Mol Flanders - Daniel Defoe - cir

201 Да бих се мало помогла, оставила сам своју кућу и настанила се у намештеној соби; а како сам се трудила да умањим издатке, распродала сам готово све своје ствари, те са то мало новца који тако ставих у џеп живех безмало годину дана, таворећи у највећој мери; па опет, кад год бих погледала у блиску будућност, срце је стрепило у мени, јер видела сам како ми се неизбежно примичу беда и немаштина. Ох, нека нико не чита овај део а да озбиљно не размисли о тегобама једног очајног стања, и о томе како би се злопатио, остављен без пријатеља и без хлеба; то ће га зацело навести да мисли не само о штедњи онога што има, већ и да од небеских сила тражи заштиту, и опоменуће се молитве мудрога, „Поштеди ме сиромаштва, да не бих крао.” Нека се читалац сети да кад дође време невоље, дође и време страшног искушења, и нестаје сваке снаге отпора; немаштина притискује, душа је очајна, и шта се онда може? Једне вечери, кад ми је, могу рећи, душа била дошла у подгрлац, и кад сам, смела бих се заклети, била као суманута, и као да ме је неки зао дух подбада, па, не знајући шта радим, ни зашто, обукла сам се (јер још сам имала доста пристојне хаљине), и изишла из куће. Добро знам да никакве намере нисам имала у глави кад сам изишла; нисам знала ни размислила куда идем, ни зашто; но као што ме је нечастиви повео из куће, и наместио ми мамац, тако ме је, ваистину, и одвео њему, јер ја нисам знала ни куда идем ни шта радим. Тумарајући тако, а да ни сама нисам знала куда, прошла сам поред неке апотеке у улици Леденхол, где угледах на столици поред саме тезге један мали дењак омотан белим платном; мало даље, окренута дењку леђима, стајала је нека служавка и гледала некуда горе где је ваљда апотекарев помоћник, стојећи на тезги, исто тако леђима окренут вратима, и са свећом у руци, тражио нешто на горњем рафу, тако да је пажња њих обоје била заузета, а никога више није било у апотеци. То је био мамац; а нечастиви, који је поставио замку, подбадао ме је као да је говорио, јер сећам се, и никада то нећу заборавити, чух глас, као да ми неко шапуће преко рамена,

202 „Узми дењак; брзо, узми га сад, овај час!” Тек што то би речено, крочих у дућан, и, окренута леђима цури, као да сам се хтела уклонити неким теретним колима која су пролазила, спустих руку иза себе и узех дењак, па се удаљих из апотеке, а да то не опазише ни цура ни помоћник, нити ико други. Не умем да изразим ужас који ми је био обузео душу док сам то чинила. Кад сам изишла из апотеке нисам се усудила да трчим, па чак ни корак да убрзам. Прешла сам преко улице и заокренула сам код првог угла на који сам наишла, а мислим да је то била она улица која избија у улицу Фенчерч; отуда сам врдала и заокретала кроз толике сокаке и пролазе, да више нисам знала ни где се налазим ни куда идем; тле под ногама нисам осећала, и што сам се више удаљавала од опасности, то сам брже одмицала, док напослетку, уморна и задихана, бех присиљена да седнем на једну клупицу пред неким вратима, где видех да сам дошла у Темску улицу, близу Билингсгејта. Одморила сам се мало, па онда наставих пут; сва крв у мени је кључала; срце ми је тукло као да хоће да искочи. Укратко, била сам тако пометена да нисам знала куда идем ни шта радим. Кад сам се уморила од оваквог дугог и узбудљивог ходања, наумих да се вратим кући, и дођох у своју собу око девет сати у ноћи. Нисам знала шта има у дењку, али кад га отворих, нађох у њему лепу дечју постељину, скоро нову, са врло лепом чипком; исто тако, ту се налазио један сребрни тањирић, мала сребрна шоља, шест кашичица један леп дечји хаљетак, три свилене марамице, и, у шољи, свитак од хартије са осамнаест и по шилинга у готовом новцу. Не умем рећи колико сам страховала, какав ми је ужас био обузео душу, — иако сам била у потпуној безбедности, — док сам размотавала те ствари. Села сам, и горко сам плакала. „Господе,” вапила сам, „шта сам ја сада? крадљивица! Та ухватиће ме други пут, затвориће ме у њугејтску апсану, и лако могу изгубити главу!” И тако сам дуго плакала, а да није било страха, богами бих, таква сирота каква сам, вратила оне ствари онамо откуда сам их узела. Легла сам у постељу те ноћи, али мало сам спавала; ужас ми је притискивао душу, и не знам

203 шта сам говорила или радила целе те ноћи, и током целог сутрашњег дана. А онда сам нестрпљиво чекала да ли ћу штогод чути о крађи; много сам желела да знам да ли те ствари припадају каквој сиротици или пак некој богаташици. „Можда је,” помислих, „нека сирота удовица, као што сам и сама, спремила да прода ове #ствари, те да купи мало хлеба “за себе и своје јадно дете, па сад обоје гладују и тешко се жалосте у немаштини коју би та роба бар мало ублажила.” И та ме је мисао мучила горе него све остале, три или четири дана. Али моје сопствене невоље ућуткале су све ове обзире, а са опасности да и сама гладујем, која ми је свакодневно постајала све страшнија, и моје је срце постепено постало тврдокорно. То ми је тада нарочито тешко падало, јер сам се била поправила, и, као што сам се надала, окајала сва своја некадашња неваљалства; неколико година живела сам умереним, озбиљним, повученим животом, а сад ме ето ужасна невоља гура ка вратницама пропасти, душе и тела; и у два или три маха пала сам на колена и молила сам се Богу, како сам најбоље знала и умела, да ме спасе и избави; но морам рећи да у мојим молитвама није било наде. Нисам знала шта да радим; свет ме је плашио, а у души ми је владала тмина; зато просудих да још нисам окајала грешке свога некадашњег живота, и ето, стиже ме небеска казна, те ћу бити несрећна колико год сам била неваљала. Да сам тада тако наставила, можда бих постала права покајница; али ја сам у себи имала опаког саветодавца, и тај ме је непрестано подбадао да олакшам своју беду помоћу најгорих средстава; тако ме је опет једне вечери тентао истим оним лошим подстицајем, као кад је оно казао, „Узми тај дењак,” да опет изиђем на улицу, те да видим да ли ћу се на штогод намерити. Овога пута изишла сам за видела, и тумарала сам а да ни сама нисам знала куда идем ни шта тражим, а онда ми је нечастиви наместио тако страшну замку на какву ни дотад ни отад нисам наишла. Идући улицом Олдерсгејт, видела сам једну љупку девојчицу која се, сама, враћала кући из школе играња; и мој подстрекач, као прави ђаво, натутка ме на ово

204 безазлено створење. Ословила сам малу, и она поче да чаврља, а ја је узех за руку па је поведох док дођосмо до једне поплочане алеје која води у порту св. Бартоломеја и уведох је унутра. Она рече да тај пут не води њеној кући. Ја јој рекох, „Јесте, срце моје, води; показаћу ти пут.” Дете је имало око врата малу златну огрлицу, на коју сам већ била бацила око, па се у помрчини алеје сагох, као бајаги да малој наместим огртач који јој беше спао, и скидох јој огрлицу а да она то и не осети, и онда је поведох даље. Овде ми је, велим, ђаво шапутао да убијем дете у тој мрачној алеји, да не би викало, али сама помисао на то испунила ме је толиким ужасом да сам се могла стровалити; али окренула сам малу и казала јој да се врати, јер тај пут не води њезиној кући; она рече да ће ме послушати, а ја се упутих кроз порту св. Бартоломеја, онда заокренух једним пролазом који води у Дуги сокак, па даље у двориште Чатерхауза, па онда у улицу Сент-Џон; прешавши потом у Смитфилд, упутих се низ улицу Чик, па улицом Филд избих на Холборнски Мост, а кад се помешах са гомилом која обично туда пролази, било је немогућно да ме ко пронађе; и тако се по други пут залетех у злочин. Мисли на ову пљачку потиснуле су све моје мисли о оној првој, и брзо су нестајала она прекоревања која сам себи упућивала; немаштина ми је скаменила срце, а сопствене недаће начиниле су ме безобзирном према свему. Због последњег догађаја нисам се много тиштила, јер како сиротом детету нисам нанела никакву озледу, сматрала сам да сам само родитељима упутила умесан прекор што су били тако немарни па пустили да сирото јагњешце иде кући само, и да ће их то поучити да други пут буду опрезнији. Ова огрлица вредела је дванаест до четрнаест фунти. Вероватно је била мајчина, јер била је превелика да је дете носи, али можда ју је мамина сујета, да њено дете лепо изгледа у школи играња, обесила малој о врат; и несумњиво је да је девојче било послано у пратњи дворкиње, а да је ова, ајмана некаква, одскитарала можда са неким мушкарцем на којега је набасала, а сирото дете лутало је улицом док није пало мени у руке.

205 Ипак, малој нисам нанела никаква зла; нисам је чак ни уплашила, јер у себи сам још имала много нежности, и чинила сам само оно — могу рећи — што би ме невоља натерала да учиним. После овога имала сам много пустоловина, али била сам неискусна у послу, па нисам знала да поступам другачије него онако како ми је ђаво шапутао; и доиста он ме је ретко када запостављао. Једном приликом послужила ме је особита срећа. У сумрак једне вечери ишла сам улицом Ломбард, баш поред угла Двора Трију Краљева, кад одједном неки човек пројури поред мене хитро као муња, и баци из руке неки свежањ који паде таман иза мене, како сам стајала код угла куће на улазу у алеју. Кад га баци, он рече, „Бог вам платио, госпођо, оставите га туна један часак,” а онда побеже. За њим дођоше још двојица, а одмах један младић без шешира повика, „Држ’те лопова!” За последњом двојицом диже се хајка, те беху присиљени да испусте оно што су носили, а један још би и ухваћен, док онај други побеже. Стајала сам потпуно мирно док се људи не вратише, вукући ухваћеног несрећника и носећи ствари које су покупили, веома задовољни што су осујетили пљачку и ухватили лопова; и тако прођоше поред мене, јер изгледала сам као неко ко се склонио устрану докруља прође једном или два пута упитала сам шта се догодило, али нико ми не одговори, а ни ја нисам много наваљивала; а кад руља прође, искористих прилику те узех оно што беше иза мене и удаљих се. Доиста, сада сам била спокојнија него раније, јер нисам ја украла ове ствари но су, украдене, пале мени под руку. Дошла сам у свој стан са овим товаром, и ту сам видела да ое он састоји од једне трубе фине црне свиле, и једне трубе кадифе; то јест, труба кадифе није била цела, већ је имала само једанаест јарда отприлике, док је свиле било читава труба, безмало педесет јарди. Изгледа да су крадљивци били опленили неког трговца свилом. Велим опленили, јер било је сијасет робе коју су путем погубили; поред осталог, нађено је, мислим, саме свиле неких шест или седам различних труба... Не знам како су извршили толику похару, али како сам ја само

206 покрала лопове, то се нисам устручавала да узмем ту робу, и то врло радо. До тада ме је прилично служила срећа, и направила сам још неколико пустоловних подухвата, који, иако ситног обима, ипак беху успешно изведени, али свакодневно сам страховала да ће ме зла срећа снаћи и да ћу зацело скончати на вешалима. Страх од тога био је и сувише јак да би се могао пренебрегнути, и спречавао ме је да се латим покушаја које сам, по свој прилици, могла без опасности да изведем; али не могу да пропустим једну ствар која је много дана представљала за мене мамац. Одлазила сам често у околна села да видим нећу ли се у њима на штогод намерити; и тако, пролазећи поред једне куће у Степнију, видех на дасци, с ону страну прозора, два прстена — један, мали дијамантски, и други, обична бурма — које је зацело ту оставила нека непромишљена госпа, можда само док опере руке, а која је имала више новца него памети. Прошла сам неколико пута поред прозора, да видим има ли некога у соби, и не видех никога, али ипак не бејах сигурна. Онда ми паде на ум да куцнем на окно, као да бих желела да поразговарам с неким, па ако у соби има некога, тај ће се зацело појавити код прозора, а ја бих му онда казала да уклони оно прстење, јер сам тобож видела два сумњива лица како се туда врзмају. Ова ми се мисао свидела. Покуцах једанпут или двапут, и нико се не појави, а ја онда јако притиснух стакло у четвороугаоном ћерчиву, разбих га доста тихо, па узех оба прстена и удаљих се; дијамантски прстен вредео је око три фунте, а онај други око девет пенија.

207 ГЛАВА XXII Нисам знала како да уновчим своју робу, а нарочито оне две трубе свиле. Било би ми веома мрско да их продам за какву маленкост, као што обично морају да раде сироти несрећни лопови, који, пошто су се изложили смртној опасности да би можда дошли до неке ствари од вредности, присиљени су потом да је даду будзашто; али ја сам била наумила да тако не радим, ма како се прометала; но ипак, нисам знала шта да предузмем. Напослетку одлучих да одем мојој старој управитељки, и да опет успоставим с њом везу. Докле год сам могла, тачно сам јој слала оних пет фунти годишње за мога синчића, али напослетку сам морала да то обуставим. Ипак, била сам јој написала писмо, у којем сам јој изложила да су се моје прилике погоршале, да сам изгубила мужа, и да више не могу да јој шаљем новац, али је ипак молим да сирото дете не пати и сувише због недаћа његове мајке. Посетила сам је, и видела сам да још помало тера свој стари занат, али њене прилике сада нису биле онако сјајне као некада; јер против ње је био подигао тужбу неки господин чија је кћи била украдена, и којој је она канда помогла у бекству; на једвите јаде спасла се вешала. Судски трошкови су је упропастили, те јој је кућа сада била сиротињски намештена, и у своме послу није више уживала онај глас као некада; но ипак, још увек је пливала, штоно веле, и камо је била окретна жена, и имала још нешто мало новаца, давала је мале зајмове на залоге, и живела је доста удобно. Примила ме је врло љубазно, и на свој уобичајени услужни начин казала ми је да ме ништа маље неће поштовати због тога што су се моје прилике промениле; да се она побринула да моје дете не оскудева, А ако не могу да плаћам за њ, и да је жена код које се оно налази добра, па зато није потребно да ое због тога секирам, докле год не будем у могућности да ствар поправим. Казала сам јој да ми много новца није преостало, али да имам нешто ствари које представљају вредност, ако би она

208 могла да ме упути како да их уновчим. Упитала ме је какве су то ствари. Ја на то извадих златну огрлицу, и рекох јој да ми је то поклон од мужа; :онда јој показах два пакета са свилом, за које рекох да сам их добила у Ирској, и донела собом у Лондон, и мали дијамантски прстен. Што се тиче оног пакетића са сребрним стварима, то сам већ била сама уновчила; а што се дечје постељине тиче, понудила се сама да је откупи, верујући да је припадала моме детету. Казала ми је да је постала зајмодавац на залоге, и да ће продати те ствари као неподигнуте залоге; и одмах посла по одговарајуће купце који, видећи ствари у њеним рукама, откупише их без двоумљења, и још дадоше добре цене. Сад помислих да би ова корисна жена можда могла да ми мало помогне да нађем неки посао у моме тешком стању, јер ја бих се радо била прихватила ма какве поштене службе, ако бих је могла добити; али поштен рад није спадао у њен делокруг. Да сам била млађа, можда ми је могла бити од помоћи, али моје су мисли биле далеко од тог начина прибављања животних средстава, јер кад жена превали педесету, — као што је био мој случај, — то нимало не долази у обзир, па јој тако и рекох. Напослетку ме је позвала да дођем да станујем код ње док не будем нашла неко запослење, а кад рече да ће ме то стајати врло мало, ја радо прихватих понуду; живећи сада мало лакше, предузех неке мере да сместим гдегод мог малог срнчића кога сам добила са последњим мужем; њеним посредовањем, лако и то обависмо, уз плаћање од пет фунти годишње, ако будем могла. Ово ми је било од велике помоћи, те се за дуже време махнух лошег заната којега сам се одскора била латила; и радо бих се била прихватила каквог посла, али врло је тешко наћи рада ономе ко никога не познаје. Ипак, добила сам напослетку нешто везиљског посла — женско рубље, постељина, и томе слично — који ми се веома свидео, па сам се много трудила, те почех сама да живим од свог рада; али ђаво је био наумио да останем у његовој служби, па није мировао, но непрестано ме је подбадао да изиђем да се

209 прошетам, a то ће рећи да видим неће ли ми штогод пасти шака на пређашњи начин. Једне вечери слепо се повиновах његовом позиву, те обиђох многе улице, али не намерих се ни на какав лов; но незадовољна тим, изиђох и следеће вечери, па кад прођох поред неке пивнице угледах отворена врата једне мале собе, на самој улици, а на столу сребрни кондир, какав се много виђао по гостионицама у то време. Изгледа да је неко друштво ту пило, па је небрига-момак заборавио да уклони суд. Ушла сам слободно у одајицу, па спустивши сребрни кондир на угао клупе, седох преда њ, и ударих ногом у под; одмах дође једно момче, те му рекох да ми донесе топлог пива, јер време беше хладно; момче отрча, и чух га како силази у подрум да отуда донесе пиво. У том дође други један дечак и упита, „Јесте л' ви звали?” Ја му невесело рекох, „Не; момак је отишао да ми донесе пинту пива.” Док сам ту седела, чух крчмарицу како упита, „Јесу ли сви отишли из броја пет?“ a то је било одељење у којем сам ја седела. Дечак рече, „Јесу.” — ,.А ко је склонио кондир?” упита жена. „Ја сам,” рече друго једно момче, „ево га овде,” а притом ваљда показа на други неки кондир моји је омашком донео из другог одељења; или је пак лола заборавио да га није донео, а зацело није. Све сам то чула на своје задовољство, јер се јасно уверих да нестанак кондира није примећен, но чак држе да је уклоњен; те тако попих своје пиво, позвах да платим, а кад пођох, рекох, „Припази на сребро, сине,” мислећи на сребрну криглу у којој ми је био донео пиће. Дечак рече, „Да, госпођо, хвала на опрезу,” и ја се удаљих. Вратила сам се кући, па помислих да је сада време да искушам моју управитељку, те да видим да ли би ми бар мало притекла у помоћ ако би се указала потреба да јој се поверим. Кад сам се мало забавила код куће, и увребала прилику за разговор, рекох јој да имам једну велику тајну да јој поверим, ако ми обећа да ће имати довољно обзира према мени те да тајну сачува. Она ми на то рече да је једну моју тајну верно чувала, па зашто бих онда сумњала да неће чувати и другу?

210 Рекох јој да ми се догодило нешто најчудније на свету, и то без икакве моје свесне намере, па јој онда испричах све о кондиру. „А јесте ли га донели, рођена моја?” упита она. „Јесам, дабоме,” рекох, и показах тој га. „Но шта сада да радим?” упитах; „морам ли да га вратим?” „Да га вратите!” рече она. „Па вратите га, амо желите да допаднете апсане у Њугејту.” — „Али, забога,” рекох ја, „људи не могу ваљда да буду тако зли и да ме затворе кад им ствар доносим натраг?” — „Не знате ви тај свет, чедо моје,” рече она; „не само да ће вас стрпати у апсану, него и обесиће вас, без икаквог обзира према вашој честитости; или ће вам пак зарачунати да платите све кондире које су икад погубили.” — „Па шта онда треба да урадим?” упитах. „Богме,” рече она, „како сте били вешти да га украдете, тако га сад морате и задржати; нема више враћања. А осим тога, чедо моје,” рече она, „зар та ствар није потребнија вама неголи њима? Камо среће да се бар једанпут недељно овако лепо увајдите!” Из овога сам стекла ново мишљење о мојој управитељки, око које се, откако је узела да се бави давањем зајмова на залоге, вазда врзмао неки свет, међу којим не беше никога од оних честитих особа које сам код ње раније виђала. Нисам дуго боравила у њеној кући а у то се још јасније уверих, јер мало-мало па бих видела како јој људи доносе балчаке, кашике, виљушке, пехаре, и сличну робу, и то не да заложе те ствари већ да их продаду пошто-пото; и она је све то куповала не питајући ништа, али за јевтине новце, као што сам чула из њених уста. Сазнала сам исто тако да она, водећи ову трговину, увек топи сребрно посуђе које купује, да не би после било разговора; па тако дође к мени једног јутра и рече ми да ће да топи, па ако желим ставиће унутра и мој кондир, да га нико не би видео. Рекох јој да ће ме много обавезати ако то учини; те тако она га измери, и исплати ми његову вредност у сребру, што није чинила кад су биле у питању њене друге муштерије. Извесно време потом, док сам била при раду, и врло невесела, она ме упита шта ми је. Одговорих јој да ми је срце врло ојађено; посла је мало, а немам од чега живети, па не знам

211 шта да радим. Она се насмеја, и рече ми да бих морала опет да изиђем на улицу и да окушам срећу; можда ћу се опет намерити на какав комад сребра. „О мајко!” рекох, „то је занат којем нисам вична, а ухвате ли ме, готова сам заувек.” A она на то, „Наћи ћу ја теби учитељицу која ће те научити да будеш спретне руке, као што је и она сама.” Ја задрхтах на тај њен предлог, јер до тада нисам имала садруга ни познаника у томе племену. Но она савлада сву моју снебивљивост и сва моја страховања; и после мало времена, помоћу ове друге, постах исто тако дрска крадљивица, и исто тако вешта, као и сама Мол Сецикеса, ма да, ако је веровати причи, не бејах ни упола лепа као она. Другарица на коју ме је управитељка упутила била је трострук вештак, наиме, за дизање по дућанима, за крађу трговачких књига и џепних бележница, и за скидање женских златних сатова; а ово последње обављала је тако спретно да још ниједна жена није постигла такво савршенство у тој вештини. Мени су се веома свиделе прва и последња од ових вештина, и ја сам је пратила извесно време на послу, баш као што помоћница прати бабицу, без икакве плате. Полако је и мене упутила у посао. Открила ми је своју вештину, и више пута сам врло спретно откопчала часовник са њених прса. Напослетку ми је одредила задатак, показавши ми једну младу госпођу са дететом, која је имала диван часовник. Ствар је ваљало обавити кад госпођа буде излазила из цркве. И тако, она се постави поред ње, па, управо кад дођоше на степенице, она се као бајаги спотаче и удари тако снажно о госпођу да се ова јако трже, и обадве страшно вриснуше. У истом тренутку кад је она гурнула госпођу, ја сам је ухватила за сат, па држати га како треба, кад се она трже, закачка сама попусти, а да она то и не осети. Ја се одмах изгубих, а оставих моју учитељицу да полако дође к себи од страха, а и госпођа исто тако; у то приметише и нестанак часовника. „Па да,” рече моја другарица, „то су зацело учиниле оне лопуже што су ме гурнуле; штета што госпођа није одмах приметила нестанак часовника, јер бисмо их можда ухватиле.”

212 Она је тако лепо испредала да нико у њу није ни посумњао, а ја сам дошла кући читав сат пре ње. Ово је била моја прва пустоловина у друштву. Часовник је заиста био врло леп, са много ситних украса, и управитељка нам је дала за њ двадесет фунти, од којих сам ја добила половину. И тако сам постала прави лопов, глува за све опомене савести или пристојности, и то у толикој мери да никад нисам ни слутила да бих могла да будем таква. Тако ме је ђаво, који је користећи се мојим великим сиромаштвом, почео да гура у ово неваљалство и повукао у провалију дубљу од просечне, и то онда кад моја невоља није била тако страшна; јер сад сам била ушла у један мали колосек рада, и како нисам била неспретна с иглом у руци, врло је вероватно да сам могла поштено да зарађујем свој хлеб. Морам рећи, да сам одмах, чим сам први пут осетила приближавање беде, видела какву могућност рада, — велим, да ми се тада указала могућност да радом зарађујем хлеб, никад се не бих одала овом лошем занату, нити бих запала у овакву лошу дружину; али на зло сам била огуглала, и постала сам до крајности дрска; тим пре, што сам већ тако дуго упражњавала тај занат, а никад нисам била ухваћена; јер, једном речју, моја саучесница у злу и ја пословале смо заједно тако дуго, а да никад нисмо биле откривене, па смо се не само осмелиле, већ смо се и обогатиле, толико да смо једном имале код себе двадесет и један златан часовник. Сећам се да ми једнога дана, будући мало озбиљнија него обично, и видећи да имам такву добру залиху — јер мој део износио је безмало две стотине фунти у новцу — снажно дође на ум мисао, несумњиво посредством неког доброг духа, — ако има таквих, — да као што ме је испрва сиромаштво подстицало, и невоље наводиле на ове опаке радње, тако сада, кад су те невоље ублажене, а нешто могу и да зарадим својим радом, и имам за ослонац тако добру залиху, зашто се сад не бих оканула, док сам читава? јер не могу се надати да ћу увек пролазити некажњена; а будем ли једном ухваћена, пропала сам.

213 Ово је несумњиво био срећан тренутак када сам, да сам послушала блажено упозорење, ма откуда оно долазило, још имала изгледа на спокојан живот. Али је моја је судбина хтела друкчије; неуморни ђаво који ме је повукао, држао ме је и сувише чврсто, и није ме пуштао; и као што ме је сиромаштво повукло у понор, тако ме је грамзивост држала у њему, и више није било враћања. Кад ме је разум уверавао разлозима да треба да се тргнем и оканем неваљалства, грамзивост би се умешала, говорећи, „Настави; срећа те је служила да не може бити боље; настави, док не стекнеш једно четири до пет стотина фунти, па ћеш онда моћи лепо да поживиш не радећи баш ништа.” Тако, кад сам једном запала у канџе нечастивог, била сам као омађијана, и нисам имала снаге да се искобељам из пакленог круга, и напослетку сам утонула у лавиринте мука из којих више није било излаза. Ипак, ове су мисли оставиле на ме известан утисак, те сам поступала обазривије него пре тога, и била сам опрезнија него моји учитељи. Моја другарица, како сам је називала (требало би да је зовем учитељицом), са још једном својом ученицом, беше прва која настрада; јер, кад су једном приликом биле пошле у лов, окушаше срећу код неког платнарског трговца у Чипсајду, али ту их опази неки калфа, очију као у јастреба, и приведоше их, заједно са двема трубама финог ланеног платна које се нађоше код њих. То је било довољно да обе буду затворене у Њугејту, где их задеси још и та зла срећа да се власти опоменуше неких њихових пређашњих недела. Оптужише их за још две кривице, па кад сви наводи тужбе беху доказани, осудише их на смрт. Обе уложише молбу за помиловање, позивајући се на своју бременитост, и би нађено да се обе налазе у поодмаклом степену трудноће, премда моја учитељица није носила чедо под појасом баш као ни ја сама. Често сам одлазила да их тешим, страхујући да ћу сад ја бити на реду; али у тој апсани обузимао ме је такав ужас кад бих се опоменула да сам се, несрећница, туна родила, и да се

214 туна моја мајка злопатила, да ми је постала неподношљива, и престала сам да им одлазим у походе. И ох, камо да ми је њихова несрећа могла послужити као опомена! била бих још увек срећна, јер још сам била слободна, и никаква оптужба није била подигнута против мене; али то није могло да буде, моја чаша још није била пуна до вршка. Моја другарица, на којој је био жиг старе преступнице, била је погубљена; млада преступница била је поштеђена, али дуго је скапавала у апсани, док напослетку не би помилована и пуштена. Овај ужасни пример моје другарице страшно ме је уплашио, те дуго нисам одлазила ни у какве походе; али једне ноћи чух како у близини управитељкине куће неки људи вичу „Пожар!” Управитељка погледа напоље, јер све смо биле на ногама, и одмах повика да је кућа те-и-те госпође у пламену, и доиста тако је и било. Сад ми она даде миг. „Ево, чедо,” рече, „указује ти се ретка прилика; пожар је тако близу да можеш прићи кући пре него што светина закрчи улицу.” И одмах ми даде упутства. „Хајде, чедо,” рече, „трчи у ту кућу и кажи госпођи, или ономе на кога се будеш намерила, да си дошла да им помогнеш, и да те је к њима пратила та-и-та госпођа,” то јест једна од домаћичиних познаница која је становала више горе у истој улици. Упутих се тој кући, па кад дођох тамо затекох сву чељад у највећој пометњи, можете ми веровати. Утрчах унутра, па наишавши на једну од дворкиња, рекох, „Куку, љубазна, откуд ова страшна несрећа! Где ти је госпођа? Је ли она ван опасности. И где су деца? Мене је послала гђа ---- да вам помогнем.” И девојка отрча па узе да виче и вришти што је гласније могла, „Милостива, милостива, ево дошла је једна госпођа; пратила ју је Милостива--да нам помогне.” Сирота жена, скоро избезумљена, са неким завежљајем под пазухом, и са двоје мале деце, дође к мени. „Госпођо,” рекох, „допустите ми Да однесем ту сироту дечицу r-ђи.—она је поручила да их пошаљете к њој; она ће се побринути за те сироте јагањце”; и на то узех јој из руке једно дете, а она ми друго спусти у

215 наручје. „Ох, хај’те за име бога, носите их,” рече она, „и хвала јој на доброти.” — „Имате ли још штогод, госпођо, што би требало да склоните на сигурно место?” упитах; „она ће се за то побринути.” — „Ох, боже!” узвикну она, „узмите и овај завежљај са сребром и носите га њој, бог јој платио! Ох, она је добра жена. Јао мени, ми смо пропали, сасвим смо пропали!” И онда одјури од мене као избезумљена, и девојка за њом, а ја се удаљих са двоје деце и са завежљајем. Тек што сам изишла на улицу, приступи ми једна жена. „Ох, госпођо,” рече она жалобитним гласом, „испустићете то дете. Дела, дела, зло јесте големо, но приберите се; хај’те, ја ћу вам помоћи”; и на то одмах спусти руку на завежљај, да ми га понесе. „Не,” рекох ја, „ако хоћете да ми помогнете, узмите ово дете за руку и поведите га само до оног ћошка горе; и ја ћу с вама, и наградићу вас за ваш труд.” После ових мојих речи, она није могла да не пође са мном; али то створење је, кратко речено, било од истога руфета од којега сам била и ја, и желело је само да се дочепа завежљаја; ипак, дошла је са мном до врата, јер друкчије није могла. Кад дођосмо, ја јој шапнух, „Иди, дете,” рекох, „познат ми је твој занат; можда ће и за тебе бити довољно ћopе.” Разумела ме је и удаљила се. Снажно сам залупала на врата, држећи децу у рукама, и како чељад, пренута грајом од пожара, већ беху на ногама, убрзо ме пустише у кућу, па упитах, „Је ли милостива будна? Молим вас реците јој да је г-ђа--моли за доброту да прими ово двоје деце; сирота госпођа, сасвим ће пропасти, сва им је кућа у пламену.” Они врло љубазно примише децу, изразише своје велико жаљење због несреће која је задесила породицу, и ја се удаљих са својим завежљајем. Једна од дворкиња упита ме да ли не треба и завежљај да оставим, но ја рекох, „Не, љубезна, то је намењено некуда другде; завежљај не припада њима.” Била сам се доста удаљила од метежа, те се сад упутих право кући, и донесох мојој старој управитељки завежљај са сребром, а он беше прилично замашан. Она ми рече да га сад неће разгледати, већ нека идем да потражим још.

216 Упутила ме је да на сличан начин одем првој суседи запаљене куће, и покушала сам то да учиним, али сад је већ узбуна због пожара била тако велика, и толико је шмркова радило, и светина је толико била притиснула улицу, да никако нисам могла да се приближим тој кући; зато се опет вратих мојој управитељки, па одневши завежљај у своју собу, узех да видим шта има у њему. Са ужасом причам какво сам благо ту нашла; довољно је ако кажем да сам, поред породичног сребра, које је било замашно, нашла један старински златан ланац, чија је копча била сломљена, па ваљда већ годинама није био ношен, али то злату није нимало убијало вредност; исто тако, нађох малу шкрињицу и у њој спомен прстење, госпођину бурму, неке поломљене златне медаљоне, један златан часовник, новчаник са неких двадесет четири фунте у старинским златницима, и још неке друге драгоцености. Ово је био мој највећи и најсрамнији плен до којега сам икад дошла; јер доиста, иако сам, као што рекох малочас, била глува за све друге самопрекоре, ипак ме је, богами, такло у саму душу кад сам погледала ово благо и помислила на сироту госпођу која је ионако толико изгубила и која зацело мисли да је спасла своје сребро и друге драгоцености; а како ће се, сирота, изненадити кад буде сазнала да је била обманута, и да госпођа из суседне улице није упутила никога да јој однесе децу и ствари, већ да су јој деца доведена без њенога знања. Велим, признајем да ме је нечовечност овог поступка веома потресла, омекшала ме много, и сузе ми беху у очима кад сам на то мислила; али иако сам живо осећала колико је свирепо и нечовечно то што сам учинила, ипак нисам могла да се одважим да тој жени бар нешто вратим. Прекора је полако нестало, и брзо потом заборавих околности које су га биле изазвале. Ни то није било све; јер иако сам помоћу обога посла постала знатно имућнија него што сам била пре тога, ипак, одлука коју сам била донела, да ћу се махнути овог опаког заната кад будем стекла мало више, није се враћала, већ сам непрестано желела да стекнем још; а грамзивост је толико била узела маха, да нисам ни помишљала да благовремено

217 променим свој начин живота, иако се без те промене нисам могла надати да ћу у миру и сигурности моћи да уживам у овом што сам стекла; још мало, и још мало, понављала сам непрестано. Напослетку, покоравајући се напаствовању зла, махнух се сваког кајања, а све моје мисли у томе смеру сведоше се само на то да можда извршим цигло још једну похару која ће крунисати све; но иако сам зацело извршавала више пута и ту једну похару која је требало да буде последња, ипак је сваки добитак тежио новом добитку, и толико ме бодрио да наставим тај занат, да нисам имала срца да га оставим. У томе стању, огрубела од успеха, и решена да даље терам тако, упадох у замку у којој ми би суђено да добијем своју последњу награду за ову врсту живота. Но и томе још није било време, јер доживех још неколико успешних пустоловина од те врсте.

218 ГЛАВА XXIII Моја управитељка била је извесно време веома забринута због судбине оне моје другарице која сконча на вешалима, јер ова је знала толико ствари о њој да ју је могла довести на исто место; и заиста, управитељка је била веома неспокојна и устрашена. Тачно је да је управитељки лакнуло кад је она несрећница отишла богу на истину, а да није казала оно што је знала; можда јој је чак било и драго што су јадницу обесили, јер у њеној је власти било да добије помиловање на рачун својих пријатеља; због те њезине доброте, са које није хтела да прода оно што је знала, управитељка је врло искрено оплакивала њену смрт. Ја сам је тешила како сам најбоље умела, а она ме је зато калила да потпуније заслужим исту судбину. Ипак, као што рекох, то ме је учинило опрезнијом, а особито сам се прибојавала дизања по дућанима, -нарочито код сукнара и трговаца свиленом робом, јер то су људи у којих очи лете на све стране. Окушала сам срећу једном или два пута код неких модискиња и продавачица чипке, а нарочито у једном дућану који тек беху отвориле неке две младе жене, неупућене у ту врсту посла. Дигла сам им један смотуљак чипке — вредност шест до седам фунти — и нешто конца. Но то се десило само једанпут, та мајсторија више не би упалила. Кад год бисмо чуле за неки нов дућан, држале смо да нам је посао сигуран, а нарочито ако у њему послују људи који нису вични трговачком послу. Такви могу бити уверени да ће у почетку имати бар једну или две овакве посете, а заиста морали би бити веома вешти и окретни да то спрече. После овога упустила сам се још у једну или две пустоловине, али оне су биле ситне и безначајне. Кад ми већ дуже времена није пало шака ништа крупније, почех озбиљно да мислим да треба да се оканем овога заната; но моја управитељка, која је очекивала од мене велика дела, и није желела да ме изгуби, доведе ми једнога дана неку младу жену

219 и неког човека који се издавао за њеног мужа, иако, као што се доцније показало, они не беху венчани, но само ортаци у занату којим су се бавили, и другови у још понечем. Укратко речено, харали су заједно, спавали су заједно, допали су апса заједно, и напослетку скончаше на вешалима заједно. Посредовањем моје управитељке, ступила сам с њима у неку врсту савеза, и они су ме повели у три четири пустоловине, те видех како грубо и неспретно извршише неке похаре, и успеше у томе само захваљујући својој великој дрскости, као и грубом нехату од стране похараних особа. Зато сам одлучила да отада будем врло опрезна кад се будем упуштала у послове у друштву с њима; и доиста, два три пута кад су ми предложили неке несрећне подухвате, одбила сам да учествујем, па сам и њих од тога одговорила. Једном приликом нарочито смерали су да покраду неком часовничару три златна часовника, које су током дана били опазили, и открили место где их је био склонио. Они су имали толико сваковрсних кључева, да су без по муке могли да отворе часовничареву скривницу; и тако уговорисмо састанак; али кад се поближе упознах са ствари, сазнадох да намеравају да обију врата да би ушли у кућу, а како ја нисам хтела да се на то навезем, то они одоше без мене. Доиста, продрли су у кућу насилно, обили су скривницу, али нашли су само један од оних златних часовника, и један сребрни, узели су их, па су опет лепо изишли из куће. Али у то укућани дигоше узбуну и повикаше, „Лопови!” те се за мушкарцем подиже хајка, и ухватише га; млада жена беше већ мало поодмакла, али је на жалост зауставише, и нађоше код ње часовнике. И тако се ја по други пут спасох, а њих осудише и, као старе преступнике, обесише их, иако обоје беху млади; и, као што већ рекох да су харали заједно, тако су сада висили на вешалима заједно, а тако се и оконча моје ново орташтво. Кад се тако за длаку спасох белаја, и имајући пред собом такав пример, постах веома опрезна; али имала сам нову наводиљу на зло која ме је свакодневно тентала — хоћу рећи, моју управитељку; и како сам њеним посредовањем сазнала за могућност једне нове пљачке, то је она очекивала да добије

220 велики део плена. Била је сазнала да се у некој приватној кући налази сакривена знатна количина фландријске чипке, а како је увоз фландријске чипке био забрањен, то је она представљала добар плен за сваког царинског чиновника који би се намерио на њу. Управитељка ме је потанко обавестила о количини те чипке, као и о тачном месту где је скривена; онда сам се упутила једном царинику и казала сам да имам да му саопштим једно своје откриће, ако ће ми зајемчити да ћу добити одговарајући део награде. Моја је понуда била правична да правичнија није могла бити; и тако он пристаде, па пође са мном у ту кућу и поведе још једног часника. Кад му рекох да знам тачно где се роба налази, он ме пусти да је изнесем на видело; а како је скривница била веома тескобна, ја се стиснух у њој са свећом у руци, а њему додавах смотке, старајући се притом да и код себе прикријем чипке колико год сам могла. У свему узев, вредност чипке износила је безмало триста фунти, а од тога ја задржах за себе количину која је вредела отприлике педесет фунти. Чипка је припадала неком трговцу, а не становницима те куће, те се они и не узрујаше онолико колико сам ја то очекивала. Оставих цариника усхићена својим пленом, и потпуно задовољна оним што је добио, а он ми заказа да се састанемо у једној кући, коју ми означи, и куда дођох кад се ослободих товара који сам имала око себе, а о коме он није ништа ни слутио. Кад дођох, он узе да се погађа са мном, мислећи да не знам колико по праву износи мој удео у плену, и хтеде да ми замаже очи са неких двадесет фунти; но ја му рекох да нисам таква незналица за какву ме он држи; па ипак, обрадовала сам се кад ми је понудио да се споразумемо. Затражила сам сто фунти, а он повиси понуду на тридесет; ја спустих на осамдесет, а он опет повиси на четрдесет; напослетку, он понуди педесет фунти, и ја пристадох, само затражих смотак чипке, можда у вредности од осам или девет фунти, и он ми то одобри, мислећи да је тражим за себе лично. И тако ми исте вечери исплати педесет фунти у готовом новцу, и окончасмо пазар; а он није знао ни ко сам ја, ни где да се распита о мени,

221 тако да и кад би се сазнало да је један део робе био проневерен, он не би могао да подигне тужбу против мене. Овај плен поделила сам врло тачно са својом управитељком, и отада сам у њеним очима важила као врло спретна посленица у најтананијим случајевима. Видела сам да овај последњи начин пословања представља најбољу и најлакшу врсту рада који је мени доступан, те узех да тражим забрањену робу, а кад бих нешто мало купила, обично сам потом проказивала трговце, али ниједно од ових проказивања није ми донело ништа замашно, ни налик на оно што малочас испричах; но била сам врло опрезна, и нисам се излагала великим опасностима, као што сам виђала да други чине и свакодневно страдају. Мој следећи важнији подухват био је покушај крађе једног златног женског часовника. То се догодило у гомили, у једној цркви, где умало не бех ухваћена. Била сам добро подухватила часовник једне госпође, али, кад снажно налетех на њу као да ме је неко гурнуо, и притом добро цимнух часовник, па видех да се он не да откинути, ја га тога тренутка испустих из руке и вриснух, као да ме кољу, да ми је неко згазио на ногу, и да ту зацело има џепароша, јер је неко покушао да ми отргне часовник; јер ваља да знате да смо ми приликом ових похода увек ишле веома лепо одевене, па и ја сам имала на себи веома добру одећу, и на прсима златан часовник, баш као и свака права госпођа. Тек што сам ја то рекла, кад и она повика, „Ју, џепарош!” јер неко је, рече, покушао да јој отргне часовник. Кад сам спустила шаку на њен часовник била сам сасвим близу ње, али кад сам вриснула, мало сам се као повела уназад, док је њу гомила понела мало напред, тако да кад је она вриснула, „Ју, џепарош!” неко је узвикнуо, „Богме, био је још један, јер ево и ову госпођу умало не опљачкаше.” У том истом тренутку, мало даље у гомили, и на моју велику срећу, неки опет повикаше, „Џепарош!” и доиста ухватише неког младића на самоме делу. Ово беше у добар час по мене, иако у зао по тог несрећника, премда сам се и дотле доста добро држала; но сад нестаде сваке сумње, и сва докона

222 светина јурну на ту страну, и јадног дечака предадоше бесу улице, a то је свирепост коју је непотребно да описујем, но несрећници и то више воле него да буду послани у њугејтску апсану, где често дуго леже, неки пут буду обешени, а транспортовање у колоније најбоље је чему се могу надати, ако буду осуђени. Овога пута за длаку сам се спасла, и била сам се толико уплашила да се дуго времена потом нисам више усуђивала да дирам златне часовнике. Доиста, у овој прилици биле су се стекле многе околности које су ми ишле на руку и помогле ми да се спасем; но главно је било то што је жена чији сам часовник повукла била луда; то ће рећи, она је била неупућена у ту врсту покушаја крађе, што човек не би помислио, видећи да је била довољно мудра да причврсти свој часовник те да се не може лако скинути; но она се била толико уплашила да је била распамећена; јер, кад је осетила трзај, она је вриснула, похрлила напред, и ускомешала сав свет око себе, а да притом ни једном речи није поменула свој часовник, нити џепароша, бар у току следећа два минута, a то је мени дало довољно, па и напретек, времена; јер како сам ја вриснула иза њених леђа, као што рекох, и мало се повела уназад, док је њу гомила понела напред, неколико особа — бар седморо или осморо, јер светина је још била у покрету — поставило се за то време између ње и мене, а како сам ја тада узвикнула „Џепарош!” мало пре него она, то је свет могао да посумња на њу баш као и на мене, и људи су били у недоумици; међутим, да се она, са присуством духа какво је потребно у оваквим случајевима, уместо што је вриснула кад је осетила трзај, окренула само и одмах шчепала прво лице које је било иза ње, неизбежно би ме ухватила. Ово упутство није баш најљубазније по братију, али оно је зацело кључ за разумевање џепарошких поступака; и ко год га се буде држао, зацело ће ухватити лопова, као што ће лопов јамачно утећи ономе ко се овога упутства не држи. Имала сам још један доживљај, који ову ствар ставља ван сваке сумње, а који може да служи потомству за поуку у питању џепароша. Моја добра стара управитељка, — да се

223 овлаш дотакнем њене историје, премда је она тај занат напустила, — била је тако рећи рођена крадљивица, и, као што сам сазнала доцније, прошла је кроз све поједине ступњеве те вештине, но ипак је једном била ухваћена, и тако се грубо била упетљала да је била осуђена, и заповеђено је било да буде транспортована; но како је била жена лепорека, а уз то имала и новаца; у џепу, нашла је пута да се искрца у Ирској, кад је брод пристао ради снабдевања намирницама, и неколико година провела је у тој земљи, живећи од свог старог заната; а онда је, запавши у нову дружину, постала бабица и подводачица, и направила је стотину угурсузлука, о чему ми је понешто причала у поверењу, кад смо се мало више спријатељиле; и ето томе опаком створу дугујем захвалност за сву вештину коју сам постигла, а мало их је било који су ме икад могли надмашити, или који су тако дуго били на послу а да им се ниједном није догодила несрећа. После тих пустоловина у Ирској, и кад је већ постала доста позната у тој земљи, оставила је Даблин и прешла у Енглеску, где је, будући да рок њеног изгнанства још није био истекао, оставила свој пређашњи занат, из страха да опет не падне у рђаве руке, јер тада би зацело платила главом. Овде је предузела онај исти посао којим се бавила у Ирској, и, захваљујући својој особитој умешности и лепорекости, подигла га је на ону висину коју сам већ описала, и богами почела је да се богати, ма да јој је посао доцније опет јењао. Помињем овде оволико о прошлости ове жене, да бих боље објаснила ;њен удео у опаком животу којим сам сада живела, и сва поједина неваљалства у која ме је, тако рећи, за руку водила, и давала ми упутства којих сам се тако добро држала да сам постала највећа уметница свога времена; и тако сам се спретно извлачила из сваке опасности, да док су неколико мојих другарица допале њугејтске апсане после свега шест месеца рада, ја сам пословала више од пет година, а да власти у Њугејту нису знале ни како изгледам; доиста, људи су били чули о мени, и често су очекивали да ће ме и видети туна, али увек сам им умакла, премда више пута уз највеће опасности.

224 Сада је једна од највећих опасности за мене била та што сам била и сувише добро позната у еснафу, а неки од чланова, чија мржња потицаше из зависти а не због неке увреде коју бих им била нанела, почеше да се љуте што мени увек полази за руком да побегнем, док њих увек хватају и одводе у Њугејт. Они су ми и дали име Мол Фландерс; јер то име нема нимало сличности са мојим правим именом, нити са иједним под којим сам се икад крила, баш колико ни црно не личи на бело, сем што сам се једном, као што рекох, назвала гђом Фландерс кад сам се била склонила у Ковницу, али то ови лупежи нису знали, а ни ја никад нисам сазнала како је дошло до тога да ми даду то име, или шта је томе био повод. Убрзо сам била обавештена да су се неки осуђеници у Њугејту зарекли да ће ме оптужити и извести пред суд; а како сам знала да су двоје-троје њих и сувише кадри то да учине, била сам веома забринута, и дуго времена држала сам се куће. Али моја управитељка, која је била мој ортак у успелим пословима, и која је сада играла на сигурну карту, јер сама се није излагала никаквој опасности, — велим, моја је управитељка постала помало нестрпљива због тога што живим таквим бескорисним, доконим животом, како она рече; и смислила је нову мајсторију за мој излазак на улицу, a то је било да ме обуче у мушко одело, па ме је тако упутила и у једну нову врсту пословања. Била сам висока и наочита, али мало и сувише глатка лица за мушкарца; међутим, како сам мало када излазила из куће осим у ноћи, пролазила сам доста добро; али требало ми је дуго времена док сам се навикла на нове хаљине. Немогућно ми је било да будем гипка, спретна и окретна у хаљинама које се противе природи; и како сам све радила неспретно, нисам, као пре, имала успеха у подухватима, нити сам била хитра да побегнем, па зато одлучих да се тога махнем; а ту одлуку ускоро је поткрепио следећи догађај. Као што ме је моја управитељка прерушила у мушко рухо, тако ме је и удружила с једним мушкарцем, неким младићем који је био доста окретан у послу, и нас двоје смо веома лепо успевали у току неких двадесетак дана. Наш главни посао

225 састојао се у мотрењу дућанских тезги и у дизању свакакве робе моју бисмо ма где видели безбрижно остављену, и у томе смо направили неколико добрих ћелепира, да употребим нашу реч. И тако смо увек били заједно, веома смо се спријатељили, па ипак он никад није сазнао да ја нисам мушкарац, чак иако сам више пута одлазила његовој кући, кад су то наши послови налагали, а четири или пет пута проспавала сам са њим целу боговетну ноћ. Али наши смерови лежали су у другом правцу, и за мене је било сасвим неопходно да прикријем од њега мој род, као што се то и показало доцније. Због прилика у којима смо живели, позних сати у које смо се враћали дома, и каткада због послова који су захтевали да се нико на веру не пушта у наш стан, било ми је немогућно да одбијем да спавам с њим, ако не бих хтела да му признам да сам жена; а овако, успела сам да то од њега сакријем. Али његова зла, а моја добра срећа ускоро оконча ту врсту живота, који ми је, морам признати, био дотужио. Имали смо неколико лепих успеха у овом новом предузећу, а последњи се подухват могао показати изванредан. У извесној улици налазио се један дућан, иза њега био је магацин који је гледао на другу улицу, а кућа је била на углу. Кроз прозор магацина видели смо на тезги или столу за излагање, који се налазио таман уза њ, пет труба свиле, сем других тканина, па иако је био скоро мрак, људи, и сувише запослени напред у дућану, нису били спустили капке на оне прозоре, или су пак били заборавили да то учине. Ово је младића обрадовало толико да није могао да се обузда. Свила му је лежала на дохвату руке, рекао је, и заклео ми се да ће је се дочепати, па макар морао за то да сруши кућу. Ја сам га мало одговарала од тога, али видела сам да ту нема лека; и тако се он непромишљено залете, изби доста спретно један квадрат из ћерчива, извади четири трубе свиле, и упути се с њима к мени, но одмах се диже за њим ужасна граја и дрека. У тај мах ми смо, истина, стајали заједно, но ја нисам била примила из његове руке ништа од те робе, те му брзо рекох, „Беж’, пропао си!” Он на то јурну хитро као муња, а и ја

226 исто тако, но потера је за њим била жешћа, зато што је роба била у њега. Онда он испусти две трубе, што гониоце мало заустави, но гомила нарасте, и стушти се за нама обома. Њега брзо ухватише с оним другим двема трубама, а остали се дадоше у трк за мном. Јурила сам као без душе, и стигла сам управитељки да се у ње склоним, но неки оштровиди гониоци опазише кућу у коју сам утекла, и дојурише за мном. Нису одмах покуцали на врата, те добих времена да збацим са себе мушко рухо и да се обучем у своје хаљине; сем тога, кад дођоше на врата, моја управитељка им не отвори одмах, но рече да у кућу није ушао никакав мушкарац. Гониоци рекоше да један човек јесте ушао, и запретише да ће развалити врата. Моја управитељка, нимало изненађена, одговори им мирно да могу слободно да уђу и да претраже кућу, ако претходно хоће да се потруде да доведу неког полицијског часника, и да буду тако добри да никог не пусте у кућу доли оне које часник позове, јер непаметно је, рече, пуштати у кућу читаву гомилу света. Они ово нису могли да одбију, те пристадоше, иако су били гомила. И тако они одмах доведоше часника, a она без устезања отвори врата; часник оста да чува улаз у кућу, а људи које он означи узеше да претражују кућу, све под вођством моје управитељке, идући из одаје у одају. Кад дођоше до моје собе, она повика, „Рођако, молим те отвори врата; ево овде нека господа желе да погледају твоју собу.” Са мном је била једна девојчица, управитељкина унука, како ју је она звала; њој рекох да отвори врага, a ја остах седећи при раду, усред великог вашара, као да сам бајаги целог дана шила, и то раскомоћена, само са спаваћом капом на глави и заогрнута широким јутарњим огртачем. Управитељка се извини што ме је узнемирила, рекавши делимице шта је узрок томе, као и да другог лека није било, те је морала да отвори врата, јер ма шта она рекла, ови људи нису хтели да се уразуме. Ја сам седела мирно, и казала сам им нека изврше претрес, ако им је по вољи; јер ако се неко крије у кући, тај зацело није у мојој соби; а што се осталих делова куће тиче, ја о томе немам ништа да кажем, нити знам шта или кога они траже.

227 Све око мене изгледало је тако безазлено и честито, па су се ови људи опходили према мени уљудније него што сам очекивала; али задовољили су се тек онда кад су претресли сваки кутак собе, и чак завирили под кревет, и у кревет, и свуда где би жива душа могла да се сакрије. А кад после свега тога не нађоше никога, они замолише опроштај, и сиђоше. Кад су тако претражили кућу од подрума до тавана, и онда опет од тавана до подрума, и нису могли никога да нађу, они прилично стишаше гомилу; али моју управитељку изведоше пред судију. Двојица се заклеше да су видели да је човек којега су гонили ушао у њену кућу. Управитељка је чегртала и праскала због увреде која се тако наноси њој и њеном дому, a све то ни због чега; јер ако је неко и ушао у кућу, тај је могао одмах и да изиђе, и она је ето готова да се закуне да ниједан мушкарац, колико је њој познато, целога тога дана није ушао у њену кућу, a то је била сушта истина; могућно је да је неко, бежећи устрашен, налетео на њена врата, и нашавши их отворена, побегао унутра да се сакрије, но она о томе не зна ништа, јер је била горе на спрату; а ако се то догодило, тај је заиста опет изишао, можда на друга врата, јер кућа је имала још једна врата која су водила у алеју, па је човек тако побегао. Ово је заиста било сасвим вероватно, и судија се задовољи њеном заклетвом да у своју кућу није примила ниједног човека да би га склонила, заштитила, или сакрила од правде. Она се на ово могла с правом заклети, па је то и учинила, и онда је пустише. Лако је оценити колико сам се била препала овом приликом, а моја управитељка никад ме више није могла навести да се опет онако прерушим; јер, као што јој рекох, сад бих се зацело одала. Мој сиромах саучесник у овом неваљалству нашао се сада у големој невољи, јер изведоше га пред градоначелника, а његово господство затвори га у њугејтску апсану, док људи који га ухватише беху толико готови, као и кадри, да му сломе врат, да се понудише, под јемством, да се појаве на суђењу и подрже оптужбу против њега.

228 Тужба, међутим, би одложена кад он обећа да ће проказати своје саучеснике, а нарочито човека који је био у друштву с њим приликом ове похаре; и он се потруди да одржи реч, јер саопшти моје име, назвавши ме Габријел Спенсер, то јест, именом под којим ме је он познавао; а сад се види да је било паметно што сам утајила пред њим своје име, јер иначе бих пропала. Он је чинио све што је могао да помогне властима да пронађу тога Габријела Спенсера; описао је мој лик; открио им је место у којем рече да боравим; и, једном речи, саопштио им је све појединости које је знао о моме пребивању; но како сам ја утајила од њега оно што је главно, то јест, да сам жена а не мушкарац, имала сам огромно преимућство, и он није могао нигде да се обавести о мени. Док се трудио да мене пронађе, довео је у неприлику две или три породице, но ти људи нису знали ништа сем да су њега виђали у друштву са неким непознатим човеком. A што се управитељке тиче, премда је он њеним посредовањем дошао у везу са мном, то је ипак било урађено преко извесне треће особе, те он ни о њој није знао ништа. Ово се сад обрнуло на његову штету; јер немоћ да одржи своје обећање и помогне у хватању његовог саучесника, дућанџија је сматрао као шегачење с његове стране, па га је са још жешћом строгошћу оптуживао.

229 ГЛАВА XXIV Међутим, ја сам за све то време била страшно неспокојна, и да бих се потпуно уклонила с пута, оставила сам за извесно време моју управитељку; но не знајући куда да идем, села сам с једном дворкињом у поштанска кола за Данстебл, и упутила се моме старом гостионичару и гостионичарки, код којих сам онако лепо проживела са мојим мужем из Ланкашајера. Кад дођох, напричах гостионичарки бајку о томе како свакога дана очекујем мужа да допутује из Ирске, и да сам му писмом јавила да ћу га чекати у Данстеблу, у !њеној гостионици, a он ће се зацело искрцати кроз дан два, ако ветар буде повољан; ја сам, рекох, ето дошла да проведем код њих неколико дана, до мужевљевог доласка, a он ће се довести или поштанским колима, или колима из Вест-Честера, не знам тачно којима; но која год кола буду, он ће зацело доћи у њихову гостионицу да би се састао са мном. Гостионичарка се веома обрадовала кад ме је видела, а гостионичар се толико био узмувао да нисам могла бити боље дочекана ни да сам била кнегиња, и могла сам се ту гостити месец или два, да сам то хтела. Али моји су рачуни били од друге врсте. Била сам врло неспокојна (премда тако добро прерушена да је једва било могућно да ми неко уђе у траг) да ме онај братац, не пронађе; па иако ме не би могао оптужити за саучесништво у оној крађи, јер ја сам га од ње одговарала, и нисам у њој ни најмање суделовала, ипак је могао да ми стави на терет друге ствари, и да откупи свој живот на рачун мојега. То ме је испуњавало ужасним страхом. Нисам имала средстава, ни пријатеља, ни поузданика, — никога сем моје старе управитељке, и нисам знала другог лека сем да свој живот положим у њене руке; тако сам и учинила, па кад јој јавих где се налазим, добих од ње неколико писама у току свог боравка овде. Нека од тих писама толико су ме уплашила да сам се скоро била избезумила; но напослетку добих од ње

230 радосну вест, и тако повољну по мене какву одавно нисам чула, добих, велим, вест да је он обешен. Била сам проборавила овде пет недеља, и, са изузетком потајне бриге која ми је морила душу, живела сам врло удобно. Но кад примих ово писмо разведрих се опет, и рекох гостионичарки да сам добила писмо од супруга из Ирске, да су вести добре, јер он је добро и здраво, али и лоше су, јер му послови не дозвољавају да крене овамо онако брзо као што се надао, те ћу по свој прилици морати да се вратим кући без њега. Гостионичарка ми честита на добрим вестима што сам ипак чула да је он здраво и добро. „Јер опазила сам, госпођо,” рече она, „да нисте били онако ведри као обично; бог и душа, бриге за господином биле су вас сасвим опхрвале,” рече та добра жена; „а сад се лепо може видети колико сте се на боље променили,” рече она. „Богме, мени је баш жао што властелин још не може да дође,” рече гостионичар; „од срца бих се радовао да видим његово господство. Кад будете чули да засигурно долази, ви извол’те, госпођо, Опет к нама,” рече он; „увек ћете нам бити мили и добродошли гости.” Растадосмо се после свих ових љубазних речи, и ја весело дођох у Лондон, где нађох своју управитељку у доброме расположењу, у каквом бех и сама. Она ми сад рече да ми никад више неће препоручим неког ортака, јер ме најбоље служи срећа кад радим сама. А тако је доиста и било, јер ретко сам кад упала у неку опасност кад сам била сама, или, ако би се то и десило, умела сам спретније да се извучем из шкрипца неголи ако бих била спутана тромошћу других који можда беху мање проницљиви а више нестрпљиви него ја; јер ја сам имала храбрости да се изложим опасности, као и ма који од њих, али била сам много опрезнија пре него што бих се подухватила нечега, и имала сам присуства духа да се из опасности испетљам. Често сам се чудила баш тој мојој дрскости што за све то време — док су сви моји другови били хватани и одједном падали у руке правде — ја никако нисам могла озбиљно да се одлучим да се махнем овога заната, а нарочито кад се има у

231 виду да сам сада била далеко од сиромаштва; сем тога, искушење нужде, које је општи уводник у сва таква неваљалства, сада је било отклоњено; и напослетку, сад сам имала код себе безмало пет стотина фунти у готовом новцу, и, да сам сматрала за умесно да се повучем, могла сам веома добро да живим од прихода који би ми он доносио; али нисам била ни најмање склона да се оканем; нисам, велим, ни онолико колико сам то била раније, кад сам имала свега двеста фунти готовине, и кад нисам имала пред очима такве страшне примере. Из овога се јасно види да кад једном огрезнемо у злочин, страх нема утицаја на нас, нити туђ пример може да нас поучи. Доиста, имала сам једну другарицу чија ми се судбина за дуже времена била веома приближила, али и ње сам се благовремено отресла. Њен је случај доиста био веома несрећан. Била сам смотала леп комад дамаста у једној трговини, и сама сам прошла неопажено, али кад изиђосмо на улицу, дадох дамаст тој мојој другарици, и она оде на једну страну, ја на другу. Убрзо по нашем изласку из дућана трговац примети нестанак тканине, и посла своје момке за нама, једног на једну, другог на другу страну, и брзо ухватише моју другарицу, са дамастом у рукама; а што се мене тиче, ја срећом крочих у једну кућу у којој се, на првом спрату, налазила чипкарска радионица, и на своје задовољство, или боље рећи ужас, видех с прозора како оно јадно створење одвукоше пред судију, који је одмах посла у њугејтску апсану. Чувала сам се сваког покушаја у чипкарници, али доста сам им испретурала робу да бих некако утуцала време; онда купих неколико јарда гајтана, платих за њ, и изиђох веома ојађена срца, богами, због те сироте жене која страда због онога што сам само ја украла. Овде ми је опет била од помоћи моја стара опрезност; премда сам често харала у друштву, ипак никад нисам дозволила томе свету да дозна ко сам, нити где станујем, иако су они често покушавали да ми уђу у траг. Сви су ме знали по имену Мол Фландерс, иако су неки више веровали да сам то ја него што су то знали. Доиста, то моје име било је познато међу

232 њима, но они нису знали како би могли да ме пронађу, јер нису имали ни појма о томе где станујем, да ли на источној или западној страни града; и та опрезност пружала ми је безбедност у свакој оваквој прилици. Остала сам скривена у кући дуго времена после несреће која је задесила ову жену. Јер ако бих била ухваћена у каквом преступу, и одведена у затвор, знала сам да бих наишла на њу, и да би она била готова да сведочи против мене, и можда спасе свој живот на мој рачун. Опоменула сам се да сам по чувењу веома позната у Олд-Бејлију, иако ми они тамо очи никад нису видели, и сматрали би ме за стару преступницу ако бих им пала шака; и зато сам била одлучила да пре него што крочим напоље сачекам да видим каква ће судбина бити ове јадне жене, премда сам јој у неколико махова послала новаца да се помогне у својој невољи. Напослетку, изведоше је пред суд. Она се бранила да Она није украла дамаст, већ је извесна гђа Фландерс, како је чула да је други зову (јер она њу не познаје) дала њој ту тканину кад су изишле из дућана, и казала јој да је носи кући. Упитали су је где се налази та гђа Фландерс, али она није могла да је створи, нити је умела да да макар најмање обавештење о мени; а кад се трговчеви помоћници заклете да је она одиста била у дућану кад је роба украдена, да је нестанак одмах био примећен, да су појурили за њом, и робу нашли код ње, порота је на то огласи кривом; али суд, узевши у обзир да она заиста није особа која је украла ту робу, и да је врло могућно да не може да пронађе ту гђу Фландерс — то јест, мене — па чак ни по цену живота, што је доиста било тачно, ублажио је пресуду и наредио да буде транспортована; a то је била највећа милост која јој се могла указати, а осим тога судија јој је казао да ће поднети предлог за њено помиловање, ако у међувремену буде могла да припомогне проналажењу речене гђе Фландерс; a то ће рећи, ако буде могла да ме пронађе, и да ме обеси, она неће бити транспортована. Ја сам се постарала да јој ово онемогућим, те њу ускоро потом укрцаше у брод и отпремише, сходно пресуди.

233 Морам опет да поновим да ме је судбина ове сироте жене веома узбудила, и постах веома тужна, знајући да сам уствари ја кривац за њену несрећу; али брига за сопствени живот — јер опасност беше очевидна — угуши моју разнеженост; а видећи да није осуђена на смрт, мени лакну због њеног прогонства, јер тако ми бар није могла нахудити, ма шта се иначе догодило. Несрећа која је задесила ову жену догодила се неколико месеца пре последњег испричаног догађаја, и доиста била је делимице повод замисли моје управитељке да се прерушим у мушко одело, да бих могла неопажено да тумарам по граду; али, као што рекох, то прерушавање било ми је додијало, јер ме је излагало многим тешкоћама. Сад сам била сасвим спокојна у погледу страховања од сведока који би могли бити против мене, јер сви они који су пословали са мном, или који су ме познавали под именом Мол Фландерс, беху повешани или транспортовани; и кад би ме задесила несрећа да будем ухваћена, могла сам се назвати ма којим другим именом, као год и Мол Фландерс, и никакви стари греси не би ми могли бити уписани у рачун; и тако се опет латих посла, сад са више слободе, и направих неколико успелих пустоловина, премда не онаквих као раније. У то време догодио се још један пожар недалеко од куће моје управитељке, и покушала сам да и ту нешто уловим, као оно раније; но како нисам стигла до те куће пре него што се слегла светина, то не могах да уђем у њу, и уместо ћара снађе ме белај који умало не оконча и мој живот и сва моја злодела; јер како се пожар беше разбеснио, а укућани у великом страху спасавали своје ствари и бацали их кроз прозор, нека жена баци тако своју перину, која паде право на мене. Истина, перина је била мека, и није ми сломила кости, али била је тешка, а услед пада, још тежа, те ме обори на тле, и неко време лежах у беуту, а нико се није нашао да ми помогне, или бар да ме поврати свести, већ сам подуже лежала као мртва и запостављена, док се неко не сети да уклони перину, па и мени поможе да устанем. Доиста, чудно је што људи из куће нису бацили и друге ствари за перином, које би могле пасти на њу,

234 а у томе случају неизбежно бих погинула; али мени је било суђено да доживим даље недаће. Овај несрећни случај, међутим, покварио ми је посао том приликом, и вратила сам се кући веома озлеђена и устрашена, и требало је доста времена док ме је управитељка опет поставила на ноге.

235 ГЛАВА XXV Било је наступило весело доба године, и Вартоломејски вашар11 беше почео. Још никада нисам одлазила на ту страну, нити сам очекивала да бих се на вашару могла нарочито увајдити; али ове године зађох међ базаре, и ту упадох у један дућан где се роба продавала путем томболе.12 Није ми било много стало до те врсте забаве, али ту ми приступи један веома лепо одевен и богат господин, и како у таквим дућанима обично свак са сваким разговара, он изабра мене, и бејаше веома пажљив. Прво ми рече да ће играти на моје име, и учини тако; а кад на томболи доби неку маленкост, он ми згодитак поклони — мислим да је то био неки муф од перја; а онда са необичном уљудношћу настави да ми прича врло учтиво и као прави господин. Дуго смо тако разговарали, а онда ме он повуче од томболе, те изиђосмо да се прошетамо базаром, ћеретајући невезано о хиљаду ствари. Напослетку ми рече да је очаран мојим друштвом, и упита ме да ли бих смела да се с њим провозам мало у колима; уз то ми рече да је он частан човек, и да неће покушати ништа што му не би доликовало. Ја се као бајаги мало нећках испрва, а онда — тек кад ме је мало салетао — пристадох. Испрва нисам могла да докучим шта смера овај господин; али после видех да му је пиће мало ударило у главу, и да није сраскида да попије још мало. Одвео ме је у Спринг-Гарден, у Најтсбриџу, где прошетасмо по парку, а после ме је лепо почастио; но видех да он доста пије. Нуткао је и мене пићем, али ја одбих. 11 Велики годишњи вашар који се, још од 1133 год., одржава у близини Лондона, а почиње 24. августа, на дан св. Вартоломеја. — Прев. 12 Реч је о неким вашарским дућанима у којима се извесна роба продаје само путем лутрије, и то тако што известан број особа откупи одређен број срећака, колико приближно износи вредност робе, а коцком се одлучује коме ће роба пасти у део. — Прев.

236 До сада је одржао реч коју ми је био дао, и није покушао ништа зазорно. Седосмо опет у кола те се возасмо неким улицама, а око десет сати у ноћи он заустави кола пред неком кућом, у којој га канда познаваху, па нас без устезања одведоше горе у једну собу са креветом. Ја сам се као бајаги испрва противила да идем горе, но после неколико речи пристах и на то, рада ваистину да и томе видим крај, а све у нади да ћу напослетку ваљда видети неку вајду. А што се тиче кревета, итд., о томе нисам много бринула. Сад он постаде према мени мало слободнији него што је био обећао, и ја му, мало-помало, допустих све, тако да је, кратко речено, чинио са мном што је хтео; није потребно више да говорим. За све то време он је пио неумерено, а око три изјутра седосмо опет у кола. Услед ваздуха и трескања кола, пиће му још јаче удари у главу, и он поста немиран, па хтеде опет да понови оно што је већ био учинио раније; али како сам сматрала да ми је тић сад сигуран, одупрла сам се, мало сам га смирила, а већ после пет минута он је тврдо спавао. Користила сам ову прилику да га темељно опељешим. Узела сам му златан часовник, свилену кесу са златом, његову фину дугачку власуљу и сребром оперважене рукавице, његов мач и лепу бурмутицу, па отворивши полако врата, стајах спремна да искочим док кола беху у покрету; али у једној уској улици иза Темпл-Бара кола застадоше, да би пропустила једна друга кола, те ја полако изиђох, затворих за собом врата, и шмугнух. Ово је зацело била неочекивана пустоловина, и савршено без икаквог предумишљаја с моје стране; премда још нисам била толико заборавила онај весели део живота да не бих знала, како треба да се понашам када неки звекан толико ослепи од пожуде да не разликује старицу од младе жене. Додуше, ја нисам изгледала тако стара као што сам била, и човек би ми дао десет-дванаест година мање него што сам имала; но ипак, нисам била ни цура од седамнаест, и то се дало лако видети. Ништа није тако глупо, тако ненасито, тако смешно као човек коме вино и сладострашће заједно ударе у главу; он је у исти мах у власти двојице ђавола,. и не влада

237 својим разумом баш као што ни воденица не може да меље без воде; порок гази у њему по свему ономе што у себи има иоле добра; још горе, сам његов разбор ослепљен је његовом бесомучношћу, и он твори будалаштине чак и са свога гледишта; пије још, кад је Већ пијан; спанђава се с неком простакушом, без обзира шта је она или ко је она; да ли је здрава или трула, чиста или нечиста; да ли је лепа или ружна, стара или млада; једном речи, толико је слеп да заиста ништа не разликује. Такав је човек гори него безумник; због порочности и своје луде главе он не зна шта ради, баш као што ни овај мој несрећник није ништа знао кад сам му из џепа дигла часовник и кесу са златом. Ово су људи о којима Соломун вели, „Отиде за њом одмах, као што во иде на клање и као безумник у путо да буде каран, докле му стријела не пробије јетру;” изврстан опис, узгред буди речено, оне опаке бољке, чија се отровна, смртоносна зараза меша са крвљу, а жариште јој или извор налази се у јетри; а из тога жаришта, брзим оптицањем читаве масе, та грозна, одвратна куга пробија се одмак кроз јетру, окужи крв човеку, и убија га као погодак стрелом у срце, Тачно је да овоме моме несрећнику није претила од мене никаква опасност, ма да сам испрва веома страховала у каквој ли се ја опасности налазим од њега; но он је заиста у извесном погледу био човек кога је требало пожалити: добричина који у својим поступцима не смера никакво зло; разборит господин који уме лепо да се понаша, пријатне је и наочите појаве, озбиљна и пријатна изгледа, дражесног и лепог лица, и уопште узев пријатне спољашности; само је на несрећу пио претходне ноћи; није био у постељи, као што ми је казао кад смо били заједно; био је загрејан, јер вино му је било упалило крв, и у томе стању његов је разум — као да је заспао — био дигао руке од њега. Што се мене тиче, моје је било да се дочепам његовог новца и другог што будем могла да му дигнем; а после тога, да сам само могла да нађем начина да то учиним, послала бих га лепо његовој кући и породици, јер сва је прилика да је имао честиту и добру жену и безазлену дечицу, који би га, забринути због

238 његове одсутности, радо дочекали код куће, и старали се о њему док не би дошао к себи; а онда са каквим би се кајањем и стидом осврнуо на своје поступке! како би прекоревао себе што се спанђао с једном дрољом на коју се намерио у најгорој од свих јазбина, у вашарском базару, међу градским шљамом и олошем! како би дрхтао од страха да ли није ухватио врењак, стрепећи да му је стрела погодила јетру, и сама себе би мрзео кад год би се осетио какав је безумник и звер био у своме разврату! и, ако има макар мало осећања части, колико би га ужасавала помисао на опасност преношења какве опаке болештине, — јер, колико је он то знао, лако ју је могао добити, — на своју честиту и ваљану жену, а тиме и сејања заразе у крви свога потомства! Кад би таква господа само хтела да се опомену презривих мисли које имају о њима баш оне жене око којих се они паште у таквим случајевима, било би доста да се тргну и опамете. Као што рекох малочас, није њима стало до задовољства, не привлачи њих никаква наклоност према мушкарцу, равнодушна жентурача не мисли на задовољство већ само на новац; а кад је он, тако рећи, пијан од усхићења које му пружа грешна наслада, њине руке претурају по његовим џеповима, а он тога није свестан у тренутку своје лудорије, баш као што није умео ни унапред да мисли када је пошао за својом слабошћу. Познавала сам једну жену која је тако вешто опљачкала једног мушкарца — који доиста није ни заслужио бољи поступак — да док се он замајао око ње на известан начин, она му је, из малог џепа од чакшира, где је био склонио новац из страха од ње, извукла кесу са двадесет златника, а на њено место ставила је другу с тантузима. Кад је био готов, вели он њој, „Море, да ти мене ниси опељешила?” Она му одговори у шали да се вероватно не би много ни увајдила; онда он стави руку у џеп и опипа прстима кесу, и задовољи се тиме, а она му тако диже паре. Она је од тога направила занат; у џепу је увек имала у приправности лажан златан часовник и кесу са тантузима, да јој се у таквим приликама нађу, и нимало не сумњам да је у свом послу успевала.

239 Са овим последњим пленом вратила сам се кући, a кад сам испричала управитељки како сам дошла до њега, она се толико ражалостила на помисао да се такав један господин свакодневно, кад год му чаша вина удари у главу, излаже опасности да настрада, и једва је могла да задржи сузе. Но што се плена тиче, и начина на који сам га опљачкала, тако рећи, до голе коже, она је била врло задовољна. „Богме, чедо,” казала је, „можда ће га ово страдање више научити памети него све црквене проповеди које ће икад чути у свом веку.” А ако је остатак приче истинит, тако је и било. Сутрадан се управитељка показала необично љубопитљива да сазна нешто више о овоме господину; опис који сам јој дала о њему, о његовој одећи, његовој особи, његовом лику, све је потврђивало њену мисао да га она познаје. Мало се замислила, а кад ја наставих са појединостима, она рече, „Кладим се у сто фунти да познајем тога човека.” „Жар ми је ако је тако,” рекох ја, „јер ни за шта на свету не бих желела да га изложим опасности; већ је настрадао довољно, и не бих хтела да будем оруђе његовог новог страдања.” — „Не, не,” рече она, „неће му се догодити ништа зло од моје стране, па зато можеш мало да задовољиш моју радозналост, јер уверена сам да је то он.” Ја се мало тргох на те њене речи, и рекох јој, са изразом очевидне забринутости на лицу, да би по том истом правилу и он могао мене да пронађе, а онда би са мном било свршено. Она ми на то одговори усрдно, „Па не мислиш ваљда, чедо моје, да бих ја тебе одала? Не, не,” рече, „тако нешто не бих учинила ни за све његово благо на свету. Ја сам ти била поуздан пријатељ и у случајевима тежим него што је овај; па зацело можеш се и сада поуздати у мене.” Те тако не рекох ништа више. Решена да докучи истину, не говорећи мени ништа о томе, смислила је да изведе свој наум на други начин. Отишла је извесној својој пријатељици, која је познавала породицу коју је наслутила, и казала јој да има неки важан разговор с тим-итим господином (који, узгред буди речено, није био ништа мање него барон, и од веома добра рода), али не зна како да му

240 приступи док је неко не би њему представио. Пријатељица је одмах обећала да ће она то учинити, и упутила се господиновој кући да види да ли је он У граду. Сутрадан ето ње да каже управитељки да је барон-- код куће, али да му се догодила несрећа и да је врло болестан, и немогућно је разговарати са њим. „Каква несрећа?” упита брзо управитељка, као да је врло изненађена. „Па ето,” рече њена пријатељица, „био је у Хамстеду да посети неког свог пријатеља, а кад се враћао кући, напали су га и опљачкали; a како је био попио мало, мисле укућани, лупежи су га злостављали, и врло је болестан.” — „Опљачкан!” узвикнула је управитељка, „а шта су му одузели?” — „Па ето,” рече њена пријатељица, „узели су му златан сат и његову златну бурмутицу, и фину власуљу, и сав новац који је код себе имао, a то је зацело морала бити позамашна свота, јер барон —— никуда не иде а да при себи нема кесу златника.” „Којешта!” рече моја стара управитељка подругљиво, „смела бих се опкладити да се он накресао и отишао да спава с неком дрољом која му је испразнила џепове, па сад код куће прича жени како су га разбојници похарали; то је стара прича; сироте жене свакога дана слушају хиљаде таквих лагарија.” „Померите се, жено!” рече њена пријатељица; „видим ја да ви не познајете барона--; та он је тако углађен господин да у целом Лондону нема финијег човека, а богме ни тако умереног и трезвеног; он се ужасава на такве ствари; нико ко њега познаје не би могао да помисли о њему тако нешто.” — „Сад свеједно,” рече моја управитељка, „мене се то ништа не тиче; а кад би ме се тицало, уверена сам да би се испоставило да се ту крије неки ђаво; каткада се покаже да ти такозвани умерени и трезвени људи нису ништа бољи од других, само су обазривији, или, ако изволите, већи су лицемери.” „Не, не,” рече њена пријатељица, „уверавам вас да барон-- није лицемер; он је заиста један честит и трезвен господин, и зацело био је похаран.” — „Па,” рече моја управитељка, „можда и јесте; но велим вам, то се мене ништа не тиче; ја бих само желела да поразговарам с њим; мој посао је сасвим друге природе.” — „Без обзира на природу вашег посла,” рече њена

241 пријатељица, „не можете се видети с њим, јер он није способан да прима посете; врло је болестан и тешко изубијан.” — „Богме,” рече на то управитељка, „онда је зацело пао у руке неким опаким људима.” А онда упита озбиљно, „Је л’те, молим вас, а где је озлеђен?” — „По глави,” рече њена пријатељица, „и по једној руци, и по лицу; дивљачки су га изударали.” — „Сиромах господин барон,” рече управитељка. „Онда ћу морати да чекам док оздрави”; па додаде, „а надам се да то неће бити дуго.” Онда ето ње к мени, и исприча ми целу ту причу. „Пронашла сам ко је био тај твој фини господин, a богме и јесте фини господин,” рече ми она; „но нека му се небо смилује, у гадну је ступицу био упао. Да ми је знати што си то радила с њим! Бог и душа, умало није главом платио!” Погледала сам је доста изненађено. „Главом платио!” рекох; „ви сте зацело погрешили особу; нисам ја њему ништа учинила; кад сам га оставила,” рекох, „ништа му није фалило, само је био пијан и тврдо је спавао.” — „Не знам,” рече она, „али велим само то да је он сада у жалосном стању”; и онда ми исприча све што јој је пријатељица рекла. „Е па онда,” рекох ја, „морао је пасти у руке неким арамијама, јер ја сам га оставила здрава и читава.” Отприлике десетак дана потом управитељка оде опет својој пријатељици да је замоли да је препоручи овоме господину; у међувремену, она се другим путем била обавестила да је он оздравио, и добила је одобрење да га посети. Она је била жена веома виспрена, и није јој требало никога да је представи; испричала је своју причу много боље него што ћу ја овде умети да је кажем уместо ње, јер била је лепорека, као што сам већ поменула. Казала је да му је дошла, иако непозната, са једном једином камером, да му учини услугу, а он ће се уверити да притом нема никакву другу сврху у виду; па кад је дошла из тако пријатељских побуда, она га моли, у случају да не прихвати њену услугу, да обећа да јој неће узети за зло што се уплиће у ствари које се ње не тичу; казала му је даље да је оно што има да му саопшти тајна која се тиче само њега, па примио он њему услугу или не, то ће остати тајна за

242 цео свет, осим ако је он сам не би открио; а ни у случају да он одбије њену услугу, њено поштовање према њему неће бити ништа маље, нити ће му она то узети за зло, тако да је он потпуно слободан да ради онако како за сходно нађе. Он је испрва изгледао веома збуњен, и казао је да не зна ништа што би се тицало њега а што би нарочито требало чувати у тајности; он није никоме учинио никаква зла, и не тиче га се што би ко могао да наприча о њему; у његовој нарави није да буде неправичан ма према коме, а не може ни да замисли какву би то услугу неко могао да му учини; но ако је тако како она каже, он не може узети за зло никоме ко се труди да му буде од помоћи; и онда је, тако рећи, оставио њој на вољу да му каже или да му не каже то што жели, како за сходно нађе.- Кад је видела да је он тако савршено равнодушан, безмало се уплашила да пређе на ствар; али ипак, после још мало околишења, казала му је да је чудним и необјашњивим случајем дошла до особитог сазнања о недавном несрећном случају који га је задесио, али тако да нико живи о томе не зна ништа, па чак ни она особа која је била с њим у друштву. Он испрва погледа помало љутито, „какав несрећни случај?” упитао је. „Па тај, господине,” рече она, „што су вас покрали кад сте долазили из Најтсбр--; хоћу рећи, из Хаметеда, господине,” рече она. „И немојте се изненадити,” рече она, „што знам сваки корак који сте тога дана учинили, почев од базара у Смитфилду па до Спринг-Гардена у Најтсбриџу, а отуда код--на Странду, и како сте потом, док сте спавали, били остављени у колима. Велим, нека вас то не изненади, јер, господине, ја не долазим да вас уценим, ја не тражим ништа од вас, и уверавам вас да ни жена која је била с вама не зна ко сте ви, нити ће то икад сазнати; а ипак, можда бих могла да вам учиним извесну услугу, јер ја нисам дошла зато да бих вам само казала да сам упућена у те-и-те ствари, као да желим да ме поткупите да бих ћутала; верујте, господине,” рече она, „ствар ће остати тајна, као што и јесте, и ћутаћу као заливена, ма шта ви сматрали за умесно да учините или да ми кажете.”

243 Њене су га речи запрепастиле, и он јој врло озбиљно рече, „Госпођо, ја вас не познајем, али врло ми је непријатно што сте упућени у тајну најгорег поступка у моме животу, у нешто чега се с разлогом стидим, и у чему ми је једина утеха била мисао да о томе знају само Бог и моја савест.” — „Молим вас, господине,” рече она, „не узмите за зло моју обавештеност о томе. Можда сте ви били жртва препада, и можда је та жена употребила неко лукавство да вас наведе на зло. Било како му драго”, рече она, „ви никад нећете имати разлога да пожалите што сам ја о томе нешто сазнала; ни ваша сопствена уста неће о томе бити више нема него што су била моја, и увек ће остати таква.” „Па,” рече он, „морамо и према тој жени да будемо коликотолико правични; ко била да била, уверавам вас да она није мене намамила, него је напротив гледала да ме одбије. За све то крива је само моја лудост; кривац сам и према њој, што јест — јест. А што се тиче оних ствари које ми је одузела, то сам, с обзиром на стање у којем сам био, могао само и да очекујем, и до овога часа ја не знам да ли ме је опљачкала она или кочијаш; ако је то она учинила, нека јој је просто. Ја сматрам да сва господа која тако раде треба тако и да прођу; но више сам забринут због нечег другог, неголи што ми је стало до свега онога што ми је однела.” Управитељка сада узе да му излаже како је читава ствар текла, а он јој се слободно предаде. Прво, рече она, одговарајући му ка оно што је казао о мени, „Драго ми је, господине, што сте тако правични према жени са којом сте били. Уверавам вас, она је госпођа, а не улична жена; ја не знам на који сте то начин успели код ње, али добро знам да она није од тога руфета. Доиста, господине, били сте се изложили великој опасности; но ао је то узрок вашој садашњој забринутости, можете да будете савршено спокојни, јер велим вам истину кад вам кажем да пре вас њу мушка рука није дотакла откако јој је муж умро, ево има већ скоро осам година.” Показало се да је њега и морила та мука, и да је због тога био веома устрашен; међутим, кад му управитељка ово рече,

244 он се веома обрадова, па рече, „Дакле, госпођо, право да вам кажем, ако с те стране не бих имао ништа да бринем, лако бих прежалио оно што сам изгубио; јер, што се тога тиче, искушење је за њу било велико, а она је можда била сиромашна жена, и у невољи.” — „Да није била сирота, господине,” рече она, „уверавам вас да вам се не би препустила; и како је њу сиромаштво најпре навело да вам допусти оно што сте учинили, тако ју је то исто сиромаштво, кад вас је видела у онаквом стању, навело да се напослетку наплати, знајући да би то можда могао учинити и први кочијаш или носач носиљке, и то на много грубљи начин.” „Па онда,” рече он, „нека јој је просто! Ја опет велим, сва господа која тако раде, тако треба и да прођу, а онда ће се научити опрезности. Мене ту не брине ништа друго сем онога што сте малочас наговестили.” И сад он узе помало слободно да разговара с њом о ономе што се збило између нас (жени не доликује да пише о томе), и рече јој какав га ужас мори због његове супруге, јер страхује да није пренео на њу какву болештину коју је могао добити од мене, и да је не преноси даље; и напослетку упита је да ли би могла да му створи прилику да разговара са мном. Управитељка му опет потврди Да сам ја жена чиста и здрава, и да у томе погледу може да буде потпуно безбрижан, баш као да је у питању његова сопствена госпођа; али што се тиче састанка са мном, то би, рече, могло имати опасан последак; но ипак, она ће говорити са мном, и обавестиће га, али у исто време трудила се да га одговори од тога, говорећи да то њему не може бити ни од какве користи, јер ваљда не жели да обнови општење, а међутим тиме би, тако рећи, мој живот ставила у његове руке. Онда јој он рече да веома жели да ме види, да ће јој дати свако могућно јемство да се неће тиме користити да би ма шта предузео против мене, и да ће ми на првом месту дати општу разрешницу од свих потраживања. Она му је доказивала да би то могло да разгласи тајну, и њему самом да нашкоди, па га је молила да то не захтева од ње; и тако он напослетку одустаде. Мало су поразговарали о стварима које су му нестале, и он је канда веома желео да дође до свог златног часовника, па јој

245 је казао да ће јој радо платити пуну вредност тога предмета ако буде могла да му га прибави. Она рече да ће покушати да то учини за њ, а њему ће оставити да изврши процену. И тако му она сутрадан донесе часовник, а он јој даде тридесет златника за њ, a то је било више него што бих ма где могла да добијем, премда је изгледало да часовник вреди много више. Нешто је говорио и о својој власуљи, која га је канда стајала шездесет златника, и о својој бурмутици; кроз неколико дана она му однесе и те предмете, што га веома обрадова, и он јој даде још тридесет златника. Следећег дана послах му бесплатно његов бритки мач и палицу, не тражећи од њега ништа, али одбих да се састанем с њим, осим ако би ми се он казао ко је, што он не беше вољан да учини. Он је опширно разговарао са њом о томе како је она сазнала све то, а она му је испричала дугу причу: како је то чула од извесне особе, којој сам тобож ја сама све то испричала, и која је требало да ми помогне да уситним те предмете; а та поузданица донела је ствари њој, будући да се она бави давањем зајмова на залоге; па кад је она, управитељка, чула о несрећи која је задесила његово господство, помислила је да те ствари лако могу бити његове, и, имајући их у руци, одлучила је да дође и да га посети, као што је и учинила. Онда му је више пута поновила да из њених уста нико неће чути ништа о томе, па иако врло добро познаје ту жену — то јест, мене — она јој ипак није казала ништа о личности која је у питању, a то је, узгред буди речено, било нетачно; но ипак, то њему није било нимало на уштрб, јер ја о томе нисам никоме ни зуцнула. Више пута сам мислила на њега, и често сам зажалила што сам одбила да се поново састанем с њим. Тврдо сам веровала да би ми било на добит кад бих га видела, и кад бих му се казала ко сам, а можда бих добила и неко мало издржавање од њега; и премда би и такав живот био довољно ружан и порочан, он ипак не би био онолико испуњен опасностима као онај којим сам живела. Међутим, те су мисли ишчилеле, и одбила сам да се састанем с њим, бар за то време; али моја управитељка често је одлазила к њему, a он је био врло

246 љубазан према њој и готово увек јој је давао понешто кад год би му дошла. Једном приликом нарочито затекла га је врло весела, — њој се учинило да му је вино мало ударило у главу, — и он ју је поново салетео да му покаже жену, која га је, како рече, онако омађијала оне ноћи; на то је управитељка, која је отпочетка била за то да се састанем с њим, казала да је готово склона да му учини по вољи, кад он то толико жели, само ако буде могла мене да приволи; а онда је додала да ће покушати то да учини, — после толиких његових обећања да ће заборавити оно што је било, — па зато, ако изволи, нека вечерас дође њеној кући. И тако је управитељка дошла к мени и испричала ми је цео тај разговор; кратко речено, брзо ме је приволела да пристанем на оно за чим сам већ помало била зажалила што сам одбила; и тако се спремих да га дочекам. Обукла сам се што сам лепше могла, уверавам вас, и први пут у свом веку употребила сам и мало вештачких средстава; велим први пут, јер никад раније нисам се унизила да бојим лице, будући да сам увек била довољно сујетна да верујем да ми то није потребно. Он је дошао у уговорени час; и као што је она приметила раније, тако је и сад било јасно да је пио, ма да је био врло далеко од оног што називамо стањем пијанства. Изгледало је да му је веома драго што ме види, и упустили смо се у дуг разговор. Ја сам га више пута замолила да ми опрости за мој удео у ономе догађају, казала сам му да то није била моја намера кад сам се први пут састала са њим, да не бих била ни пошла са њим да нисам видела да је он веома уљудан господин, и да ми је и сам више пута обећао да неће ни поумити неке безобраштине. Он се правдао вином које је попио, јер једва је знао шта ради, а да није тога било, рече, никад се не би дрзнуо да буде према мени онако слободан. Уверавао ме је да, сем своје венчане супруге, још никад није додирнуо ниједну другу жену сем мене, да и то му се некако случајно омакло; поласкао ми је што сам му била тако нарочито поћудна, и томе слично; и толико је још надовезао о томе да сам видела да му се прохтело

247 да ону ствар понови. Али упала сам му у реч. Казала сам му да мене мушка рука није дотакла откако ми је муж умро, има отада мал’не осам година. Он рече да ми то верује; и додаде да му је и мадама то ставила до' знања, и да је баш због повољне оцене коју има о томе делу нашег познанства толико жудео да ме опет види; па кад је већ једном поклизнуо са мном и отпадио се од своје врлине, и то без икаквих рђавих последица, онда може без опасности да то понови; и тако, кратко речено, учинио је оно чему сам се надала, а што није за казивање. Моја стара управитељка била је то предвидела — као што сам предвидела и ја — и довела га је у собу у којој није било кревета, но ипак та је соба била спојена са једном мањом одајом са креветом, и ту смо се повукли за остатак ноћи; кратко речено, пошто смо извесно време провели заједно, он леже у постељу, и оста у њој целу ноћ. Ја се повукох, но вратих се опет раскомоћена пре него што свану, и остатак времена остах с њим у кревету. Тако, видите, једном учињена грешка постаје жалостан повод њеног понављања, и сви обзири нестају када се искушење поново јави. Да ја нисам пристала да се опет видим с њим, његова грешна жудња угасила би се, и сва је прилика да се не би ни испољила ни према којој другој жени, као што стварно верујем да није пре сусрета са мном. . Кад је пошао, рекох му да се надам да се уверио да није опет покраден. Он ми рече да је о томе потпуно уверен, и машивши се руком за џеп, даде ми пет златника, a то је био први новац који сам на тај начин зарадила после много година. Дошао ми је још неколико пута у такву посету, али никад ми није понудио ништа што би личило на стално издржавање, a то би мени било највише по вољи. Једном ме је, истина, упитао како и од чега живим. Одговорила сам му врло хитро да још никад нисам пошла тим путем којим идем са њим, већ да иглом зарађујем таман онолико колико ми је потребно за живот; каткада, радим до крајњих граница својих моћи, и злопатим се прилично.

248 Он је канда прекоревао себе што је био први који ме је повео на странпутицу, и уверавао ме је да ни сам није мислио то да чини; и жао му је, рече, што је узрочник не само свога греха већ и мога такође. И често је размишљао и правио умесне опаске о сагрешењу уопште, као и о посебним околностима тога сагрешења у његовом случају: како је вино запалило жудњу, како га је ђаво повео куда је требало, и како му је нашао предмет којим ће га кушати, — и онда је увек сам извлачио поуку. Кад би га ове мисли заокупиле, он је одлазио, и не би долазио по месец и више дана; а онда, како је моралиста у њему нестајао, раскалашник је настајао, и долазио је опет спреман да блудничи. Тако смо живели извесно време; па иако ме није узео под своје окриље, штоно веле, он ипак није никад пропустио да буде широке руке, a то је било довољно да могу да живим а да не радим, и, што је било још боље, да не упражњавам свој стари занат. Али и томе је дошао крај; јер, отприлике после године дана, он поче да долази ређе него обично, и напослетку, без речи и без збогом остај, престаде сасвим; и тако се оконча тај кратки призор на позорници мога живота, који ми донесе мало вајде, а само увећа грехе које је ваљало окајати.

249 ГЛАВА XXVI За време овог раздобља живела сам доста повучено; будући овако збринута, бар се нисам упуштала ни у какве пустоловине, нисам, богами, најмање три месеца; али кад сам видела да доходак не притиче, и не желећи да дирам у главницу, почех опет да мислим на свој стари занат и да извирујем на улицу; и при првом кораку била сам доста срећне руке. Била сам се обукла у врло скромно рухо, — јер појављивала сам се у неколико обличја, — и имала сам на себи обичну штофану хаљину, плаву прегачу, и сламни шешир; и стала сам пред врата гостионице „Код три пехара” у улици Сент-Џон. Неколико возара користили су ту гостионицу као своју полазну станицу, а и поштанска кола за Барнет, Тотериџ, и друга места у томе правцу, стајала су ту сваке вечери, спремна за полазак, а и ја сам била спремна да шћапим све за шта би се указала прилика. Згода се састојала у овоме: људи су често долазили у гостионицу са дењковима и завежљајима и тражили возаре или постиљоне који су им били потребни да им те ствари однесу некуда у унутрашњост; а ту су се обично налазиле жене или кћери тих возара и постиљона, и помагале им при утовару ствари. Док сам стајала поред гостионичких врата, десило се чудним случајем да ме је жена једног постиљона, који је припадао барнетским поштанским колима, упитала да ли чекам нека кола. Одговорила сам јој да чекам своју госпођу, која треба да путује у Барнет. Упитала ме је како се зове моја госпођа, а ја јој рекох прво име које ми паде на памет; случај је међутим хтео да кажем име једне породице која је живела у Хедлију, близу Барнета. После тога, ништа јој више нисам рекла, нити она мени, за дуже време; али ускоро неко је позва испред неких оближњих врата, а она ме замоли да уђем у ту кућу — крчму — и позовем је, ако би неко питао за барнетска кола. Ја рекох, „Добро” врло радо, и она оде.

250 Тек што је она отишла, кад ето једне цуре са дететом, сва се задувала и ознојила, и пита за барнетска кола. Одмах јој рекох, „Ево овде.” — „Припадате ли ви барнетским колима?” упита она. „Да, љубезна,” рекох ја, „а шта бисте ви желели?” — „Желим место за два путника,” рече она. „А где су они, љубезна?” упитах. „Ево ова девојчица; молим вас пустите је у кола,” рече она, „а ја одох да доведем госпођу.” — „Онда, пожурите, љубезна моја,” рекох, „јер иначе госпођа може остати без места.” Девојка је држала под пазухом велики завежљај, па јој рекох, „Боље ће бити да и тај ваш завежљај ставите у кола.” — „А не,” рече она, „бојим се да га неко не украде од детета.” — „Онда, дајте га мени,” рекох. „Ево узмите,” рече она, „али, молим вас, добро га чувајте.” — „Ја одговарам за њ, па да вреди и свих двадесет фунти.” — „Па добро, чувајте га,” рече она и удаљи се. Чим сам се дочепала завежљаја, и цура замакла за угао, упутила сам се крчми у коју је ушла постиљонова жена, тако да бих јој казала да сам је срела, да сам таман пошла к њој да јој предам завежљај и да је зовнем на посао, јер сам бајаги пошла кући, пошто не могу дуже да се задржавам; али како је нисам срела, удаљила сам се, па окренувши у сокак Чатерхауз, прођох кроз Чатерхауз двор, па у Дуги сокак, онда у Вартоломејеву порту, па у Малу Британију, и кроз болницу Блукот, дођох у улицу Њугејт. Да ме не би препознали, била сам скинула своју плаву прегачу и њоме умотала завежљај, који је био омотан шареним цицом; унутра сам метнула и свој сламни шешир, а завежљај сам ставила на главу; и показало се врло добро што сам то учинила, јер пролазећи кроз болницу Блукот, кога ћу да сретнем већ исту ону цуру која ми је предала завежљај на чување. Изгледа да је са њом била њена госпођа, по коју је била отишла, и; да су се сад обе упутиле барнетским колима. Видела сам да хитају, и нисам имала разлога да их задржавам; и тако оне одоше, а ја с миром донесох завежљај мојој управитељки. У њему није било новца, ни сребрног посуђа, ни накита, већ једна врло лепа хаљина од индијског дамаста” још једна женска хаљина и сукња, марама и жабо од