351 веома добар успех, јер, будући одмах у почетку добро опремљени залихама, као што сам већ казала, и повећавши их сада додатком од сто и педесет фунти у готовом новцу, повећали смо број слугу, саградили смо веома удобну кућу, и сваке смо године угарили подоста земље. Друге године написала сам писмо мојој управитељки, да би и она имала удела у радости због нашег успеха, и казала сам јој шта да купи за оне новце које сам код ње оставила — двеста и педесет фунти, као што сам већ казала, — и да нам ту робу пошаље, што је она и учинила, љубазна и одана као увек, и цела та пошиљка стигла нам је неоштећена. Ту смо сад добили сваковрсних тканина, како за мене тако и за мога мужа; и ја сам се нарочито по- бринула да за њега купим све оне ствари које сам знала да он воли; као, две лепе, дуге власуље, два мача са сребрним балчацима, три или четири лаке пушке за лов на птице, лепо седло са кубурама и дивним пиштољима, и са скерлетном ашом; једном речи, све што сам могла да смислим да ће му годити, и приказати га онаквим човеком какав је доиста био, веома фин господин. Поручила сам знатну количину разних домаћих потреба, и платно за нас обоје. Што се мене тиче, ја сам већ од раније била добро опремљена одећом и рубљем, и мало ми је шта било потребно. Остатак пошиљке коју сам примила састојао се од разне гвожђарије, коњских амова, алата, одеће за послугу, и вунених тканина, сукна, шајака, чарапа, ципела, шешира, и томе сличног, као што послуга носи, а све то по упутству квекеровом; и сав тај товар приспео је неоштећен, и у добром стању, са трима слушкињама, једрим цурама, које ми је моја стара управитељка пробрала, подесним за ово поднебље и способним да обављају послове ради којих су узете, а од којих је једна дошла удвостручена, пошто је на броду остала носећа с једним од морнара, као што је доцније признала, још пре него што је брод допловио до Гревзенда; и тако, родила нам је снажног детића, седам месеца после искрцавања. Мој муж, можете замислити, мало се изненадио кад је приспела ова пошиљка из Енглеске; и говорећи са мном једнога дана, пошто је видео све те ствари, рече, „Мила моја,
352 шта значи све ово? Бојим се да ћеш нас тиме и сувише увалити у дуг; кад ћемо моћи да исплатимо све то?” Ја сам се насмејала и казала сам му да је све то плаћено; и онда сам му још рекла да, не знајући шта нас може задесити на путовању, и имајући у виду чему би нас наше прилике могле изложити, нисам понела собом сву своју готовину, већ сам један део оставила на чувању код једне своје пријатељице, а сад, кад смо све срећно пребродили и сместили се, јавила сам јој да нам те ствари пошаље, и оне су, као што види, стигле. Он се запрепастио, и стајао је неко време рачунајући нешто на прсте, али не говорећи ништа. Напослетку је почео овако, „Чекај да видимо,” казао је, одбројавајући још увек на прсте, и прво помаче палац; „имамо најпре двеста четрдесет и шест фунти у готову, па онда два златна сата, дијамантско прстење, и сребрно посуђе” рече он, па то одброји на кажипрсту. Онда помаче средњи прст, „А сад ево плантаже на реци Јорку, сто фунти годишњег прихода, па сто и педесет у готову, па шалупа пуна коња, крава, свиња, и разних ствари“; и тако је набрајао док опет не дође ред да помакне палац. „А сад,” рече, „ево пошиљке, која у Енглеској стаје двеста и педесет фунти, а чија је вредност овде двапут већа.” — „Па,” рекох ја, „шта ти велиш на све то?” — „Шта ја велим на све то?” упита он. „Питам, ко то каже да сам се преварио кад сам у Ланкашајеру нашао себи супругу и венчао се њоме? ето шта велим. Јер видим да сам се оженио миражџиком, и то, богме још те каквом миражџиком,” рече он. Једном речи, наше су прилике сада биле врло добре, и имање нам је из године у годину све више напредовало; јер наша нова плантажа, дело наших руку, мало по мало је расла, и, у току осам година, колико смо провели на њој, толико смо је унапредили да нам је доносила приход од најмање триста фунти годишње; то јест, толико су наши производи вредели у Енглеској. Кад сам код куће провела годину дана, превезла сам се опет преко залива да походим свога сина, и да примим још једну годишњу ренту са своје плантаже; и изненадила сам се кад сам чула, тек што сам се искрцала, да је мој стари муж
353 умро, и да нема ни четрнаест дана како је сахрањен. Ова шест, морам признати, није ми била непријатна, јер сад сам смела да се појавим онаква каква сам била, то јест, као удата жена; и зато сам пре одласка казала своме сину да ћу се, мислим, удати за једнога господина који има плантажу у моме суседству; и премда сам, законски узев, била слободна да се преудам, — јер сад сам била ослобођена сваке обавезе која ме је пре тога могла спутавати, — ипак, зазирала сам да дело, кад ли — тад ли, не изиђе на видело, а тако нешто могло би бити незгодно по спокојство свакога мужа. Мој син, исти онај добри, послушни, и предусретљиви човек, угостио ме је у својој кући, исплатио ми је мојих сто фунти, и отпремио ме је опет кући обасуту поклонима. После извесног времена обавестила сам свога сина да сам се преудала, и позвала сам га да нам дође у госте, а и мој муж, исто тако, написао му је врло љубазно писмо, и позвао га је да дође да се упознају; и заиста, дошао нам је неколико месеца после тога, баш кад ми је из Енглеске стигла пошиљка, но ја сам му казала да је све то имовина мога мужа, а не моја. Када је онај стари несрећник, мој брат (муж) умро, ја сам — да знате — слободно испричала моме мужу целу ту несрећну историју, а казала сам му и то да је овај мој братучед уствари мој син, рођен у томе грешноме браку. Он је то саопштење примио сасвим спокојно, и казао ми је да би био спокојан и да је онај старац, како смо га звали, још увек жив. „Јер,” рекао ми је он, „то није била твоја кривица, а није била ни његова; по среди је била једна грешка која се није могла избећи.” Он му је само замерио због тога што је желео да ствар прикрије, и да живи са мном као са супругом и онда када сам ја знала да је он мој: брат; то је, од његове стране, казао је он, био сраман грех. И тако, све су те ситне потешкоће биле преброђене, и живели смо у највећој добродушности и удобности које се могу замислити. А сад смо остарели; ја сам се вратила у Енглеску, јер већ сам мал'не седамдесет година стара, — мој муж је у шездесет осмој, — пошто сам провела у изгнанству много дуже времена него што сам била осуђена; и сада смо обоје, упркос свих тегоба и свих недаћа које смо поднели, весела
354 срца и у доброме здрављу. Мој је муж остао тамо још извесно време, да среди наше ствари, и испрва сам мислила да се вратим к њему, али на његову жељу ту сам одлуку променила, па је и он дошао амо у Енглеску, где смо наумили да у годинама које су нам још преостале искрено окајемо грешке наопаког живота којим смо живели. Написано у години 1683 Крај
355 ДАНИЈЕЛ ДЕФО МОЛ ФЛАНДЕРС Превео с енглеског БОРИВОЈЕ НЕДИЋ Корице израдио ЈАНКО КРАЈШЕК Коректор МАРИЈА СТОЈИЉКОВИЋ Штампано ћирилицом у 7000 примерака. Штампање завршено 10 јуна 1952 године, у Графичком предузећу „Вук Караџић”, погон „Просвета”, Београд, Ђуре Ђаковића 21.