с њим да оде у Ирску да окуша свој оглед; али он је био и сувише добар да би то затражио од мене, или да би чак и примио новац кад бих му га сама понудила; и као да је погађао моје мисли, додао је да ће отићи да потражи срећу на тој страни, па ако види да ое тако може живети; онда ћемо додати и мој новац кад ја дођем тамо, и живећемо пристојно; али он неће да стави на коцку ни један једини мој шилинг докле год не буде окушао свој оглед у маломе, па ако види да у Ирској не може да постигне ништа, онда ће, казао је, доћи к мени, и отпутоваћемо у Вирџинију. Он је толико желео да овај његов наум опробамо најпре, да нисам могла да одолим његовом наваљивању; ипак, обећао је да ће ми писати чим дође тамо, и да ће ме убрзо известити да ли има изгледа да се његове наде обистине, те да бих могла, ако успех није вероватан, да се припремим за наше друго путовање, а у том случају, рече, он ће од свег срца поћи са мном у Америку. То је све на шта сам могла да га обавежем, и око тога забављали смо се мал’не месец дана, а то су били и најпријатнији дани које сам икад доживела. Исприповедао ми је један део повести свога живота, који је заиста био чудесан, пун бескрајне разноврсности, и, са својих доживљаја и пустоловина, довољан да испуни читаву једну историју, много ведрију него што сам икад видела наштампану; но биће прилике да доцније кажем још коју о њему. Растадосмо се напослетку, премда уз највеће моје опирање; а доиста, и он се опростио тешка срца, али нужда га је гонила, јер, као што сам доцније више сазнала, имао је јаке разлоге зашто није хтео у Лондон. Рекох му куда да ми пише, премда сам Још увек чувала тајну свога правог имена, ко сам ја, и где се могу наћи; и он мени рече куда ваља да му шаљем писма, да би их, рече, зацело добио.
170 ГЛАВА XVIII Сутрадан по нашем растанку дођох у Лондон, али нисам отишла право у свој стари стан, већ, из још једног разлога, узех собу у једној приватној кући у улици Сент-Џон, или, како је простачки зову, у Сентџоновцу, близу Кларкенвела; и како сам ту била потпуно сама, имала сам времена напретек да озбиљно поразмислим о моме седмомесечном путешествију, јер заиста толико сам проборавила на путу. Са бескрајним задовољством сећала сам се пријатних часова које сам проводила са мојим последњим мужем; али то задовољство постаде знатно мање кад се после извесног времена заиста уверих да сам остала у другом стању. Сад сам се нашла у великој невољи, јер у то време било је веома тешко да непозната жена у таквоме стању, а уз то без пријатеља и јемства, — а ја нисам имала ни једно ни друго, нити сам их могла прибавити, — нађе гдегод скровиште. За све ово време старала сам се да одржавам преписку са мојим пријатељем у банци, или, тачније речено, он се старао да се дописује са мном, и писао ми је једанпут недељно; и премда нисам трошила свој новац тако брзо да би било потребно да тражим од њега да ми шаље, ипак, и ја сам њему писала често, да зна да сам жива. У Ланкашајеру сам била оставила упутства куда да ми шаљу пошту, па сам тако добивала та писма; а за време мог скровитог боравка у Сентџоновцу добила сам од њега једно врло љубазно писмо, у којем ме извештава да његова бракоразводна парница добро напредује, премда је наишао на извесне тешкоће које није очекивао. Није ми била непријатна вест да његова парница спорије одмиче него што се он надао; јер иако још нисам била у положају да га узмем за мужа, пошто нисам била тако будаласта као неке које познајем, да се удам за њ док носим дете другога човека ипак, нисам желела да га изгубим, и једном речју, бејах наумила да пођем за њега чим ое придигнем, ако он и даље буде био вољан да ме узме; јер
171 изгледало ми је очевидно да никад више нећу ништа чути од мог доскорашњег мужа; и како ме је он непрестано наговарао да се преудам, и уверавао ме да њему то неће бити нимало криво, нити да ће полагати на мене икакво право, то се нисам нимало устезала да се решим на нову удадбу, амо мој пријатељ буде остао код своје речи; а судећи по његовим писмима, која нису могла бити лепша ни љубазнија, имала сам много разлога да верујем да он жели да се венча са мном. Сад сам се била заоблила, и људи код којих сам становала опазише то, и, колико учтивост дозвољава, наговестише ми да морам да мислим: на сеобу. То ме доведе у велику незгоду, и постадох врло невесела, јер заиста нисам знала шта да радим: имала сам новаца, али нисам имала пријатеља, а налазила сам се пред порођајем, и ваљаће да се сама старам о детету, a то је за мене представљало нову тешкоћу, као што моја досадашња повест показује. У то време тешко оболех, а сумор ми заиста погорша болест. Међутим, показало се да је по среди само грозница, али страховала сам да то не изазове превремен порођај. Не би требало да кажем да сам страховала, јер заиста, побачај би ми био веома по вољи, али грозила сам се и на саму помисао да узмем ма што да бих побацила. Међутим, госпођа код које сам становала говорећи о моме стању, предложи ми да позовем бабицу. Ја се томе испрва противих, али мало после пристадох, но рекох јој да не познајем ни једну бабицу, па зато избор препустих њој. Као што ће се одмах видети, изгледа да господарица куће није била тако неупућена у случајеве као што је био мој, као што сам испрва мислила; и она позва бабицу од праве сорте — то ће рећи, од праве сорте за мене. Показало се да је та жена искусна у своме послу, мислим као бабица; али она је имала још једно звање, у којем је била исто онолико вична као и већина таквих жена, ако не и више. Моја станодавка јој је казала да сам врло невесела, и да она мисли да ми то шкоди; a једном јој је казала преда мном, „Гђо——, мислим да бољетица ове госпе спада у вашу надлежност, па ако можете да јој помогнете, молим вас
172 учините то, јер она је једна врло фина и благородна госпођа,” и на то изиђе из собе. Ја њу ништа нисам разумела, али чим станодавка изиђе, ова Мајка Тмине узе врло озбиљно да ми објашњава шта је она хтела да каже. „Госпођо,” рече, „ви канда нисте разумели шта је ваша станодавка казала; а кад будете схватили њене речи, неће бити потребно да јој све то казујете. „Она мисли да сте ви у таквим приликама да вас порођај можда доводи у незгодан положај, и да нисте вољни да се за ваше стање сазна. Није потребно да вам ма шта више говорим, сем да кажем да вам можда могу помоћи, олакшати вам, и уклонити све ваше суморне мисли, ако будете хтели да ми саопштите само онолико колико је потребно да знам, јер ја нисам љубопитљива, и не желим да истражујем ваш случај.” Свака реч коју је та жена казала била је мелем за мене, и у самоме срцу осећала сам нов живот и нову снагу; крв поче одмах да струји у мени, и постадох сасвим друго биће; опет сам се прихватала својих оброка, а убрзо потом моје се стање поправило. Она ми је још много говорила у истоме смислу, подстицала ме да јој слободно изложим свој случај, најсвечаније ми обећавајући притом да ће тајну чувати, а онда би наједном застала, као да очекује да види какав је утисак оставила, и шта ћу ја рећи. И сувише сам добро знала колико ми је потребна помоћ такве жене, па стога нисам ни помишљала да њену понуду не прихватим; казала сам јој да је мој случај делимице такав како га је она замислила, a делимице није, јер ја сам заиста удата, и имам мужа, премда се он тренутно налази врло далеко, те не би могао да се лично појави. Она ми упаде у реч, и каза ми да се то ње ништа не тиче; све даме које се подвргавају њеном старању за њу су удате жене. „Свака жена која је носећа,” рече, „затруднела је с оцем свога детета,” а ње се нимало не тиче да ли је тај отац њен муж или није њен муж; сврха њеног заната је да мени помогне у мојој садашњој неприлици, па имала ја мужа или га немала; „јер, госпођо,” рече, „имати мужа који не може да се појави исто је
173 што и немати мужа, па према томе мени је потпуно свеједно да ли сте ви венчана жена или милосница.” Увидела сам одмах да ће ме, била ја дроља или супруга, овде сматрати дрољом, па пустих нека буде тако. Рекох јој да је њена опаска тачна, али, ипак, ако треба да јој изложим свој случај, морам јој рећи онако како јесте; те тако јој испричах све, што сам краће умела, и заврших речима, „Досађујем вам с овим, госпођо, не зато што би се то вас, као што сами малочас рекосте, много тицало; већ зато што бих желела да знате да мене нимало не брине да ли ћу бити виђена, или ћу бити скривена, јер мени је то потпуно свеједно; но моја је невоља у томе што у овоме крају не познајем нигде никога.” „Разумем вас, госпођо,” рече она; „ви немате ничијег јемства да бисте могли да спречите уплитање општинских власти, које је тако обично у таквим случајевима, а можда,” рече, „не знате још ни шта ћете с дететом кад се оно роди.” — „Ово последње,” рекох, „не брине ме толико колико оно прво.” — „Па добро, госпођо,” одговори бабица, „смете ли да се препустите у моје руке? Ја станујем тук-ту,” рече, „па иако се не распитујем о вама, ви можете да се распитате о мени. Зовем се Б--; станујем у тој-и-тој улици,” онда рече име улице, „а на кући има табла и на њој слика колевке. По занимању сам бабица, и многе госпође долазе к мени да се породе. У општини сам положила јемство да ништа незаконито неће доћи на свет под мојим кровом. Ја имам да вам поставим само једно питање, госпођо,” рече она, „па ако ми на њ одговорите, можете бити потпуно мирни и безбрижни.” Одмах сам разумела њену мисао, па рекох, „Госпођо, мислим да сам вас разумела. Иако немам пријатеља у овоме делу света, ипак, хвала богу, имам колико ми је потребно, и у новцу не оскудевам, премда ми ое не пресипа.” Ово последње казала сам зато, да се она не би понадала неким грдним новцима. „Богме, госпођо,” рече она, „тачно сте погодили: у оваквим случајевима никуда без новца нисте пристали; но ипак,” рече, „видећете да вас ја неку обманути, нити ћу учинити ма шта нељубазно према вама, но ћете унапред о свему бити извештени, да бисте могли да подесите трошак
174 према својим могућностима, те да будете широке руке или штедљиви.” Рекох јој, чини ми се, да је она тако добро схватила мој положај, па остаје још само да је замолим да се постара да буде што је могућно мање излишних издатака, јер иако имам новца довољно, ипак немам га напретек. Одговорила ми је да ће донети две три врсте различитих ценовника, па ја могу да изаберем онај који ми се свиђа; замолих је да то учини. Сутрадан их је донела, и ево их сва три овде у препису: £ s. d.9 1. За стан и храну, три месеца по 20 s. недељно ………………. 6 0 0 2. Дадиљи, за месец дана, и за употребу дечје постељине 1 10 0 3. Свештенику, за крштење детета, и куму и црквењаку…. 1 10 0 4. Вечера после крштења, ако бих имала пет званица ……. 1 0 0 Њена награда за бабичење, и за заташкавање код општине ………………………………………………………………………….. 3 3 0 Њеној служавци ……………………………………………………………… 0 10 0 £13 13 0 Ово је био први ценовник; други је имао исте тачке: £ s. d. 1. За стан и храну, три месеца по 10 s. недељно ………………. 12 0 0 2. Дадиљи, за месец дана, и за употребу платна и чипке 2 10 0 3. Свештенику за крштење детета, итд, као горе………….…. 2 0 0 4. За вечеру и за слаткише………………………………………….……. 3 3 0 Њена награда као горе ……………………………………………………. 5 5 0 Њеној служавци ……………………………………………………………… 1 0 0 £25 18 0 9 Енглеске скраћенице за обележавање вредности новчаних јединица: фунте„ шилинга, и пенија (librae, solidi, denari). — Прев.
175 Ово је био други ценовник; трећи је, рече она, био за степен виши, и обично се примењивао онда кад су се отац детета или пријатељи појављивали: £ s. d. 1. За стан и храну, соба за три месеца, две особе и соба на мансарди за дворкињу …………………………………..………………. 30 0 0 2. Дадиљи, за месец дана, и за најфинију дечју постељину 4 4 0 3. Свештенику за крштење детета, итд, као горе………….…. 2 10 0 4. За вечеру и вино које господа шаљу .…………………….……. 6 0 0 Моја награда итд ……….……………………………………………………. 10 10 0 Њеној служавци ……………………………………………………………… 0 10 0 £53 14 0 Погледала сам сва три ценовника, осмехнула се, и казала сам јој да, узевши све у обзир, видим да је она веома умерена у својим ценама, и да не сумњам да њена кућа располаже свим удобностима. Она ми на то рече да ћу моћи сама да просудим о тим удобностима када их будем видела. Рекох јој да ћу, на жалост, морати да будем њена најјевтинија муштерија, „а можда ћу вам, госпођо,” рекох, „зато бити мање добродошла.” — „Не, ни говора о томе,” рече она; „јер уместо једне из прве класе, ја узимам две из друге, а четири из треће, па опет сразмерно добивам толико исто; но ако сумњате да нећете имати потребну негу, нека дође која год хоћете драга вам особа па нека види јесте ли збринути како ваља или нисте.” А онда је објаснила свој ценовник у појединостима. „На првом месту, госпођо,” рече она, „обратите пажњу, молим, да је овде предвиђен тромесечни пансион по цени од свега десет шилинга недељно; слободно смем рећи да се на моју трпезу нећете моћи пожалити. А ваљда не живите јевтиније,” рече, „ни овде где сада боравите?” — „Не, заиста,” рекох ја, „јер за собу плаћам шест шилинга недељно, а храну добављам сама, и то ме стаје много више.” „Онда, госпођо,” рече она, „ако дете буде мртворођено, као што се неки пут догађа, уштедећете трошкове око крштења; а
176 ако немате пријатеља које ваља почастити, уштедећете трошкове вечере; те тако, госпођо, ако те две тачке бришемо,” рече она; „сви трошкови око порођаја и бабиња стајаће вас свега пет фунти и три шилинга више него што износе ваши редовни издаци за стан и храну.” Ово је било најразложније излагање које сам икад чула, па се насмејах и рекох јој да ћу бити њена муштерија; али рекох јој исто тако да ћу можда морати да останем код ње дуже од три месеца, јер још имам времена више од два месеца, па бих желела да знам да ли она неће хтети да ме удаљи из своје куће пре него што би то било умесно. Не, рече она; њена је кућа пространа, а осим тога она још никад није удаљила од себе ниједну породиљу докле год ова сама не би зажелела да оде; па и ако би јој се одједном обратиле многе госпође, она није тако немила својим суседама а да не би могла да збрине бар двадесет особа, ако би се указала потреба. Видела сам да је она ваљана госпођа, на свој начин, и, укратко, реших да се предам у њене руке. Онда ми је причала о другим стварима, разгледала је како сам се овде сместила, ставила је разне замерке у погледу послуге и удобности, и казала ми је да се у њеној кући неће тако поступати према мени. Ја јој на то рекох да ми је било непријатно да ма шта говорим, јер ме се газдарица куће туђи — мени се бар тако чини — откада је приметила да побољевам зато што сам у другом стању; па сам се бојала да би ми могла рећи нешто увредљиво, мислећи да је моје стање грешно и срамотно. „О боже мој,” рече она, „та милостива госпа није неупућена у овакве ствари; и сама је покушавала да се бави овим послом, али није могла да стекне поверење општине; а ето, она вам је таква чистуница! Но пошто долазите к мени, немојте се ни петљати с њом, а ја ћу се постарати да будете мало боље услужени док сте овде, и то вас неће ништа више стати.” Нисам је разумела; али захвалила сам јој се, и онда смо се растале. Сутрадан ми је послала печено пиле, још вруће, и боцу белог вина, и наредила је својој девојци да ми каже да ће ме дворити свакога дана докле год будем туна боравила.
177 Ово је од ње било за чудо лепо, и прихватила сам врло радо ху љубазност. Увече је опет послала к мени, да упита да ли ми је штогод потребно, и да поручи девојци да сутра дође по ручак. Девојци је било наређено да ми ујутру скува мало чоколаде, а у подне ми је донела ручак, телеће крезле и супу; и тако ме је питала издалека, а камо ми је све то изванредно пријало, то сам се брзо опоравила, јер заиста, моја пређашња потиштеност беше главни узрок моје слабости. Бојала сам се да ће служавка коју ми је упутила бити некаква безобразна простакуша из Друри-Лејна, као што су обично те цуре, и била сам врло неспокојна због тога; зато нисам хтела ни да је пустим одмах да преноћи код мене, но сам пажљиво мотрила на њу и држала је на оку као да је нека позната крадљивица. Моја госпођа погоди одмах шта је по среди, и врати ми је с кратким писамцем да се могу поуздати у девојчину честитост: она јамчи за све њене поступке, јер никада не узима послугу без најбољег јемства. То је било довољно да ме потпуно успокоји, и доиста, девојчино је понашање било само себи препорука, јер никада кроткије, мирније, пристојније створење није ступило у туђу кућу, а таква се показала и доцније. Чим сам се опоравила толико да сам могла да излазим, пошла сам са девојком да видим кућу у којој ћу становати; и све је било тако лепо и чисто да нисам имала ништа да замерим, но напротив, толико ми се допало све што сам видела да је то, с обзиром на моје невеселе околности, премашало оно што сам тражила. Може се очекивати да ћу ја овде казати понешто о худом занимању ове жене у чије сам руке сада запала; али то би било превише подстицаја пороку, да свет сазна како се олако овде предузимају мере да би се жене ослободиле терета грешно зачетог порода. Ова опака матрона имала је неколико различних поступака, а један од тих био је овај: ако се дете роди, премда не у њезиној кући (јер често су је позивали породиљама у приватним кућама), она је увек знала особе које ће хтети да, за извесну своту новца, ослободе родитеље терета,
178 а тако исто да ослободе и општину; а та деца, како она рече, била су сасвим поштено збринута. Шта ће бити од еве те деце, с обзиром да их је само она, како рече, толико много збринула, ја не могу да замислим. О томе сам често разговарала с њоме; но она је увек истицала овај разлог, да је спасла живот многом невинашцу, како рече, које би иначе било уморено; и многе жене, која би, очајна са својих невоља, дошла у искушење да помори рођену децу. Признала сам да је то тачно, и да јој за то треба одати хвалу, под условом да деца долазе у добре руке и да их старатељке не злоупотребљавају и не занемарују. Одговорила ми је да она на то увек пази, и да су дадиље с којима послује врло ваљане жене, и иначе свет на који се може ослонити. Нисам могла ништа да јој оспорим, те само рекох, „Госпођо, ја не сумњам да ви ваљано обављате ваш део посла, али главно је питање шта раде те жене”; а она ми опет зачепи уста рекавши да томе поклања највећу пажњу. У свим тим разговорима о томе предмету била је само једна ствар која ми се није свидела, наиме, говорећи једном о томе како сам поодмакла у бременитости, она рече нешто што је изгледало као да би могло да ми помогне да се ослободим пре времена, ако бих ја то желела; или, просто речено, да би могла да ми да нешто па да побацим, ако бих хтела да се на тај начин ослободим беде; но ја јој одмах рекох да се грозим и на саму помисао о томе; а она је на то — да кажем што је право — тако вешто окренула разговор, да ја сад не умем рећи да ли је она доиста то мислила, или је пак само поменула ту праксу, као нешто ужасно; јер тако је лепо заоденула своје речи, и тако је брзо схватила моју мисао, да је све одрекла пре него што сам ја могла да објасним шта сам хтела. Да изложим овај део што је могућно сажетије, оставих свој стан у Сентџоновцу и преселих се мојој новој управитељки, — јер тако су је звали у кући, — и ту се заиста поступало према мени са толико љубазности, тако су ме пажљиво неговали, и све је било тако добро, да сам се изненадила и испрва нисам могла да разумем какву корист има од тога моја управитељка; али разабрала сам доцније да она не зарађује ништа на храни
179 својих станарки — а доиста на томе не би могла ни да заради богзна шта — но да њена зарада потиче из других ставки њеног предузећа, а та зарада није била малена, уверавам вас; јер једва бисте поверовали колико је она била разгранала свој посао, код куће и ван куће, и све су то били потајни послови, или, народски речено, курвински послови. Док сам боравила у њеној кући, — a то ће рећи безмало четири месеца, — ништа мање него дванаест блудница дошло је под њен кров да се породе, а мислим да је изван куће имала под својим старањем још тридесет две или тако нешто, а једна од тих становала је код моје старе станодавке у Сентџоновцу. Ово је поразно сведочило о порасту порочности нашега доба, па ма колико да сам и сама била неваљала, запрепастило ме је до крајњих граница; згадила ми ое кућа у којој сам боравила, а још више оно што се у њој обављало; но ипак морам рећи да ниједном нисам видела, а верујем да није било ни могућно видети, ни најмању непристојност за све време које сам у тој кући провела. Никад још мушкарац није био виђен у горњим одајама њене куће, сем ако не би дошао у посету породиљи, у току бабиња, па и тада би старица била с њим, јер је част њеног предузећа захтевала да се ниједан мушкарац не сме дотаћи жене, па ни сопствене супруге, у току њеног месеца; нити је дозвољавала иједном мушкарцу да под било каквим изговором прилегне у њеној кући, па ни са сопственом супругом; и имала је обичај да каже тим поводом да је њој свеједно колико ће се деце родити у њеној кући, али не жели да иједно буде зачето туна, ако она то може да спречи. Можда је она примењивала ову меру строже него што је било потребно, али та је грешка била оправдана, ако је то била грешка, јер тако је она чувала углед своје радње — такав какав је био — и стекла је глас да иако се старала о женама кад би биле осрамоћене, ипак она није посредовала у њиховом срамоћењу; па ипак је занат којим се бавила био опак. Док сам боравила туна, и пре но што су почели први знаци, добила сам писмо од мога пријатеља из банке, у којем ме са пуно љубазних и лепих речи озбиљно моли да се вратим у
180 Лондон; писмо је било написано пре четрнаест дана, и најпре је било послано у Ланкашајер, па су ми га отуда упутили. На крају ми је казао да је добио спор који је покренуо против своје жене, и да ће бити спреман да испуни обећање које ми је дао, ако га ја хоћу за мужа, додајући још много других уверавања о своме пријатељству и својој љубави, a то му зацело не би било ни на крај памети да учини да су му биле познате околности у којима сам се налазила, и са којих нисам била нимало вредна такве његове љубави. Одговорила сам му на то писмо, назначивши Ливерпул као место свог боравка, а упутила сам га по скоротечи, као да га је тобож неки познаник донео у Лондон. Казала сам му колико се радујем што се ослободио, али изразила сам извесне сумње у погледу исправности његовог поновног ступања у брак, и рекла сам му да верујем да ће врло озбиљно размотрити то питање пре него што се одлучи, јер последице таквог корака и сувише су крупне да би се човек његове разборитости непромишљено залетео; и тако заврших писмо, пожелевши му срећу ма на што се одлучио, али не рекох му ништа о својим погледима, нити одговорих на његов предлог да дођем у Лондон, но издалека наговестих да намеравам да се вратим крајем године, а писмо је било датирано у априлу. Породила сам ое средином месеца маја, и опет сам добила дивног детића, а и сама сам се добро осећала, као обично у таквим приликама. Управитељка је одиграла своју бабичку улогу веома добро, и доиста далеко је премашала у спретности и вештини све што сам до тада била доживела. Њено старање о мени док сам била у трудовима, и после у бабињама, било је такво да не би могло бити боље ни да ми је она била рођена мајка. Нека нико у пословању ове умешне госпође не налази охрабрење за своју распусност, јер она је отишла богу на истину, а мислим да за собом није оставила ништа што би могло бити макар налик на њезино предузеће.
181 ГЛАВА XIX Мислим да сам отприлике двадесет дана после порођаја добила још једно писмо од мога пријатеља из банке, у којем ме, на моје изненађење, извештава да је добио коначну пресуду у спору против своје жене, да ју је о томе известио извеснога дана, и да на све моје сумње у погледу исправности његовог новог ступања у брак има да ми упути одговор какав не очекујем и какав он није желео; јер његова је супруга, коју је већ раније мучило извесно кајање због својих поступака према њему, окончала свој живот исте оне вечери кад је сазнала да је он постигао оно што је хтео. Он се врло лепо изразио о томе колико га је заболела њезина несрећа, али одбио је од себе сваку одговорност за то, јер је, рече, учинио само оно што је било право, с обзиром да га је она онако ружно вређала и срамотила. До крајности је уцвељен због тога, рече, и не види никаква добра у свету, доли наду да ћу ја доћи да му олакшам самоћу; и онда ме је заиста преклињао да му дам бар мало наде да ћу макар доћи у Лондон, да ме може видети, а онда ћемо опширније о свему поразговарати. Та ме је вест преко мере изненадила, и озбиљно се замислих колико је неизрецива несрећа имати у овим околностима дете о којем се ваља старати; и нисам знала шта да радим. Напослетку открих издалека свој случај управитељки; неколико дана бех суморна, а она ме непрестано салеташе да јој кажем шта ме мучи. Зато што сам јој већ више пута казала да имам мужа, сад нисам могла ни за живу главу да јој кажем да сам добила брачну понуду, па заиста нисам знала шта да јој речем. Признадох јој да има нешто што ме заиста веома мучи, али у исто време рекох да никоме живом не могу казати шта ;је то. Она ме је и даље салетала још неколико дана, но ја сам јој непрестано говорила да ми је немогућно да ма коме поверим ту тајну. Уместо да прими овакав одговор, постала је још несноснија; истицала је да су њој биле повераване највеће
182 тајне ове врсте, да је скровитост душа њенога заната, а да би откриће оваквих тајни значило њену пропаст. Упитала ме је да ли сам Је икад чула да брбља о туђим незгодама, па ако нисам, откуда онда могу да је сумњичим? Казала ми је да рећи њој штогод исто је што рећи то и црној земљи; јер она је нема као смрт, а мој случај заиста би морао бити необичан ако она не би могла да ми помогне; па зато, ако скривам нешто у себи, лишавам се сваке могућне помоћи, или средстава помоћи, а њу лишавам могућности да ми буде од услуге. Укратко речено, њена слаткоречивост била је тако волшебна, и толико снажна њена моћ уверавања, да се од ње није могло ништа сакрити. Зато одлучих да отворим срце пред њом. Испричах јој повест моје последње удаје, и како смо се обоје били преварили; како смо путовали заједно, и како смо се растали; како ме је муж пустио и, колико је био властан да то учини, дао ми пуну слободу да се преудам, уверавајући ме да никакво право неће полагати на мене, нити ће ме узнемиравати, нити коме проказати; и да ја сматрам да сам слободна, али ужасно се бојим да рескирам, јер страхујем од последица које би могле уследити ако би се истина открила. Онда јој испричах какву повољну прилику имам; показах јој писма којима ме мој пријатељ позива да дођем у Лондон, и са колико су љубави та писма написана, али прецртах име, као и појединости о смрти његове жене, но само рекох да је она умрла. Она се узе смејати моме двоумљењу у погледу удадбе, па рече да оно није ни био брак, већ обострана превара; па према томе, пошто смо се растали по узајамном пристанку, то је и сам брачни уговор поништен, а узајамне обавезе престају. Овакви су јој докази клизили са језика, те, кратко речено, увери ме против мог уверења, али не и без помоћи моје наклоњености. Али онда се испречила велика и главна тешкоћа, a то је било дете; оно се, казала ми је, мора уклонити, и то тако да га нико никада не може пронаћи. Ја сам знала да за мене нема удадбе ако не затајим дете, јер он би брзо сазнао по доби
183 његовој да је оно рођено, не, још горе, да је било зачето, после мог договора с њим, a то би покварило и упропастило све. Али у срцу ме је заболело тако снажно кад сам помислила на растанак са дететом, можда заувек, a можда — шта сам могла знати — да нађе своју погибељ, или да буде уморено глађу и злостављањем, што на исто излази, и нисам могла да мислим на то без ужасавања. Желела бих да све оне жене које, образа ради, пристају да уклоне своју децу да им не сметају, како се вели, знају и опомињу се да је то само један смишљен начин уморства; то јест, да убију своју децу некажњено. Очевидно је свакоме ко ма шта зна о деци да долазимо на овај свет беспомоћни, и неспособни не само да се постарамо за своје потребе, но чак смо немоћни и да их саопштимо; и да бисмо без те помоћи зацело угинули; и да та помоћ захтева не само нечију руку штићеницу, па била то рука мајке или некога другог, већ та рука штићеница мора да пружа две ствари, то јест, негу и умешност; без тога двога, половина деце моја дођу на свет помрла би, а чак ако би и била храњена, половину од оне која остану, сачињавали би богаљи или луде, јер би поломили своје удове или можда изгубили памет. И ја не сумњам да је то делом разлог зашто је природа усадила у материнска срца љубав према деци; јер без те љубави мајке не би могле да се посвећују, колико је потребно, старању и живој муци око подизања деце. Зато што је ова нега неопходна по живот деце, то је запостављање исто што и уморство; исто тако, предати децу на старање особама у које природа није усадила нимало оне неопходне љубави према њима, исто је што и запоставити их у највећој мери; штавише, у неких је наум још гори, те смерају пропаст детета; те тако, по среди је уморство с предумишљајем, па било да дете остане у животу или умре. Све те ствари приказале су ми се у најцрњим и најужаснијим видовима; и како сам била врло слободна према управитељки, коју сам сада називала мајком, саопштих јој све те своје црне мисли, и рекох јој у каквој сам невољи. Изгледа да је она овај део мога излагања узела много озбиљније него онај први; но како је у тим стварима била толико окорела да је
184 губила из вида и хришћанске обзире и страх од уморства, то је и у питању љубави била исто тако неосетљива. Упитала ме је да ли ме није пазила и неговала, док сам лежала на порођају, као да сам њено рођено дете. Признала сам да јесте. „Па, душо моја,” рече она, „а кад ви одете, шта сте ви мени? И шта бих ја имала од тога ако би требало да будете обешени? Зар ви мислите да нема жена које, будући да им је то занат којим зарађују насушни хлеб, не цене себе зато што подижу децу пажљиво као да су им рођене мајке? Да, да, чедо,” рече она, „не бојте се; а како смо ми биле одгојене? Јесте ли ви уверени да вас је одгојила мајка која вас је родила? а ето, чедо, изгледате пуначки и лепи,” рече матора вештица, и помилова ме по лицу. „Ништа се ви не брините, чедо моје,” настави она на свој обешењачки начин; „ја не држим убице око себе; код мене су запослене најбоље дадиље, које се старају о деци као да су им рођене мајке, а уз то су и стручно упућене.” У срце ме је такла кад ме је упитала да ли сам уверена да ме је подигла рођена мати; напротив, била сам уверена да није; и уздрхтала сам и побледела на саму ту реч. Зацело, рекох у себи, ово створење није ваљда нека вештица, и не општи с духовима који је могу обавестити шта сам била, пре но што сам постала кадра да то сама сазнам; и погледах је уплашено; али кад помислих да није могућно да је ма шта о мени сазнала, страх мину и смирих се, али то не би одмах. Она је опазила мој немир, али није му знала смисао; зато је наставила свој неупутан говор о нетачности моје претпоставке, да страдају сва деца коју не подижу њихове матере, и уверавала ме је да су деца која су њој поверена збринута тако као да се о њима старају рођене мајке. „То све може бити истина, мајко,” рекох, „но моје сумње имају врло јаке основе.” — „Е па хајде онда,” рече она, „да чујемо бар неке од њих.”— „Па ето, на првом месту,” рекох, „ви томе свету дајете извесну своту новца зато што су родитељима скинули бригу с врата, и што Ке се старати о детету докле год буде живело. Ми знамо, мајко,” рекох, „да су то сиромашни људи, и да њима иде у рачун да се што пре ослободе свога аманета; па пошто је за њих најбоље да дете умре, како онда
185 могу да верујем да ће се они нарочито трудити да га одрже у животу?” „То су све празни разговори,” рече она; „велим вам да (њихов добар глас зависи од дечјег живота, и све се те жене старају око деце као најбоље мајке.” „О мајко,” рекох, „кад би само могла да верујем да ће моја бебица бити лепо збринута, и да ће имати све што јој треба, била бих срећна; али ја не могу да верујем док то својим очима не бих видела, а видети то значило би одати се, a то би била пропаст и несрећа за мене с обзиром на мој тренутни положај; па зато не знам шта да радим.” „Дивота, богами!” рече управитељка. „Ви бисте хтели да видите дете, и ви не бисте хтели да видите дете; хтели бисте и скровитост и отвореност у исти мах. То је немогућно, душо моја, па зато морате поступити онако како су пре вас поступале и друге савесне мајке, и задовољити се стварима онаквим какве оне морају да буду, премда нису онакве какве бисте ђи желели да јесу.” Разумела сам шта је мислила кад је казала савесна мајка; хтела је да каже савесна курва, али није желела да ми се замера, ма да заиста у овом случају ја нисам била ничија милосница, јер бејах законито венчана, ако изузмемо чињеницу да је мој пређашњи брак још увек био на снази. Па ипак, назовите ме како хоћете, али ја не бејах пала до оног степена тврдокорности која је тако обична код жена од тога заната; хоћу да кажем, нисам била неосетљива ни безобзирна према безбедности мога детета, и устрајала сам у овом поштеном осећању толико да сам била мал’не готова да дигнем руке од свога пријатеља у банци, који ме је тако упорно салетао да му дођем, и да се удам за њега, да готово није ни било места опирању. Напослетку, моја стара управитељка дође к мени, пуна поуздања као обично. „Ево, душо моја,” рече, „нашла сам начина како ћете се уверити да је ваше чедо лепо збринуто, а да људи код којих се оно налази ипак не сазнају ништа о вама.”
186 „О, мајко,” рекох, „ако то можете да учините, обавезаћете ме заувек.” — „Добро,” рече она, „јесте ли вољни да подносите годишњи издатак нешто мало већи него што обично дајемо особама с којима послујемо?” — „Од свег срца,” рекох, „под условом да останем непозната.” — „Што се тога тиче,” рече она, „не брините ништа, јер старатељка неће смети ни да пита ко сте ви; а ви ћете једанпут или двапут годишње поћи са мном да видите своје дете, и да видите како се са њим поступа, и да се уверите да је у добрим рукама, а нико неће знати ко сте ви.” „Али,” рекох ја, „зар ви мислите, кад будем долазила да видим своје дете, да ћу моћи да сакријем да сам ја његова мајка? Зар мислите да је то могућно?” „Па,” рече она, „ако се ви будете одали, старатељка за то неће бити нимало мудрија; њој ће бити забрањено да ма шта говори. Поступи ли друкчије, изгубиће новац који јој дајете, и дете ће бити одузето од ње.” Ово ми је било веома по вољи. И тако следеће недеље дође нека сељанка из Хартфорда, или отуда негде, и погоди се да нас за десет фунти потпуно ослободи старања о детету. Но пристанем ли да јој поврх тога плаћам још пет фунти годишње, она се обавезује да ће дете доводити управитељкиној кући кад год ми то зажелимо, а можемо долазити и к њој, да видимо и уверимо се како се она лепо стара о детету. Ова сељанка изгледала је врло здрава и способна, па иако жена колибара, имала је на себи веома добру одећу и рубље, и све је на њој било пристојно; и предадох јој своје дете тешка срца и уз многе сузе. Отишла сам у Хартфорд, да бих видела како живи и где станује, и утисак који сам стекла био је доста повољан; обећала сам јој много којечега ако буде добра према детету, те је тако од моје прве речи сазнала да сам ја мајка тога детета. Али изгледало је као да се то ње нимало не тиче, и да јој и не пада на ум да се распитује о мени, те сам веровала да не треба да се плашим. И тако, укратко речено, пристадох да њој предам дете, и дадох јој десет фунти; то јест, дадох их управитељки, која их на моје очи предаде сиротој жени, а ова се сагласи да ми никад неће послати дете натраг, нити да ће
187 још ма шта тражити за његово издржавање, или подизање; само што јој ја обећах да ћу јој давати још понешто, кад год будем дошла да видим дете, ако се уверим да се она заиста о њему ваљано стара; те тако нисам била обавезна да јој плаћам оних пет фунти, већ само обећах управитељки да ћу то чинити. И тако, моја велика брига била је збринута, па иако ми начин на који је то учињено није био нимало по вољи, ипак, с обзиром на моје тадашње стање, он је био за мене најпогоднији од свих које сам тада могла да смислим.
188 ГЛАВА XX Сад почех да пишем на љубазнији начин свом пријатељу у банци, а нарочито почетком јула послах му писмо да у августу намеравам да дођем у Лондон. Одговорио је на то писмо најљубазнијим речима које се могу замислити, и замолио ме је да га о доласку благовремено известим, a он ће ми изићи у сретање на два конака од Лондона. Ово ме је гадно збунило, и нисам знала шта да му одговорим. У један мах сам наумила да се одвезем поштанским колима у Вест-Честер, само зато да бих се вратила натраг, а он да види да сам се заиста довезла истим колима; јер долазила ми је на ум неспокојна мисао, иако за њу нисам имала никаквог повода, да он можда не помисли да уопште нисам била у унутрашњости. Трудила сам се да себе разуверим од тога, али било је узалуд; та мисао се тако јако била утиснула у мој ум да јој се нисам могла одупрети. Напослетку, као још један разлог зашто би требало да се одвезем у унутрашњост, наметну ми се мисао да би то представљало одличан застор за моју стару управитељу, и да би покрио и све моје остале тајне, јер она није имала ни појма о томе да ли мој нови драги живи у Лондону или у Ланкашајеру; а када јој саопштих своју одлуку, била је тврдо уверена да он борави у Ланкашајеру. Кад сам се припремила за ово путовање, обавестила сам је о томе и послала сам девојку, која ме је отпочетка дворила, да ми заузме место у колима. Она је хтела да поведем девојку са собом, да ми се до краја нађе, а потом да је вратим, али уверих је да то не би било погодно. Неће бити потребно, казала ми је, да се нарочито договарамо о одржавању везе кад будем отишла, јер она врло добро види колико ја волим своје дете, па је зато уверена да ћу јој писати, а исто тако и походити је кад год дођем у Лондон. Уверих је да хоћу, па се опростисмо, а мени лакну што сам се ослободила такве куће, ма какве биле њене удобности. Заузех место у поштанским колима само до Стона, у Чешајеру, где не само нисам имала никаква посла, но ни
189 никога живог нисам познавала у читавој варошици. Али знала сам да је човек свуда као код своје куће ако има новаца у кеси; те тако проборавих ту два три дана, мотрећи прилику, док опет не ухватих место у другим колима, па кренух натраг у Лондон, а пре тога упутих писмо своме пријатељу да ћу у таји-тај дан бити у Стони-Стратфорду, где кочијаш рече да ћемо законачити. Случај је хтео да кола којима сам се повезла нису припадала редовној поштанској служби, већ су их посебно била изнајмила нека господа да их, на путу за Ирску, одвезу до Вест-Честера, а сада су била на повратку и нису се држала никаквог реда вожње, као што то чине поштанска кола; отуда, пошто смо у недељу мировали, он је имао времена да сеспреми за путовање, што иначе не би могао да учини. Па ипак, обавештење је добио и сувише касно да би могао да стигне на време у Стони-Стратфорд, где смо заноћили, али нашли смо се сутрадан пре подне, у месту Брикхилу, управо кад смо улазили у ту варошицу. Признајем да ми је било врло мило кад сам га видела, јер сам се претходне вечери осећала помало разочарана. Обрадовало ме је богме и то кад сам видела да се довезао у господском четворопрегу, са слугом-пратиоцем. Кад стадосмо пред гостионицом у Брикхилу, он ме одмах изведе из кола; а кад се побрину за смештај у истој гостионици, он остави своја кола, и нареди ручак. Упитах га шта он то мисли тиме, јер ја треба да путујем даље. Он на то рече, „Не, вама је потребно да се мало одморите од пута, а ова је гостионица врло добра, иако је варошица сасвим малена; па зато ове ноћи нећемо даље путовати, па ма шта се збило.” Нисам му се много противила, јер кад ми је већ тако далеко изишао у сретање, и изложио се толиком трошку, било је само право да и ја њему учиним неко мало задовољство; па зато бех попустљива. После ручка прошетасмо да разгледамо варош, да видимо цркву, и да бацимо поглед на околину, као што обично чине путници; а наш гостионичар био нам је водич до цркве. Приметила сам да се мој пријатељ много распитује о пароху, а
190 на тај миг одмах помислих да ће ми зацело предложити венчање; а, да будем отворена, кад се узму у обзир прилике у којима сам се налазила, било је јасно да га нећу одбити, јер нисам била у положају да кажем, Не; сад више нисам имала разлога да се излажем таквим опасностима. Али док су ми ове мисли пролетале кроз главу — a то је трајало само неколико часака — видех гостионичара како га поведе устрану и шапну му, премда не сасвим тихо, јер толико причух, „Господине, ако вам буде потребан —” даље нисам могла да чујем, али смисао је канда био овај, „Господине, ако вам буде потребан свештеник, имам ту близу пријатеља који ће вас услужити, а уз то ће бити човек поверљив да боље бити не може.” Мој пријатељ одговори довољно гласно да и ја чујем, „Врло добро, мислим да ће ми такав човек бити потребан.” Тек што смо се вратили у гостионицу, он ме обасу неодољивим речима, да кад га је већ послужила срећа да ме нађе, а и све друго се стекло, убрзала бих његово блаженство, ако бих пристала да ствар приведемо крају баш овде. „Шта ви мислите?” рекох, поцрвеневши мало. „Шта, зар у гостионици, и то на друму! Буди бог с нама,” рекох, „како можете да говорите тако!” — „Ох, могу да говорим, те још како,” рече он; „дошао сам намерно да тако говорим, и показаћу вам то”; и на то извуче велики свежањ хартија. „Ви ме плашите,” рекох ја; „какве су вам то хартије?” — „Не плашите се, драга моја,” рече он, и пољуби ме. Ово је било први пут што је био тако слободан да ме назове својом драгом; а онда понови, „Не плашите се; видећете их све редом”; а онда их све положи на сто. Ту је најпре била пресуда о разводу брака између њега и његове жене, и потпун доказ о њеном блудничењу; затим, ту- су била уверења свештеника и црквених тутора о њеној сахрани, а наговештено је и како је умрла; затим, препис иследникове одлуке о сазиву пороте поводом њене смрти, и суд пороте, који је гласио Non сompos mеntis. 10 Све ово требало је да мене увери, премда ја, узгред буди речено, не бих била толика чистуница да га не бих узела и без тога; ипак, разгледала сам 10 Умно растројство. — Прев.
191 све те хартије колико сам могла, и казала сам му да је све то заиста врло јасно, но да није морао да их све доноси собом, јер времена има довољно. Па, рекао је он на то, можда за мене има довољно времена, али никакво друго време доли садашње време није за њега повољно време. Било је још смотуљака хартије, и упитах га шта има у њима. „Тако ваља,” рече он, „то сам желео да ме упитате”; па извади једну кутијицу од шагренске коже и даде ми из ње диван дијамантски прстен. Нисам то могла одбити, и да сам хтела, јер ми га он намаче на прст; зато му се само поклоних. А онда он извади други прстен: „А овај је,” рече, „за другу једну прилику,” и стави га у џеп, „Ох, па ипак, дозволите ми да га видим,” рекох ја, и насмејах се; „погађам какав је то прстен, и мислим да сте полудели.” — „Био бих луд да сам био мање предузимљив,” рече он; али ми опет није показао прстен, а ја сам била врло радознала да га видим, па рекох, „Но, па дајте да видим.“ — „Чекајте,” рече он; „погледајте најпре ово”; а онда разви опет један свитак, и .узе да чита, и, гле! то је била дозвола за наше венчање. „Шта!” рекох, „јесте ли ви полудели? Зацело верујете да ће прва ваша реч бити довољна да измами мој пристанак, или сте пак одлучили да не примите никакав отказ?” — „Ово друго свакако је тачно,” рече он. „Али ви се можда варате,” рекох ја. „Не, не,” рече он, „нећу да чујем за отказ, не смем да знам за отказ,” и онда узе да ме љуби тако силовито да нисам могла да га се ослободим. У соби се налазио један кревет, а ми смо ходали тамо-амо, у живом разговору; напослетку, он ме изненада шчепа и баци на кревет, па и сам паде на њ, и држећи ме чврсто у загрљају, али без и најмањег покушаја непристојности, узе ме поново молити и наговарати да пристанем на венчање, уверавајући ме у своју љубав и заклињући се да ме неће пустити докле му то не обећам, да напослетку рекох, „Ви сте, богами, баш одлучили да не знате за отказ.” — „Не, не,” рече он, „нећу да чујем за отказ, не смем да знам за отказ, не могу да примим отказ.” — „Па лепо, онда,” рекох ја, давши му мали пољубац, „нико вам неће ни отказати; а сад ме пустите да устанем.”
192 Мио начин на који сам изразила свој пристанак толико га је усхитио да у један мах помислих да он то сматра за венчање, и да неће чекати да се оно и обави по пропису; али била сам неправична према њему, јер он ме узе за руку, поможе ми да устанем, а онда, пољубивши ме два три пута, захвали ми што сам била тако добра и обећала му се; а радост због тога била га је толико опхрвала да му видех сузе у очима. И моје се очи на то напунише сузама, па окретох лице од њега и замолих га да ми допусти да се за који часак уклоним у своју собу. Ако сам икада осетила макар и најмање истинско кајање за прошлих двадесет и четири године гнуснога живота, осетила сам то тада. Ох, каква је срећа по људе, рекох у себи, што не могу да сагледају једни другима у срце! Како бих била срећна да сам од почетка била жена тако честита и добра човека! А онда ми паде на ум, „Какво сам ја гнусно створење! и како ћу да злоупотребим доброту овог безазленог човека! Он се ослободио једне курве, а ето, и не слути да се баца у руке другој! да се налази пред ступањем у брак са женом коју су облежала два брата, која је изродила троје деце са својим рођеним братом! која је рођена у апсани Њугејта, и чија је мајка била курва, која сада живи у Новом Свету, куда је због крађа прогнана! коју су облежали њих тринаесторица, и која је, и после познанства с њим, родила дете с другим! Сиромах човек!” рекох, „шта ли ће он да ради?” Кад сам овако прекорела себе, помислих даље, „Па, ако морам да му будем жена, ако Бог хоће тако да ми се смилује, бићу му одана супруга и волећу га тако да ћу угодити необичној претераности његове љубави према мени; поправићу, оним што ће видети, све оне преваре којима сам га изложила, а које он не види.” Он је нестрпљиво чекао да изиђем из собе, а кад је видео да сам се дуго задржала, сишао је доле и разговарао с гостионичарем о свештенику. Гостионичар, наметљив премда добронамеран човек, био је послао по свештеника; а кад мој пријатељ хтеде да га замоли да пошаље по њега, он му рече, „Господине, мој је пријатељ већ
193 у кући,” и без даљих речи доведе свештеника, а мој га пријатељ упита да ли би смео да венча један непознат пар, кад је пристанак обостран. Свештеник рече да му је г.--- већ говорио нешто о томе; да се он нада да ту нема ништа испод жита; да господин изгледа озбиљан, а ни невеста није ваљда девојчица, те да би био потребан пристанак родбине. „Да бисте се ослободили такве сумње,” рече мој пријатељ, „прочитајте овај лист,” и извади дозволу за венчање. „Ја сам задовољан,” рече свештеник; „а где је невеста?” — „Одмах ћете је видети,” рече мој пријатељ. Кад је то казао, ето га горе к мени, а ја сам већ била изишла из своје собе; онда ми рече да је свештеник туна, и да је, прочитавши дозволу, врло радо пристао да нас венча, „али жели да види и вас,” па ме онда упита да ли сме да га доведе горе. „Биће времена,” рекох ја, „сутра ујутру, зар не?” — „Знате, мила моја,” рече мој пријатељ, „он је канда био посумњао да ли није у питању нека украдена цурица, а кад сам му рекао да смо обоје довољно стари да самостално одлучујемо о својим поступцима, он је зажелео да вас види.” — „Па добро,” рекох ја, „чините што вам је драго”; и онда он доведе горе пароха, неког весељака и добричину. Њему је канда било речено да је случај хтео да се мој пријатељ и ја ту нађемо; јер ја сам путовала честерским колима, а он је долазио мени у сусрет у својим колима, и требало је прошле ноћи да се састанемо у СтониСтратфорду, али он није могао да стигне на време тако далеко. „Ех, господине,” рече парох, „у сваком злу има и нечега доброг. Ви сте били баксуз, а ја батлија; јер да сте ое састали у СтониСтратфорду, не бих имао част да вас венчам. Гостионичару, имадеш ли Гребник?” Ја се тргох као уплашена. „Господине,” рекох, чему ви то? Зар да се венчам у крчми, па још и у ноћи!” — „Госпођо,” рече свештеник, „ако ви желите да се то обави у цркви, биће обављено у цркви; но ја вас уверавам да ће ваш брак бити и овде исто тако чврсто склопљен као год и у цркви; јер ниједна саборска одлука нама не наређује да венчања обављамо само у цркви; а што се доба дана тиче, то није нимало важно;
194 чланови краљевског дома венчавају се у својим одајама, и у осам или десет сати у ноћи.” Ја сам се претварала да не желим да се венчам ма где другде сем у цркви, и узело им је доста времена док су ме наговорили да пристанем. Али све је то било претворство; и најзад су ме као бајаги победили, те позваше горе гостионичара, и његову жену и кћер. Гостионичар је био кум и старојко у исти мах, и тако обависмо венчање, а сви бесмо врло весели; ма да морам признати да су ме морили они малопређашњи самопрекори и често сам због тога дубоко уздисала, a то примети и младожења па ме узе бодрити, мислећи, кукавац, да се мало колебам због таквог пренагљеног корака. Науживали смо се те вечери до миле воље, а ипак све је то у гостионици одржано у таквој тајности да нико од послуге није знао ништа, јер двориле су ме гостионичарка и њена кћи, а ниједној служавци није било дозвољено да дође горе. Гостионичаркину кћер назвала сам својом деверушом, и поклонила сам јој венац од свилених трака, најлепши који сам могла наћи у градићу, а видевши да мештани производе чипке, њеној сам мајци поклонила чипкану мараму. Један разлог гостионичаревој скровитости био је тај што није желео да о томе што сазна месни парохијски свештеник; но упркос томе, неко је о томе чуо, те су нам ујутру рано звонила звона и имали смо музику под прозором, онакву каква се у градићу могла чути. Али гостионичар је, и не трепнувши, слагао да смо се ми венчали пре него што смо дошли к њему, но, зато што смо били његове раније муштерије, желео је да свадбену вечеру приредимо у његовом дому. Сутрадан нисмо имали срца јуначкога да кренемо даље; јер, кратко речено, како су нас звона била узнемирила у рано јутро, а можда ни пре тога нисмо спавали одвише, били смо тако спаваћици да смо остали у постељи мал’не до подне. Замолила сам гостионичарку да будемо поштеђени свирке и звоњаве, и она је то тако лепо спровела да смо били врло спокојни; али један необичан догађај нарушио ми је радост, и
195 то за дуго времена. Велика дворана гостионице гледала је на улицу, и, како је био пријатан, топао дан, хтела сам да удахнем мало свежег ваздуха, па сам отворила прозор крај којега сам стојала, а у тај мах угледала сам три коњаника који су туда пројахали, па ушли у гостионицу таман прекопута нас. Није се могло сакрити, нити је о томе могло бити икакве сумње, да је други по реду од те тројице био мој муж из Ланкашајера. Бејах се смртно уплашила; још никад у животу не бех се тако запрепастила; помислих да ће ме земља прогутати; крв ми се следи у жилама, и узех цвокотати као да ме тресе грозница. Велим, није било никакве сумње о томе да је то био он; познала сам његове хаљине, познала сам његовог коња, и познала сам његово лице. Прва мисао ми беше да се мој муж не налази у близини да види моју бруку, и би ми врло драго. Господа не беху дуго унутра па изиђоше на прозор своје собе, као што обично чине путници; али сад је мој прозор био затворен, то ми можете веровати! Ипак, нисам могла а да не провирујем, и видех га опет, чух га како наређује нешто слузи, и с ужасом се опет уверих да је то он. А онда сам се забринула због чега ли је дошао овамо, али то је било немогућно докучити. Час би ми у уобразиљи искрсла једна страшна представа, час друга; час сам помишљала да ми је ушао у траг, и да је дошао да ме прекори због незахвалности и бешчашћења; час сам уображавала да долази горе да ми баци увреде у лице; и безбројне друге мисли долазиле су ми на ум, мисли које њему нису биле, нити су могле бити, ни на крај памети, сем ако би му их сам ђаво шапнуо на ухо. Безмало два сата држао ме је овај страх, и једва да сам око одвојила од прозора или врата гостионице у којој су они боравили. Напослетку, чувши снажан топот пред вратницама њихове гостионице, отрчах прозору, и, на моју велику радост, видех их сву тројицу како одјахаше у западном правцу. Да су се упутили у правцу Лондона, и даље бих страховала од поновног сусрета с њим, и могућности да он мене види; но он је отишао у супротном правцу, и мени је лакнуло.
196 Решили смо да отпутујемо сутрадан, али око шест сати увече трже ме велика халабука на улици, по којој су људи јурили као суманути; то је била потера за тројицом разбојника који су опљачкали двоја поштанска кола и неке путнике у близини Данстебл-Хила, a чуло се, изгледа, да су били виђени у Брикхилу, и то у гостионици у којој су она господа боравила. Кућа је одмах била опкољена и претресена, али је довољно сведока потврдило да су господа отишла пре три сата. Чим се гомила окупила, били смо обавештени шта ое дешава; а ја сам се сада истински забринула због нечег другог. Одмах сам казала укућанима да бих смела рећи да су оно били поштени људи, јер једнога од њих познајем као врло честитог господина, са лепим имањем у Ланкашајеру. О томе је одмах био обавештен часник који је предводио потеру, те он дође к мени да то чује из мојих уста; и ја потврдих пред њим да сам, стојећи поред прозора, видела та три господина; да сам их потом видела поред прозора собе у којој су обедовали; да сам их видела кад су одјахали, и да познајем једнога од њих као врло угледног и имућног господина из Ланкашајера, откуда сам и сама управо допутовала. Ово сам тако поуздано изговорила да светина застаде, а часник одмах трубом даде знак за повлачење и рече својим људима да је обавештени да овде нису били никакви разбојници већ три врло угледна господина; и тако се сви они вратише. Шта се тачно догодило ја не знам, али тачно је да су кола била нападнута и да је опљачкано пет стотина и шездесет фунти у готовом новцу; осим тога, и неки трговци чипком, који увек путују том страном, били су исто тако нападнути. Што се она три господина тиче, то остаје да се доцније објасни. И тако, ова нас је узбуна задржала још један дан, премда ми је мој супруг казао да је најсигурније путовати после извршене похаре, јер разбојници зацело умакну некуда далеко кад узбуне један крај; али осећала сам се нелагодно, углавном стога што сам страховала да се опет не сретнем где на друму са својим старим познаником. Још никад у животу нисам проживела четири срећнија дана. За све то време била сам срећна невеста, а мој нови
197 супруг трудио се да ми у свему угоди. Ох, да је ово стање могло да потраје! како би сви моји некадашњи јади били заборављени, и све моје будуће туге избегнуте! Али мој је живот у прошлости био најнесрећнији, и ваљало ми је полагати рачуна о себи, на овоме као и на ономе свету. Отпутовали смо петога дана; а гостионичар, видећи ме неспокојну, појаха коња па, са сином и тројицом честитих а добро наоружаних сељана — нама не говорећи ништа о томе — упути се за колима и испрати нас до Данстебла. Нисмо могли а да у Данстеблу лепо не почастимо те људе, те мој муж потроши у ту сврху неких десетак шилинга, а и даде им понешто за изгубљено време, само гостионичар не хте ништа да прими. За мене је ово испало онако како сам само пожелети могла; јер да сам дошла у Лондон невенчана, морала бих или да идем к њему на конак прве ноћи, или да му признам да у целом Лондону не познајем никога ко би хтео да прими на први конак једну сиромашну невесту и њеног супруга. Али овако, нисам ое нимало устезала да се с њим одвезем право његовој кући, и ту одмах, као жена имућног човека, уђох у посед његовог лепо опремљеног дома, са пуно наде у срећан живот, будем ли умела да се снађем; и имала сам довољно времена да поразмислим о истинској вредности живота којим ћу вероватно одсада живети. Колико ће се тај живот разликовати од живота распуснице којим сам до тада живела, и колико су срећнији људи који живе честито и умерено неголи они који се одају такозваном животу уживања! Ох, да је ово посебно раздобље мога живота потрајало, или да сам, док је оно трајало, научила да осећам његово истинско миље, и да нисам запала у сиромаштво — истинско проклетство врлине — колико бих била срећна, не само овде, но можда вечито; јер док сам тако живела, била сам уствари покајница која испашта све грешке свога минулог живога. Са грозом сам се сећала своје прошлости и смем поштено рећи да сам сама себи била мрска. Често сам помишљала како је Бог покарао мога драгога у Бату, и он се покајао и напустио ме, и није хтео више да ме види иако ме је много волео; али,
198 подстицана најцрњим од свих ђавола — сиромаштвом — вратила сам се оном срамном занимању: помоћу онога што се зове лепота лица гледала сам да ублажим своју нужду, и лепота је постала подводачица пороку. Сада је изгледало да сам упловила у тиху луку, и да су буре и немири окончани и припадају прошлости, и осетих захвалност за своје спасење. Многи сам сат провела у плачу, сећајући се прошлих лудости и страшних неумерености порочног живота, и каткад ласкала сам себи да сам се искрено покајала. Али има искушења којима људска природа није кадра да се одупре, и мало ко зна како би се понео када би га невоља притиснула. Као што је у лакомости корен свих зала, тако и сиромаштво спрема најгоре замке. Али о том потом.
199 ГЛАВА XXI Живела сам са својим мужем у највећем миру; он је био тих, разборит, трезвен човек; честит, скроман, искрен, и у своме раду вредан и исправан. Посао којим се бавио био је ускога опсега, а његов приход обилато довољан за обичан начин живота. Не кажем да бисмо држали екипаж, или живели на високој нози, штоно свет вели, — ја се томе нисам надала, нити сам то желела; јер као што сам се грозила лакоумности и неумерености мога пређашњег живота, тако сам сада претпостављала да живим повучено, чуварно, и само међу својима. Нисам се ни с ким дружила, никоме нисам одлазила у посете; старала сам се о својој кући, и угађала сам моме мужу; и налазила сам радости у тој врсти живота. Живели смо пет година у непомућеном миру и благостању, кад удар једне мал’не невидљиве руке разори сву моју срећу, и нађох се сама у свету, у положају који је био сушта супротност свега што је било раније. Мој муж био је позајмио једном свом другу, чиновнику у банци, извесну своту новца, за нас и сувише велику да не би представљала осетан губитак; новац је пропао, и тај губитак врло је тешко погодио мога мужа; па ипак, он није био тако велики, и да је мој муж имао храбрости да погледа несрећи у лице, као што сам му говорила, он би се лако опоравио, јер уживао је у свету углед и поверење; а тонути под притиском недаћа исто је што и удвостручити терет, и онај који хоће да сконча под њим, скончаће. Узалуд сам га тешила и бодрила; рана је била предубока; ударац га је такао у само срце; постао је суморан и неутешан, па онда летаргичан, и преминуо је. Предосећала сам тај ударац, и била сам веома потиштена, јер сам добро знала да ме чека беда ако он умре. Имала сам с њим двоје деце, не више, јер било је већ време да престанем рађати, јер тад сам имала четрдесет и осам, па мислим да више деце не бих имала, и да је он поживео.
200 Сада је моје стање било јадно и чемерно, и доиста у понечем горе него икад пре тога. Прво, за ме су руже престале да цвате, и нисам се више могла понадати да ће ме неко волети; пријатна улога љубавнице већ се од неког времена била угасила, видели су се још само остаци онога што је некад било; а најгоре од свега било је то, што сам била најпотиштеније, најнеутешније створење на свету. Ја која сам бодрила свога мужа, и трудила се да му окрепим дух у невољи, сад нисам могла да нађем снаге у себи; недостајала ми је она храброст у невољи, о којој сам њему говорила, која је тако потребна да се издрже тегобе! Али моје је стање заиста било жалосно, јер остала сам потпуно беспомоћна и без пријатеља, а губитак моји је мој муж претрпео умањио је његов иметак до те мере, да иако додуше није остало никаквих дугова, ипак лако сам могла да видим да од онога што је преостало нећу моћи дуго да живим; то се свакодневно топило, јер ваљало је јести, и, кад ускоро све буде поједено, видела сам пред собом само најцрњу беду; и она ми се тако живо привиђала у мислима, да ми се чинило да је већ ту, иако стварно још није била тако врло близу; и моје стрепње подвостручавале су мој јад, јер ми је изгледало као да су сваких шест пенија којима плаћам свакидашњи оброк хлеба последњи које имам на свету, и да Но сутра постити, и скапати од глади. У овој невољи нисам имала ниоткуда помоћи, ниједног пријатеља да ме утеши или посаветује; дневнима и ноћима седела сам и плакала, и у јаду своме кршила сам прсте, а понекад бунцала као луда; и заиста, често сам се чудила да нисам умом пореметила, јер била сам тако суморна да сам се каткад сасвим губила у маштаријама и привиђењима. Живела сам две године у том жалосном стању, трошећи оно мало што сам имала, плачући непрекидно над својом несрећом, и, тако рећи, смртно крварећи, без и најмање наде или изгледа ма на какву помоћ; плакала сам тако дуго, и тако често, да су сузе напослетку пресахле, и постах очајница, јер немаштина се брзо примицала.