101 Такав терет притискао ми је сада душу да сам се непрестано будила из сна; нисам могла да увидим какве би сврхе имало ако бих тајну открила, а ипак, било је скоро немогућно сакрити је; штавише, нисам сумњала да ћу о њој у сну говорити, и казати то моме мужу, хтела ја то или не хтела. Ако бих тајну открила, најмање што сам могла очекивати било је то да ћу изгубити мужа, јер он је био и сувише ваљан, и сувише честит човек да би остао мој муж и онда када би сазнао да сам му ја сестра; и тако, била сам пометена у највећој мери. Остављам свакоме да оцени невољу у којој сам се нашла. Била сам далеко од моје отаџбине, бестрага далеко, и повратак ми је био немогућан. Живела сам врло добро, али у приликама које су биле неподношљиве. Да сам се поверила мојој мајци, можда би било тешко да је уверим у појединости, а нисам имала могућности да их докажем. У другу руку, да ме је она испитивала или посумњала у мене, била бих изгубљена, јер сам наговештај раставио би ме одмах од мога мужа, не придобивши ни мајку ни њега, и зацело бих морала да страдам. У међувремену, премда сам била и сувише уверена у чињеницу, живела сам у отвореном и свесном родоскрвњењу и курварству, иако сам наизглед била честита жена; па иако се нисам много узбуђивала због тога злочина, ипак је у самоме делу било нечега ружно-неприродног, са чега ми је и муж постао одвратан. Међутим, кад сам најприбраније промислила, одлучила сам да је неопходно потребно да о свему томе ћутим, и да ништа не смем да откријем ни мајци ни мужу; и тако сам живела још три године у највећој невољи која се може замислити. У току тих година мајка ми је често причала старе приче о својим пређашњим доживљајима, но оне ми нису биле нимало непријатне; јер, кад сам се опоменула онога што сам и сама слушала од својих првих старатеља, из тих прича сам могла да разаберем — иако ми мајка то није казала отвореним речима — да је она у својим млађим данима била курва и крадљивица; но ја заиста верујем да се она искрено покајала због тога, и да је тада била врло милостива, честита, и побожна жена.
102 Дакле, била њена повест каква била, мени је мој живот зацело постао врло неподношљив; јер живела сам, као што рекох, у најгорој врсти курварства, и као што се из тога никаквом добру нисам могла надати, тако доиста никакво добро није ни произишло отуда, и све моје привидно благостање чилило је, и завршило се бедом и пропашћу. Доиста, прошло је извесно време пре него што је то наступило, али по нас је потом све пошло наопако, и, што је било још горе, мој се муж чудно променио и постао је зловољан, љубоморан, и немио, и мени је његово опхођење било исто онолико неподношљиво колико је било неразложно и неправично. Наши су се односи толико погоршали да сам напослетку захтевала испуњење онога обећања које ми је био тако радо дао кад сам оно била пристала да отпутујем с њим из Енглеске, наиме, да ћемо се вратити у Енглеску кад год ја то будем хтела, ако ми се овде не буде свидело, а да ћу га ја на то упозорити годину дана пре тога, да би могао да среди своје послове. Велим, захтевала сам сада од њега да одржи то своје обећање, а морам признати да то нисам учинила ни на најучтивији начин; упорно сам тврдила да ме он злоставља, да сам далеко од својих пријатеља, и да немам коме да се потужим, као и да је он неразложно љубоморан, јер моје је владање било беспрекорно, и он нема никаква изговора за то, а повратак у Енглеску отклонио би и сваки повод томе. Мој је захтев био тако изричан, да он није могао да избегне одређен одговор: да одржи реч коју ми је био дао, или да је прекрши. Но он је употребио сву своју вештину, и упослио је и своју мајку и друге посреднике, не би ли ме приволели да променим своју одлуку; али сва његова настојања била су узалудна, јер срж те ствари лежала је у моме срцу, а моје се срце било отуђило од њега. Гнусна ми је била помисао о легању у постељу с њим, и да бих спречила да ме дира, изговарала сам се на хиљаду начина болешћу и нерасположењем, страхујући највише да не занесем опет с њим, што би зацело спречило, или бар одложило, наш повратак у Енглеску.
103 Међутим, напослетку сам га толико извела из стрпљења да је изрекао пренагљену и кобну одлуку, наиме, да нећемо ићи у Енглеску; да би то било неразумно, иако ми је он то био обећао; да би то било штетно по његове послове, пореметило би целу његову породицу, и мал’не упропастило читаво имање; и да стога ја то не треба да тражим од њега, као што не би тражила ниједна жена на свету која воли своју породицу и цени имање свога мужа. На то сам се опет тргла, јер кад сам хладно размотрила ствар и размислила о моме мужу онако какав он доиста јесте, вредан углавном и марљив човек, и да он ништа не зна о страшној истини коју ја знам, морала сам да признам да је мој захтев врло неразуман, и да га не би могла поставити ниједна жена којој на срцу лежи добро породице. Али моје незадовољство било је друге природе; ја на њега више нисам гледала као на мужа, већ као на блиског рођака, сина моје рођене мајке, и одлучила сам да га се на овај или онај начин ослободим, али нисам знала како. О нама женама вели злоћудни свет, да када једном нешто наумимо, немогућно је одвратити нас од наше одлуке; укратко речено, нисам престајала да смишљам начине како да остварим ово путовање, и напослетку сам предложила моме мужу да пођем без њега. То га је највећма увредило, и назвао ме је не само немилостивом женом него и неприродном мајком, и упитао ме је како могу без ужасавања да помислим да оставим моја два детета (јер једно беше умрло) без мајке, и да их никад више не видим. Доиста, да је стање ствари било исправно, ја то не бих учинила, али овако, моја је истинска жеља била да их никад више не видим, као ни њега самога; а што се тиче оптужбе да сам неприродна, могла сам себи лако да одговорим на њу, јер знала сам да је цео тај однос неприродан у највећој мери. Међутим, мој се муж није дао ни опепелити: нити је хтео да иде са мном, нити је мене хтео да пусти без њега, а ја нисам могла да мрднем никуда без његовог одобрења, као што је то добро познато свакоме ко зна ишта о законима те земље.
104 Често је међу нама долазило до речи због тога, и свађе су постајале све теже; јер како сам се била сасвим отуђила од њега, то нисам мерила речи, и моји су изрази каткада били увредљиви; укратко, чинила сам све што сам могла не бисмо ли се растали, јер то сам желела мимо све остало. Такво моје понашање није му било нимало по вољи, а доиста и с правом, јер напослетку сам одбила да делим с њим постељу, и зато што сам се понашала до крајности немило у свакој прилици, казао ми је једном да он мисли да сам полудела, и, не променим ли своје понашање, он ће ме одвести на лечење; то јест, у лудницу. Казала сам му да ће се уверити да је лудило далеко од мене, и да није у његовој власти, нити у власти ма моје друге хуље, да ме убије. У исто време” признајем да ме је била веома уплашила његова претња да ће ме затворити у лудницу, јер то би намах уништило сваку могућност изношења истине на видело; јер у томе случају нико ми о томе не би поверовао ни једне речи. Стога сам донела одлуку — пукло куд пукло — да изнесем цео свој случај; али како то да учиним, и моме да кажем, представљало је неразмршљиву тешкоћу, кад у то опет изби свађа између нас, и то тако жестока да му умало не рекох све у лице; но ма да сам се уздржала да не испричам појединости, ипак сам казала толико да сам га помела у највећој мери, и напослетку сам испричала читаву причу. Он је први почео, и мирно ми је упутио прекор што сам толико заинтачила да се вратим у Енглеску; ја сам се бранила, и реч по реч, као што се обично догађа у брачним размирицама, он ми рече да се не опходим према њему као према мужу, нити говорим о својој деци као мајка; укратко, не заслужујем ни да он према мени поступа као према супрузи; да је он испробао сва могућна лепа средства; да је љубазно и мирно, као муж и као хришћанин, покушао да ме уразуми, а ја сам му то тако ружно вратила, поневши се према њему као да је пас а не човек, и најбеднији туђинац а не муж; и да је њему врло мрско да примени силу према мени, али да, укратко, сада види да је то неопходно, и мораће убудуће да предузме оне мере које ће ме дозвати дужности.
105 Крв је сада кључала у мени, и чини ми се ништа ме није могло већма увредити. Казала сам му да подједнако презирем његова лепа средства и његова ружна средства; да сам решила да отпутујем у Енглеску по сваку цену; а што се тиче тога да се не опходим према њему као према мужу, и не показујем се као мати мојој деци, у томе можда има нешто више но што он може сада да разуме; и засад налазим за умесно да му кажем само толико, да нити је он мој законити муж, нити су она законита деца, и имам разлога да не показујем више обзира ни према њему ни према њима. Признајем да ми је било жао кад сам то рекла, јер он пребледе као смрт, и стајаше нем као громом погођен, а једном или двапут помислих да ће се обезнанити; укратко, изгледао је као да га је ударила капља; дрхтао је, грашке зноја цуриле су му са лица, а ипак је био хладан као лед, тако да сам морала да му донесем неко окрепљујуће средство да бих га одржала у животу. Када је то прошло, стужило му се и повраћао је, а мало потом одвели смо га у постељу, а сутрадан ујутру имао је јаку грозницу. Грозница се понављала, и он се тек полако опорављао, а кад му је било мало боље, казао ми је да сам му својим речима задала смртну рану, и има само једно да упита пре но што затражи објашњење. Упала сам му у реч и казала му да ми је жао што сам отишла тако далеко, јер видим колико га је то потресло, али молим га да ми не говори о објашњењима, јер то ће ствари погоршати. Ово је повећало његову нестрпљивост и доиста довело га је у неиздржљиву пометњу; јер он сад поче да подозрева да је по среди нека неразјашњена тајна, али не могаше да јој докучи никаквог смисла; у његовом мозгу беше се зачела само мисао о томе да имам још једног живог мужа, но ја га уверих да у томе нема ни најмање основе; доиста, што се тиче мог пређашњег мужа, за мене је он био тако рећи мртав, а и сам ми је казао да па за таквога сматрам, те стога са те стране не имадох ни најмање главобоље. Али сад сам видела да је ствар отишла и сувише далеко да би се могла још дуго крити, а муж ми је дао прилику да се
106 ослободим своје тајне, умногоме на моје задовољство. Прегонио се са мном три или четири недеље — али без икаквог резултата — око тога да му кажем јесам ли изговорила оне речи само зато да бих га наљутила, или пак има неке истине у њиховој суштини. Али остала сам несаломљива, и нисам му хтела ништа објаснити док ми најпре не- обећа да ће ме пустити у Енглеску, a то, рече он, неће бити докле год он буде жив; на то ја рекох да је у мојој власти да издејствујем његову приволу кад год ми се то свиди — штавише, да га натерам да ме преклиње да одем; а ово је појачало његову радозналост; и постао је до зла бога несносан. Најзад је све испричао својој мајци, и упутио је мени не би ли она прокљувила у чему је ствар, што је она доиста и покушала да учини, употребљавајући сву своју вештину; али ја сам туна одмах ставила тачку, рекавши јој да се цела тајна крије у њој самој; да сам тајну скривала из поштовања према њој; и да, укратко, не могу ништа више да кажем, па је стога преклињем да од мене то и не захтева. На ове речи она је занемела, и није знала шта да каже ни шта да мисли; али одложивши претпоставку о некоме моме лукавству, наставила је да се залаже за свога сина, и да, ако је могућно, изглади спор између нас двоје. Што се тога тиче, казала сам јој да је њена намера доиста лепа, али је одиста неостварљива; јер кад бих јој открила истину о ономе што она жели да постигне, признала би и сама да је то немогућно, и престала би да жели то. Напослетку ме је ваљда њено салетање победило, те јој рекох да ћу јој поверити тајну од највећег значаја, — a убрзо ће се и сама уверити да је таква, — и пристаћу да је скријем у њене груди, ако ми свечано обећа да је без мога одобрења неће одати своме сину. Дуго је оклевала док ми је ово обећала, али пристала је и на то радије него да не сазна ту велику тајну, и, после многих уводних речи, почех и испричах јој целу приповест. Прво јој рекох како је она примила к срцу онај несрећни раздор који је настао између њеног сина и мене, кад ми је испричала своју властиту повест и казала своје лондонско име; и да је отуда и настало оно запрепашћење које је том приликом била опазила
107 на мени. Потом јој испричах своју сопствену повест, рекох јој своје име, и уверих је, доказима које није могла порећи, да ја нисам нико други, и ни мање ни више, него њено рођено дете, њена кћи, рођена из утробе њене у затвору њугејтскоме; лицем она која ју је спасла вешала тиме што јој је била у трбуху, a коју је она оставила у рукама тих-и-тих кад су је транспортовали преко океана. Немогућно је изразити запрепашћење које ју је обузело; није била склона да поверује у ову приповест, нити да упамти појединости; јер одмах је наслутила пометњу која ће морати да настане у породици; али како се све тачно поклапало са причама које ми је о себи казивала, а које би можда радо порекла да ми их није сама испричала, затисла је сопствена уста, и није јој остало ништа друго сем да ми се обисне око врата, да ме пољуби, и да се силно расплаче нада мном, не говорећи притом дуго ни једне речи. Напослетку је зајецала: „Несрећно дете!” казала је, „каква те је зла судбина донела овамо? и то у загрљај моме сину! Ужасна девојко! та све нас чека пропаст! Удати се за свога рођеног брата! Троје деце, а двоје живе, и сви од исте крви и меса! Мој син и моја кћи лежу заједно као муж и жена! све је збрка и хаос! Несрећна децо! шта ће бити од нас? шта ће људи рећи? шта да радимо?” И тако је дуго лелекала; ја нисам имала снаге да говорим, а и да сам имала, не бих знала шта да кажем, јер свака ме је реч рањавала у душу. У томе запрепашћењу растадосмо се први пут, ма да је мајка била више запрепашћена него ја, јер је новост за њу била већа него за мене. Обећала ми је међутим да неће о томе ништа рећи своме сину док нас две опет не поразговарамо.
108 ГЛАВА XII Није прошло много времена, верујте, пре но што се између нас опет повео разговор о истом предмету; и тада, као да је хтела да заборави приповест коју ми је сама испричала, или је мислила да сам ја заборавила неке појединости, тек она поче да уноси у своје казивање неке измене, а понешто да изоставља; но ја је онда подсетих на многе ствари које држах да је заборавила, и у згодан час понових целу приповест, те јој је било немогућно да се удаљи од истине; а на то она опет паде у очајање и узе да се тужи на немилосрдност своје зле судбине. Кад се мало смирила, узесмо потанко да размотримо шта нам ваља чинити пре него што ишта саопштимо моме мужу. Али каква вајда од свих наших разматрања? Ниједна од нас двеју није могла да види излаз из наше невоље, нити како бисмо без опасности могле да покренемо с њим такав разговор. Било је немогућно просудити или погодити како би он то примио, као и какве би кораке потом предузео; а ако би био тако слаб те ствар изнео пред јавност, лако смо могле видети да би то донело пропаст целој породици; а ако би се најзад користио преимућством које би му закон дао, могао би ме с презиром удаљити од себе, и пустити ме да се парничим око оно мало мираза што сам била донела, и у парничењу можда и то похарчити и онда постати просјакиња; и на тај начин, можда кроз неколико месеца, видети њега у загрљају друге жене, а сама бити најнесрећнији живи створ. Моја је мајка била свесна овога колико и ја; и, све у свему, нисмо знале шта да радимо. После извесног времена дошле смо до сталоженијих одлука, али на жалост мишљење моје мајке посве се разликовало од мојега, и доиста било је несаглашљиво са њиме; јер , мајка је држала да целу ту ствар треба потпуно да закопам, и да и даље живим са њим као са својим мужем, док неки други догађај не би помогао да откриће истине буде подесније; а у међувремену она ће настојати да нас измири, те да се тако поврати узајамно добро осећање и породични мир; а ми можемо да спавамо заједно,
109 као и до сада, па зато нека све остане највећа тајна, скривена као смрт; „јер, чедо“, казала је, „пропале смо обе ако се ствар рашчује.” Да би ме придобила за ово, обећала је да ће ме начинити имућном, јер ће после смрчи оставити мени све што буде имала, тако да ако би се тајна открила доцније, била бих кадра да стојим на својим ногама, па бих и од мужа могла да захтевам правду. Овај предлог моје мајке, иако речен врло добронамерно и љубазно, није ми био по вољи, јер моје су мисли биле узеле сасвим други ток. Што се тиче чувања тајне у нашим грудима, и остајања у свему при старом, казах јој да је то немогућно, и упитах је како може да сматра да сам кадра да подносим мисао о томе да лежим у постељи са рођеним братом. Затим јој рекох да је једини доказ о моме открићу то што је она жива, и, док ме она признаје за своје дете, и има разлога да верује да то јесам, нико други то не би ни помислио; али ако би она умрла пре него што бих ја саопштила истину, људи би ме сматрали за дрску жену која је исковала такву лаж да би побегла од мужа, или би ме пак сматрали лудом и махнитом. Онда јој рекох како ми је он већ претио лудницом, како сам због тога била у бризи, и да је баш та и био повод који ме је натерао да јој се овако поверим. Из свега што сам јој казала, наиме, да сам — после најозбиљнијег разматрања — дошла до одлуке, која ће јој надам се бити по вољи, да она као посредница између нас употреби сав свој утицај на свога сина, те да ми он допусти да одем у Енглеску, и да ме снабде довољном свотом новца, било у роби коју ћу понети, било у новчаницама, да бих тамо могла да живим, а непрестано нека му ставља у изглед могућност да се једног дана и сам реши да дође к мени преко. А онда, кад ја будем отпутовала, нека му полако, мирно и прибрано саопшти истину, онако како је сопствена промишљеност буде упућивала; тако да га истина не запрепасти и не наведе ни на какве непромишљености и крајности; а стара нека добро пази да он не занемари децу, или
110 да се поново не венча, сем ако би добио поуздан извештај да ја више нисам жива. Таква је била моја замисао, и моји разлози били су ваљани; ја сам се доиста била отуђила од њега, замрзила сам га као мужа, и било је немогућно отклонити дубоку одвратност коју сам осећала према њему; у исто време, зато што је било грешно, родоскрвнилачки, да живимо заједно, осећање одвратности постало је још јаче, и све је доприносило да суложништво са њим постане за мене најјача гнусоба на свету; и ваистину мислим да је то осећање било тако јако, да бих безмало радије загрлила пса него што бих поднела његово миловање, а мисао да легнем с њим у постељу била ми је неподношљива. Не велим да сам била у праву што сам у томе ишла тако далеко, кад у исти мах нисам била спремна да му откријем истину; но ја причам о ономе што је било, не о ономе што је требало или није требало да буде. Дуго је трајала ова непосредна опречност мишљења између мене и моје мајке, и било је немогућно измирити наша гледишта; о томе смо се много препирале, али нити је иједна од нас хтела да попусти, нити је могла да придобије ону другу. Ја сам истицала своје гнушање на помисао да ме рођени брат облежи, а она је истицала да је немогућно добити његов пристанак за мој одлазак у Енглеску; и тако је та неизвесност трајала, ма да се нисмо свађале, нити што друго, но просто нисмо знале шта нам ваља чинити да тај ужасни разлаз окончамо. Напослетку сам се одлучила на очајан корак, и саопштила сам мајци ту своју одлуку, наиме, да му сама кажем. На саму помисао о томе мајка се страшно уплашила; но ја јој рекох да буде безбрижна, да ћу ја то учинити опрезно и полако, и са свом умешношћу и добродушношћу којима владам, а изабраћу и подесан час, кад и он буде при доброме расположењу. Казала сам јој да не сумњам да ћу успети у својој намери, будем ли довољно лицемерка и умела да се прикажем као да је моја наклоност према њему већа него што је стварно, и да ћемо се растати по узајамном пристанку и
111 споразуму, јер ја њега могу волети као брата, ако и не као мужа. За све ово време он је салетао мајку не би ли сазнао смисао оних мојих ужасних речи, како их је назвао, које сам поменула раније; наиме, да ја нисам његова законита жена, нити су моја деца његова законита деца. Мајка је околишила, казала му је да од мене није могла ништа да сазна, али уверила се да ме нешто веома много узнемирава, и нада се да ће благовремено докучити шта је то, а у међувремену њему препоручује да буде нежнији према мени, и да се труди да стекне моју наклоност својим уобичајеним лепим опхођењем; казала му је и колико ме је устрашио и препао својим претњама да ће ме послати у лудницу, и томе слично, а посаветовала га је да ни по коју цену не прави од жене очајницу. Он јој је обећао да ће поправити своје понашање, и рекао је да ми каже да ме воли као и до сада, и да није имао намеру да ме пошаљу лудницу, па макар да је то и казао у узрујаном стању; исто тако замолио је мајку да се и она заложи код мене„ па да лепо живимо заједно као и до сада. Дејство ових разговора осетила сам одмах. Понашање мога мужа променило се одмах и он је према мени постао сасвим други човек; у свима приликама био је сушта љубазност; а ни ја нисам могла а да му било чим не узвратим за то, како сам најбоље знала, но поред најбоље воље то је испадало неспретно, јер ништа ми није било страшније од његових миловања, а страх да опет не затрудним! с њим доводио ме до лудила; тако сам увидела да је неопходно да му кажем истину без даљег одлагања,; и то сам и учинила уз највећу могућну уздржаност и обазривост. Његово промењено држање према мени трајало је већ безмало месец дана, и били смо почели да живимо новим животом, и да сам ја могла да се помирим с таквим начином живљења, мислим да је то могло трајати докле год бисмо нас двоје живели. Једне вечери, док смо седели и разговарали под једном пердом, која је служила као сеница на улазу у врт, он је био врло пријатно расположен, и казао ми је много љубазних речи о задовољству које осећа због нашег садашњег слагања, и
112 колико је несрећан био због пређашњег раздора, и колико се радује што има места нади да се то никад више неће поновити. Ја сам дубоко уздахнула, и казала сам му да бих се ја највише радовала добрим односима између нас двоје, и највише бих се жалостила ако би се они пореметили; али на несрећу морам да му кажем да у нашем случају постоји једна зла коб, која ми и сувише притиска душу — а не знам како да му је саопштим -- и са које се осећам врло несрећна и лишена сваке радости. Преклињао ме је да му кажем шта је то. Рекох му да не знам како то да учиним; јер докле год истина буде скривена од њега, само ћу ја бити несрећна, али ако је и он буде сазнао, бићемо несрећни обоје; па зато, најбоље што могу да учиним за њ, јесте да ту ствар оставим у мраку, па сам је зато и тајила од њега, а само то тајење, мишљах, донеће ми пропаст раније или доцније. Немогућно је изразити његово изненађење када је то чуо, као ни мољакање којим ме је салетао да му кажем шта је по среди. Казао ми је да се не може рећи да сам добра према њему, штавише, ни да сам му одана, ако ту тајну кријем од њега. Вратио се на оно што сам му била раније казала, и рекао ми је да се нада да се то не односи на оно што сам рекла у јарости, и да је он одлучио да све то преда забораву, као нешто непромишљен, казано у изазваном стању. Рекох му да бих волела и ја могу све го да заборавим, али не могу, упечатак је и сувише јак, и заборав је немогућан. Онда ми је казао да је решио да се више не спори са мном ни око чега, и да ми више неће тиме досађивати, но ће ми се покоравати у свему што будем чинила или казала; а само моли да му обећам — било то шта било — да то више неће реметити наш мир и нашу узајамну доброту. Ово је било најнезгодније што ми је могао рећи, јер ја сам доиста желела да ме и даље мољака, да бих се дала наговорити да изнесем на видело оно што ми је доиста изгледало као смрт док сам га скривала. Те тако му одговорих отворено да не могу рећи да ми је драго што ми тиме више неће додијавати, ма да не знам како бих га обавестила и учинила му по вољи. „Но
113 хајде, драги мој,” рекох ја, „под каквом погодбом да ти ово кажем?” „Под каквом год хоћеш погодбом,” рече он, „коју разложно можеш да ми поставиш.” — „Па добро,” рекох, „хајде, видиш ли да ја нисам нимало крива, или да нисам хотимично проузроковала несрећу која ће уследити, обећај ми под својим потписом да ме нећеш окривити, да нећеш бити гори према мени, нећеш ме озледити нити учинити да патим ради нечега што нисам скривила.” „То је,” рече он, „најразложнији захтев на свету, да те не окривљујем за оно за шта ниси крива. Дај ми амо перо и мастило,” рече он; на то ја отрчах и донесох перо, мастило, и хартију, и он написа погодбу суштим мојим речима, и потписа своје име. „Ето, драга моја,” рече, „а шта желиш још?” — „Па,” рекох, „још бих хтела да ме не ружиш што ти тајну нисам открила пре но што сам је сама сазнала.” — „Сасвим исправно,” рече он, „пристајем од свег срца”; па и то стави на хартију, и потписа. „А сад, драги мој,” рекох, „имам само још један услов да ти поставим: будући да се ствар тиче само тебе и мене, обећај ми да тајну нећеш казати никоме на свету, сем твојој мајци; обећај ми да у свима мерама које ћеш предузети кад будеш сазнао истину, — будући да се она подједнако тиче и мене, ма да сам невина колико и ти — нећеш учинити ништа у жестини, и ништа што би било на моју штету, или на штету твоје мајке, без мога знања и одобрења.” То га је мало збунило: написао је речи јасно, али прочитао их је неколико пута пре него што је потписао, колебајући се и понављајући: „На штету моје мајке: и на твоју штету! Каква је сад то тајанственост?” Али напослетку је потписао. „Сад, драги мој,” рекох, „не тражим од тебе ништа више написмено; али како ћеш чути о најстрашнијем чуду које је икад задесило неку породицу, молим те да ми обећаш да ћеш саопштење примити мирно и прибрано, као што доликује паметном човеку.” „Трудићу се колико год могу,” рече он, „под погодбом да ме не држиш више у неизвесности, јер плаше ме те твоје припреме.”
114 „Онда,” рекох, „чуј: Као што сам ти раније казала у љутини, да нисам твоја законита жена, и да наша деца нису законита деца, тако ти сада морам прибрано рећи, и милостиво, ма да веома ојађено, да сам ја твоја рођена сестра, а ти мој рођени брат, и да смо двоје деце наше мајке, која је жива, и ту је у кући, и која зна да је ово истина, неоспорна и необорива.” Видех га како пребледе и доби унезверен изглед; и рекох, „Сети се свога обећања, и буди прибран; јер зар нисам учинила све да бих те припремила за то?” Ипак, позвала сам једнога слугу, те му је донео чашицу рума (то је уобичајени напитак у тој земљи), јер је губио свест. Кад је мало дошао к себи, ја му рекох, „Овој је приповести зацело потребно дуго објашњење, па зато буди стрпљив и прибери се да је чујеш, а ја ћу бити кратка колико год је то могућно”; и онда му испричах оно што сам сматрала да је потребно да зна, а нарочито како сам то сазнала од мајке, као што је горе испричано. „А сад, драги мој,” рекох, „видиш да су моје погодбе биле разложне, као и то да нити сам ја била узрок овоме, нити сам могла бити, а нисам то ни могла знати раније.” „У то сам тврдо уверен,” рече он, „али за мене је ово страшно запрепашћење; но ипак, знам лек свему томе, и то лек који ће окончати све твоје невоље a да се не мораш враћати у Енглеску.” — „То би било чудно,” рекох ја, „као што је и све остало.” — „Не, не,” рече он, „ја ћу ствар олакшати; само ја стојим на путу свему томе.” Он је изгледао мало поремећен када је ово рекао, али то ме тада није нимало плашило, јер веровала сам — као што се говори — да они који чине такве ствари никада о њима не говоре, а они који говоре никад их не чине. Али његово стање још није било достигло врхунац и приметила сам да је постао суморан и замишљен; једном речју, чинило ми се, био је мало пореметио умом. Покушала сам разбором да га дозовем памети и да смислим за нас неки подношљив начин живота, и он би се понекад добро држао и храбро говорио о томе; но тежина те море и сувише је притискала његов ум, и толико га је далеко одвела, да је два пута покушао да одузме себи живот, па се Једном одиста и
115 обесио, и, да баш у том часу није ушла у собу његова мајка, издахнуо би; но она је, уз помоћ једног црнца, слуге, пресекла конопац и вратила га у живот. Ствари су сада стајале врло жалосно. Самилост коју сам осећала према њему почела је да васкрсава ону наклоност коју сам испрва доиста гајила према њему, и искрено сам се трудила, колико год сам могла, да поправим раздор између нас; али, укратко, чудовиште је било и сувише нарасло, постало је опасно по његово здравље, и он се разболео од споре сушице, ма да не смртно. У тој невољи нисам знала шта да радим, док се његово стање очигледно погоршавало, и можда сам се ту могла опет врло повољно преудати, да сам желела да останем у тој земљи; али ја сам у души била немирна; чезнула сам да се вратим у Енглеску, и нисам могла на ино. Укратко, на моје неуморно додијавање, мој је муж, чије се стање, као што сам већ приметила, очевидно погоршавало, најзад пристао; и тако, судбина ме је гурнула даље ка путу који је сада стајао отворен, и, захваљујући мојој мајци, добила сам веома добар товар робе да понесем собом у Енглеску. На растанку, договорила сам се с братом (јер тако га морам сада звати) да по моме доласку у Енглеску разгласи да је тобож добио вест да сам тамо умрла, тако да би могао опет да се ожени када то буде хтео. Обећао ми је још да ће ми писати, као сестри, и да ће ме помагати и издржавати докле год будем жива; а ако он умре пре мене, оставиће мајци довољно да би се старала о мени, као о сестри, и донекле је тако и било; али то је тако незгодно спровођено да сам доцније била осетно погођена, као што ћете доцније чути. Отпутовала сам у месецу августу, после осмогодишњег боравка у тој земљи; и сад ме је чекала позорница нових јада, какве је можда мало која жена доживела. Путовање је било добро ма да једнолико мал’не до саме енглеске обале, где смо дошли после тридесет и два дана пловидбе, али тада су нас захватиле две или три буре, од којих нас је једна бацила натраг на ирску обалу, па смо се склонили у Кинсејлу. Ту смо остали око тринаест дана, мало смо се опоравили на обали, и поново смо се отисли на море, иако нас
116 је опет дочекало гадно невреме, у којем је брод сломио свој велејарбол, како то зову. Напослетку приспесмо у Милфорд Хевн, у Велсу, и ту сам, иако далеко од наше луке, но стојећи на чврстом тлу, решила да се више не излажем опасности мора, које се показало тако ужасно, те изневши своје хаљине и новце на обалу, заједно са товарним листовима и другим хартијама, реших да пођем у Лондон, а да оставим брод нека доплови у своју луку како зна и уме; лука у коју је брод пловио био је Бристол, а ту је живео и главни пословни пријатељ мога брата.
117 ГЛАВА XIII Приспела сам у Лондон отприлике после три недеље, и ту сам мало доцније чула да је брод допловио у Бристол, али на жалост сазнала сам и то да је услед жестоког невремена, и поломљеног велејарбола, претрпео велику штету, и да је велики део товара упропашћен. Сад ме је чекала нова животна позорница, а њен је изглед био грозан. Отпутовала сам уз неку врсту коначног опроштаја. Оно што сам донела собом представљало је доиста значајну вредност, — да је приспело неоштећено, — и могла сам се опет доста добро удати; али овако, сав мој иметак спао је на две до три стотине фунти, и то без икакве наде на нове залихе. Била сам потпуно без пријатеља, и још горе, чак ни познаника нисам имала, јер видела сам да ни по коју цену не бих смела да обнављам ранија познанства; а што се тиче оне моје промућурне пријатељице која ме је некад представљала као миразушу, она је била мртва, као и њен муж. Ради старања о роби коју сам донела собом, морала сам ускоро потом да отпутујем у Бристол, и приликом тога пословања свратила сам у Бат8 да се мало проведем; јер као што је старост још била далеко од мене, тако је и моја нарав, која је увек била весела, остала и даље веома младалачка; и како сам сада била, тако рећи, жена од иметка, ма да сам била жена без иметка, очекивала сам неки обрт који би, на овај или онај начин, поправио моје прилике, као што ми се то и пре догодило. Бат је љубавно састајалиште, скупо и пуно замки. Отпутовала сам тамо, то је истина, да уловим оно што ми се буде пружило; али морам да будем правична према себи и да кажем да притом нисам смерала ништа непоштено, нити сам испрва гајила мисли које су нагињале онамо куда сам их доцније пустила да оду. 8 Град у западној Енглеској, некада чувен са својих лековитих извора, али исто толико и као састајалиште отменог и помодарског света. — Прев.
118 Ту сам остала читаву позну сезону, како то тамо кажу, и стекла сам многа несрећна познанства, која су пре подстакла оне лудости у које сам доцније упала но што су ме заштитила од њих. Живела сам доста пријатно, у добром друштву, a то ће рећи у веселом, господском друштву; али зебла сам у души кад сам видела колико ме стаје овај начин живота, и како нисам имала никаквог сталног прихода то је трошење главнице било што и смртоносно крварење; то ме је наводило на многе невеселе мисли. Међутим, те сам мисли потискивала и ласкала сам себи да ће се, овако или онако, појавити неки срећан обрт. Али налазила сам се у погрешном месту. “Сада нисам била у Редрифу, где би ми, да сам се колико-толико потрудила, неки честит поморски капетан пришао са поштеном брачном понудом; него била сам у Бату, где мушкарци каткада налазе љубавницу, али врло ретко траже супругу; и према томе, сви познаници којима се жена тамо може надати нагињу тој жељи. Прво време провела сам доста добро; јер иако сам се упознала са једним господином који је дошао у Бат ради разоноде, нисам се ипак упустила ни у какав недозвољен однос. Одбила сам неке његове љубавничке понуде, и то сам доста добро извела. Нисам била толико неваљала да творим сагрешење ради самог порока, а нисам имала нарочитих понуда које би ме доводиле у искушење ради оног главног што сам желела да постигнем. Међутим, у прво време упустила сам се само толико што сам се спријатељила са женом у чијој сам кући становала, која, ма да јој кућа не беше на злу гласу, сама не имађаше ни изблиза најбоља морална начела. У свима приликама владала сам се тако да ни најмања мрља не би могла да укаља мој добар глас, а сви мушкарци са којима сам се виђала били су тако угледни да ни најмања сенка није могла да падне на мене због тога што сам се дружила с њима; исто тако, изгледа да ниједан од њих није ни помишљао да би успео у каквој рђавштини ако би што и покушао; но ипак, био је један господин, који је увек бирао мене, јер му је моје друштво, изволео је рећи, било врло пријатно, али у то време то је било све.
119 Провела сам у Бату много сетних часова кад се све друштво било разишло; јер иако сам с времена на време одлазила у Бристол, ради сређивања своје робе и убирања новца, ипак сам претпостављала да боравим у Бату, јер, будући у пријатељским односима са женом у чијој сам кући у току лета становала, могла сам ту провести зиму доста јевтиније него ма где другде. Ту сам, велим, провела зиму суморно, као што ми је јесен била весела; али како сам се блиско спријатељила са поменутом женом, у чијој сам кући становала, нисам могла избећи да јој не саопштим понешто од оног што ми је најтеже притискало душу, а нарочито оскудност мојих средстава. Испричала сам јој исто тако да имам имућну мајку и брата у Вирџинији; и како сам доиста била писала мајци, нарочито за то да бих јој приказала моје стање, као и велику штету коју сам претрпела, то нисам пропустила да кажем мојој новој пријатељици да се надам пошиљци отуда, као што сам се доиста и надала; и како су бродови пловили између Бристола и реке Јорк, у Вирџинији, за краће време него из Лондона, и како је мој брат углавном трговао са Бристолом, сматрала сам да је много боље по мене да пошиљке чекам овде него да идем у Лондон. Моје стање гануло је моју нову пријатељицу, и доиста била је тако љубазна да ми је цену пансиона веома снизила за време зиме, и уверила ме је да на мени ништа не зарађује; а сам стан за време зимских месеца нисам ништа плаћала. Кад је дошла пролећна сезона, она је и даље била љубазна према мени колико је могла, и остала сам код ње у стану све док се није указала потреба да поступим другачије. У њеној је кући често становала нека госпоштина, а међу њом и онај господин који ме је, као што рекох, претходне зиме био изабрао да му правим друштво; он је опет дошао, са још једним господином и двојицом слугу, и настанио се у истој кући. Посумњала сам да га је моја станодавка позвала амо, обавестивши га да сам још код ње; но она је то порекла. Једном речи, тај је господин дошао и наставио је да ми упућује своја нарочита исповедања. Он је био савршен господин, то му се мора признати, и његово ми је друштво
120 било пријатно, као што је и моје годило њему, ако сам смела да верујем његовим речима. Речи које ми је упућивао изражавале су само највеће поштовање, и толико је ценио моју крепост да је, говорио је често, тврдо веровао да бих га с презирањем одбила ако би иступио с каквом другом понудом. Убрзо је сазнао од мене да сам удовица; да сам приспела у Бристол из Вирџиније последњим бродовљем; и да чекам у Бату следећу групу бродова из Вирџиније, надајући се знатном товару. Од њега сам сазнала да има жену, али да је госпођа умоболна, и да се о њој стара њена родбина, а он је на то пристао зато да се не би могло казати како је занемарио њено лечење; у доколици долази у Бат, да би се мало забавио и скренуо ток својих мисли са својих суморних прилика. Моја станодавка, која нам је, из сопствених побуда, у свима приликама ишла на руку у погледу састајања, приказивала ми га је у повољној светлости, као човека часног, побожног, и врло имућног. И доиста, и сама сам имала разлога да тако судим о њему; јер иако смо обоје становали на истом спрату, и он често долазио у моју собу, чак и кад сам лежала у постељи, а и ја сам исто тако одлазила њему, он ипак ни једанпут није покушао ништа више сем да ме пољуби, нити ме је салетао — него тек много касније, као што ћете чути — ради нечег другог. Често сам причала мојој станодавки о његовој необичној умерености, а она ми је на то понављала да га таквога одувек познаје; казала ми је међутим да сматра да ја треба да очекујем од њега извесну награду, ради тога што му правим друштво, јер доиста он је био тако рећи узео монопол на мене. Одговорила сам јој да му нисам дала ни најмањег повода да мисли да ја то желим, или да бих то примила од њега. Онда она рече да ће се она за то побринути, и то је учинила тако спретно да, кад смо се после њеног разговора са њим, први пут нашли сами, он узе помало да ме испитује о мојим приликама, о томе како сам живела откада сам се искрцала, и да ли ми је потребан новац. Отклонила сам његову понуду врло смело. Казала сам му да иако је мој товар дувана оштећен, он ипак није сасвим изгубљен; а трговац на којега сам била упућена тако је поштено пословао у моје име да нисам оскудевала, и
121 уздам се да ћу, штедљивим животом, имати довољно док ми не стигне нова пошиљка, коју очекујем следећим бродовљем; а смањила сам и своје издатке, те док сам прошле сезоне држала дворкињу, сад живим без ње; и док сам тада имала собу и трпезарију на првом спрату, сада имам само једну собу на другом, и томе слично; „али живим,” рекох, „задовољна као и онда”; додавши, да ми је живот због његовог друштва много веселији но што би био иначе, и да сам му на томе врло захвална; и тако сам засад отклонила сваку могућност да ми чини ма какве понуде. Није прошло много времена а он ме је опет сколио, рекавши ми да му је жао што види да сам тако неповерљива те тајим од њега прилике у којима се налазим; уверавао ме је да се он о томе није распитивао зато да би задовољио своју радозналост, већ зато да би ми помогао, ако би то било макар најмање потребно; али кад ја нећу да признам да ми је ма каква помоћ потребна, он жели само једно: да обећам да ћу му отворено рећи ако се икад нађем у неприлици, и да ћу се користити њиме исто онако слободно као што је он слободан да ми своју помоћ понуди; додао је да ћу видети да у њему увек имам искреног пријатеља, иако се можда бојим да му се поверим. Бескрајно захвална, нисам пропустила ништа да кажем чиме бих га обавестила колико ценим његову доброту; и доиста отада се нисам према њему држала на таквом одстојању као раније, ма да је још увек наше обострано понашање било у границама најстроже врлине; али ма колико слободни били наши разговори, нисам могла да дозволим себи ону слободу коју је он желео, наиме, да му кажем да ми је потребан новац, премда ме је његова понуда потајно веома радовала. Отада прошло је неколико недеља, а ја још никако нисам затражила од њега новаца; онда моја станодавка, лукава једна жена која ме је често наговарала да то учиним, а ја то никако нисам могла, сама смисли једну причу, и ето је труп! у собу кад смо нас двоје били заједно. „Ох, удовице!” вели, „јутрос имам за вас рђаве вести.” — „Шта се збило?” упитах. „Да нису Французи запленили бродове из Вирџиније?” јер тога сам се
122 плашила. „Не, не,” рече она, „него вратио се онај човек кога сте јуче послали у Бристол по новац, и каже да није ништа донео.” Нимало ми се није свидела њена замисао; то ми је изгледало као дранчење, a то њему није било потребно, и сматрала сам да нећу изгубити ништа ако се успротивим, те јој рекох, „Не знам зашто тако говорите, јер, верујте, човек ми је донео сав новац по који сам га послала, и ево га овде,” рекох (ја извадих новчаник у коме је било око дванаест златника); а онда додадох, „а ускоро ће највећи део тога новца припасти вама.” Њему је канда било мало непријатно што она тако говори, јер, слутила сам, он је то сматрао за дрскост са њене стране; али чим је чуо онакав мој одговор, осећање непријатности намах је ишчезло. Сутрадан смо опет говорили о томе, и он ми је, смешећи се, казао да се нада да нећу трпети оскудицу у новцу, а да му то не кажем, кад моје обећање гласи другачије. Ја му онда рекох да ми је било врло криво на станодавку што је јуче онако отворено говорила о стварима које се ње нимало не тичу; но ваљда је желела да јој платим оно што јој дугујем — неких осам златника отприлике — и исте вечери исплатила сам јој ту своту, као што сам већ била наумила. Он се силно расположио кад је чуо да сам јој платила дуг, и разговор тада пређе на друге ствари. Али следећег јутра, чувши ме да сам устала пре њега, он ме позва, и ја му се одазвах. Замолио ме је да дођем у његову собу; кад сам ушла, лежао је у постељи и натерао ме је да седнем поред њега, јер, рече, има нешто да ми каже. После неколико врло љубазних речи, упитао ме је да ли хоћу да будем врло поштена према њему, и да му искрено одговорим на једно питање које жели да ми постави. После краћег прегоњења с њиме око речи „искрено”, и пошто сам га упитала да ли сам икада била неискрена према њему у својим одговорима, обећах му да хоћу. Па ето, онда, рече он, његова се молба састоји у томе да му покажем свој новчаник. Одмах ставих руку у џеп и, смејући се, извадих новчаник, а у њему беху три и по златника. Онда ме он упита је ли то сав новац који имам. Смејући се опет, рекох му да није, ни налик на то.
123 Сад је захтевао да му обећам да ћу отићи и донети му сав новац који имам, до последње паре. Рекох му да хоћу, те одох у своју собу и донесох му једну малу тајну шкрињицу, у којој сам имала још шест златника и нешто сребра, те просух све то на његову постељу, и рекох му да је то све моје богатство, на часну реч, све до последњег шилинга. Он то мало погледа, али не узе да броји, па врати све у шкрињу и, машивши се џепа, извади кључ и замоли ме да отворим један ковчежић ораховине, који се налазио на столу, и да му отуда донесем сличну шкрињу, што и учиних. У тој је шкрињи било много новаца, можда близу две стотине златника, али не знам тачно колико. Он дохвати шкрињу, па узевши ме за руку, натера ме да је завучем унутра и да захватим пуну прегршт; ја сам се отимала, али он је чврсто држао моју руку, увукао је у шкрињу, и натерао ме да извадим мал’не онолико златника колико сам могла одједном да захватим. Кад сам то учинила, натерао ме је да златнике спустим у крило, па је онда узео моју шкрињицу, сасуо је сав мој новац међу свој, и казао ми је да идем, а сав тај новац да однесем у своју собу. Испричала сам ово нарочито зато да би се видела доброта његове нарави, као и да бих показала природу наших општења. После овога није прошло много времена а он поче свакога дана да налази замерке мојим хаљинама, мојим чипкама и веловима, и, једном речи, узе да ме наговара да купујем скупоценије ствари, што сам и сама, узгред буди речено, била готова да чиним, иако то нисам показивала. Ништа на свету нисам волела више него лепе хаљине; али казала сам му да морам паметно да располажем новцем који ми је позајмио, јер иначе нећу моћи да му зајам вратим. Онда он рече, у неколико речи, да, зато што ме искрено поштује, и зна прилике у којима се налазим, он ми тај новац није позајмио, него ми га је дао, а сматра да сам га и заслужила у њега, тиме што сам своје друштво посветила само њему. После тога натерао ме је да узмем дворкињу, и да водим домаћинство, а како је његов пријатељ био отпутовао, предложио ми је да га примим на храну, на шта сам врло радо
124 пристала, верујући, као што се показало, да тиме ништа нећу изгубити, а ни сопственица куће није пропустила да у томе своје рачуне подмири. Тако смо живели близу три месеца, а онда је друштво почело да се разилази из Бата, па је и он говорио о одласку, а рад би био да и ја пођем с њим у Лондон. Ја сам се мало прибојавала тог предлога, јер нисам знала какав ће мој положај бити тамо, а ни како ће се он према мени опходити. Али док смо о томе расправљали, он се тешко разболе; био је отишао у Самерсет, у неко место које се зове Шептон, и ту се тешко разболео, толико да није могао да путује; зато је послао свога слугу натраг у Бат, да мене замоли да изнајмим једне кочије и да дођем к њему. Пре поласка на то путовање био је оставио код мене свој новац и друге драгоцености, и нисам знала шта да радим с тим, но склоних све то како сам најбоље могла, закључах стан и одох к њему, па, нашавши га заиста тешко оболела, наговорих га да допусти да га пренесемо у носиљци у Бат, где ће имати више неге и бољи лекарски савет. Он је на то пристао, и пренели смо га у Бат, удаљен, колико се сећам, око петнаест миља. Ту је пет недеља боловао од тешке врућице, а све то време ја сам га дворила и неговала баш као да сам му венчана жена; доиста, и да сам му била жена, не бих могла учинити за њ ништа више. Дуго и често бдела сам крај њега, док напослетку он то више није хтео да ми дозволи, па сам онда унела у његову собу душек и стерала себи постељу крај његових ногу. Његово стање заиста ме је гануло, и страхујући да ћу изгубити таквог пријатеља, седела сам поред њега и сатима сам плакала. Најзад је његово стање пошло на боље, и било је наде да ће преболети, што се доиста и догодило, премда је опорављање ишло веома споро. Да је било другачије но што ћу рећи, не бих се устезала да то признам, као што то нисам чинила ни у другим приликама; али тврдим да, у току свег овог општења, сем улажења у собу кад смо ја или он били у постељи, и неопходних услуга по дану или у ноћи док је он лежао болестан, између нас није било
125 ниједне иоле смеле речи или дела. Ох, да је тако остало до краја! После извесног времена он је ојачао и брзо се опорављао, и хтела сам да пренесем свој душек, но он то није хтео да ми дозволи, говорећи да треба да останем све докле год буде потребно да неко бди крај њега, и да тада могу да се вратим у своју собу. У више махова казао ми је колико цени нежност коју сам према њему испољила; а кад је оздравио, поклонио ми је педесет златника, као награду што сам га неговала и, како рече, изложила свој живот опасности да бих спасла његов. А онда је узео да ме уверава у своју искрену и неодољиву наклоност, али са највећим обзирима према мојој части као и његовој. Казала сам да му потпуно верујем. Он је на то отишао тако далеко да је рекао, да чак и кад би го лежао са мном у постељи, он би исто тако неповредно чувао моју част, као што би је бранио кад би неки напасник насрнуо на њу. Веровала сам му, и рекох му то; али то њему не беше довољно; он рече да ће чекати прилику да ме о томе несумњиво увери. Дуго после овога указала се потреба да, послом, отпутујем у Бристол, а на то је он изнајмио кочије и изјавио да жели да путује са мном; и тада је доиста наш однос постао блискији. Из Бристола одвезли смо се у Глостер, да се мало провозамо и науживамо на чистоме ваздуху; случај је хтео да у гостионици не буде других соба сем једне простране одаје са два кревета. Гостионичар, пошавши са нама да нам покаже просторије, рече врло отворено кад уђосмо у ту собу, „Господине, мене се нимало не тиче да ли је та госпођа ваша супруга или није; али ако није, можете спавати у та два кревета исто тако поштено као да сте у две засебне собе,” и на то повуче једну велику завесу преко целе собе, и стварно раздвоји постеље. „Па,” рече на то мој пријатељ, врло спретно, „ове ће постеље бити добре; а што се осталог тиче, ми смо и сувише блискога рода да бисмо спавали заједно, али можемо становати у близини”; и ствар је тако добила привид пристојности. Кад дође време спавању, он лепо изиђе из собе док ја не легох, а онда дође и леже у другу постељу, али ми је отуда још дуго причао.
126 Напослетку, понављајући своје уобичајене речи, да би могао да лежи го са мном а да ми не нанесе ни најмању увреду, он скочи из свог кревета. „А сад, драга моја,” рече, „видећете колико ћу бити исправан према вама, и како ја умем да одржим дату реч,” и на то леже у моју постељу. Опирала сам се мало, али морам признати да се не бих опирала много ни да није изрекао она обећања; те тако, после краће борбе смирих се и пустих га у кревет. Кад се нађе у постељи, он ме загрли, и тако прележах с њим сву ноћ, али не учини ми ништа, нити покуша шта, сем што ме је, као што рекох, држао у загрљају, и то не, не целу ноћ, већ ујутру уста и обуче се, а мене остави невину, бар што се њега тиче, као од мајке рођену. То ме је изненадило, као што ће можда изненадити и друге који знају како дејствују закони природе; јер он је био снажан и крепак човек. И није он тако поступио из неког верског начела, него из чисте љубави; доказујући упорно да иако сам му ја најпријатнија жена на свету, ипак, зато што ме воли, он не може да ме вређа. Признајем да је то било племенито начело, али како још никад нисам чула за тако нешто, оно ме је савршено запрепастило. Остатак пута прешли смо као и раније, и вратили смо се у Бат, где је он, имајући прилику да ми долази кад год је хтео, често понављао исти испит из уздржљивости, и често сам лежала с њим, па иако су за нас све присности супружанских односа постале обичне, он ипак ни једанпут није покушао да предузме нешто даље, и веома је ценио себе због тога. Не велим да је и мени то толико било по вољи колико је он мислио, али признајем да сам била много гора грешница него он. Живели смо тако близу две године, а за све то време он је три пута ишао у Лондон, а једном је остао тамо четири месеца; али, да кажем што је право, увек ме је снабдевао новцем и могла сам врло лепо да живим. Да смо истрајали тако, верујем да бисмо имали којечим да се похвалимо; али, као што мудра изрека каже, не треба се играти ватром. О томе смо се уверили; и опет, истини за вољу,
127 морам рећи да први покушај није дошао са његове стране. Било је то једне ноћи кад смо заједно лежали у постељи, загрејани и весели, пошто смо нешто мало били попили, — чини ми се мало више него обично, али нисмо били ни најмање смућени, — кад му ја, после неких лудорија које не могу да именујем, и чврсто стегнута у његовом загрљају, рекох уа то понављам са осећањем срама и ужаса у души, да бих у свом срцу могла да нађем разрешницу и да га ослободим његовог завета за једну ноћ, и не више. Он ме одмах узе за реч, и после тога опирање је било беспредметно; а доиста, ни сама нисам више била склона да се опирем. Тако је владавина наше врлине била срушена, и ја сам променила место пријатељице за онај ружни и опори назив курве. Ујутру смо опет били обузети кајањем; ја сам од срца плакала, а он је казао да је то и њему врло жао; али то је било све што смо тада могли да урадимо, а будући да је пут сада био прокрчен, и запреке врлине и савести биле уклоњене, то смо и мањи отпор имали да савлађујемо. Јадни су били наши разговори у току остатка те недеље; ја сам га гледала, црвенећи од стида, и више пута поставила сам му оно невесело питање, „А ако сам остала у другом стању? Шта ће онда бити од мене?” Он ме је храбрио говорећи да ће ми бити веран докле год ја будем таква према њему; а кад је ствар већ отишла тако далеко (што доиста није била његова намера), он ће се старати како о моме стању тако и о мени, буде ли се показало да сам носећа. То нам је обома дало крепкости. Ја га уверавах да ћу, будем ли носећа, пре умрети без бабице него што ћу њега означити као детињег оца; а он је уверавао мене да, будем ли носећа, ни у чему нећу оскудевати. Ова узајамна уверавања дадоше нам обома крепкости, те после тога понављасмо преступ кад год нам се прохтело, док се напослетку не догоди оно чега сам се плашила, те заиста остах носећа. Кад сам се уверила да је тако, па и њега о томе обавестила, узесмо да поразмислимо о мерама које нам ваља предузети, те предложих да тајну поверимо мојој станодавки, и да њу
128 упитамо за савет, и он се сагласи с тим. Станодавка, жена (као што сам се уверила) навикла на такве ствари, гледала је на то са шаљиве стране; казала је да је знала да ће се то напослетку догодити, и веома се трудила да нас развесели. Као што сам већ казала, показало се да је она у тим пословима веома искусна стара госпа; предузела је старање о свему, обавезала се да ће прибавити бабицу и дадиљу, и да ће на сва питања власти одговорити тако да ће наш углед бити заштићен, и доиста све је то врло спретно и учинила.
129 ГЛАВА XIV Кад се приближило време порођаја, она је замолила мога господина да отпутује у Лондон, или бар да то тобож учини. Кад је он отпутовао, она је обавестила општинске власти да у њеној кући очекује порођај једна дама чијег мужа она врло добро познаје, a то је један врло честит господин који се зове сер Волтер Клив; према томе она ће одговарати на сва питања општинских власти, и томе слично. Ово је било довољно, и очекивала сам порођај поштована и уважена баш као да сам заиста леди Клив; а у мојим трудовима помагале су ми три или четири супруге најбољих грађана Бата, са чега сам међутим само стајала мога пријатеља нешто мало више новаца. Често сам му помињала своју забринутост због тога, но он ми је поручивао да се за то нимало не бринем. Како ме је он врло издашно снабдео новцем за покриће изванредних издатака око порођаја, то сам се лепо опремила али нисам била ни тако лакоумна ни расипна; јер познајући свет, знала сам и то да овакве ствари обично не трају дуго, па сам се побринула да оставим на страну што већу своту новца, за кишне дане, како бих ја то рекла; а он је веровао да сам све то потрошила на изванредне трошкове око порођаја. На тај начин, заједно са оним што ми је он био дао раније, имала сам пред порођај две стотине златника, рачунајући ту и оно што ми је било остало од сопственог новца. Родила сам снажног детића, који је заиста био красно детенце; а кад је мој пријатељ то чуо, написао ми је врло лепо и топло писмо, и казао ми је да он сматра да ће боље изгледати по мене ако одмах дођем у Лондон, чим се придигнем и будем добро; a он је за мене спремио стан у Хамерсмиту, као да сам дошла само из Лондона; а после извесног времена вратићемо се заједно у Бат. Његов позив био ми је веома по вољи, те у ту сврху изнајмих кола, па са својим дететом, дојкињом, и једном дворкињом, кренух у Лондон.
130 Он ме је дочекао у Редингу, у сопственим кочијама, те оставих дете са послугом у изнајмљеним колима, а ја пређох у његова кола, и тако се довезосмо у мој нови стан у Хамерсмиту; имала сам обиље разлога да будем веома задовољна, јер су просторије заиста биле дивне. И сад сам, богами, била на врхунцу што би се рекло благостања, и фалило ми је још само то што нисам његова венчана жена, a то међутим није било могућно у овом случају, па сам зато, као што већ рекох, у свакој прилици гледала да оставим на страну колико сам могла, за црне дане; јер знала сам добро да овакве везе не трају увек дуго; да мушкарци своје љубавнице често мењају, досаде им, или постану љубоморни, или већ ово или оно; а неки пут и даме, с којима мушкарци лепо поступају, не пазе да мудрим понашањем сачувају поштовање својих пријатеља, или своју верност према њима, и онда се нађу презрене и одбачене. ; Али у том погледу мени није претила опасност, јер као што нисам била склона промени, нисам имала ни познаника, нити сам осећала искушење да тражим нешто друго. Све моје друштво сачињавала је породица у чијој сам кући становала, и једна попадија, прва суседа; тако да када је он био одсутан, никоме нисам ишла у походе, а кад год би дошао, налазио ме је у мојој соби или салону; ако бих изишла куда на ваздух, то је увек било у друштву с њим. Овакав наш заједнички живот настао је заиста, за нас обоје, највећом случајношћу на свету; он ме је често уверавао да кад се први пут упознао са мном, па чак и све до саме оне ноћи кад смо први пут прекршили наша правила, он није имао ни најмању намеру да ме облежи; да је увек осећао искрену наклоност према мени, али ни најмању наклоност да учини оно што је учинио. Ја сам му на то казала да никад у то нисам посумњала; а да јесам, не бих тако лако допустила оне слободе које су довеле дотле, но све је то дошло изненада, и зато што смо оне ноћи и сувише пустили на вољу нашим узајамним наклоностима; и заиста, отада сам често опажала, и упозоравам на то читаоце ове повести, да треба да будемо обазриви у задовољавању наших наклоњености ка распусним
131 и разузданим слободама, да се не би десило да нас оклоп наших врлих одлука изда онда кад нам је његова заштита најпотребнија. Тачно је да сам ја од првог часа нашег познанства била наумила да му се предам, ако он затражи да ме облежи; али то је било зато што је мени помоћ била потребна, а нисам знала како друкче да га придобијем. Али кад смо оне ноћи били заједно, и, као што рекох, толико се упустили, осетила сам своју слабост; наклоњеност није знала за одупирање, и морала сам да му се предам сва чак и пре него што је он то затражио. Он је међутим био тако правичан према мени, и никад ме због тога није прекорео; нити је у ма којој другој прилици изразио макар и најмање незадовољство због мога понашања, но увек ми је говорио да му је моје друштво исто онолико пријатно као што је било првога сата кад смо се упознали. Тачно је да он није имао жене, a то ће рећи, она му није била оно што жена треба да буде, али прекори савести, нарочито у осетљивих људи, отржу човека из загрљаја љубавнице, као што се напослетку с њим десило, ма да једном другом приликом. У другу руку, премда ни ја нисам била слободна од потајних прекора своје сопствене савести због живота којим сам живела, па чак и кад сам била на врхунцу највећег задовољства које сам икад упознала, прогонило ме је, као језива утвара, ужасно привиђање сиромаштва и глади, и за ме није било освртања; но као што ме је сиромаштво довело довде, тако ме је и страх од сиромаштва држао туна, ма да сам се често зарицала да ћу се тога потпуно махнути само ако будем могла да скупим довољно новца да бих могла живети. Али те су мисли биле несталне, и ишчезавале су кад год би он дошао; јер његова близина била ми је тако пријатна, да сумора није било кад је он са мном; а они прекори обузимали су ме у оним часовима кад сам била сама. Живела сам шест година у овом срећном али несрећном стању, и за то време изродила сам му троје деце, али само је прво остало у животу; па премда сам се два пута селила у току тих шест година, ипак сам се шесте године вратила у свој први
132 стан у Хамерсмиту. Овде ме је једног јутра изненадило једно љубазно али невесело писмо којим ме мој пријатељ извештава да му је врло лоше, и да се боји да ће то бити још један напад његове болести, али како у кући са њим борави и родбина његове жене, то је неизводљиво да га походим, што му је врло жао, јер би волео кад бих смела да га пазим и негујем као оно пре. Ово ме је писмо веома забринуло, и нестрпљиво сам желела да сазнам како му је. Чекала сам петнаест дана, или тако отприлике, и ништа нисам чула, а то ме је изненадило и веома сам се забринула. Чини ми се да сам у току следећих петнаест дана била мал’не луда. Поврх свега, нисам тачно знала ни где се он налази; јер најпре сам била обавештена да је у стану своје таште; али кад сам прешла у Лондон, убрзо сам сазнала, држећи се адресе на коју је ваљало да му шаљем писма, да се он налази у једној кући у Блумсберију, куда се био преселио са читавом својом породицом; и да у истој кући бораве с њим његова жена и ташта, премда жени није било дозвољено да зна да у истој кући станује и њен муж. Ту сам исто тако сазнала да је његово стање до крајности рђаво, па сам и сама била до крајности нестрпљива да се тачно обавестим. Једне ноћи досетила сам се да се прерушим као слушкиња, помоћу једне мараме и сламног шешира, и закуцала сам на врата његове куће, као да ме је тобож послала једна госпођа, суседа из краја у којем је он некада становао, и, изручивши поздраве господара и госпође, рекох да су ме послали да упитам како је г.-- и како је провео ноћ. Саопштавајући ту поруку, улучила сам згоду да постигнем оно што сам желела; јер, разговарајући са једном од дворкиња, исплела сам читаву бајку, те сам од ње добила све појединости о његовој болести, и сазнала сам да болује од запаљења плућне марамице, и да кашље и има врућицу. Она ми је казала и ко је у кући, и како је његова жена, и да се њена родбина помало нада да ће јој се умне силе повратити; али што се господина тиче, лекари су казали да његово стање пружа врло мало наде, да су јутрос мислили да умире, и да ни тада није био много боље, те не очекују да ће преживети следећу ноћ.
133 Ово су за мене биле црне вести, јер сад угледах крај мога благостања, и видех да је добро било што сам била штедиша и за његова живота одвојила понешто на страну. Исто тако, тешко ме је морила мисао што имам сина, дивног петогодишњег дечачића, за чију се будућност, бар колико сам ја знала, нико није постарао. Са таквим мислима, и тужна срца, вратила сам се кући те вечери, и узела да разгонетам шта ћу и како ћу, и чему да се посветим у току остатка свога живота. Можете ми веровати да нисам могла а да врло брзо не упитам опет шта се догодило с њим; и не усуђујући се да одем лично, послала сам неколико лажних гласника, док, после петнаест дана, не чух да има наде да ће остати у животу, али да је још веома болестан; онда сам престала да шаљем његовој кући, а после извесног времена сазнала сам у суседству да се он креће по кући, а потом и да излази. Нисам нимало сумњала да ћу ускоро имати вести од њега, и понадала сам се да се моје прилике поправљају. Чекала сам једну недељу, па две недеље, па с великом неверицом мал’не два месеца, и ништа нисам чула доли то да је он, после оздрављења, отпутовао некуда у унутрашњост да би се опоравио на чистом ваздуху. Потом су прошла још два месеца, и онда сам чула да се вратио у своју кућу у граду, али ја још никако нисам имала вести од њега. Написала сам му неколико писама, и упутила их као обично, и сазнала сам да су два три била подигнута, а остала не. Писала сам му опет, на прешнији начин него икад, а у једном од тих писама обавестила сам га да ћу морати лично да му учиним подворење, и приказала сам му моје прилике: неплаћена закупнина за стан, дете оскудева у потребама, ја сама у очајном стању, лишена средстава за живот после свих његових најсвечанијих обећања да ће се старати о мени. Имала сам препис овога писма, па како сам видела да ни после месец дана није било подигнуто, нашла сам начина да му препис буде уручен у једној кафани у коју, како сам сазнала, често одлази.
134 Ово писмо натерало га је да ми одговори, па иако сам сазнала да ћу бити остављена, сазнала сам и то да ми је пре извесног времена послао једно писмо, којим ми је поручио да се вратим у Бат. Садржину тога писма изложићу одмах. Тачно је да човек на болесничком одру гледа на овакву преписку другим очима и да му се она приказује у другачијој светлости него раније: мој је драги био пред вратницама смрти, и на самом рубу вечности; и канда га је била обузела неизбежна грижа савести, те се с тугом опомињао прошлости и свог лакоумног живота; а између осталог, његов грешни однос са мном, који доиста није био ништа друго доли једно дуготрајно прељубништво, приказао му се онакав какав је заиста и био, а не каквим га је он некад замишљао, и сад је гледао на њ с оправданим гнушањем. Кад је реч о задовољству те врсте, не могу исто тако да не приметим, и оставим за поуку женскоме роду, да кад год искрено кајање уследи после таквог сагрешења, никад не изостане ни мржња према саучеснику; и што се раније чинило да је љубав већа, то ће, у сразмери, и мржња бити већа. И увек ће бити тако; доиста, друкчије не може ни бити; јер не може бити правог и искреног гађења према преступу, а љубав према узрочнику да остане; са гађењем према греху иде и мржња према саучеснику у њему; друго не можеш ни очекивати. Видела сам да је тако и у моме случају, премда су васпитање и осећање правде спречили овога господина да у томе иде у крајност; но кратка повест његове улоге у тој ствари била је ово: разабрао је из мог последњег писма, као и из осталих, по која је потом отишао, да нисам отпутовала у Бат, и да ми његово прво писмо није било уручено, те ми је на то написао следеће: Госпођо, изненађен сам што вам моје писмо, од 8-ог прошлог месеца, није уручено; дајем вам реч да је оно било предато у вашем стану, и то у руке ваше дворкиње. Није потребно да вас обавестим о томе какво је било моје стање до пре извесног времена; и како сам,
135 дошавши до саме ивице гроба, неочекиваном и незаслуженом божјом милошћу, опет враћен у живот. С обзиром на стање у којем сам се налазио, не може вас зачудити што наша несрећна веза није била најмањи терет који је притискао моју савест. Није потребно више да говорим; оно што се мора окајати, мора се исто тако и поправити. Волео бих да се вратите у Бат. У овом писму прилажем новчаницу од педесет фунти за исплату стамбене закупнине, као и трошкова подвоза до Бата, и надам се да се нећете изненадити кад кажем, да само због тога, а ни због какве увреде са ваше стране, ја не могу више да се виђам с вама. О детету ћу се прописно старати: оставите га ту где се сада налази, или поведите га са собом, како год хоћете. Желим да и ви дођете на сличне мисли, и да вам оне буду од помоћи. — Ваш, итд. Ово писмо изазвало је у мени бол као да ми је хиљаду рана задано; прекори моје сопствене савести били су такви да их не умем исказати, јер нисам била слепа према своме злочину; и помишљах да сам с мање кривице могла остати са својим братом, пошто у нашем браку с те стране није било злочина, кад ниједно од нас двоје није било свесно кривице. Али за све ово време ни једанпут нисам помислила да сам била удата жена, супруга г.--, платнарског трговца, који, иако ме је стицајем прилика оставио, није био у могућности да ме ослободи брачног уговора који је постојао између нас, или да ми законитим путем да слободу да се преудам; тако да сам за све ово време била ништа мање него блудница и прељубница. И онда сам корела себе због слобода које сам себи допустила, што сам била мамац за овога господина, и доиста главни кривац за његово сагрешење; а сада је он, захваљујући сили која му је просветлила ум, спасен из понора, док ја, као да сам напуштена од божанске милости, трајем и даље у своме неваљалству. У таквим мислима живела сам сетна и невесела безмало месец дана, и нисам отпутовала у Бат, јер нисам била склона
136 друштву оне жене код које сам раније становала, да ме не би, прибојавала сам се, навела опет на рђав пут, као што је то већ једном учинила; а осим тога, мрско ми је било да сазна да сам овако одбачена. А сада сам се нашла и у великој неприлици у погледу мога малог синчића. Растати се од тога детета за мене је било што и смрт, али кад сам размислила о опасности која може наступити, да једног дана не имаднем чиме да га храним, реших се да га оставим; али наумила сам и то, да боравим у његовој близини, да бих имала задовољство да га виђам, а да не морам да стрепим за његово издржавање. Те тако упутих кратко писмо његовом оцу, у којем му рекох да сам се повиновала његовим наредбама у свему сем у погледу повратка у Бат; и да иако ми је растанак од њега задао рану која никад неће зарасти, ипак сам потпуно уверена да су његове мисли исправне, и веома сам далеко од тога да желим да га ометам у његовом преображају. Онда му најдирљивијим речима описах моје прилике. Рекох му да се надам да ће га оне моје тешке невоље, које га први пут подстакоше да ми буде штедар пријатељ, подстаћи и сада да се мало побрине о мени, па иако је прекинут онај грешни део наше везе, о којем, верујем, ни једно од нас двоје тада није ни слутило; и да желим исто тако усрдно да се покајем, као што је он учинио, али преклињем га да ми помогне да не будем изложена оним искушењима којима се човек подаје пред ужасним превиђањима сиромаштва и беда; а ако се он макар мало прибојава да бих му могла досађивати, молим га да ми омогући да се вратим мојој мајци, у Вирџинију — а познато му је да сам отуда дошла — и то би окончало сваку његову бојазан у том погледу. На крају рекох, послала бих му општу разрешницу, и обећала бих му да га никад више нећу узнемиравати никаквим молбама, ако би хтео да ми пошаље још педесет фунти те да ми олакша одлазак; само бих покаткад зажелела да чујем штогод о здрављу и напредовању свога детета, а, ако бих нашла у животу мајку, и прилике повољне, послала бих по дете, па бих га и њега ослободила.
137 Доиста, све је ово довде била превара, то јест, нисам намеравала да се вратим у Вирџинију, као што свако може да се увери из извештаја о мом ранијем боравку у тој земљи; али ваљало је, ако је икако могућно, добити ових последњих педесет фунти, јер добро сам знала да ће оне бити и последњи новчић којем се могу надати. Међутим, адут који сам употребила, наиме, да ћу му дати општу разрешницу и никад га више нећу узнемирити, упалио је, и он ми је послао новац по једној особи која ми је поднела на потпис такву разрешницу, и коју ја лепо потписах; и тако, иако уцвељена, и против своје воље, окончах ову везу једном за свагда. А овде не могу а да не помислим на несрећну последицу која произлази из сувише великих слобода између особа као што смо ми, а под изговором безазлених намера, пријатељства, и томе сличног; јер плот обично има тако велики удео у тим пријатељствима, да је сва прилика да ће склоност напослетку преовладати над најсвечанијим зарицањима; и да ће порок унићи кроз пукотине у пристојности, коју би заиста чедно пријатељство требало најстроже да чува. Али остављам да читаоци сами размисле о овим стварима, а они ће то умети да учине и боље него ја, која сам се тако брзо заборавила, па сам стога веома лош учитељ.
138 ГЛАВА XV Сада сам опет могла да се назовем инокосна; била сам пуштеница, слободна од свих обавеза било законитог било дивљег брака, а како већ безмало петнаест година нисам имала вести од мога мужа, платнара, то ми нико није могао замерити што сам сматрала да сам и с те стране потпуно слободна; тим пре што ми је и он, приликом одласка, рекао да га сматрам мртвим, ако не будем често добивала вести од њега, и да се слободно преудам за кога год хоћу. Сад узех да хватам рачуне. После многих писама и много мољакања, као и захваљујући залагању моје мајке, добила сам још једну пошиљку робе од брата (како га сада зовем) из Вирџиније, као надокнаду за оштећени товар који сам била понела собом, али и то под погодбом да потпишем општу разрешницу, што обећах да ћу учинити, иако сам сматрала да то није право. Ово сам тако добро извела да је моја пошиљка кренула пре него што је разрешница била потписана, а онда сам непрестано налазила овај или онај изговор, да бих изврдала и одложила потписивање; напослетку сам казала да морам да пишем брату пре него што то урадим. Урачунавајући ово појачање, а пре него што сам добила последњих педесет фунти, видела сам да моја новчана средства износе, кад се све сабере, отприлике четири стотине фунти, а са овим имала сам преко четири стотине и педесет фунти. Била сам уштедела још сто фунти, али с тим новцем догодила ми се несрећа, наиме: златар коме сам га била поверила пао је под стечај, и ту сам изгубила седамдесет фунти, јер тај је човек једва могао да исплати повериоцима тридесет од сто. Имала сам и нешто сребрног посуђа, али не много, и била сам добро снабдевена одећом и рубљем. Са том залихом ваљало ми је почети живот изнова; али имајте у виду да ја више нисам била она иста жена која је некад живела у Ротерхајту; јер, пре свега, сада сам била безмало двадесет година старија, а године, и путовање у Вирџинију и натраг, никога не чине лепшим; и ма да нисам запостављала
139 ништа што би ишло у прилог моме изгледу, — само се никад нисам понизила да се бојадишем, — ипак, увек ће се опажати извесна разлика између двадесет и пете и четрдесет друге. Преметала сам у памети безбројне начине живота, и узела сам врло озбиљно да размотрим шта да радим у будућности; али ништа нисам могла да смислим. Настојала сам да ме свет држи за нешто више но што сам била, и разгласила сам да у својим рукама држим велики иметак, a то је било врло тачно уколико се руку тиче, док је остало било онако као што сам већ изложила. Једна од највећих мојих невоља састојала се у томе што нисам имала познанства, и, следствено, нисам имала никога ко би могао да ме посаветује, и, још горе, никога коме бих у поверењу могла да саопштим тајну свог правог стања; и искуством сам сазнала да нема већег зла — сем немаштине — које може снаћи жену него да се нађе сама, без пријатеља: велим жену, јер очевидно је да мушкарци могу да буду сопствени саветодавци и управници, и знају боље него жене како да се испетљају из тешкоћа и снађу у пословима; али ако жена нема пријатеља коме би саопштила своје невоље, и који би је посаветовао и помогао јој, врло је вероватно да ће настрадати; још горе, што више новца има, утолико јој прети већа опасност да настрада и буде преварена; а такав је баш био мој случај са оних сто фунти које сам позајмила златару, као што рекох малочас, а који се већ налазио пред стечајем, но ја, немајући никога с ким бих се посаветовала, нисам о томе знала ништа, те тако изгубих свој новац. Кад жена остане тако сама и инокосна, и нема никога да је упути, она је, као на друму испуштена кеса с новцем или адиђар, плен првог пролазника; ако се деси да је налазач човек честит и исправних начела, он ће налазак огласити, и власник ће можда сазнати; али, према једном таквом случају, колико се пута дешава да таква драгоценост падне у шаке човеку који се неће устезати да је присвоји? Очевидно је да сам се ја сада налазила у таквом положају, јер бејах пуштено, неупућено створење, без помоћи, без подршке, и без ослонца; знала сам куда стремим и шта хоћу, али нисам знала како непосредним путем да постигнем свој
140 циљ. Желела сам да имам сређен живот, и да сам се намерила на трезвеног, доброг мужа, била бих му одана жена, као да сам од саме врлине створена. Ако сам била другачија, порок је увек улазио на врата немаштине, не на врата наклоњености; и зато што сам била лишена сређеног живота, схватила сам и сувише добро његову вредност, да бих могла учинити ма шта чиме бих такву срећу проиграла; штавише, због свих невоља које су ме сналазиле, била бих још боља супруга, много боља; а ни једном приликом док сам била удата нису моји мужеви имали повода да се ни најмање узнемире због мога владања. Али све је било узалуд; видици су били сиви. Чекала сам; живела сам уредно, и штедљиво колико год су то налагале моје прилике; али ништа, никакве понуде, а залиха се брзо топила. Нисам знала шта да радим; ужас блиског сиромаштва тешко ми је притискао душу. Имала сам нешто новца, али нисам знала где да га уложим, а ни од његових камата не бих могла живети, бар не у Лондону. Напослетку, указала се нова позорница. У кући у којој сам становала, боравила је једна госпођа из северне Енглеске која је врло често, у разговору, помињала како се лепо може живети у њеном завичају: како свега има у изобиљу, како је све Јевтино, како је друштво пријатно, и томе слично; напослетку јој рекох да ме мал’не доводи у искушење да се настаним у њеном завичају; јер удова сам, па иако имам довољно за живот, нисам ипак у стању ништа да привредим, a Лондон је скупо место: овде трошим најмање сто фунти годишње, а ако бих хтела да тај издатак смањим, морала бих се лишити друштва, послуге, излаза, и закопати се у четири зида, баш као да ме на то тера невоља. Требало је да кажем да је она непрестано веровала, као и сви други, да сам ја врло богата, или у најмању руку да имам три четири хиљаде фунти, ако не и више, и то све у џепу; и била је сушта љубазност према мени кад је чула да сам и најмање склона да се настаним у њеном крају. Казала ми је да њена сестра живи негде близу Ливерпула; да је њен брат тамо некаква знаменита личност, а да и у Ирској има велико имање; да ће она ићи к њима отприлике кроз два месеца, па ако бих и
141 ја хтела да јој правим друштво, дочекали би ме срдачно као и њу саму, и могла бих остати у гостима месец дана или више, колико ми се буде свидело, док не видим како ми прија то место; па ако ми се буде допало да живим тамо, она ће замолити своје — јер сами не држе станаре — да ме препоруче некој честитој породици код које бих могла да се настаним и да живим срећно и задовољно. Да је ова жена знала моје истинске прилике, никад не би поставила толике замке, ни дала себи толико труда, да ухвати једно сирото осамљено створење, које јој је могло бити од мале користи кад га ухвати; и заиста, како је мој положај био толико очајан да сам држала да не може бити много гори, то нисам много бринула о томе шта ме може снаћи, под условом да не будем лично озлеђена; и тако сам изволела да пристанем, премда не без многог позивања и многог уверавања о искреном пријатељству и истинској доброти — велим, изволела сам да пристанем да идем с њом, и сходно томе опремила сам се за путовање, премда ни изблиза нисам знала куда треба да идем. И сад сам се нашла на великој муци; оно мало што сам имала на свету било је само новац, осим, као што већ рекох, нешто мало сребрног посуђа, нешто платна, и мојих хаљина; што се покућанства тиче, имала сам га мало или нимало, јер увек сам становала у намештеним собама; али у читавом свету нисам имала ни једнога пријатеља коме бих поверила то што сам имала, или који би ме упутио како то да средим. Помишљала сам на банку, и на друге компаније лондонске, али нисам имала пријатеља који би се о томе постарао, а да носим собом обвезнице, признанице, налоге, и такве ствари, изгледало ми је несигурно; јер кад бих их изгубила, и мој би новац био изгубљен, и онда бих пропала; сем тога, могла бих бити и опљачкана, а можда у неком непознатом месту баш и убијена због њих; па нисам знала шта да радим. Једног јутра дошла ми је на ум мисао да сама одем у банку, у коју сам често одлазила да наплатим камате на неке обвезнице које сам имала, и где сам се била упознала са једним чиновником, на кога сам се била обратила, и који је био веома
142 предусретљив према мени, а нарочито једном приликом кад сам погрешно именовала своту, и узела мање него што ми припада, a кад сам већ одлазила он ме упозорио и дао ми остатак, који је могао да стави у свој џеп. Отишла сам к њему и упитала га да ли би хтео да помогне саветом једну сироту самотну удовицу, која не зна како треба да поступи. Он ми рече да ће се потрудити да не будем оштећена, ако желим његово мишљење ма о чему у оквиру његове струке, а да ће ме исто тако препоручити једном свом познанику, човеку ваљаном и трезвеном, који је чиновник исте такве струке, ма да не ради у истом предузећу, а чији је разбор добар, и у чију честитост могу да се поуздам; „јер,” додао је, „ја јамчим за њ, и за сваки његов поступак; ако вас оштети, госпођо, за један новчић, нека грех падне на моју душу; та он ужива да помаже свет у таквим случајевима — он то чини као дело милосрђа.” Мало су ме збуниле ове његове речи; али рекох му после мале почивке да бих више волела да се ослоним на њега, јер сам видела да је он поштен човек, но ако то није могућно, онда ћу радије прихватити његову препоруку него ма чију другу. „Уверавам вас, госпођо,” рече он, „да ћете исто тако бити задовољни мојим пријатељем као и са мном, а он је потпуно слободан да вам помогне, док ја то нисам.” Изгледа да је у банци имао пуне руке посла, и да се био обавезао да се неће бавити ничим другим сем својим канцеларијским послом; додао је да његов пријатељ неће тражити од мене ништа за свој савет или помоћ, и то ме је доиста охрабрило. Договорили смо се да се састанем са њим и са његовим пријатељем још исте вечери, кад се рад у банци заврши. Чим сам видела његовог пријатеља, и тек што је он заустио да говори о ствари ради које смо се састали, била сам потпуно уверена да имам посла са врло честитим човеком; то је сведочило његово лице; и опште мишљење о њему, као што сам доцније чула, било је тако добро, да никакве сумње с моје стране више не би биле оправдане. После првог састанка, на којем сам казала само оно што сам већ саопштила раније, заказао ми је да дођем сутрадан, а у
143 међувремену, рече, могла бих да се распитам о њему, што, међутим, нисам знала како бих учинила кад никога нисам познавала. И тако састадох се с њим сутрадан, и изложих му слободније свој случај. Рекох му да сам удова, дошла амо из Америке, сама самцата, без рода и пријатеља; да имам нешто мало новца, али врло мало, и да сам мал’не избезумљена од страха да га не изгубим, јер немам никога живог на свету коме бих га поверила; да одлазим у северну Енглеску, да бих тамо јевтиније живела, и да ми се главница не би истопила; да бих радо уложила свој новац у банку, али не усуђујем се да обвезнице носим собом; и како то да решим, или с ким, ја просто не знам. Казао ми је да бих могла да уложим новац у банку као свој улог, а кад се прокњижи, имала бих право на њега у свако доба; ако будем боравила на северу, могла бих узети обвезнице на благајника, и извршити наплату кад год хоћу; али онда то би се сматрало као текући рачун, и банка ми не би исплаћивала за то никакву камату; могла бих за те новце да купим деонице, па нека лепо леже и чекају, али опет кад будем хтела да их продам, морала бих да дођем у Лондон, а и иначе тешко бих могла да наплаћујем полугодишње дивиденде, ако ту не бих била лично, или ако не бих имала неког пријатеља на чије бих име смела да пренесем деонице, те да он то сврши уместо мене, а у томе опет имамо исту тешкоћу као и малопре; и онда ме је значајно погледао и мало се насмешио. Напослетку је рекао, „А зашто ви, госпођо, не нађете лепо једног главног домоуправитеља, који ће узети| и вас и ваше новце, и скинути вам бригу с врата, па ни глава више да вас заболи?” — „Право кажете, господине, и моје новце такође, то може бити,” рекох ја; „јер ваистину, сва је прилика да би то било оно главно”; али сећам се да сам кришом у себи помислила, „Волела бих да хоћеш ти да ме то упиташ поштено; два пута бих размислила пре него што бих казала Нећу.” Ишао је дуго са мном, и једном или два пута помислих да су његове намере озбиљне, али, на мој големи јад, сазнадох напослетку да је ожењен; али кад је казао да има жену,
144 климнуо је главом и казао мало забринуто да доиста има жену и нема жену. Ја на то помислих да је он можда у положају мога до недавно драгог, и да је његова супруга померила памећу, или тако нешто. Но тада нисмо још много разговарали, јер он ми рече да мора да хита за неким послом, али ако хоћу да дођем његовој кући чим тај посао буде завршен, размотриће шта се може учинити за мене, те да мој новац буде на сигурном месту. Рекох му да ћу доћи, и замолих га да ми каже где станује. Он ми написа адресу, и када ми предаде хартију, рече, „Ево, госпођо, ако смете себе да поверите мени.” — „Да, господине,” рекох, „мислим да смем да вам се поверим, јер ви имате жену, велите, a мени не треба муж; сем тога, ја смем да вам поверим свој новац, који ми је све што имам на свету, па ако њега изгубим, смем да се поверим свакоме.” Он рече још понешто у шали, све врло лепо и учтиво, и било би ми врло драго да је то мислио озбиљно; онда узех адресу, и он ми рече да дођем његовој кући у седам часова исте вечери. Кад сам дошла, предложио ми је више начина на које бих могла да уложим новац у банку, и да вучем камату; али непрестано је искрсавала понека замерка, са које је сматрао да тај начин није сасвим сигуран; и видела сам у њему такву искрену и несебичну честитост, да помислих да сам зацело нашла оног поштеног човека који ми је потребан, и да би било немогућно предати се у боље руке; зато му рекох врло отворено да досад нисам наишла на мушкарца или жену којима бих могла да се поверим, или у које бих могла да се поуздам, али видим како се он несебично брине за моју сигурност; па бих му безбрижно поверила старање над мојом малом имовином, ако би он хтео да буде старатељ једне сиромашне удовице која му то не може платити. Он се насмеши, и, уставши, поздрави ме с дубоким поштовањем. Рече да му је врло мило што имам тако лепо мишљење о њему; да се нећу преварити у њему; да ће учинити све што је у његовој власти да ми буде од помоћи, и да за то неће очекивати никакву награду; али да он ни на који начин не може да се прими старатељства из којег би се могла
145 породити сумња да су по среди лични интереси, а ако бих ја умрла, он би можда морао да се прегони са извршиоцима мога тестамента, а таква би му петљавина била веома мрска. Рекох му, ако су то сви његови приговори, ја ћу их брзо отклонити, и уверићу га да у свему томе нема ни најмање незгоде; јер, прво, што се сумње у њега тиче, сад је, ако икад, време да се сумња испољи, и да му се старатељство не предаје у руке; а ако бих ја кад посумњала у њега, он би тад просто могао да дигне руке од свега, и да одбије даљу помоћ. А онда, што се извршилаца тестамента тиче, рекох му да немам наследника, нити икаквог рода у Енглеској, и нећу имати никаквих наследника нити извршилаца тестамента сем њега, осим ако не бих променила своје стање, а у том случају и његово старатељство и његов труд престали би, a то међутим засад није вероватно; но рекох му да би сав мој иметак припао шему ако бих умрла оваква каква сам, a то би и било право с обзиром на његову оданост према мени, о којој сам била потпуно уверена. На ове моје речи његово се лице промени, и он ме упита откуда ми толика вера у њега; па са изгледом врло задовољним рече да би могао, врло поштено, да пожели да је самац, мене ради. Ја се на то насмејах и рекох му да, ето, није, па зато се моје речи не могу тицати њега, а таква жеља не би била дозвољена, јер то би био злочин према његовој жени. Он ми рече да нисам у праву; „јер,” вели, „као што вам већ рекох, ја имам жену и немам жену, и не би било грех кад бих пожелео да је видим на вешалима.” — „Ваше прилике у том погледу нису ми нимало познате, господине,” рекох; „али не може бити исправно желети да вам је жена мртва.” — „Кажем вам,” рече он опет, „она и јесте жена и није жена; ви не знате шта сам ја, ни шта је она.” „То је тачно, господине,” рекох, „да не знам ко сте ви; али ја верујем да сте поштен човек, и то је узрок свем поверењу које осећам према вама.” „Лепо, лепо,” рече он, „ја то јесам; али ја сам још нешто друго, госпођо; јер, да вам отворено кажем, ја сам рогоња, а она је дроља.” Он то рече као у шали, али његов је осмех био тако
146 усиљен да сам опазила да га то веома боли, и гледао је унезверено када је то рекао. „То доиста мења ствар, господине,” рекох ја, „бар што се тиче онога дела о којем сте говорили; али рогоња, знате, може бити поштен човек; то ствар нимало не мења. Осим тога,” рекох, „кад је ваша супруга тако непоштена према вама, ви сте превише добри што је признајете својом женом; али то се мене нимало не тиче.” — „Богме,” рече он, „ја заиста мислим да се ње отарасим; јер, да вам отворено кажем,” додаде, „нисам ни ја неки помирени рогоња: верујте, она ме у највећој мери вређа, али шта ја ту могу? дроља остаје дроља.” Покушах да прекинем тај разговор и да говорим о своме послу; али видех да он не може да се обузда, па га пустих, и он ми исприча све појединости свога случаја, што би било предуго да овде понављам; нарочито, рече да је извесно време, пре но што је добио место које сада заузима, боравио негде изван Енглеске, а она је за време његовог одсуства изродила с неким официром двоје деце; а када се он вратио, и, после њеног покајања, опет је примио, и код њега уживала свако добро, она је опет побегла од њега са неким трговачким помоћником, покрала му Је све до чега је могла да дође, и још увек не живи с њим; „и тако, госпођо,” рече он, „то вам је једна дроља, али не од невоље, што је обичан повод, већ из наклоности, и самога зла ради.” Дакле, мени је њега било жао, и пожелела сам му да се отараси те жене, и опет сам хтела да говорим о своме послу, али то није било могућно. Напослетку, он се добро загледа у мене. „Чујте, госпођо,” рече, „дошли сте да потражите од мене савета, и ја ћу вам у томе искрено помоћи као да сте моја рођена сестра; али, кад сте тако љубазни и тако пријатељски наклоњени према мени, дозволите да и ја вас упитам за један савет. Реците ми, шта сиромах преварен муж треба да ради са женом која је курва? Шта ја треба да урадим с њом да ,бих био правичан према самоме себи?” „Авај, господине!” рекох ја на то, „то је питање и сувише тугаљиво да бих вас ја могла саветовати; али, како чујем, она је побегла од вас, па према томе ви сте се ње отарасили: шта
147 бисте још хтели?” — „Да, она је отишла, то је тачно,” рече он, „али и поред тога ја се још нисам ње ослободио.” — „То је истина,” рекох, „јер доиста може вас, рецимо, увалити у дуг; али закон вам пружа могућност да то спречите: можете објавити да не признајете њене дугове.” „Не, не,” рече он, „није то по среди; о томе сам ое већ побринуо; не говорим ја о томе, но желео бих да се ослободим ње да бих могао поново да се оженим.” „Е па онда, господине,” рекох, „морате се развести од ње; ако можете да докажете то што тврдите, добићете зацело развод брака, и онда ћете бити слободни.” „То иде врло споро и стаје доста новаца,” рече он. „А што,” рекох ја, „ако има нека жена која вам се свиђа, и ако можете да је уверите да прими вашу реч, ваша вам супруга ваљда не би оспоравала слободу коју сама себи дозвољава.” „Ех, да,” рече он, „али тешко би било приволети на то поштену жену; а што се оних других тиче,” рече, „доста ми је било ње, да бих желео да се још носим с дрољама.” Мени одмах паде на ум, „Ја бих се од свег срца одазвала твојој речи, само да си ми упутио позив”; али то рекох себи. Њему одговорих, „Па ви затварате врата пред пристанком сваке поштене жене која би вас хтела, јер осуђујете све које би вам се одазвале, и закључујете да жена која би вас узела не може бити поштена.” „Онда,” рече он, „волео бих да ме ви хоћете уверити да ме поштена жена хоће; ја бих ризиковао”; и |он ми се нагло унесе у лице, „Хоћете ли ме, госпођо?” „То није правично питање,” рекох ја, „после онога што сте казали; ипак, да не бисте помислили да ја само чекам да то оповргнете, одговорићу вам јасно. Не, нећу; ја сам вам дошла ради другог посла и нисам очекивала да ћете моју озбиљну молбу, у овоме моме глупом случају, да обрнете у комедију.” „Али, госпођо,” рече он, „и мој је случај такав да глупљи бити не може, и потребан ми је савет колико год и вама, јер чини ми се да ћу полудети ако ни од куда не добијем помоћи, а верујте ми да не знам на коју страну да се окренем.”
148 „Али, господине,” рекох ја, „лакше је дати савет вама неголи мени.” — „Говорите, онда,” рече он, „преклињем вас, јер сада ми ваше речи уливају храброст.” „Дакле,” рекох, „ваш је случај тако јасан да законским путем можете добити развод, а онда биће жена напретек које можете запросити; наш род није тако редак да за вас не би било супруге.” „Па лепо, онда,” рече он, „говорим вам озбиљно: послушаћу ваш савет; али да ли да вам пре тога поставим још једно озбиљно питање?” „Какво год питање желите,” рекох, „само не оно које сте поставили малопре.” „А не, тај одговор не примам,” рече он, „јер, кратко речено, то је баш оно што желим да вас упитам.” „Можете питати што год хоћете, али ви сте на то питање већ чули мој одговор,” рекох; „а сем тога, господине, зар је ваше мишљење о мени тако неповољно да држите да бих на такво питање могла ма шта унапред да одговорим? Зар би једна жена могла да поверује да ви то говорите озбиљно, и да вам је сврха ма шта друго доли да се мало нашалите с њом?” „Е па лепо,” рече он, „ја се с вама не шалим, но говорим вам озбиљно; размислите о томе.” „Али, господине,” рекох ја помало важно, „ја сам вам дошла поводом својих послова; молим вас, дозволите да чујем ваш савет.” „То ћу моћи да вам кажем,” рече он, „кад будете други пут дошли.” „Јест,” рекох, „али ви сте ми забранили да вам више долазим.” „Камо то?” упита он, помало изненађен. „Па тако,” рекох, „што не можете очекивати да ћу вам долазити да бих слушала ово о чему сте ми сада говорили.” „Лепо,” рече он, „ви мени ипак обећајте да ћете доћи, а ја вам о томе нећу више ни зуцнути док не добијем развод. Али желео бих да будете издашнији кад то буде уређено, јер ви ћете бити моја изабраница, или се нећу никако ни разводити;
149 ја то дугујем вашој неслућеној доброти, ако ничему другом, али имам исто тако и других разлога.” Ништа ме на свету није могло толико обрадовати као ове његове речи; међутим, знала сам да се ваља држати мало на одстојању, ако хоћу да га освојим, бар засад, док је циљ далеко, а да ће бити прилике да се понуда прихвати онда када он буде био у могућности да је спроведе у дело. Зато му рекох, са пуно поште, да ће бити времена да се о тим стварима размисли онда када он буде био у положају да о њима говори; а у међувремену, рекох, ја одлазим на пут, далеко од њега, a он ће наћи довољно особа које ће му се више свидети. На томе смо засад окончали тај разговор, а он ми је измамио обећање да ћу му доћи сутрадан ради договора о мојим стварима; ја му то обећах после краћег опирања, ма да би, да је могао да завири у моју душу, видео да није било потребно да ме због тога мољака. Сходно томе, дођох му следеће вечери, и поведох собом своју дворкињу, да би видео да држим дворкињу. Он хтеде да је задржим, но ја се успротивих и наредих јој гласно да дође по мене око девет часова. Сад се опет успротиви он, и рече ми да ће ме допратити до куће, што мени није било сасвим по вољи, јер помислих да он то можда жели зато да би дознао где станујем и распитао се код суседа о мени и о мојим приликама. Ипак, усудила сам се да му то допустим, јер све што су суседи знали о мени било је повољно; и све што је он сазнао о мени било је, да сам имућна, а уз то врло скромна и трезвена жена; a то, било или не било тачно углавном, ипак вам може показати колико је неопходно по сваку жену, која очекује нешто у свету, да сачува добар глас о својој врлини, чак и онда можда кад је саму ствар жртвовала. Видех, и то ми је не мало годило, да је припремио вечеру да ме почасти. Видех исто тако и да живи врло лепо, да му је кућа лепо намештена, и то ме истински обрадова, јер на све то гледах као на своје властито. Онда поново поразговарасмо о истом предмету као и приликом последњег сусрета. Он је говорио врло спретно; уверавао ме је у своју љубав, и доиста нисам имала разлога да
150 сумњам; казао ми је да се она зачела у њему већ оног првог тренутка кад сам проговорила с њим, давно пре него што сам поменула оне хартије које бих му предала на чување. „Свеједно кад се зачела,” помислих у себи, „биће дивота само ако те буде држала.” Онда ми је казао колико га је задобило моје поверење кад сам му понудила старање над мојом имовином. „То сам и желела,” помислих, „али тада сам исто тако држала да си ти човек-самац.” Кад смо вечерали, пало ми је у очи да ме много нутка да попијем две или три чаше вина, што сам међутим одбила, и попила сам само једну или две. Онда је казао да жели да ми предложи нешто, али најпре да обећам да му то нећу узети за зло ако не будем пристала. Рекох му да се надам да ми неће чинити нечасне предлоге, нарочито у његовој кући, и ако је његов предлог такав, молим да га и не помиње, да не бих морала да испољим према њему љутњу која се не слаже с поштовањем које осећам према њему, ни с поверењем које сам му указала тиме што сам дошла његовој кући; и замолих га да ми дозволи да се опростим, те почех да навлачим рукавице и да се спремам за одлазак, ма да у исто време нисам имала намеру да одем, као што ни он није намеравао да ме пусти. Онда он узе да ме мољака да не говорим о одласку, уверавајући ме да њему није ни на крај памети да ми предложи нешто нечасно, а ако ја тако мислим, он о томе неће више ни прословити. Овај део није ми се нимало свидео. Рекох му да сам расположена да чујем све што има да каже, надајући се да неће рећи ништа недостојно њега самога, нити неприкладно да ја то чујем. На то ми он рече да је његов предлог ово: да се венчамо, иако он још нема развод од оне курве, његове жене; а да би ме уверио да он то мисли часно и поштено, он обећава да неће тражити да станујемо заједно, нити да делим постељу с њим, докле год не добије развод. На ову његову понуду моје је срце одмах казало „Да“, али било је потребно играти пред њим још мало улогу лицемерке; те тако, као бајаги са нешто мало жестине, одбих његов предлог као неправичан, и рекох му да би нас такав поступак само уплео у велике тешкоће; јер ако он