Peter V. Brett - Demonski ciklus - 4. Presto od lobanja

„Ne devojaka“, reče Amanva i ščepa Ašiju za ruku. „Naj’dama’ting. Na višem položaju
od vas. Bolje bi vam bilo da to naučite.“

„Što si takva?“ zapita Ašija oštro. „Rođake smo. Naša krv je tvoja krv. Krv Izbavitelja.“
Amanva povuče Ašiju za rame, u isto vreme joj potkači noge stopalom. Gurnula je Ašiju
pravo u sestre, i njih tri uz pljusak padoše u vodu.
„Vi ste niko i ništa“, reče Amanva kada su isplivale, pijuckajući vodu. „Izbavitelj je rekao
šta je imao kada vas je poslao ovamo u crnom. Vi ste proizvod njegovih beskorisnih dal’tinških
sestara, pogodne ste da rađate vukove za trku po Lavirintu i ni za šta drugo. Krv vam nije sveta, i
niste mi rođake.“
Ašijin spokoj je čileo i ona je to osećala. Bila je dve godine starija od Amanve, krupnija i
jača, i neće dopustiti da je mlađa sestra kinji.
Ona lupi šakom o vodu i poprska Amanvu, koja nagonski diže ruku da zakloni lice. Hitro
kao otrovnica, Ašija sunu ka njoj i skupljenim, ukrućenim prstima zamahnu ka tački na ramenu
gde se nalazila Enkidova tetovaža. Ka mestu gde su joj obe rođake imale modrice.
Dok je padala turom u vodu, Amanva piskutavo kriknu; Ašija je bila zadovoljna. Ostale
devojke se ukočiše; nijedna nije bila sigurna kako da se postavi.
Amanva je razrogačenim očima zurila u utrnulu, beživotnu ruku. Onda se namrštila i
trljala je to mesto dok obamrlost nije prošla. Probe radi ona razgiba ruku; lagano se vraćala u
život.
„Dakle, Enkido je već stigao da vas nauči malo šaraska“, reče Amanva, pa ustade i zauze
isti onaj stav koji im je Enkido pokazao prethodnog dana. Osmehnu se. „Hajde, onda. Pokaži mi
šta si naučila.“
Svesna šta sledi, Ašija stegnu zube. Ako Šarami mogu ovo da istrpe, onda mogu i ja.

Ova pomisao malo je umiri, ali nikako je nije mogla zaštititi od Amanvinih bolnih batina.
Ova je gipko i otmeno izbegavala Ašijine udarce kao da se ova i ne miče, a sama je napadala
hitro i precizno, uvrtala i bockala najbolnije tačke. Kada se umorila od ove igre, lako je oborila
Ašiju na pod bazena i toliko joj uvrnula ruku da se Ašija uplašila da će joj je otkinuti. Upinjala se
da zadrži glavu iznad vode, i, na sopstveni sram, znala je da nikako ne može zaustaviti mlađu
devojčicu ako ova poželi da je udavi.

No Amanva se zadovoljila bolom; vukla je Ašiju za ruku sve dok ova nije promukla od

vrištanja.
Amanva je konačno pusti i ona pade uz pljusak. Ova pokaza na mali vodoskok. Obuhvati

pogledom sve tri rođake.
„U štenaru, naj’šaram’tinške keruše.“

Začu se rog, i Ašija se obre na nogama pre nego što joj se um do kraja razbudio. Što je
moguće neprimetnije, čučnula je u odbrambeni stav, kružeći pogledom u potrazi za pretnjom.

Nije bilo napada. Dok su devojčice stajale u punoj borbenoj gotovosti, Enkido ja nehajno
vratio rog na zid. Sada ih je bilo pet: nedugo nakon što ih je damadža predala Enkidu, pridružile
su im se rođake Miha i Džarva. Nove devojčice bile su nekoliko godina mlađe, ali stoga, kao i
zahvaljujući Ašijinom primeru, naizgled su se samo još brže navikle na Enkidov svet.

Mesecima je Enkidova vežbaonica bila središte njihovog sveta. Tu su spavale i jele, a
obroke i odmor zasluživale su samo bolom. Na kraju svake lekcije bar jedna devojčica je patila
od obamrlih udova ili još gorih boljki. Ponekad nisu osećale miris Ponekad su satima bile gluve.
Ništa od toga nije bilo trajno.

Kad je bio zadovoljan njima, Enkido bi ih masirao i istezao dok bola ne bi nestalo, vraćao
im udove i čula u život, i ubrzavao oporavak.

Uskoro su naučile da on ceni vredan rad. I tvrdoglavu rešenost. Volju da se nastavi čak i
kad si povređena ili u bolovima. Žalbe, preklinjanje i neposlušnost nije cenio.

Još od te prve noći nije ih puštao da se naspavaju. Dvadeset minuta ovde, tri sata tamo.
Evnuh ih je budio u svako doba i očekivao da izvode složene šarakine, pa čak i da vežbaju borbu
u parovima. Činilo se da nema nikakvih pravila, pa su naučile da spavaju kad mogu. Zbog
neprestane iznurenosti te prve nedelje ličile su na nekakav magličast san.

Časovi kod dama’ting dolazili su i prolazili kao prikaze u pustinji. Prema Everamovim

nevestama neizostavno su bile poslušne. Enkido je uvek znao kad bi neka žena u belom bila

nezadovoljna njima, i bez reči im je stavljao do znanja zašto nikad ne treba da ponavljaju greške.
Ubila bih da se naspavam, reče Šanva jezikom znakova.
Većina lekcija kod dama’ting nije naročito zanimala devojčice, ali tajnu šifru evnuha,

mešavinu znakova rukama i govora tela, prihvatile su oberučke. Pomoću ovih šifri složeni

razgovori mogli su se voditi lako kao i naglas.

Enkido im je jezikom znakova s vremena na vreme izdavao poneko naređenje ili im dao
mudar savet, ali evnuh je i dalje više voleo da podučava ćutke, primerom, i prisiljavao ih je da
same nagađaju puno značenje. Ponekad bi prošli dani a da pomoću šifara ne kaže ni reč.

No, premda im nije olakšao opštenje sa učiteljem, ovo im je postao glavni vid
međusobnog razgovora. Enkido, kako se ispostavilo, nije bio gluv. Baš naprotiv, i najtiši šapat
mogao je da donese bol ili poniženje, te su u njegovom prisustvu devojčice ćutale. Ašija je bila

sigurna da ih je više puta uhvatio kako razgovaraju jezikom znakova, ali za sada se opredeljivao

da to prenebregne.

I ja isto, odgovori Ašija prstima, preneražena što zapravo to ozbiljno misli.

Ja nemam snage da ubijam, reče Sikva. Bez sna, možda umrem. Kao i obično, Miha i

Džarva nisu rekle ništa, ali su pomno pratile razgovor.

Nećeš umreti, odgovori Ašija. Kao što me je učitelj naučio da preživim dišući plitko, tako
nas uči i da spavamo plitko.

Šanva se okrenu i pogleda je u oči. Otkud znaš?, zapitaše njeni prsti.
Verujte starijoj od sebe, sestrice, odgovori Ašija, i na to se čak i Šanva opusti. Ašija nije
umela to da objasni, ali nije sumnjala u učiteljeve namere. Nažalost, ova spoznaja joj nije ulivala

izdržljivost. Ona se morala zaslužiti.

Usledio je nenadani odmor: Enkido načini njihovu omiljenu kretnju - pokaza na peškire.
Mora da su spavale duže nego što su mislile. Svih pet devojčica vedro i čilo je pokupilo peškire i
stalo u red kod vrata. Evnuh im mahnu da smeju ići.

Dvadeset sati dnevno sa Enkidom, kako je damadža i naredila. Još tri sata časova kod
dama’ting. I ovaj jedan blažen sat između, u kupatilima. Na jedinom mestu gde Enkido nije
mogao za njima. Jedan sat kada mogu slobodno da razgovaraju ili da bez dozvole sklope oči.

Pokornost pred naj’dama’ting bila je mala cena spokoja.

Zaručnice su im se podrugljivo kezile u kupatilu, u hodnicima, na časovima, smejale se
ovim naj’Šaram’ting, kako ih je Amanva nazvala. Crni bidoi predstavljali su večitu među između
Ašije i njenih sestara sjedne strane i ostalih devojčica u palati s druge. Čak i dal’tinške devojčice,
poslate ovamo da se uče krevetskom plesu, kao da su bile na višem položaju od njih. Smele su da

zadrže kosu, a kad bi pogrešile, nisu ih tukli.

Ašija i mlađe rođake naučile su da ćute i da se drže za sebe, da ne privlače pažnju ako je
ikako moguće, a ako nije, da se postavljaju pokorno.

Kao i obično, bile su prve u kupatilu. Naj’dama’ting neće doći još četvrt sata, ali Ašija ih

je povela pravo ka malom vodoskoku na ivici bazena iako, daleko od simbola zagrevanja,

tamošnja voda nije bila tako vruća. Tu su spirale znoj i pomagale jedna drugoj da izmasiraju

bolne mišiće, da peskom istrljaju žuljeve i postaraju se za plikove na koži. Enkidove lekcije iz
masaže i viđanja u kupatilima bile su dragocene.

Vrata se otvoriše uz povik. Naj’dama’ting, u čijem se središtu očito odigravao nekakav

sukob.

Ašija nije bila toliko glupa da zija, ali je nehajno sela na vrh vodoskoka, tik pored mlaza

vode, kako bi bolje videla krajičkom oka. Bez reći, rođake učiniše isto, pretvarajući se da peru i
sređuju jedna drugu dok su gledale.

Nisu prvi put prisustvovale svađi između zaručnica. Ove su nazivale jedna drugu
sestrama, ali nisu se preterano volele, i svaka se trudila da prigrabi što je više moguće uticaja, kao
i Amanvine naklonosti. Napolju su se raspravljale logički, ali u samoći kupatila bilo je
podjednako verovatno da će pribeći oštrim rečima, pa čak i šarasku.

Sporečkale su se dve starije devojke, Džaja i Selte. Kako se činilo, samo što se ne behu

pobile, ali obe prvo baciše pogled ka Amanvi, u potrazi za odobrenjem.

Amanva im okrenu leđa, što je predstavljalo dozvolu da se potuku. „Ja ne vidim ništa.“
Druge zaručnice se povedoše za njom; ponavljale su ove reči i okretale leđa sve dok samo

dve starije devojke nisu stajale okrenute licem u lice.

Koja će da pobedi?, zapita Ašija prstima.
Selte, odgovori Sikva bez oklevanja. Kažu da te uskoro završiti kockice i obući belinu.
Izgubiće, i to debelo, usprotivi se Ašija.
Dobro izvodi formu, primeti Šanva. Miha i Džarva nisu ništa kazale, ali su očima pratile

razgovor.

U očima joj vidim strah, reče Ašija. I zaista, kada Džaja krenu prema njoj, Selte ustuknu.
Časak kasnije, ova je gurala Selteinu glavu pod vodu. Džaja ju je tako držala dok Selte nije

prestala da se otima i pljusnula po površini bazena u znak predaje. Džaja je gurnu još naniže, pa

je pusti i odmače se za korak. Selte izroni uz pljusak, hvatajući vazduh.
A i pluća su joj slaba, reče Ašija. Jedva da je izdržala pod vodom i minut.
„Vidim, ćaskate prstima, šaramske keruše!“ Na Amanvin povik, one naglo digoše glave.

S još nekoliko zaručnica za petama, devojčica se besno zaputi ka njima.
„Sestrice, stanite iza mene“, reče Ašija tiho dok se Amanva približavala. „Glave dole. U

ovoj borbi vi ne učestvujete.“ Devojčice su poslušale, a Ašija diže glavu i susrete Amanvin
pogled. Ova kretnja kao da je samo udvostručila jarost mlađe devojčice, koja se zaustavi,

dovoljno blizu da je dodirne.

Teren za zasedu, kako su Enkidovi prsti nazivali prostor između njih.
„Ništa nisi videla“, reče Amanva. „Reci to, naj’Šaram’ting.“
Ašija zavrte glavom. „Veliki vodoskok nije vredan borbe, rođako, ali ti me ni na koji
način ne možeš naterati da lažem svog učitelja, a kamoli dama’ting. Neću ih sama obavestiti, ali
ako me pitaju, reći ću istinu.“

Amanva raširi nozdrve. „A kakvu to?“

„Da naj’dama’ting nisu disciplinovane“, reče Ašija. „Da se nazivate sestrama, ali ne znate
šta ta reč znači, da se prepirete i svađate kao hafiti.“ Ona pljunu u bazen i ostale devojčice
dahnuše. „I da ste očajne u šarasku.“

Amanvin pogled sunu ka meti časak pre nego što je udarila, a to je Ašiji bilo više nego
dovoljno da je blokira i da isplanira sledeća tri napada. Zaručnice su šarasak učile po dva sata
dnevno. Ašija i njene rođake dvadeset, i razlika je počinjala da se vidi.

Ašija je mogla da potopi Amanvu u vodu isto onako lako kao Džaja Selte, ali htela je da

batine potraju, isto kao Amanvine njihovog drugog dana u palati.

Dva savijena prsta u pazuh, i Amanva zaurla od bola. Kratak udarac bridom dlana u grlo

presekao je zvuk; kada joj se pluća zgrčiše, Amanva razrogači oči. Koren Ašijinog dlana u čelo
ostavio je Amanvu ošamućenu, i silina udarca odbaci je unazad, u vodu.

Ašija ju je mogla tući i dalje, ali kada se Amanva pridigla na kolena, gušeći se i
iskašljavajući bazensku vodu, zaustavila se. „Ako se sad okreneš i odeš, neću morati da kažem
dama’ting da ste pri svemu tome još i glupače.“

Podbadala je Amanvu, naravno - prisilila je da svojevoljno produži batine kako ne bi

ispala slaba pred ostalim naj’dama’ting.
Druge devojčice kao jedna su zadržavale dah dok je Amanva lagano ustajala; voda joj se

cedila s kože. Očima je obećavala smrt, ali te iste oči saopštavale su Ašiji gde će ova potom
udariti.

Oči kažu sve, kako su joj saopštili Enkidovi prsti. Ašija je mirno stajala i disala u
spokojnom ritmu, ruku u niskom gardu kao da priziva napad.

Amanva je sada bila opreznija - stajala je u gardu i fintama je pripremala teren za istinske

napade.

Sve je bilo uzalud. Ašija je videla poteze pre nego što bi ih Amanva izvela, i blokirala je
niz udaraca ne uzvraćajući, naprosto da pokaže koliko joj to lako polazi za rukom.

Bile su do butina u vodi; Ašija je bila čvrsto ukopana, i blokirala je i izbegavala napade
samo trupom, ali Amanvi su trebale noge. To ju je usporavalo, i uskoro je teško disala.

Ašija zavrte glavom. „Rođako, vi zaručnice ste razmažene. Ovu lekciju je trebalo da ti
održim mnogo ranije.“

Amanva je prostreli pogledom punim otvorene mržnje. Obmotana mekom čaurom
sopstvenog daha, Ašija je bila smirena, ali na usne je nabacila osmeh samo da bi još više
razdražila rođaku. Već je znala šta Amanva smera, iako je želela da veruje kako devojka nije
toliko glupa da zapravo pokuša.

No, u očajanju, Amanva je progutala mamac i izvela niz finti pre nego što je probala da je
šutne.

Noge su joj već bile umorne i bile su pod vodom; šut je bio bedan i spor. Amanva je
računala na iznenađenje, ali čak ni to ne bi bilo dovoljno. Ašija je uhvati za skočni zglob i cimnu
joj nogu uvis.

„Ko je dovoljno glup da šutira u vodi, ne zaslužuje da koristi nogu.“ Udarila je snažno i
jako i precizno zarila prste u tačku na Amanvinoj butini. Amanva bolno vrisnu, a noga u Ašijinoj
ruci malaksa.

Dok je padala, Ašija ju je obrnula, lako je prebacila u pobednički zahvat, i tako je držala
pod vodom.

Džaja pokuša da se umeša, ali Šanva se ispreči bez reči i zadade dva kratka udarca od
kojih drugu devojku izdadoše noge. Pala je u vodu, bacakajući se da zadrži glavu na površini.
Selte joj je mogla priskočiti u pomoć, ali ona i ostale naj’dama’ting ukočeno su stajale u mestu.
Sikva, Miha i Džarva su se postrojile pored Šanve i preprečile im put do boraca.

Amanva se prvo bacakala, a onda se umirila. Ašija je htela da ona pljusne po površini u
znak predaje, ali - što joj je služilo na čast - devojka nije. Bila je Izbaviteljeva ćerka i čak ni Ašija
ne bi se usudila da je ubije pred svima .

Ona izvuče Amanvinu glavu iz vode i dopusti joj da udahne.
„Šaramska krv Izbaviteljeva. Izgovori to.“

Devojka jarosno pogleda Ašiju i pljunu joj u lice.
Ašija je ne pusti da udahne još jednom, već je opet potopi, i bolno joj izvi ruku; dugo ju je
zadržala u tom položaju.
„Šaramska krv“, reče Ašija kad ju je podigla. „Everamove kopljaničke sestre. Reci to.“

Hvatajući vazduh i otimajući se, Amanva mahnito zavrte glavom, te je Ašija opet potopi.
Ovog puta je sačekala nekoliko dugih minuta; pod rukama je osećala šta se događa u

Amanvinom telu. Mišići se još jednom stegnuše pre nego što će ova izgubiti svest. Kada je to
shvatila, ona po treći put izvuče Amanvu napolje i nagnu se ka njoj.

„U kupatilu nema magije hora, rođako. Nema dama’ting, nema Enkida. Ako hoćeš,
možemo ovako svakog dana.“

Amanva je osmotri s hladnim gnevom u očima, ali u njima je bilo i straha, i mirenja sa
sudbinom. „Šaramska krv Izbaviteljeva, Everamove kopljaničke sestre“, složi se ona. „Rođako.“

Ašija klimnu glavom. „To priznanje ne bi te ništa koštalo kada sam ti se obratila kao
prijateljica.“ Ona je pusti, odmače se za korak i pokaza. „Mislim da će od sada pa nadalje
zaručnice koristiti mali vodoskok s mlakom vodom. Everamove kopljaničke sestre prisvajaju
veliki.“

Ona pređe pogledom po okupljenim naj’dama’ting i sa zadovoljstvom vide kako sve do
jedne uzmiču pod njenim pogledom. „Osim ako bi neko da me izazove?“

Kao da su vežbale ovaj potez, Šanva i ostale se razdvojiše i ostaviše prostora izazivačici
da priđe, ali nijedna nije bila toliko glupa. Ašija je povela sestre do velikog vodoskoka, gde su
nastavile s kupanjem kao da se ništa nije desilo. Zaručnice su pomogle Amanvi i Džaji da sednu
na klupu i masirale im udove da ih povrate u život. Gledale su Ašiju i ostale ošamućeno, a na
sopstveno kupanje su zaboravile.

Ovo je bilo neverovatno, reče Šanva pokretom.
Nije trebalo da se mešaš, odgovori Ašija. Naredila sam vam da ostanete pozadi.
Šanva je izgledala povređeno, a ostale iskreno iznenađene.
Ali pobedile smo, kaza Miha jezikom znakova.
Danas smo pobedile, složi se Ašija. Ali sutra, kada nas napadnu zajedno, sve ćete morati
da se bijete.

I zaista, sutradan su naj’dama’ting napale. Ušle su u kupatilo u velikom broju i opkolile
veći vodoskok gde su se kupale Ašija i njene kopljaničke sestre; bile su triput brojnije.

Sestre su iznele šest naj’dama’ting iz kupatila toga dana, udova previše obamrlih da bi se

na njih mogle osloniti. Ostale su hramale ili su zadobile crne masnice. Nekima se vrtelo u glavi

od gubitka vazduha, a jednoj se još ne beše vratio vid.

Lekcije su im prolazile u strahu od kazne, ali ako su dama’ting i pitale naj’dama’ting šta

im se dogodilo, ove ne behu ništa videle.
Kada su se vratile Enkidu, zatekle su ga kako kleči u čelu stočića na kom se pušilo šest

činija. Devojke su uvek jele činijice praznog kuskusa, klečeći uza zid. Nikad pre u prostoriji nije
bilo nikakvog nameštaja, samo opreme za vežbu.

No još više ih je prenerazio miris iz činija. Ašija se okrenu i povrh kuskusa ugleda tamno
meso, vlažno od soka i mrko od začina. Pođe joj voda na usta i želudac joj se trznu. Takvu hranu
ne beše okusila pola godine.

Kao u snu, devojke su za mirisima pošle do stola. Činilo im se da lebde.
Čelo stola za učitelja, reče Enkido jezikom znakova.
Začelje za naj ka. On pokaza Ašiji da klekne preko puta njega. Mahnu Šanvi i Sikvi da
kleknu s jedne strane, Mihi i Džarvi s druge.
Enkido pređe rukama iznad činija koje su se pušile. Meso samo ove noći, u čast šaramske
krvi.
On tresnu pesnicom o sto, tako da činije poskočiše. Sto uvek, za Everamove kopljaničke
sestre.

Otada pa nadalje, uvek su jeli zajedno, kao prava porodica.
Kažnjavao bi ih kad u nečemu ne bi uspele, da, ali Enkido je umeo i da nagradi.
Meso nikad nije bilo ukusnije.

Godine su prolazile. U šesnaestoj, Ašiji i drugim devojkama naredili su da opet puste
kosu. Sada joj se činila teška, nezgrapna. Uvek ju je pažljivo vezivala.

Kad je napunila sedamnaest, otac je poslao po nju. Za više od četiri godine prvi put je
izašla iz dama’tinške palate i svet napolju sada joj je delovao čudno. Hodnici očeve palate bili su
jarki i nakinđureni, ali ako si gipka i hitra, imala si se gde sakriti. Ako poželi, mogla je da nestane
za tren oka; obučavali su je da bude nevidljiva.

Ali ne, bila je tu da bi bila viđena. Za nju je to bio tuđinski pojam; napola ga se prisećala
iz nekog drugog života.

„Voljena kćeri!“ Kada je ušla u prestonu dvoranu, Imisandre ustade i priđe da je zagrli.
„Milo mi je što te vidim, časna majko.“ Ašija poljubi majku u oba obraza.
Brat, zaogrnut belom odorom dame, stajao joj je desno od prestola. Klimnuo joj je

glavom, ali nije se usudio da progovori pre oca.
Ašan nije ustao, već ju je hladno posmatrao u potrazi za nečim nesavršenim što bi mogao

prekoriti. No, posle Enkida, očeva očekivanja je ispunila bez po muke. Prava leđa, oborene oči,
svaka nit crne odore na mestu; prišla je ćutke. Na preciznoj razdaljini od prestola, stala je,
poklonila se i čekala.

„Ćerko“, reče Ašan naposletku. „Dobro izgledaš. Prija li ti boravak u dama’tinškoj
palati?“

Ašija se uspravi, ali nije odvajala pogled od očevih sandala. Imao je dva Šarama na straži
kod vrata, predaleko da mu na vreme priskoče u pomoć. Među stubovima iza prestola čučao je
krevaški osmatrač. Kao mlađa možda ga ne bi ni primetila, ali sada je, što se nje tiče, i praporce
mogao nositi. Kadžijski damadži i njegov naslednik bili su pod bednom zaštitom.

Naravno, i sam Ašan je bio majstor šaraska, i mogao je svojeručno da se odbrani od
gotovo svakog dušmanina. Pitala se kako bi se on i brat sada proveli u sukobu s njom.

„Hvalati, časni oče“, reče. „U dama’tinškojpalati sam mnogo naučila. Mudro od tebe što
si mene i rođake poslao onamo.“

Ašan klimnu glavom. „Lepo, ali dosta si bila tamo. Sada imaš sedamnaest godina i vreme

ti je da se udaješ.“
Ašiju kao da je neko pesnicom udario u stomak, ali ona prigrli taj osećaj i opet se pokloni.

„Je li mi cenjeni otac konačno izabrao bračnog druga?“ Videla je osmeh na bratovljevom licu, i
pre nego što je otac progovorio, znala je ko je posredi.

„Očevi su se dogovorili“, reče Ašan. „Puštaju te iz dama’tinške palate da se udaš za
Izbaviteljevog sina Asoma. Odaje u palati su ti iste kao što si ih i ostavila. Vrati se sada onamo s
majkom i otpočnite s pripremama.“

„Molim te.“ Pošto ju je otposlao njenim putem, Ašan se več okretao savetniku Ševaliju
kada je Ašija progovorila.

„A?“, zapita on.
Ašija je po očevom čelu videla da se sprema oluja. Ako pokuša da odbije brak...
Ona kleknu i stavi ruke na pod, a glavu između njih. „Oprosti mi, časni oče, što te
uznemiravam. Samo sam se nadala - i ništa više - da ću još jednom videti rođake pre nego što sa
cenjenom majkom odem stazom koju mi je Everam namenio.“
Na ovo, očevo lice smekša; bilo je to nešto najbliže izrazu naklonosti što je ikad kod njega
videla. „Razume se, razume se.“

Zadržala je suze dok nije stigla do vežbaonice. Sestre po koplju vežbale su šarakine, ali
sada se uspraviše i pokloniše se. Enkida nije mogla naći.

Naj ka, vratila si se, reče Šanva jezikom znakova. Je li sve u redu?
Ašija zavrte glavom. Nisam više naj ka, sestro. Sada će to zvanje pripasti tebi, kao i briga
o našim sestricama. ]a treba da se udam.
Čestitam, sestro, gestikulirala je Sikva. Ko je mladoženja?
Asom, reče Ašija znakovima.
Čast, pokaza Miha.
Šta ćemo mi bez tebe?, zapitaše Džarvine ruke.
Imate jedna drugu, kaza Ašija znakovima, i Enkida, dok se ponovo ne nađemo na okupu.
Redom ih je izgrlila; i još je odbijala da zaplače.
Ali onda su se otvorila vrata i pojavio se Enkido. Jednim zamahom ruke je poslao druge
devojčice iz prostorije, i one izađoše.
Ašija pogleda učitelja i tada, prvi put otkako su je poslali u dama’tinšku palatu, ona se
rasplaka.
Enkido raširi ruke i ona mu pade u zagrljaj. Iz odore je izvukao bočicu za suze. Držao ju
je, postojano kao stena, i jednom rukom milovao Ašiju po kosi dok joj je drugom skupljao suze.
„Žao mi je, učitelju“, šapnu ona kad je bilo gotovo. Prvi put za mnogo godina neko je
progovorio naglas u vežbaonici. U njenim osetljivim ušima, ovaj zvuk se zaori; delovao je

nekako pogrešno, ali kakve sad veze ima?
Čak i palma jeca kada je snađe oluja, reče Enkido jezikom znakova, pa joj pruži bočicu.

Suze Everamovih kopljaničkih sestara još su dragocenije zato što padaju tako retko.
Ašija diže obe ruke i odgurnu bočicu. „Onda ih zauvek ti čuvaj.“
Ona pogleda naniže; čak ni sad nije bila u stanju da mu susretne pogled. „Biću presrećna.

O kakvom mužu veličanstvenijem od Izbaviteljevog sina bi ijedna žena mogla sanjati? Mislila
sam da mi je ta sudbina uskraćena kada su me poslali k tebi, ali sada kad me je ponovo snašla, ne
želim je. Zašto su me poslali ovamo samo da bi me posle dali muškarcu koji bi me dobio
svejedno? Čemu veštine kojima si me učio ako ih nikad neću koristiti? Ti si moj gospodar, i ne
želim drugog.“

Enkido je pogleda tužnim očima. Pre nego što sam se predao dama’ting, imao sam
mnogo supruga, rekoše njegovi prsti. Mnogo sinova. Mnogo kćeri. Ali ni na koga od njih nisam
bio ovako ponosan kao na tebe. Zbog tvoje privrženosti moje srce peva.

Ona ga stegnu. „Asom će mi možda biti muž, ali ti ćeš mi uvek biti gospodar.“
Evnuh zavrte glavom. Ne, dete. Izbaviteljeva zapovest ne može se ne poslušati. Nije na

meni ili na tebi da se protivimo njegovom blagoslovu, i ne bih sramotio Izbaviteljevog sina
zavišću na nečem što mu po pravu pripada. Otići ćeš Asomu kao slobodna žena, ničim vezana za
mene.

Ašija se odmače od njega i ode do vrata. Enkido je nije pratio.
„Ako mi više nisi gospodar“, reče, „onda ne možeš da zapovedaš mom srcu.“

O upravo takvom venčanju sanjala je kao devojčica; dolikovalo je krazijskom princu i
princezi. Sa svojim sestrama po koplju čekala je da je otac isprati do mesta gde je Asom sa
Džajanom stajao u podnožju prestola od lobanja u Šarik Hori.

I Enkido je bio prisutan - čuvao je damadžu i gledao ceremoniju, premda nijedan gost to
nije znao. Ona i sestre prepoznale su znakove, videle su malecne nabore koje je ostavio kako bi

im stavio do znanja da je prisutan.

Zakletve i ceremonija stopile su joj se u glavi. Mlada i mladoženja dobili su svako po

presto na gozbi, ali Ašija je sedela sama i čekala muža, koji je primao poklone i razgovarao s
gostima sa Asukadžijem uza se.

Nije se štedelo ni na čemu, ali slasni medenjaci za Ašiju su bili bezukusni. Čeznula je da
opet bude na sigurnom, ispod zemlje, i jede prazan kuskus u začelju Enkidovog stola.

No, ma koliko joj taj dan prošao nejasno kao u snu, tek prve bračne noći potpuno je
spoznala svoju odistinsku sudbinu.

U krevetskoj odaji je čekala da Asom dođe i obavi bračnu dužnost, ali časovi su prolazili
u tišini. Ašija je više nego jednom pogledala u prozor; sanjala je o bekstvu.

Naposletku se nešto začulo u hodniku, ali nikad nije stiglo do vrata.
Iznad zasvođenog prolaza nalazio se otvor za provetravanje. Ašija se za tren oka uzverala
uza zid, prstima nalazeći oslonce u majušnim pukotinama između kamenova. Prinela je oko
ventilacionom otvoru i videla Asomov potiljak, i Asukadžija okrenutog licem ka njemu. Činilo se
da se prepiru.

„Ja ovo ne mogu“, govorio je Asom.

„Možeš i hoćeš“, kaza Asukadži, pa dlanovima obujmi lice njenog muža. „Ašija mora da
ti rodi sina kad ja već ne mogu. Melan je bacila kockice. Ako mi sada povališ sestru, to će biti to.
Jednom, i muke su gotove.“

Spoznaja je došla kao šamar.
Nije greh da muškarac voli sopstveni pol. Bilo je to sasvim uobičajeno u šaraju - dečaci su
sklapali krevetska prijateljstva da prekrate godine dok ne odrastu i ne steknu dovoljno iskustva za

prvu ženidbu. Ali Everam je zahtevao nova pokolenja, tako da su čak i najtvrdoglaviji puš’ting na
kraju bili obavezni da sklope brak i podele jastuke s nekom ženom, makar koliko da naprave sina.

Sam Everam zna - Kadživa je to mnogo puta rekla Asukadžiju.

No ona nikad nije mislila da će sama bit nevesta kakvog puš’tinga.
Ušli su časak kasnije. Ašija je stigla da se na vreme vrati među jastuke, ali misli su joj se
kovitlale po glavi. Asom i Asukadži, puš’tinzi, ljubavnici. Nikad im nije predstavljala ništa

izuzev materice koja će na svet doneti tu grozotu koju oni žele.
Ne obraćajući pažnju na Ašiju, Asukadži joj je skinuo muža i ustima ga ukrutio kako bi

ovaj bio u stanju da obavi šta treba. Pridružio im se među jastucima i nagovarao ih da se združe.
Od njegovog dodira Ašiji se ježila koža, ali disala je plitko, i izdržala.

Uprkos njegovim rečima, u bratovljevim očima bilo je ljubomore, i lice mu se smrklo
kada je Asom zabrektao, video Everama i posejao seme u nju. Čim je bilo gotovo, Asukadži ih je
razdvojio, i njih dvojica padoše jedan drugom u naručje kao da potpuno zaboraviše na njeno
prisustvo.

Ašija je tada razmišljala da ih ubije obojicu. Bilo bi prosto. Bili su tako usredsređeni jedan
na drugog - sumnjala je da bi i primetili dok ne bude prekasno. Mogla je čak i namestiti da deluje
kao nesrećan slučaj - kao da je ovo delo bilo previše za Asomovo srce. Njen brat, uzrujan zbog
ljubavnikove smrti, sam bi digao nož na sebe radije nego da živi bez njega.

Enkido ju je naučio da sve to uradi tako neprimetno da ni sam Izbavitelj nikad ne bi znao.
Zažmurila je i do kraja proživela ovu maštariju, ne mrdajući se da je ne bi i ostvarila.
Disala je, i naposletku je opet pronašla središte svog bića. Ustala je iz jastuka, odenula venčanu
odoru, i otišla.

Muž i brat nisu primetili.

PETO POGLAVLJE
KADŽIVA

333. P.P.
Jesen

Kada svetlost čini preplavi prostoriju u kojoj je Ašija plakala, ona preneraženo diže glavu.
Koliko već dugo niko nije uspeo da joj se prišunja neprimećen? Zar je zaboravila sve čemu ju je
učitelj naučio?

Enkido bi te se stideo, rekla je Miha, i bila je to istina. Kako da predvodi Šaram ting kad
ne ume da posavetuje ni samu sebe?

Ona se okrenu ka vratima, očekujući Kadživu, ali na prizor muža srce joj još više klonu.
Možda je inevera što ju je Asom zatekao ovako, nateklih i vlažnih očiju, neuspelu majku baš kao
i neuspelog borca u alagai’šaraku. Sada će joj, kao i mnogo puta pre toga, reći da se odrekne
koplja. I možda je i u pravu.

„Tika je opet pala u vatru.“ Asom iz rukava izvuče besprekorno belu maramicu i pruži joj
je da obriše oči. „Ali sam je strpljivo slušao dok se nije zamorila, premda - sam Everam zna - ni
planina ne bi imala za to strpljenja.“

Ašija se nasmeja i i šmrknu se u maramicu.
»Dživo, vesti o tvojim podvizima već su stigle do palate“, reče Asom.
Ašija ga malaksalo pogleda. On zna. Everam ga prokleo, već zna kako se van Lavirinta
otela kontroli. Hoće li joj oduzeti koplje sad kad Izbavitelj nije tu da ga spreči? Asom i njen otac
dugo i naporno su se zauzimali za to da joj se zabrani alagai’šarak. Ašan na prestolu od lobanja
bio je sve što im je trebalo. Čak ni damadža neće moći da ih zaustavi.
„Oni ljudi su ispali glupi što su se odvojili od jedinice“, nastavi Asom. „Samo
Everamovom bezgraničnom milošću vi ste bile tu i spasle ih od njih samih. Dživo, dobro si se
pokazala.“
Ašiju preplavi olakšanje, premda pomešano s mučnim kovitlacem griže savesti. Je li ona
sama ispala išta manje glupa?
Još ju je više zbunjivao izvor ove hvale. Da li se Ašan ikad udostojio da je pohvali? Reči
su je izdale; samo ga je gledala i čekala preokret.
Asom pređe preko njene krevetske odaje i priđe krevetu, kakav koriste ljudi iz
zelenpredela. On sede, utonu u perjani dušek, pa istog časa ustade.
„Everamove mu brade“, reče. „Ti stvarno spavaš na ovom čudu?“
Ašija shvati da joj muž nikad pre ovoga nije video spavaće odaje. Ona zavrte glavom.
„Plašim se da će me progutati. Spavam na podu.“
Asom klimnu glavom. „Običaji ljudi iz zelenpredela mogli bi nas smekšati isto kao njih.“
„Možda pojedince“, reče Ašija. „Ljude slabe volje. Ali je na nama, na Izbaviteljevoj lozi,
da im pokažemo bolji put.“
Asom ju je gledao dugo, pa poče da se šetka po sobi, ruku prekrštenih na leđima, šaka
zavučenih u rukave.
„Kao muž sam te izneverio“, reče. „Znao sam da nikad neću biti dobar u tome, ali nisam
shvatao kud će te to oterati.“
„Everam mi je namenio ovaj put pre nego što si me ti uzeo za ženu“, kaza Ašija. „Ja sam
ono što je damadža napravila od mene: Everamova kopljanička sestra. Ona je to znala, i
savetovala je da se ovaj brak ne sklapa, ali naši očevi nisu slušali.“

Asom klimnu glavom. „Ni Asukadži; on je stalno navaljivao da se brak sklopi. Ali možda
je to inevera. Majka mi je o zatamnjenju rekla jedno: velik muškarac ne plaši se da će mu
supruga preoteti slavu. Uz njenu podršku doseže još i veće visine.“

On joj priđe, pa joj, ne obraćajući pažnju na mrlje crnog gnoja po njenim prstima, pruži
ruku da je podigne na noge. „Ja izgleda nisam velik muškarac, ali možda, uz tvoju pomoć, nije
kasno.“

Ašija suzi oči. Ne osvrćući se na njegovu ruku, ona savi noge i odbaci se u stojeći položaj.
„Šta hoćeš da kažeš, mužu? Moraš mi oprostiti, hoću jednostavne reći, jer često je među nama
dolazilo do nesporazuma. Kakvu to podršku tražiš od mene?“

Asom se pokloni. Ne dugo i duboko kao da joj se pokorava, ali svejedno ju je taj znak
poštovanja iznenadio. Još od venčanja, muž joj se nikad nije poklonio. „Noćas? Ništa izuzev mira
među nama i nove nade da ćemo očuvati brak, kao što je Izbavitelj i zapovedio. Sutra...“ On
slegnu ramenima. „Videćemo šta donese zora.“

Ašija zavrte glavom. „Ako pod očuvanjem braka’ podrazumevaš da se opet podvrgnem
tvom dodiru i rađam ti još sinova...“

Asom diže ruku. „Imam jedanaestoricu braće među naj’damama, i još na desetine među
naj’Šaramima. Uskoro ću imati na stotine nećaka. Loza Džardira, gotovo istrebljena u prošlom
pokolenju, opet cveta. Napravio sam sina i naslednika i time obavio svoju dužnost. Više dece mi

ne treba. Koje bi dete moglo biti bolje od našeg Kadžija?“
Asom obori pogled ka podu. „Dživo, oboje znamo da sam puš’ting. Ne čeznem za

ženskim dodirom. Ona noć je bila...“ On žustro zavrte glavom, kao da želi odagnati sliku iz misli.
Onda diže glavu i pogleda je u oči. „Ali ponosim se tobom, moja dživo ka. I svejedno

mogu da te volim na svoj način, ako mi dopustiš.“
Ašija ga je dugo gledala i razmatrala. Asom i njen brat još od prve bračne noći za njeno

srce bili su mrtvi. Ima li povratka sa samotnog druma?

„Zašto si ponosan na mene?“, upita ona.
„A?“, reče Asom.
„Kažeš, ponosan si na mene.“ Ašija skrsti ruke. „Zašto? Pre dve nedelje si stajao pred

Šar’Dama Kaom, kukao kako te sramotim i zahtevao razvod.“
Sad je na Asoma došao red da se zapilji dok vaga osećanja i bira reči. „A ti si stajala

pored mene, žestoka i sigurna u svoje mesto u Everamovom planu. Zavidim ti na tome, rođako.
Zovu me ’Naslednik Ničega’. Kad sam ja pa razumeo svoje mesto u njemu?“

On mahnu prema njoj. „Ali ti si drugo. Prva Šaram’ting; slaviš Everama u svetom

alagai’šaraku.“
On zastade, a oči mu načas odlutaše ka podu. Uzdahnu, pa opet diže pogled, susrete njen i

zadrža ga. „Dživo, pogrešio sam što sam ti uskratio ono što si želela. Bilo je to iz ljubomore -

velikog greha protiv Everama. Pokajao sam se pred Tvorcem, ali tebi sam naneo štetu.

Preklinjem te - prihvati izvinjenje.“

Ašija je bila preneražena. Izvinjenje? Od Asoma, Amanovog sina? Pitala se spava li, da
nije ovo neki čudnovat san?

„Iz ljubomore?“, upita.
„I ja žudim za pravom da se borim u noći“, reče Asom. „Tu čast ne uskraćuje mi pol, već
boja odore. Bio sam... ogorčen što je jednoj ženi dato pravo da radi ono što ja ne smem.“
„Kako se bližimo Šarak kau, običaji se menjaju svakog dana“, reče Ašija. „Izbavitelj je
bio ljut kad ti je zabranio da se boriš. Možda kad se vrati..
„A ako se ne vrati?“ kaza Asom. „Sada tvoj otac sedi na prestolu, ali on nema ratničko
srce. Nikad neće dopustiti damama da se bore.“

„Isto se govorilo i za moje kopljaničke sestre“, reče Ašija. „Ako je to ono što želiš, treba
da se miriš s damadžom, ne sa mnom.“

Asom klimnu glavom. „Može biti. Ali ne znam odakle da počnem. Oduvek znam kako
Džajan nije vredan da nasledi oca, ali sve do danas nisam bio svestan da sam i ja izneverio

roditelje.“
„Damadža te je proglasila budućim naslednikom prestola od lobanja“, reče Ašija. „Nije to

sitnica.“
Asom odmahnu rukom. „Beznačajan gest. Ašan je mlad. Šarak ka će po svoj prilici doći i

proći pre nego što ga Everam pozove u raj, a ja ću ostati da gledam s minareta.“
Ašija mu položi ruku na rame. Na ovaj dodir on se ukoči, ali se ne izmaknu. „Damadža je

pod većim pritiskom nego što si svestan, mužu. Idi k njoj. Ona će ti pokazati put do časti.“
Asom posegnu ka njenom ramenu i ruke im se isprepletoše. Ašija se ukoči. Bio je to znak

poverenja među upražnjavaocima šaraska; dakle, oboje su onom drugom davali priliku da
naprave polugu i iskoriste je za napad.

„Daću sve od sebe“, reče Asom. „Ali njeno prvo naređenje bilo je da se pomirim s
tobom.“

Ašija ga stegnu za rame. „Nisam ti slomila ruku, mužu. Ni ti meni. To je dovoljno
pomirenje za početak.“

U novoj odori Inevera se izležavala na postelji od jastuka pored prestola od lobanja.

Skandalozna po krazijskim merilima, njena jarka, šarena svila još je bila predmet zgranjavanja u
kulturi gde svaka pristojna žena nosi crno, belo ili svetlosmeđe.

Ipak, svila sada nije bila prozirna. Muškarci neće više ispod nje nazirati sevanje kože,
uvek Izbavitelju na raspolaganju. Nije pokrila kosu, ali sada su joj uvojci bili čvrsto spleteni i
protkani zlatom i draguljima umesto da padaju slobodno kako bi ih Izbavitelj milovao.

Pogled joj kliznu po aurama muškaraca u prostoriji. Svi odreda, čak i Ašan, plašili su je
se. On se nelagodno promeškolji na prestolu.

I to je bilo baš kako treba.
„Šaram ka!“, izviknu stražar na vratima kada Džajan krupnim koracima uđe u prostoriju,
prođe damadžije, pope se i stade preko puta Asoma, na četvrti stepenik.
Tako su se dogovorili posle višesatnih pregovora njihovih grupa. Četvrti stepenik bio je
dovoljno visoko za tiho savetovanje, ali dovoljno nisko da su im oči u nivou ispod Ašana kada
sedi, i na istoj visini. Kockice su predvidele krv na ulicama bude li jedan stajao više ili niže.
Džajanova pratnja ostala je u podnožju. Hasik - Amanov osramoćeni zet, evnuh - sada je
išao Džajanu za petama kao ratni ker. Uz njega su stajali kai’Šaram Džarim, u Šandžatovom
odsustvu zapovednik Izbaviteljevih kopalja, i Džajanova polubrača, kai’Šarami Iha i Šaru,
najstariji Amanovi sinovi s Taladžom i Everalijom. I jedan i drugi imali su po sedamnaest godina
i zadobili su crninu pre svega nekoliko meseci, ali već su zapovedali velikim šaramskim
odredima.
„Šaram ka.“ Ašan uputi Džajanu učtivo klimanje glavom. Andra nikad nije voleo
Ineverinog prvenca, ali nije bio toliko glup da dopusti da se jaz između njih produbi. „Kako ide
odbrana Everamovog Dara?“

Džajan se pokloni, ali plitko i radi reda; nije iskazivao pokoravanje kakvo jedan šaram ka
duguje svom andri. „Odbrana je snažna... andro.“ Dok je gledao naviše, u teču, Inevera ga je
gotovo čula kako škrguće zubima na ovu titulu. „Još od zatamnjenja nije primećen ni jedan jedini
demon kilometrima i kilometrima od prestola. Šarami moraju da zađu daleko ne bi li uopšte i
okvasili koplja. Nakon što su demoni popalili njive, sagradili smo nove bedeme i osnovali

vatrogasne jedinice u činskim selima vrednim spašavanja, a druga smo pretvorili u lavirinte da
tamo hvatamo i kinjimo alagaije u noći, i još više im desetkujemo snage nakon pobede nad njima
o zatamnjenju.“

Pobede. Diplomatski izbor reći. Čak i Džajan zna da to nije baš tako. Jedino što je
zapravo pobedilo alagaije o zatamnjenju bilo je sunce. Vratiće se oni, snažni kao i uvek.

Ašan klimnu glavom. „Dobro si se pokazao, šaram ka. Otac će ti biti ponosan kad se
vrati.“

Džajan pređe preko pohvale. „Moram još nešto da iznesem pred dvorane.“ Inevera se
namršti, premda su je kockice već upozorile na ovo.

Džajan pljesnu rukama; u prestonu dvoranu uđe četrnaest mišićavih mladića u crnim
bidoima i pade na jedno koleno u preciznom redu iza njega. Svi su na leđima nosili štitove, a u
rukama koplja. Inevera ih pogleda, i na svakom šesnaestogodišnjem licu vide zgodne crte svoga

muža. Jedan je bio njen treći sin, Hoškamin, ostali Taladžini i Everalijini drugorođeni sinovi, kao
i prvenci svih damadži’ting izuzev Keve.

„Andra je bez sumnje prepoznao moju braću, Šar’Dama Kaove sinove“, reče Džajan.
„Njihova starija braća“, on pokaza na Ihu i Šarua, „pa čak i ja - sa sedamnaest smo odenuli
crninu. Ali iako su mladi, moja braća imaju očevo šaramsko srce. Kada su saznali da je odsutan,
svi su zahtevali pravo da se bore u noći. Obuku u šaraju i Šarik Hori prošli su besprekorno, i
nisam video razloga da odbijem. Lično sam im bio adžin’pal i pomogao im da okrvave ruke u
Novom lavirintu. Svaki je svojeručno poslao po bar jednog demona u ponor. Molim da se
proglase za kai’Šarame, u skladu sa evedžanskim zakonom.“

Ašan baci pogled ka Ineveri. Novim ratnicima crnina se mogla dodeliti samo uz

odobrenje dama’ting, koje bi bacile kosti za njih, a jedino Inevera i njene dživa sen mogle su da

proriču Izbaviteljevim sinovima.
Džajan je bio prepredeniji nego što je Inevera pretpostavljala. Kockice su joj saopštile

kako je on zahtevao od dečaka da se bore, ali nijedan nije bio nevoljan. Onog časka kada odene
crnu odoru i stavi beli veo, svaki Amanov sin steći će veliki uticaj među ratnicima svog plemena,
i svi će biti odani Džajanu. Ako ih proglasi za Šarame, to će znatno uvećati sinovljevu moć u
trenutku kad još može probati da preotme presto.

Ipak, nije lako mogla ni da odbije. Inevera je bila vrlo uticajna među svojim
suprugama-posestrimama, ali čak ni ona nije tolika budala da ih sve uvredi jednim potezom.
Bacala je kosti za sve dečake u porođajnoj krvi; po zakonu, ako su se borili u noći i pobedili
alagaije, mogli su da zatraže pravo koje im po rođenju pripada.

Ona klimnu glavom u znak dopuštenja, a lice joj ostade spokojno.

„Učinjeno“, reče Ašan sa olakšanjem. „Ustanite, kai’Šarami. Everam s ponosom vidi
Izbaviteljeve sinove.“

Dečaci spretno poustajaše, ali nisu klicali niti podvriskivali, već su se poklonili prestolu i
veoma disciplinovano su stajali. Džajan, međutim, nije mogao sakriti samozadovoljan osmeh na
licu.

„Teška su ovo vremena za Kraziju, sad kada Izbavitelj nije tu“, kaza Asom. „Vreme je,

može biti, da i njegovi sinovi među damama odenu bele odore.“
Damadžije kao da je neko polio kofom kamilje vode. Načas su stajali preneraženo, sve

uvređeniji i uvređeniji, a Inevera se sladila. I ona je navijala za unapređenje Amanovih sinova
među damama. Što pre dečaci dobiju belo, to će pre preuzeti vlast nad svojim plemenima i
poštedeti je večitog gunđanja ovih staraca.

„To je smešno!“, obrecnu se Aleverak. „Nijednom petnaestogodišnjaku nikad nije

dodeljena belina.“ Ukoliko ga je jučerašnji poraz zastrašio, nije to pokazivao. Belinina magija ga

je izlečila i izgledao je zdravije nego već godinama. Ipak, ako je osećao da duguje išta Amanovoj
madžanskoj supruzi, to ga nije sprečilo da se usprotivi napredovanju njenog sina. Unaprede li
Madžija u damu, Aleverak će izgubiti više nego iko drugi.

Od ostalih damadžija dopre horsko odobravanje, i Inevera udahnu, usredsređena na
središte svoga bića. Daj Everame da se uskoro otarasi ovih užasnih ljudi, koje više zanima da
zadrže vlast nego da pomognu sopstvenom narodu.

„Mnogo šta će se prvi put desiti pre nego što Šarak ka otpočne“, kaza Asom. „Ne
uskraćujmo vođe narodu kad su dame već odsutne jer zavode mir po činskim selima.“

Šarajući očima po sobi, Ašan ovo razmotri. Kao damadži bio je odlučan predvodnik
Kadžija, ali pre je bio diplomata nego andra, jer žudeo je da svima ugodi i osigura svoj položaj.

Svejedno, Aman mu je naredio da preuzme presto kako bi mu sačuvao sinove u životu; ne
treba biti naročito uman pa shvatiti kako bi to lakše išlo kad bi bili u belom.

„Primi ih“, dahnu ona. Simboli prenesoše reći samo u njegove uši.
„Godine su nevažne“, reče Ašan naposletku. „Postoji kušnja za belu odoru, i oni će se
suočiti s njom. Od Izbaviteljevih sinova zavisi hoće li je proći. Asom će lično posmatrati kušnju i
izveštavati me.“

Na ovu neočekivanu izjavu Inevera vide blesak zadovoljstva u aurama damadži’ting,
nalik na odraz u ogledalu mrzovoljnog oblaka oko damadžija. Tumačenje aura još je pipavije od
kockica, ali sa svakim proteklim danom postajala je sve veštija.

Sledeća tačka na dnevnom redu bilo je pitanje novih Šaram’ting u noći. Otkako je Aman
stvorio Šaram’ting - da bi dao prava jednoj činskoj ženi, ni manje ni više - među ženama sve više
je uzimao maha pokret ubijanja alagaija; time su sticale muška prava na posedovanje zemlje,

svedočenje na sudu i slobodu da odbiju dodir muškarca. Žene su svakog dana dolazile u
dama’tinšku palatu, mnoge tajno, i preklinjale da ih prime na obuku. Inevera ih je prepustila Ašiji

i nije zažalila zbog te odluke.

Čittske žene, nenavikle na jaram evedžanskog zakona, dolazile su u velikom broju, često
uz podršku muževa. Dotok krazijskih žena bio je slab. Tri hiljade godina batina utuvile su im

pokornost u glavu, i premda je pokret rastao, još ga je nadvladavalo žestoko i gotovo jednoglasno

protivljenje krazijskih muškaraca, muževa, očeva, braće - pa čak i sinova još u svetlosmeđem.
Mnogim ženama zabranjivalo se da bez pratnje izađu iz kuće, a kada bi probale da se išunjaju do
palate, surovo su ih tukli.

Čak ni one koje odenu crninu nisu bile bezbedne. Uz pomoć oružja sa simbolima sve su
pobedile alagaije, ali i one najbolje imale su za sobom tek nekoliko nedelja obuke u poređenju sa
većinom Šarama, koji su se time bavili čitavog života. Mnoge žene su nalazili pretučene,
silovane ili ubijene.

Ipak, uvek je bilo krvi za alagai hore, i kada bi Inevera našla napadače, uskoro bi im u
posetu navratile Ašija i njene kopljaničke seste. Zločin bi im vratile desetostruko i ostavile
njihove ostatke tamo gde će ih drugi naći - i zapamtiti lekciju.

Kao da ju je prizvala ova pomisao, u prestonu dvoranu uđe Ašija i doprati dve grupe žena
do podijuma. Veća skupina - dvadeset žena koje su prošle obuku u dama’tinškoj palati - kleknu u
gusto zbijenim redovima da sačeka presudu. Neke su na sebi imala dal’tinšku crninu, druge
raznolikije činske haljine.

Ašija je neumoljivo motrila na žene, ali Inevera joj je u auri videla ponos. Sve bolje

poznavanje alagajskih linija moći i tačaka preseka dopustilo joj je da stvori šarakine koji su se
više oslanjali na poluge i preciznost nego na snažne ruke. Ovaj stil borbe nazivala je Everamovim

preciznim udarcima, i valjano je podučavala žene.
Druga grupa je bila neobičnija. Sedam prostih dal’ting, zbijenih na kolenima; zajedničku

auru prožimali su im strah i rešenost. Kod nekoliko žena su se ispod crnine pomaljali krvavi

zavoji, znaci rana od alagaija. Jednoj su cela ruka i deo lica bili obmotani belim zavojima, već
punim smeđih mrlja. Vatreni dah. U ženinoj auri videla je duboke opekotine. Bez magije se nikad
neće potpuno oporaviti.

Druga žena imala je modrice oko oćiju i, kako se činilo, slomljen nos ispod vela. Inevera
nije morala podrobno zagledati da bi ustanovila kako ove povrede nisu potekle od demona.

„Kćeri.“ Ašan klimnu Ašiji glavom u znak pozdrava. I dalje je bio nezadovoljan njenim
novostečenim položajem, ali i dovoljno mudar da je ne podriva javno. „Koga mi to dovodiš pred
presto od lobanja?“

„Kopljaničke pripravnice, vrli andro“, reče Ašija. Ona pokaza na svoje učenice. „Ove
žene sve su prošle obuku u dama’tinškoj palati i ubile su demone u alagai’šaraku. Molim da se

proglase za Šaram’ting.“

Ašan klimnu glavom. Nije mu se dopadala pomisao da izigrava vođu ženama koje su se
latile koplja, ali dovoljno je često gledao Amana kako to radi, pa se nije opirao. On se okrenu
damadži’ting Kevi. „Jesu li bacane kosti?“

Keva klimnu glavom. „Dostojne su.“

Ašan kratko mahnu ka ženama. „Ustanite, Šaram ting.“

Žene se podigoše i duboko se pokloniše pre nego što ih je Ašija raspustila.

Ašan se zagleda u skupinu uplašenih dal’ting koje su se grčile pred podijumom. „A ove
druge?“

„Dal’ting bez obuke iz jednog handžinskog sela“, kaza Ašija. Damadži Ihah se ukoči.
„Čast im ne zna za granice. Rešile su da se odazovu na Izbaviteljev poziv, izašle u noć i ubile
demona. Mole za prava koja im je Izbavitelj obećao.“

„Zavisi kako to predstaviš“, reče Džajan.
Ašija mu klimnu glavom. „Moj rođak se ne slaže.“
Ašanova aura se smrknu. „Ćerko, obraćaćeš se šaram kau s poštovanjem koje mu
sleduje.“ Glas mu je bio duboka tutnjava, daleko od onog malopređašnjeg, tihog. „Možda služiš
damadžu, ali Džajan je svejedno na višem položaju od tebe.“

Ašan se okrenu Džajanu. „Izvinjavam se zbog neotesanosti svoje ćerke, šaram ka.
Uveravam te, biće kažnjena.“

Džajan klimnu glavom i odmahnu rukom. „Bespotrebno je, tečo. Rođaka mi je možda
ratnica, ali je žena, i ne može se od nje očekivati da obuzdava osećanja.“

„Istina“, složi se Ašan. „Šta šaram ka ima da kaže po ovom pitanju?“

„Ove žene su odmetnice“, reče Džajan. „Osramotile su porodice lakomislenim delima,
dovele ostale seljane u opasnost i izazvale smrt jedne nevine žene.“

„Ozbiljne optužbe“, reče Ašan.
Džajan klimnu glavom. „Pažljivo su sve isplanirale i s predumišljajem prekršile zabranu

izlaska koju je tamošnji dama doneo, prenebregle naređenja svojih šaramskih muževa, iskrale se
noću iz kuće i izašle iz kruga seoskih simbola. Namamile su jednog jedinog plamenog demona u
grubo načinjenu klopku i opkolile ga. Sklepanim oružjem i štitovima, loše oslikanim ukradenim
činima koje su precrtale sa opreme svojih časnih muževa, napale su ga. Bez obuke, jedna žena je
poginula, a nekoliko je ranjeno. Kao posledica ove bitke, čitavo selo umalo je izgorelo u požaru.“

„To nije...!“, izbrblja jedna žena, ali ostale je ščepaše i zapušiše joj usta. Žene nisu smele
da govore u andrinom prisustvu izuzev ako im se neko obrati, a ionako po evedžanskom zakonu

nisu mogle svedočiti pred zakonom. Muževi će govoriti u njihovo ime.
Džajanov pogled odluta ka ovom komešanju, ali on ne reče ništa. Bile su to, na kraju

krajeva, samo žene.

Ašija se duboko pokloni, vešto izigravajući pokornost, taman koliko da se podsmehne a
da ga ne uvredi zaista. „Reči časnog krazijskog šaram kaa, Izbaviteljevog prvenca, mog rođaka
vrlog Džajana asu Amana am’Džardira am’Kadžija, neka bi poživeo doveka, jesu istinite, oče,
premda je malo preterivao u pojedinostima.“

Džajan skrsti ruke, s naznakom podrugljivog osmeha u uglu usana.

„Takođe su nebitne“, kaza Ašija.
„A?“, reče Ašan.
„I ja sam kršila zabranu izlaska i prenebregavala muževljeva naređenja kako bih izašla u
noć“, reče Ašija. „Zabrana izlaska je i smišljena da bi svaka žena koja kroči u noć prekršila
zakon.“ Ona pogleda oca u oči. „Onog dana kada me je Izbavitelj proglasio za Šarama pretresao
si s njim sva ova pitanja, i ona ga tada nisu sprečila. Ne bi trebalo ni tebe da spreče sada. Po
rečima samog Šar’Dame Kaa, svaka žena koja ubije demona ima se proglasiti za Šaram ting.“
Ašan se namršti, ali Džajan ne beše završio.

„Istina“, reče. „Ali ja sam izbrojao sedam žena, a ubijen je samo jedan demon. Ko će
znati ko je zadao smrtni udarac? I jesu li ga sve one uopšte napale?“

„Takođe nebitno“, reče Ašija, na šta je Džajan prostreli pogledom. „Svi ratnici ubijaju
zajedno, naročito kad naj’Šarami treba da okrvave ruke. Po tim tvojim merilima, nema ratnika u
Kraziji koji nije prisvojio nešto što mu ne pripada. I koplje samog Izbavitelja bilo je jedno od

desetine, i više, u rukama saterivača, njegove prve noći u Lavirintu.“
„Ćerko, Izbavitelj je te noći imao dvanaest godina“, reče Ašan, „i poslali su ga u Šarik

Horu na još pet pre nego što su mu dali crninu.“

Ašija slegnu ramenima. „Svejedno, ako se zajednička ubistva ne računaju, morao bi da
oduzmeš crninu svakom ratniku koji je zadobio položaj pre nego što nam je Izbavitelj vratio

bojne čini, i još polovini ostalih. Svrha tog krvavljenja ruku nije da ubiješ demona bez pomoći.
Svrha mu je da se ratnikova hrabrost stavi na probu, da se vidi hoće li se nepokolebljivo suočiti sa
alagaijima. Ove žene jesu. Uistinu, njihova kušnja bila je i veća zbog nedostatka prave obuke i
opreme. Zar nam ne trebaju upravo ovakva srca sad kad nam je Šarak ka na pragu?”

„Može biti“, složi se Ašan.

„A može i ne biti”, umeša se damadži Ihah. „Andro, ne misliš valjda da unaprediš ove

žene. Handžinke su. Daj da ja lično rešim ovo.“
„Damadži, ne bih rekao da imam izbora”, kaza Ašan. „Ja nisam ni iz jednog plemena, i

moram se pridržavati Izbaviteljevih zapovesti.”

„Ti si andra”, obrecnu se Aleverak. „Naravno da imaš izbora. Ćerka ti izvrće Izbaviteljeve
reći da te ulovi u klopku, ali ne govori celu istinu. ’Svaka žena koja ubije alagaija u
alagai’šaraku biće Šaram’ting’, rekao je Izbavitelj. Ne bih rekao da se ovo računa. Šarami ne
krvave ruke bez odobrenja nastavnika obuke. Alagai’šarak je sveti obred, nije isto kao kad se

neke glupače iskradu u noć zato što im je tako dunulo.”
Ostali damadžiji zagunđaše u znak slaganja, a Ineveri se steže vilica. Opet je promukli hor

staraca citirao sveto pismo, prepričavao nebitne anegdote i mudro upozorio da se prava Šarama
ne dele baš šakom i kapom. Milovala je štapić od hore za pojasom, i načas zamišljala kakav bi
osećaj bio razneti ih sve zajedno i prognati ih u ponor.

„Je li ijedan muškarac bio svedok ovog događaja?”, upita Ašan kada je žagor utihnuo. Još
nije pitao same žene; verovatno i neće.

Džajan se opet pokloni. „Andro, muževi ovih žena čekaju ispred, i preklinju da ih saslušaš
pre nego što doneseš odluku.”

Ašan klimnu glavom, i uvedoše muškarce. Svi su nosili crninu, premda, po izgledu i

opremi sudeći, nijedan nije bio ratnik vredan pomena. Aure su im bile obojene gnevom, sramom i

zapanjenošću koliko je presto veličanstven. Jedan je bio naročito uzrujan, i jedva je obuzdavao
želju za nasiljem, koja je zračila iz njega kao smrad.

Udovac. Inevera se malčice promeškolji na jastucima. Čuvaj se ovog, reče ona prstima.
Vidim ga, damadža. Ašiji je ruka opušteno visila uz bok, a odgovor je prošaputala

spretnim prstima.
„Sveti andro, ove žene su mi ubile suprugu“, reče uzrujani ratnik i uperi prst. „Moja

Čabava ne bi mi uskratila poslušnost i ponela se tako glupo bez njihovog ogavnog uticaja.
Zahtevam njihove živote kao nadoknadu.“

„Laže!“, zavika drugi čovek. On pokaza na sopstvenu suprugu, prebijenu dal’ting. „Moja
žena je posle strašne nesreće pobegla k meni, i otvoreno mi kazala da je Čabava bila među
kolovođama i huškala je ostale. Žao mi je zbog gubitka koji je proživeo moj kopljanički brat, ali
nema prava da traži osvetu zato što je sam bio neuspešan muž.“

Udovac se okrenu i zamahnu na njega, i načas su dvojica ratnika razmenjivala udarce.
Aman na svom dvoru nije trpeo nikakvo nasilje, ali činilo se da niko, čak ni Ašan, nema želju da
ih zaustavlja sve dok drugi čovek ne obori udovca na pod u bolnom zahvatu.

Ašan glasno zapljeska rukama. „Argument mu drži vodu. Everam ne bi podario pobedu

lažovu.“

Inevera dahnu. Nije lažov. Samo ratnik koji je prebio ženu.
Drugi čovek se pokloni. „Molim svetog andru da prepusti žene na staranje nama,
zakonitim muževima, da ih mi kaznimo. Kunem se Everamom, neće ponovo osramotiti porodice,
pleme niti tvoj presto.“
Ašan se zavali na prestolu, sklopi šake i zagleda se u žene. Ašija je slučaj iznela
ubedljivo, ali Inevera je novom andri u očima videla da će je svejedno odbiti. Kad bi mu se
pružila prilika, Ašan bi oduzeo koplja svakoj Šaram’ting, uključujući i Ašiju.
Trebalo je prvo da dovede žene pred mene, pomisli Inevera. Možda je i ovo volja

Everamova.

Život u severnim predelima, gde žene imaju ista prava kao muškarci, pokazao je

Krazijkama da se ne mora živeti pod muževljevom sandalom. Ljudi iz zelenpredela nisu bili u
stanju da se suprotstave krazijskim kopljima, ali u Sunčanom ratu su pogodili neprijatelje pravo u
srce. Sve više i više žena zahtevaće ono što im pripada i pre ili kasnije neko će morati da se
uhvati ukoštac sa sveštenicima.

Inevera nije želela javno da nameće Ašanu svoju volju baš prvog dana na prestolu od
lobanja, ali ako se on ne opameti sam, dobro.

Ona zausti nešto, ali zaustavi je Asom, koji glasno pročisti grlo i progovori zvonkim
glasom. „Moja časna supruga je u pravu.“

Ašanovo lice otrombolji se od iznenađenja, a kada Asom siđe s podijuma da preuzme reč,
čak i Inevera zaneme. Mladić je ranije bio žučan protivnik osnivanja Šaram’ting i dodele crnine
svojoj ženi i rođaki.

„Istina je, moj vrli otac je rekao da se demoni moraju ubiti u alagai’šaraku“, reče Asom,
„ali šta je alagai’šarak zapravo? To bukvalno znači ’rat s demonima’, a rat nije nikakav obred.
Alagaiji su neprijatelji čitavog čovečanstva - i muškog i ženskog dela. Svaka bitka protiv njih je
alagai’šarak.“

Džajan otpuhnu. „Moj brat dama pogrešno shvata rat, naravno.“
Bila je greška tako nešto reći na dvoru gde su sveštenici u većini, što je bio samo još bolji
dokaz da Džajan uglavnom govori bez razmišljanja. Ašan i damadžiji ljutito su ga streljali

pogledima.

Naposletku Ašan reši da pokaže zube i progovori istim onim dubokim, gromkim tonom

kojim se malopre obratio ćerki. „Zaboravljaš se, šaram ka. Služiš volji bele odore.“
Džajan preblede, i u auri mu se rascveta gnev. Ruka mu steže koplje, i da je bio samo za

mrvicu budalastiji, upotrebio bi ga, pa makar to gurnulo čitavu Kraziju u građanski rat.
Asom je, vrlo mudro, zadržao neutralan izraz lica, ali to ga nije spasio od mrkog

Ašanovog pogleda. „A ti, naj’andro, nisi li se ti, pre dve nedelje, dugo i uporno protivio odluci da

se žene late koplja, pred istim ovim prestolom?“
Asom se pokloni. „Uistinu jesam, tečo. Govorio sam strastveno i ubeđeno. Ali pogrešio

sam i moj časni otac se s pravom nije obazirao na moje molbe.“
On se okrenu i pređe pogledom po prostoriji. „Šarak ka je na pomolu!“, zagrme on. „I

Izbavitelj i damadža rekli su da je tako. A ipak smo razjedinjeni, smišljamo sitnodušne izgovore
da nekog pustimo u borbu dok drugi besposleno stoje po strani. Ali, što se mene tiče, kad se
Izbavitelj vrati sa svim Najinim armijama za petama, u toj veličanstvenoj bici biće slave i časti
dovoljno za sve. Moramo biti spremni za borbu, svi do jednog.“

On pokaza na Ašiju. „Istina je, tvrdio sam kako žena ne treba da mi se lati koplja. Ali nije
nam donela ništa izuzev časti i slave. Stotine duguju živote njoj i njenim kopljaničkim
posestrimama. One na bojnom polju brane damadžinu čast i poverena im je njena zaštita. Svima
nam podižu moral. Žene nam ulivaju snagu. Izbavitelj je jasno kazao. Svima koji imaju volje da
pođu u Šarak ka moramo dopustiti da se bore.“

On ućuta i, glatko kao da su vežbali, na upražnjeno mesto stupi Asukadži. Njih dvojica
bijedan drugog uvek prvi podržali.

Ašan zavrte glavom. „Everama mu, nećeš valjda i ti.“
Asukadži pokaza na muževe Šarame. „Šta to ovi muškarci kriju kad se plaše svedočenja
rođenih supruga ako ih unapredimo? Možda će se, pred takvom pretnjom, neki muževi ponašati
smotrenije. Ove žene su se borile protiv alagaija. Padnu li nam zidine, one će biti poslednja linija
odbrane naše dece. Kad već toliko zavisi od njih, zašto da nemaju prava?“
„Uistinu, zašto ne?“, upita Inevera pre nego što ijedan muškarac smisli šta će da odbrusi.
Ona se osmehnu. „Vi muškarci se prepucavate kao da je odluka na vama, ali Izbavitelj je dao
Šaram’ting meni, i ja odlučujem ko će dobiti crninu a ko ne.“
Olakšanje u Ašanovoj auri svedočilo je da se ne mrgodi baš od srca; ovo ga je poštedelo
odgovornosti za proglas kojim bi stekao neprijatelje ma za šta da se opredeli.

„Umšala.“ Ona mahnu svojoj supruzi-posestrimi, damadži’ting Handžina. „Proreci im

sudbinu.“
Mnoge oči se razrogačiše. Proricanje se odvija nasamo. Dama’ting čuvaju svoju magiju u

tajnosti, i to s dobrim razlogom. Ipak, trebalo je podsetiti muškarce da ovde na delu nije samo

politika. Treba da se vode Everamovom voljom, ne sopstvenim nebitnim potrebama.

Žene su kleknule u polukrug oko Umšaline tkanine za proricanje. Pošto su sve nosile

pocrvenele zavoje, damadži’ting ih dodirnu kockicama po ranama i nakvasi ih krvlju potrebnom

za proricanje.
Inevera priguši svetlost čini u odaji. Ne da bi olakšala bacanje, jer svetlost simbola nema

nikakvog uticaja na kockice. Učinila je to kako bi svi videli onaj poseban sjaj hora kako pulsira
crveno u ritmu Umšaline molitve. Kad god bi ih bacila, opčinjeni muškarci su se trzali na svaki
blesak.

Naposletku Umšala sede na pete. Okrenu se, ne obraćajući pažnju na Ašana, i obrati se
Ineveri. „Damadža, gotovo je.“

„I šta si videla?“, upita Inevera. „Jesu li se ove žene hrabro držale u noći? Jesu li
dostojne?“

„Jesu, damadža.“ Umšala se okrenu i pokaza prebijenu ženu. „Osim ove. Ilidža va Fastu

poklekla je kad je trebalo udariti i pobegla je od demona, što je izazvalo Čabavinu smrt i povrede
nekoliko drugih. Ona nije ubila.“

Ilidžina aura pobele od užasa, ali ostale žene ostale su uz nju u znak podrške - čak i žena s
teškim opekotinama. Iz sažaljenja Inevera ih je pustila časak, ali ništa ona tu nije mogla. Kockice
su mač s dve oštrice.

„Šest unapređujemo“, reče. „Šaram’ting, ustanite. Ilidža va Fastu se vrača mužu.“ Bilo je
to surovo, ali bolje nego da Inevera prepusti njenu sudbinu damadžiju Ihahu, koji bi je verovatno

javno pogubio zbog lažnog svedočenja pred prestolom.
Ilidža zavrišta kada joj Fastu priđe s leđa, krupnom pesnicom je dograbi za kosu i odvuče

je unazad iako je još klečala. Teturala se, nesposobna da ustane, dok ju je Fastu vukao iz sobe;
vapaji su joj se orili među zidovima, a damadžiji su gledali s hladnim zadovoljstvom.

Donesite mi ruku kojom je vuče pre nego što sunce zađe, reče ona Ašiji jezikom znakova.
Ašijini prsti odgovoriše uobičajenim, skrivenim šapatom. Čujem i poslušaću, damadža.
„Čekajte!“, zavika jedna žena i privuče sveopštu pažnju. „Kao Šaram’ting, želim da
svedočim u Ilidžinu korist, i o zločinima Fastua asu Fastua am’Ihana am’Handžina.“
Inevera mahnu, i stražari spustiše koplja da zapreče pred Fastuom vrata prestone dvorane.
On pusti Ilidžu, i stražari ih oboje dovedoše nazad do prestola.

Damadži Ihah diže ruke. „Zar se u ovo pretvorio andrin dvor? U mesto gde se nezahvalne

žene žale na muževe kao pralje abronoše?“

Nekoliko damadžija zaklima glavama, ali damadži Kezan iz plemena Džama, Ihahov

najveći suparnik, široko se osmehnu.
„Nipošto“, reče Kezan, „ali tvoje pleme donelo je celu ovu dramu na dvor - sad je

moramo odslušati do kraja, naravno.“ Ihah ga mrko pogleda, ali ostali damadžiji, čak i pojedini
malopređašnji istomišljenici, klimnuše glavama. Možda nisu pralje, ali damadžiji su voleli
tračeve baš kao i svako drugi.

„Govori“, zapovedi Ašan.

„Ja sam Uvona va Hada am’Ihan am’Handžin“, reče žena i prvi put u životu upotrebi
puno ime kao muškarac. „Ilidža mi je rođaka. Istina je, pobegla je od alagaija, i nije dostojna da
se bori u noći. Ali muž Fastu asu Fastu am’Ihan am’Handžin već godinama je prisiljava da se
prostituiše kako bi zaradila njemu za kuži i kocku. Ilidža je časna kći Everamova i u početku je
odbijala njegove zahteve, pa ju je Fastu tukao toliko strašno da je danima i danima morala da

ostaje u postelji. Lično sam prisustvovala njenoj sramoti.“
„Laže!“ zavika Fastu, iako mu je Inevera videla istinu u auri. „Ne slušajte izmišljotine ove

ženetine! Kakav dokaz ima? Nikakav! Samo ženska reč protiv moje.“
Žena s previjenim opekotinama od plamenog daha na ruci i licu priđe i stade pored

Uvone. Bol joj sunu aurom, ali stajala je pravo, i glas joj je bio odlučan. „Dve ženske reči.“
Priđoše i ostale četiri; žene su stajale zajedno kao jedna.
„Šest žena svedoči o tvom zločinu, Fastu“, reče Uvona. „Šest Šaram’ting. Izašle smo u

noć ne da bismo prigrabile prava za sebe, već radi Ilidže, kako bi te se oslobodila.“
Fastu se okrenu Ašanu. „Andro, nećeš valjda pre poverovati reči ovih žena nego jednom

odanom Šaramu?“

Umšala takođe diže pogled. „Sveti andro, ako želiš, mogu da se posavetujem s
kockicama.“

Ašan se namrgodi, svestan kao i svi kakav će odgovor kockice dati. „Želiš li da priznaš,
sine Fastuov, ili da ti uklonimo ljagu sa imena pomoću hora?“

Fastu preblede, pa se osvrnu, u potrazi za podrškom koje nije bilo. Naposletku slegnu

ramenima. „Kakve veze ima šta radim rođenoj ženi? Ona je moje vlasništvo i nije Šaram’ting.

Nisam počinio nikakav zločin.“
Ašan se okrenu Ihahu. „Damadži, tvoj je saplemenik. Šta ti kažeš na ovo?“
„Presuđujem u muževljevu korist“, reče Ihah bez oklevanja. „Ženina je dužnost da radi i

izdržava muža. Ako on ne može da vrati dugove, to je njena greška i ona treba da plati cenu, pa
makar on odlučio da to bude i na leđima.“

„Ili kolenima“, reče damadži Kezan i ostali muškarci se nasmejaše.
„Damadži Handžina je rekao svoje“, reče Inevera, a svi iznenađeno pogledaše u nju.
„Zato što je terao suprugu na prostituciju Fastu neće biti kažnjen.“ Na ove reči se na Fastuovom
licu rodi širok osmeh, a oči novih Šaram’ting se pokunjiše. Ilidža se opet rasplaka, a Uvona je
obgrli rukom.
„Za greh laganja pred prestolom od lobanja, međutim“, nastavi Inevera, „jeste kriv. Kazna
je smrt.“
Fastu razrogači oči. „Šta?“
„Umšala“, reče Inevera.
Damaži’ting posegnu u torbicu s horama, pa izvuče crni grumenčić - komad grudne kosti
demona munje. Damadži’ting su znale šta se sprema, pa odvratiše oči, ali ostatak prostorije je
gledao; zaslepio ih je blesak i zaglušio udar groma.

Kada im se vratio vid, Fastu, Fastuov sin, ležao je na pola puta do velikih vratnica, a
grudi, ugljenisane i razorene, dimile su mu se. Prostoriju je prožimao miris pečenog mesa.

„Nasrćeš prebrzo i prejako, damadža“, reče Keva. „Damadžiji će se pobuniti.“
„Neka ih ako su toliko glupi“, kaza Belina. „Aman neće plakati ako se vrati i vidi da mu
se ceo savet sveo na čađavu mrlju na podu prestane dvorane a da mu plemenima upravljaju
sinovi.“

„A ako se ne vrati?“, upita Melan.

„Samo još jedan razlog da zastrašimo damadžije i zavrbujemo što više Šaram’ting sada“,
reče Inevera. „Čak i hafit Aban ima više vojnika od mene.“

„Ha’Šarama“, kaza Keva prezrivo. „Ne pravih ratnika.“
„To kaži Hasiku“, reče Inevera. „Izbaviteljevom sopstvenom telohranitelju, kog su hafiti
porazili i uškopili. Isto kažu i za Šaram’ting, ali ja bih se uvek pre opredelila za ma koju
Enkidovu kopljaničku kćer nego za deset Izbaviteljevih kopalja.“
Stigli su do Ineverinog privatnog vrta, biljnog lavirinta punog pažljivo odnegovanog
rastinja, često odgajanog iz semena donetog čak iz Krazije. Bilo je lekovitog bilja i smrtonosnih
otrova, svežeg voća, koštunjavog voća i povrća, kao i trave, grmova, cveća i drveća odgajanog
samo radi lepog izgleda.
Inevera je u vrtu, na suncu, među toliko bujnog rastinja lako nalazila središte svoga bića.
Čak i u Izbaviteljevoj palati u Kraziji takav vrt bilo bi nemoguće održavati. Zemlja je previše
nemilosrdna. U Everamovom Daru je, kako se činilo, samo trebalo baciti seme ma gde i uspevalo
je bez pomoći.
Inevera duboko udahnu, no središte joj poremeti naznaka parfema koji je uvek značio kraj
spokoja.
„Bežite dok možete, sestrice“, reče ona tiho. „Sveta majka je u senici.“
Ove reći su bile dovoljne da se njene supruge posestrime užurbano udalje iz bašte,
onoliko brzo koliko im je dostojanstvo dozvoljavalo. Pošto je Inevera bila Amanova dživa ka,

njegova majka bila je njena odgovornost; tu dužnost sve žene su joj prepuštale krajnje rado.

Inevera im je zavidela. Da je mogla, i ona bi pobegla. Everam mora da nije zadovoljan

mnome kad me nije upozorio putem kockica.

Samo Keva, Melan i Asavi usudile su se da ostanu. Ašija je nestala među lišćem, iako je
Inevera znala da motri, bliska kao dah.

Inevera udahnu i povi se pred naletom vetra. „Najbolje da završim s tim“, progunđa, pa se
krupnim koracima zaputi napred, gde je sveta majka čekala.

Inevera je čula Kadživu pre nego što ju je ugledala.
„Everama mu, Taladža, ispravi ta leđa“, obrecnu se sveta majka. „Ti si Izbaviteljeva
supruga, nisi tamo neka dal’tinška trgovkinja na bazaru.“

Kada su joj se ukazale na vidiku, Kadživa pruži ruku i ote pecivo drugoj snaji iz ruke.

„Everalija, opet se gojiš.“

Ona pogleda u jednu služavku. „Gde je onaj sirup što sam tražila? I pazi da ga ovog puta

rashlade.“ Ona se ustremi na drugu sluškinju, koja je držala u ruci lepezu sumanutog izgleda.

„Mala, nisam ti rekla da prestaneš da me hladiš.“ Ona uze sama da se hladi; ruka joj je lepršala
poput kolibrija. „Znaš kako mi nije dobro. Everam nek mi je svedok, čitavi zelenpredeli vlažni su
kao kupatila. Kako oni to podnose? Vala, maltene mi dođe da...“

Kada je Inevera ušla u senicu, žena milostivo ućuta. Ostale su izgledale kao da ih neko
upravo spasava od utrobnika. Kadživa se možda prema svakoj drugoj ženi ponašala kao prema

sluškinji, ali bila je dovoljno mudra da poštuje dama’ting, a Ineveru ponajviše od svih.
Najčešće.
„Gde mi je sin?!“, oštro zapita Kadživa, pa se besno zaputi ka Ineveri. Na sebi je imala

crnu odoru i beli kai’tinški veo, ali je pridodala i beli šal, sličan onom kakav je Aman nosio.
„Palata bruji od tračeva, zet mi je na prestolu od lobanja, a ja ovde sedim kao budala.“

Istinitije reči nikad nisu izgovorene, pomisli Inevera.
Kadživa je govorila sve prodornije i prodornije. „Zahtevam da znam šta se desilo!“
Zahteva. U središtu Ineverinog bića uvijao se gnev. Zar je ova žena zaboravila s kim
razgovara? Čak ni Aman ništa ne zahteva od nje, Inevere. Ona zamisli kako baca Kadživu preko
bašte, onako kao Fastua na dvoru.
E, kamo sreće da je tako lako. Ali, iako bi joj Aman oprostio i da čitav damadžijski savet
pretvori u dim, ubicu svoje majke progonio bi do kraja Ale, a od njegovog krunskog vida ne bi
mogla sakriti zločin.
„Aman lovi demona na ivici ponora“, reče Inevera. „Kockice veruju da će se vratiti, ali
put je opasan. Moramo se moliti za njega.“

„Sin mi je otišao u ponor?!“, kriknu Kadživa. „Sam?! Zašto Izbaviteljeva koplja nisu s

njim?“
Inevera pruži ruku i ščepa Kadživu za bradu, prividno ne bi li je naterala da je pogleda u

oči; Inevera zapravo stisnu tačku preseka i delimično oslabi ženu.
„Sin ti je Izbavitelj“, reče hladno. „Hodi tamo gde niko ne može za njim, a objašnjenja ne

duguje tebi, pa čak ni meni.“
Ona pusti Kadživu, i žena pade unazad, malaksala. Taladža je uhvati i pokuša da je

odgura do kamene klupe, ali Kadživa se uspravi, izvuče joj se iz ruku i opet pogleda Ineveru u
oči.

Tvrdoglava je, pomisli Inevera.
„Zašto ste preskočili Džajana?“, oštro zapita Kadživa. „On je Amanov prvenac, i doličan
je naslednik. Ljudi ga obožavaju.“

„Džajan je premlad i isuviše samovoljan da bi predvodio umesto Amana“, kaza Inevera.

„On ti je sin!“, razdra se Kadživa. „Kako možeš...“
„DOSTA!“, zaštekta Inevera, na šta svi poskočiše, a najviše Kadživa. Inevera je retko kad
dizala glas, naročito pred drugima. No, više nego iko drugi na svetu, svekrva je dovodila Ineveru

do ivice strpljenja. „Ženo, ako misliš da možeš meni soliti pamet o mojoj rođenoj deci,
zaboravljaš se. Oprostiću ti sada, jednom, jer znam da brineš za sina, ali nemoj me ljutiti.
Potrebna sam čitavoj Kraziji i nemam vremena da se bavim tvojim brigama i strahovima. Ašan
sedi na prestolu od lobanja po Amanovom ličnom naređenju. To treba da ti je dosta.“

Kadživa trepnu. Već koliko godina se niko nije usudio ovako da joj se obrati? Ona je
sveta majka, ne tamo neka prosta dal’ting.

Ipak, uprkos svom uticaju i svemu što je dopuštala sebi, Kadživa nije imala odistinsku

moć. Nije bila čak ni dama’ting, a kamoli damadža. Bogatstvo i sluge dobila je od prestola, a u
Amanovom odsustvu Inevera je lako mogla da joj ih uskrati, premda bi drugi darovima u zlatu

hitro pokušali da pridobiju njenu naklonost.

„Majko.“ Inevera i ostale žene okrenuše se i videše Asoma kako ulazi u senicu. Približio

im se nečujno poput Enkida. Asom se pokloni. „Bako. Milo mi je što vas vidim obe.“
Kadživa se istog časa razvedri, pa raširi ruke da dočeka unuka. On je zagrli i otmeno i

dostojanstveno primi njene poljupce kroz veo, premda se ponašala prema njemu kao prema

čoveku na nižem položaju.
„Tika“, reče Asom, koristeći neceremonijalnu krazijsku reč koja znači „baka"; Kadživa ju

je usadila u glavu svim svojim unucima još pre nego što su stigli da progovore. I na sam zvuk te

reči na Asomovim usnama žena se rastopi i postade prijatna, kao da je pod opijatima. „Molim te,
budi blaga prema mojoj časnoj majci. Znam da se plašiš za oca, ali ona mu je dživa ka, i bez
ikakve sumnje brine koliko i ti.“

Kadživa klimnu glavom kao opijena, učtivo oborenih očiju pogleda u Ineveru i klimnu
glavom. „Oprosti, damadža.“

Inevera bi najradije izljubila sina.

„Ali zašto su preskočili tebe i brata?“, upita Kadživa s nešto malopređašnje odlučnosti.
„Preskočili?“, zapita Asom. „Tika, Džajan je na prestolu od kopalja, a ja sam naslednik
prestola od lobanja. Asukadžija su proglasili za kadžijskog damadžija. Svi prvorođeni unuci sada
su ti kai’Šarami, a uskoro će drugorođeni sinovi zauzeti svoja mesta kao naj’damadžiji.
Zahvaljujući tebi, loza Džardira, pre dvadeset godina na ivici izumiranja, sada će pokolenjima
upravljati čitavom Krazijom.“
Ovo kao da je smekšalo Kadživu, ali svejedno je i dalje navaljivala. „Ali vaš teča...“
Slično kao Inevera, Asom joj obujmi bradu rukom, ali umesto da dodirne osetljivu tačku,
on joj prisloni palac na veo. Dodirnuo ju je po usnama, lako kao perom, ali prekinuo je Kadživine

reci uspešno koliko i Ineverina grubost.

„Evedža nas uči da su sve dama’ting vidovite”, reče Asom, „a damadža ponajviše od
svih. Ako je ona dopustila mom cenjenom teči da sedne na presto, verovatno vidi očev povratak u
bliskoj budućnosti, premda naravno ne može o tako nečem otvoreno da govori.“

S tračkom straha u očima Kadživa baci pogled ka Ineveri. Krazijci su se prema vidovitosti
- izvoru dama’tinške moći - odnosili sa strahopoštovanjem. Inevera prihvati igru i uputi Kadživi
odmeren pogled i malecnu naznaku klimanja glavom.

Kadživa opet pogleda u Asoma. „Loša je sreća govoriti o sreći.“
Iako je Kadživa iskasapila drevnu poslovicu, Asom se pokloni, uverljivo izigravajući
pokornost. „Mudro rečeno, tika.“ On pogleda u Ineveru. „Možda bi moja časna baka mogla na
neki način da slavi Everama i pomogne u molitvama za očev bezbedan povratak?“
Inevera se trže; Asomove reči podsetile su je na savet njene sopstvene majke, Manve, u
pogledu svete majke. Ona klimnu glavom. „Zatamnjenje će nas snaći za manje od dve nedelje, a
u Izbaviteljevom odsustvu moral će opasti dok se Najine sile opet okupljaju. Veličanstvena gozba
okuražila bi nam ratnike, i mogli bismo kao jedan da združimo glasove i preklinjemo Everama za

Amanovu pobedu nad ovim najnovijim nedaćama...“
„Divna zamisao, damadža“, reče Melan i kroči napred. Zahvalna na podršci, Inevera

pogleda u nekadašnju suparnicu.

„Zaista“, reče Asom. „Možda bi sveta majka čak mogla da blagoslovi hranu i piće?“
„Mislila sam da se lično postaram za to...“, šlaga Inevera.
Kao što je Manva i predvidela, Kadživa skoči i zagrize mamac. „Ostavi se toga, vrla

damadža. Na tebi je težak teret. Dopusti mi da ja preuzmem ovaj deo, preklinjem te.“

I zaista Inevera oseti da joj s pleća spada teret. „Jedna gozba možda neće biti dovoljna,

bojim se. Možda nam zatreba druga, o otamnjenju, i sve tako dok ne pobedimo u Šarak kau.“

Kadživa se pokloni, dublje nego već godinama, bar u Ineverinom prisustvu. „Bila bi mi
ogromna čast da se pobrinem za to, damadža.“

„Zamoliću andru da za gozbu da velik doprinos iz riznice“, reče Inevera, svesna da će
Ašanu biti podjednako drago kao i njoj što je žena sklonjena s puta. Pristaće na sve i smatraće da
je jeftino prošao. „Trebaće ti pomoć, razume se. Cvećarke i kuvarice, pisari da pripreme
pozivnice...“ Neko ko ume da čita i računa, pomisli ona prezrivo, jer Kadživa naravno nije znala
ni jedno ni drugo, čak ni posle dvadeset godina života u palati.

„Bila bi mi čast da se nađem pri ruci svetoj majci“, reče Melan.
„I ja ću pomagati kada mi dužnosti dozvole“, reče Asom i značajno pogleda Ineveru. Nije
sumnjala da će joj jednog dana naplatiti taj dug, ali ona će mu ga rado vratiti. Ova usluga je

vredela svake pare.

„Dogovorili smo se, dakle“, reče ona i klimnu glavom Kadživi. „Svi Krazijci će ti zbog

ovoga biti dužnici, sveta majko.“

ŠESTO POGLAVLJE
ČOVEK JE NIKO I NIŠTA

333. P.P.
Jesen

Aban je silazio niz stepenice palate, teško se oslanjajući o štaku, i škrgutao je zubima na
svaki bolni žig u izobličenom listu. Širom Izbaviteljevog dvora oštrili su se noževi, ali ponekad bi
pomislio da mu najveći izazov svakog dana predstavljaju stepenice palate. Radi zarade bi istrpeo
gotovo sve, ali nikad nije naučio lako da prigrli bol.

Po ko zna koji put zažalio je što je jogunasto odbio da ga damadža izleći. Stavio joj je do
znanja da ga ne može pridobiti ugodnostima - naročito ne onim koje mu je lako mogla oduzeti - i
to je bilo mudro od njega, ali za stepenice bez bola bi ubio. Ipak, nešto je želeo daleko više od
toga, a uskoro će to i imati.

Nastavnik obuke Keran pored njega daleko bolje se snalazio na stepenicama. Leva noga
nastavnika obuke od kolena naniže bila je zamenjena zakrivljenom čeličnom oprugom. Pri
svakom koraku metal se malčice povijao, ali je lako izdržavao krupajlijinu težinu. Keran već beše
gotovo dostigao borbenu veštinu kakvu je posedovao pre povrede, a postajao je sve bolji i bolji.

Abanovim ha’Šaramima pristup na dvor nije bio dozvoljen, ali nastavnik je obučavao i
samog Izbavitelja i čast mu nije znala za granice. Makar bio zaposlen i kod Abana, bio je
dobrodošao skoro svuda, uključujući i palatu. Korisno je to za jednog telohranitelja. Sada niko
nije bio toliko glup da kinji Abana u prolazu.

U podnožju stepenica čekao ih je Bezuhi, držeći vrata Abanove kočije otvorena. Na
vozačkom sedištu sedela su dva ha Šarama s kopljima nadomak ruke i još dvojica na visokoj
klupi pozadi kočije, naoružani severnjačkim lukovima na navijanje. Keran lako skoči u kočiju i
uze Abanove štake, a gluvi džin diže ovoga lako kao da je dete i tako ga poštedi stepenika od
kojih je strepeo.

Prevelik da bi bez muke stao unutra, Bezuhi je zatvorio vrata, pa se popeo na prvi
stepenik i uhvatio se za kvaku da se vozi spolja. On kucnu o zid kočije, i kočijaši pucnuše
dizginama.

„Jesu li damadžiji prihvatili Ašana za andru?“, zapita Keran.
Aban slegnu ramenima. „Damadža im nije baš ni ostavila izbora; stavila im je do znanja
koliko je moćna. Ašan je njena marioneta, a niko nije toliko glup da joj se usprotivi.“
Keran klimnu glavom. Dobro je on poznavao damadžu. „Šaramima se to ne dopada. Po
njima, trebalo je da šaram ka preuzme očevo mesto. Plaše se da dama na prestolu neće biti
usredsređen na alagai’šarak već na nešto drugo.“
„Kakva propast“, reče Aban.
Keran ga hladno pogleda; nije mu bilo smešno. „Na Džajanov poziv, koplja će se sjatiti k
njemu. Lako bi mogao da natakne Ašanovu glavu i glave damadžija na koplja i preuzme presto.“
Aban klimnu glavom. „A damadža bi ga još lakše pretvorila u pepeo. Nastavnice, sad
razmatramo izmene na previsokim položajima što se nas tiče, a to je traćenje vremena. Imamo mi
svojih dužnosti.“
Stigli su na Abanov posed unutar visokih debelih zidina, koje su čuvali mnogobrojni
naoružani ha’Šarami. Na odgovarajući kočijašev znak kapije se otvoriše pred njima, i ukazaše se
četvrtaste, zdepaste građevine.

Četvrt je bila snažna i bezbedna, ali Aban je pazio da mu makar zbog izgleda ne pozavide
na njoj. Arhitektura nije bila lepa naoko, nije bilo vrtova niti vodoskoka. Vazduh je bio zagušljiv

od dima iz kovačnica i prožet odjecima zvonkih čekića. Na sve strane ljudi su naporno radili i
niko na vidiku nije lenčario.

Aban duboko udahnu smrdljivi vazduh i osmehnu se. Bio je to miris marljivog rada. Miris

moći. Slađi od ma kakvog cvetnog parfema.
Kada je Bezuhi spustio Abana na tlo, pritrča mu jedan dečak. Duboko se pokloni.

„Gospodar Akas naložio mi je da te obavestim - uzorci su spremni.“

Aban klimnu glavom i dobaci dečaku novčić. Crkavicu, ali dečak se ozari. „Za brze noge.
Obavesti gospodara Akasa da ću uskoro doći k njemu.“

Akas je bio na čelu Abanovih kovačnica, što je spadalo među najvažnije poslove u čitavoj
četvrti. Bio je rođak jedne Abanove žene, i dobijao je bolju platu od većine dama. U senkama je
čučao jedan od Abanovih najboljih ha’šaramskih osmatrača, prividno radi Akasove zaštite, ali
podjednako i da bi sprečio svaku naznaku izdaje i obavestio Abana.

„O, gospodaru, nastavniče obuke, dobro došli!“ Akas beše prevalio pedesetu, a gole ruke
bile su mu debele i mišićave, kako to već biva s radnicima u kovačnici. Uprkos godinama i
veličini, kretao se kao mlađi čovek, uzbuđeno i uzrujano. Pošto je, kao i Aban, bio hafit, nije
nosio bradu, premda su mu se uz podbradak gnezdile grube čekinje. Smrdeo je na znoj i sumpor.

„Kako proizvodnja?“, zapita Aban.

„Oružje i oklopi za Izbaviteljeva koplja stići će na vreme“, reče Akas, pa pokaza na
drvena postolja natovarena vrhovima kopalja, štitovima i pločama za oklope. „Staklo ojačano
simbolima; koliko smo uspeli da ustanovimo - neuništivo.“

Aban klimnu glavom. „A za mojih Stotinu?“ Ovaj naziv koristio je za sto ha Šarama koje

mu je Aman dao, ali zapravo ih je bilo sto i dvadeset, s gotovo hiljadu či’Šarama kao mogučom
zamenom. Aban je za sve njih hteo najbolju opremu i oružje koje novac može kupiti.

Akas se pogladi po čekinjastoj bradi. „Došlo je do izvesnih... odlaganja.“
Keran se namrgodi i skrsti ruke; nije mu trebao čak ni znak od Abana. Akas je bio krupan,
ali ne toliko glup da ne shvati šta ovaj gest znači. On diže dlanove da ga primiri. „Ipak, ima i
napretka. Dođite da vidite!“
On trknu do grupe postolja, gde su štitovi i vrhovi kopalja sijali poput ogledala. Izabrao je

jedan vršak i doneo ga do četvrtastog, teškog nakovnja.
„Staklo ojačano simbolima“, reče Akas i diže vrh koplja, „Posrebreno po tvom zahtevu,

da mu se prava priroda prikrije od ovlašnog posmatrača.“
Aban nestrpljivo klimnu glavom. Nije ovo bilo ništa novo. „Otkuda onda odlaganje?“

„Kad posrebrimo staklo, to ga oslabi“, reče Akas. „Gledaj.“
On stavi vrh koplja na nakovanj i steže ga kleštima. Onda uze dug, težak malj, drške duge

skoro metar i glave teške bar petnaest kilograma. Majstor kovač zamahnu čekićem glatko i
uvežbano, više koristeći težinu i zamah nego sopstvene pozamašne mišiće. Kada se spustio,
odjeknulo je širom kovačnica, ali Akas nije stao, već je iz sve snage udario još dvaput.

„Grehota što su ovakvog čoveka oterali u hafite“, reče Keran. „Mogao sam da ga
pretvorim u sjajnog ratnika.“

Aban klimnu glavom. „I ne bi imao za njega oružje ni oklop. Sage možda pripovedaju

kako po kovačnicama rade bogalji, ali to je težak posao, namenjen snažnim ljudima, i nije bez
časti.“

Posle trećeg udarca, Akas izvadi vrh koplja i donese im ga na uvid. Aban i Keran su ga
podigli prema svetlosti i obrtali ga čas na jednu, čas na drugu stranu.

„Evo“, reče Keran i pokaza.

„Vidim“, kaza Aban, zagledan u malecni trag na staklu blizu mesta udarca.

„Još deset ovakvih zamaha i napuklo bi“, reče Akas. „Dvanaest, i slomi se.“
„Svejedno je daleko jače od običnog čelika“, reče Keran. „Svaki ratnik bi bio srećan da
ima takvo oružje.“

„Možda“, reče Aban, „ali mojih stotinu nisu tek neki tamo obični ratnici. Imaju najvećeg
živog nastavnika obuke, najbogatijeg gazdu, i oprema treba da im je u skladu s tim.“

Keran frknu. „Neću se protiviti, premda štitovi nalik na ogledala imaju izvesnu prednost
nad staklom. U Lavirintu smo pomoću ogledala saterivali alagaije kud hoćemo. Lako ih prevariš
njihovim sopstvenim odrazom.“

„I to je nešto“, reče Aban, pa se osvrnu ka Akasu. „Ali pomenuo si napredak?“
Akasovim licem proširi se krupan, zaverenički osmeh. „Po sopstvenom nahođenju sam
napravio jedan komplet od nove legure.“

Ta legura je bila elektrum, retka prirodna mešavina srebra i zlata, toliko dragocena da se

to nije dalo ni zamisliti. Izbavitelj je već zaplenio sav metal za čije je postojanje znao i dao ga
isključivo damadži na korišćenje. Aban je našao sopstveni izvor, i njegovi ljudi tražili su još,
premda bi, uhvati li ga damadža kako gomila i krije sveti metal, posledice bile kobne.

„I?“, upita Aban.

Akas izvuče vrh koplja i štit ispod neke tkanine. I jedan i drugi predmet svetlucali su
poput uglačanih ogledala. „Snažni su barem koliko staklo ojačano simbolima. Ne možemo ni
jedno ni drugo da slomimo ili istopimo. Ali nova legura pridodaje... druge osobine.“

Aban je obuzdavao trzavi osmeh na usnama. „Samo nastavi.“

„Kada smo napunili opremu silom, ratnici su došli do izvesnih neočekivanih otkrića“,
reče Akas. „Štit nije samo odbijao udarce alagaija. Upijao ih je. Ratnik je izdržao udarac repa
kamenog demona, zadat iz sve snage, a da se nije mrdnuo ni centimetar.“ Na ovo Keran oštro

diže glavu.

„Kad smo ga napunili, alagaiji nisu mogli ni prići štitu bliže od dužine koplja. Ratnik je
morao da okrene štit u stranu ne bi li uopšte mogao da udari.“

„To je mana koliko i vrlina“, reče Keran. „Ako moraš da se odrekneš zaštite da bi napao.“
„Može biti“, kaza Akas, „ali kakav udarac! Vrh koplja prošao je kroz krljušt kamenog

demona lako kao kroz vodu. Gledajte.“

Odneo je vrh koplja nazad do nakovnja, pa ga pomoću stege pričvrstio uspravno, vrškom
nadole. Opet je digao malj i snažno udario. Začu se glasan zveket, i Aban i Keran obojica
razjapiše usta: vrh koplja bio je zariven više od dva centimetra duboko u gvožđe. Akas opet
udari, pa opet; svaki udarac zakucavao je vrh kao ekser u drvo. Od četvrtog udarca nakovanj se
rascepi napola.

Keran priđe nakovnju i sa strahopoštovanjem pipnu napukli metal. „Andra mora saznati
za ovo. Svaki ratnik mora da ima po jedno. Rasturićemo ih u Šarak kau!“

„Andra već zna“, šlaga Aban, „baš kao i Izbavitelj i damadža. Tako ti života i nade za
ulazak u raj, Kerane, ne pominji ovo nikom drugom. Samo ova trunka koju su dodali staklu vredi

više od kakve damadžijske palate, a nemamo dovoljno da opremimo ni delić vojske.“
Abanove usne izviše se u osmeh kada Keranovog nestade. „Ali to ne znači da ih neće

dobiti moj nastavnik obuke i njegovi najodaniji poručnici.“
Nastavnik obuke otvori usta, ali nikakav zvuk nije izlazio. „Hajde, nastavniče“, reče

Aban. „Ako budeš stajao tu i zijao, zakasnićemo na sastanak.“
Nastavnik obuke Keran uporedo sa Abanom se kretao kroz novi bazar, ogromnu četvrt

Everamovog Dara, koja je stremila da podražava - i nadmaši - neverovatno veličanstvo Velikog
bazara u Kraziji.

Već su bili preduzeti ogromni koraci. Severnjaci nisu dobro primili evedžanski zakon, ali
trgovinu su razumeli, i u stotinama dućana i na tezgama duž ulica radilo je i kupovalo isto
onoliko činova kao dal’tingi hafita. Aban se osećao gotovo kao kod kuće, samo bez sveprisutne
vreline i prašine.

Evedžanski zakon na bazaru nije mnogo značio. Dok su izvesni trgovci na sav glas hvalili
robu, isto toliko njih tiho je šaputalo o predmetima i uslugama nedozvoljenim po Evedži, ili pod

zabranom dame. Kockanje. Svinjsko meso. Kuži. Oružje. Knjige. Relikvije iz vremena pre

Povratka. Sve se moglo naći na bazaru ako imaš novca da platiš i znaš koga i kako da pitaš.
Ovo se uglavnom dozvoljavalo. Uistinu, neki od najvećih korisnika nezakonite robe bili

su sami Šarami i dame, a njih se niko nije usuđivao da uhapsi. Žene i hafiti nisu bili te sreće, i s
vremena na vreme bi ih dame osudile i javno ih kaznile za primer drugima.

Viši od dva metra i opremljen kopljem i štitom - i Everam će ga znati koliko skrivenog
oružja - Keran je svejedno izgledao kao da mu je nelagodno. Sve vreme je šarao očima kao da
svakog časka očekuje zasedu.

„Nastavniče, nešto si uzrujan“, reče Aban. „Kako to da se čovek koji se nepokolebljivo
bije sa alagaijima u tami, plaši da hodi ulicama na svetlosti dana?“

Keran otpljunu na tlo. „Ovo mesto je Lavirint, isti kao onaj gde hvatamo alagaije u

klopke.“
Aban se tiho zacereka. „Pa jeste, nastavniče. Bazar je stvoren da u klopke hvata kese

umesto demona, ali zamisao je manje-više ista. Kupce lako uvučeš unutra, ali izlaz nađu malo
teže. Ulice zavijaju i slepe su, a vojske trgovaca spremne su da zaskoče neoprezne.“

„U Lavirintu bez po muke znaš ko je neprijatelj“, kaza Keran. „U noći muškarci su braća,
a alagaiji ti ne nutkaju poklone i laži.“ On se oprezno osvrnu i spusti ruku na kesu da se uveri je

li tu. „Ovde je svako neprijatelj.“

„Ne kad si sa mnom“, reče Aban. „Ovde sam ja i andra i šaram ka. Ljudi su sad primetili
da smo zajedno. Vrati se sutra i spadaće s nogu od ulagivanja u nadi da ćeš ih pohvaliti preda
mnom.“

Keran opet pljunu. „Imam žene, one mi dolaze na bazar u kupovinu. Hajde da obavimo

šta imamo i da idemo odavde.“

„Uskoro“, reče Aban. „Znaš svoju ulogu?“
Keran nešto progunđa. „Slamam dečake i od parčića pravim ljude još otkako si se ti rodio,
a i pre toga, hafite. Prepusti to meni.“

„Bez lekcija o svetoj crnini?“, upita Aban.

Keran slegnu ramenima. „Video sam dečake. Lenji su. Slabi. Džarim i Šandžat su ih
razmazili da bi ih okrenuli protiv tebe, i samo čvrstom rukom mogu da ih vratim na pravi put.
Moraće opet da se osete kao naj’Šarami.“

Aban klimnu glavom. „Nastavniče obuke, učini mi ovo i sleduje ti nagrada koja
prevazilazi i tvoje najpohlepnije snove.“

Na ovu ponudu Keran odmahnu rukom s gađenjem. „Fuj. Vratio si mi šarak, Habinov
sine. Ovo je najmanje čime mogu da ti se odužim. Bez poštovanja rođenih sinova, čovek je niko i
ništa.“

„Stigli smo“, reče Aban i pokaza na kafanu. Trem ispred nje bio je pun mušterija koje su
za niskim stolovima ručale, pušile i pile gorku krazijsku kafu. Žene su trčkarale tamo-amo,
iznutra donosile neprestanu reku punih šolja i činija i vraćale se s praznima, zveckajući kesama
punim draka.

Aban ih povede u uličicu i zakuca štakom na sporedni ulaz. Vrata je otvorio dečak u
smeđem, pa vešto uhvatio novčić koji mu je Aban dobacio i otpratio ih niz stražnje stepenice.

Vazduh su ispunjavali čangrljanje kockica, izvikivanje opklada i slatka izmaglica dima iz
lule. Stali su iza zavese i posmatrali grupu Šarama kako pije kuži za stolom za kockanje s visoko

naslaganim novčićima.
„Dama’ting treba da... ah“, reče Aban kad opazi Asavi kako silazi niz glavne stepenice. U

tami podruma bela odora je upadala u oči, ali muškarci, usredsređeni na simbole urezane u
kockice, nisu je primetili kako prilazi sve dok nije stigla do njih.

„Šta je ovo?“, zavika Asavi, i Šarami poskakaše. Jedan - Abanov sin Šasten - kao munja

se okrenu k njoj i prosu šoljicu. Dama’ting se pretvarala da uzmiče, ali vešto zamahnu rukavom
odore i uhvati prosutu tečnost.

U napetoj tišini Asavi je posmatrala rukav; nijedan ratnik nije se usuđivao ni da diše.
Asavi dodirnu mokro mesto i prinese prste nosu. „Je li ovo... kuzi?“ Poslednju reč je
vrisnula; muškarci se gotovo upišaše u bidoe. Čak i Aban je bio prestravljen, iako je sam
ugovorio ovaj sastanak. Okolnosti su pomalo ličile na ono kada je pre trideset godina njegov otac
Habin slučajno prosuo mastilo dama’ting na odoru, pa ga je na mestu pogubila. Na ovo sećanje
on proguta knedlu. Možda je prigodno da mu sinovi dobiju sličnu lekciju.
„Oprosti mi, dama’ting!“, povika Šasten, pa dograbi krpu sumnjive čistoće, posegnu joj
za rukavom i poče beskorisno da briše mrlju. „Očistiću...“
„Kako se usuđuješ?“ razdra se Asavi i istrgnu mu rukav iz šaka. Ona uhvati Šastena za
ručni zglavak, ispravi mu ruku, pa se zavrte i otvorenim dlanom ga zveknu otpozadi u lakat. Uz
čujan prasak ruka mu se slomi, isto onako kao nekada Habinu vrat.
Šasten vrisnu, ali kada dama’ting opet udari - ovog puta u grlo - vrisak se prekide napola.

„Očistićeš to svojom krvlju, budalo!“ Ona se nagnu napred, pa zamahnu nogom unazad, savi je
uvis preko glave i šutnu ga u lice.

„Divno“, šapnu Keran, očaran njenom veštinom. Aban zimu u njega. Nikad neće razumeti
ratnike.

Razbijenog nosa, Šasten uzmaknu i nalete na sto za kockanje; novac i kuži razleteše se u

svim pravcima. Šarami su se već razilazili - novac ih je daleko manje brinuo od gneva jedne
dama’ting.

Krupnim koracima Asavi pođe napred i nastavi da deli batine. Šasten je pokušao da
otpuzi, ali od šuta u butinu noga ga izdade. Sledeći udarac stopalom dobio je u jaja; na Šastenovo
cviljenje dok mu je iz slomljenog nosa curila krv lecnuo se čak i Keran.

Malo krvi i slina poprskaše Asavi po odori, i ona zareža i poteže zakrivljeni nož s pojasa.

„Ne, dama’ting!“, zavika Faki, Šasteov stariji brat, i polete da se ispreči između njih.
„Milost, Everama mu!“

Nenaoružan, Faki ju je preklinjao raširenih ruku. Pazio je da ne dotakne dama’ting, ali

Asavi se kretala kao plesač i krišom mu je podmetnula nogu. Poprilično ubedljivo je zavikala
kada se Faki zateturao i naleteo na nju, tako da su se oboje srušili na prljav drveni pod.

„Nastavniče obuke, sad si ti na redu“, reče Aban, ali Keran se već beše bio dao u pokret.
Pazeći da ne razotkrije Abanovo prisustvo, naglo je razmakao zavesu i krupnim koracima ušao u
prostoriju.

„Šta ovo treba da znači?!“, zaurla Keran glasom nalik na grmljavinu u toj sobi niske
tavanice. On zgrabi Fakija za okovratnik odore i svuče ga s dama’ting.

Asavi ga prostreli pogledom. „Jesu li ove pijandure tvoji ljudi, nastavniče obuke?“, upita
oštro.

Keran se duboko pokloni, a usput tresnu Fakijevu glavu o podne daske. „Ne, dama’ting.

Jeo sam gore, u kafani, i čuo nekakvu gužvu.“ Još držeći Fakija, koji se gušio i grcao od stiska za
okovratnik, on pruži Asavi ruku.

Dama’ting je prihvati i on je diže na noge, pa se osvrnu i prostreli pogledom muškarce
koji su se grčili uza zidove. „Hoćeš da ih pobijem?“

Činilo se sumanuto što jedan jedini ratnik preti da pobije više od deset ljudi, ali tu pretnju
svi su primili veoma ozbiljno. Crveni veo nastavnika obuke ne stiče se lako, a Keran je bio dobro
poznat svim kadžijskim ratnicima, živa legenda i u alagai’šaraku i na poljani za obuku.

Na nekoliko dugih, napetih sekundi Asavi obuhvati ljude pogledom. Naposletku odmahnu

glavom.

„Vi tamo“, doviknu ona preplašenim ratnicima. „Strgnite ovoj dvojici crninu.“
„Ne!“, vrisnu Faki, ali njegova malopređašnja kopljanička braća, gluva pred njegovim
kricima, ustremiše se na njega. Keran ga baci ljudima, i jedan ga uhvati, podmetnu mu držalju
koplja pod bradu i pridavi ga da spreči svako opiranje dok mu je njih desetak poletno kidalo
šaramsku odoru. Šasten se nije opirao čak ni radi reda, samo je zapomagao dok su ga ratnici
skidali.
Kako brzo čuvena šaramska odanost izbledi kad se stavi na probu, razmišljao je Aban.
Sve bi učinili samo da se opet umile dama’ting.
„Sad ste hafiti“, reče Asavi golim muškarcima. Ona pogleda u Fakijevu smežuranu
muškost i šmrktavo se nasmeja. „Možda je oduvek i trebalo da budete. Vratite se očevima u
sramoti.“
Jedan ratnik kleknu pred nju i postavi ruke i čelo na pod u činu potpunog pokoravanja.
„Oni su braća, dama’ting“, reče, „a otac im je hafit
„Taman“, kaza Asavi. „Ne pada smokva daleko od klade.“ Ona se okrenu i osmotri ostale
ratnike. „Što se tiče vas ostalih, idite u Šarik Horu i pokajte se. U znak kajanja nećete piti niti
jesti tri dana, a saznam li da ste još jednom takli šoljicu kuzija - ili kockice - i vas će snaći ovakva
sudbina.“

Na tren su ratnici stajali otvorenih usta, a onda Asavi oštro pljesnu rukama, te svi
poskočiše. „Odmah!“

Gotovo se upišavajući u bidoe, ratnici se hitro povukoše iz prostorije, sve idući unazad,
klanjajući se i besomučno ponavljajući: „Hvala, dama’ting.“ Kada su kod stepeništa naišli na
usko grlo, naletali su jedni na druge, a onda se okrenuli i potrčah uz stepenice koliko god su ih
nosile noge u sandalama.

Asavi još jednom zgađeno pogleda gole muškarce. „Nastavniče obuke, otarasi se ovih
bednih nazoviljudi.“

Keran se pokloni. „Da, dama’ting.“

Kada su im svukli kapuljače, Faki i Šasten zatreptaše na prigušenoj svetlosti fenjera. Bili
su vezani za stolice u podzemnoj odaji. Obojicu su ih malo „smekšali“, kako se izrazio Keran;
modrice, natekle i crvene, još im ne behu prešle u ljubičasto. Šastenova ruka bila je u gipsu, a nos
namešten između daščica. I jedan i drugi bili su odeveni u otrcane hafitske svetlosmeđe košulje i
pantalone.

„Vraćaju mi se zabludeli sinovi“, reče Aban. „Doduše, možda ne onako gordi kao kad
sam ih prošli put video.“

Mladići su škiljili u njega dok im se oči nisu privikle na svetlost. Na korak iza Abana
stajao je Keran, skrštenih ruku, i kada ga ugleda, Faki razrogači oči. Aban u njima vide
iznenadnu spoznaju.

Možda i nisu potpuni glupači, pomisli on i bi mu milo. Kao da nije dosta što su mu sinovi
ratnici. Ako još ispadnu glupi, radije bi ih pobio i završio s tim. Imao je još sinova, premda ne sa
Šamavom, jedinom ženom koja mu je bila zaista važna. Radi nje će morati da pokuša da ih vrati

u svoje okrilje.

„Zašto su vezani?“, upita Aban. „Nisu mi valjda rođeni sinovi pretnja? Nema potrebe da
se s njima tako sramno postupa.“

Keran frknu, pa poteže nož, priđe i preseče im veze. Dečaci su stenjali i masirali članke
ruku i nogu da krv opet prokola. Šasten je izgledao malaksalo i ukroćeno, ali u Fakijevim očima
još je bilo prkosa.

„Abane.“ On ispljunu na pod bledoružičastu penu od krvi i pljuvačke. Pogleda u brata.
„Otac nam je ogorčen što smo ispali vredniji od njega i prevazišli ga po položaju. Nekako je
podmitio dama’ting da nas odvuče nazad u njegov svet trgovine i hafita.“

„Sad ste i vi hafiti“, podseti ga Aban.

„Prevarom si nam oduzeo crninu“, zareža Faki. „U Everamovim očima još smo Šarami,
bolji od sveg hafitskog šljama u Everamovom Daru.“

Aban položi ruku na grudi. „Ja vam oduzeo crninu? Zar sam vam ja tutnuo šoljice kuzija i

kocke u ruke? Jesam li vam ja strgnuo odoru s leđa? Vaša rođena braća rado su to učinila da se
sama spasu. Vaša sopstvena glupost je kriva što ste izgubili položaj. Upozorio sam vas da će tako
biti ako se ne manete kockica i pića. Crnina ne znači da Everamov zakon ne važi za vas.“

Faki zakoluta očima. „Otkad je tebe briga za Everamov zakon, oče? Pola bogatstva si
zaradio od kuzija.“

Aban se tiho zacereka. „Ne poričem, ali ja imam dovoljno mozga da ne prokockam
zaradu i da ne pijem javno.“

On dohrama do treće stolice u prostoriji, spusti se u nju i zagleda se u njih između grba
izrezbarene kamile na vrhu štake „A što se tiče toga jeste li bolji od hafita, uskoro ćemo to da
vidimo. Dobićete hranu i prenoćište. Ujutru dobijate koplje i štit i uhvatićete se ukoštac s jednim
mojim stražarom, ha’Šaramom. Bilo kojim. Po vašem izboru.“

Faki otpuhnu. „Ubiću ga brže nego što bi ti s tom tvojom debelom telesinom othramao
preko sobe, ćale.“

Keran se na ovo štektavo nasmeja. „Ako i pet minuta izdržiš, daću ti rođenu odoru s leđa i
moje sopstveno časno ime.“

Na ovo s Fakijevog lica nestade samozadovoljstva. „Nastavniče obuke, zašto služiš ovom
hafitu? Obučavao si samog Izbavitelja. Kaljaš sopstveno časno ime primajući naređenja odozdo.
Kakvu si cenu tražio da bi prodao svoju čast ovom svinjožderu?“

Keran priđe Fakiju, pa se sagnu da mu došapne odgovor. Glupavi dečak Faki nagnu se da
čuje.

Keranova pesnica oborila ga je iz stolice na pod. Faki se zakašlja i na kameni pod ispljunu

puna usta krvi i krhotina zuba.

„Otac ti možda dozvoljava da mu se obraćaš bez imalo poštovanja...“, reče Keran.
„Za sada“, ubaci Aban.

„Za sada“, saglasi se Keran. „Ali, kao što kažeš, ja sam šaram-ski nastavnik obuke.

Obučio sam bezbrojne ratnike; kao da sam svojom rukom pobio sve što su oni pobili. Izložio sam
suncu milion alagaija, mali, i ne dugujem tebi nikakva objašnjenja. Za svaku bezobraznu reč
koju mi uputiš slomiću ti neki deo tela.“

Na Fakijev mrk pogled, Keran se osmehnu. „Da. Napadni me. Želiš, vidim ti u očima.
Dođi, da vidimo kakvoga si kova. Aban ima dva sina. Možda mu je dosta i jedan.“

„Ako mene pitaš, nastavniče obuke, ne treba mi nijedan ukoliko su dovoljno glupi da tebe
napadnu“, reče Aban.

Stežući mišiće, Faki duboko udahnu, ali ostade na zemlji.
Aban klimnu glavom. „Klica mudrosti. Možda još ima nade za vas.“

Sutradan u dvorištu Faki je izabrao najsitnijeg i naizgled najslabijeg ha’Šarama i njega je

izazvao. Nije se činilo da će žgoljavac s naočarima moći da se meri s Fakijem, visokim i krupnim

na oca.

Sazvali su čitav klan Hamana da prisustvuje ovom događaju. Aban je prvi red prstena oko
boraca popunio ženama - Fakijevim rođenim sestrama, sestrama od tetaka, tetkama i pomajkama.
Ha’Šarami i či’Šarami posmatrali su orno, kao i svi Abanovi zaposleni, koji su dobili nekoliko
slobodnih sate samo da bi doprineli dečakovom poniženju.

Faki je oprezno kružio i nešto je izvodio - obrtao je koplje na upečatljiv način, premda bez
ikakve svrhe. Ha Šaram s naočarima ga je posmatrao pribrano i nije se mučio da kruži. Bio je
Šarah i umesto koplja je nosio alagai-hvatač. Velika šuplja motka završavala se omčom od

upletenog konopca koju je ratnik mogao da suzi dok dršku koristi kao polugu.

Kroz gužvu se gurao prodavac ušećerenih oraha.

Naposletku je Fakijeva napetost dostigla vrhunac i, koplja uperenog napred, on se dade u

napad. Ratnik odbi vrh u stranu i za tren oka namače omču Fakiju oko vrata, pa munjevito
zamahnu močugom i okrenu njegov zalet protiv njega. Faki je morao da se prevrne i baci se na
leđa samo da mu ovaj ne slomi vrat.

Čovek uvrnu motku i Faki se nađe na stomaku. Aban klimnu glavom ćerki Sijelvi, a
devojka kroči napred s kratkim kožnim bičem u rukama.

„Izvini, brate“, reče, pa spusti Fakiju pantalone i bido. Dečak se bacakao, ali ha’Šaram
pritegnu omču i on ostade ničice.

Aban pogleda u Šastena pokraj sebe. Sinovljeve oči bile su prikovane za zemlju, jer nije
mogao da gleda, ali se trzao na svaki udarac biča, i plakao je zbog bratovljevog poniženja.

„Sipe, valjda shvataš lekciju“, reče Aban.
„Da, oče“, kaza Šasten.
Aban klimnu glavom. „Odlično. Nadam se da ti je i brat podjednako mudar. Ako se
pokažete dostojni, Keran će obučiti Fakija i tebe kako valja, i dostići ćete položaj ha Šarama

Šaraški ratnik doveo je Fakija na kraju motke pred Abana. Pod dvorišnom prljavštinom

izbrazdanom suzama dečakovo lice crvenelo se od srama. Aban klimnu ratniku glavom i ovaj

oslobodi Fakija i stade u stav mirno.

„Ovo je Lifan“, kaza Aban i pokaza na Šaraha. „Biće ti učitelj.“ Šasten ga pogleda.
„Rekao si da će nas nastavnik obuke Keran...“

„...Učiti da se borite, da“, reče Aban. „Ako se pokažete dostojni. Lifan će vas podučavati
čitanju, pisanju i matematici. Iste one lekcije koje vam je majka počela držati, ali je prestala kada
su vas pozvali na hanu paš. Kad on kaže ’hop’, skočićete. Kad naučite da čitate bez micanja
usnama i da sabirate, ali ne na prste, popričaćemo hoćete li dobiti dozvolu da se opet latite

koplja.“

SEDMO POGLAVLJE
VIŠE MUDA NEGO PAMETI

333. P.P.
Jesen

Džardir je zijao u Par’čina u potrazi za nekim znakom obmane - ili ludila - u njegovoj
auri. Ali Par’čin je bio sabran, usredsređen i veoma ozbiljan.

Džardir otvori usta, pa ih zatvori. Par’čin se nasmeja.
„Par’čine, ako je ovo neka šala, već me izdaje strpljenje...“
Džefov sinje ostao opušten i mahnuo mu je rukom da sedne. Kao dokaz poverenja,
uzmicao je sve dok nije leđima udario u prozor, pa skliznuo na pod i seo među komadiće stolice.
„Nije šala. Znam, treba tu štošta svariti. Imaš gomilu pitanja, jelda? Samo polako, i pređi na njih
kad budeš spreman.“
Nesiguran, Džardir se ukruti. Žar borbe je jenjavao, ali mišići su mu bili stegnuti, spremni
za delanje, i znao je da se Par’čin može oboriti na njega onog trena kad se opusti.
Ipak, u srcu nije verovao u to. Par’čin je ovakav i onakav, ali nije lažov. Njegovo nehajno
držanje podsećalo je Džardira na bezbroj sati koje su proveli ispitujući jedan drugog i pričajući o
svemu pod suncem dok su se upinjali da razumeju jezik i kulturu onog drugog. Zahvaljujući
Par’činovom lagodnom nastupu, Džardir se u njegovom društvu osećao opušteno, kako nikad nije
sa sopstvenim narodom.
On pogleda u krevet, ali od siline njegovog skoka i on je, kao i stolica, bio u krhotinama.
Umesto toga on uzmače do prozora preko puta Par Čina i skliznu na pod, nalik na odraz u
ogledalu. Ostao je na oprezu za slučaj napada, ali Par’čin je bio u pravu. Ništa neće postići
međusobnom borbom pre nego što osvane zora i izjednači im izglede.
Kad padne noć, suparništvo se mora ostaviti po strani, kaže Evedža.
„Kako da stignemo do ponora?“, upita Džardir; pitanje je izabrao nasumice, između
mnogih koja su mu se kovitlala u mislima. „Ti možeš da se pretvoriš u maglu kao alagaiji, ali ja
ne.“
„I ne moraš“, reče Par’čin. „Postoje putevi kroza zemlju. Demoni uma uzimaju ljude u
zarobljeništvo i održavaju ih u životu u Utrobi.“ On pljunu na pod. „Da im mozgovi ostanu
sveži.“
„Moramo na put u podzemlje da spašavamo te izgubljene duše“, nagađao je Džardir.
„Onda će Everam...“
Par’čin glasno uzdahnu i prevrnu očima. „Ako ćeš, kad god ti kažem nešto novo, stalno
iznova da nagađaš kakav je ’Everamov plan, Amane, dugo ćemo ostati ovde.“
Džardir se namrgodi, ali Par’čin je bio u pravu. On klimnu glavom. „Molim te, nastavi.“
„I tako i tako nemam pojma ima li tamo bogzna šta što vredi spašavati.“ Par Činove oči
bile su tužne i daleke. „Demonima uma prazni mozgovi su poslastica. Zamisli na desetine
pokolenja kako žive i umiru u tami, jedu mahovinu i lišajeve, i služe kao stoka za klanje.
Uskraćena im je odeća, pa čak i jezik. Više i nisu ljudi. Postanu nešto drugo. Mračni, izvitopereni
i divljačni.“
Džardiru je došlo da se strese, ali potisnu osećaj.
„Evo šta hoću da kažem“, reče Arlen. „Do Utrobe možemo različitim stazama, ali put je
dug i zavojit. Mnogo je račvanja, slepih završetaka, provalija i opasnih prelaza. Nikad ne bismo

uspeli sami. Treba nam vodič.“
„A ti bi da taj vodič bude neki Alagai Kaov knežić“, reče Džardir. Par’čin klimnu glavom.

„Kako ćemo ga naterali da izda sopstvenu vrstu i povede nas?“
„Mučenjem“, kaza Par’čin. „Bolom. Demoni ne znaju za odanost, a zarobljeništvo ne

podnose. Možemo to da iskoristimo.“

„Ne zvučiš ubeđeno“, reče Džardir. „A i kako da uopšte verujemo princu laži?“
„To je slaba tačka plana“, priznade Par’čin. Slegnu ramenima. „Treba prvo uhvatiti
jednog.“

„A kako si to namerio?“, zapita Džardir. „Ja sam ubio dva. Jednog sam uhvatio na prepad,

a oko drugog su mi pomogle Liša Papirdžija i moja dživa ka. Par’čine, oni su poprilično opasni.
Daš im samo časak i mogu da..“

Par’čin se osmehnu. „Šta? Pretvore se u izmaglicu? Nacrtaju simbole u vazduhu? Zacele
sebi rane? To možemo i mi, Amane. Možemo da postavimo zamku iz koje neće moći da umakne
čak ni Alagai Ka.“

„Kako uopšte da ga nađemo?“, upita Džardir. „Kad sam ubio jednog prve noći
zatamnjenja, braća su mu pobegla s bojnog polja. Narednih noći su se držala na odstojanju i brzo
su se kretala.“

„Plaše te se“, kaza Par’čin. „Pamte Kadžija, lovca na umne demone, i mnoge koje je
pobio pomoću krune, koplja i ogrtača. Nikad ti od svoje volje neće prići ni na nekoliko
kilometara.“

„Dakle, priznaješ da je Kadži bio Izbavitelj a da sam mu ja naslednik“, reče Džardir.
„Priznajem da je Kadži bio velik general i da su ga se demoni uma plašili”, kaza Par’čin,
„a kad si im se ti suprotstavio s kopljem u ruci i krunom na glavi, uplašili su se i tebe. Ne znači
da si ma kakav naslednik. Da Aban stavi krunu i uzme koplje, upišali bi se od straha, pa bi i od

njega pobegli.”

Džardir se namrgodi, ali nije bilo svrhe prepirati se. Uprkos sumnjičavim rečima i
Par’činovom nepoštovanju, nada mu se raspirila u grudima. Ovaj Par’činov plan nekud vodi.
Sulud je, ali to je veličanstveno ludilo. Ludilo dostojno i samog Kadžija. On reši da prihvati
bockanje i nastavi dalje. „Otkud znamo gde da postavimo čini za zamku?”

Par’čin mu namignu. „O tome je i reč. Znam kuda smeraju u noći bez meseca. Svi do
jednog.

Idu u Anoh Sunce.”

Džardiru se sledi krv u žilama. Izgubljeni Kadžijev grad, gde je Par’čin započeo sve ovo
kad je ukrao koplja. „Otkud znaš?” „Nisi se samo ti tukao s demonima uma, Amane”, reče
Par’čin. „Dok si se borio s tim svojim u spavaćoj sobi, ja sam se uhvatio ukoštac s njegovim
bratom severno od Uvale. Da nije bilo Rene, sredio bi me.”

Džardir klimnu glavom. „Dživa ti je poprilično opasna.” Par’čin primi ovu pohvalu uz
klimanje glavom, ali duboko uzdahnu. „Da sam je slušao, možda me ne bi prošlog meseca trojica

uhvatila s bidom spuštenim do kolena.” On obori pogled ka podu, a sram mu oboji auru. „Ušli su

mi u glavu, Amane. Nisam mogao da ih zaustavim. Preturali mi po sećanjima kao po kovčegu.
Ponajviše od svega ih je zanimalo gde sam našao simbole...”

„Glavu gore, Džefov sine”, reče Džardir. „Nikad nisam sreo žešćeg borca protiv alagaija
od tebe. Ako ih ti nisi mogao zaustaviti, bilo ih je nemoguće zaustaviti.”

Kad je digao glavu, u Par’činovoj auri blesnu zahvalnost. „Nije bilo toliko strašno. Dok su
mi razgledali misli, i ja sam nazreo njihove. Nameravaju da se vrate u izgubljeni grad i da urade

ono što nisu uspele ni tri hiljade godina peščanih oluja. Pojma nemam je li to iz straha da bi grad
mogao odati još neke tajne ili iz želje da se poseru na drevne dušmane, ali hoće da iskopaju

sarkofage i sravne grad sa zemljom.“

„Moramo ih zaustaviti po svaku cenu“, reče Džardir. „Ne dam da mi okaljaju pretke.“
„Ne lupaj“, obrecnu se Arlen. „Zar bi odbacio svu stratešku prednost radi šačice

prašnjavih leševa?“

„To su junaci iz Velikog rata, činski neverniče“, obrecnu se Džardir. „U njima počiva čast
ljudskog roda. Neću trpeti da ih alagaiji obeščaste.“

Par Čin pljunu na pod. „Sam Kadži bi ti naredio da ih se okaneš.“
Džardir se zasmeja. „A. Sad navodno govoriš u Kadžijevo ime, Par’čine?“
„Amane, i ja sam čitao njegovu raspravu o ratu“, reče Par’čin. „Ništa nije dragocenije
odpobede. Kadžijeve reći, ne moje.“

Džardir steže pesnice. „Kad ti odgovara, neštedimice citiraš sveto pismo, Džefov sine, a

lagodno ga odbacuješ kao bajku kad ti ne odgovara.“ Kruna mu žestoko zasja. „Kadži je takođe
zapovedio da ukazujemo najveću čast kostima onih koji su dali živote u alagai’šaraku, i da ih

niko ne okalja.“

Par’čin skrsti ruke, a čini na podlakticama zableštaše mu toliko da su se mogle meriti s
krunom. „Reci mi da grešim. Reci mi da ćeš nam prokockati jedinu priliku da prebacimo rat na
demonsku teritoriju samo da bi očuvao čast praznih ljuštura čiji su duhovi davno otišli samotnim

drumom.“

Par’čine, naše kulture se same od sebe međusobno vređaju, rekao je Džardir jednom. Ako
treba i dalje da učimo jedan od drugog, moramo se opirati nagonu da se uvredimo.

Aura Džefovog sina bila je jasna. Veruje da je u pravu, ali nema nikakvu želju da se svađa

oko toga.

„Ne grešiš“, priznade Džardir, „ali si budala ako misliš da ću stajati po strani i gledati

demona kako sere po Kadžijevim kostima.“

Par’čin klimnu glavom. „Ja ti to i ne tražim. Tražim da, ako do toga dođe, gledaš kako
seru na Isaka. Madžija. Mendinga. Čak i Džardira ako ga nađu.“

„Neće“, kaza Džardir sa olakšanjem. „Sveti predak mi je sahranjen u Pustinjskom Koplju.

Možemo i Kadžijevo telo da premestimo tamo.“ Svejedno, užasavala ga je pomisao da pusti

alagaije da skrnave tela velikih vođa iz Evedže. Čak i po cenu Ale, nije bio siguran da bi mogao
prisustvovati tako nečemu a ne stupiti u delo da to spreči.

„A kakvu prednost stičemo ovom... žrtvom?“, zapita Džardir ogorčenim glasom.
„Nećemo ukrasti Kadžija“, reče Džefov sin. „Prvi Šar’Dama Ka će još jednom poslužiti
svome narodu - kao mamac u zamci koju ćemo postaviti na njegovoj grobnici. Anoh Sunce je
ogroman. Ne možemo da predvidimo gde će tačno demoni napasti, izuzev te jedne grobnice, koju
jasno vidim u sećanju. Dolaze onamo, Amane. Dolaze u velikom broju. A mi ćemo ih dočekati,
sakriveni u ogrtačima obnevidelosti. Kada uđu u odaju, zarobićemo jednog, pobiti koliko god
stignemo dok su još iznenađeni, i pobeći.“
Sumnjičavo, Džardir skrsti ruke. „A kako će nam to poći za rukom?“
„Pomoću krune“, reče Par’čin.

Džardir diže obrvu.

„Zaštitno polje Kadžijeve krune može da odbije svakog demona, čak i mnoge odjednom,
do razdaljine od sedamsto i nešto metara“, reče Par’čin.

„Svestan sam toga“, reče Džardir. „To je moja kruna.“
Par’čin se osmehnu. „A jesi li svestan ovoga: možeš da uključiš to polje i na izvesnoj

daljini oko sebe? Kao mehur koji ne propušta demone unutra, ili kao u Lavirintu...“

„...da ih zadržimo u njemu“, shvati Džardir. „Ako im priđemo blizu...“
„Možeš da ih zarobiš unutra, s nama“, reče Par’čin.

Džardir steže pesnicu. „Možemo da uništimo Najine generale još i pre početka prvih čarki
Šarak kaa.“

Par’čin klimnu glavom. „Ali to neće biti od naročite vajde ako ih kraljica izleže još.“
Džardir pogleda u njega. „Alagai’ting Ka. Demonska majka.“
„Upravo tako“, reče Par’čin. „Ubijemo nju, i imamo šansu da dobijemo rat. Ako ne, oni
će se opet vratiti, pa makar im trebalo i tri hiljade godina. Na kraju će nas iznuriti do smrti.“
„A ako ne pristanem na plan, Par’čine?“, upita Džardir. „Hoćeš U mi ukrasti krunu i
probati sam?“
„Polovično si u pravu“, reče Arlen. „Demoni uma dolaze u Anoh Sunce u noći bez
meseca, i ja ću biti tamo, s tobom ili bez tebe. Ako ne uviđaš koliko je ovo značajno, nisi čovek
za kakvog sam te smatrao. Uzmi krunu, odšunjaj se nazad na svoj smrdljivi presto, i prepusti

Šarak ka meni.“

Džardir zaškripa zubima. „A koplje?“
„Koplje je moje“, reče Arlen. „Ali, zakuneš li se suncem da ćeš mi pomoći, daću ti ga za
džabe i smatraću da sam jeftino prošao. Ako ne, odneću ga u Utrobu i sam ga zariti demonskoj
kraljici u srce.“
Džardir je dugo zurio u njega. „Neće biti potrebe, Par’čine. Malo me ljuti kad mi daju
nešto što je već moje, ali kakav bih ja to adžin’pal bio kad bih te pustio da se sam zaputiš takvim
drumom? Možda misliš da je Everam laž, Par’čine, ali mora da te odistinski voli kad ti je podario
takvu hrabrost.“
Par’čin se osmehnu. „Tata je uvek govorio da imam više muda nego pameti.“

Arlen se užurbano muvao po kuhinji, a ruke mu se gotovo nisu ni videle od brzine. Nikad

nije bio sjajan kuvar, ali godinama je bivao sam na drumu i pristojno se izveštio u barenju
krompira i prženju mesa i povrća na tiganju. Nije koristio vatru; čini vreline urezane u lonce i
šerpe obavljale su posao, a napajao ih je dodirom.

„Da ti pomognem?“ upita Džardir.

„Ti?“, zapita Arlen. „Je li samozvani kralj sveta ikad i pipnuo nepripremljenu hranu?“
„Par’čine, poznaješ me dobro“, reče Džardir, „Ali ne onoliko dobro koliko misliš. Nisam
li nekada bio naj’Šaram? Nema tog kućnog posla kog se nisam latio.“
„Onda se lati postavljanja stola.“ Beše to njihovo staro začikavanje - Arlen dosad nije
shvatao da mu je nedostajalo svih ovih godina. Lako je bilo vratiti se starim navikama; braća po
svemu izuzev po imenu. Arlenove prve noći u Lavirintu Džardir se borio uz njega, a u Kraziji je
ta veza bila snažna poput krvne. I snažnija.
Ipak, Džardir je već jednom bio voljan da ga ubije radi vlasti. Ne iz zlobe, ali svejedno je
to uradio, i čak i sada Arlen je morao da se pita bi li opet postupio isto ako bi mogao da bira... ili
ako bi mu se prilika opet pružila ubuduće. Pretraživao je Džardirovu auru u potrazi za nekim
nagoveštajem, ali slabo šta je razabirao a da ne udahne magiju kroz njega i spozna ga u

potpunosti, a takav upad Džardir bi bez sumnje osetio, i imao bi puno pravo da se uvredi.
„Pitaj, Par’čine“, kaza Džardir.
„A?“, zapita Arlen iznenađeno.
„Vidim pitanje koje ti izjeda duh“, reče Džardir. „Pitaj, pa da završimo s tim.“
Arlen klimnu glavom. „Uskoro. Ponešto je najbolje obaviti punog stomaka.“
Spremio je jelo i strpljivo sačekao dok se Džardir pomolio nad hranom pre nego što su

prionuli na obed. Arlenu je bila dovoljna jedna porcija, ali Džardir je u bici na litici bio teško

ranjen, i premda mu je magija mogla za tren oka zaceliti rane, nije mogla da proizvodi krv i meso
ni iz čega. Slistio je tri činije i posezao je za voćem kad je Arlen otišao da raskloni sto.

Kad se vratio, ćutke je seo i posmatrao je Džardira kako glođe sve u činiji dok nisu ostale
samo peteljke, semenke i ogrisci.

„Pitaj, Par’čine“, ponovi Džardir.
„Jesi li, one noći u Lavirintu, odlučio da me ubiješ u žaru trenutka“, zapita Arlen, „ili je
naše prijateljstvo od početka bilo laž?“
Pažljivo je posmatrao Džardirovu auru i crpao nešto sitnog zadovoljstva iz činjenice da se
načas obojila sramom i bolom. Džardir se hitro obuzdao, pa pogledao uvis i presreo Arlenov
pogled, u isto vreme lagano izdišući kroz raširene nozdrve.
„I jedno i drugo“, reče. „I ni jedno ni drugo. Kada je one prve noći Inevera bacila kosti da
ti prorekne sudbinu, rekla mi je da te prigrlim kao brata i da te zadržim uza se, jer ću, ako hoću
vlast, jednog dana morati da te ubijem.”

Nešto u Arlenu se steže i, nepozvana, okolna magija u sobi jurnu ka njemu; simboli na

koži mu sinuše.

„Meni to ne zvuči kao ’i jedno i drugo’”, reče kroz zube. „A ni kao ni jedno ni drugo’.”
Džardiru sigurno nje promakao sjaj njegovih čini, ali ničim nije pokazao da je primetio,
samo je uporno gledao Arlena u oči. „Par’čine, tad nisam znao ništa o tebi, osim da su se Šarami
i dame skoro pobili oko tvog zahteva da se boriš u Lavirintu. Delovao si kao častan čovek, ali
kada je tvoj kameni demon probio zidine, nisam znao šta da mislim.”

„Pričaš kao da je Jednoruki govedo, a ja probao da ga prokrijumčarim kroz kapiju”, reče
Arlen.

Džardir ne obrati pažnju na ovu opasku. „Ali onda su kroz prodor pokuljati alagaiji, i

očajanje je obuzelo i srca najhrabrijih ljudi, ali ti si stajao nepokolebljivo i krvario sa mnom rame
uz rame, voljan da daš život ne bi li uhvatio kamenog demona i ispravio šta je valjalo ispraviti.

Par’čine, kad sam te nazvao bratom, nisam lagao. Tada bih dao život za tebe.“
Arlen klimnu glavom. „Skoro da i jesi, i to više puta te noći, a sam Tvorac će ga znati
koliko puta otada. Ali sve je bilo predstava, a? Znao si da ćeš me jednog dana izdati.“
Džardir slegnu ramenima. „Par’čine, ko to zna? I sam čin proricanja daje nam priliku da
promenimo nečiju viziju. To je nagoveštaj onoga što bi moglo biti, ne onoga što hoće. U čemu bi
inače bila svrha? Nekada sam mislio da sam besmrtan i počeo sam glupo da se izlažem
opasnostima, iako inače ne bih...“
Arlen je hteo da se usprotivi, ali nije mogao reći bogzna šta. Izjava je bila na mestu.
„Ineverina proročanstva su nejasna i često nisu ono što se čine“, nastavi Džardir.
„Godinama sam premetao njene reči po glavi. Ubij, rekla je, ali simbol na kockici imao je i druga
značenja. Smrt, ponovno rođenje, preobraćaj. Probao sam da te preobratim u evedžanstvo, ili da ti
nađem nevestu i privežem te uz Kraziju, u nadi da više nećeš biti čin i da ćeš se ponovo roditi kao
evedžanin, i tako ispuniti proročanstvo, a ja moći da te poštedim.“
Skoro svaki Krazijac kog je Arlen upoznao u nekom trenutku je probao da mu nađe ženu,
ali niko marljivo kao Džardir. Nikad ne bi pretpostavio da mu je ovaj hteo spasti život, ali u

Džardirovoj auri nije bilo laži.

„Reko bih da se na neki način i ostvarilo“, kaza Arlen. „Te noći jedan deo mene je umro, i
ponovo se rodio na pustinjskim dinama. Sigurno kao što sunce sigurno izlazi.“

„Kad si mi prvi put pokazao koplje, prepoznao sam ga“, reče Džardir. „Osetio sam mu
moć i na silu obuzdao želju da ti ga na licu mesta oduzmem.“

Arlenova usna se izvi i ukaza se naznaka zuba. „Ali si bio prevelika kukavica. Umesto

toga si skovao zaveru, namamio me u klopku, i pustio da tvoji ljudi i jama za demone obave taj

prljavi posao.“

Džardirova aura se raspali od mešavine krivice i gneva. „Inevera mi je rekla i da te ubijem

i uzmem ti koplje. Ponudila je da ti otruje čaj ako ne želim da kaljam ruke. Htela je da ti uskrati
ratničku smrt.“

Arlen pljunu. „Zabole me demonska guzica za to. Izdajstvo je izdajstvo, Amane.“

„Nije tačno“, reče Džardir. „Možda misliš da je raj laž, ali ako bi mogao da biraš kako ćeš
umreti, dočekao bi smrt s kopljem u ruci.“

„Nisam imao koplje kad je smrt došla po mene, Amane. Ti si mi ga uzeo. Imao sam samo

igle i mastilo.“

„Zauzimao sam se za tebe“, reče Džardir; nije se uhvatio u zamku. „Ineverine kockice mi
upravljaju životom od dvanaeste godine. Nikad pre toga niti posle nisam im se usprotivio, a ni

njoj. Čak ni radi Liše Papirdžije. Da se Inevera nije pokazala tako... opasna, povredio bih je kada
prepirkom nisam postigao ništa. Krenuo sam u Lavirint pun rešenosti. Neću ubiti svog brata.
Neću ga opljačkati.“

Arlen je pokušao da protumači osećanja u Džardirovoj auri, ali bila su previše složena čak
i za njega. Džardir se sa ovim nosio već godinama, i još se nije pomirio sa sobom. Arlen se nije
osećao ništa manje izdano, ali bilo je tu još koječega, i hteo je da čuje.

„Šta se promenilo?“, zapita.

„Setio sam se tvojih reći“, kaza Džardir. „Gledao sam sa zidina kako predvodiš Šarame,
kako čistite Lavirint, a Kadžijevo koplje u rukama ti se blistalo, sjajno poput sunca. Klicali su
tvoje ime, i znao sam da bi te sledili. Ratnici bi te proglasili za Šar’Damu Kaa, i na tvoju

zapovest jurnuli u napad na Najin ponor.“

„Plašio si se da ću ti preoteti posao?“ zapita Arlen. „Nikad ga nisam ni hteo.“
Džardir zavrte glavom. „Nije mi bilo stalo do posla, Par’čine. Bilo mi je stalo do svog
naroda. I tvog. Svakog muškarca, svake žene i svakog deteta na Ali. Jer svi bi te sledili kad vide

alagaije kako krvare. Posmatrao sam to u mašti i bilo je veličanstveno.“
„A onda, Amane?“, zapita Arlen, gubeći strpljenje. „Šta se, koje mu Utrobe, desilo?“
„Par’čine, rekao sam ti“, kaza Džardir. „Setio sam se tvojih reći. Raj ne postoji, kazao si. I

pomislio sam: Bez nade za raj, kakav bi razlog imao da ostaneš pravičan kad se čitav svet bude
klanjao pred tobom? Kom se to čoveku, ako nije ponizan pred Tvorcem, srne poveriti takva moć?
Šta ne može uništiti, Naj iskvari, i tek pokoravanjem Everamu opiremo se njenim šaputavim

lažima.“

Arlen je zijao u njega. Istinitost ovih reči bila je ispisana Džardiru u auri, ali na pomisao
na to, Arlenov um bio je potpuno preneražen i zbrkan. „Ja sam otelotvorenje svega što ti je drago,

voljan sam da se borim i umrem u Velikom ratu, ali me ti izdaš jer to radim radi čovečanstva, a
ne zbog neke maštarije na nebu?“

Džardir steže pesnicu. „Par’čine, upozoravam te...“
„U Utrobu s tvojim upozorenjima!“ Arlen tresnu pesnicom; ud mu je još pulsirao od

moći. Od udarca sto se rasprsnu i sruči na zemlju u kiši iverja. Džardir odskoči od izlomljenih
dasaka i letećih cepki, i stade u stav za šarasak.

Nije bilo smisla hvatati se ukoštac i Arlen je to dobro znao. Ne može da nadmaši Džardira

u borbi bez oružja. Ranije se tukao s damama i imao je sreće što je izvukao živu glavu. Džardir je
godinama učio kod sveštenika i znao je njihove tajne. Čak i sada, iako je Arlen brži i snažniji od
ma koga živog, Džardir može da ga ispraši kao malo dete. Ma koliko Arlen želeo ravnopravno da

se ogleda sa Džardirom, ništa time ne bi postigao, a izgubio bi sve.

U svakom slučaju, nije bitno što je Džardir veštiji u šarasku. Magiju razume i koristi na
najprostijem nivou, samouk je i neizvežban. Trebaće mu vremena da potpuno ovlada svojim
sposobnostima, a čak ni tada neće ni pomoću relikvija od hora moći da dostigne Arlena, koji je
magiju pretvorio u deo sebe. Ako poželi da ubije Džardira, može.

I tako ih sve zajedno osudi na propast. Arlen možda i uspe bez Džardira da upotrebi
krunu, ali nema nade da bi bez pomoći živ umakao iz Anoha Sunca, a nikad ne bi sam stigao do
dvora umnih demona. Utroba bi ga privlačila k sebi, a što bi bliže prilazio, pesma bi joj postajala
sve neodoljivija.

Što ne može uništiti, Naj iskvari. Religijske reći, ali svejedno pune mudrosti. Svako dete
čulo je izreku iz Kanona da moć iskvari čoveka, a potpuna moć kvari u potpunosti. Utroba je
nudila potpunu moć, ali Arlen se nije usuđivao ni da je pipne. Izgubio bi se, usisali bi ga u sebe i
on bi sagoreo kao šibica koju o ravnodnevici baciš na lomaču.

On duboko udahnu da se smiri pre nego što uradi nešto brzopleto. Džardir je ostao u

gardu, ali po auri mu se videlo da nimalo ne želi borbu. Obojica su znala šta je na kocki.
„Par’čine, one noći kad sam te ostavio na dinama, nešto sam ti obećao“, reče Džardir.

„Dobacio sam ti mešinu vode i obećao da ću te naći u zagrobnom životu, i ako do tada ne
ispunim obećanje i ne poboljšam stanje na Ali, onda ćemo da svodimo račune.“

„E pa, računi su malo poranili“, reče Arlen. „Nadam se da si spreman.“

Dok su izlazili iz kule, Džardir je gledao u nebo u pokušaju da prema položaju zvezda
zaključi gde se nalaze. Jugozapadno od Everamovog Dara, ali to mu nije mnogo značilo. Između
velikog grada i pustinjskih zaravni ležali su milioni neukroćenih jutara zemlje. Možda i uspe sam
da nađe put nazad, ali Everam sam sveti zna koliko bi mu vremena trebalo.

Nije morao ni da pita Par’čina radi čega ga vodi iz kule. To mu je jasno pisalo u auri, a i u
Džardirovoj sopstvenoj, poput odraza u ogledalu. Nada da će zajednička borba protiv alagaija
možda početi da podriva gnev i nepoverenje koji su još postojali između njih.

Jedinstvo vredi svake cene, kaže Evedža. Kadži je to nazvao ključem Šarak kaa. Ako on i
Par Čin nađu zajednički cilj, imaju izvesnih izgleda.

Ako ne...
Džardir duboko udahnu noćni vazduh. Prigodno. Svi ljudi su braća u noći, rekao je Kadži.
Ako ne mogu da se ujedine protiv alagaija, teško da će se uopšte i ujediniti.
„Uskoro će nas nanjušiti“, reče Par’čin, čitajući mu misli. „Pre svega treba da napunimo
tvoju krunu.“
Džardir odmahnu glavom. „Pre svega ti meni treba da vratiš koplje, Par’čine. Pristao sam
na tvoje uslove.“
Par’čin zavrte glavom. „Polako, Amane. Ne ide koplje još nikud.“
Džardir ga prostreli pogledom, ali nije on tu ništa mogao. Video je da Par’čin neće
popustiti, i nije bilo svrhe dalje se prepirati. On diže pesnice prekrivene ožiljcima koje mu je
Inevera urezala u kožu. „Kruna će početi da se puni kad pesnicom udarim nekog alagaija.“
Par’čin klimnu glavom. „Doduše, nema potrebe da čekamo.“
Džardir ga pogleda. „Predlažeš da uzmem još od tebe?“
Par’čin ga saseče pogledom. „Amane, jednom si me uhvatio nespremnog. Probaš li tu
zvrčku još jednom, zažalićeš.“
„Kako onda?“, upita Džardir. „Bez alagaija iz kog bih crpao moć...“
Par’čin ga preseče pokretom ruke i mahnu uokolo. „Amane, magija je svuda oko nas.“
Beše to istina. Zahvaljujući kruni, Džardir je po noći jasno kao po danu video svet
ogrezao u magijski sjaj. Nalik na svetlucavu maglu, skupljao im se u baricama oko nogu,
meškoljio se dok su prolazili, ali je sadržao vrlo malo moći, baš kao što ni u dimu nema vatre.
„Ne razumem“, kaza Džardir.
„Diši“, reče Par’čin. „Zažmuri.“
Džardir zimu ka njemu, ali posluša; disao je ritmično i ujednačeno. On pade u ratnički

trans koji je naučio u Šarik Hori, spokojne duše, ali spreman da se istog časa baci u delo.
„Posegni krunom“, reče Par’čin. „Oseti magiju oko sebe kako šapuče kao nežan lahor.“
Džardir ga posluša, i uistinu oseti magiju kako narasta i skuplja se u odgovor na njegovo

disanje. Tekla je celom Alom, ali život ju je privlačio k sebi.
„Lagano je uvuci“, reče Par’čin, „kao da je udišeš.“ Džardir udahnu, i u njega poteče moć.

Ne vatra kao kad udariš alagaija - pre nalik suncu na koži.

„Samo nastavi“, kaza Par’čin. „Polako. Ne prestaj kad izdišeš. Samo postojano uvlači.“
Džardir klimnu glavom; dotok se nastavljao. On otvori oči i vide magiju kako lebdi ka
njemu sa svih strana u ustaljenim strujama, kao reka prema vodopadu. Išlo je sporo, ali

naposletku je rupa bez dna počela da se puni. On se oseti snažnije.
Onda je od ushićenja izgubio svest o središtu svoga bića, i dotok je prestao.
On pogleda u Par’čina. „Neverovatno.“
Par’čin se osmehnu. „Amane, to je tek početak. Treba dosta toga da prođemo pre nego što

budemo spremni da se suočimo s dvorom demona uma.“
„Ne veruješ mi dovoljno da bi mi dao Kadžijevo koplje, ali mi poveravaš tajne svoje

magije?“

„Šarak ka je najvažniji“, reče Arlen. „Ti si mene učio da ratujem. Sasvim je u redu da ja
tebe naučim kako se koristi magija. Bar osnove. Koplje je poštapalica, i predugo se oslanjaš na
nju.“ On namignu. „Samo nemoj misliti da ću te naučiti svim svojim zvrčkama.”

Još nekoliko minuta Par’čin ga je blago upućivao kako da usisa moć u sebe.
„Sada čvrsto drži moć”, reče Par’čin, pa izvuče nožić na rasklapanje iz džepa. On ga
otvori, pa ga hitnu u vazduh, uhvati ga za sečivo i pruži balčak Džardiru.
Džardir radoznalo uze nožić. Nije bio čak ni zaštićen činima. „Šta ću s ovim?”
„Posed se”, reče Par Čin.
Džardir ga radoznalo pogleda, pa slegnu ramenima i posluša. Sečivo je bilo oštro, i lako je
raseklo meso. Video je krv u posekotini, ali magija koju je upio u sebe već je radila svoje. Koža
se zacelila pre nego što je krv stigla da se nakupi.

Par’čin zavrte glavom. „Još jednom. Ali čvršće drži moć. Tako čvrsto da rana ostane
otvorena.”

Džardir nešto progunđa i opet se zaseče. Kao i pre, rana poče da se zatvara, ali Džardir uli
magiju iz sopstvenog tela u krunu, i zarastanje stade.

„Zaceljivanje je divota živa kad su ti kosti kako valja i imaš moći viška”, kaza Par’čin,
„al’ ako ne paziš, možeš da zarasteš ukrivo, ili da protraćiš moć koja ti treba. Sad pusti napolje
samo mrvičak, i usmeri je pravo tamo gde je želiš.”

Džardir ispusti odmeren potočić magije; na njegove oči posekotina se zatvorila kao da je
nikad nije ni bilo.

„Odlično”, reče Par’čin, „Al’ mogao si to i s manje. Sad dve posekotine. Jednu zaceli,
drugu ne.”

Čvrsto obuzdavajući moć, Džardir poseče prvo jednu pa drugu podlakticu. On zažmuri i
duboko udahnu, pa ispusti iz sebe tek delić pređašnje magije, i snagom volje je usmeri samo u
levu ruku. Osećajući golicanje duž uda, on otvori oči i vide posekotinu kako polako zarasta dok
je iz druge još curkala krv.

Nedaleko od njih odjeknu zavijanje - glasanje poljskog demona. Džardir pogleda u tom

pravcu, ali alagai je još bio predaleko.

„Usisavaj moć iz tog smera“, reče Par’čin. „Udahni je kroz oči.“
Džardir posluša i otkri kako, premda mu to mesto nije neposredno na vidiku, svejedno u

daljini vidi kako stvorenja iz sve snage trče prema njima.

„Kako?“, zapita.

„Svi živi stvorovi ostavljaju traga na okolnoj magiji“, reče Par’čin, „i ti tragovi se šire kao
kap boje u vodi. Možeš da tumačiš strujanja i vidiš dalje nego što ti oči daju.“

Džardir zaškilji, proučavajući sve bliža stvorenja. Čitav čopor, više od dvadeset demona.
Dugi žilavi udovi i niska tela žestoko su blistala od moći.

„Par’čine, mnogo ih je“, kaza. „Sigurno nećeš da mi vratiš koplje?“ On prelete nebo
pogledom. Privučeni sjajem njihove moći, i demoni vetra počeli su da obleću. Džardir se maši
ogrtača obnevidelosti, spreman da se umota u njega, ali naravno Par Čin mu beše i to oduzeo.

Džefov sin zavrte glavom. „Ako ne možemo da ih sredimo samo pomoću gaisaka,

nemamo mi šta da tražimo u Anohu Suncu.“

Džardir ga radoznalo pogleda. Bilo je sasvim jasno šta reč znači: spoj krazijskih reći gai,
što znači „demon“, i sak, što znači „nenaoružan" - ali nikad je pre ovoga ne beše čuo.

„Šarasak je predviđen da se ljudi međusobno ubijaju.“ Par’čin diže pesnicu prekrivenu
simbolima. „Morao sam malko to promeniti, valjano iskoristiti čini.“

Džardir skrsti pesnice na srcu i nakloni se, kako se, po običajima, učenik šaraska klanja
učitelju. Pokret je bio izveden savršeno, ali Par’čin mu je neosporno u auri video sarkazam.

On mahnu rukom prema poljskim demonima koji su se hitro približavali. „Orno

iščekujem prvu lekciju, Par’čine.“
Par’čin suzi oči, ali na usnama je imao naznaku osmeha. Lice mu se na tren zamagli, i

odeća mu spade, a on ostade samo u smeđem bidu. Prvi put Džardir je odista video šta mu je
prijatelj postao. Iscrtani Čovek, kako ga nazivaju severnjaci.

Lako je uvideo zašto ga ljudi iz zelenpredela smatraju Izbaviteljem. Svaki vidljiv

centimetar kože prekrivale su mu čini. Neke su bile velike i moćne. Čini udarca. Odbojne čini.
Simboli pritiska. Kao ni Džardira, demon ne bi mogao pipnuti ni Par’čina izuzev ako ovaj to sam

poželi, a njegove pesnice, laktovi i noge sigurno sipaju udarce po alagaijima kao strele iz

škorpiona.

Drugi simboli, na primer oni oko očiju, ušiju i usta, bili su gotovo isuviše sitni da se
pročitaju, i sadržavali su prefinjenije moći. Duž udova su mu se protezale čini srednje veličine.

Sve u svemu, bilo ih je na hiljade.

I samo po sebi to bi ostavilo čoveka u čudu, ali Par’čin je oduvek bio pravi simbolistički
umetnik tiče. Šare, jednostavne i delotvorne, iscrtao je tako lepo da se iluminatori Evedže nisu
mogli ni porediti s njim. Niti dame, koje su čitav život posvećivale prepisivanju i ilustrovanju
svetog spisa mastilom od junačke krvi.

U poređenju sa ovim, Ineverini simboli na Džardirovoj koži bili su grubi i nezgrapni. Ako
bi htela i da priđe Par’činovom delu, morala bi živog da ga odere.

Površinom čini tekla je magija i pucketala kao elektricitet na debelom ćilimu. Ritam
njihovog pulsiranja i damaranja, bleskanja i zamiranja opčinjavao ga je. Čak i neko bez
magijskog vida bi opazio. Više nije ličio na čoveka. Izgledao je kao neki Everamov serafim.

Poljski demoni sada su bili blizu, i na prizor lovine žestoko su jurnuli. Protezali su se u

dugom redu, na razdaljini od nekoliko krupnih skokova jedan iza drugog. Ako se bude predugo

borio s prvim, drugi će se oboriti na njega, i tako dalje, sve dok se ne nađe u borbi sa svima
odjednom. Džardir napregnu mišiće, spreman da jurne prijatelju u pomoć onog časka kad počne

da podleže.

Par’čin im je smelo krenuo u susret, ali bilo je to ratničko hvalisanje. Niko ne može sam

da se bori protiv tolikog mnoštva.

No prijatelj ga je opet iznenadio - glatko je kliznuo napred, dograbio prvog demona i

okrenuo njegov zalet protiv njega u savršenom šarasačkom kružnom bacanju. Uz pucanj kao od

biča, vrat poljskog demona se prelomi delić sekunde pre nego što ga je Par’čin pustio. Naciljao je
precizno, i mrtvi alagai tresnu je u sledećeg u nizu, te se zajedno prevališe na zemlju.

Par’čin je sada žarko blistao. Za onih nekoliko sekundi dodira iscrpao je znatnu količinu
magije iz prvog demona. On se dade u napad i nagazi živom demonu na glavu petom s
naslikanim udarnim činima. Magija sevnu, i kada se Par’čin okrenuo da dočeka sledećeg u nizu,
Džardir vide da je lobanja pukla kao dinja.

Džardiru privukoše pažnju tresak i krik. Dok je on bio usredsređen na Par Čina, demon
vetra se obrušio na njega i snažno lupio o magijsko polje koje se oko Džardirove krune protezalo
nekoliko koraka u svim pravcima. Uključujući i uvis.

Everame, baš sam budala, prekore Džardir sebe. U mladosti nikad ne bi tako nehajno
zaboravio na okruženje. Par’čin se plašio da se zbog koplja ulenjio - a možda i jeste - ali kruna je
predstavljala još pritajeniju klopku. Više nije uvek bio na oprezu. To bi ga u Anohu Suncu
mnogo koštalo. U noći zatamnjenja demonski knežići pokazali su da na izvesne načine još mogu
da ga napadnu.

Džardir isključi polje i demon vetra teško se sruši na zemlju. Upinjao se da ustane, više
ošamućen nego povređen, ali kao što ga je nastavnik obuke Keran učio pre mnogo godina,
demoni vetra na zemlji su spori i nespretni. Tanka kost na kojoj su bile razapete membrane krila
nije bila predviđena da nosi punu demonovu težinu, pa se ugibala, a kada bi stvor mirovao,
zadnje noge bile su mu potpuno savijene u kolenima, nesposobne da se do kraja isprave.

Pre nego što je demon stigao da dođe sebi, Džardir se obori na njega, nogom mu pokosi
udove i potplete ga, pa mu sopstvenom težinom opet izbi vazduh. Ožiljci u obliku simbola na
Džardirovim šakama nisu bili onako složeni kao Par’činovi, ali su bili snažni. On sede demonu na
prsa, previsoko da bi ovaj upotrebio kandže, i kolenima mu prikova krila za zemlju. Levom
rukom ga je uhvatio za vrat i čini pritiska urezane u dlan sinuše; silina je narastala dok je on
iznova i iznova pesnicom udarao u osetljivu kost očne duplje, tik iznad zubatog kljuna. Simboli
udarca na člancima prstiju mu blesnuše i on oseti kost kako krčka i naposletku se rasprskava.

Onda, kao što mu je Par’čin pokazao, on uvuče u sebe alagajsku magiju, a ona pokulja u
njega iz dubina Ale i ispuni ga silinom.

Dok je bio ovako zauzet, drugi demon vetra obruši se ka njemu, ali Džardir je ovog puta
bio spreman. Davno je naučio jednu lekciju: demoni vetra uvek porinu naniže pruženih dugačkih,
zakrivljenih kandži i savijenih krila. Tim kandžama mogu čoveku otkinuti glavu, a onda raširiti
krila i zaustaviti poniranje, pa dograbiti lovinu zadnjim kandžama i jednim divovskim zamahom

krila vinuti se nazad u nebesa.

Zažaren od magije, Džardir se kretao neverovatno brzo; uhvatio je demona za krilnu kost
tik ispod prednje kandže. On se zavrte i baci se unapred, kako bi sprečio demona da raširi krila, a
onda ga zavitla na zemlju, koristeći punu silinu njegovog sletanja. Kosti se izlomiše i demon
zakriča, trzajući se u samrtnim mukama. Brzo ga je dokrajčio.

On diže pogled i vide da se Par’čin bije punom parom. Pobio je već pet poljskih demona,
ali ostali - više no trostruko brojniji od toga - behu ga opkolili.

Uprkos tome, nije se činilo da je u opasnosti. Jedan demon skoči na njega, a on se raziđe u
vidu izmaglice. Alagai prođe kroz njega i nalete na sadruga, te se obojica prevalile na zemlju,
isprepletenih zuba i kandži.

Časak kasnije se otelotvorio iza druge zveri, dohvatio je ispod prednjih nogu i prepleo joj
prste na potiljku kao u zahvatu u šarasku. Začu se prasak, a onda se na njega ustremi još jedan
demon. On se još jednom pretvori u maglu, pa se opet stvori na metar-dva dalje, taman na

pravom mestu da šutne demona u stomak. Simboli udarca na gornjem delu stopala sevnuše i

odbacile alagaija nekoliko metara kroz vazduh.

Džardir je bio najveći živi majstor šaraska, a čak je i on jedva mogao da se nosi s
Par’činovom magloborbom. Protiv alagaija, moćnih tela i malenih mozgova, bio je razarač.

„Par’čine, varaš“, doviknu Džardir. „Ulenjio si se zbog tih svojih novih moći!“

Džefov sin beše uhvatio alagaija za vilicu i upravo ju je na silu otvarao znatno više nego

što se mogla otvoriti. Demon prodorno zaciča, sumanuto se bacakajući, ali nije mogao da se
istrgne. Ovaj pogleda u Džardira, a u auri se videlo da mu je zabavno. „Reče čovek koji se krije
iza zaštitnog polja svoje krune. Dođi, pokaži mi kako se ovo zapravo radi ako si se naodmarao.“

Džardir se nasmeja i razdrlji odoru. Par’činovo telo bilo je žilavo i vretenasto kao sajla - u
oštroj suprotnosti sa stasitim Džardirom i njegovim krupnim mišićima, prostranom platnu po kom

je Inevera slikala nožem. On suzi krunsko zaštitno polje oko sebe i krupnim koracima se zaputi

ka krkljancu. Jedan poljski demon skoči na njega, ali on ga dohvati za prednju nogu, uvrnu je i
bez po muke je prelomi; pusti je taman na vreme da se zavrti i šutne sledećeg demona u potiljak.
Simbol udarca na unutrašnjoj strani stopala bio je dovoljan da ovom slomi kičmu i na mestu ga

ubije.

Posle bitke s Par’činom gnevna izgladnelost ostalih demona pretvorila se u nešto
oprezniju ratobornost, pa su sada kružili i režali potmulo, preteći, u potrazi za prilikom da
napadnu. Džardir baci pogled ka Par’činu, koji se beše izmakao, posmatrao je. Odbojni simboli

žestoko su mu se sijali; Džardir je video ivicu zaštitnog polja. Kao kakav nevidljiv mehur od

neprobojnog stakla sezalo je metar-dva u svim pravcima oko Par’čina.
One noći u Lavirintu njegovi sopstveni ratnici bili su spremni da Par’čina proglase

Izbaviteljem. Džardir je tada mislio da je razlog samo Kadžijevo koplje, ali činilo se da je
Par’činu sudbina namenila moć. Takva je bila inevera.

No, ako mu je sudbina i namenila moć, to ne znači da je on Šar’Dama Ka. Par’čin je

ustuknuo pred krajnjom cenom vlasti, odbio je da preuzme uzde koji mu je sopstveni narod gurao

u ruke. Još štošta mora naučiti.
„Par’čine, obrati pažnju“, reče Džardir, pa prenaglašeno postavi stopala i zauze jedan od

najosnovnijih stavova šaraska kakav upražnjavaju dame. On udahnu, osmotri okolinu, izlista sve

misli i osećanja, pa ih prigrli i pusti ih da iščeznu. Gledao je demone smireno, opušteno i
usredsređeno, spreman da se za tren oka da u delo.

On popusti gard, pretvarajući se da mu je pažnja odlutala, i alagaiji progutaše mamac.
Krug oko njega naglo se uskomeša, pokrenu, i poljski demoni pođoše na njega u gomili, sa svom
preciznošću saterivača u Lavirintu.

Džardir nije pomerio stopala, ali struk, gibak poput palminog lista, uvrtao se i povijao dok

je on izbegavao i odbijao napade. Uglavnom bi mu dlan bio dovoljan da preusmeri neki zub ili

kandžu, da pljesne i odagna šape ili ošamari poljskog demona; nisu ga mogli ni pipnuti. Stvorenja

su se zbunjeno stropoštavala na zemlju, ošamućena ali nepovređena.
„Je l’ se ti biješ ili se igraš s njima?“, zapita Par’čin.
„Par’čine, podučavam te“, odgovori on, „i mudro bi ti bilo da obratiš pažnju na lekciju.

Možda si vičan magiji, ali dame bi se smejale tvom šarasku. U lagumima ispod Šarik Hore ne
uče te samo dogmama. Gaisak ima svojih prednosti, ali štošta treba da naučiš.“

Džardir propusti talasić moći kroz krunu, i odbaci alagaije unazad u gomili kao da ih je
pogurao zidom od štitova. Oni se stresoše, zarežaše i počeše opet da kruže.

„Dođi.“ Džardir ga pozva pokretom i prenaglašeno postavi stopala u položaj. „Namesti
noge, pa da počnemo lekciju.“

Par Čin se istopi poput izmaglice i pojavi se tik do njega, stopala već postavljenih,
savršeno podražavajući Džardirov stav. Džardir progunđa nešto u znak odobravanja. „Borićeš se
bez magljenja. Šarasak je neprestana borba za život, Par’čine. Ne možeš ovladati njime ako se ne

plašiš za svoj.“
Par’čin ga pogleda u oči i klimnu glavom. „Što je pravo, pravo je.“
Kada su se demoni opet ustremili na njih, Džardir podrugljivo namignu Par’činu. „Ali

nemoj misliti da ću te naučiti svim svojim zvrčkama.“

Džardir je posmatrao sunce kako pali tela alagaija na kojima su vežbali šarasak. Kako je
noć odmicala, naišli su utrobnici silniji od poljskih i demona vetra, privučeni zvucima bitke. Na
kraju Par’čin i on nisu imali druge, pa su prestali da se prave kako im lako ide i žestoko su se
pomučili da ih srede samo gaisakom.

No sada su im dušmani ležali izlomljeni pod nogama, i Par’čin i on su ih prepustili suncu.
I da poživi hiljadu godina, Džardir se nikad ne bi umorio od ovog prizora. Demonska
koža istog trena se oprljila i zasijala je poput užarenog ugljevlja, pa buknula u jarke plamenove
od kojih mu se zažarilo lice. Iz dana u dan ovo ga je podsećalo kako će se, ma koliko tamna bila
noć, Everam uvek vratiti u punoj sili. Tog jednog časka svakog dana nada bi nadvladala težinu
njegovog zadatka da oslobodi svoj narod od alagaija. Tog časka se osećao kao da je jedno sa
Everamom i Kadžijem.
On pogleda u Par Čina i zapita se šta njegov adžin’pal, nevernik, vidi u plamenovima.
Kako je tama bežala, krunski vid mu je bledeo, ali još se videla naznaka adžin’palove aure; tog
trena ispunjavale su je nada i velika posvećenost cilju.
„E moj Par’čine“, reče on, i čovek pogleda u njega. „Toliko je lako sećati se svih naših
razlika da ponekad zaboravim na sličnosti.“
Par’čin tužno klimnu glavom. „Pa, jeste.“
„Par’čine, kako si našao izgubljeni grad?“ zapita Džardir.

Po danu Arlen nije mogao da čita Džardirovu auru, ali oštar, prodoran pogled u očima
svedočio je da pitanje nije slučajno. Džardir ga je čuvao, odlagao, čekao da se Arlen opusti i ne
bude na oprezu.

I upalilo je. Arlen je samim izrazom na licu otkrio štošta što bi radije zadržao u tajnosti, i
bio je toga svestan. Um mu ponudi desetak laži, ali on ih otrese. Ako zajedno treba da se zapute
ovim drumom, moraće to da učine kao braća, iskreno i uz međusobno poverenje - ili im je
zadatak osuđen na propast još pre nego što i počne.

„Imao sam mapu“, reče, svestan da se neće na tome završiti.
„A otkud ti ta mapa?“, navaljivao je Džardir. „Sigurno je nisi našao u pesku. Nešto tako
osetljivo svakako bi se davno pretvorilo u prah.“
Arlen duboko udahnu, ispravi leđa i pogleda Džardira u oči. „Ukrao sam je iz Šarik
Hore.“ Džardir je smireno klimnuo glavom, kao razočarani roditelj koji je već znao šta je dete
uradilo.
No, uprkos Džardirovom držanju, Arlen je nanjušio gnev koji je narastao u njemu. Takav
gnev mudar čovek ne bi prenebregao. On se spremi, pitajući se može li, ako dođe do tuče,
pobediti Džardira na dnevnoj svetlosti.
Samo treba da mu smaknem krunu, pomisli on, svestan da to zvuči daleko prostije nego
što jeste. Radije bi se bez remenja peo uz planinu.
„Kako ti je to pošlo za rukom?“, zapita Džardir istim umornim glasom. „Nisi sam mogao
prodreti u Šarik Horu.“
Arlen klimnu glavom. „Neko mi je pomogao.“
„Ko?“, navaljivao je Džardir, ali Arlen samo nakrenu glavu.
„A“, kaza Džardir. „Aban. Mnogo puta su ga uhvatili kako potkupljuje dame, ali nisam

očekivao da bi čak i on bio toliko drzak ili da bi me lagao tako dugo a da ga ne prozrem.“
„Amane, on nije glup“, reče Arlen. „Ti bi ga ubio, ili nešto još gore; napravio bi neko

divljačko sranje, recimo odsekao mu jezik. Nemoj da poričeš. U svakom slučaju, nije on kriv. Bio
mi je dužnik u krvi, a ja sam kao isplatu hteo tu mapu.“

„To ne znači da je išta manje odgovoran“, reče Džardir.
Arlen slegnu ramenima. „Šta je učinjeno - učinjeno, i celom svetu je učinio uslugu.“
„Je li?“, zapita Džardir. Prividni spokoj nestade kada je prostrelio Arlena pogledom i

prišao mu krupnim koracima, tako da su sada stajali nosom uz nos. „A šta ako koplje nije trebalo
još da bude pronađeno, Par’čine? Možda nismo bili spremni za njega, a ti si ga doneo pre
vremena i time poremetio ineveru? Šta ako zbog tvoje i Abanove taštine, Par’čine, izgubimo
Šarak ka? Šta onda?“

Govorio je sve silnijim i silnijim glasom, i Arlen je na tren imao osećaj da se skuplja i
vene pred njim. Krađa svitka nikad se nije činila ispravna, ali uradio bi to ponovo, čak i sada.

„Jašta, može biti“, složi se on. „A ako je tako, to ide Abanu i meni na dušu.“

On se uspravi, nagnu se unazad i istom merom uzvrati Džardiru na mrki pogled. „Ali
možda smo najviše izgleda da dobijemo Šarak ka imali pre trista godina, kada je čovečanstvo
brojalo milione, a tvoje pogane dame su nam uskraćivale bojne simbole tako što su držale te
mape sakrivene u kuli od sujeverja. I ko je sad pun taštine? Šta ako je to sprečilo da se ostvari
pogani Everamov plan?“

Džardir zastade i ratoborno držanje malo mu popusti dok je razmatrao ovo pitanje. Arlen
je znao šta ovo znači i hitro je koraknuo unazad. Stajao je, s rukama na kukovima, ni napadački
ni pokorno. „Ako Everam ima plan, s nama ga vala nije podelio.“

„Kockice su...“, zausti Džardir.
„...magične i to se poreći ne može“, prekide ga Arlen. „To ne znači da su božanske. I
nikad nisu rekle Ineveri da me treba zaustaviti kako ne bih otišao u Anoh Sunce. Samo su ti

kazale da me iskoristiš kad se vratim.“
Dok je razmatrao ovu novu mogućnost, još gneva iščeze iz Džardirovog mirisa. Njegov

stari prijatelj možda je budala što se vere tiče, ali je poštena budala. Iskreno veruje, i večito se
nalazi između dve vatre u pokušaju da opravda licemerje Evedže.

Arlen raširi ruke. „Amane, imamo dva izbora. Ili ćemo da stojimo ovde i prepiremo se
oko umišljenih pitanja ili ćemo da bijemo Šarak ka najbolje što možemo, onim što imamo, a kad
pobedimo, onda ćemo da raščišćavamo ko je u pravu.“

Džardir klimnu glavom. „Onda je izbor samo jedan, Džefov sine.“

Dani su prolazili, i njihova klimava sloga je istrajavala. Džardir je imao osećaj da bolje
drži magiju pod paskom nego ikad ranije, i bio je zgranut koliki spektar moći mu je na
raspolaganju, i koliko je ranije ograničeno gledao na sve to.

No, uprkos svem napretku, zatamnjenje se bližilo iz sata u sat. On i Par’čin mogli su da
trče velikom brzinom kada ih magija ispuni, ali Anoh Sunce svejedno nije bio blizu, a oni tek
treba da postave zamke.

„Kada ćemo krenuti ka izgubljenom gradu?“, zapita on jednog jutra dok su čekali da
izlože suncu stvorove ubijene te noći.

„Večeras“, reče Par’čin. „Prošlo je vreme za lekcije.“
Sa ovim rečima se istopio i pretvorio se u izmaglicu. Džardir ga je krunskim vidom
pomno gledao kako klizi na jednu od mnogih staza kuda je magija curila na površinu Ale.

Everamova životna sila, koju je iskvarila Naj.

Nije ga bilo tek tren, ali kada se opet izdigao sa staze, magijska strujanja pristigla s njim

saopštila su Džardiru da je prevalio uistinu dug put.

U rukama je nosio dva predmeta: jedan ogrtač i jedno koplje.
Još pre nego što je Par’čin do kraja očvrsnuo, Džardir je već posezao za kopljem. Isprva
mu ruka prođe kroz njega, ali on opet pokuša da ga ščepa, konačno ga dohvati i istrže ga Par Činu
iz ruku.

Držao je koplje pred sobom, osećao bubnjanje njegove moći i znao je da je to istinsko
Kadžijevo koplje. Bez njega se osećao prazno. Kao ljuštura. Sad ga opet ima i konačno mu je bilo
lakše pri duši.

Nećemo se više razdvajati, obeća on.
„Trebaće ti i ovo.“ Kada mu Par’čin dobaci i ogrtač obnevidelosti Liše Papirdžije, Džardir
diže pogled. Ruka mu sunu i uhvati ga pre nego što je rub dodirnuo zemlju.

On razdraženo osmotri Par’čina. „Vređaš majstoricu Lišu kad se tako bez ikakvog
poštovanja odnosiš prema njenom čudesnom ogrtaču.“

Od Lišinog poklona nije mu zavisila sudbina onako kao od koplja, ali nije mogao poreći
da se zahvaljujući dodiru fine tkanine i nevidljivosti čak i pred najmoćnijim alagaijima osećao
kao da ovaj suludi plan možda i ima izgleda.

„Kako ćeš se ti sakriti kada alagaiji dođu u Kadžijevu grobnicu?“, upita on kad Par’čin
nije odgovorio. „Imaš li i ti ogrtač?“

„Meni ne treba“, odgovori Par’čin. „Mogao bih da nacrtam čini nevidljivosti u vazduhu,
ali čak i to me mrzi.“

On pruži ruke, zapešća okrenutog upolje. Tu, na podlakticama, bili su istetovirani simboli
obnevidelosti.

Čini zasvetlucaše, a ostale na Par’činovoj koži i dalje su bile tamne. Toliko su jarko
zasijale da Džardir više nije video pojedinačne simbole; Džefov sin je izbledeo, isto onako kao
kad postaje bestelesan - bio je sav proziran i magličast. Na ovaj prizor Džardiru se zavrte u glavi.
Nešto ga je nagonilo da skrene pogled, ali duboko u sebi je znao da, ako to učini, neće videti
Par’čina kad opet pogleda, iako se čovek neće ni pomeriti.

Časak kasnije, ovaj se vrati u žižu. Sjaj čini izblede i simboli opet postadoše čitljivi.
Džardirov pogled poigravao je po njima, a srce mu zastade u grlu. Simbolizam je kao i rukopis, a

ovi su bili ispisani prepoznatljivo, oblo, rukom Liše Papirdžije, koja mu je detaljno izvezla čitav
ogrtač.

Inače bi mu srce zaigralo kad vidi umetničke simbole svoje voljene, ali ne ovde.
„Je li ti majstorica Papirdžija crtala simbole po koži?“ Nije nameravao da procedi pitanje

kroz zube, ali tako je ispalo. Pomisao da njegova zaručnica dodiruje Par’činovu golu kožu bila
mu je nepodnošljiva.

Na Džardirovo olakšanje, Par’čin zavrte glavom. „Sam sam ih ispisao, ali ih je ona
osmislila, pa sam precrtao njen stil.“ Gotovo nežno on pomilova simbole. „Tako je deo nje uvek

uz mene.“

Nešto je zadržao za sebe. Aura mu je praktično brujala. Krunskim vidom Džardir pokuša
da prodre dublje, i nazre sliku od koje ga je zapekao um. Liša i Par’čin, goli u blatu, bacakaju se
kao životinje.

Džardirovo srce lupalo je u grudima, bubnjalo mu u ušima. Liša i Par’čin? Zar je moguće,
ili je to samo neka neostvarena maštarija?

„Zalegao si s njom među jastuke“, optuži on, pomno motreći Par’činovu auru ne bi li
pročitao odgovor.

Ali aura se zamrači kad Par’čin uvuče moć pod površinu. Džardir pokuša da prodre
unutra, ali krunski vid mu naiđe na nevidljiv zid pre nego što je dopro do adžin’pala.

„To što te povremeno puštam da mi čitaš površinsku auru ne znači kako imaš prava da mi
provaljuješ u glavu“, reče Par’čin. „Hajde da vidimo kako se tebi to sviđa.“

Par’čin uvuče magiju kroz njega, upi je u sebe i spozna ga, prisno poput ljubavnika;
Džardir je osećao pritisak. Pokušao je da zaustavi ovaj nasrtaj, ali Par’čin ga beše uhvatio na
prepad, i dok je on stigao da postavi štitove, bilo je gotovo.

Džardir uperi koplje u njega. „Par’čine, ja sam ubijao i za manje uvrede.“
„Onda imaš sreće što sam civilizovaniji nego ti“, kaza Par’čin, „pošto si ti ovde naneo
prvu uvredu.“
Džardir stisnu usne, ali pređe preko ovoga. „Ako si bio s mojom budućom nevestom,
imam prava da znam.“
„Nije ti ona buduća nevesta, Amane“, reče Par’čin. „Čuo sam je kako ti govori to u lice
tamo na litici. Pre bi je Utroba odnela nego što bi postala tvoja petnaesta žena, ili čak prva.“
Par’čin mu se podsmevao. „Par’čine, ako si čuo te reci, namenjene samo meni, onda znaš
da nosi moje dete. Ako i na tren misliš da ona nekako pripada tebi...“
Par’čin slegnu ramenima. „Jašta, valjana je to žena, i jedno vreme mi se dopadala.
Poljubio sam je nekol’ko puta, i jednom je bilo nešto više od toga.“
Džardir čvršće steže koplje.
„Al’ nije moja“, kaza Par’čin. „Nikad nije ni bila. A nije ni tvoja, Amane. Bilo bebe ili ne
bilo. Ako to ne ukopčaš, nikad nećeš imati izgleda kod nje.“
„Dakle, više ne žudiš za njom?“, zapita Džardir u neverici. „Nemoguće. Ona blista kao
sunce.“
Začuše se kopita u galopu, i Par’čin se osmehnu, pa se okrenu da, u svetlosti pred zoru,
gleda svoju dživu ka kako jaše iz petnih žila. Jahala je ogromnu, neosedlanu kobilu, i vodila četiri
podjednako gorostasna konja. Kopita, blistava od magije, gutala su razdaljinu više nego
dvostruko brže od nogu kakvog krazijskog trkača.
„Amane, imam ja sopstveno sunce“, reče Par’čin. „Ko ima dva, zaslužio je opekotine.“
Dok je krupnim koracima išao u susret supruzi, on pokaza na Džardira. „Imaš već
dovoljno sunca da pretvori zelenpredele u još jednu pustinju. Porazmisli o tome.“

Rena polete iz sedla, a Arlen je dočeka u naručje, i uzvrati joj poljubac. Usredsredio se i
upotrebio čini tišine iscrtane na ramenima. Džardir će videti magiju i znače da im prikriva reči,
ali Arlen nije mislio da će išta reći. Čovek ima pravo da nasamo razgovara sa suprugom.

„Je l’ sve kako valja u Uvali?“, upita.

I Rena je videla magiju i, kako bi prikrila micanje usana, govorila je lica još zagnjurenog
njemu u grudi. „Kol’ko se može očekivati. Nadam se da si u pravu - da će ovo biti lagodan
mesec. Nisu spremni za bogzna šta više od toga, naročito ne bez nas.“

„Rena, imaj poverenja u mene“, reče Arlen.
Rena isturi bradu i pogleda u Arlena, ali znao je da gest nije upućen njemu, već iza
njegovih leđa, Džardiru. „Jesi mu kazao?“
Arlen zavrte glavom. „Čeko da se ti vratiš. Kazaću mu čim izađe sunce.“
„Može biti da ćeš zažaliti što si mu prvo vratio koplje“, reče Rena.
Arlen slegnu ramenima i osmehnu joj se. „Nije ovo domin šaram s gomilom pravila o
poštenoj borbi. Ako pođe po zlu, imam Renu Stog da mi čuva leđa, pa je l’ tako?“
Rena ga poljubi. „Uvek.“

Džardir je odvratio pogled kako bi Par’činu i njegovoj dživi pružio priliku da se pozdrave
nasamo. Njen dolazak značio je da se bliži vreme za put u borbu s alagajskim prinčevima, i

Džardir se radovao tom iskušenju, ali u isto vreme je bio i pomalo razočaran. Nasamo, on i
Par’čin konačno su počeli da pronalaze zajednički jezik. Dodatak njegove nepredvidive džive ka
mogao bi da poremeti klimavu ravnotežu.

Sunce se konačno uzdiže na obzorju, i Džardir duboko udahnu i utonu u jutarnju
meditaciju dok su tela alagaija počinjala da se dime i gore. Everam uvek vrati sve u ravnotežu.
Mora nastaviti da veruje u ineveru.

Kada su plamenovi zgasnuli, odveli su konje u štalu pored skrivene kule. Izbliza, životinje

su bile ogromne, velike poput kamila. Iz noći u noć se bijući sa alagaijima, divlji mustanzi koji
lunjaju zelenpredelima postali su silni. Njegovi Šarami uhvatili su i ukrotili na stotine, ali

svejedno su ovo bili veličanstveni primerci.
Crni pastuv u oklopu sa činima, glave ukrašene parom metalnih rogova koji bi proburazili

i kamenog demona, gurao je Par’činu nos u šaku; to je mogao biti samo njegov čuveni Sumračni
Plesač. Šarena kobila njegove džive bila je gotovo jednako krupna, s činima iscrtanim po flekama
i urezanim u kopita. Oko trbuha je bila obavijena jednostavnim kožnim remenom kako bi se lakše

mogla jahati.

Bila su tu još dva pastuva i kobila, i svima su sedla i kopita bila zaštićena simbolima.
Behu to silne zveri - bilo je pravo čudo što čak i Sumračni Plesač uspeva među njima da održava
red. Topotali su kopitima i poigravali, ali su krenuli za njim u štalu.

„Čemu pet konja ako nas je samo troje?“ upita Džardir oštro. „Koga si još našao za
shodno da pozoveš na ovo sveto putovanje, Par’čine? Tvrdiš da ti treba moja pomoć, ali mi o
svojim planovima ne govoriš ništa.“

„Amane, po planu je trebalo da nas bude troje, ali su iskrsli neočekivani problemi. Nadam
se da ćeš mi pomoći da ih rešim.“

Džardir ga radoznalo pogleda. Par’čin uzdahnu i klimnu glavom ka stražnjoj strani štale.
„Hajde sa mnom.“

On diže stari čilim, sakriven pod prašinom i senom, i otrese ga. Ispod se nalazila ručka
podrumskih vrata. On ih diže i siđe u tamu. Džardir pođe za njim oprezno, svestan da mu je
straga Par’činova dživa. Džardir je se nije plašio, ali po snazi aure je znao da je silna. Dovoljno
da pruži Par’činu osetnu prednost dođe li do tuče.

Kada su skliznuli u tamu, vratio mu se krunski vid, ali Par’činovi simboli svejedno
zasvetlucaše; kada ih je poveo ka teškim vratima okovanih čelikom i izgraviranih moćnim
činima, senke se razbežaše pred njim.

Par’čin otvori vrata i svetlost obasu zatvorenike: muškarca i ženu odevene samo u bidoe.
Šandžat i Šanva, zagrljeni, digoše pogled i zaškiljiše na iznenadnom sjaju.

OSMO POGLAVLJE
ISTINSKI RATNIK

333. P.P.
Jesen

„Izbavitelju!“ Šandžat i Šanva skočiše na noge i odmakoše se jedno od drugog. Bez
velova i odora, nisu imali čime da sakriju porumenelu kožu i osećaj krivice na licima.

I zaista, i aure su im izgledale isto tako; sram i neprijatnost bili su gotovo opipljivi.
Džardir je osmotrio prizor i oči mu se smrknuše. Čak i ako je Šanva spavala s njim svojevoljno,
ona je Šandžatova ćerka i Džardirova nećaka. Pokajao se on u sebi ili ne, Džardir ne bi imao
druge do da osudi starog druga na smrt.

Smrknuto je razmatrao ovu pomisao. Šandžat ga je verno služio otkako su zajedno bili
deca u šaraju, i pokazao se kao dobar muž njegovoj sestri Hošvi. Pritom, Džardiru će Šandžat,
kao i Šarami kojima je zapovedao, biti potreban kada Veliki rat zaista otpočne. Možda može da
preinači kaznu dok ne prođe Šarak ka. Da pruži odanom slugi priliku da pogine od alagajskih
kandži i časno pođe na samotni drum pre nego što stane pred Everamov sud.

„Oprosti nam, Izbavitelju, izneverili smo te!“, zavika Šandžat pre nego što je Džardir
stigao da izusti i reč. On i Šanva padoše na kolena i pritisnuše šake i čela o zemljani pod.
„Kunem se Everamom, na svaki način u našoj moći probali smo da pobegnemo i nastavimo
potragu za tobom, ali Par’čin nam je...“

„...ojačao ćeliju pomoću magije hora“, ubaci se Šanva. Nokti su joj bili prljavi i
sastrugani do živca. Pri svetlosti simbola Džardir je po ogrebotinama video da su ona i otac
oprobavali svaki centimetar svog zatvora u potrazi za slabom tačkom.

On se osvrnu po sobi i ne vide ni odore niti velove. Naravno, pre nego što ih je zatvorio,
Par’čin ih je skinuo i pretresao. Čak ni on nije toliko glup da im ostavi nekakvo oruđe za bekstvo.
U sobi je postojao još samo nokšir s poklopcem, premali i isuviše lomljiv da posluži kao
upotrebljivo oružje.

Iznenada Džardira obuze sram. Zar je zagrljaj roditelja i deteta, zarobljenih u mračnoj
ćeliji, zločin? Bio je spreman da pretpostavi najgore, da osudi jednog od najstarijih prijatelja na
smrt, a jedina krivica mu je potekla iz straha da je izneverio svoju dužnost prema njemu,
Džardiru.

„Nikad ne oklevaš kad se treba okrenuti protiv prijatelja“, promrmlja Par’čin i Džardir
zaškrguta zubima.

„Ustanite časno, brate, nećako“, reče. „Par’činove moći prevazilaze vaše sopstvene. Nema
srama u porazu od njegove ruke.“

Oboje su ostali na kolenima. Kada je Šandžat zastao, Šanva progovori umesto njega.
„Nije nas Par’čin zarobio, Izbavitelju.“

Mnogi očevi bi se razbesneli jer bi smatrali da su izgubili obraz ako im ćerka progovori
pred Izbaviteljem umesto njih, ali Šandžat je samo pogleda zahvalno, i tako ponosno kako nikad
nije gledao sinove, bar pred Džardirom.

„Ja sam ih zarobila“, reče Par’činova dživa. Džardir sumnjičavo zirnu u nju. Znao je da je
žena opasna, ali Šandžat i njegova ćerka su kai’Šarami, krazijska ratnička elita.

Šanva diže pogled i procenjivački osmotri Par’činovu dživu. „Izbavitelju, šarasak joj je
očajan. I dete bi je pobedilo. Ali magija joj je snažna. Čak i s našom noćnom snagom nismo je
mogli nadmašiti. Koplja i štitovi leže nam slomljeni.“

Na ove reći Šanvinom aurom prokola duboka tuga. Džardir udahnu magiju kroz nju,
onako kako ga je Par’čin naučio, i oko nje ugleda viziju. Kako je Inevera zapovedila Šanvi da
traži nestalog Izbavitelja. Njen prvi zadatak, koji je nosio tako ogromnu čast da je sva pucala od
ponosa. Eto joj prilike da pokaže Izbavitelju i damadži koliko vredi.

I izneverila ih je. U potpunosti.

Nova vizija se ukaza - njen poraz od ruke Par’činove džive.
„Nećako, i mene je Par’čin pobedio na isti način“, reče. „Vična si borbi, ali ne bi ti valjalo
da se suprotstavljaš njegovoj dživi ka...“ - on susrete Renin pogled - „...noću. Danju ne može da
se meri s tobom u Šarasku.“

Par’činova dživa streljala ga je pogledom. Džardir oseti promene u aurama; svi u
prostorijama povratili su obraz. Šanva je novim očima gledala u Renu. Odmeravala ju je kao
grabljivica.

Džardir mahnu svojim ratnicima da ustanu i ljutito se okrenu ka Par’činu. „Ako ste mi
loše postupali prema zetu i nećaki...“

„Nismo.“ Par’čin nehajno mahnu rukom. „Pitaj ih sam.“
„Nisu, Izbavitelju“, reče Šandžat kad Džardir pogleda u njega. „Pojili su nas i hranili, a mi
smo se odmorili od višednevne potrage za tobom. Par’čin nam je izviđao rane koje nam je zadala
njegova dživa ka kad nas je porazila.“

On pogleda u ćerku i aura mu zasija od ljubavi. „A ja ne žalim što sam imao vremena da
upoznam ćerku.“

Džardir je to dobro razumeo. On je vrlo malo znao o rođenim ćerkama, koje su odveli u
dama’tinšku palatu kao veoma mlade. Kada su ih zaključali u ovu prostoriju, Šanva i Šandžat su
bili stranci, ali zarobljeni sami u mraku otac i ćerka opet su se zbližili.

„I mislio sam da im neće ništa faliti ako dobiju koji dan da malo razmisle“, kaza Par’čin.
„Šta sada?“ zapita Džardir. „Par’čine, ne dozvoljavam da ih sramotiš daljim držanjem u
zatvoru.“

„Ne bih ti ih pokazivao da sam hteo još da ih držim pod ključem“, reče Par’čin. „Krećemo
u sumrak, i nećemo biti tu da ih hranimo i praznimo im nokšir. Vodimo ih sa sobom.“

Džardir zavrte glavom. „Nisu oni spremni za stazu kojom se mi moramo zaputiti,

Par’čine. Oslobodi ih. Na ovaj ili onaj način, naš zadatak biće gotov pre nego što oni uspeju da se
vrate u Everamov Dar.“

Par’čin zavrte glavom.
Džardir mu uputi opasan pogled. „A ako ih ja svejedno oslobodim? Šta ćeš onda?“
„Više neću verovati da ti je Šarak ka bitniji od svega ostalog“, odgovori Par’čin. „Demoni
uma mogu da pojedu nekom sećanja za užinu. Posle i ne znaš da se išta desilo. Mogu da ti usade
u glavu zapovesti koje ostaju punosnažne i danju. Amane, uhode su možda na sve strane, a mi

imamo samo jedan pokušaj na raspolaganju. Što manje ljudi zna da smo živi - to bolje.“

„Šar’Damo Ka!“ Na ovaj povik Džardir se zgranu. Kad je poslednji put Šandžat

progovorio a da mu se on nije obratio? On se okrenu starom drugu, koji se duboko pokloni. „Ako

krećeš na opasan put, Izbavitelju, nama je dužnost da te čuvamo po cenu sopstvenih života.“
Šanva klimnu glavom. „Damadža nam je naložila da se bez tebe ne vraćamo. Neće nam

oprostiti ako te napustimo u nuždi.“

„Ako su odvažni, mogu da nam pomognu u Anohu Suncu“, reče Par’čin. „Ne smemo
potceniti kneževe. Dok održavaš polje, moć će ti biti ograničena. Čak i kad imamo Renu uza se,
biće nadmoćniji.“

„Ako dvoje ratnika mogu da prevagnu u našu korist, što ne povedemo celu vojsku?“,

upita Džardir.

„Gde bismo je sakrili?“ zapita Par’čin. „Mogu da crtam čini obnevidelosti u vazduhu oko
dvoje ljudi, ali više od toga će upozoriti umnike na naše prisustvo, i sve će biti uzalud.“

Džardir uzdahnu. Nije mogao poreći da mu je malo lakše u prisustvu ovih dvoje; opet su
uspostavili ravnotežu moći, narušenu dolaskom Par’činove džive. „U redu.“

„Do izgubljenog grada stižemo za pet dana, ali moraćemo da gazimo demone kako bismo
dali konjima snage da idu brzo“, rekao je Par Čin dok su pakovali zalihe i spremali hranu i vodu
za prelazak pustinje. Kad stignu na zaravni od ilovače biće malo ili nimalo prilike da dopune
zalihe. „Četiri, ako baš zapnemo.“

„Par’čine, to nam ne ostavlja baš mnogo vremena da se pripremimo pred zatamnjenje“,
reče Džardir.

Par’čin slegnu ramenima. „Ne bi’ da ostavljam traga da smo bili tamo - dakle što kraće, to
bolje. Kad stignemo, ionako nemamo bogzna šta da radimo osim da čekamo. Bolje da se mi
pripremamo nego da pripremamo grobnicu.“

„Šandžatu i Šanvi trebaće novi štitovi i koplja“, kaza Džardir.
„Imam u pustinji skladište oružja, možemo tamo da se opremimo“, reče Par’čin. „U
međuvremenu mogu da im crnolistom iscrtam simbole po koži, pa svi zajedno da se pozabavimo
gaisakom.“
„Mudro“, reče Džardir. „Znam koliko su mi ratnici vešti, ali tvoju dživu nisam video u
borbi.“
„Počeo sam da je učim pre nekoliko meseci“, reče Par’čin. „Brzo uči.“
Džardir strpljivo klimnu glavom i pozva sve petoro na vežbanje dok je sunce još visoko
na nebu. Par’čin i njegova dživa odnekud su izvukli četkice i naslikali su čini udarca Šandžatu i
Šanvi na pesnicama, laktovima i stopalima. Ovi su odsekli rukave sa odora koje su dobili nazad

kako bi im se videli simboli.
Kao što se dalo i očekivati, njegovi ratnici brzo su pohvatali gaisak, ali forme Par’činove

džive mogao je nadmašiti čak i početnik. Šanva ju je sasvim dobro procenila. Možda i previše
popustljivo.

„Uporno pogrešno postavljaš noge“, reče joj Džardir kada je završila jedan šarakin. Već
joj je desetak puta ispravio stav, ali ona mu nikako nije posvećivala punu pažnju.

„U čemu je razlika“, upita ona. „Ovim potezom bi’ prosvirala demonu lice.“
„Razlika, glupačo jedna, jeste u tome što bi, da je imao još jednog iza sebe, ti izgubila
ravnotežu“, obrecnu se Džardir. „Nije alagai’šarak igra, pa da gubitnik može opet da se igra

sutra.“
„Znam ja to“, reče Rena. Reči su bile nadurene, ali joj je poverovao. Pokušavala je da

postavi stopala kako treba, ali taj pokret je prevazilazio njene sposobnosti. Nije u redu očekivati
od nje da za nekoliko dana savlada nešto što njegovi ratnici vežbaju čitavog života, ali nisu imali
vremena da je tetoše.

„Šanva će te podučavati svakog dana dok je sunce na nebu, kad stanemo da se odmorimo
i napojimo konje“, naredi on.

„Šta?“, uzviknuše obe žene uglas.
Džardir pogleda u sestričinu. „Ne smeš je povrediti. Ma šta osećala zbog toga što su te
držali u zatvoreništvu, moraćeš to da prenebregneš.“
Šanva prigrli osećanja, pa skrsti pesnice i pokloni se. „Biće po tvojoj volji, Izbavitelju.“
„Rena, za tebe ovo važi dvostruko“, reče Par Čin. „Trebaju ti ove lekcije, ali ne zaboravi
da si mnogo jača od nje, a kad dođe noć bez meseca, obe ćete nam trebati u jednom komadu.
Učiš, ne biješ se.“

Rena otpljunu u prašinu. „Neću joj slomiti ništa što neće da zaraste.“
Njih dve se odmakoše da otpočnu lekciju, a Par’čin zavrte glavom. „Zažaliće što je to
rekla, jelda?“
„Više no što možeš zamisliti, Par’čine“, kaza Džardir. „Ali video sam joj ponos u auri.
Svi ratnici moraju spoznati svoje slabosti ako treba da ih prevaziđu.“ On pogleda u žene u
odlasku. „Šanva će joj pokazati kako se to radi - utuviće joj u glavu istu lekciju kao i tvoja dživa
njoj.“
Par’čin se nasmeja. „To možda znači da je ona Izbavitelj.“

Nekoliko sati kasnije Arlen se šetkao po štali i posmatrao sunce kako tone na nebu. Za
nekoliko sati će krenuti, a on je samo želeo da to bude što pre. Od ovog plana zavisi sudbina svih
ljudi na svetu.

Šta ako grešim?, zapita se on. Šta ako sam samo neki glupavi Stog iz Tibetovog Potočeta,
koji je krenuo da ćušne košnicu štapom, i još misli da je mnogo pametniji od stršljenova?

Ipak, u dubini duše je znao da je ovo jedini način. Ljudi koje ostavljaju za sobom sada su
snažni. Izdržaće. Moraće. Čekati u krugu simbola na svaku novu noć bez meseca gubitnička je
strategija. Demoni su brojniji i stoga nadmoćniji, a ljudi ne mogu simbolima da okruže čitav svet.
Gradovi izgrađeni na velesimbolima možda jednog dana dostignu kritičnu masu, ali samo ako
budu u znatno boljem položaju.

Podne daske zaškripaše; Rena ga trže iz misli. Laknulo mu je - bar dok nije pogledao u

nju. Bila je krvava i u modricama, i jedno oko beše joj nateklo.

Suze su joj ostavljale tragove u krvi na licu, i levom rukom je držala slomljenu desnicu.

„Rena, jesi li dobro?“ upita on.
Iznenađena što ga vidi, Rena zastade. Sigurno je došla u štalu da se osami. Ona umorno
slegnu ramenima, pa se progura pored njega i uđe u Zakletvin odeljak. Leđima se naslonila na
pregradni zid i skliznula na pod. Zakletva ju je grickala i gurkala joj obraz nosom; uz siktaj Rena
je povukla ruku da je ispravi, a onda ju je držala i čekala da je magija u njenoj krvi zaceli.
Arlen klimnu glavom i prepusti je samoći. U kuli je video Šanvu kako uz smeh zajedno sa
ocem sprema večeru. Devojka je bila sedam godina mlađa od Rene i nije imala Reninu
sposobnost da se zaceli, ali na njoj nije bilo ni belega. Izgledala je sveža kao izlazak sunca.

Joj, Rena. On zavrte glavom. Džardir je bio u pravu. Ova lekcija Reni je preko potrebna.
Arlen je probao sam da je nauči tome - i nije uspeo. Pomalo je previše volela što je toliko snažna
da može kinjiti narod, a to ni za koga nije bilo dobro. Kad se uzme u obzir kroz šta je sve prošla,
nije ni čudo, ali...

Naj baš briga za probleme jednog ratnika, začu on Džardirove reči u mislima.
Ipak, jedno je biti svestan da Rena treba da se nauči skromnosti, a drugo gledati svoju
ljubav, svoju ženu, krvavu i isprebijanu. Samo jedno ga je sprečavalo da objasni Šanvi u čemu je
razlika između lekcije i borbe: Rena to ne bi želela.
Noći mu, nikad mu ne bi oprostila.
Ni ti nisi bio ništa drugačiji kad si tek došao u Kraziju, pomisli on. Rejgen ga je naučio da
se bori - a bio je zaista valjan učitelj. A onda je sreo krazijske nastavnike obuke.
Ni Arlen nije želeo pomoć. Da ju je zatražio, Krazijci ga ne bi poštovali; s Renom nije
ništa drugačije. S vremenom će steći Šanvino poštovanje.
Te noći kada su, na drumu ka Anohu Suncu, na konjima pogazili čopor poljskih demona,
Rena je bila primetno bolja u šarasku. Posle nekoliko sati odmora bila je izlečena i kao nova, ali
sada se nešto opreznije zaletala u žarište borbe. Nije izgubila na divljačnosti kad dođe vreme da
se zada udarac, ali sada je čekala pravi trenutak i razmišljala više od jednog poteza unapred.