Mol Flanders - Daniel Defoe - cir

301 слободном разговору с њим растеретим своју душу, и омогућим му да ми пружи онолико утехе колико је то у његовој моћи; и уверио ме је притом да штогод му ја будем казала то ће остати закопано у њему, исто толико тајна као да о томе знамо само Бог и ја; и да он не жели да зна ништа о мени сем онога што је потребно да би могао да ми да прави савет, и да би могао да се моли Богу за мене. Овај честит, пријатељски начин опхођења према мени отворио је све уставе мојих осећања. Тиме је продро у саму моју душу, и открила сам му сва неваљалства мојега живота. Једном речи, испричала сам му у изводу читаву ову повест; дала сам му у минијатури слику мога владања у току педесет година. Нисам скрила ништа од њега, а он ме је на то позвао да се искрено покајем, протумачио ми је шта покајање значи, и онда је приказао такво царство бескрајне милости, објављено са неба највећим грешницима, да нисам имала ништа да кажем што би личило на очајање, или на сумњу да искрено кајање неће бити прихваћено; и у томе стању оставио ме је те прве вечери. Походио ме је опет следећег јутра, и наставио је да ми објашњава услове божанске милости, коју, по њему, није тешко стећи, ако је човек искрено жели, и ако је вољан да је прими; потребни су само искрено кајање и мржња према оним делима са којих сам ја тако оправдано постала предмет божанског гнева. Нисам кадра да поновим изврсне речи овог изванредног човека; све што умем да кажем то је да је он оживео моје срце, и пробудио у мени осећања која још никад у свом веку нисам познавала. Облиле су ме сузе и обузео ме је срам због онога што сам чинила у прошлости, а ипак у исто време осећала сам потајну и изненадну радост што бих могла да постанем права покајница, и да стекнем утеху покајника — то јест, наду да ће ми бити опроштено; и тако су брзо мисли кружиле, и тако су снажни били њихови утисци, Да ми се чинило да сам тога часа могла слободно да пођем на губилиште, без најмањег осећања страха, и да као покајница положим душу своју у руке милости бесконачне.

302 Добри господин био је тамо ганут кад је видео како су добре речи упливисале на мене, и хвалио је Бога што ме је походио, па је наумио да ме не остави до последњег тренутка. Прошло је не мање од дванаест дана од изрицања пресуде а нико још није био упућен на губилиште, а онда је стигао смртни налог, како то зову” и видех на њему и своје име. То је био страшан удар по моје нове одлуке; заиста, срце је премрло у мени, и два пута сам се обезнанила, једно за другим, али нисам казала ни речи. Добри свештеник је био јако потресен због мене, и чинио је што је могао да ме утеши, понављајући са истом дирљивом речитошћу исте оне разлоге као и раније, и те вечери није ме оставио докле год су тамничари хтели да му дозволе да борави у затвору, сем ако не би хтео да остане закључан са мном целе ноћи, што он није желео. Много сам се чудила што га нисам видела целог следећег дана, јер то је било уочи оног дана који је био одређен за извршење смртне казне; била сам веома обесхрабрена и потиштена, и доиста безмало сам била премрла без оне утехе коју ми је он тако често, и са толико успеха, пружао приликом својих ранијих посета. Чекала сам га врло нестрпљиво, и у највећој душевној потиштености, отприлике до четири сата, када се појавио у мојој одаји; јер захваљујући новцу, — а без њега не може се ништа постићи у тој кући, — била сам стекла повластицу да боравим сама у једној малој прљавој собици, а не у оној несрећној јазбини, међу осталим несрећницима осуђеним на смрт. Срце ми је заиграло од радости кад сам чула његов глас пред вратима, чак и пре него што сам га угледала; али нека свако просуди какво ми је узбуђење обузело душу кад је он, после кратког извињења што није дошао раније, показао да је то време употребио за моје добро, да је о мени добио повољан извештај од градског кривичног иследника, и, укратко, да ми је донео одлуку о одлагању смртне пресуде. Он је поступио што је могао опрезније кад ми је саопштио ово што би била двострука свирепост да је прећутао; и као што ме је туга опхрвала раније, тако ме је сада опхрвала радост, и

303 лежала сам у незнани опаснијој него пре, и једва су ме дозвали свести. Добри човек, кад ме је врло хришћански посаветовао да не дозволим да радост због одлагања избрише сећање на минулу жалост, казао је да мора да ме остави да би убележио у књиге одлуку о одлагању, и да би је показао судским извршитељима; а онда се, пре него што ће отићи, врло усрдно помолио Богу за мене, да моје кајање буде непретворно и искрено; и да мој повратак, тако рећи, у живот не буде враћање оним лудостима живота о којима сам се тако свечано обавезала да ћу их се махнути. Придружила сам се усрдно тој молитви, и морам рећи да сам целе те ноћи дубље у души осећала милост божју зато што ми је поштедео живот, и, због те доброте, већу омразу према својим гресима, него што сам то икад раније осетила у свој својој жалости. Ово само по себи може изгледати недоследно, и далеко од сврхе ове књиге; нарочито, мислим да многи од оних којима је годило причање о порочном делу моје повести, и који су у томе нашли забаве, ово можда неће волети, иако је то одиста најбољи део мога живота, најкориснији по мене, и за друге најпоучнији. Ипак, надам се, да ће ми и такви дозволити слободу да своју повест испричам до краја. Било би веома злурадо рећи да таквима више годи злочин него кајање, и да би више волели да је ова историја добила трагичан завршетак, као што је веома лако и могло да се деси. Али да наставим своју причу. Сутрадан у затвору се могао видети заиста тужан призор. Прво ме је поздравило ујутру оглашавање великог звона цркве св. Гробнице, које је објавило дан. Чим се оно огласило, језиви јецаји и плач чули су се из оне несрећне јазбине, у којој су шест јадних душа чекале да буду погубљене тога дана, — неко због овог злочина, неко због оног; а двоје због убиства. Затим је у кући настала граја и пометња, међу појединим затвореницима, који су на тај начин изражавали своје сажаљење према јадницима који полазе у смрт. Неки су плакали за њима; неки су им дивљачки клицали, желећи им срећан пут; неки су псовали и проклињали оне који су их

304 дотле довели, многи су их сажаљевали, а нешто мало њих, али врло мало, молило се за ове несрећнике. Тешко да сам могла имати толико душевног спокојства колико је требало да бих захвалила милостивом Промислу што ме је, тако рећи, отргнуо из чељусти смрти. Остала сам, тако рећи, мутава и нема, обузета захвалношћу, али немоћна да изразим оно што сам у срцу осећала; јер у таквим приликама осећања су заиста толико узбуркана да човек не може одмах правилно да влада њима. За све време док су се јадни осуђеници припремали за смрт, а тамнички свештеник пословао око њих, говорећи им да се повинују пресуди, — велим, за све то време мене је била обузела дрхтавица баш као да сам у истом положају у којем сам била и дан пре тога; овај изненадни наступ тресао ме је жестоко као да сам у грозници, и нисам могла да говорим ни да изгледам друкчије него као суманута. Чим су их потрпали у кола и одвезли, — међутим, ја нисам имала храбрости да то гледам, — велим, чим су их одвезли, обузео ме је неодољив наступ ридања, као у некој бољетици, а ипак тако жесток, и тако ме је дуго држао, да нисам знала шта да радим ни како да се обуздам, не, нисам, ни поред све снаге и храбрости које сам имала. Овај наступ плача држао ме је безмало два сага а верујем држао ме је и док су сви они јадници променили светом, а потом је уследила најскрушенија, покајничка, озбиљна радост; то је било истинско усхићење, или излив захвалности, и у томе стању провела сам већи део дана. Увече ме је опет посетио добри свештеник, и приступио је својим уобичајеним добрим излагањима. Честитао ми је што сам добила још времена за покајање, док је стање оних шест јадних душа окончано, и они су сад изван могућности спасења; световао ме је јако да задржим исте оне погледе на ствари овога живота које сам имала кад сам назрела вечност; и на крају свега казао ми је да не треба да закључим да је све готово, да одлагање није помиловање, да он не зна какве ће последице имати та одлука; но ипак, указана ми је милост тиме што ми је

305 дато још времена, и дужна сам да то време на добро употребим. Ове његове речи оставиле су неку тугу у моме срцу, као да могу да очекујем да ће се мој живот још увек трагично окончати, што, међутим, он није знао извесно; ипак, том приликом нисам га упитала ништа о томе, пошто ми је био рекао да ће се заложити колико год може да се ствар добро оконча, и да се он нада да ће тако и бити, али у то не смем да се поуздам; а оно што је уследило показало је да ,је имао разлога што је тако говорио.

306 ГЛАВА XXXII Отприлике две недеље после овога имала сам извесне оправдане слутње да ћу приликом следећег заседања бити унесена у списак осуђених на смрт; и уз велике тешкоће, и коначно тек после понизне молбе да будем транспортована, пошло ми је за руком да то спречим, толико сам била постала озлоглашена, и толико ме је тукла гласина старе преступнице; премда у томе погледу, строго узев, нису били правични према мени, јер ја нисам била стара преступница по слову закона, ма каква била у очима судије, јер никад пре тога нисам била пред судом; па зато судија није могао да ме оптужи као стару преступницу, а општински иследник изволео је да прикаже мој случај онако како је он нашао за умесно. Сад сам заиста знала извесно да ми је живот опроштен, али уз тешке услове транспортовања, што је, велим, само по себи, тежак услов, али не ако се све узме у обзир; и зато нећу ништа да приговарам пресуди, као ни избору на који сам била присиљена. Сви ћемо ми изабрати ма шта радије неголи смрт, нарочито кад њу прати изглед на потоње неугодности, као што је то било у моме случају. Добри свештеник, који ми је, иако мени непознат, испословао одлагање казне, искрено је жалио мој одлазак. Он се надао, казао је, да ћу окончати своје дане под упливом добре наставе, да своје раније недаће не бих заборавила, и да се опет не бих распојасала међу оним несрећницима које пребацују преко мора, где ће ми, рече, зацело требати више тајне милости божје него што се људима обично даје, ако се опет не будем проневаљалила и постала зла и опака каква сам и била. Одавно нисам поменула моју управитељку, која је била опасно оболела, и, доведена до ивице гроба својом болешћу, као што сам ја то била судском пресудом, беше постала велика покајница; велим, нисам је поменула, а доиста нисам је ни видела за све ово време; но како се сада опорављала, и тек била кадра да крочи из куће, дошла је да ме посети.

307 Испричала сам јој моје муке, и како су се наизменце, као таласи плиме и осеке, смењивали страховања и наде; казала сам јој чега сам се спасла, и под којим условима; а она је била присутна кад је добри свештеник изразио своју бојазан да ћу се опет проневаљалити кад будем запала међу несрећнике које обично транспортују преко мора. Заиста, о томе су и мени долазиле на ум суморне мисли, јер знала сам какав се ужасан буљук увек отпрема заједно, па рекох управитељки да бојазан доброга свештеника није без основа. „Да, да,” рече она, „али ја се надам да тебе неће довести у искушење такав грозан пример.” А чим је свештеник отишао, она ми рече да не би хтела да ме обесхрабри, јер можда се може наћи пута и начина да ја будем отпремљена на посебан начин, сама, и да ће доцније још говорити са мном о томе. Погледала сам је озбиљно, и учинило ми се да изгледа веселија него обично, и у мени се одмах зачело хиљаду мисли о спасењу, али ни за живу главу нисам могла да представим како би се то могло остварити, нити да смислим један изводљив начин; али ствар ме се и сувише тицала да бих је могла пустити да оде а да ми не каже ништа поближе о томе, и она ми је, тек на моје велико наваљивање, одговорила у неколико речи, овако, „Па ето, ти имаш новаца, зар не? А јеси ли икад у свом веку чула да је транспортован неко ко је у џепу имао сто фунти готовине, хајд, реци ми то, чедо.” Одмах сам је разумела, али рекох јој да се не могу надати ничем сем строгом извршењу наредбе, а како и у тој строгости ваља гледати указану милост, то нема сумње да ће се власти строго придржавати наредбе. Она рече још само ово, „Покушаћемо шта можемо,” и тако се растадосмо. После овог лежала сам у затвору безмало још петнаест недеља. Шта је томе био узрок ја не знам, али по истеку тога времена укрцали су ме у један брод на Темзи, заједно са буљуком од тринаесторо овејаних зликоваца какве је само Њугејт могао да произведе у моје време; и одиста, ако би неко хтео да опише грдне безобраштине и дрска лупештва ових тринаесторо, и њихово понашање за време путовања, требало би да напише већу књигу него што је ова моја повесница; ја о

308 томе имам код себе врло занимљив извештај, који ми је дао капетан онога брода који их је превезао преко, а који је, по наредби капетановој, опширно написао његов први официр. Могло би, можда, изгледати доколичење ако бих ја сад узела да причам о свим ситним догађајима који су ме задесили у овом раздобљу; то јест, у времену између коначног наређења за транспорт и укрцавања на брод; и ја сам и сувише близу крају моје приче да бих томе дала места; али не смем да изоставим нешто што се тиче мене и мог мужа из Ланкашајера. Он је, као што сам већ казала, био премештен из обичног затвора у „пресјард”, са тројицом својих другова, јер после извесног времена био им је придодат још један који је накнадно ухваћен; ту су били држани безмало три месеца а да — не знам из којег разлога — нису изведени пред суд. Изгледа да су нашли начина да подмите или поткупе неке који су имали да сведоче против њих, и недостајали су докази да би могли да буду осуђени. После извесне заврзламе која је отуда настала, властима је пошло за руком да прибаве довољно доказа против двојице од њих, и да их смакну; али друга двојица, од којих је један био мој муж из Ланкашајера, лежали су још једнако у затвору, у неизвесности. Власти су имале, чини ми се, по једног сигурног сведока против свакога од њих, али како је закон налагао да морају бити два сведока, то су оне биле немоћне. Но ипак, нису хтеле ни да пусте људе, јер сумње није било да ће се сведоци напослетку пронаћи; и у ту сврху, мислим, објављено је саопштење да се у затвору налазе таквии-такви апсеници, и да свако може доћи да их види. Користила сам ову прилику да задовољим своју радозналост, и тобоже као похарана у поштанским колима приликом путовања у Данстебл, отишла сам да видим ту двојицу разбојника. Али кад сам ушла у њихово одељење, звано „пресјард”, била сам тако прерушена и забрађена да је он једва могао да ми види лице, и није знао ко сам; али кад сам се вратила, јавно сам казала да их врло добро познајем.

309 Одмах се рашчуло свуда по затвору да ће Мол Фландерс да се појави као сведок против једног од разбојника, и тиме да се спасе транспортовања. Кад је то чуо мој муж, одмах је зажелео да види ту гђу Фландерс која га тако добро познаје, и која ће сведочити против њега; и сходно томе било ми је дозвољено да му одем. Обукла сам најбоље хаљине које сам у тој кући икад хтела да понесем, али преко лица имала сам кукуљицу. Он ми је испрва мало шта казао, али упитао је да ли га познајем. Казала сам му, „Да, веома добро”; али као што сам прикрила лице, тако сам изменила и глас, тако да није могао да погоди ко сам. Упитао ме је, где сам га видела. Одговорила сам му, између Данстебла и Брикхила; али обраћајући се чувару који је стајао у близини, упитала сам да ли бих смела да разговарам са њим насамо. Он рече, „Дабоме, дабоме,” и врло се љубазно удаљи. Чим је он отишао, и ја за њим затворила врата, збацила сам кукуљицу, па бризнувши у плач, рекох, „Мили мој, зар ме не познајеш?” Он пребледе, и стајаше нем, као громом погођен, и, немоћан да савлада своје изненађење, рече само ово, „Дозволи да седнем”; па седнувши поред стола и поднимивши се, упре поглед у под као човек распамећен. Ја сам пак тако силовито плакала да је прошло подоста времена пре него што сам могла ишта да изустим; а кад сам дала маха своме осећању, поновила сам оне исте речи, „М-или мој, зар ме не познајеш?” Он је на то одговорио, „Знам те,” и онда је дуго ћутао. Кад је, после неког времена, прво изненађење минуло, он подиже очи к мени, па рече, „Како си могла да будеш тако свирепа?” Ја заиста нисам разумела шта је хтео тиме да каже, па рекох, „Како можеш да ме називаш свирепом?” — „Па зар то није увредљиво ругање, кад ми долазиш у оваквој кући необичној? Ја те нисам похарао, бар нисам на друму.” По овоме сам видела да он не зна ништа о бедноме стању у којем се налазим, и да мисли да сам ја, сазнавши да је он овде затворен, дошла да га прекорим што ме је оставио. Али имала сам и сувише много да му кажем да бих се на ово увредила, па му рекох неколико речи да сам далеко од тога да бих хтела да му се наругам, већ сам дошла да се једно другом изјадамо; а да

310 је тако, лако ће се уверити кад му кажем да је мој положај гори од његовог, и то вишеструко. Он ме погледа мало забринуто кад рекох да је мој положај .гори од његовог, али онда рече уз љубазан осмех, „Како то може бити? Како можеш да кажеш да је твој положај гори од мога, кад ме видиш окована, у Њугејту, а два моја друга већ су погубљена?” „Ех, мили мој,” рекох ја, „дуг би то посао био ако би требало да ја испричам, или ти да саслушаш, моју несрећну повест; но ако хоћеш да ме чујеш, брзо ћеш се уверити да је мој положај гори од твога.” — „Како је то могућно,” упита он, „кад ја очекујем да ме осуде на смрт приликом првог судског заседања?” — „Тако,” рекох ја, „видећеш да је то сасвим могућно, кад ти будем казала да сам ја осуђена приликом претпрошлог заседања, и да се налазим под смртном пресудом; ето, зар мој случај није гори од твога?” Онда је он опет ућутао, као да му се говор одузео, а мало времена потом пренуо се. „Несрећна другарице моја!” казао је, „како је то могућно?” Узела сам га за руку. „Хајде, мили мој,” рекох, „хајде седи, па да поредимо наше јаде. Ја сам затвореница у истој овој кући, и у много сам горим околностима него ти, а кад сазнаш појединости уверићеш се да нисам дошла да ти се ругам.” И онда обоје седосмо, и испричах му своју повест колико нађох за умесно, рекавши напослетку да сам била у великој беди, и да сам била запала у неко друштво које ме је навело да ублажујем своју невољу на известан начин који ми је већ био познат, па тако, приликом једног покушаја у кући неког трговца, мене су ухватиле његове служавке и увукле унутра, иако сам ја само стајала пред вратима; и упркос томе што нисам обила никакву браву, нити сам ма шта однела, проглашена сам кривом и осуђена да умрем; али судије, упознате са тешким приликама у којима сам живела, ублажили су ми казну и заменили је прогонством. Казала сам му да сам тако зло прошла зато што су ме у затвору сматрали за неку Мол Фландерс, злогласну и вешту крадљивицу, о којој су сви слушали али нико је никад није видео; a то, као што му је познато, није моје име. И тако сам све приписала моме злом удесу, који је хтео да ми се под тим

311 именом суди као старој преступници, иако је ово био први пут што су ме у суду видели. Опширно сам му испричала шта ме је све задесило откако сам га последњи пут видела, али казала сам му да је то било доцније него што он мисли; онда сам му испричала како сам га видела у Брикхилу; како је био гоњен, и како је, захваљујући моме исказу да га познајем, и да је он веома честит господин, потера обустављена; и часник се са својим људима вратио. Он је најпажљивије саслушао целокупно моје излагање, и смешкао се на неке појединости, јер су оне биле бескрајно испод свега онога у шта је он био упућен; али кад дође ред да испричам оно што сам знала о Малом Брикхилу, он се изненади. „Дакле,” рече он, „зар си то ти, мила моја, зауставила ону руљу у Брикхилу?” — „Да, ја сам, богме, то учинила,” рекох ја. Онда му испричах појединости које сам тамо била уочила. „Е онда,” рече он, „ти си ми том приликом спасла живот, и драго ми је што живот теби дугујем, јер тај ћу ти дуг сада исплатити, и ослободићу те стања у којем се сад налазиш, па макар тај покушај главом платио.” Ја му рекох да то не чини ни по коју цену; ризик је и сувише велик, и не вреди да се излаже толикој опасности, и то ради једног живота који није вредан спасавања. Богме, није тако, рече он; тај је живот драгоценији за њ него цео свет, јер тај је живот дао њему нов живот; „јер,” рече он, „ја још никад нисам био у истинској опасности, сем тога пута, све до последњег минута кад сам био ухваћен.” Доиста, тадашња опасност за њ лежала је у томе што је он веровао да потера за њим није кренула на ту страну; јер они су били кренули из Хоклија посве другим путем, па су преко поља и дубрава дојездили у Брикхил, и били су уверени да их нико није видео. Сад ми је он испричао дугу повест свога живота, од које би се заиста могла начинити веома необична и бескрајно занимљива прича. Казао ми је да се одметнуо у арамије отприлике дванаест година пре нашег венчања; да она жена која га је називала братом није ни у каквом сродству с њим, већ да је припадала њиховој дружини, и одржавала с њима везу, али живела је у Лондону, где је имала велика познанства; да

312 их је савршено обавештавала о свету који креће на пут, и да су, захваљујући таквој њезиној помоћи, извршили неколико ваљаних пљачки; да је она мислила да је уловила за њ неку миражџику, кад је мене довела, али случај је хтео да се преварила, што доиста није њена кривица; али, да сам ја имала неко имање, као што је она била обавештена, он је био решио да се остави друмова и да живи новим животом, али да се никад не појављује у јавности док се не би објавио указ о неком општем помиловању, или докле му не би пошло за руком да његово име, за добре новце, буде унесено у неки посебни указ о помиловању, тако да би био савршено спокојан: али ето, кад је ствар испала друкчије, био је присиљен да се лати старога заната. Опширно ми је причао о неким својим пустоловинама, а нарочито о једној, кад је, у близини Личфилда, опљачкао поштанска кола из Вест-Честера, и велики плен задобио; а потом, како је похарао пет овчара, који су ишли на вашар у Берфорд, у Вилтшајеру, да купе овце. Казао ми је да је у те две згоде дошао до толиких новаца да би, само да је знао где би могао да ме нађе, оберучке прихватио мој предлог, и отпутовао са мном у Вирџинију, или у неку другу енглеску колонију у Америци, да се тамо настанимо на некој плантажи. Казао је да ми је написао три писма, и упутио их онако како сам му то била означила, али није ништа чуо од мене. Ово је заиста било тачно, али како су ми та писма била уручена у време мог последњег мужа, то нисам могла ништа да учиним, па му зато нисам ни одговорила, да би он веровао да ме писма нису нашла. Кад су му се наде тако изјаловиле, он се, рече, опет латио старога заната, и остао му веран до краја, премда, кад је стекао толико новаца, није се више залетао у онакве опасности као некада. Онда ми је причао о неким страшним и опаким мегданима које је водио по друмовима са господом која се тешко растајала од свога новца, и показао ми је ране које је задобио; a имао је једну или две заиста грдне ране, нарочито једну која му је била задана зрном из пиштоља, које му је пребило руку, и још једну нанесену мачем, који га је пробо

313 скроз, но срећом није озледио ниједан важан орган, те се тако излечио; но и то захваљујући једном његовом верном другу који га је безмало осамдесет миља придржавао у седлу, док нису нашли хирурга у једном великом граду, далеко од места окршаја, где су се приказали као господа из Карлајла, коју су на друму напали разбојници, и једног од њих ранили у руку. Ово је, рече он, његов пријатељ тако спретно удесио да нико није посумњао у њих, већ су се притајили и мировали док се он није излечио. Причао ми је исто тако о многим другим својим пустоловинама, и ја са великим жаљењем одустајем да причам о њима; али ово је моја сопствена повест, не његова. Онда сам га упитала какав је сад његов положај, и чему се нада кад га буду извели пред суд. Казао ми је да нема доказа против њега; јер од три похаре за које су сви они оптужени, он је срећом суделовао само у једној, па и за ту једну постоји само један сведок, a то није довољно; али суд очекује да ће се појавити неки нови сведоци, и он је помислио, кад ме је први пут угледао, да сам дошла тим послом; али ако се не би појавио нико ко би га теретио, он се нада да ће бити пуштен; да је добио известан миг да би се можда и без суђења изишло у сусрет његовој молби да буде транспортован у колоније, ако би сам такву молбу поднео; али да он на то не може мирно ни да помисли, и радије пристаје да буде обешен неголи да буде транспортован. Ја сам га прекорела због тога; прво зато што ако би био транспортован, он би, као господин, и уз то храбар и предузимљив човек, могао да нађе сто начина да се опет врати, а можда и пута и начина да то буде пре одонуд него одовуд. Он се насмејао на то, и казао је да му се ово друго највише свиђа, јер сама помисао да буде упућен на неку плантажу, као што су Римљани слали робове да раде у рудницима, испуњава га грозом; да он мисли да је много подношљивије од тога променити светом на вешалима, a да су тако мислила и сва она господа коју су обрти среће натерали да се дохвате друмова; да је на губилишту бар крај свих овоземаљских недаћа; а што се тиче онога што треба да дође после, сва је прилика, по његовом мишљењу, да ће човек у мукама тамнице и оне јазбине у којој

314 бораве на смрт осуђени, искрено да се покаје у току последње две недеље свога живота, као што би то учинио и у шумама и пустињама Америке; да су ропство и тежак принудан рад ствари до којих господин човек никад неће да се понизи; да би то било што и присилити га да буде свој сопствени џелат, што је много горе; и да у њему крв узаври кад само помисли на то. Трудила сам се колико год сам могла да бих га разуверила, и додала сам томе још и познату женску реторику — сузе. Казала сам му да је срамно погубљење на очиглед јавности зацело веће бешчашћење за једног господина него ма какве муке које би га могле задесити у туђем свету; да тамо бар има изгледа на живот, док овде никаквих изгледа нема; да ће он као од шале моћи да придобије капетана брода, јер то су обично људи весели и доброћудни; а мало доброг владања, нарочито ако уз го буде ишло и нешто новаца, зацело ће му помоћи да се искупи кад дође у Вирџинију. Погледао ме је нујно, и ја помислих да је тиме хтео да каже да нема новаца; али преварила сам се, јер друкчији је био његов смисао. „Казала си, мила моја,” рече он, „да можда има начина да човек пре стигне одонуд него одовуд; па ако сам те право разумео, то онда значи да би могао и овде да се искупи. И право да ти кажем, више бих волео да овде дам двеста фунти да не идем, неголи да дам сто фунти да ме пусте на слободу кад тамо приспем.” — „То ти тако мислиш, мили мој,” рекох, „зато што не познајеш ту земљу добро као ја.” „То је могућно,” рече он; „али ја ипак верујем да би и ти тако мислила, иако ту земљу познајеш, да тамо не живи твоја мајка, како си ми причала.” Казала сам му, што се тиче моје мајке, да је она зацело морала умрети још пре много година; а што се тиче друге родбине коју бих тамо могла имати, ја њу не познајем; да са њима већ известан број година нисам одржавала преписку, откако су ме моје недаће довеле у тешко стање; и да ми он може лако веровати да бих код њих наишла на хладан пријем, ако бих морала да их први пут посетим као транспортована преступница; па зато, ако бих отпутовала тамо, наумна сам да се њима не јавим; али има много изгледа да ћу, одлазећи тамо, отклонити све непријатности; а ако би он исто тако морао да

315 иде, ја ћу га лако поучити како треба да поступи, те да уопште не иде као слуга, нарочито кад видим да није оскудан у новцу, који је човеку једини пријатељ у таквим приликама. Он се осмехнуо, и казао је да ми није рекао да има новаца. Ја сам му упала у реч, и казала сам да се надам да из мојих речи није закључио да очекујем од њега неку помоћ, ако би имао новаца; да, у другу руку, иако ја немам много, мени ипак помоћ није потребна, и докле год будем имала макар нешто, ја Ку пре додати њему нешто него што ћу му одузети, јер знам да, колико год он имао, све ће му то ваљати у случају транспортовања. Он се о томе најљубазније изразио. Казао ми је да то новаца што има није богзна колико, али да ниједан новчић неће сакрити од мене ако ми помоћ затреба, и напоменуо је да није говорио онако зато што би се тога плашио; да је он мислио само на оно што сам му наговестила; да он овде зна шта му ваља чинити, али да би тамо био најбеспомоћнији несрећник на свету. Казала сам му да он плаши себе нечим што није страшно; да ако има новаца — као што сам то са задовољством чула — он може не само да се спасе ропства, у које веле да човек пада зато што је транспортован, већ му се пружа прилика да почне живот на таквој новој основи да успех не може пофалити ако је иоле прилежан, као што је то већ обично у таквим случајевима; да се он зацело сећа да сам му тај излаз препоручила пре више година, као једину могућност да поправимо наш положај у свету; а сада му кажем, да бих га уверила да је подухват известан, као и да ја познајем методе, а исто тако и да би потпуно увидео колико је успех вероватан, да ће најпре видети да сам се ја ослободила обавезе да уопште тамо идем, а да ћу потом отићи добровољно, по свом сопственом избору; да ја то не предлажем зато што не бих могла да живим без његове помоћи, већ зато што сматрам да су наше заједничке невоље биле довољне да нас обоје приволе да оставимо овај део света, да бисмо живели онде где нас нико не може прекорети због онога што је било у прошлости, и где нећемо страховати да можемо бити бачени у јазбину на смрт

316 осуђених, но ћемо са бескрајним миром моћи да се сећамо свих наших недаћа и пораза, сматрајући да су нас сви непријатељи потпуно заборавили, и да можемо живети као нови људи у новом свету, где нити ће људи имати шта нама да замере, нити ми њима. Образложила сам му ово и поткрепила са толико доказа, и одговорила сам тако спретно на све његове жестоке замерке, да ме је загрлио и казао ми да га је моја искреност победила; да ће примити мој савет, и трудиће се да се покори својој судбини, у нади да ће у својој несрећи имати утеху таквог оданог саветника и верног друга. Али опет ме је подсетио на оно што сам била поменула раније, наиме, да можда има начина да се искупи пре него што оде, и да је можда могућно уопште не ићи, што би, рече, било много боље. Ја му на то рекох да ће видети и потпуно ће се уверити да ћу и у томе правцу учинити све што могу, али ако не успем, постараћу се да све оно друго буде како треба. После овог дугог договора растали смо се уз такве знаке пријатељства и љубави да су они, чини ми се, били равни, аколи нису и надмашили оне приликом нашег растанка у Данстеблу; и сад ми је постао јаснији разлог са којега је тада одбио да са мном дође ближе Лондону, и зашто ми је, приликом растанка, рекао да му је незгодно да са мном иде у Лондон, ма да би то иначе радо учинио. Казала сам већ да би приказ његова живота био много пријатније штиво него што је ова моја повесница; и доиста, ништа није чудније у томе животу него баш тај део, наиме, да је упражњавао тај опаки занат пуних двадесет и пет лета, и да никад није био ухваћен, да је постизао у њему такве необичне успехе, и каткад по годину и више дана у неком месту лепо и повучено живео, са слугом да га подвори, а често је, по кафанама седећи, слушао оне исте људе које је опљачкао како причају о своме страдању, помињући имена места и друге околности, тако да се лако могао свега опоменути и знати да је пред њим истоветна она особа. Тако је канда живео у близини Ливерпула кад се оно несрећи венчао са мном, држећи да сам нека миражџика. Да

317 сам имала те новце које је он очекивао, ја заиста верујем да би се он окануо свог опаког живота и поштено живео. Поред свих његових несрећа, послужила га је и срећа што стварно није био присутан приликом извршења похаре за коју су били оптужени, и тако нико од похараних није могао да се закуне да је он један од разбојника. Али канда зато што је био ухваћен са дружином, неки жвалави лупеж изјавио је под заклетвом да је он један од њих; и због позива који је био објављен, власти су очекивале да ће се јавити нови сведоци против њега, и зато је био држан у притвору. Међутим, како сам разумела, предлог о транспортовању учињен му је на заузимање неке крупне личности, која му је јако препоручивала да предлог прихвати; а како ми је он казао да се неколико особа могу појавити као сведоци против њега, сматрала сам да је његов пријатељ у праву, и говорила сам му дању и ноћу да с тим више не оклева. Напослетку је, на једвите јаде, пристао; но како према томе транспортовање није било наређено судском одлуком, а није дошло ни на основу његове молбе, као што је то било у моме случају, то је он тешко могао да избегне укрцавање у брод, као што сам му била и предочила да ће му се лако догодити; јер његов је пријатељ био дао јемство за њега да добровољно пристаје да буде транспортован, и да се неће вратити до истека рока. Ова тешкоћа осујетила је све мере које сам била предузела за своје ослобођење, сем ако не бих хтела њега да напустим, и оставим га да сам путује у Америку, иако ми је казао да ће, радије него го, сам поћи право на вешала.

318 ГЛАВА ХХХIII Сад морам да се вратим на свој сопствени случај. Време мога транспортовања било се приближило; моја управитељка, која ми је остала чврст пријатељ, покушала је да издејствује помиловање, али то се није могло постићи без великих трошкова, преголемих за моју кесу, јер, остати празних руку — сем ако бих решила да се опет вратим свом старом занату — било би горе него транспортовање, јер онамо бих могла да живим, а овде не бих. И добри свештеник веома се залагао, из других разлога, да спречи моје транспортовање; али одговорено му је да ми је живот поклоњен на његово заузимање, и да зато не треба да тражи ништа више. Он је био осетно ожалошћен због мог одласка, јер се, као што рече, плашио да ће нестати оних повољних упечатака које је блискост смрти оставила у мени, а који су отада добром наставом били продубљени; и тај побожни господин био је због тога у великој бризи. У другу руку, ја сад нисам била тако нестрпљива да кренем, а своје разлоге за то прикрила сам од свештеника, и он до послетка није знао да сам отишла уз највеће опирање у души, и највећма ојађена. Било је то у месецу фебруару кад су ме, са још тринаесторо осуђеника, предали једном трговцу који је трговао са Вирџинијом, и укрцали у брод укотвљен у Детфордској Окуци. Службеник затвора довео нас је на брод и предао, а власник брода дао му је о томе писмену потврду. Те ноћи били смо смештени под гротлом, у простору за терет, и били смо тако збијени да сам мислила да ћу се угушити услед недостатка ваздуха; а сутрадан ујутру брод диже сидро, и запловисмо низ реку до места названог Багбијева Јама, што беше учињено, како нам рекоше, споразумно са трговцем, да би нам сваки покушај бекства био онемогућен. Али кад брод стиже тамо и спусти сидро, дозволише нам да изиђемо на палубу, али не и на задњу горњу

319 палубу, јер тај је простор био нарочито чуван за капетана и за путнике. Кад сам, по трупкању над главом и кретању брода, опазила да смо дигли једра и запловили, била сам се веома изненадила и уплашила да ћемо отпловити, a да наши пријатељи неће бити пуштени к нама да се опросте; али брзо сам се успокојила кад сам чула да је сидро опет бачено, и кад су нам неки морнари казали да ћемо сутра ујутру бити пуштени на палубу, и да ће наши пријатељи доћи да се с нама опросте. Целу ту ноћ прележала сам на голој дасци, као и остали осуђеници, али доцније, ко је имао постељине да стере постељу добио је место у малој кајити, као и место да склони свој сандук или ковчег с оделом или рубљем, ако би их имао (што је било добро уклонити), јер неки од нас мису имали другог руха ни преобуке сем онога на леђима, а нису имали ни пребијене паре да им се у невољи нађе; но ипак нисам видела да су због тога ишта горе пролазили на броду, нарочито жене, које су за новце прале морнарима рубље, итд., и имале довољно новца да купе све што им је било потребно. Кад су нас следећег јутра пустили на палубу, упитала сам једног официра да ли бих смела да пошаљем на обалу једно писмо, да бих своје пријатеље обавестила где смо укотвљени, и да би ми послали неке потребне ствари. Овај је био надморнар, врло учтив и љубазан човек, и казао ми је да ћу уживати сваку слободу коју зажелим, а коју би он могао без опасности да ми дозволи. Казала сам му да друго и не желим; онда он рече да ће бродски чамац кренути у Лондон кад наиђе следећа плима, и да ће наредити људима да понесу моје писмо. И тако, кад би време да чамац крене, дође надморнар к мени и рече да чамац полази, и да он иде њиме, па ако је моје писмо готово, он ће га понети. Била сам унапред припремила перо, мастило, и хартију, и писмо упућено на моју управитељку било је написано, па сам у омот турила и једно за мог у сужањству друга, ма да управитељки нисам рекла, све до послетка, да је он мој муж. У писму сам обавестила управитељку где се брод налази укотвљен, и замолила сам је да ми пошаље ствари које ми је спремила за путовање.

320 Кад сам предала писмо надморнару, дала сам му с њиме и један шилинг, за који рекох да је награда разносачу, и замолила сам да га одмах упути чим изиђе на обалу, да бих, ако је могућно, добила одговор по доносиоцу, и да бих сазнала шта је с мојим стварима. „Јер, господине,” рекох, „ја сам пропала ако би брод кренуо пре него што бих те ствари добила.” Кад сам му дала шилинг, постарала сам се да види да сам боље опремљена него обични осуђеници; да имам новчаник, и у њему лепу свотицу новца; и видела сам да је сам поглед на тај предмет био довољан па да се према мени поступа посве друкчије но што би иначе био случај; јер премда, је надморнар доиста већ раније био љубазан, из неког разумљивог сажаљења према мени, као према жени у невољи, ипак је после тога његова љубазност била и већа него обично, и, захваљујући томе, према мени се на броду поступало боље, велим, него што би се то иначе десило; али о том — потом. Он је врло поштено предао моје писмо лично управитељки у руке, и донео ми је њен одговор; a кад ми га је предао, вратио ми је и онај шилинг. „Ево,” рече, „ево вам и ваш шилинг, јер писмо сам предао лично.” Нисам знала шта да кажем, толико сам се била изненадила; али после мале станке рекох, „Господине, то је од вас и сувише љубазно; било би онда право да сте узели и платили кола.” „Не, не,” рече он. „Ја сам превише награђен. Ко је она госпођа? Је ли она ваша сестра?” „Не, господине,” рекох ја, „ми нисмо у роду, али она је моја драга пријатељица — мој једини пријатељ на свету.” — „Богме,” рече он, „мало је таквих пријатеља. Ено, плаче за вама као мало дете.” — „Да,” рекох ја, „верујем да би она дала и свих сто фунти хад би могла да ме спасе овог ужасног стања.” „Велите ли то одиста?” рече он. „За половину тих новаца ја бих, држим, могао да вас упутим како да се ослободите.” Но он је ово казао врло тихо, да нико не би могао чути. „Вај, господине!“ рекох ја, „али то би ослобођење било такво да бих главом платила ако бих била ухваћена.” — „Е богме,” рече он, „кад бисте се једном спасли брода, даље бисте

321 морали сами да гледате шта ћете и како ћете; ту вам ја не могу ништа помоћи.” И тако том приликом окончасмо тај разговор. У међувремену, моја управитељка, верна до последњег тренутка, доставила је моје писмо моме мужу у затвор, и добила је одговор на њ, а сутрадан дошла је к мени и донела ми је, на првом месту, такозвану морнарску постељу, као и сву уобичајену постељину. Исто тако, донела ми је морнарски ковчег — то јест, ковчег какав граде за морнаре, са сваком згодом у њему, и безмало пун свега што би ми могло затребати; а у једном његовом куту налазила се скривена преграда и у њој моја залиха новца, то јест, онолико колико сам наумила да понесем; јер била сам наредила да један део моје готовине остане у Енглеској, па да ми се доцније, кад се средим, шаље у роби, коју бих наручивала; јер у тој земљи, где се све купује за дуван, новац много не вреди; још је много већа штета носити га одавде. Али мој је случај био посебан; за мене не би нимало ваљало да идем без новаца или без робе, али опет било би упадљиво да једна бедна осуђеница, која ће бити продана чим ступи на обалу, носи товар робе, јер ствари би јој могле бити одузете; зато сам овако понела само део свога новца, а остатак сам оставила код моје управитељке. Управитељка ми је донела још много других ствари, али није ми доликовало да изгледам и сувише добро, бар док не сазнам каквог ћемо капетана имати. Кад је дошла на брод, помислила сам богами да ће пресвиснути; срце јој је хтело препући кад ме је видела и кад је помислила да ћемо се тако растати; и толико је горко плакала, да је задуго било Немогућно разговарати с њом. Користила сам то време да прочитам писмо мога у сужањству друга, и оно ме је веома збунило. Казао ми је да ће бити немогућно да благовремено добије отпуст, да би могао да крене истим бродом којим и ја, и што је још горе, не зна, иако добровољно полази у изгнанство, да ли ће му бити дозвољено да путује бродом којим он жели, или ће бити укрцан у онај који му одреде, и подвргнут власти капетановој као и други осуђеници; тако да је почео да губи наду да ћемо се видети пре

322 него што он дође у Вирџинију, и био је због тога безмало очајан; јер, ако ме тамо не би нашао, ако би ме нестало услед какве несреће на мору, или услед обичне људске смртности, он би био најнесрећнији човек на свету. Ово ме је довело у велику забуну, и нисам знала шта да радим. Испричала сам управитељки шта ми је надморнар рекао, и она ми је живо световала да о томе поразговарам с њим и чујем његове услове; али ја нисам била склона томе, док не бих сазнала да ли ће мој муж, или у сужањству друг — тако га је сад она звала — моћи да отпутује са мном. Напослетку, морала сам да јој признам целу ту ствар, осим само то да је он мој муж. Казала сам јој да сам се чврсто договорила с њим да пођемо заједно, ако њему буде дозвољено да путује истим бродом, а видела сам да он има новаца. Испричала сам јој шта намеравам да радим када дођемо тамо, како ћемо засновати нашу плантажу, окућити се, и, кратко речено, постаћемо богати, не излажући се више опасним пустоловинама, и, као велику тајну, казала сам јој да ћемо се венчати чим он дође на брод. Кад је она ово чула, весело је потврдила да треба да идем, и отада је ставила себи у задатак да њему испослује благовремено ослобођење, да би могао да путује истим бродом којим и ја, па је то напослетку и постигла, премда уз знатне тешкоће, и не без свих оних непријатности којима се обавезно подвргава транспортован осуђеник, што он уствари није био, јер њему није ни било суђено, и што је за њега представљало велико мучење. Како је сад наша судбина била решена, и обоје се налазили на броду, доиста на путу у Вирџинију, у срамном положају изгнаних осуђеника, који ће бити продани као робови, ја на пет година, а он под обавезом и јемством да се никад више неће вратити у Енглеску докле год живи, — он је био веома суморан и потиштен; понижење што је спроведен на брод као осуђеник веома га је вређало, јер прво му је било речено да ће моћи да отпутује као слободан човек ако сам затражи да оде преко мора. Истина, њега није чекало, као нас, да буде продан у ропство чим тамо приспе, али зато морао је да плати капетану трошкове подвоза, док ми то нисмо-

323 чинили; али што се осталог тиче, у својим је поступцима био беспомоћан као дете, и у свему је морао да се подвргава наређењима. Међутим, пуне три недеље чамила сам у неизвесности, не знајући да ли ће мој супруг бити са мном или неће бити, па према томе нисам знала ни како да се определим за понуду честитог надморнара, што је њему зацело морало изгледати помало чудновато. Напослетку, по истеку тога времена, ето и мога мужа на брод. Изгледао је потиштен и срдит; његово велико срце гушило се од гнева и увређеног поноса што га њугејтски тамничари спроводе на брод као неког робијаша, кад он чак није био ни изведен пред суд. Он се на такав поступак гласно жалио преко својих пријатеља, јер канда је имао за то извесних разлога; но кад су они покушали да се заузму за њ, речено им је да му је већ довољно гледано кроз прсте, и да су власти, откако су изишле у сусрет његовој молби за транспортовање, добиле о њему такве нове податке, да он треба да се сматра врло срећним ако се против њега не поведе нов поступак. Овај одговор умирио га је, јер знао је врло добро шта се могло догодити, и шта је могао да очекује; и сада је увидео умесност мога савета који је превагнуо у корист прихватања понуде о транспортовању. А кад га је мало прешла срдитост због ових кербера, тако их је назвао, и мало се смирио, постао је ведрији, и кад сам му казала како се радујем што га опет видим ван домашаја њихових руку, он ме је загрлио и врло нежно ми је признао да сам му дала најбољи могућан савет. „Мила моја,” казао је, „ти си ми два пута спасла живот; одсада ће мој живот бити посвећен теби, и увек ћу примати твој савет.” Први нам је посао био да пребројимо своје залихе. Он је био врло поштен према мени, и казао ми је да је имао лепу своту кад је допао затвора, али живећи у њему као господин, и, што је било још много скупље, купујући пријатељства и услуге, потрошио је доста новаца; једном речи, сва готовина која му је преостала, и коју је имао код себе, износила је сто и осам фунти у злату.

324 И ја сам њему исто тако верно саопштила колико износи моја готовина, то јест, залиха новца коју сам понела са собом; јер била сам наумила, ма шта се догодило, да чувам као резерву оно што сам оставила; а у случају моје смрти, њему би било доста да добије оно што сам понела, а новац који се налази на чувању код моје управитељке остао би њој, као што би било право, јер она је то од мене доиста заслужила. Готовина коју сам имала износила је двеста четрдесет и шест фунти, и неколико шилинга ситнине; тако да смо заједно имали триста педесет и четири фунте, а лошије стечен новац још никад није био здружен у орташтво да би се њиме отпочео нов живот. Наша највећа незгода састојала се у томе што се наш иметак састојао у новцу, некорисном товару да га човек носи на плантаже. Верујем да је свота коју је он поменуо представљала сав његов иметак на свету; али ја, која сам имала нешто између седам и осам стотина фунти остављених на страну кад ме је ова несрећа снашла, и која сам имала једну од највернијих пријатељица на свету да се о томе новцу стара — узимајући у обзир да је то била жена без икаквих начела — имала сам код ње још три стотине преосталих фунти, које сам била наумила да чувам у резерви, као што сам већ казала; осим тога, имала сам код себе нешто врло драгоцених ствари, нарочито два златна часовника, нешто ситнијег сребрног посуђа, и нешто прстења — све украдене ствари. Са тим иметком, а у својој шездесет и првој години старости, отиснула сам се у један тако рећи нови свет, као убога робијашица којој је указана милост, па јој је смрт на вешалима замењена ропством преко мора. Моје су хаљине биле сиротињске и просте, али не подеране ни прљаве, и нико живи на броду није знао да код себе имам ма шта од вредности. Међутим, имала сам врло много лепих хаљина и рубља у изобиљу, па сам наредила да ми их спакују у два велика ковчега, а онда су ковчеге предали на брод, али не као моје ствари, већ као пошиљке на моје право име, у Вирџинији; товарне листове чувала сам у џепу; а у тим ковчезима налазило се и моје сребро и часовници, и све што сам имала од

325 вредности, осим новца, који сам чувала издвојено, у посебној тајној прегради мога морнарског, ковчега, а коју нико не би могао да открије, или да отвори, ако би је открио, а да цео ковчег не разлупа у комаде. Сад је брод почео да се пуни; укрцаше се неколико слободних путника, и ти људи добише своја места у великој кајити и другим просторијама брода, док нас, робијаше, гурнуше некуда доле, ни сама не знам куда. Али кад мој муж дође на брод, обратих се надморнару који ми је онако рано био дао знаке свога пријатељства. Рекох му да ме је задужио на више начина, а да му се још нисам ничим подесним одужила, и на то му спустих златник у шаку. Онда му рекох да је мој муж доведен на брод, па иако се сада полазимо у овим несрећним околностима, ми смо ипак били људи посве различни од буљука оних бедника с којима смо приведени; и замолих га да види да ли не би могао да придобије капетана да нам допусти извесне удобности на броду, а ми бисмо за ту доброту узвратили онако како капетан за сходно нађе, а и њега бисмо наградили за његов труд. Он је примио златник, видела сам, с великим задовољством, и обећао ми је своју помоћ. Онда ми је казао да он не сумња да ће код капетана, који је најдоброћуднији човек на свету, лако испословати дозволу да уживамо сваку удобност коју желимо, и, да би ме успокојио, казао је да ће, чим наиђе следећа плима, отићи у град само зато да о томе поразговара с капетаном. Сутрадан спавала сам мало дуже него обично, али кад сам устала и погледала око себе, видела сам надморнара како с људима ради на свом свакидашњем послу. Мало сам се снуждила кад сам га туна видела, и пришавши му, претекох га у речи, и рекох му с осмехом, „Ви сте нас, господине, канда заборавили, јер видим у послу сте великоме.” Он одмах одговори, „Хај’те са мном, па ћете видети.” И поведе ме у једну велику кајиту, у којој је седео и нешто писао неки човек пријатне спољашњости, и пред њим се налазила велика хрпа хартије. „Ево,” рече надморнар ономе што је писао, „ово је госпођа о којој вам је говорио капетан.” А онда, обраћајући се мени, рече, „Не само што на вас нисам заборавио, него сам ишао у

326 град капетановој кући, и верно сам му изложио оно што сте казали, да молите удобнији смештај за себе и супруга; и капетан је нарочито послао овога господина, који је први официр на броду, да вам покаже све на броду, и да вас смести на ваше задовољство, и казао ми је да вам саопштим да се с вама неће поступати онако као што бисте могли очекивати, већ уживаћете исто оно поштовање које уживају и други путници.” Онда је први официр, не дајући ми времена да захвалим надморнару на његовој доброти, потврдио оно што је надморнар рекао, и додао је да је капетан срећан кад може да буде љубазан и милостив, нарочито према људима који су у невољи; а онда ми је показао неколико путничких кајита, од којих су се неке налазиле поред велике трпезарије, а неке у задњем делу брода, али према трпезарији, и дао ми је да бирам коју желим. Изабрала сам кајиту у задњем делу, код крме, у којој су се налазили веома подесни уређаји за смештај наших ковчега и ручног пртљага, и сто за којим смо могли јести. Официр ми је онда казао да је надморнар представио мене и мога мужа .у тако повољној светлости, да му је капетан наредио да ми каже да ћемо јести с њим, ако то желимо, за све време путовања, по цени коју плаћају и други путници; да се можемо снабдети свежом храном, ако желимо; или, аколи не, он ће се снабдети својом уобичајеном залихом, и обедоваћемо с њим. После толиких јада и невоља, ово је заиста била весела вест. Захвалила сам му, и казала сам нека капетан сам одреди своје услове, и замолила сам га да ми дозволи да одем да то саопштим моме мужу, који се није осећао најбоље, и још није био изишао из своје кајите. И тако сам отишла, а мој муж, чији је понос био тешко увређен због понижења (тако је он мислио) које му је било нанесено, да је једва био дошао к себи, тако је живахнуо кад сам му испричала какав ћемо смештај по свој прилици уживати на броду, да је постао сасвим други човек, и на лицу су му се огледале нова снага и храброст. Толико је истина да су највећи духови, кад их опхрвају недаће, подложни највећој потиштености.

327 Мало после, кад се прибрао, мој је муж дошао горе са мном, и захвалио је официру за љубазност коју нам је указао, а преко њега упутио је захвалност и капетану, понудивши да му плати унапред колико год тражи за наше путовање и за олакшице које нам је пружио. Официр је казао да ће капетан доћи по подне на брод, и да он све то оставља њему. И доиста, после подне дошао је капетан, и видели смо да је то онај исти учтиви и љубазни човек каквога га је приказао надморнар; и толико му се свидео разговор с мојим мужем да, кратко речено, није хтео ни да чује о томе да задржимо кајиту коју смо изабрали, већ нам је дао једну која се, као што рекох, налазила поред велике трпезарије. А ни његови услови нису били неумерени, нити је он био човек ненасит и лаком да нас опљачка, и са петнаест златника платили смо све трошкове путовања и опскрбе, јели смо за капетановим столом, и лепо смо се забављали. Капетан се био сместио у другом делу велике трпезарије, јер је своју кабину уступио неком богатом сопственику плантажа, који је путовао са женом и троје деце, а који су јели одвојено. Било је још неких обичних путника, који су се били сместили у задњем делу брода; а што се наше старе братије тиче, њих| су држали затворене у гротлу, и врло су их мало пуштали на палубу. Нисам могла да се уздржим а да не обавестим моју управитељку о обрту који је наступио; било је право да она, која се доиста бринула због мене, суделује у доброј срећи која ме је нашла. Осим тога, била ми је потребна шена помоћ да бих се снабдела неким стварима, због којих би се раније осећала зазорно да их је неко код мене видео; али сад, кад сам имала кајиту, и места за смештај ствари, поручила сам обиље ђаконија да нам олакшају тегобе путовања; као, ракије, шећера, лимунова, итд., за справљање пунча, и да бисмо почастили нашег доброчинитеља, капетана; и; обиље јела и пића; исто тако и пространију постељу, и одговарајућу постељину; једном речи, били смо наумили да ни у чему не оскудевамо.

328 За све то време нисам се била опремила ничим што би нам могло ваљати и бити од помоћи кад стигнемо на место опредељења, и кад се будемо назвали досељеницима; а ја сам врло добро знала шта је човеку потребно у таквим приликама; нарочито све врсте пољопривредног и зидарског алата, и сваковрсно покућанство и намештај, за које, купујеш ли их у оној земљи тамо, мораш издати два пута веће новце. Говорила сам о томе с мојом управитељком, а она је походила капетана и казала му да се нада да ће се можда наћи начина да двоје њених несрећних рођака — како нас је назвала — стекну своју слободу кад стигну у ону земљу преко мора, и онда се упустила с њим исто тако у разговор о могућностима и условима за то, но о томе више кад томе буде време; и кад је овако искушала капетана, казала му је да иако смо несрећним стицајем прилика присиљени да се селимо преко мора, ми ипак нисмо неопремљени да се латимо посла у тој земљи; но наумни смо да се тамо настанимо и живимо као власници плантаже. Капетан је радо понудио своје услуге, казао јој како треба приступити томе послу, и како је лако, штавише, како је извесно, да вредни људи на тај начин опет стану на своје ноге. „Госпођо,” рекао је он, „у тој земљи није постидно за човека ако га допреме тамо и у горем стању него што су, као што видим, ваши рођаци, под условом да се он, кад дође тамо, ваљано прихвати рада.” Онда га је она упитала шта је потребно да понесемо са собом, а он јој је, као човек коме су те ствари познате, одговорио овако, „Госпођо, ваши рођаци моpaће најпре да прибаве некога ко ће их купити као слуге, саобразно прописима о транспортовању осуђеника, а потом, у име те особе, могу да иду куд хоће и да се баве чим хоће; могу да купе неку већ уређену плантажу, или пак могу да купе земљу код тамошње владе, и да почну рад онде где им се свиђа, а све то за сразмерно незнатне новце.” Она га је замолила да нам укаже своју помоћ у погледу прве одредбе прописа, и он јој је обећао да ће то узети на себе, и доиста своје је обећање верно одржао. А што се осталог тиче, обећао је да ће нас препоручити људима

329 који ће моћи да нам даду најбољи савет, и који пас неће преварити, a то је било и све што смо могли пожелети. Она га је потом упитала да ли не би било потребно да нас опреми извесном количином алата и материјала за рад на плантажи; он на то рече, „Да, на сваки начин.” Онда га је она замолила да јој помогне у томе, и казала је да ће нас опремити свим потребама, па ма колико је то стало. Сходно томе, он јој је саставио списак ствари које су неопходне досељенику, а њихова вредност износила је, по његовом рачуну, осамдесет до сто фунти. И, кратко речено, сад се она дала на куповину, и показала се у томе послу умешна као неки стари трговац из Вирџиније; само је, по моме упутству, од свега накуповала два пута више него што је капетан у списку означио. Све те ствари укрцала је на брод на своје име, узела је товарне листове, пренела је те листове на мога мужа, а потом је цео товар осигурала на своје име; тако да смо били обезбеђени против сваке могућности и против сваке недаће. Требало је да вам кажем да јој је мој муж дао сву своју готовину, сто и осам фунти у злату, да овако потроши, а поврх тога и ја сам јој дала лепу своту; али нисам уопште дирала у залиху коју сам код ње оставила, јер, на крају крајева, имали смо безмало двеста фунти у готовом новцу, a то је за нашу сврху било више него довољно. „У таквом стању, веома ведри, и доиста весели што се све тако срећно обрнуло, кренули смо бродом из Багбијеве Јаме за Гревзенд, где остасмо укотвљени још десетак дана, и где капетан коначно пређе на брод. Ту нам је капетан учинио једну великодушну понуду, којој заиста нисмо имали разлога да се надамо, наиме, да нас пусти да изиђемо на обалу да се освежимо, ако бисмо му претходно дали реч да нећемо побећи од њега, и да ћемо се опет с миром вратити на брод. Ово је био такав доказ његове вере у нас да је то победило мога мужа, и он му је, из самог осећања захвалности, казао да не може ни поумити да прими такву доброту, кад ничим не може да узврати, а и не жели да капетан макар мало страхује због нас. После извесних узајамних учтивости, пружила сам мужу кесу са осамдесет златника, а он је спусти капетану у шаку. „Ево,

330 капетане,” рече он, „ево, нека ово буде један део залоге наше верности; ако бисмо, ма из којег разлога, били непоштени према вама, нека све ово буде ваше.” И на то се искрцасмо на обалу. Доиста, капетан је имао довољно разлога да верује у нашу решеност да путујемо, јер, кад смо се већ били опремили толиким насељеничким материјалом, није изгледало разумно да бисмо и по цену живота изабрали да останемо овде. Једном речи, изишли смо с капетаном на обалу, вечерали смо заједно у Гревзенду, лепо смо се провеселили, остали смо целу ноћ, спавали смо у гостионици у којој смо вечерали, а ујутру смо опет, лепо и поштено, дошли с њим на брод. У Гревзенду смо купили десет тестета боца доброг пива, нешто вина, перади, и још неких ствари за које смо држали да ће нам добро доћи на броду. За све то време са нама је била и моја управитељка, и испратила нас је до Доунса,19 као и капетаница, с којом се отуда вратила. Ни растанак с рођеном мајком није ми био тако тежак као растанак с њом, и никад је више нисам видела. Трећег дана по доласку у Доунс духнуо је повољан источни ветар, и испловили смо 10-ог априла. И нигде више нисмо додирнули копно, док нас врло јака бура није дотерала до ирске обале, где смо се усидрили у једном малом заливу, близу неке реке чијег се имена сад не сећам, али казали су ми да та река протиче поред Лимерика, и да је највећа у Ирској. Овде смо се мало задржали услед невремена, a капетан је остао према нама двома исти онај љубазни и доброћудни господин какав је био отпочетка, па нас је опет повео са собом на обалу. Доиста, он је то учинио из доброте према моме мужу, који је тешко подносио море, нарочито кад је бура била јака. Ту смо опет купили залихе свеже хране, говеђине, свињетине, овчетине, и перади; а капетан је остао да би ставио у саламуру пет или шест буради говеђег меса, да би нам бродска залиха дуже трајала. Нисмо остали туна дуже од пет дана, а онда се време пролепшало, ветар је духнуо повољан, те опет дигосмо 19 Сидриште у Северном Мору, на југоисточној обали Енглеске. — Прев.

331 једра, и после четрдесет и два дана допловисмо срећно до обале Вирџиније.

332 ГЛАВА ХХХIV Кад смо се приближавали обали, капетан ме позва к себи и рече ми да је из разговора са мном разабрао да овде имам родбине, да сам ту већ боравила раније, и да су ми ваљда познати прописи и обичаји о продаји осуђеника кад приспеју амо. Казала сам му да ми прописи нису познати; што се тиче родбине коју туна имам, поуздано му велим да се никоме од својих нећу јавити док се налазим у положају осуђенице, а, што се свега осталог тиче, ми се потпуно предајемо у његове руке, да нам помогне као што нам је то љубазно обећао. Он је на то рекао да се мора наћи неко од тамошњих житеља ко ће ме купити као слугу, и ко ће за ме одговарати гувернеру покрајине, ако би ме он затражио. Казала сам му да ћемо све учинити онако како нас он упути; и тако је он довео једног сопственика плантаже да преговара с њим, као бајаги, о томе да ме овај купи као слушкињу, — мој муж мије био осуђен да буде продан, — и формално бех продана томе човеку, и с њим изиђох на обалу. С нама је пошао и капетан, и одвео нас је у једну кућу, — ја не знам да ли је то била гостионица или није, али ту смо добили пуну болу пунча, начињеног од рума, итд., и веома смо се лепо провеселили. А после извесног времена сопственик плантаже дао нам је писмену разрешницу и уверење да сам га верно служила, и следећег јутра била сам потпуно слободна, и могла сам да одем од њега куд год сам хтела. За ову услугу капетан је захтевао од мене шест товара дувана, колико је, рече, обавезан да преда своме послодавцу, те одмах куписмо ту количину, и још му поклонисмо двадесет златника приде, чиме је он био веома задовољан. Из више разлога не би било умесно да овде потанко излажем у којем смо се крају колоније Вирџиније населили; можда ће бити довољно ако кажем да смо бродом упловили у велику реку Потомак, и да смо испрва намеравали да се ту населимо, али доцније смо се предомислили.

333 Прво што сам учинила кад смо све наше ствари искрцали на обалу и сместили у један магацин, који смо, заједно са станом, узели под закуп у оном малом месту или селу у којем смо се искрцали; велим, први важнији корак који сам предузела био је да се распитам о мојој мајци, и о моме брату (оном кобном човеку који ми је био венчани муж, као што сам опширно испричала). После мало распитивања сазнала сам да је гђа ——, то јест, моја мајка, умрла; да је мој брат, или муж, жив, и, што је још горе, да је оставио плантажу на којој сам са њим живела, и да се настанио са једним од својих синова на плантажи поред самог места у којем смо се искрцали и закупили магазу. Ја сам се испрва мало тргла, али како сам била уверена да ме он не би могао познати, била сам не само савршено спокојна, већ и веома расположена да га видим, ако је могућно, а да он мене не види. Да бих то постигла, распитала сам се која је његова плантажа, и са једном мештанком, која ми је помагала у послу као надничарка, што би се у нас рекло, прошетала сам се у томе правцу, као да желим да разгледам околину и упознам крај. Најзад сам се толико приближила да сам угледала кућу, и упитала сам пратиљу чија је то плантажа и ко у кући станује; одговорила ми је да имање припада томеи-томе, па погледавши мало удесно рече, „Ено господина који је власник плантаже, а с њим је и његов отац.” — „Како гласе њихова крштена имена?” упитах. „Не знам,” рече она, „како се стари господин зове, но Хамфри је име његовог сина, а мислим,” рече она, „да се и отац тако зове.” Замислите, ако можете, помешану збрку радости и ужаса која ми је сад обузела душу, јер одмах сам знала да ово није нико други доли мој рођени син, кога сам родила с човеком кога је она означила као његовог оца, а који је био мој рођени брат. Нисам имала образине, али кукуљицу сам добро повукла на лице, и уздала сам се да после двадесетогодишњег растанка, а уз то не надајући ми се у овоме делу света, он неће моћи да ме позна. Али није ми била потребна сва та предострожност јер вид му се био помутио услед неког мараза на очима, и могао је да види таман толико да у ходу не удари о стабло или не падне у јарак.

334 Кад нам се они приближише, ја упитах, „Познаје ли он вас, гђо Овин?” (тако се звала та жена). „Да,” рече она, „он ће ме познати, ако ми чује глас; иначе не распознаје никога, јер вид му је врло слаб”; и онда ми исприча шта му, се десило с очима као што сам већ казала. На то сам се осетила сигурна, те тако забацих кукуљицу, и пустих њих да прођу мимо мене. Страшно је то било мајци да тако види свог рођеног сина, лепог, милог младог господина у срећним приликама, а да не сме да му се каже ко је она, да не сме ни пажњу да обрати на њ. Нека мајке које читају ово размотре то, и нека само помисле са каквим сам се болом у срцу обуздала; са каквом сам чежњом у души желела да га загрлим, и да се исплачем пред њим; и како ми се чинило да се утроба у мени преврће, и да ми се само срце кида, и нисам знала шта да радим, као што и сада не знам како да изразим те муке! Кад је он прошао поред мене, стајала сам загледана и уздрхтала, и гледала сам за њим докле год сам могла да га видим; а онда сам села на траву, баш онде куда су они прошли, па градећи се као да бих хтела да се одморим, пала сам ничице по тлу, и плакала сам и љубила земљу којом су његове стопе прошле. Нисам могла да прикријем од пратиље своје узбуђење, јер она га је приметила, али помислила је да ми није добро, а ја се направих да је тако; на то ме она натера да устанем, говорећи да је земља влажна и опасна, и удаљисмо се. На повратку, разговарајући и даље о овоме господину и његовом сину, пружио ми се још један нов повод жалости. Пратиља, као да је хтела да ме забави неком причом, казала ми је ово, „Међу суседима овога господина, у крају у којем је некад живео, одржава се једна веома необична прича.” — „Каква прича?” упитала сам. „Па ето,” рече она, „прича се да је стари господин, кад је био млад, отпутовао у Енглеску, да се тамо заљубио у неку младу госпођицу, — једну од најлепших жена која је икад овде виђена, — да се оженио њоме, и довео је овамо својој мајци, која је тада још била у животу. Живео је овде са њом неколико година,” наставила је, „и она му је изродила неколико деце, од којих је једно и онај млади господин који је малопре био с њим; али после извесног времена, стара

335 госпођа, његова мајка, причајући јој нешто о себи и својим доста лошим приликама у Енглеској, веома изненади и онеспокоји своју снаху; и, укратко, кад поближе испиташе ствари, показа се ван сваког спора да је она, стара госпођа, њена рођена мајка, и, следствено, да је син њен рођени брат, на што целу породицу обузе такав ужас и пометња, да се умало сви не упропастише. Млада жена више није хтела да живи с њим, он је извесно време био пореметио умом, а млада је напослетку отпутовала у Енглеску, и о њој се више ништа није чуло.” Сваки ће поверовати да ме је ово саопштење веома узбудило, али немогућно је да опишем праву природу овог узнемирења. Запрепастила ме је прича коју сам чула, и поставила сам тој жени хиљаду питања, видећи да је она савршено упућена у појединости. Напослетку сам је упитала о приликама у којима се породица налази, како је умрла стара госпођа, — то јест, моја мајка, -- и како је завештала своју имовину; јер мајка ми је била обећала, врло свечано, да ће ми после своје смрти оставити нешто, и то тако да ћу, будем ли жива, на овај или онај начин доћи у посед свога наслеђа, a да то њен син, мој брат и муж, неће моћи да осујети. Казала ми је да она не зна тачно како гласи опорука, али чула је да је мати оставила извесну своту новца, која се, на залогу плантаже, има исплатити кћери, ако се икад што сазна о њој, у Енглеској или ма где другде; и да је извршилац опоруке син, кога смо малопре виделе с његовим оцем. Ова је вест била и сувише повољна да бих је узела олако, и можете веровати да ми је кроз главу струјало хиљаду мисли о томе на који начин да се јавим својима, или да ли уопште да им се јавим. Ово је била недоумица у којој заиста нисам умела да се снађем, и нисам знала како да поступим. Нисам могла да спавам, а ни за разговор нисам била расположена, тако да је мој муж приметио да ме нешто мучи, питао се шта ли је по среди, и трудио се да ме овесели, али све је било узалуд. Мољакао је да му кажем шта ме мучи, али ја сам се непрестано изговарала, а напослетку ме је непрестаним салетањем

336 присилио да измислим причу која је у себи садржавала извесну голу истину. Казала сам му да ми је непријатно што видим да ћемо морати да променимо своје место боравка, као и свој насељенички план, јер сам увидела да ће ме људи познати ако будем остала у томе крају; јер, откако је моја мајка умрла, неколико мојих рођака преселили су се овамо, па сад или бих морала да им се јавим, што у нашим садашњим приликама не би ваљало из више разлога, или бисмо морали да се селимо; и нерасположена сам зато што не знам за које од овога двога да се одлучим. Он се сагласио са мном да, у приликама у којима смо тада били, ни у коме случају не би било згодно да се кажем ко сам; и зато ми је рекао да је он вољан да се селимо у који било други крај, па чак и у меку другу земљу, ако ја сматрам да би то било умесно. Али сад је искрсла нова тешкоћа, наиме, ако бих се преселила у неку другу колонију, лишила бих се могућности да икад кренем у потрагу за оним што ми је мајка оставила; а опет, нисам смела ни да помислим да своме мужу откријем тајну мога пређашњег брака; то је била повест о којој се морало ћутати, јер нико не би могао рећи какве би могле бити последице; исто тако, било је немогућно предузети ма шта а да се широм покрајине не разгласи ко сам била, и шта сам сада. Ова недоумица трајала је подуже, и мој је супруг постао неспокојан; јер он је мислио да ја нисам отворена према њему, и не поверавам му све своје тегобе; и често је говорио да се пита шта ли је учинио кад нећу да му се поверим, — ма шта било по среди, — а нарочито ако ме то тишти и жалости. Заиста, њему је требало све поверити, јер ниједан муж није био достојнији тога; али ово је било нешто што нисам знала како бих му открила, а како никоме нисам могла да поверим ни један део те тајне, то ми је терет и сувише притискао душу; јер, нека мушкарци причају шта хоће о томе како ми жене не умемо да чувамо тајну, мој живот јасно доказује противно; но било да је у питању наш спол, било мушки, важна тајна увек тражи поузданика, присног пријатеља коме можемо саопштити своју радост, или своју тугу — свеједно које од тога — или ће терет двоструко притискати душу, а можда чак

337 постати и неподношљив; да је ово тврђење истинито, позивам се на опште људско сведочење. И то је узрок што су људи, као год и жене, и то људи иначе најјачи и најодличнији, често се показивали слаби у том погледу, и нису могли да носе терет потајне радости или потајне туге, већ су морали да терет поделе, макар само зато да би себи дали одушка, и да би ослободили свој под бременом повинути дух. И није то уопште неки знак лудости, већ је то природна последица саме ствари; и да су се такви људи дуже опирали томе притиску, они би своју тајну зацелео открили у сну, ма колико она могла бити кобна по њих, а без обзира на лице коме би могла бити саопштена. Ова нужност природе каткада дејствује тако жестоко у душама оних који су починили какав грозан злочин, нарочито неко потајно убиство, да они морају да се одаду, чак и онда ако би последица тога била њихова властита пропаст. Сад, иако може бити истина да божанској правди треба да припада слава за сва таква открића и исповести, ипак је извесно да Промисао, који се обично објављује помоћу руку природе, користи се овде истим оним природним узроцима да би произвео ова изванредна дејства. О овоме могла бих навести неколико упадљивих примера из мог дугог искуства са злочином и злочинцима. Познавала сам једнога човека који је, док је био затвореник у Њугејту, био оно што су тада називали ноћником. Ја не знам какво је значење та реч отада добила, но тада је означавала човека који се прећутно пушта сваке вечери да излази из затвора и твори своје угурсузлуке, и тако даје прилику оним честитим људима које називају пајканима да сутрадан уз награду враћају оно што је обноћ било украдено. Овај је човек у сну приповедао шта је радио, и сваки корак који је учинио, шта је украо, и одакле, и све то тако поуздано као да се обавезао да ће у будном стању све испричати, и зато је после својих излаза морао да се закључа, или би га закључао неки од чувара са којима је био у дослуху, да га вико не би чуо; али, у другу руку, ако би дао потпун приказ својих тумарања и лова, и испричао све појединости пеком другом, неком сабрату-лопову, или

338 својим послодавцима, како их с правом могу да назовем, онда би све било лепо и красно, и он би спавао мирно као праведник. Како је крепост сврха објављивања сваког дела ове повеснице мога живота, а зарад поуке, упозорења, опомене и поправљања свих читалаца, то се надам да ми нико неће замерити да сам се без потребе удаљила од предмета, кад сам казала да људи не могу да скривају ни највеће тајче, своје ни туђе. Под притиском овога терета, радила сам на ствари коју сам поменула; а једино олакшање које сам постигла било је то што сам свога мужа упутила у ствар толико колико сам сматрала да је довољно да бих га уверила у потребу сеобе у неки други крај света; a онда се пред нама појавило питање у коју би енглеску колонију требало да идемо. Мој је муж био прави туђинац у овој земљи, и чак није знао ни географски положај појединих места; а ја, која нисам знала ни шта реч географија значи док нисам узела ово да пишем, имала сам о томе само извесно опште знање, стечено дугим разговорима са светом који је путовао тамо и амо; али знала сам толико да Мериленд, Пенсилванија, Источни и Западни Џерси, Њујорк, и Нова Енглеска леже северно од Вирџиније, и да према томе имају хладнија поднебља, и зато су ми непријатни. Јер ја сам увек волела топло време, а сад будући и у годинама, хладно сам поднебље још теже подносила. Зато сам наумила да одем у Каролину, најјужнију енглеску колонију на америчком континенту, тим пре што сам у свако доба могла отуда лако да дођем, кад се буде показало да је умесно да се распитам о имању моје мајке, и затражим своје. Доневши такву одлуку, предложила сам мужу да оставимо место тадашњег боравка, и да се са стварима преселимо у Каролину; мој се муж радо с тиме сагласио, јер сматрао је да не би било нимало згодно да ту останемо, пошто сам га била уверила да ме људи могу познати; све остало била сам прећутала. Али сад сам се нашла пред једном новом тешкоћом. Она главна ствар још увек ме је мучила у души, и нисам могла да

339 помислим на одлазак из земље а да се на овај или онај начин не обавестим о томе шта је моја мајка учинила за мене; а нисам могла мирно да поднесем ни помисао о томе да ћу отићи, а моме старом мужу (брату), и моме детету, његовом сину, не казати ко сам; но желела сам само да то могу учинити а да о томе ништа не зна мој нови муж, као и они да ништа не знају о њему. Превртала сам у мислима безбројне начине како бих ово могла да постигнем. Радо бих послала мога мужа у Каролину, а ја дошла за њим, али то је било неостварљиво; он није хтео никуда да се миче без мене, јер није познавао земљу, као ни методе насељавања. Онда сам помислила да најпре одемо заједно, а потом, кад подигнемо насеље, ја да се вратим у Вирџинију; али знала сам да ни у том случају он неће хтети да се растане од мене, и да тамо остане сам. Случај је био јасан; он је био одгојен као господин, и није био само неупућен у послове, већ и небригеша, и кад се будемо населили најрадије ће одлазити с пушком у шуму, у лов, како веле, чиме се обично баве Индијанци; велим, много ће радије чинити то, него што ће се бавити пословима плантаже. Ово су, дакле, биле тешкоће непремостиве, и нисам знала шта да радим. Осећала сам тако јаку жељу да се јавим моме старом: мужу, да нисам могла да јој се одупрем; a то тим пре што су ми непрестано долазиле мисли да се може десити, не учиним ли то за његова живота, да доцније узалуд уверавам свога сина да сам ја уистину његова мајка, те тако да изгубим и његову потпору и утеху, и све оно што ми је мајка завештала; па ипак, у другу руку, нисам могла без зазора ни да помислим на то да откријем положај у којем сам: да имам мужа крај себе, и да сам протерана амо као робијашица; са оба та разлога било је неопходно да оставим то место боравка, а потом опет да дођем к њему, као из неког другог места и у друкчијим приликама. Кад сам тако о свему размислила, поновила сам опет моме мужу да никако не би ваљало ако бисмо се населили у области реке Потомак, јер ту би се брзо сазнало ко смо; међутим ако бисмо отишли ма у који други крај света, могли бисмо ступити

340 међу људе са исто онолико части и угледа као и свака досељеничка породица; а како је житељима једног краја увек пријатно ако у њихову средину дођу имућни људи да се населе, то је извесно да ћемо бити лепо примљени, a нико неће ни посумњати ко смо. Казала сам му исто тамо да имам неколико рођака у месту у којем смо тада боравили, и да ое не усуђујем да им се јавим, јер они би брзо дознали узрок мога доласка амо, a то би ме изложило највећој опасности; исто тако, да имам разлога да верујем да ми је моја мајка, која је умрла овде, оставила нешто у наследство, што је можда и замашно, и можда још како вредно труда да се о томе распитам; али ни то не бисмо могли учинити а да се јавно не кажемо ко смо, осим ако бисмо најпре отишли одавде; па онда, кад се будемо ма где населили, ја бих могла доћи, тобож да посетим и видим свога брата и братучеда, објавити се ко сам, затражити своје, бити дочекана с поштом, и, у исто време, добити оно што ми по праву припада; међутим, ако бих то покушала сада, могла бих да очекујем само свађу, изнуђивање, добивање уз клетве и опирања, и уз сваковрсна друга вређања, што он можда не би могао мирно да гледа; а у случају да буде потребно Да поднесем судске доказе да сам заиста њена кћи, могла бих се наћи у неприлици, бити присиљена да тражим помоћ из Енглеске, и, можда, на крају не успети, и тамо изгубити свој тал-. Из ових разлога, и пошто сам тако упознала свога мужа са целом тајном, — онолико колико је за њ било потребно да зна, — одлучили смо да отпутујемо и потражимо насеље у некој другој колонији, и отпрве смо изабрали Каролину. У ту сврху распитивали смо се о бродовима који плове у Каролину, и врло брзо сазнали смо да с оне стране залива, како веле, наиме, у Мериленду, има брод који је са товаром пиринча и друге робе допловио из Каролине, и опет се тамо враћа. На ту вест изнајмили смо једну шалупу да нам превезе ствари, и, опростивши се тако рећи заувек од реке Потомак, пребацисмо ое са целокупним својим товаром право у Мериленд.

341 ГЛАВА XXXV Ово је било дуго и непријатно путовање, и мој је супруг казао да му је оно било горе него цело путовање из Енглеске, јер време беше рђаво, вода узбуркана, а бродић мали и неудобан. А затим, ми смо се налазили читавих стотину миља уз реку Потомак, у крају названом Вестморленд; и како је та река далеко већа од свих у Вирџинији, а чула сам да кажу да је и највећа на свету која се улива у неку другу реку, а не право у море, то смо на њој гадно трпели од невремена, и често смо били у великој опасности; па иако је зову само реком, она је често тако широка да миљама нисмо могли да јој сагледамо обала када смо пловили средином. Онда нам је ваљало да препловимо велики залив Чизапик, који је, онде где се река Потомак улива у њ, широк безмало тридесет миља, тако да је наше путовање износило свих двеста миља, у једној јадној, бедној шалупи, са свим нашим благом, а да се ма каква несрећа догодила, могли смо напослетку остати врло јадни и убоги; рецимо да смо изгубили своје ствари и спасли само голе животе, нашли бисмо се голи и боси у пустом непознатом пределу, без пријатеља и познаника у читавоме томе крају света. Још ме помало хвата ужас на саму помисао о томе, чак и сада кад је опасност минула. Еле, приспели смо циљу после петодневне пловидбе; мислим да се то место зове Филипов Рт; али кад смо дошли тамо сазнали смо да је брод за Каролину, укрцавши нов товар, отпловио пре три дана. Ово је било разочарење; међутим, ја никад нисам губила храброст ни присебност, па рекох моме мужу да, кад нисмо могли да ухватимо брод за Каролину, а ево видимо да је и овде земља врло плодна и предео пријатан, хајде да погледамо можемо ли овде да нађемо оно што нам треба, па ако нам се прилике свиде, да се туна и населимо. Одмах смо се искрцали на обалу, али у самоме томе месту нисмо нашли никаквих погодности за боравак, нити смо могли гдегод да сместимо наше ствари, но један врло честити

342 квекер,20 на кога смо се ту намерили, препоручио нам је да одемо у једно друго место, удаљено неких шездесет миља на исток; то ће рећи, ближе вратима залива, где рече да он живи, и где се и ми можемо сместити, па било да се одмах населимо, било да чекамо док не нађемо неко повољније насеље; и позвао нас је са толико предусретљивости, да решисмо да пођемо, а и сам квекер пође са нама. Овде смо купили двоје слугу, наиме, једну Енглескињу, која се управо била искрцала из једног брода из Ливерпула, и једног црнца, јер ти људи неопходни су свакоме ко намерава да се насели у тој земљи. Онај честити квекер био нам је од велике помоћи, а када смо дошли у место које нам је препоручио, нашао нам је подесну магазу за ствари, и стан за нас и наше слуге; а отприлике после два месеца, или тако некако, по његовом савету, узели смо од тамошње владе велики комад земље да бисмо подигли своју плантажу, те тако потпуно одбацисмо сваку мисао о одласку у Каролину, јер овде бесмо врло лепо примљени, и удобно смештени у стану, докле не извршимо све припреме, и не угаримо довољно земљишта, и снабдемо се свом потребном грађом за зидање куће, а све то по савету и упутствима квекеровим; тако да смо после једне године дана имали безмало педесет јутара раскрченог и угареног земљишта, делимице ограђеног, а нешто од тога, али не много, било је засађено дуваном; поред тога, имали смо повртњак и жита довољно да нам слуге буду снабдевене корењем и биљем и хлебом. А онда сам наговорила мужа да ме пусти да опет одем преко залива, да бих се распитала о својој родбини. Сада је он био утолико вољнији да ми то одобри, јер имао је довољно послова да се забави, поред пушке која му је служила за ону разоноду коју они овде називају ловом, а у чему је он веома 20 Квекерима су названи чланови Друштва пријатеља, верске заједнице коју је, 1648 год., у Енглеској, основао Џон Фокс, а који су се, поред своје мирољубивости, истицали још и великом упрошћеношћу у одевању и понашању; сам назив „квекер” (thе quakеr) подсмешљив је, и мисли се да је дат члановима Друштва због тога что су се заиста тресли или дрхтали (to quakе) у верском заносу. — Прев.

343 уживао; и доиста, нас смо се двоје каткад погледали с великом радошћу у очима, помишљајући колико је све то много лепше неголи не само не бити у Њугејту, већ и од најуспелијих подвига у оном опаком занату који смо обоје упражњавали. Наш је положај сада био врло добар; за тридесет и пет фунти, у готовом новцу, купили смо од власника колоније толико земље да смо од прихода са плантаже могли да живимо до смрти; а што се деце тиче, то је време за мене било прошло. Али наше благостање овим није било исцрпено. Као што сам казала, отпутовала сам преко залива онамо где је мој брат, а некада муж, боравио; али нисам отишла у оно исто село у којем сам била раније, већ сам пловила уз једну другу велику реку, источно од реке Потомак, звану Рапаханок, и тако сам дошла у залеђе његове плантаже, која је врло велика, а онда сам јој се, помоћу једне мале пловне притоке, која се улива у Рапаханок, сасвим приближила. Сад сам била тврдо наумила да одем право моме брату (мужу), и да му без увијања кажем ко сам; али не знајући у каквом ћу га расположењу наћи, или, можда тачније, у каквом нерасположењу због овакве неочекиване посете, решила сам да му најпре напишем писмо, да му се кажем ко сам, и да нисам дошла да бих му додијавала због нашег пређашњег односа, — који је, надам се, он потпуно предао забораву, — већ да му се обраћам као сестра брату, и молим га да ми помогне да дођем до онога што ми је наша мајка на самрти завештала, да бих имала од чега живети, и ја не сумњам да ће он бити правичан према мени, a нарочито кад има у виду да сам због тога превалила толики пут и чак овамо дошла. У писму сам, са много нежности и милоште, поменула његовог сина, за кога рекох да он зна да је моје рођено дете, и, као што ја нисам крива што сам се удала за њега, ни он што се оженио мноме, јер ниједно од нас двоје није знало да смо у сродству, ја се надам да ће он угодити мојој жељи да једном видим моје рођено и једино дете, и да испољим помало оне слабости мајке која је дуго чезнула да види свога сина, који о мени није задржао ниједну успомену, ни овакву ни онакву.

344 Доиста сам мислила да ће он ово писмо, кад га добије, одмах дати своме сину да му га прочита, јер његов је вид, знала сам, био тако слаб да није могао да чита; али испало је још боље него то, јер, како му је вид био слаб, он је овластио свога сина да отвара сва писма која на његово име стижу, а како је стари господин био ван куће, или се негде био склонио кад је мој гласоноша дошао, моје је писмо дошло право у руке мога сина, и он га је отворио и прочитао. Мало после, позвао је гласника у кућу и упитао га где се налази особа која му је предала то писмо. Гласник му је означио место, које је било удаљено око седам миља; онда му он рече да причека, па нареди да опреме коња, и са двојицом слугу упути се к мени, заједно с гласником. Нека свако замисли колико сам се запрепастила кад се гласник вратио и казао ми да стари господин није код куће, али да је са њим дошао његов син, и да ево долази к мени. Згранула сам се, јер нисам умела да кажем да ли он доноси мир или рат, и нисам знала како да се понашам; међутим, имала сам мало времена да размишљам, јер мој је син ишао гласнику за петама, а кад дођоше горе у стан, он пред вратима упита нешто тога човека. Нисам могла да чујем шта је рекао, али замишљам да је питао која га је то госпођа к њему упутила; јер гласник рече, „Ено ње, господине”; а он на то одмах приђе мени, пољуби ме, и загрли ме, а притом беше толико узбуђен да није могао да проговори, али осетила сам како му се груди надимају, и како грца, као дете кад плаче, па грца а не може да се исплаче. Не умем да изразим ни да опишем ону радост која ме је такла у саму душу кад сам видела — јер то је било лако открити — да ми он не прилази као туђинац, већ као син мајци, и доиста као син који никад пре тога није сазнао шта је то рођена мајка; укратко, плакали смо дуго једно поред другога, а напослетку он проговори први. „Мила моја мајко,” рече он, „јеси ли још жива? Нисам се надао да ћу те икад видети.” Што се мене тиче, ја дуго нисам могла ни речце да изустим. Кад смо се обоје мало прибрали, и постали способни да говоримо, он ми је казао како ствари стоје. Казао ми је да моје писмо није показао своме оцу, нити му је о томе ишта говорио;

345 да се у његовим рукама налази оно што ми је његова баба завештала, и да ће сва моја права бити задовољена, тако да томе нећу имати ма шта да приговорим; да је његов отац стар и немоћан, телесно и душевно; да је врло ћудљив и раздражљив, мал’не је слеп, и неспособан је ма за шта; да се он пита да ли би његов отац знао како треба да поступи у једном овако осетљивом случају; и да је зато дошао он лично, прво, да би.' ме видео, јер није могао да одоли тој жељи, а исто тако, да остави мени да пресудим — кад се упознам са стањем ствари — да ли треба или не треба да се јавим његовом оцу. Ово је заиста било тако разборито и мудро речено, да сам видела да је мој син паметан човек, и да му моја упутства нису потребна. Казала сам му да се не чудим што је стање његовог оца такво како га је он описао, јер он је био мало померио умом још пре него што сам ја отпутовала; даље, да је тај поремећај углавном настао услед тога што се нисам дала наговорити да живим с њим као са мужем, онда кад сам већ знала да је он мој брат; да се радо саглашавам са мерама које би он могао сматрати за умесне, с обзиром да он боље познаје садашње стање свога оца; да мени није стало до тога да се видим с његовим оцем, пошто сам се већ са њим видела, а он ми није могао рећи повољнију вест него оно што ми је казао, да је његовом старању поверено оно што ми је његова баба оставила, и да не сумњам да ће он, сада кад зна ко сам, као што је и сам казао, моја права поштовати. Онда сам упитала колико има од смрти моје мајке, и где је умрла, и напричала сам му толико појединости из живота наше породице, да више пије имао ни мало основа да посумња у истину да сам стварно и одиста његова мајка. Онда ме је син упитао где боравим, и како сам се сместила. Казала сам му да боравим у Мериленду, с ону страну залива, на плантажи једног особитог пријатеља, који је допутовао из Енглеске истим бродом којим и ја; с ове стране залива, где он живи, немам свога боравишта. Казао ми је да би требало да пођем с њим његовој кући, и, ако ми се свиди, да живим код њега до краја свог живота; а што се оца тиче, он не познаје никога, и не би чак ни упитао ко сам ја. Размислила сам мало,

346 па сам му онда казала да иако ми није лако што живим тако далеко од њега, ипак не бих могла рећи ни то да би ми било најпријатније ако бих живела у истој кући с њим, па да увек имам пред очима оног несрећног човека, који је некад задао такав удар моме спокојству; да иако би ме радовало његово (мога сина) друштво, или бар близина његова, ипак неподношљива ми је и сама помисао на боравак у кући где бих непрестано морала да будем на опрезу да се не одам у разговору, а не бих могла, у разговору с њим као са својим сином, да се уздржим од неких речи милоште, и онда би се одмах открило све, a то ни у коме случају не би ваљало. Признао ми је да је све то тако као што сам казала. „Али онда, драга мајко,” рече он, „живећеш у мојој близини колико је год то могућно.” И тако, узе ме к себи на коња па ме поведе на суседну плантажу, где бех угошћена баш као што бих била и на његовој. Оставио ме је туна, а кад је пошао кући казао ми је да ћемо сутра поразговарати о ономе главном; отишао је тек кад ме је најпре назвао тетком, и препоручио укућанима, који су канда били његови арендатори, да се опходе према мени са свим дужним поштовањем, а отприлике два сата по своме одласку послао ми је једну цуру и једно црначко момче да ме подворе, а они су ми донели и готову вечеру; и тако, изгледало ми је као да сам се нашла у једном новом свету, мал’не зажелех да нисам ни довела амо мога мужа из Ланкашајера. Ипак, ни та ми жеља није потицала из срца, јер ја сам увек, од самог почетка нашег познанства, искрено волела мога мужа из Ланкашајера; а он је то заслуживао колико год је то мушкарцу могућно; али то велим узгред. Следећег јутра, мал’не тек што сам устала, дошао је мој син да ме походи. После кратког разговора, извадио је најпре једну кесу од јеленске коже, и дао ми је, са педесет и пет шпанских пистола у њој, рекавши да је то надокнада за трошкове путовања из Енглеске, јер иако није надлежан да ме о томе пита, он ипак мисли да собом нисам донела много новаца, јер није обичај да се у ту земљу доносе велики новци. А онда је извадио тестамент своје бабе, и прочитао ми га, из чега сам разабрала да ми је она оставила плантажу на реци Јорк,

347 заједно са слугама и стоком, и да је овога мога сина одредила за старатеља над тим имањем, с тим! да ми га преда чим сазна штогод о мени, и мојим наследницима, ако бих имала деце, a у недостатку наследника, ономе коме ја то тестаментом завештам; а приход од имања, док ја не будем пронађена, ићи ће реченоме моме сину; а ако ја не будем жива, имање ће онда припасти њему и његовим наследницима. Иако се ова плантажа налазила далеко од његовог места боравка, он је није дао под аренду, већ се о њој старао његов управник, као што се и сам старао о оближњој плантажи свога оца, и три или четири пута годишње одлазио је тамо да надгледа радове. Упитала сам га колика је вредност те плантаже, по његовом мишљењу. Казао је да би ми он дао око шездесет фунти годишње, ако бих је дала под аренду; али ако бих хтела да живим на њој, њена би вредност била много већа, и он мисли да би ми могла доносити око сто и педесет фунти годишње. Али, како види да ћу се ја по свој прилици населити с ону страну залива, или ћу можда желети да се вратим у Енглеску, он пристаје да буде мој управник, ако хоћу да му то дозволим, и да се стара о моме имању, као што се стара о своме, па држи да би годишње могао да ми шаље дувана у вредности од око сто фунти, а неки пут и више. Све су ово биле чудне новости за мене, и ствари на које нисам навикла; и заиста, у срцу сам осећала већу крепост него, чини ми се, икад раније; и осећала сам захвалност према руци Промисли, која је творила таква чудеса за мене, која сам можда била највеће чудо од неваљалства које је икад живело на овоме свету. И морам опет да кажем да, не само у овој прилици, већ и у свим другим приликама које су у мени изазивале осећање захвалности, моје пређашње неваљалство и гнусан живот никад ми нису изгледали тако чудовишни, нити сам икад толико прекоревала себе због тога, као што сам то чинила онда кад сам осећала да ме Промисао обасипа добротом, док сам се ја за то тако ружно одуживала. Но остављам читаоцу да употпуни ове мисли, као што ће се несумњиво осетити побуђен, а ја настављам са излагањем чињеница. Нежно опхођење и љубазне понуде мога сина

348 измамиле су ми сузе, и плакала сам безмало за све време док ми је он говорио. Доиста, једва сам могла и да разговарам с њим, осим кад би узбуђење мало јењало; ипак, напослетку сам проговорила, и изражавајући своју радост што сам била тако срећна те је старатељство над оним што ми је остављено у наследство поверено моме рођеном сину, рекох му да сем њега немам другог детета на свету, а да сам у годинама кад их не могу више ни имати, ако бих се преудала, па зато, што се наследства тиче, желим да саставим писмено, које ћу одмах потписати, a по коме ће, после моје смрти, цело имање припасти њему и његовим наследницима. А онда, осмехнувши се, упитала сам га како то да је тако дуго остао нежења. Његов је одговор био хитар и мио: у Вирџинији нема жена у великом изобиљу, а пошто сам поменула свој повратак у Енглеску, могла бих ја из Лондона да му пошаљем невесту. То је била суштина нашег разговора у току првог дана, најпријатнијег дана који сам икад у свом веку доживела, и који ме је истински обрадовао. Он је потом долазио свакога дана, и доста је времена проводио са .мном, а водио ме је и у куће неких својих пријатеља, где сам била дочекивана са великим поштовањем. Исто тако, ручала сам неколико пута у његовој кући, а он се увек побринуо да свога полумртвог оца уклони с пута, тако да га ниједном нисам видела, нити он мене. Дала сам му један поклон, a то је било све што сам имала од вредности, један од она два златна часовника, о којима сам већ казала да сам их чувала у ковчегу, а овај је случајно био уза ме, па сам му га предала приликом његове треће посете. Казала сам му да немам ништа од вредности да му поклоним сем тога часовника, и желим да га чува и покаткад пољуби, мене ради. Нисам му, истина, казала да сам га украла са прса неке госпође, у једној цркви у Лондону. То узгред. Он се мало колебао, као да се двоуми да ли да прими или не. Али ја сам навалила на њ, и натерала сам га да прими, а та ствар није вредела много мање од његове кожне кесе пуне шпанскога злата; није, а ако би се рачунала по лондонским ценама, њена би вредност овде била двапут већа. Најзад он узе

349 часовник, пољуби га, и рече да ће ми тај дуг плаћати докле год ја будем жива. После неколико дана дошао је с бележником и донео писмена о опоруци, и ја сам их са задовољством потписала и предала му их уз стотину пољубаца; јер заиста, никад са више милоште није обављен један посао између мајке и њеног нежног и послушног детета. Сутрадан донео ми је писмено, под својим потписом и печатом, којим се обавезује да ће у моје име управљати плантажом, и да ће ми производе отпремати према моме налогу ма где се ја налазила; а уз то, он се обавезује да ће вредност производа у моју корист износити сто фунти годишње. Кад је то учинио, казао ми је да с обзиром да сам дошла пре него што је летина обрана, — тада је била друга половина августа, — ја имам право на усеве у текућој години; и тако, исплатио ми је сто фунти у шпанским златницима., а потом ме је замолио да му дам признаницу о томе да сам за ту годину, закључно са следећим Божићем, у потпуности измирена. Остала сам туна око пет недеља, и доиста имала сам много муке да и тада кренем. Штавише, он је хтео да пређе са мном преко залива, али ја о томе нисам хтела ни да чујем. Ипак, решио је да ме отпреми преко у својој сопственој шалупи, која је била саграђена као јахта, и служила му и за уживање и за трговину. То сам примила, и тако, после највећих уверавања о својој синовској љубави и послушности, он ми је дозволио да отпутујем, и после два дана приспела сам срећно у кућу мога пријатеља, квекера.

350 ГЛАВА XXXVI Донела сам преко са собом, за потребе наше плантаже, три коња, с амовима и седлима, неколико свиња, две краве, и хиљаду других ствари, а све је то било поклон најмилијег и најнежнијег детета које је мајка икад родила. Испричала сам моме мужу све појединости овога путовања, само сам свога сина назвала својим братучедом; и најпре, казала сам му да сам изгубила свој часовник, а њему је то канда било врло жао; али потом сам испричала како је мој братучед био добар према мени, и како се старао о плантажи коју ми је мајка оставила, јер се надао да ће једнога дана сазнати штогод о мени; онда сам му казала да сам поверила њему да управља плантажом, и да ће ме он тачно извештавати о приходу; а онда сам извадила преда њ сто фунти у сребру, као приход од прве године; а онда, извадивши кесу од јеленске коже са пистолима, рекох, „А ево, мили мој, ево златног часовника.” На то ће мој муж, „Тако небеска доброта зацело твори иста дела, у свих разумних људи, кад се у срцу јави милосрђе!” па подиже обе руке, и у радосном усхићењу узвикну, „Зашто се Бог брине за тако незахвалног пса као што сам ја!” Онда сам му казала шта сам довезла у шалупи, поред свега овога; то јест, коње, свиње, и краве, и друге ствари потребне за нашу плантажу; све је то повећало његово изненађење, и испунило му срце захвалношћу; а отада па надаље, ако је икада божанском милошћу један распусник, друмски разбојник и крадљивац враћен на прави пут, он је, верујем, био искрен покајник и из темеља поправљен човек. Да бих доказала истинитост овога тврђења, могла бих испунити много већу књигу него што је ова повесница, али бојим се да тај део приче не би био исто онолико забаван као што је онај неваљали. Али ово је моја повест, не мога мужа. Зато се враћам своме уделу. Дали смо се на посао око своје плантаже, и користили смо се у томе саветима и помоћи пријатеља које смо туна имали, а нарочито честитог квекера, који се показао према нама веран, племенит и постојан пријатељ; и постигли смо