Peter V. Brett - Demonski ciklus - 4. Presto od lobanja

„Svedoci ste ubistva u vojvodinoj palati“, reče Liša. „Ne možeš očekivati da vas puste da
se tek tako odšetate. Nemate gde da je tražite a da je Arejnine uhode svejedno neće tamo
potražiti.“

„Nemam ja poverenja u njene činske uhode“, reče Amanva. „Ne bi me čudilo da su i oni
umešali prste u otmicu.“

Lišin pogled na tren odluta ka torbici s horama Amanvi za pojasom. „Možemo li nasamo
da popričamo?“

„Ej, bre...!“, zausti Kendal da se pobuni, ali Amanva siknu na nju da ućuti i pokaza na
svoju odaju.

Liša je pošla za njom i videla prozore, sve odreda prekrivene. Čak su i vrata bila zastrta
debelom tkaninom, a kad ih Amanva zatvori, obe ih obujmi tama. Nagonski Liša spusti ruku do
sopstvene torbice sa horama, a drugom izvadi naočare.

No Amanva je ničim nije ugrožavala. Novčići sa simbolima na marami blistali su joj se
pri magijskom vidu i stapali joj se sa aurom. Nijedna nije umela da ih čita onako vesto kao Arlen,
ali, tako razgolićenih aura, teško bi mogle lagati jedna drugu.

„Hoćeš čaja?“, ponudi Amanva.
Liša shvati da zadržava dah. Ispusti ga i klimnu glavom.

„Tvorca mu, da.“
Čajnik je malčice svetlucao, prekriven simbolima koji su mu iznutra čuvali toplotu, a
spolja ga hladili. Štošta se dalo zaključiti o dama’ting, koje su vekovima koristile magiju hora, iz
činjenice da moćne čini troše na jednu takvu sitnicu. Uprkos svoj moći koju je za tren oka mogla
imati na raspolaganju, Liša je slabo razumela prefinjene pojedinosti njihovog simbolizma.
„Šta su ti kockice rekle?“ Liša srknu čaj i celo telo joj se opusti. Možda to i nije baš takva
sitnica.
„Majstorice, alagai hore ne lažu“, reče Amanva, pa i sama srknu čaj, „ali nam isto tako i
ne govore sve što bismo mogle poželeti. Bacam ih triput dnevno. Nisu mi rekle ništa o Sikvinoj
sudbini, a budućnost mog muža ostaje... mutna.“ U auri joj nije bilo laži.
„Mutna?“ zapita Liša. „Šta to znači?“
„Znači da je previše račvanja, pa budućnost nije izvesna“, reče Amanva. „Previše spletki,
previše suprotstavljenih volja koje hoće različite ishode. Nije bezbedan. Toliko sam uspela da
vidim.“
„Zaključan je u kuli na sto metara iznad zemlje u jednom od najbolje čuvanih i,
simbolistički gledano, najbolje zaštićenih zdanja na svetu“, reče Liša.
„Pih“, kaza Amanva. „Vaše odbrane u zelenpredelima su jad i beda. Svaki krazijski
osmatrač mogao bi da dopre do njega. Svakako to mogu i njegovi ovdašnji neprijatelji.“
Ona zavrte glavom. „Trebalo je da pre nedelju dana pošaljem Koliva da ubije tog

Zlatotonca, ma šta moj muž rekao.“
„Nemoj preispitivati svoje postupke“, reče Liša. „Verovatno ne bi izašlo na bolje. Igraš se

politike koju ne razumeš.“

Amanva slegnu ramenima. „Politika krvi nikad se ne menja, majstorice. Kad neko proba

da te ubije i ne uspe, postaraš se da mu se nikad više ne pruži prilika.“
„Rodžera će sada ubiti sud“, reče Liša.
Amanva klimnu glavom. „A da smo među uvalskim plemenom, presudili bi,

pretpostavljam, u našu korist.“
Liša to nije mogla poreći, ali u Amanvinoj auri bilo je još nečega. Ne obmane, ali...

„Nešto mi nisi rekla.“

Amanva se nasmeja. „Razume se! Zašto bih ti verovala više nego ovim ostalim ljudima iz

zelenpredela?“
Nezahvalna veštica. „Čime sam ja to zaslužila tvoje nepoverenje, Amanva va Aman?“

zapita Liša na krazijskom. „Zbog čega me večito obeščašćuješ, kada sam uvek bila potpuno
iskrena?“

„Jesi li?“, zapita Amanva. „Koga to nosiš u materici, majstorice? Mog brata ili sestru - ili
sledećeg anžijskog vojvodu?“

Liša je pogleda radoznalo. „Kockice su ti rekle da Rajnbeku nema leka“, nagađala je.
„Da si mu pregledala seme, znala bi to i sama“, kaza Amanva.
„I jesam“, reče Liša.
Amanva prikri osmeh, ali joj se jasno video u auri. „Jesi li gledala hisu kako uzima uzorak
ili si se oslonila na njenu reč?“
Liša se trže i gotovo prosu čaj. Ona ga brzo spusti i ustade. „Izvini, moram da idem.“
Amanva klimnu glavom u znak da je ova slobodna. „Naravno.“

Vonda i stražarka gotovo su morale da se daju u kas ne bi li sustigle Lišu, koja se krupnim
koracima kretala kroz hodnike palate, prvo do sopstvene sobe po odgovarajuću bočicu, a onda
dalje, ka vojvotkinjinim odajama.

Vrata je otvorila Melnina sluškinja i hitro je uvela Lišu u vojvotkinjine lične odaje.
„Majstorice, mogu li ti nekako pomoći?“, zapita Melni kad su se našle nasamo. Prividno
je bila najmoćnija žena u Anžijeu, ali je u praksi bila prema Liši pokorna gotovo koliko i prema
Arejn.
Liša izvadi staklenu bočicu. „Možda sam na tragu leka, ali treba da mi nabaviš nešto,
brzo.“

U svojoj ćeliji, Rodžer je sedeo na pisaćem stolu, koji beše dogurao do prozora kako bi
gledao grad dok svira žalobnu melodiju na violini.

Pitao se čuju li ga ljudi tamo dole. Nadao se da ga čuju, jer šta je žongler bez publike?
Čak i ako ga ne vide, neka čuju njegov bol.

Doduše, i nije imao bogzna šta drugo da radi po mesečini. Staratelji mu nisu dali lampu, a
maska sa simbolima zahvaljujući kojoj je video u mraku bila mu je u odajama, po kojima se bez
ikakve sumnje Amanva nemirno šetkala.

Niti je mogao zatražiti makar i sveću. Koga bi pitao? Više mu u posetu nije dolazio niko
izuzev bezimenih akolita koji su mu gurali poslužavnike pod vrata ili odnosili prazne, kad bi ih

on gurnuo nazad. Hrana je bila jednostavna, ali zasitna.

Prozor je bio mali - taman koliko da on proturi glavu napolje - ali nije mogao pridodati
čak ni rame. Nije ni bilo bitno. Čak i kad bi se provukao kroz maleni prorez, ispod nije bilo ničeg
do vazduha. Četiri kule gledale su vrtoglavih stotinu metara naniže.

Ipak, sve je bilo bolje od zurenja u zidove ćelije, a pogled je bio zaista veličanstven; pod
njim se pružao čitav Anžije.

Posmatrao je bleske moći kako obasjavaju grad kada bi se pokoji demon vetra odbio od
mreže simbola, i svirao je Amanvi.

Možda su ga Anžijci čuli, možda i nisu, ali znao je da Amanva sluša. Svirao je o svojoj
čežnju za njom, o svojoj dubokoj tuzi i strahu zbog Sikve. O ponosu i ljubavi. O nadi i strasti.
Sve ovo je pokušao da joj šapatom prenese putem hore, ali reći su ga izdale.

Muzika nikad nije.

„Mužu.“
Gudalo skliznu s violinskih struna. Rodžer je ćutao, osvrtao se, pitao se je l’ mu se

pričinilo. Je li Amanva našla načina da progovori preko violinskog podbratka, a ne samo da
sluša?

„Z-zdravo“, šapnu on sa oklevanjem u njega.
No onda se pojavi jedna ruka, ščepa prozorsku dasku; uz krik Rodžer pade unazad i
stropošta se pravo sa stola. Udarac o pod izbio mu je dah, ali višegodišnje vežbanje učinilo je
svoje, i on se zakotrljao onog trena kad je pao, i uspravio se u čučanj na metar-dva od prozora.
Kroz prorez u njega proviri Sikva. Na sebi je imala crnu maramu i beli veo, ali te oči
nikad ne bi pomešao s tuđima. „Ne uzrujavaj se, mužu. To sam samo ja.“
Pred Rodžerovim očima zasevaše sećanja. Kako je Sikva smrvila Selin grkljan. Kako je
skrckala stražaru kičmu. Kako je slomila Ejbramu vrat.
„Nikad ti nisi bila samo’ nešto, ženo moja“, reče Rodžer. „Mada ja, izgleda, nisam znao
ni polovinu.“
„Mužu, s pravom se ljutiš“, reče Sikva. „Krila sam od tebe izvesne tajne, premda ne od
sopstvene volje. Sama damadža je naredila meni i mojim kopljaničkim posestrimama da
skrivamo svoju pravu prirodu.“
„Amanva je znala“, reče Rodžer.
„Ona i niko drugi na severu“, kaza Sikva. „Mi smo od Izbaviteljeve loze. Njena krv je krv

dama. A ja sam Šaram.“

„Ko si ti?“, zapita Rodžer.

„Ja sam tvoja dživa“, kaza ona. „Mužu, preklinjem te, ako ne veruješ ni u šta drugo što

kažem, veruj u to. Ti si moja svetlost i moja ljubav, i da Evedža to ne zabranjuje, ubila bih se što

sam te ovako osramotila.“
„To nije dovoljno“, reče Rodžer i skrsti ruke. „Ako želiš da povratiš moje poverenje,

moram sve da znam.“
„Naravno, mužu“, reče Sikva. Zvučala je kao da joj je laknulo, kao da se lako izvukla. A

možda i jeste. Čitava njena pokorna ličnost bila je gluma. Ko bi znao je li isto slučaj i sa ovim
olakšanjem?

Jedan deo njega bilo je baš briga. Otkako su položili zavete, Sikva mu je uvek bila krajnje
privržena. Čak i kad je ubijala, ubijala je radi njega, i uprkos svemu što se desilo, Rodžer se nije
mogao naterati da se zbog toga kaje. Tamo negde, Džejkobov duh počiva u miru, jer pravda je
konačno sustigla njegove ubice.

„Smem li da uđem?“, zapita Sikva. „Na sva pitanja odgovoriću ti iskreno i pošteno.“
Je l’ ona to rekla „iskreno“?, zapita se Rodžer. Ili „neiskreno“? Nije bio siguran, moglo

je biti i jedno i drugo.
On sumnjičavo pogleda u maleni prozor. „Kako si to zamislila?“
Uglovi Sikvinih očiju naboraše se u osmeh, i ona provuče glavu unutra. Izvila se, pa se

pojavila i ruka, poput zmije se uvukla u prostoriju i oduprla se o zid.

Na tiho krc Rodžer se trže, i rame joj se našlo unutra. Rodžer je u Žonglerskom esnafu

video mnoštvo nastupa ljudi od gume, ali nikad ništa ni nalik ovome. Bila je kao miš koji se

protiskuje kroz procep ispod vrata širok dva i po centimetra.
Za nekoliko sekundi se našla unutra, akrobatski doskočila na pod i glatko poput vode

prešla u molitveni položaj. Klečeći, raširila je ruke na podu i pritisla glavu o izlizan tepih. Na sebi
je imala svilenu šaramsku odeču - čakšire, strukiranu odoru i turban crn kao noć, naspram kog joj
se isticao beli venčani veo. Šake i stopala bili su joj goli.

„Dosta s tim“, reče Rodžer. Krazijci možda vole ovako prenaglašeno pokoravanje, ali
njemu je od toga bivalo izuzetno nelagodno, naročito kad potiče od nekoga ko bi ga mogao ubiti
malim prstom.

Sikva se diže, sede na pete i pogleda ga u lice. Ona skide veo, povuče turban unazad i
razotkri kosu.

Rodžer ode do prozora, pa promoli glavu napolje i pogleda niz strmi zid kule. Nije bilo

konopaca, niti opreme za penjanje. Zar se uzverala samo sopstvenim nogama i rukama? „Amanva

te šalje da me oslobodiš?“

Sikva zavrte glavom. „Mogu, ako zapovediš, ali dživa ka sumnja da to želiš. Došla sam da

te pazim i štitim.“

Rodžer se osvrnu po majušnoj, oskudno nameštenoj sobi. „Nemaš gde da se sakriješ ako
neko uđe da me obiđe.“

Sikva se osmehnu. „Zatvori oči i dvaput udahni i izdahni.“
Rodžer to i učini, a kada ih je ponovo otvorio, Sikva beše nestala. Pretražio je sobu,
pogledao je čak i pod niski krevet, ali od nje ni traga. „Gde si?“
„Ovde.“
Glas joj je dopirao odozgo, ali čak i kad je digao pogled prema zvuku, Rodžer je nije
video među gredama. No onda, kada je nastavio da gleda, jedna senka se raširi i on opazi sevanje
belog vela.
Sikva bešumno doskoči na pod, i kao da se odbi od tla. Iako je posmatrao pomno, izgubio
ju je iz vida, pa je lunjao po sobi sve dok njena ruka poput zmije ne izgmiza ispod kreveta i ne
ščepa ga za gležanj na nozi. On poskoči i zaciča.
Istog trena Sikva ga pusti, pa se časak potom pojavi kod vrata. Na trenutak je stajala
ćutke, a onda zavrte glavom. „Stražar je tri sprata niže. Nemaran je i verovatno neće čuti, ali valja
biti oprezan.“
Ovog puta je zapanjeno gledao Sikvu kako se pentra uz kameni zid, uglačan od vekova,
lako kao da se popela uz lestve. „Kad izađem odavde, treba da preradimo celu onu žonglersku
tačku“, reče Rodžer. „Grehota da samo pevaš.“

Razgovarali su do duboko u noč; Rodžer je ležao na krevetu, ruku skrštenih pod glavom, i
piljio naviše u tamu koja je zaklanjala Sikvu poput ogrtača.

Pričala je kako su je dali damadži i poslali je u utrobu dama’tinške palate. O surovoj obuci
koja je usledila.

„Sigurno si mrzela Enkida“, reče on.
„Neko vreme“, kaza ona, „ali šaramski život je nemilosrdan, mužu. U bici ti niko neće
pružiti još jednu priliku, kao kad si izvođač. Enkido nam je podario oruđe za preživljavanje.
Uvidela sam da je sve što je radio - radio iz ljubavi.“

Rodžer klimnu glavom. „Tako je nekako bilo i sa mnom i majstorom Arikom.“ Oduvek se
trudio da suprugama predstavi majstora u najboljem svetlu, kao pristojnog čoveka, ali Sikva je
razgolitila svoj život pred njim, te i on zauzvrat učini isto.

Ispričao joj je kako je Arik pokušao da ostavi njega i majku da poginu. Kako se borio s
vinom i nasiljem koje je vino podsticalo u njemu. Kako je dopustio da im piće - i njegova
sopstvena sujeta - uništavaju priliku za prilikom.

A ipak, Rodžer se nije mogao naterati da mrzi Arika, jer umro je tako što je skočio preko
simbola i bacio se na šumskog demona ne bi li Rodžer preživeo.

Arik je bio slabić, bio je sebičan i sitnodušan, ali je na svoj način voleo Rodžera.
Sikva je govorila bez oklevanja i otvarala mu se više nego ikad pre, ali tek je trebalo

staviti joj iskrenost na probu.
„Onog dana kad smo se upoznali“, reče Rodžer. „I kad si pala kušnju čednosti...“
„Zauzeo si se za mene“, reče Sikva. „Tada sam znala.“

„Šta si znala?“ zapita Rodžer.
„Da nisi kao krazijski muškarci“, reče Sikva. „Da kad me pogledaš, ne vidiš samo imetak.
Tog dana te nisam poznavala, mužu. Pre toga ti ne bejah videla lice, niti čula o tvojim
delima. Znala sam tvoj jezik, ali nimalo tvojih običaja i običaja tvog naroda. Nisu me pitali hoću
li da ti postanem žena. Nisam se prijavila dobrovoljno. Dali su me tebi.“
„Ti si princeza, nisi tamo neka robinja...“, poče Rodžer, iako je znao da čak i na severu
tako nešto nije neuobičajeno, naročito na dvorovima.
„Oprosti mi, mužu“, reče Sikva, „ali ja sam ono što je damadža napravila od mene. Oruđe
njenih želja. Pošto je ona naredila da se udam za tebe, bila je inevera da se udam.“

„A zašto je to htela?“, upita Rodžer. „Zašto od tebe?“ Pitanje je bilo jednostavno, ali bilo
je - znao je to - tek prvo u nizu onih koja će staviti na probu njenu odanost Ineveri i zadreti dublje
u spletke u njegovom životu.

No Sikva nije oklevala. „Da bih štitila Amanvu, naravno. Damadža je želela nekog svog,
silnog i odanog, među ljudima iz zelenpredela, ali nije želela najstariju ćerku da dovodi u
opasnost. Od Enkida nije bilo boljeg telohranitelja, ali na izvesna mesta muškarac, čak ni evnuh,
ne može da kroči. Ja sam, međutim, mogla da budem uz Amanvu neprestano.“

„A Amanva?“, upita Rodžer. „Ona je dama’ting. Je l’ bar ona imala izbora?“
Iznad njega, svila zašaputa; moglo je to biti sleganje ramenima. „Damadžine reči nudile
su izbor, ali bilo je očito šta hoće, i bila Amanva dama’ting ili ne, nije je mogla odbiti ništa više
nego ja.“
Ona se nasmeja. „Znam da smo ti se oduvek činile kao sestre, ali pre tog dana smo se
mrzele.“
„Okrenula se protiv tebe kad si pala kušnju čednosti“, kaza Rodžer. On zastade i pričeka
odgovor, ali Sikva je čutala.
„Ja nisam tražio tu kušnju“, primeti Rodžer. „Naprotiv, rekao sam da je bespotrebna, ali je

Inevera navaljivala.“

Sikva još nije progovarala.
„A onda je Liša lagala da si prošla samo da te poštedi beščašča, a Amanva se svejedno
okrenula protiv tebe.“

Muk.

„Je l’ iz mržnje“, zapita Rodžer, „ili je to bila predstava?“
„Pred naš susret, damadža je bacila kockice“, priznade Sikva. „Znala je da češ probati da
me zaštitiš.“
„Svaka čast“, reč Rodžer. „Glumom ste obmanule čak i mene.“ Trebalo bi da se ljuti,
pretpostavljao je - čak i da se razjari - ali nije imao snage. Prošlost je nevažna. Nije se nimalo
iznenadio što su Amanva i Sikva spočetka bile odane Ineveri. Zapravo je morao da sazna kome
su odane sada.

„Ko je on bio?“, upita.
„A?“, reče Sikva.
„Muškarac koji te je... bio s tobom“, reče Rodžer. Jedan deo njega nije želeo da zna, ali i
sam je spavao s mnogo žena koje mu nisu baš služile na čast, i nije bio u položaju da osuđuje
druge.
„Niko“, reče Sikva. „Pukao mi je himen na obuci šaraska. Moje beščašće je bilo puka
izmišljotina.“
Rodžer slegnu ramenima. „Svakako si znala šta radiš, koliko se meni čini.“
Opet se nasmejala, umilno poput praporaca. „Dama’ting su nas naučile krevetskom plesu
kako bismo kopljaničke posestrime i ja izgledale kao savršene neveste.“

Krevetski ples. I na same ove reči se uzvrpoljio. On promeni temu. „Zašto je Amanva
otrovala Lišu?“

Prvi put je usledila stanka. „Amanva je pripremila otrov, mužu, ali ja sam joj ga sipala u
čaj.“

„Nisam te to pitao“, reče Rodžer. „Zajedno ste zakuvale spletku. Kakve veze ima ko je šta
uradio?“

„Damadža se iznervirala kad je pod uticajem tvoje majstorice ujak osnovao Šaram ting“,
reče Sikva. „Krazijske žene uvek su bile njena nadležnost, i bila im je namenila drugačiju
sudbinu.“

„Htele ste da mi ubijete drugaricu jer je ubedila Džardira da priušti ženama izvesna

prava?“ upita Rodžer.
„Ja sam joj sipala crni list u čaj zato što je damadža naredila“, reče Sikva. „Što se mene

tiče, meni je zbog Šar’Dama Kaovog proglasa bilo drago. Kopljaničko sestrinstvo, dotad
skriveno, smelo je da izađe na videlo i zadobije slavu u noći. Žalim što to meni nikad nije bilo
dopušteno.“

„Možemo to promeniti“, reče Rodžer. „Tajna je izašla na svetlost dana. Kad se vratimo u
Uvalu, možeš...“

„Mužu, oprosti, ali tajna je i dalje tajna“, reče Sikva. „Niko živ ne može ispričati tu priču
osim tebe i mojih supruga-posestrima. Bila bih znatno manje sposobna da zaštitim sebe i svoju

dživu ka ukoliko bi ostali znali za moje veštine.“

„A ako ti ja, kao muž, zapovedim da više ne skrivaš šta si?“, upita Rodžer.
„Onda ću poslušati“, reče Sikva. „Ali ću te smatrati glupakom.“
Na ovo se Rodžer nasmeja. „Mogla bi, kažeš, da me izvučeš odavde? Kako?“
„Vrata su debela, ali drvo je drvo“, kaza Sikva. „Mogu da ga slomim, ali potrajalo bi, i
uzbunilo bi se sveštenstvo. Lakše je šmugnuti kroz prozor i sići na niži sprat. Vaši činski sveti
ljudi, za razliku od dama, nisu ratnici. Lako bih pobila stražare i uzela ključeve.“
„Nemoj ubijati“, reče Rodžer. „Osim ako nam životi zavise od toga.“
„Razume se“, reč Sikva. „Dživa ka je znala da ćeš tako i želeti.“
Rodžer pomisli na violinski podbradak, bezbedan u koferu zaštićenom simbolima. „Da li
nas ona sada sluša?“
„Da“, reče Sikva. „Zahvaljujući ovoj ogrlici, čuje me kad poželi.“
„A može li i da ti se obrati?“ upita Rodžer.

„Da“, kaza Sikva opet. „Ali hore su podešene samo na mene. Tebi ne bi radile. Dama’ting
ti upravo sada pravi minđušu. Izvinjava se što već nije. U međuvremenu, ja ću biti njen glas.“

„Pa šta kaže?“ upita Rodžer.

„Da je kasno“, kaza Sikva, „i da ne znamo šta nam sutrašnjica donosi. Naložila ti je da

spavaš dok još ima tame.“
Rodžer se zagleda u pomrčinu. „Hoćeš li ti spavati među gredama?“
„Ja ne moram da spavam tako kao ti“, reče Sikva. „Meditiraću da se odmorim, i ostaću na

oprezu za slučaj opasnosti. Zažmuri, ljubavi moja, i znaj da te ja čuvam.“
Rodžer učini kako ga je zamolila; uistinu se osećao bezbedno, ali previše toga mu se

kovitlalo po mislima, i nije mogao da se svrti. „Ne mogu da zaspim, izgleda.“
Gotovo nečujno, Sikva doskoči na pod. Kad se gola uvukla u postelju pored njega, Rodžer

se trže.

„Mužu, dživa ka zapoveda da te umirim i uspavam“, zaprede ona.
„Je li sve ono između nas bilo po zapovesti?“ upita Rodžer.
Sikva ga poljubi; iako je znao koliko nemilosrdna ume da bude, usne joj nisu bile ništa

manje meke nego inače. „Samo zato što mi naređuju da učinim ovo ili ono, mužu, ne znači da to i
ne želim.“ Bez daljnjeg mu je skinula šarene žonglerske pantalone. „Ili da i sama ne uživam.“

Liša okrenu brojčanik kako bi podesila uveličavajuće staklo sprave.
Razlika u uzorku istog trena je upadala u oči. U onom koji joj je donela Rozal bilo je vrlo
malo živih semenki. Ovaj je naprosto vrveo od njih, iako su bile usporene i slabe.

Kao pod dejstvom opijata.

Ona pogleda kroz prozor. Sunce tek što se popelo na obzorje. Je l’ budna Arejn u ovo

doba?
Bilo je previše bitno, nije valjalo čekati. Poslala je potrčka, i devojka se vratila gotovo

istog časa s pozivom da Liša dođe kod vojvotkinje majke.
„Sigurna si?“, oštro zapita Arejn kad je Liša stigla. „Nije neka smicalica bele veštice, ne

tvrdi pazar za muža?“ Starica je još bila u iznenađujuće otrcanom kućnom ogrtaču od proste
tkanine, ali ne beše izgubila vladalačko držanje, i nije bila raspoložena za učtivost.

Liša klimnu glavom. „Amanva je možda i htela da tvrdi pazar, Vaša milosti, ali je bila u
pravu. Ovo nije seme istog čoveka. Osim ako sumnjate u Melni...“

Na ovu pomisao Arejn odmahnu rukom. „U toj devojci nema ni truni lukavstva, niti bi

nešto postigla laganjem.“
„Onda nas je lagala Rozal“, reče Liša. „I sumnjam da je ona jedina zaverenica.“
Arejn klimnu glavom. „Ovo traje još otkako je mala bila u pelenama.“ Ona coknu

jezikom. „Šteta. Kad je obesimo za izdaju, tvom Džaredu će srce prepući.“
„Možda je ona ovde samo pion“, reče Liša oprezno. „Možda možemo biti milostive ako

nam ukaže na pravog izdajnika na vašem dvoru.“ Već je gajila izvesne sumnje.
„Ti misliš da je Džesa krivac“, kaza Arejn.

Liša slegnu ramenima. „Možda. Delom.“
Arejn frknu i ustade. „Pošalji poruku beloj veštici, neka mi dođe za sat vremena, pa
sačekaj u salonu dok ja odenem oklop.“
Sat vremena kasnije Arejn je, ponovo u finoj odori i s krunom na glavi, piljila naniže u

Amanvu, a ova je, ako ništa, imala dovoljno skromnosti da se pokloni dublje od vojvotkinje

majke.

„Znaš li ko daje opijate mom sinu?“, zapita Arejn.
Amanvina glava malčice klimnu, no oči iza vela nisu odavale ništa. „Znam.“
„I ne samo ko mu ih daje nego i po čijem naređenju?“, zapita Arejn.
Opet ono jedva primetno klimanje glavom. Arejn pričeka, ali Amanva ne reče više ništa.
Minuti su se vukli dok su one piljile jedna u drugu, svaka kao slika i prilika kraljevskog

dostojanstva.
„Hoćeš li da podeliš to sa mnom?“, zapita Arejn naposletku.
Amanva jedva primetno slegnu ramenima. „Muž mi sedi zaključan u kuli, sam, isključivo

zato što se branio pod tvojim krovom. Supruga-posestrima mi je nestala, a ti se nisi nimalo

potrudila da je potražiš. Kendal i ja i dalje smo zatvorenice u sopstvenim odajama. Reci mi,

vojvotkinjo majko, zašto bih ti pomogla?“
Arejn poče prstom da kucka po finoj porcelanskoj šoljici; površina čaja se mreškala. „Ako

izuzmemo ono očigledno? Mogu da ti oslobodim muža. Da pretresem grad od glave do pete u
potrazi za Sikvom. Da te pustim iz pritvora.“

Mešajući čaj, Amanva blago odmahnu glavom. „Oprosti, vojvotkinjo, ali ne možeš.
Bacila sam kockice, proverila sam. Nemaš ti toliku moć na sinovljevom dvoru. Ogromna je, ali u
Anžijeu vladaš nad sitnicama skrivenim između dva krunska proglasa, a sudbina moga muža

previše je javna i vojvoda će svakako primetiti. Budućnost je puna račvanja, ali sve sudbine se
slažu u jednom: ne možeš uticati na njegovu presudu.“

Arejn je ostala spokojna, ali usne joj nestadoše koliko ih je stiskala. Ženu je malo šta
razdraživalo kao kad je podsete koliko joj je vlast ograničena.

„Možda i ne“, reče Arejn naposletku. „Biće suđenja - ništa ga ne može sprečiti - ali nemoj
tako hitro odbacivati moju ponudu. Možda nisam u stanju da utičem na sinovljevu presudu, ali
pomilovanje je jedna od retkih zakonskih moći još u mojim rukama. Čak i ako ti Rajnbek osudi
muža na smrt, dosta je da samo mahnem rukom i eto mu oprosta; ne bi me sprečili ni svi sinovi
zajedno.“

Amanva je dugo zurila u nju. Onda se okrenu Liši. „Je li to istina?“

Liša baci pogled na Arejn, pa opet na Amanvu. Slegnu ramenima. „Ne razumem se u
anžijske zakone, ali svakako je moguće.“

„Mogu ti obezbediti potrebna dokumenta kao dokaz“, reče Arejn.
Amanva odmahnu glavom i ustade. „Nema potrebe. Baciću kockice.“
„Baci ih ovde, ako želiš“, reče Arejn, premda je to pre zvučalo kao naređenje nego kao
ponuda. „Rado bih videla magiju kockica na delu.“
Amanva razmotri ovo načas, pa klimnu glavom. Ona pogleda u Lišu, koja spusti čaj i ode
da navuče teške zastore dok je Amanva klečala na daščanom podu između raskošnih tepiha i
prostirala besprekorno beo čilim za proricanje.
Liša je privukla tepihe do vrata ispod kojih se probijala svetlost, ali uskoro su se sjajile

samo alagai hore u Amanvinim rukama. Liša i vojvotkinja majka pomno su pratile, ah Amanva

je mumlala molitve na krazijskom i, pošto su joj usne bile skrivene iza vela, ni jedna ni druga

nisu mogle baš mnogo da razaberu.

Ona odnekud izvadi zaptivenu flašicu - verovatno Rodžerovu krv - i štedljivo nakapa na
kockice, pa promućka i baci. Bilo je sablasno gledati bleskanje simbola i kockice koje na silu
skreću s prirodne putanje kako bi zauzele određen raspored. Liša nije mogla ni pretpostaviti šta
kažu, ali pošto je piljila u njih neko vreme, Amanva klimnu glavom i sede na pete. Liša iz kecelje
izvadi bočicu hemijske svetlosti, promućka je, i sve ih okupa sjaj.

„Imam tri zahteva“, reče Amanva.
„Tri zahteva u zamenu za jedan“, kaza Arejn.

Amanva slegnu ramenima. „Možeš probati da se cenkaš ako želiš.“ Po njenom glasu bilo

je jasno: pokušaj bi bio uzaludan.

„Koje zahteve?“ zapita Arejn.
„Pomilovaćeš mi muža, mene i moje supruge-posestrime čim se suđenje završi“, kaza
Amanva. „Bez dvosmislica ili dopuna. Moći ćemo slobodno da odemo i obezbedićeš nam svoju
zaštitu dok se ne vratimo u Uvalu.“

Arejn klimnu glavom. „Dogovoreno.“
„Imaću pravo da svakodnevno posećujem muža“, nastavi Amanva.
„Mogu ti ponuditi po sat vremena dnevno pre suđenja“, reče Arejn.
Amanva klimnu glavom. „Prihvatljivo.“

„I poslednje?“, zapita Arejn.

Amanva se okrenu Liši. „Kap krvi majstorice Liše.“
Liša skrsti ruke. „Ne dolazi u obzir!“ Ko će znati kakve ujdurme žena može da napravi s
jednom jedinom kapljicom? I sam zahtev bio je uvreda.

„Liša“, upozori je Arejn.
„Ne razumete šta traži“, reče Liša. „Dati jednoj dama’ting svoju krv isto je kao pružiti im
nož i razgolititi grlo. Zašto bih pristala na to?“

„Jer mi od toga možda zavisi sudbina vojvodstva!“, prosikta Arejn. „Daj joj ili ću ti je
svojeručno uzeti.“

Liša iskezi zube. „Nemoj mi pretiti, Arejn. Braniču sebe i dete koje nosim. Samo li me
taknu tvoji stražari, srušiću ti palatu na glavu.“

Arejnine oči sevnuše, ali Liša je ozbiljno mislila svaku reč, i starica je to znala. Načas je
gledala vojvotkinju majku u oči, a onda se okrenu Amanvi. „Pod dva uslova.“

U uglu očiju Amanvi se pojaviše boriće osmeha. Krazijci su stvarno obožavali da se
cenkaju. „A to su?“

„Iskoristićeš krv ovde i sada, a pitanje ćeš postaviti naglas, na tezanskom“, poče Liša.
Amanva klimnu glavom. „I drugo?“
„Pristaćeš da jednom ubuduće baciš kockice kad ja to zatražim. Vreme i pitanje će zavisiti
od mene.“
Amanva suzi oči. „Pristajem. Dokle god pitanje nema neposrednog uticaja na moj narod
ili moje ukućane.“
U odgovor Liša iz džepa kecelje uze lancetu i diže prst, spremna da ga bočne. „Jesmo li
se, dakle, dogovorile?“
„Da“, reče Arejn.
„Jesmo“, potvrdi Amanva.

„Pruži kockice.“ Liša pritisnu lancetu o jagodicu kažiprsta i istisnu jednu jedinu kap

Amanvi na kockice.
Dama’ting ih je mućkala u ruci dok sve nisu došle u dodir s krvlju. Onda se okrenu nazad

prostirci; ruke su joj podrhtavale. „Svemoćni Everame, darovaoče svetlosti i života, podari svojoj
sluškinji znanje o onome što nas čeka. Pokaži svojoj poniznoj sluškinji sudbinu deteta koje nosi
Liša va Erni am’Papirdžija am’Uvala.“

Kada kockice sevnuše i izvrnuše se usred bacanja, Liša oseti da se dete rita. Amanva se
žudno nagnu napred i poče da tumači skrivena značenja.

„Dakle?“, zapita Liša oštro. „Šta kažu?“

Amanva pokupi kockice i vrati ih u torbicu za hore. „Pristala sam da postavim pitanje

naglas, majstorice, ali nisam pristala da ti saopštim odgovor.“

Liša steže zube, ali Arejn je prekide. „Dosta! Rešavajte to kad ja ne budem tu.“ Ona

neumoljivo pogleda Amanvu. „Dosta mi je tvojih odlaganja i igara, princezo. Platile smo tvoju
cenu. Sad baci kockice i reci mi ko daje opijate mom sinu. Istočnjak? Dobrosimbol? Jukor? Moj
drugi sin?“

Amanva odmahnu glavom. „Tvoja sakupljačica korova i niko više.“
Usledila je zapanjena tišina; jednom u životu Arejnino kraljevsko držanje se poremeti i

ona zatrepta kao žaba. „Zašto?“
Amanva slegnu ramenima. „Pitaj nju, sama će ti reći. Tu tajnu nosi u sebi predugo i

moraće da je probuši kao plik.“
„A opijat?“ zapita Liša, kad joj se učinilo da će Arejn ceo dan variti ovaj podatak.
„Tinktura u vinu“, reče Amanva. „Ne znam šta tačno, ali nije važno. Ako prestane da je

uzima, seme će mu se samo oporaviti.“
„To će potrajati mesecima“, reče Liša.
„Možeš horama da ubrzaš postupak“, kaza Amanva. „Pripremiću kost za lečenje.“
Ona se nagnu unazad i ustade. „Ispunila sam svoj deo pogodbe. Sad hoću da vidim

muža.“
Na kraljevski prizvuk u glasu dama’ting, Arejn malo dođe sebi. Ona zavrte glavom.

„Sedećeš i ćutati dok proverim ove podatke. Videćeš muža tek kad se uverim u njih, ne pre toga.“

Amanvin veo zatalasa se od ljutitog izdisaja. Ona i vojvotkinja majka zapiljiše se jedna
drugoj u oči, ali časak kasnije ona oštro klimnu glavom. „Sačekaću, ali ako ne vidim muža i ne
uverim se da je dobro večeras do zalaska sunca, smatraću da si pogazila zakletvu.“

Arejnino stopalo se trznu, ali ona ne reče ništa.

S naporom se prisećajući Rodžerovih lekcija, Liša se osmehivala Rozal i Džesi, koje su
došle na poziv vojvotkinje majke - po sopstvenoj pretpostavci da bi popričale o Džaredovom
veoma očiglednom zanimanju za devojku.

Rodžer ju je štošta naučio o vladalačkom držanju, kako da joj se glas daleko prostire čak i
kad govori tiho, i kako da na licu zadrži masku i drugima prikazuje samo spokoj ma šta osećala. I
do dan-danas muke je mučila s tom lekcijom.

„Majstorice, izvoli“, reče Liša. „Njena milost bi nasamo da popriča s gospođicom
Lakirdžijom pre nego što i tebe pozovu da se pridružiš raspravi.“

Rozal zabrinuto zimu u Džesu, ali žena samo odmahnu rukom. „Hajde, mala.“
„Bićeš ponosna na mene“, obeća Rozal.
Džesa je s naklonošću dodirnu po ramenu. „Ne bi ni moglo biti drugačije.“
Ove reći pogodiše Lišu, jer bile su gotovo odjek njenog poslednjeg razgovora s
majstoricom Brunom. Pitala se šta znače ovim ženama. Možda budu i njihov poslednji pozdrav.
Povela je Rozal kroz vrata Arejninog salona nalik na špilju. Nastavile su dalje, pa kroz još

jedne vratnice prošle u privatnu odaju za primanje; debeli zidovi služili su kao zaštita od

prisluškivanja.
U odaji Vonda zatvori vrata i stade s jedne strane ulaza. Na drugoj je bila druga drvoseča,

Beka, podjednako krupna i pretećeg izgleda. U ćošku kod zida preko puta sedela je Amanva i
ravnodušno piljila. Sićušna anžijska devojka bojažljivo baci pogled ka njima, pa se spusti u
otmen kniks pred vojvotkinjom majkom. Nije više bila onako ohola kao pred Lišom u njenim

odajama.
„Vaša milosti“, reče Rozal, još sagnuta, lica maltene pri podu. „Čast mi je što ste me

pozvali. Vaša sam pokorna sluškinja.“

„Mala, ustani“, obrecnu se Arejn. „Obrni se, daj da te vidim.“
Rozal tako i učini; poslušno se lagano zavrtela, savršenog držanja i lica kao u isklesane
statue.

„Baron želi tvoju ruku“, kaza Arejn bez uvijanja. „To vidi svaka budala. A kad muškarac
nešto toliko želi, obično to i dobije.“

Rozal se ljupko zacrvene, ali nije joj postavljeno nikakvo pitanje, te oćuta.
„Ali ne i ovog puta“, kaza Arejn. Rozal je dobro krila pometnju, ali čak i ovo prefrigano
biće na te reči trznu se u licu. „Pre ćeš ostatak života provesti u tamničkoj ćeliji nego u grofovom
krevetu.“
Na ovo se Rozalino samoobuzdavanje raspade u paramparčad, a vilica joj se otrombolji.
„Vaša milosti?“
„Čije si seme donela majstorici Liši?“ oštro zapita Arejn. „Znam da to seme mog sina
nije.“
Rozal se ukoči, očiju razrogačenih kao u preplašene golubice. Ona zirnu ka vratima, ali
dve ženske drvoseče stupiše pred ulaz i skrstiše ruke.
„Ne čujem te“, reče Arejn nabusito. „Osim ako bi da završiš život na vešalima na
Izdajničkom trgu, bolje bi ti bilo da sarađuješ.“
„Dž-džaksovo“, reče Rozal. „Seme je bilo njegovo.“
„Zašto?“, zahtevala je Arejn odgovor.

„Zbog majstorice Džese“, poče Rozal, i vojvotkinja majka siknu. „Rekla je da majstorica
Liša hoće da joj preotme položaj krunske travarke i preuzme upravu nad školom.“

„Ne bih ja...!“, poče Liša, ali je Arejnin oštar pokret ućutka.
„Celo si vojvodstvo dovela u opasnost zarad dobrog glasa svoje gospodarice?“, zapita

Arejn.

Rozal se stropošta na kolena, a kroz olovku i puder na licu protezale su se suzne brazde.

„N-nisam ja... Majstorica Džesa bi našla lek, da postoji. Šta sam ja tu mogla?“

Stvarno, šta?, zapita se Liša. Majstorica Džesa držala je Rozalin život u šaci. Ko bi
očekivao od nje da izda gospodaricu i nada se da će vojvotkinja pre njoj poverovati na reč nego
majstorici?

Saosećala je s devojkom, ali u Arejninom mrkom pogledu nije bilo nimalo milosti. „Jesi li
i trovala vojvodu?“

Rozal je izgledala iskreno zgranuto. „Š-šta? Ne! Nikad!“ Ona zastade. „Majstorica Džesa

nam je povremeno davala napitke za plodnost za njega...“

Arejn joj odmahnu rukom. „Mala, verujem ti, ali postupci ti stoga nisu ništa manje
izdajnički.“

„Molim vas, Vaša milosti...“, poče Rozal.
„Tišina“, kaza Arejn. „Rekla si mi šta sam htela. Ako bi da sačuvaš jezik, za zube s njim
dok ti popričam s gospodaricom.“
Ona se okrenu vratima. „Vonda, budi ljubazna, uvedi Džesu.“
„Da, mati“, reče Vonda, otvori vrata i uskoro se vrati za petama majstorice Džese.
Džesa se u prostoriju ušetala vrlo nehajno, ali kad je ugledala Rozal kako kleči na podu s
crnim suznim prugama po licu, ona se ukopa. Osvrnu se, ali Vonda več beše zatvorila vratnice, i
ona i Beka preprečile su joj put, skrštenih ruku.
Džesa udahnu i okrenu se nazad, pretražujući sobu okom grabljivice. Na sebi je imala
kecelju sa džepovima, a Liša je znala koliko se nevolja može prirediti pomoću njenog sadržaja.
„Vaša milost, pretpostavljam, smatra da Rozal nije podobna za mladog barona?“ zapita

Džesa.
„Koliko već dugo daješ Rajnbeku opijate da bi ga obesemenila?“, oštro zapita Arejn.
Džesa koraknu napred i raširi ruke. „To je koješta...“
„Skini kecelju“, reče Liša.
„Molim?“ Džesa načini još korak napred, i Liša spusti ruku do torbice s horama.
„Vonda“, reče Arejn, „korakne li Džesa još jednom a da ne spusti kecelju na pod, ustreli

je u nogu.“

Vonda nape luk. „Koju nogu?“

Ugao Arejninih usta trznu se u osmejak. „Dušo, iznenadi me.“
Džesa nabra obrve, ali učini kako joj je naloženo; streljajući Lišu pogledom, ona skide
kecelju i položi je na pod, „Vaša milosti, ne znam šta vam je ona rekla...“

„Isto što mi je i Bruna rekla pre nekoliko decenija“, kaza Arejn, „premda sam bila previše

tvrdoglava i nisam je poslušala.“

„Kakav dokaz...“, zausti Džesa.

„Nije ovo sud“, kaza Arejn. „Ne treba mi sudija da te otpustim iz službe i bacim te u

okove do kraja života. Nisi ovde da se prepireš o dokazima.“

„Zašto sam onda ovde?“, oštro zapita Džesa.
„Ovde si da mi kažeš zašto“, reče Arejn. „Uvek sam bila dobra prema tebi.“
„Zašto?!“, ponovi Džesa oštro. „Kad se Rajnbek prema meni i devojkama odnosi kao da

smo pljuvaonice? Kad je vojvoda od Anžijea tolika budala da ga majka voda za nos, pa još izbaci

jadnog Polušaku na ulicu samo zato što je spavao u pogrešnom krevetu?“

„Pa si htela da ga zameniš nekim podjednako budalastim bratom?“, zapita Arejn. „Možda
su se koji put više od njega očešali o brusni kamen, ali nijedan nije naročito oštre pameti.“

„Baš me briga koliko su pametni“, reče Džesa. „Nijedan drugi nije probao da me povali.“
„A?“, zapita Arejn.
„Obećala si da ja neću raditi“, reče Džesa. „Treba da vrbujem voljne devojke, da ih
obučavam, ali moje se suknje ne zadižu.“
Arejn stisnu usne. „Ali Rajni se s tim nije slagao.“
„Nisam ga čak ni zanimala ja“, reče Džesa. „Samo je hteo da lupi crtu za svaku ženu u
javnoj kući. Bio je vojvoda, a njegovo pravo da širi svoje seme na sve strane podario mu je sam
Ivorac.
„Pa si mu ga ti oduzela“, reče Arejn. „Trebalo je da mi kažeš.“
„Zašto?“, zapita Džesa oštro. „Šta bi ti preduzela?“
Arejn raširi ruke. „Sad nikad nećemo saznati, izgleda. Evo šta ne bih preduzela: ne bih
decenijama dovodila u opasnost bezbednost i stabilnost vojvodstva.“

„Nemoj toliko dramiti“, kaza Džesa. „Imaš napretek kretenastih sinova koji mogu da
zamene Rajnbeka, i imaš unuke od Mikejlove loze. Ako bi došlo do toga da bira između ženidbe
milnskom kujom ili Mikejlovog sina kao prestolonaslednika, Rajnbek bi prešao preko suparništva

s bratom.“
„Nekada davno možda i bi“, reče Arejn. „Ali rat je na pomolu, a ti si nas ostavila slabe,

spremne da nas očerupaju.“
„Za to je zaslužna tvoja tvrdoglavost koliko i moja“, reče Džesa. „Očekivala sam da ćeš

pre deset godina uvideti da je noć crna i poslati Tamosa da se uvuče i zaseje seme u neku devojku
u beskrajnoj povorci mladih vojvotkinja. Umesto toga si ga poslala da hvata zjale.“

Arejn izduva vazduh kroz nos, tapkajući nogom dok je razmatrala ovo. Naposletku
klimnu glavom. „Kasnije ću odlučiti šta ću s tobom. Za sada, možeš da mašeš mladom majstoru
Polušaki iz sobe na vrhu zapadne kule.“ Ona pokaza bradom na Beku i žena priđe napred, pa
uhvati Desu za ruku kao u stegu.

Dok ju je odvlačila iz prostorije, Džesine oči na tren odlutaše ka Rozal, koja je još klečala
na podu. „Devojka nema nikakve...“

„...šanse ako se ti zauzmeš za nju“, odseče Arejn. Ona odmahnu, i stražarka odvuče ženu.
Liša se napeto pitala hoće li se ova opirati, ali sakupljačka korova kao da se beše pomirila sa
sudbinom.

„Noći mu“, reče Arejn kad je Vonda zatvorila vrata za njima. Kao da je splasnula, i Liša
se priseti koliko je žena zapravo sićušna.

No ranjivosti nestade za tren oka i vojvotkinja majka opet se usredsredi na Rozal.

„Elem, mala, šta sad s tobom da radim?“
Rozal opet zajeca, a bilo je vrlo jasno i zašto. Džesa možda zavređuje kulu u katedrali, ali
Rozal je bila... osoba za jednokratnu upotrebu. Ako poželi, Arejn može da je obesi pre nego što
padne veče.
„Amanva“, reče Liša na sopstveno iznenađenje. „Sad mi baci kockice.“
Dama’ting je pogleda iznenađeno. „Protraćila bi pitanje Everamu na jednu hisu?“
„Na život jedne žene“, ispravi je Liša.
„Ja se slažem s princezom, bojim se“, reče Arejn. „Zaista ne deluje...“
„Nekad sam bila zaručena s Džaredom Drvosečom“, reče Liša. „Možda sam ga se
odrekla, ali još me se tiče. Potreban je Uvali, a njemu je potrebna žena da zajedno s njim nosi taj
teret na plećima bolje nego one praznoglave debitantkinje koje ste stalno gurali do njega na

večerama.“
Arejn frknu. „To ne mogu poreći.“
„Hvala Tvorcu“, dahnu Rozal.

„Mala, nemoj se ti još nikom zahvaljivati“, skresa Arejn.
Kad Amanva izvuče zakrivljeni bodež s pojasa, Rozal prestrašeno razrogači oči.
„Devojko, pruži ruku.“

Rozal uzdrhta, ali posluša. Amanva ju je posekla brzo i pokupila je krv u praznu šoljicu za
čaj. Arejn dade znak Vondi da vodi devojku napolje. Kad je otišla, vojvotkinja se okrenula i
posmatrala je Amanvu kako kleči na podu i, okupana sjajem hora, baca kockice.

„Biće odana supruga“, reče Amanva, čitajući raspored, „i njemu i Plemenu iz Uvale.
Rađaće mu snažne sinove, ali će ga naslediti ćerka.“ Ona sede na pete i pogleda u Lišu i Arejn.

„Ako ja pristanem na to“, primeti Arejn.
Amanva zavrte glavom. „Oprosti, milosti, ali nemaš izbora. Stivov sin neće uzeti nijednu
drugu.“
Arejn se namršti. „Pa nek uzme onda ovu i dosta više s tim. I nek mi se gubi s očiju dok
se nisam predomislila.“
„Majstorice!“ Kroz vrata nahrupi Vonda s Bekom u naručju. „Ona ne diše!“
Liša pohita napred. Amanva je već vadila hore iz torbice.
„Zatvori vrata“, reče dama’ting.
Vonda pođe da posluša, ali je Arejn ščepa za ruku. „Gde je Džesa?“
„Nema je“, reče Vonda. „Beku sam zatekla na podu u hodniku.“
„Nađi je“, naredi Arejn. „Svaki stražar u palati nek traga za vešticom.“
Vonda klimnu glavom i ode.

„Ponekad se zapitam kakav li bi mi život bio da majstor Piter nije zabušavao nego da je
proverio simbole“, reče Rodžer.

Skrivena negde među krovnim gredama, Sikva nije odgovarala. Retko kad i jeste, izuzev
kad bi joj postavio neposredno pitanje ili kad je govorila u Amanvino ime. Čak i tada bi sišla na
pod, prišla mu blizu i pričala tiho, da ne čuje niko drugi.

Rodžeru to nije smetalo. Bilo mu je dovoljno što zna da je ona tu i da ga sluša. Nije
posredi bila samo bezbednost zbog njenog prisustva, niti samo njen topli zagrljaj u noći, već mu
je i drugarstvo davalo snage da izdrži zatvoreništvo a da se ne slomi.

Slušalac. Neko kome je stalo. Kako jedan žongler da preživi bez toga? Nekada veliki
izvođači na Rodžerove oči pretvorili bi se u senke kada bi im se gledalište proredilo.

„Imao bih braću i sestre“, nastavi Rodžer; jasno ih je video u mislima, gotovo im je
mogao nadenuti imena. „Mama i tata su bili mladi. Tad su mi delovali stari kao drveće, ali kad se
setim svega, jasno je da bih bio prvi od mnogih.“ On setno uzdahnu, razmišljajući o nesuđenim
detinjim igrama i smehu.

„Tada u celom Mostarniku nije bilo ni jednog jedinog instrumenta“, reče Rodžer, „a
kamoli svirača. Po svoj prilici bih vodio krčmu, oženio se nekom ružnjikavom devojkom iz
komšiluka, i dobio sopstvenu žgebad. Nikad nikud ne bih otišao, nikad ništa naročito ne bih
video ni uradio. Mogao sam prosto biti... običan.“

Začu se škljocaj, i reza na vratima ćelije pomeri se u stranu. Vrata se otvoriše i ukaza se...
„Amanva!“ Rodžer skoči na noge i maltene prelete preko prostorije.
„Mužu, pričaš koješta“, reče Amanva tiho kada su se zagrlili. „Osetio si dodir Everamov.
Nikad ne bi mogao biti običan. Da te nije majstor Arik naučio da sviraš violinu, naučio bi te neko
drugi. Šarak ka je na pomolu, i bila je inevera da vratiš Ali Pesmu o zatamnjenju.“

„To si ti mogla i bez mene“, reče Rodžer.

Amanva zavrte glavom. „Možda si deo dara preneo svojim ženama, ali bio je tvoj i ti si

nam ga dao.“

Ona diže veo i poljubi ga. Pokušao je da je zagrli čvršće, ali ona pruži ruke i odgurnu ga
dok joj je veo lako padao natrag preko usta kao zavesa posle poslednjeg čina.

„Imam samo sat vremena dnevno s tobom, mužu“, reče ona, „dok se ovo pitanje ne
razreši. Moram prvo da se pozabavim nečim drugim.“

Ona glasno zapljeska, vrata se opet otvoriše, i dva krupna akolita dotegliše tešku burad

vode. Treći je nosio malo drveno korito, taman toliko da se Rodžer nekako skupi u njega. Iza

njih, jedva primetnija od senke, Sikva prhnu na pod i kroz otvorena vrata, napolje.

„Doneli ste ovo skroz gore?“, zapita Rodžer i pogleda u teške bačve.
Naizgled ne naročito srećni zbog toga, ljudi su ga streljali očima, ali su oćutali.
„Mužu, nemoj njihovu ćutnju tumačiti kao nepristojnost“, reče Amanva. „Zabranjeno im

je da razgovaraju sa zatvorenicima. Njena milost ti je dodelila bolju hranu i kupanje triput

nedeljno. Ovi ljudi s ponosom će slediti vladarkina naređenja.“
Rodžeru ljudi nisu izgledali ponosito kada su ga još jednom pogledali i, ljutito hukćući,

izašli iz sobe.

„Sikva“, reče Rodžer tiho kada su se vrata za njima zatvorila.
„Sikva će nam u narednih sat vremena obezbeđivati razgovor nasamo“, reče Amanva i

ubaci u burad srebrno grumenje prekriveno simbolima. Uz šištanje, magija je zagrevala vodu.

„Mužu, izvoli“, reče ona i pokaza na korito. Rodžer je znao kako nema svrhe prepirati se,

pa se skinuo i ušao. Lakirano drvo bilo je hladno i on se strese i naježi se dok ga je Amanva

polivala toplom vodom iz prvog bureta.

Istog časa Rodžera obuze spokoj. Nije ovo bila velika kada kao kod Šamave, ali beše se
navikao na svakodnevni obred kupanja, i nije čak ni shvatao da mu nedostaje.

„Počela sam da ti pravim minđušu“, reče Amanva dok je poslovala oko njega četkom i
sapunom. „Ali to je višenedeljni posao, i nadam se da ćeš biti na slobodi mnogo pre nego što

završim.“

„Svejedno će biti korisna, u to ne sumnjam“, reče Rodžer. „Ako mene pitaš, magija ne
može imati veličanstveniju svrhu nego da izdaleka slušam tvoj umilni glas.“

Amanva ga zagrli i proguta grcavi jecaj. Rodžer je obujmi rukama, ne obraćajući pažnju

na to što joj kvasi odoru.

Amanva šmrcnu i odvoji se od njega, pa se odmače da skine sa sebe mokru svilu. „Ako
me sad prevrneš na leđa i prospeš se u mene, mužu, napravićeš mi dete.“

Rodžer konačno beše počeo da se opušta i zavalio se u koritu, ali na njene reči se ukoči i
naglo se uspravi u sedeći položaj. „Amanva, nije sad trenutak...“

„Jeste“, prekide ga Amanva. „Ako hoću da ponesem tvoje dete, moramo sad.“
Rodžer proguta knedlu. „To mi govori ponešto o mojim izgledima, ne sviđa mi se to.“
Amanva opet kleknu uz korito i pređe mu rukama preko golih grudi; više ga nije prala.
„Ni meni“, priznade. „Budućnost ti je zamagljena, i ne samo tvoja. Bližimo se velikoj račvi, i
mnogi u ovom gradu možda će se zaputiti samotnim drumom pre nego što ona prođe.“
Njena ruka kliznu mu uz vrat, prisloni mu se uz obraz i ona ga privuče k sebi da ga
poljubi. „Ipak, sred potoka stoji jedan stub. Ako spavaš sa mnom sada, rodiću ti dete.“
„Dakle, ti ćeš preživeti tu... račvu?“, zapita Rodžer.
„Barem do porođaja. Posle toga...“ Amanva slegnu ramenima i poljubi ga u vrat.
Rodžer se trže. „Onda možda bolje da pričekamo.“

Amanva ga zbunjeno pogleda.

„Ne bih da te ostavljam da sama podižeš dete“, reče Rodžer. „Nemaš ni dvadeset godina.
Ako umrem, treba da nađeš novog muža. Nekog koji može...“

Amanva mu obujmi lice dlanovima. „O, mužu. Neću biti sama. Imam
supruge-posestrime, a ako misliš da ćemo te napustiti kad se zaputiš samotnim drumom, ti nas ne
razumeš baš najbolje.“

Ona ustade i, naglašeno njišući kukovima, ode do malenog kreveta. „Ja sam dama’ting.
Everam od mene zahteva samo da rodim naslednicu.“ Ona leže na leđa i raširi noge. „Podari mi
je, i nikad mi neće ni trebati dodir drugog muškarca.“

Rodžer je žurno izleteo iz korita i mokar se popeo na nju, ne obraćajući pažnju na vlagu.
„Ćerku?“

Amanva se osmehnu. „Sikva ti već nosi sina.“

Dženson je držao Lišu na oku iako nije gledao baš u nju. Naizgled je puna pažnja prvog
ministra bila usmerena na vojvotkinju majku, ali aura mu je govorila drugačije. Bio je silovito
svestan Lišinog prisustva, i pun razdražene nemoći što ne zna šta će ona tu. Beše navikao da sam
bude Arejnina desna ruka i nije mu se dopadalo što se Liša, kako mu se činilo, sada isprečila
između njih.

„Ne boj se, Džensone“, reče ona, „uskoro ću nazad u Uvalu.“
Ministar je iznenađeno pogleda. Čovek nije progovorio, ali ona je nagonski odgovorila na
silinu njegovih osećanja.
Isto kao Arlen, shvati ona; opet ga je razumela prekasno. Srce ju je peklo na pomisao da
ga možda nikad više neće videti, i demoni su to upotrebili protiv nje. Verovatno su ovu čežnju
videli ispisanu na njenoj auri podjednako lako kao što je ona tumačila Džensonovu.
„Ne tako uskoro“, primeti Arejn. „Još imaš dužnosti ovde.“ Ona se okrenu Džensonu.

„Jesi li našao Džesu?“

Prvi ministar zavrte glavom. „Videli su je kako ulazi u tunel, ali niko je nije video na
drugom kraju. Škola je pod stražom, i temeljito je prečešljavamo.“

„To mesto je prepuno tajnih hodnika“, reče Arejn. „Ukloni učenice i osoblje i naredi
ljudima da kuckaju u svaki zid. Ako je šupalj, nađite prolaz ili provalite zid. I, Tvorca mu, reci im
da se paze. Veštica bi ubila Beku otrovanom iglom da se Liša i Amanva nisu postarale za nju.“

Dženson se pokloni. „Biće tako. Takođe smo otpočeli pretragu drugih poseda majstorice
Džese i poseda ljudi za koje se zna da su joj saradnici. Stražari na kapiji pretresaju svaku kočiju i
gledaju pod svaku kapuljaču. Naći ćemo je.“

Arejn klimnu glavom, iako joj je u auri bilo nesigurnosti. Izdaja ju je pogodila, ali još je
veoma cenila Džesu. Bila je opasna, i Arejn se plašila da će im umaći iz ruku.

„Je l’ vam treba još nešto?“, zapita Dženson. Po auri sudeći, bilo je jasno da zna kako ima
tu još nečeg. Sigurno ga nije pozvala samo da bi ponovila ista ona naređenja koja mu je izdala pre
nekoliko sati.

„Trebala nam je pomoć krazijske princeze da raskrinkamo ovu zaveru“, reče Arejn. „Za to
treba platiti izvesnu cenu.“

Džensonova aura se izmeni, smrknu se kad shvati na šta ona cilja. „Polušaka.“
Arejn klimnu glavom. „Izaći će pred sud, ali ma šta se desilo, ja ću mu dati oprost.“
„Vaša milosti“, poče Dženson stegnutim glasom. „Nećak mi je bio nadobudan magarac, i
često je predstavljao teret za bršljanski presto, ali svejedno mi je bio nećak. Ne mogu tek tako
dopustiti...“
„Možeš i hoćeš“, prekide ga Arejn. „Ne očekujem da se raduješ, ali ovo je neophodno, i
ako mu se nešto desi, biće nemira na ulicama. Do suđenja će ostati u kuli, ali kada majstorica

Liša krene nazad u Uvalu, on i staratelj Džona će s njom.“
Džensonova aura zažari se od besa. Toliko se zažari da Lišu obuze napetost; krišom je

zavukla ruku u torbicu za hore i stisla štapić. Ako on samo krene prema vojvotkinji, razneće ga u
hiljadu komadića.

No onda se sva ta goruća osećanja primiriše; potisnu ih volja toliko snažna da je Lišu
uplašila koliko i gnev. Prvi ministar samo se ukočeno pokloni. „Biće po naređenju Vaše milosti.“
On se okrenu na peti i krupnim koracima se udalji iz sobe, ne čekajući da mu dopuste odlazak.

Arejn uzdahnu. „Često sam govorila kako bih platila svaku cenu samo da rešim pitanje
sinovljeve jalovosti, ali nisam očekivala da će me u jednom danu koštati dvoje najbližih
saveznika.“

Liša položi ruku na njenu. „Imate druge. Lord Dženson će se smiriti kad mi odemo iz
grada.“

No, kad se priseti jarosti u njegovoj auri, i nije bila toliko sigurna.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE
TRNJA

333-334. P.P.
Zima

Trnja se probudio među bokorima svinjskog korenka u vojvotkinjinoj bašti. Vojvotkinja
majka mu je nudila pravi krevet, ali Trnja već više od deset godina nije spavao u postelji ili s
krovom nad glavom. Ne otkako je imao šest godina, kad mu je zbog njegovog nemara kuća
izgorela a porodica ostala napolju u goloj noći.

Sve ove godine, u životu ga je održavao strah. Neka napeta žica u njemu upozoravala ga
je na svaki zvuk, svaki treptaj pokreta. Nije se to baš moglo nazvati spavanjem, pre je s vremena
na vreme sklapao oči na po nekoliko časova, spreman da se za tren da u pokret. Među zidovima
zaštićenim činima, u mekom krevetu, zaboraviš da odmah tu, napolju, čeka noć, spremna da ti
otme sve.

A zaboraviti znači umreti.
Dok je ustajao, Trnja je dograbio listove svinjskog korenka i natrpao ih u džep. Korova je
bilo svuda, ali u noći nikad nije naodmet.
Gužva u palati potrajala je sve do kasno, a povici o ubistvu pretopili su se u nemirnu
tišinu kada su ubicu iz palate odvukli u svetu kuću. Trnje se to nimalo nije ticalo. Laktonjani su
računali na njega da dovede pomoć od vojvode. Najvažnije od svega jeste odvesti grofa Tamosa
do manastira.
Otišao je do štale, ali tamo uopšte nije vladala očekivana užurbanost. Niko nije pripremao
konje, vojnici se nisu okupljali radi smotre. On uhvati jednu pomoćnu konjušarku za ruku. „’Di je
grof?“
Žena pogleda Trnju i nabra nos. Smrdi na balegu, ili joj je miris svinjskog korenka gadan?
Eto kuda vodi spavanje u krevetu. „Kako molim?“
Naviknut da posmatra druge iz skrovišta, Trnja godinama jedva da je i progovorio.
Razumeo je tezanski i krazijski, ali govor mu je još bio tuđ i ponekad ga je bilo teško razumeti.
„Treba da ga vodim. Grofa. Na jug. Gde je?“
„Sumnjam da će Njegova visost princ Tamos danas bilo kud“, reče žena. „Kolika se strka
nadigla oko violinskog čarobnjaka, ceo grad se uzbunio.“
Trnja je jače stegnu za ruku. „Ne mogu da čekam. Računaju na nas.“
„Ehej, a šta ja tu sad da radim?“ povika konjušarka i istrže mu ruku. „Nisam ti ja
vojvotkinja majka!“
Trnja se trže, koraknu unazad i diže ruke. Video je otisak sopstvene šake kako se crveni
na ženinoj podlaktici. „Izvin’te. Nisam hteo da stežem.“
„Nema veze“, reče žena, ali protrlja ruku, i Trnja je znao da će joj ostati modrica. Ljudi
nisu kao utrobnjaci. Mekani su. Ako ne paziš, možeš ih povrediti.
Vratio se u vrt i kroz retko korišćen ulaz se uvukao u palatu. Sve je vrvelo od stražara,
sluge su žurile tamo-amo, ali niko nije primetio njegov prolazak izuzev kao dašak svinjskog
korenka u vazduhu. U hodnicima je bilo bezbroj skrovišta ako si spretan.
Ipak, vojvotkinja majka i Dženson bili su iza zatvorenih vrata, a Trnja je pored njih
poznavao još vrlo malo ljudi u Anžijeu. Nikoga nije mogao da nađe. Vratio se u vrt, upuzao u
žbunje svinjskog korenka i sklopio oči.
Nešto kasnije začuli su se glasovi. Trnja se ukoči, spreman za bekstvo, ali glasovi nisu bili

usmereni ka njemu, i on se prišunja bliže da oslušne. I pre nego što je stigao do njih, poznao je
Lišu Papirdžiju. Miris njene kecelje s džepovima punim bilja podsećao ga je na majku. Trnji se
majstorica dopala iako su je zvali vešticom. Isto su govorili i o Zori.

„Ne idem nikud dok je Rodžer zatvoren!“, viknu Džared, baron Drvosečine Uvale.
„Tiše“, šapnu Liša.
„Ti si ga vid’la“, reče Džared. „Jesu ga mnogo isprebijali?“
Liša klimnu glavom. „Ali sve sam izlečila magijom kostiju. Trebaće mu novi zubi, ali
inače je dobro.“
Džared stisnu pesnicu. „Sunca mi moga, da onaj žgoljavi Džejsin nije već mrtav...“
„Nemoj da završiš rečenicu, Džare“, reč Liša. „To ti je još jedan razlog da odeš.“
„Kako to misliš?“, upita Džared.
„Ovde nećeš biti ni od kakve vajde“, reče Liša. „A ako hoćeš da Rozal pođe s tobom,
bolje je vodi sada, pre nego što neko od vladaj uče porodice uvrti sebi u glavu da te zaustavlja.“
Pošto nije delovao ubeđeno, ona mu spusti ruku na podlakticu. „A dok si tamo, budi
ljubazan i pripremi nekoliko stotina drvoseča da dođu po nas i otprate nas kući, važi? Drumovi u
današnje vreme toliko vrve od bandita...“
Džared zbunjeno nabra obrve, pa ih iznenada diže. „A, ma jašta. Jasno. Ti ‘oćeš da...“
„Hoću da budeš spreman da bezbedno otpratiš izaslanstvo iz Uvale nazad kući“, reče
Liša. „Sve nas. Ma šta sud odlučio.“
„To se vojvodi neće ič dopasti“, reče Džared.
„Verovatno ne“, reče Liša. „Znam, nemam prava to od tebe da tražim...“
„Ma, Utrobe mu, kako bre nemaš?“, reče Džared. „Uvala je tvoj i Rodžerov velik dužnik,
a i mesto vam je kod nas, kod kuće, gde je bezbedno. Vojvoda i njegovi Drveni vojnici ne bi
trebalo da se pačaju...“ On otpljunu. „Niko ne seče drva ko drvoseča.“
„Neće dotle doći“, reče Liša. „Pokaži im zube, ali nemoj ujedati.“
„Neću“, kaza Džared. „Dokle god Rodžer diše. Vratim li se i vidim li da ne diše...“
Ostavio je misao da lebdi u vazduhu i udaljio se krupnim koracima.

Trnja pogleda u uzde koje mu je konjušar tutnuo u ruke i odmahnu glavom. Voleo je on
konje, ali nije imao poverenja u njih. „Trčaću ja.“

„Trnjo, to neće tako ići“, reče Tamos. „Nameravam da baš požurim prema Uvali.“
Trnja slegnu ramenima.
„Moraćeš da održavaš korak s nama“, reče Tamos.
Trnja klimnu glavom. „Jašta.“

Grof je izgledao razdraženo, iako Trnja nije razumeo zašto.
„Nećeš moći peške da održavaš korak s mojom konjicom“, reče Tamos.
Trnja nakrivi glavu. „A što?“
Grof ga je dugo gledao, pa slegnu ramenima. „Mali, radi šta hoćeš. Ali budeš li mi
zaostajao, prebaciću te preko sedla kao jelena.“
Trnja se nasmeja, iznenađen što mu se ostali ne pridružuju. Bila je to dobra šala.
Tamos se pope u sedlo i, kada se kapija otvorila, diže koplje. „Napred!“

Kada konjanici obodoše konje u kas, Trnja se dade u trk. Neko vreme su održavali korak s
njim, ali tako blizu grada na drumu je bilo gužve, i čak i oni koji bi se odmah sklonili s puta
zagušivali su ulicu i usporavali grofove ljude. Peške, Trnja je mogao da se udalji od druma i

izbegne gužvu, kao i neizbežno zijanje i pitanja.
Brzo ih je ostavio za sobom; dok je izviđao i pamtio gde su smeštena sela i staze, skupljao

je hranu kad bi mu se ukazala prilika. Vojvotkinja majka je rekla da će on sad često dolaziti u

Anžije, te je valjalo znati puteve. Obraćao je pažnju gde je grmlje svinjskog korenka, a ako ga
nije bilo, rasipao je semenje. Korov je bio nasrtljiv i lepo je uspevao gotovo svuda.

Čak i uz sve to izgubljeno vreme, svejedno je uveče morao da se vraća na sever uz drum
kako bi pronašao logor gde se jela večera. Iz grma pokraj puta Trnja je zavidljivo motrio vojnike
kako strpljivo stoje u redovima i čekaju činiju guste čorbe i veknu hleba.

Korenje i koštunjavo voće koje je nalazio punilo mu je stomak, ali na miris hleba i čorbe
voda mu je išla na usta. Znao je da bu mu dali malo. Samo je trebalo stati u red.

No vojnici su svi izgledali isto, u jednoobraznim drvenim oklopima i ogrtačima, a preko
oklopa spoljašnjim odorama s grofovim grbom. Bilo im je mesto tu. Trnji nije. Buljili bi u njega.
Zvali bi ga Smrda ili Blatnjavko kad misle da ne čuje. Držali bi se na odstojanju ili, još gore,
obraćali bi mu se.

Želeo je hleb, ali ne baš toliko.

Ljudi su se uskoro opet našli u sedlu i, dok je sunce zalazilo, spremali su oružje. Opet su
krenuli, ali sada su sa izvežbanom preciznošću ubijali utrobnjake u prolazu.

Demoni su već učili da valja izbegavati otvoren drum; kretali su se kroz drveće uporedo s
povorkom i motrili. Šumski demoni imali su strpljenja kada je lovina brža od njih ili kad može da

uzvrati borbom. Trnja pred sobom vide da se jedan demon vinuo u krošnju iznad druma. Demon
se uspentrao hitro, a onda se smestio u granje i skriven je čekao.

Utrobnjak je pustio da prođe konjica, koja se borila, ali su, dostojanstvenim tempom, iza
prvih bojnih redova jahali grof i baron. Ostali su ih zaobilazili u širokom luku. Obojica behu
zadubljeni u sopstvene misli. Što se šumica na drvetu tiče, slobodno su mogli na leđima nacrtati
mete.

Trnja se zatrča ka drvetu. Drugi šumić zašišta i proba da mu prepreči put, ali Trnja
zamahnu na njega raskopčanim kaputom, i od svežih mrlja svinjskog korenka ovaj se zakašlja i
pobeže. Spuštajući koplje i štit na zemlju, Trnja stavi stopalo na čvor na stablu i uspentra se
podjednako hitro kao demon. Birao je oslonce za ruke pažljivo, i nije ni zašušketao dok nije
kročio na granu gde je vrebao demon.

Utrobnjak diže pogled, a Trnja zaurla i zatrča se preko grane, potežući nož ojačan činima
s pojasa. Demon se okrenu da skoči na njega, ali, spreman na ovo, Trnja se sagnu da izbegne
zamah kandži. On skoči, jednom rukom dograbi šumića, a drugom zari nož u oklop nalik na koru
drveta. Magija mu se ritnu iz ruku i uli mu snage za grozničavo ubadanje iznova i iznova; za sve
to vreme, Trnja je zadržavao dah.

Kad su tresnuli o drum, utrobnjak je bio ispod njega i ublažio mu je udar, ali svejedno pad

izbi Trnji dah. Možda bi se i povredio da mu telom nije kolala magija. Trnja se otkotrlja s
demona i skoči na noge s nožem na gotovs, ali šumić nije mrdao.

„Trnjo, gde si bio, koje mu Utrobe?“, oštro zapita Tamos.

Trnja ga pogleda zbunjeno. „Tu blizu.“
„Moraš redovno da mi se javljaš“, reče Tamos. „Sam Tvorac zna kako bih našao
pobunjenike ako te izgubim.“
Ova rečenica bila je besmislena. Kako bi Trnja mogao izgubiti iz vida toliki broj ljudi i
konja? Ipak, pre nego što se vratio među drveće, on klimnu glavom.
„Mali smrdonja je ubio šumića koji je mogo u Utrobu da nas otera“, začu on Džaredov
glas. „Mogo si mu zahvaliti pre nego što si ga izribo.“

Kad bi povorka zastala radi obeda, Trnja bi dopustio da ga vide, a kad bi bio siguran da ga
je grof primetio, uzeo bi činiju i hleb i nestao. Glasničkom brzinom, put do Uvale trajao je
nedelju dana, ali Tamosovi Drveni vojnici nisu spavali i noću su upijali dovoljno magije da bi i

preko dana mogli nastaviti s kretanjem. Ljudi su postajali sve razdražljiviji, ali su putovanje
skraćivali za nekoliko dana, i treće večeri već su bili blizu Uvale.

„Trnjo!“, pozva ga Tamos kad se dečak ušunjao u logor po obrok. „Pridruži nam se!“ S
baronom Džaredom i lordom Samentom sedeo je na palom deblu nedaleko od drugih ljudi.

„Da nisam preveliki smrdonja?“, zapita Trnja dok im je prilazio.
„Jašta, pa izvini zbog toga“, reče Džared. „Trebalo je da znam da čuješ ko slepi miš.“ On
raskopča kaput i onjuši sebe. „Posle čet’ri dana puta i ubijanja demona, niko od nas ne miriše ko
poljsko cveće.“ On zirnu ka jedinoj kočiji u povorci, u kojoj su se vozile gospođica Lakirdžija i
njena majka, i malčice uzdahnu. „Dobro, možda jedno-dvoje.“
„Pre jutra stižemo u Uvalu“, kaza Tamos. „Taj dan ostavljamo za pripreme i krećemo
sutradan u zoru. Naći ćemo ti sobe...“
Trnja odmahnu glavom. „Vodao sam povremeno narod do Uvale. Znam ’di je grmlje

svinjskog korenka.“
„Ne možeš do kraja života spavati u grmlju svinjskog korenka“, reče Tamos.
Trnja nakrivi glavu. „A što?“
Tamos otvori usta, pa ih zatvori. On pogleda u Džareda, nadajući se pomoći.
„Kad dođe zima, biće ’ladno“, reče Džared.
Trnja slegnu ramenima. „Mogu da zapalim vatru.“
„Kako god hoćeš“, reče Tamos. „Koliko će nam trebati do manastira pastira Alina?“
„Deset dana“, reče Trnja.
„Tako dugo?“, zapita Sament.
„Ne može se drumom“, kaza Trnja. „Svugde osmatrači. Idemo kroz močvare.“
„Meni to ne zvuči dobro“, reče Džared. „Na vlažnom zemljištu konji lome noge, da i ne

pominjemo vratove jahača.“
„Putevi krivudaju“, reče Trnja, „al’ ja većim delom mogu da nađem suvu zemlju.“
„Je l’ bi mogao da nacrtaš mapu?“, zapita Tamos.
Trnja odmahnu glavom. „Ne znam da čitam, al’ znam put.“
„Povešćemo kartografa“, kaza Tamos.
„Imate hrane?“, zapita Trnja.

Tamos se osmehnu. „Još si gladan? Traži još jednu veknu od kuvara.“

Trnja zavrte glavom. „Za manastir. Mnoštvo sveta. Puno gladnih.“

Tamos klimnu glavom. „Mogu misliti. Nemamo vremena da vodimo pravi karavan s
prtljagom, ali petsto Drvenih vojnika na konjima može da ponese poprilično zaliha ako ima
ispaše za konje.“

Trnja klimnu glavom. „Duže će traje s tol’ko mnogo.“
„Ja mislio da je vojvoda reko da povedeš pedeset“, reče Džared.
„Misliš?“ reče Tamos. On zavuče ruku pod mundir, pa izvuče presavijen pergament s
krunskim pečatom. Pokaza tamnu mrlju na papiru. „Slabo se vidi od ove mrlje. Možda i piše
pedeset, pretpostavljam, ali to bi, naravno, bilo suludo.“

„Naravno“, složi se Džared.

„Samo glupak bi te poslao s tako malo ljudi“, saglasi se Sament. „Zaista, sigurno piše pet

stotina.“

„Što ne pet hiljada?“, zapita Džared.
Tamos odmahnu glavom. „To ne bismo mogli a da ne ostavimo Uvalu bez drvoseča za
odbranu. Neću da je ostavljam nezaštićenu. Moja konjica će poslužiti dok ne saznamo više. Želim
da budem brz i pokretljiv.“

Trnja orno zaklima glavom. Laktonjani nisu imali konjicu. S petsto Drvenih vojnika,

mogli bi da odbrane manastir od praktično svega, a zalihe bi nahranile mnogo gladnih usta.
„Ja jedva čekam da vidim to jezero“, reče Džared. „Kako čujem, tol’ko je veliko da se ne

vidi druga obala.“
Tamos klimnu glavom. „Ja sam ga jednom video, i stvarno je čudnovat prizor. Ali,

barone, ti nećeš sa mnom. Neko mora da se brine o Uvali dok ja nisam tu.“
„Kad tako veliš, zvuči kô da se ne vraćaš“, reče Džared.
„Nameravam da se vratim“, reče Tamos, „ali kad je neprijatelj tako blizu, ništa nije

sigurno. Moraš biti spreman da preuzmeš vodstvo.“
„Jašta, narod me sluša“, reče Džared, „al’ nisam ti ja stvoren za papire i pravila.“
„Radimo ono što moramo, ne ono što želimo“, reče Tamos.
„I Izbavitelj mi je jednom kazo to isto“, reče Džared.
„Ne znam da li je Arlen Stog Izbavitelj ili ne“, reče Tamos, „ali ako ga vidiš...“
Džared se osmehnu. „Jašta. Poslaću ga k tebi.“

Ostali su u Uvali tri dana dok je Tamos okupio ljude. Trnja je za to vreme istraživao i

pronalazio ostale žitelje Travarske šume. Neki su pripadali narodu njegovog oca, Krazijcima, ali

su drugi bili Tezanci koji su sad crtali simbole po goloj koži. Danju su na sebi imali samo
komotne odore, a noću pregače oko struka, i ubijali su utrobnjake golim rukama.

Trnja ih je posmatrao iz potaje, ali je bio opčinjen. Nije razumeo njihove običaje, ali će
možda s vremenom naučiti.

Prvih nekoliko dana po odlasku iz Uvale napredovali su brzo, ali kako su zašli u ogromne
baruštine oko jezera, usporili su. Hladnoća je odagnala većinu komaraca, ali ljudi su ih svejedno
pljeskali i gunđali.

Trnja pokaza tragove. „Močvarni demoni.“
„Nikad ih nisam video“, reče Sament.
„Ni ja“, kaza Tamos.
„Niski“, reče Trnja i pruži ruke ispred sebe. „Dugoruki. Močvarna pljuca se lepi za sve.
Peče i izjeda ako je ne spereš.“
„Kako se ubijaju?“
„Makneš se u stranu. Močvarci ne mogu da pomere ruke u stranu. Moraju celi da se
okrenu.“ On diže sopstvenu ruku i pokaza u udubinu ispod rebara. „Tu im nabiješ koplje. Nema

oklopa.“
„Prilično znaš o njima, kako mi se čini“, reče Tamos.
Trnja se osmehnu. Nije se naročito razumeo u mape, ali jeste u utrobnjake. „Ulogorite se.

Ne možete noću na konjima kroz močvaru. Pokažem vam kako se prave zamke za močvarce.“

Trnja se izvio, priljubio se uz čvornovato deblo povijenog močvarnog drveta i posmatrao
je krazijskog izviđača kako se probija kroz baruštine; ovaj ga nije video. Ha’Šaram je nosio težak
zavežljaj pun zaliha, i obeležavao je orijentire na masnom papiru.

Bio je sam. Trnja je proverio. Nije pripadao lovačkoj družini i verovatno niko neće
primetiti da ga nema. Samo usamljeni izviđač kog su poslali da napravi mapu baruština.

No bio se zaputio pravo na stazu kojom su išli Tamos i njegovi ljudi. Za sat vremena bi ih
čuo ili video znake njihovog prolaska. Uskoro potom bi već trčao da kaže nadređenima.

Trnja je stezao koplje. Mrzeo je ovo. Mrzeo je da ubija ljude. Koliko su Krazijci ličili na
njega, večito je imao osećaj da ubija samog sebe.

Ipak, druge nije bilo. Kada je izviđač prošao ispod drveta, Trnja se obrušio na njega;
koplje mu je probilo rame i prošlo u srce i pluća. Kad su pali na zemlju, ovaj je već bio mrtav.

Trnja mu je uzeo ranac i papire, a telo je ostavio da utone u mutnu močvarnu vodu.

Petnaest dana im je trebalo da stignu do manastira; Trnja je Tamosa i njegove ljude
sproveo mimo neprijateljskih izviđača, preko suve zemlje sa ispašom za konje. Močvarci su
pobili devetoricu Drvenih vojnika, a sedam konja polomilo je gležnjeve, pa su morali da ih
usmrte. Jedan pripadnik Planinskih kopalja dobio je sluzavu grudvu močvarne pljuce u lice. Trnja
ga je izlepio blatom i melemima, ali kad je konačno skinuo zavoje, lice je ličilo na istopljenu
svecu.

Manastir nove zore stajao je na visokom poluostrvu koje se protezalo u jezero. S tri strane
je bio okružen vodom i moglo mu se prići samo uzanim drumom, potpuno preprečenim šancem
sa obe strane spojenim s jezerskom vodom. Drveni zidovi bili su debeli i visoki, a ulazilo se i

izlazilo preko pokretnog mosta. Dokovi na severu i jugu bili su nisko pri vodi, na kamenim

obroncima - roba i stoka, kad stignu brodovima, morale su se voditi ili nositi uz uzane vijugave
stepenice usečene u samu liticu.

Pokretni most bio je spušten radi njih, i oni ujahaše unutra.
„Tvorca mu“, reče Tamos kad unutar zidina ugleda logor od izbegličkih šatora. Ljudi su
bili štrokavi i mršavi, već navikli da propuštaju obroke.
„Nisam imao pojma da je ovako strašno“, reče Sament. „Izbeglice u Uvali...“
„One su barem na sigurnom, u savezničkoj zemlji“, reče Tamos. „Ovi jadnici...“
On se okrenu jednom svom kapetanu. „Nađi komornika i predajte zalihe. Saznajte
možemo li na bilo koji način još olakšati ovim ljudima.“
Čovek je salutirao i udaljio se, a Trnja povede Tamosa i Samenta do manastirskih
vratnica.
Čekao ih je staratelj Hit. Debeli stari staratelj čvrsto zagrli Trnju. „Mali, Tvorac te
blagoslovio.“
On se okrenu grofu i duboko se pokloni. „Čast mi je, Vaša visosti. Dobro došli u Manastir
nove zore. Ja sam staratelj Hit. Odvešću vas pastiru.“

Trnja nije često imao pristupa u privatnu kancelariju pastira Alina. Kao i staratelj Hit,
pastir je na sebi imao jednostavnu smeđu odoru, ali su mu odaje bile bogatije nego što je Trnja
mogao i zamisliti. Tepisi su bili debeli, meki i živih boja, protkani moćnim crkvenim simbolima.
Akoliti su ga pratili s metlama na gotovs za slučaj da mu sa sandala spadne blato.

Fotelje i kauči bili su veliki, prekriveni jastucima i tako meki. Hit mu je zabranio da sedne
kako ih ne bi ubrljao sokom svinjskog korenka, ali Trnja je prošao blizu jedne plišane sofe i

stresao se od zadovoljstva kada je prevukao prstima po njoj.

Duž zidova, od poda do tavanice sezale su ogromne police od lakiranog zlatodrveta, pune

bezbrojnih knjiga. Hit je pokušavao da ga opismeni, ali Trnju su više zanimale slike.
U sporednoj kancelariji čekali su ih pastir i još dvojica ljudi.
Trnju je Relan, njegov otac, naučio sve o klanjanju. Pastir se poklonio dovoljno dugo i

dovoljno duboko da pokaže poštovanje, ali ne i pokornost. Bio je to poklon nekom ravnom sebi.
„Čast mi je što smo se upoznali, Vaša visosti“, reče. „Nadali smo se da će Trnja dovesti

pomoć, ali nismo očekivali nekoga iz vladajuće porodice.“
„Niti ovoliko Drvenih vojnika“, reče drugi čovek. Bio je srednjeg rasta i na sebi je imao

fin kaput. Stajao je u raskoraku, kao neko pre navikao na njihanje brodske palube nego na kopno.

„Pa još konjica! Tvorac nam je izgleda ipak uslišio molitve.“
„Lučki upravnik Izan“, predoči im pastir Alin i pokaza na čoveka, „i njegov brat, kapetan

Marian.“

Tamos pruži ruke onako kako to vole laktonski kapetani, i oni ga ščepaše tik ispod
laktova. „Molim vas, primite moje saučešće i saučešće bršljanskog prestala zato što ste izgubili
majku.“

Marian pljunu, ne obraćajući pažnju na Alinov razdraženi pogled. „Nismo je izgubili.
Mučki je ubijena.“

„Naravno.“ Tamos se okrenu Samentu. „Predstavljam vam lorda Samenta od Milna, koji

dovodi pedeset Planinskih kopalja.“
„Dobro je da ste došli“, kaza Alin. „Ovdašnja dešavanja tiču se svih Slobodnih gradova.“
„Ne morate mene ubeđivati“, reče Sament. „Ali to ne važi i za Jukora.“
„Njemu treba pobeda, eto šta“, dodade jedan novi glas. Trnja diže pogled i široko se

osmehnu kada u prostoriju uđe kapetanica Delija u pratnji bogato odevenog muškarca.
„Delija, kapetanica Šaramske tuge“, reče Hit. „Ona je trn u krazijskom oku otkako su

došli u Dokograd.“
„Zahvaljujući Trnji“, reče Delija i prođe prstima kroz Trnjinu zamršenu kosu. „Mali se

otkradao u varoš, uhodio neprijatelje i govorio nam gde da napadnemo.“
Ona ga obgrli i privuče ga k sebi, ne obraćajući pažnju na lepljive mrlje svinjskog

korenka na njegovoj odeći. Trnja nije voleo kad ga pipaju, ali kad je u pitanju kapetanica Delija,
nije mu toliko smetalo.

Pastir Alin pokaza na pridošlicu. „Egar...“
„...Treći sin vojvode Edona od Rajzona“, dovrši Tamos i oni se zagrliše. „Prijatelju moj,
plašili smo se da si mrtav.“

Egar odmahnu glavom. „Kad su Krazijci napali prestonicu, okupio sam što sam više

borbeno sposobnih ljudi mogao i pobegao u ravnicu. Napadnemo gde nam se ukaže prilika i

nestanemo pre nego što nas pustinjski pacovi uhvate.“

„Koliko ljudi imate?“ zapita Tamos.
„Mogu da sazovem petsto kopalja ako mi se ostavi dovoljno vremena“, reče Egar.
Tamos zaškilji u njega. „Zašto si ovde, a ne u Rajzonu sa svojim ljudima?“

„Zato što je“, ubaci se Izan, „vreme da povratimo Dokograd.“

„Sve ovo nam je omogućio Trnja“, reče pastir Alin. Silazili su niz, kako se činilo,
beskrajne zavojite stepenice, pored temelja manastira i dalje, u prirodne pećine brdovitog rta.

„Otkrio je neprijateljske vojnike kako izviđaju obalu jezera“, reče Izan, „i dao nam
vremena da se pripremimo za zasedu. Zarobili smo i pobili više od dvesta ljudi toga dana. To
nam je najveća dosadašnja pobeda.“

Došli su u ogromnu pećinu, hladnu i vlažnu, oštrog zadaha. Trnja je užasnuto gledao
desetine krazijskih ratnika lancima okovane za zidove, izmršavelih lica i udova.

„Tvorca mu“, kaza Tamos. „Hranite li vi ove ljude?“

Marian pljunu. „Kad ih hranimo, pokušavaju da pobegnu. I što oni da jedu kad toliko ljudi

tamo gore gladuje?“
Trnji je bilo muka. Muškarci, izgledom toliko nalik na njegovog oca i braću, ležali su

malodušno i nalik na kosture, opoganjeni sopstvenim izmetom. Odveo je Laktonjane k njima,
svestan da će mnogi osvajači izginuti, ali ovo...

„Ko propeva, nahranimo ga“, reče Alin. „Moji staratelji i deca svi govore krazijski, ali
vojnici nižeg reda znali su malo šta korisnog.“

Dade znak stražarima na drugoj strani pećine, i oni otključaše teška vrata.
Unutra je jedan Krazijac bio čvrsto vezan za stolicu. Više nije na sebi imao crni turban i
beli veo, ali Trnja je prepoznao vođu krazijskih izviđača. Na uzanom stolu pred njim šake su mu

bile raširene, a svaki prst bio je čvrsto smešten u stegu na šrafljenje pričvršćenu za drvo. Disao je
ravnomerno, ali se crveneo u licu i bio je okupan znojem. Starac s naočarima, još u akolitskoj
odori, poslovao je oko mengela.

„Ovo je princ Iha“, reče Alin. „Po sopstvenoj tvrdnji, treći sin demona iz pustinje,
krazijskog vojvode Amana Džardira.“

„A kad moj otac čuje za ovo“, zareža Iha na grlenom ali razumljivom tezanskom, „baciće
svakog muškarca, ženu i dete među pobunjenicima na hiljadostruko gore muke.“

Alin klimnu glavom i akolit pritegnu stege toliko da Iha zaurla. Ovaj opet klimnu, i čovek
ih odvrnu; Iha ućuta i poče da dahće.

„Otac ti je mrtav“, reče Tamos bez uvijanja. „Arlen Stog ga je na moje oči bacio s litice.“
„Otac mi je Izbavitelj“, reče Iha. „Nikakav pad ne može njega ubiti. Damadža je
predvidela da će se vratiti. Do tada, moj brat će biti oruđe njegovog božanskog gneva.“
„Koliko ljudi ti brat ima u Laktonu?“, zapita Tamos.
„Više nego što je riba u onom vašem jezeru“, reče Iha. „Više nego što je zvezda na nebu.
Više...“

Alin lako pokaza prstom i akolit opet pritegnu da mu izmami vrisku. Starac se grbio nad

stegama, a izraz na licu ne beše mu ništa gori od Trnjinog kad popravlja polomljen komad

nameštaja. Trnja je želeo da ga udari ili da pobegne i nekako zaboravi ovaj prizor. Ipak, nije
mogao. Prišao je bliže, i kad su stege i bol konačno popustili, Iha diže glavu i presrete mu pogled.

„Činovima će biti suđeno, Trnjo Damadže, ali nikom kao tebi“, dahnu Iha. „U zagrobnom
životu Everam šalje gindžaze u dubine Najinog ponora.“

„Nisam izdajnik“, kaza Tranja. „Ovo je moj dom. Ti si čin.“
No, iako je izgovorio te reci, nije bio siguran da u njih i veruje. Mislio je da je pastir
dobar čovek, ali s krazijskim zatvorenicima postupao je gnusno.
Možda je vreme da se vrati u močvaru. Lakše je živeti sam sa utrobnjacima.
Kapetanica Delija ga obgrli jednom rukom. „Dođi, Trnjo. Ne slušaj ovu životinju. Znaš
šta su radili.“
Trnja klimnu glavom i pusti je da ga odvede natrag kroz studenu pećinu punu gladnih
Šarama na samrti.

„Ovo brdo“, reče Tamos s i pokaza na mapu. „Trnjo, poznaješ li ga?“
Trnja se trže. Zadubljen u misli o pećini tamo dole, nije obraćao pažnju. On pogleda u
načičkane linije i mrlje boje na papiru, ali nije mogao da razabere šta tu navodno predstavlja
brdo.

„Kolanova uzvisina“, pojasni Delija.

Trnja klimnu glavom. „Znam.“
„Ako tu postavimo strelce“, reče Tamos, „pokrivače skoro celu luku.“
„Tamo ima puno Šarama“, reče Trnja. „Škorpiona. Teško je zauzeti.“
„Mojoj konjici ne“, reče Tamos. „Možemo da se probijemo kroz njih na konjima,
izgazimo ih i preotmemo im škorpione, pa nastavimo drumom pod zaštitom strelaca kako bismo

napali samu varoš.“
Prevlačeći prstom po mapi, pastir Alin klimnu glavom. „Privučeni zvucima bitke, neće

primetiti tvoje vojnike, Egare, kako dolaze s juga.“

Egar zavrte glavom. „Ne znamo koliko ratnika imaju, ali nesumnjivo više od naše dve

grupe zajedno.“
„Osim ako cela flota pođe u napad da zauzme dokove i obalu“, reče Isan. „Možemo da

iskrcamo na hiljade boraca.“

„Biće krvavo“, kaza Egar.
Isan klimnu glavom. „Ali za šest nedelja jezero će se smrznuti i bićemo zarobljeni bez
zaliha. Svi lučki upravnici su se dogovorili. Daleko više ćemo izgubiti ako ne preduzmemo
ništa.“

„Kad planirate napad?“, zapita Tamos.
Pastir Alin spusti mapu išaranu raznim oznakama. „Ovo su uobičajeni položaji krazijskih
trupa.“ On spusti i drugu mapu, vrlo različitu od prve. „A ovo su im položaji u noći bez meseca.“
„Tokom zatamnjenja“, zamrmori Tamos.
„Peščani pacovi provode dan u molitvi, a onda odlaze da se brane od demonskog napada“,
reče kapetan Marian. „Neće biti spremni da se umesto toga uhvate ukoštac s našim udruženim
snagama.“

Ljudi se mole, ljudi se suprotstavljaju utrobnjacima, a ovi planiraju da ih pokolju.
Potpuno isto kao ono što su Krazijci uradili, ničim izazvani, ali svejedno je na tu pomisao Trnji
pripadala muka.

Egar klimnu glavom. „To verovatno ostavlja dovoljno vremena za marš, ali ne ako na

putu do tamo ima neprijateljske vojske. Moramo znati da je prolaz slobodan, ili ne mogu da

šaljem ljude.“

Alin klimnu glavom. „Moramo još malo da... pritegnemo princa Ihu.“
Trnja ispucketa zglobove šake, zamišljajući kako mengele lome Ihi prste, i iznenada nije
mogao disati. U pokušaju da na silu udahne vazduh u pluća, on se zakašlja.
„Mali, jesi li dobro?“, zapita pastir Alin.

„A ako on ne zna?“, upita Trnja. „A ako se sve promenilo?“
„U pravu je“, reče Egar. „Neću da šaljem ljude na osnovu podataka starih nekoliko
meseci. Moramo da znamo kolko ratnika imaju u zaseocima sada“
„Mogu ja da pođem“, reče Trnja. Sve, samo da onaj užasni starac više ne steže šrafove i
da ne svira vriskom kao na instrumentu. „Znam gde se vođe sastaju.“ On pokaza na mape na
stolu. „Ukradem mape.“

Kapetanica Delija mu spusti ruku na rame. „Trnjo, preopasno je. Ne možemo od tebe

tražiti...“
„Nisam vas ni pito“, reče Trnja. „Idem.“

DVADESET PETO POGLAVLJE
UHODA

334. P.P.
Zima

„Samo sede i motre na nas.“ U svom komandnom štabu, nekadašnjoj raskošnoj kancelariji
lučke upravnice Izadore, Džajan se šetkao tamo-amo pred velikim prozorom okrenutim luci.
„Kad bi samo kukavice napale, pa da završimo s tim.“

Na pola puta između Dokograda - sada zvanog Everamova Magaza - i Laktona, još
vidljivog u svetlosti sunca na zalasku, bilo je usidreno desetak ratnih lađa. Nekad su to možda bili
ribarski i trgovački brodovi, ali sada su svi na palubi imali po kamenobacač, a na prednjem i
zadnjem kaštelu bili su postavljeni strelci.

Najgori su bili novosagrađeni škorpioni, zasnovani na krazijskoj izradi. Pošto su tajne
ognja ljudi iz zelenpredela još uglavnom ostajale neotkrivene, Abanu je išlo na živce što su im
Laktonjani tako lako ukrali oružje.

Već mesecima su brodovi u bojnoj liniji čuvali nevidljivu granicu, kojoj Krazijci nikad
nisu prilazili. Ipak, uprkos svem naoružanju, brodovi su bili hitri i klizili su na jezerskim
vetrovima kao ptica kad se vine u nebo. Ako odluče da napadnu, to će se odigrati hitro. Lađe u
formaciji često su se smenjivale, i nije se moglo znati imaju li nešto malo posade, čisto
zastrašivanja radi, ili vrve od ratnika spremnih da na juriš zauzmu dokove i obalu.

Drugi brodovi dolazili su u grad na jezeru i odlazili iz njega, spašavali stanovništvo iz
desetina ribarskih sela duž obale i očajnički skupljali šta se moglo naći kako bi zamenili
izgubljeni žetveni desetak. Džajan je poslao polubraću na sever i jug da lagano gacaju kroz
baruštine pune čudnih demona i na kraju sravne zaseoke sa zemljom, ali dok bi Iha i Šaru stigli s
vojskom, glavnina je već bila napuštena.

Na jugu, Šaru je naišao na reku isuviše široku i duboku za prelazak, te je poslao poruku da
se vraća u Everamovu Magazu. Na severu niko ništa ne beše čuo od Ihe i njegovih ljudi već
nedeljama, i čak ni dama’ting nije mogla sa izvesnošću da im otkrije sudbinu.

„Nisu se poneli kao kukavice kad je trebalo povratiti brodove“, podseti ga Aban. „Činovi
te se plaše, šaram ka, kao što i treba. I tvoj najjadniji Šaram mogao bi pobiti deset ljudi-riba...

„Dvadeset“, kaza Džajan, „a da se i ne zadiše.“
Aban klimnu glavom. „Kao što kažeš i sam, šaram ka. Ali nemoj potcenjivati dušmane.
Ne zaustavlja njih kukavičluk.“
„Šta ih onda zaustavlja?“ oštro zapita Džajan.
„Napadom ne bi ništa dobili“, reče Aban.
„Pih!“, frknu Džajan. „Ovo je Šarak sunca, ne hafitski dućan.“
„Često si govorio da ljudi iz zelenpredela više liče na hafite nego na Šarame“, reče Aban.
„Ne bi ništa postigli ako bi napali grad kad ga toliko ratnika brani, a na manje od dan marša ih
ima još.“ On uzdrhta i dade znak Bezuhom da doda cepanicu na vatru. „Bolje je sačekati dok ne
oslabimo od snega i hladnoće.“
Džajan nešto progunđa. Svi Krazijci su se, promrzli i razdražljivi, prisećali prošle
severnjačke zime. U Kraziji, zimi bi se temperatura često noću spustila do tačke smrzavanja, ali
zahvaljujući pustinjskom suncu, dani su i dalje bili vreli. Na severu su studen i vlaga trajale po
više meseci bez prekida. Dalje na kopnu zima tek što beše počela, ali ovako blizu jezera snegovi
su padali rano, usporavali im patrole i pravili rusvaj među škorpionima. Ako je verovati

meštanima, u najhladnijim mesecima najveći deo jezera će se smrznuti i luke će biti neprohodne
do proleća.

„Dakle, preostaje nam da sedimo na kopljima i hvatamo zjala u ovom bezvrednom

činskom zaseoku?“, oštro zapita Džajan.
„Evedža pripoveda kako je Sveti Kadži bio prinuđen da mnogo zima čeka u osvojenim

zemljama pre nego što je pobedio u Šaraku sunca. Osvajanje je uvek takvo, šaram ka. Mesecima

premeštaš ljude i zalihe i čekaš savršen trenutak da napadneš i“ - Aban pljesnu rukama kako bi
naglasio svoje reći - „smoždiš neprijatelje.“

Ovo kao da je malo primirilo Džajana. „I smoždiću ih. Iskopaću im oči i pojesti ih.
Ljudi-ribe pokolenjima će sa užasom šaputati moje ime.“

„U to ne sumnjam“, složi se Aban, zagledan u pod kako se ne bi zapiljio u mlečnobelu
jabučicu Džajanovog desnog oka. Naručio mu je prevez od zlata, divno ukrašen simbolima, ali
Džajan je odbijao da ga nosi. Mladi šaram ka je znao da je ljudima zbog njegovog oka nelagodno

i silno je uživao u tome.

„U međuvremenu zimuj u raskoši" - Aban mahnu rukom po bogato nameštenim odajama
- „u toploti i obilju fine hrane dok žitelji jezera drhture na smrznutim plovilima i glođu riblje
glave da napune prazne želuce.“ Sumnjao je da je sve tako crno, ali bilo je mudro uvek preterivati

kad se laska šaram kau. „Opet su započeli radovi na tvojoj palati u Everamovom Daru, i imaš
dživu iz zelenpredela da ti greje postelju.“

„Želim slavu, ne raskoš“, reče Džajan, ne obraćajući pažnju na utešne reći. „Sigurno
postoji neki način da napadnemo. Sada, pre nego što zima počne punom snagom.“

I zaista je postojao, ali Aban nije nameravao da saopšti to dečaku. Plan je bio u najmanju
ruku kockarski, a Aban ne bi prepustio ovom malom da proceni kad je pravi trenutak - ne dečaku
zbog čijeg su blesavog ponosa izgubili skoro celu zarobljenu flotu.

Od deset velikih plovila, preostalih nakon što su Šarami podmetnuli požar, četiri su
Laktonjani ukrali, a još dva su toliko izgorela da se nisu mogla spasti. Jedan su izgubili zbog

čopora vodenih demona, koji su preoteli i nekoliko manjih barki. Aban je ostatak, pod zaštitom
sopstvenih stražara, poslao u skriveni zaliv, gde su ljudi proučavali nauku o plovidbi i
brodogradnji iz knjiga, pomoću podmićivanja i mučiteljskih klešta.

Na zov roga šaraka obojica se uspraviše u sedeći položaj. Aban pogleda kroz prozor i
istog časa opazi povod. „Šaramska tuga.“

Džajan zašišta, pa dograbi koplje i pritrča prozoru kao da će ga hitnuti više od trista
metara do vitke bojne lađe koja je dojurila sa severa, prikrivajući svoj prilazak u svetlosti na
smiraju.

Kapetanica Delija je Gospodsku tugu preimenovala nakon što ju je preotela nazad od

Krazijaca. Ženska prilika na zastavi još je zurila u daljinu, ali odbijenog udvarača zamenili su
obrisi Šarama u plamenu. Brod je redovno napadao, oprobavao im odbranu i opravdavao svoje

ime. Upravo su Delija i Šaramska tuga ukrale škorpion, a to je omogućilo Laktonjanima da i
sami naprave sličan.

Kad god bi se na vidiku ukazala Šaramska tuga, okupatorima su sledovali patnja i gubici,

a Džajanu nemoćan gnev. Brod bi se najčešće zaustavio na ivici dometa i sipao vatru iz
kamenobacača ili smrtonosnu kišu strela - i otplovio pre nego što bi Mendinzi naštelovali oružje i
uzvratili vatru.

Džajan je pokušao da preseli činove na dokove i u zgrade najbliže obali, ali kapetanica je
nekako načula za plan, pa je napadala na drugim mestima kako bi odvukla Džajanove snage dok
su drugi brodovi smelo spašavali braću s tako zgodnog mesta.

Čim bi otpočeli pripreme da uzvrate Šaramskoj tugi istom merom, kapetanica Delija kao

da bi im nekako saznala za planove i promenila bi taktiku. Sad se nije moglo znati je li doplovila

naprosto da ih kinji ili ima nekakav lukav cilj.

Aban je pažljivo posmatrao brod kako jedri prema obali, tik izvan dometa. Oštro bi

zaokrenula prema njima samo kad bi se bližila meti. Duž dokova i obale, Mendinzi su žurno
dotrčavali i, svesni da će imati samo nekoliko trenutaka da naciljaju i opale, zadržavali su dah.
Džajan je timu koji potopi prokletinju od broda obećao palatu.

Ipak, onda brod zaokrenu i Abanu se steže sfinkter. „Najinog mu crnog srca.“
„A?“, zapita Džajan, pa se okrenu i pogleda u Abana dok se kašika kamenobacača
pokretala napred i bacala ka njima težak projektil.
„Šaram ka!“, zavika Aban i baci se na čoveka.
Džajan je bio veoma mišićav, ali čak i on se teško mogao odupreti Abanovoj težini; ovaj
ga obori na pod. Kad su pali na tepih, on pesnicom tresnu Abana, i ovaj se otkotrlja. „Kako se
usuđuješ da me takneš tim svojim nečistim rukama, svinjožderski kamilji mudonjo! Ubiću...“
U tom trenutku nešto tresnu o veliki prozor. Abanovo staklo ojačano činima izdržalo je
nalet, ali od udarca se zatresla čitava zgrada.
Džajan pogleda u prozor, pa opet u Abana, koji se nekako beše uspravio na zdravo

koleno. Opet pogleda u prozor, zamagljen od iverja slepljenog uz površinu, a onda ponovo u

Abana. „Zašto?“
Mladi šaram ka nije bio poznat po rečitosti, ali Aban ga je sasvim dobro razumeo. Zašto

bi jedna hafitska kukavica stavila život na kocku zarad nekoga ko ga godinama kinji i ponižava?
„Ti si šaram ka“, reče Aban. „Izbaviteljeva krv i nada svog naroda dokle god ti je otac

zauzet bitkom protiv Naj. Život ti vredi daleko više od mog.“

Džajan klimnu glavom s retko zamišljenim izrazom na licu.
Reći su, naravno, bile koještarija. Aban bi rado pustio malog da popije koplje umesto
njega. Više puta je razmišljao da pusti budalu da se sama ubije. Možda i bi, kad to ne bi značilo
navući damadžin bes na grbaču.
No, ako bi šaram ka poginuo u njegovom prisustvu a Aban preživeo, Hasik bi se ustremio

na njega. Možda bi Keran ili Bezuhi uspeli na vreme da ga zaustave, ali Aban se radije ne bi

kockao u život. Hasik bi bio isuviše voljan da pogine ako bi poveo i Abana sa sobom, a protiv
takvog čoveka se ne valja kladiti.

„Hafite, spasao si me“, reče Džajan. „Služi me i dalje i neću te zaboraviti kad preuzmem
očev presto.“

„Nisam ja još nikoga spasao”, reče Aban, zagledan u tečnost i krš još pripijene za staklo
ojačano činima. „Moramo napolje.”

„Ma!“, reče Džajan. „U pravu si ti, ovo tvoje simbolističko staklo je otporno na svaki
udarac. Čega imamo da se plašimo?”

On se okrenu baš kada je Šaramska tuga ispalila još jedan projektil - goruću žaoku iz
škorpiona desno po pramcu.

„Moramo napolje!” zavika Aban kada se projektil u luku usmeri ka njima. Hitro je uputio
Bezuhom niz kretnji, i ovaj skoči preko sobe i uze Abana u naručje.

Začu se zaglušujući prasak; kada projektil udari o tečnu demonvatru zalepljenu za prozor,
usledi blesak kakav bi oprljio oči čak i nekom pustinjskom žitelju. Ipak, simbolističko staklo još
se držalo i umanjilo je snagu i vrelinu eksplozije.

Aban nacrta simbol u vazduhu. „Hvala Everamu.“ Logički nastrojen deo njegovog mozga
znao je da se staklo ponaša baš kako bi i trebalo, ali za njegovo kukavičko srce bilo je to pravo
čudo. „Kreći!“, viknu on i hitro mahnu rukom ka vratima. Ma koliko staklo bilo snažno, zgrada
oko njega bila je od najobičnijeg drveta. Dim je več sipio naviše između podnih dasaka.

Bezuhi obori glavu, zalete se u teška vrata i nogom ih izvali iz šarki. Vrata udariše
Hasika, koji je jurio prema poprištu dešavanja, ah ne časeći ni časa, Aban dade znak Bezuhom da
nastavi punom brzinom. Sa Abanom u naručju kao da je dete, gluvi div je jurio niz stepenice, pa
kroz ogromnu prostoriju ka zadnjim vratima.

„Vatra“, zavrišta Aban dok su trčali kroz veliku odaju. „Spašavaj se ko može!“
Tek kad su se našli napoju, Aban shvati da im je Džajan sve vreme za petama. Aban hitro
dade znak Bezuhom da ga spusti; sigurno se, shvati on, svima činilo kako oni raščišćavaju prolaz
kako bi Šaram ka mogao pobeći.
Pridružiše im se i ostali, uključujući i Hevata, Asavi, Džajanovog telohranitelja i Kerana.
„Naredio si Bezuhom da te ponese?“, zapita nastavnik obuke zgroženo, pretiho da bi ga ostali
čuli. „Gde ti je obraz?“
Aban slegnu ramenima. „Kad mi je život u pitanju, nastavniče, uopšte ga i nemam.“
„Nabiću koplje toj veštici u srce i jebaću je u rupu!“, zavika Džajan.
„A ja čuje držati dok je ti uzjašeš“, saglasi se Hasik. Imao je krvi u kosi, ali je delovao
spreman za borbu kao i uvek.
„Što bi je držao, budalo“, obrecnu se Džajan, „ako sam joj već nabio koplje u srce?“
„Ja...“, zausti Hasik.
„Zviždavi, šaram ka ne želi da sluša tvoje pravdanje!“, viknu Aban, sladeći se trenutkom.
„Trebalo je da raščišćavaš put pred njim - ti, a ne dvojica hafita.“
Ako je suditi po izgledu, Hasik je priželjkivao da se zemlja otvori, a Aban je hteo da

trenutak potraje zauvek. Ali onda je prošao, i Hasik iskezi zube na njega.
„Ovde smo slepi“, reče Džajan. „Idi na dokove i saznaj šta se događa.“ On pokaza prstom,

a Hasik otrča kao veran pas.
„Šaram ka, ti i sveštenici ne treba da ostajete ovde“, reče Keran. „Molim te, dopusti da te

Izbaviteljeva koplja sprovedu na neko bezbednije mesto, odakle možeš izdavati uputstva...“
„Eno!“, zakriča Asavi odjedanput. Sve oči se okrenuše ka njoj; pokazivala je na jednog

Šarama koji je, sred dima i pometnje, izlazio iz zgrade, vela navučenog da se zaštiti od isparenja.
Preko ramena je nosio torbu crnu kao i odora. Ratnik se ukipi, kao i svi ostali; činilo se da
trenutak traje doveka.

„Što stojite tu!“, kriknu dama’ting. „Zaustavite ga ili če ulicama teći krv!“
To je nateralo ljude u pokret, ali ratnik je bio najbrži od svih; gurnuo je jednog damu u

stranu i zaputio se najprohodnijim putem za bekstvo.

Pravac prema Abanu.
Imalo je to smisla. Debeli bogalj Aban, za razliku od Šarama i dama, verovatno neće ni
probati da zaustavi uhodu, a samo bi se budala usudila da se približi jednoj nevesti Everamovoj.
Ako ga samo jako gurne, Aban će završiti na zemlji, taman na putu progoniteljima.
No, iako je Aban uistinu bio debeo i jedna noga mu nije vredela ni koliko crno ispod
utrobničkog nokta, proračunato se pravio još slabašniji nego što je odista bio.
On prestravljeno vrisnu i, kako je ratnik prilazio, prebaci težinu na zdravu nogu. No, kada
ga Šaram gurnu, Aban ga uhvati za ručni zglob, potplete ga štakom i zajedno s njim se sruči na
zemlju.

To je trebalo da bude kraj, ali ratnik je do izvesne mere zadržao konce u svojim rukama;
prizemljio se povrh Abana i ovaj je upio najveći deo udarca. Tog časka uhodi spade veo, i Aban
ga pogleda u lice.

Bio je mlad, gotovo premlad za crninu. Lice mu je bilo zamazano, ali svejedno bledo za
krazijske pojmove, premda crnpurastije nego u većine ljudi iz zelenpredela. I crte lica ličile su mu
i na ove i na one. Melez? Pokolenje sličnog izgleda tek je pristizalo, ali gotovo svi su još bili u

majčinom trbuhu, a ostali su vrištali i poganili bidoe.
Dok je Aban zijao, melez zamahnu, pa čelom tresnu Abana među oči. Ovaj vide sve

zvezde, začu prigušen udarac i tresnu potiljkom o daščani pločnik. Ošamućeno, Aban je
posmatrao Bezuhog kako prilazi da ščepa ratnika, ali melez je opet bio hitriji i uspeo je da šutne
ha’Šarama u koleno. Odskačući, on izbi Abanu dah, a uto se na njega sruči Bezuhi. Zajedno se
zakotrljaše, isprepletenih udova; ratnici, koje je sve ovo omelo u poteri, ljutito su se dernjali.

Kad se Abanu konačno razbistrio vid, uhoda je koliko su ga noge nosile trčao prema
dokovima s pet ili šest Šarama za petama, a još ih je dizalo glave dok su ih ovi trkom

mimoilazili.

Začudo, Keran je, prvi među progoniteljima, brzo sustizao uhodu. Noga od čelične opruge
nije ga uvek služila savršeno, ali u trci punom brzinom retko koji dvonogi čovek se mogao meriti
s njime.

I uhoda kao da je bio svestan toga. On naglo zaokrenu, dohvati bure za kišnicu i potegnu

ga punom snagom; bure im se zakotrlja na stazu. Isprva se kretalo sporo, klimavo, dok je uhoda

trčao dalje, ali kako se težina skupljene vode prebacila napred, pokrenulo se iznenada, hitro,
pljuskajući, i otkotrljalo se pravo u šaramske progonitelje.

Ljudi se razbežaše, neki poskakaše s puta, drugi se isklizaše na mokrom u pokušaju da se

izmaknu. Jedan se sapleo o samo bure.

Samo je Keran jurio dalje, prebacivši se preko bureta skokom na kakvom bi mu svaka

mačka pozavidela. Doskočio je, zakotrljao se, i pomoću sopstvenog zaleta se osovio na noge, i
dalje u trku.

Dva ratnika malo ispred pokušaše da uspore uhodu, ali on baci na njih nekakav prašak i

ljudi uzmakoše, držeći se za lica i vrišteći.
Po doku su bili razbacani burići, konopci, mreže i drugi pribor, a uhoda je koristio sve;

vijugao je kako bi pomoću svakog mogućeg zaklona i prepreke usporio poteru.
Ipak, nastavnik obuke ga je stizao. Zarad brzine Keran beše odbacio koplje i štit, ali nije

bilo važno. Čak ni kakav majstor šaraska ne bi u tuči s Keranom dugo ostao na nogama.
Sa osmehom na licu, Aban hitro otćopa ka njima kako bi imao što bolji pogled i kako bi

prvi ispitao uhodu pre nego što ostali urade nešto brzopleto. Džajan i sveštenici su ga sledili, ali

on je bio na čelu, i svi su se kretali lagano, pažnje prikovane na prizor pred sobom.
Kada je Keran prstima očešao tkaninu uhodine odore, ovaj se iznenada okrenu, strže štit s

leđa i odalami njime nastavnika obuke; tako mu je pokvario zalet i odbacio ga unazad. Štit je bio
prevaziđen, bar pet godina star, iz vremena pre nego što su im vraćeni bojni simboli. I to je bilo
neobično.

Keran se brzo oporavio i opet pošao napred, ali uhoda se hitro izvi ka zemlji u pokušaju

da potkači nogu nastavnika obuke i obori ga.
Keran je ovu smicalicu očekivao, te preskoči nogu u zamahu, ali nije uhvatio uhodu

nespremnog. Zadržavši zalet, ošinuo je štitom ukrug i teškom ivicom udario nastavnika po

metalnoj nozi dok je ovaj doskakao na zemlju.

Čelična opruga se odbi unazad i Keran se prizemlji neuravnoteženo. Uhoda je ovo
iskoristio najbolje što je mogao, i oni razmeniše hitar roj udaraca i blokova. Čovek je bio sitan i
neverovatno brz, i nije davao nastavniku ni trena da povrati ravnotežu. Štitom on udari Kerana u

lice, pa skoči i iz sve snage šutnu nastavnika obuke u prsa.
Keran se svali unazad, ne ozbiljno povređen, ali uhoda nije traćio više vremena na njega,

već se okrenu i zalete se niz dok.
Pred njim, mendinški ratnici iz timova oko škorpiona i kamenobacača behu se nagurali da

mu prepreče put. Uhoda se osvrnu, ali iza njega više od dvadeset ratnika projuri pored Kerana s

Hasikom na čelu. Prvi put otkako zna za sebe, Aban je poželeo prokletinji od evnuha uspeh.
Uhoda zaokrenu na manje prometan dok koji je vodio do uvale suviše kamenite i plitke za

sve izuzev za najmanja plovila. Za dok ih je bilo privezano nekoliko - jednostavni čamci na vesla
koje su umeli da koriste čak i Šarami - ali se činilo malo verovatno da će uhoda čak i odvezati
čun na vreme, a kamoli odveslati van dometa kopalja pre nego što ga ubiju. Koliko su ga noge
nosile, on umesto toga potrča ka ivici doka. Namerava li da zapliva?

S Hasikom svega nekoliko koraka iza sebe, uhoda oštro zaokrenu i skoči u čamac. Dok se
prilagodio ovoj promeni, Hasik je izgubio nekoliko sekundi, ali on skoči s doka, s kopljem na
gotovs da proburazi čoveka pre nego što ovaj preseče konopce.

„Demonsko sranje“, progunđa Aban. Hasik nije bio baš čuven po tome što ostavlja
zarobljenike u životu radi saslušanja.

No uhoda nije ni probao da preseče kanape, već je u dva koraka preskočio veslačke klupe
i bacio se pravo u vodu.

Aban zadrža dah, ali uhoda ne potonu, već kao da odskoči od površine i prizemlji se tako
da mu je voda samo zapljuskivala članke nogu. Pretrčao je još tri koraka, oštro zaokrenuo ulevo,
sve vreme po površini jezera.

Upinjući se da zadrži ravnotežu na uznjihanom čamcu, Hasik neočekivano precizno hitnu
koplje. Uhoda ga opazi i izmače se; promašilo ga je za svega nekoliko centimetara.

„Everame, vodi me!“, zavika Hasik i skoči s čamca isto kao uhoda. Kao nekim čudom, i
on se dočeka na noge; delovao je iznenađeno koliko i svi ostali. Uz urlik on se dade u poteru, a
uto i ostali Šarami poskakaše u čamac za njim.

Hasik pređe dva koraka, no onda, u sledećem, potonu kao kamen. Ni ostali Šarami nisu
mnogo bolje prošli, a dvojica padoše u vodu s luđački uznjihanog čamca. Treći skoči, otkliza po
onome na šta su bili doskočili Hasik i uhoda, ali izgubi ravnotežu i sruči se u vodu. Šarami su
kopljima gađali uhodu, koji je još trčao po vodi, ali brzo im je izmicao iz dometa. Naposletku on
zabaci štit i skoči ispruženih ruku, uroni u vodu i zapliva.

U svoj toj pometnji, Šaramska tuga beše spustila čamac; s trojicom veslača neobično brzo
se kretao. Za nekoliko časaka su dočekali uhodu i digli ga u plovilo, a koplja nisu dobacivala do
njih, već su padala u vodu, izgubljena.

Na zov roga Šaramska tuga ispali salvu na ratnike zgurane na dokovima, zapaljenim
katranom i žaokama pobi na desetine, i čak i uništi katapult i dva škorpiona. Mendinzi, koji su
napustili svoje sprave kako bi zaustavili uhodu, nisu bili spremni da uzvrate vatru.

Dok su oni bespomoćno posmatrali, barka se vrati i ratni brod ih još jednom mimoiđe,
ovog puta izbliza, pa ispali u njih završnu salvu s boka desno po pramcu; posada im je
podrugljivo dobacivala. Dok je lađa zaokretala, na krmenoj ogradi se ukaza kapetanica Delija, pa
razgoliti grudi i podrugljivo podvrisnu na njih. Svi oko nje - i muškarci i žene u posadi - okrenuše
se, spustiše čakšire i zapljeskaše se po zadnjicama dok se brod sve više udaljavao.

Kada je Aban stigao do mesta odakle je uhoda skočio s doka, Hasik i još dvojica Šarama
još su se grčevito držali za čun. Šarami koji su za Hasikom i uhodom pošli preko jezera nisu više
isplivali na površinu.

Nije to bilo ništa čudno. Krazijci nisu bili plivači, a kad bi upali u hladnu jezersku vodu,
teške oklopne ploče ušivene u crne odore vukle su ih naniže brže nego što su oni stizali da se
otarase tereta.

Aban pokuša da zamisli kako li je to. U šaraju su ga dovoljno često davili te je znao kako
je kad ti se od nedostatka daha zacrni pred očima, ali da ti se to desi posred tamne vode, i da čak
ne znaš ni na koju stranu je površina...

On se strese.
Na doku, Keran se krčkao od gneva. Šaramima upravlja ponos, a uhoda je od njega
napravio budalu pred više desetina posmatrača. Bez ikakve sumnje će Keran ubiti prvog čoveka
na nižem položaju koji ga popreko pogleda.

Ipak, bio on hafit ili ne bio, Aban nije bio na nižem položaju od njega, i trebao mu je

njegov nastavnik obuke, ne tamo neko cmizdravo dete.
„Dobro si se pokazao“, reče on tiho kad je prišao i stao pored čoveka.
Keran iskrivi lice. „Izneverio sam. Treba da sam...“
„Ponosan“, prekide Aban nastavnika obuke pre nego što ovaj da neku mučeničku izjavu.

„U poteri si se istakao nad ostalim Šaramima. Kakva brzina! Kakva spretnost! U poređenju s
novom nogom, stara ti je nula.“

„Svejedno nije bilo dovoljno“, zareža Keran.
Aban slegnu ramenima. „Inevera. Ništa se ne događa izuzev po volji Everamvoj. Ma šta
da je uhoda ukrao iz šaram kaovog konaka, Tvorac je želeo da naši neprijatelji to imaju.“
Bila je to besmislica, razume se, ali inevera je uvek melem i poštapalica razočaranim
evedžanima.

„Kao što sam njegovom voljom izgubio nogu?“, procedi Keran kroz stegnute zube. „I

njegovom voljom se davio u kuziju i sopstvenoj štroki dok se jedan debeli, obogaljeni hafit nije
pokazao boljim od mene i stao mi čizmom na vrat? A sad - inevera - ne mogu čak ni da zadržim
činskog uhodu kada ga uhvatim?“

Nastavnik obuke pljunu u vodu. „Izgleda da mi Everam sprema samo poniženja.“
„Slava te tek čeka, nastavniče obuke“, kaza Aban. „Dovoljno slave za sav Šarak sunca i
Šarak ka. Kao da nije dosta što sam te našao kako se valjaš po podu i kukumavčiš nad svojom
sudbinom. Nisam te izvukao da bi sad kukumavčio na nogama.“
Keran ga pogleda oštro, ali mu Aban presrete pogled. „Šarame, prigrli bol.“

Nozdrve nastavnika obuke naglo se raširiše, ali on klimnu glavom. Aban se okrenu i

pokloni se Džajanu, koji im je prilazio.
Šaram ka zagleda se preko tamnog jezera. „Kako je uhoda trčao po vodi?“ On se okrenu

Asavi. „Zar nisi rekla da činovi ne koriste magiju hora?“
„Šaram ka, nije to bila nikakva magija“, reče Aban i sveopšta pažnja preusmeri se na

njega. „Čuo sam za tu pojavu od povratnika iz činskih sela u baruštinama. Grade veštačka
močvarna ostrvca do kojih se stiže samo kamenim stazama skrivenim ispod površine vode.
Kamenje je na nejednakim razmacima, i sasvim je lako proći ako poznaješ stazu, ali demonu ili....
čoveku teško je da te prati.“

Džajan nešto progunđa; vario je ove podatke i gledao kako prvog Šarama izvlače na dok.
Čovek je drhtao, iskašljavao vodu i cedio se na daske, ali se činio zdrav i čitav.

Sve dok iz vode ne sunu jedan pipak i ne uhvati ga za nogu. Čovek jedva da je stigao i da
vrisne pre nego što se zvuk prekide pljuskom i stvorenje ga odvuče nazad u jezero.

Hasik se ukipi, pretražujući pogledom površinu u potrazi za kakvim znakom vodenog
demona, ali drugi Šaram zavika i poče da maše rukom kojom se nije grčevito držao za čamac.
„Muda mu Everamovih, baci mi konopac! Brzo!“

Naravno, ovo komešanje je privuklo demona pravo k njemu. Pipak mu se obavi oko grla,
priguši mu krike i odvuče ga pod vodu.

Upravo u tom trenutku Hasik pokuša da se uspentra na čamac. Maleno plovilo nagnu se
pod njegovom težinom, preteći da se prevrne, ali Hasik nekako uspe da se ukotrlja unutra i
premesti težinu tako da se plovilo ispravi.

Svi usidreni čamci bili su simbolima zaštićeni od vode, i Hasik je bez sumnje mislio da je

bezbedan - sve dok mu pipak ne obujmi gležanj. Ratnik već beše izgubio koplje i štit u jezeru, ali
sada se grčevito maši pojasa i poteže zakrivljen bodež ojačan činima, a uto se i čamac prevrnu i
on potonu pod površinu.

Zavlada muk; okupljeni naokolo, svi su piljili u jezero i talasiće koji su se lagano
smirivali tamo gde je ratnik nestao. Šarani i su bili neustrašivi protiv demona kopna i vazduha.

Sasvim se pošteno moglo reći da se demoni više plaše njih nego obrnuto. Ipak, vodeni demoni,
tajanstveni košmarni stvorovi koji su odvlačili žrtve i davili ih, za njih su bili strah i trepet.

Ni Aban se nije osećao nimalo drugačije, ali on svakako neće plakati nad Hasikovom
sudbinom. Želeo je da čovek pati, ali posle svega što je Hasik radio kako bi mu život pretvorio u
ponor, dobro je i što se završilo.

Ipak, onda nešto pod vodom sevnu kao munja. Bleskalo je iznova i iznova, a potom je

zavladala tama. Časak kasnije na površinu izbi Hasik, hvatajući vazduh. Bio je go, pošto je
zbacio oklop kako ga ne bi vukao naniže, ali još je držao nož. On ga stavi među zube i nespretno
zapljuska prema doku.

„Everamove mu brade“, progunđa Džajan; isto su se osećali i svi oko njega dok su Hasiku
bacali konopac i on se, posve živ, pentrao na dok. Celu kožu prekrivale su mu smežurane rane

tamo gde su se za njega lepili demonski pipci, ali zahvaljujući magiji od ubistva, već su počinjale
da se zatvaraju.

Kada je ustao, jedan Šaram koji ga je izvlačio zapilji se u Hasikovo međunožje, glatko
poput ženskog, samo sa ožiljkom i metalnom cevčicom umesto muškosti.

Hasik zareža, pa silnom ručerdom dohvati ratnika za šiju i steže; slomio ju je uz čujno
krc. On mu skinu odoru i okrenu se na drugu stranu; dok je hitro navlačio čakšire i odoru, ratnici
su ga zaobilazili u širokom luku. Džajan nije pomenuo ovo ubistvo, pa su i savetnici oćutali.

„Izviđaču rane tvom telohranitelju“, reče Asavi.
Kad je prišla, Džajan je, s ljutnjom u očima, uhvati za ruku. „Hasik nek pričeka, a ti nam
prvo reci zašto je umalo poginuo.“

Svi se ukočiše. Ko tako dodirne dama’ting, sledovala mu je smrt. Mogla je zahtevati da
mu se odseče ruka ili da ga ubiju, i evedžanski zakon nalagao bi da se to i sprovede u delo.

Ipak, Džajan je bio šaram ka, Izbaviteljev prvenac, i verovatno sledeći vođa cele Krazije.
Aban se pitao bi U se neko usudio i da stane na stranu dama’ting, a kamoli da pokuša sprovesti

kaznu u delo u slučaju da je ona dodeli.
Kako se činilo, i Asavi je ovo znala; očima je preletala po posmatračima da vidi kako će

se postaviti. Ako bi zahtevala kaznu i ako bi je odbili, to bi je veoma oslabilo u očima
Džajanovog saveta. Hevata i ostale dame bolela je ova nova uloga dama’ting, i to što, posle one

Ineverine predstave u prestonoj dvorani, otvorenije iznose svoje stavove.

Ona umesto toga pruži slobodnu ruku i naizgled samo kucnu Džajana po ramenu, ali

Aban je mogao da spazi džeparoša tri tezge dalje na pijaci i sada je video kako ga je žestoko

ćušnula savijenim prstom.
Džajanova ruka mlohavo pade kao da je od sopstvene volje rešio da je pusti, ali oči su mu

govorile nešto drugo.

„Šaram ka se s pravom brine“, reče Asavi spokojno, „ali to su reči za tvoju dvoranu za
savetovanje, ne za otvorene dokove.“

„Nemam dvoranu za savetovanje!“, obrecnu se Džajan. „Zapalila ju je vodena veštica.“

Aban se pokloni. „Tvoji kaiji prisvojili su druge konake, pojedine s pogledom i na

pristanište, ali su na sigurnom, van dometa bacača. Doneću ti spisak, pa ti izaberi, a ja ću to
nekako nadoknaditi dotičnom poručniku dok ti mi preselimo stvari. U međuvremenu, u blizini
imam jedno skladište s bogato nameštenom kancelarijom, pa se slobodno tamo odmaraj dok se

sve ne sredi.“

Džajan se nelagodno promeškolji i pogled mu na tren odluta ka ramenu, ali on samo
frknu. „Hafite, to je prihvatljivo. Pođi ti prvi.“

Kad su stigli u skladište, Džajan se znojio i beše ubledeo od bola. On se sruči među
jastuke i jednom rukom prihvati čaj, dok mu je druga još mlitavo visila uz bok. Hevat i ostali
muškarci pretvarali su se da ne primećuju, ali su svi bili svesni da nešto nije u redu.

U uglu sobe nešto se sjajilo: Asavi je propuštala lekovitu magiju kroz Hasika i završavala
izlečenje otpočelo ubistvom demona. Začu se molba šapatom, no Asavin pogled na tren mu
odluta među noge, i ona samo tužno zavrte glavom. Očima punim mržnje Hasik pogleda u
Abana, a Aban mu pokaza tek naznaku keza.

„Želi li šaram ka da mu sad namestim ruku?“ zapita Asavi. Ostali muškarci nelagodno

zirnuše u nju, pa opet u bledog, preznojenog Džajana. Svi su znali šta se sprema. Asavi nije
mogla javno da dobije ono što joj po pravu pripada, pa će uzeti trostruko više iza zavese.

„Ako d-dama’ting želi“, izusti Džajan kroz stegnute zube.
„Mogu i da je ostavim tako, ako bi to više voleo“, reče nevesta. „Ukoliko brzo nešto
preduzmem, spašću je. Inače će svenuti i odumreti.“
Džajan iskolači zdravo oko i uzdrhta.
„Everamovim nevestama ne trebaju sveštenici i ratnici da kazne one koji se usude da ih
taknu, sine Amanov“, reče Asavi. „Naš blagosloveni muž podario nam je dovoljno moći da se
same staramo za sopstvenu zaštitu. Bolje bi ti bilo da tu lekciju zapamtiš.“
Ona se osvrnu po sobi, smelo presrećući poglede svih muškaraca, čak i Hevatov. „Isto
važi za sve vas.“
Za jednu ženu behu to drske reći, i mnogi muškarci - naročito Hevat - nakostrešiše se, ali
niko nije bio toliko glup da joj protivreči. Sačekala je časak, pa klimnula glavom, dostojanstveno
otklizila do Džajana i pomogla mu da spusti odoru s jednog ramena. Mesto udarca sada se crnelo,

a rame beše nateklo. Ona nežno uze ud, istegnu ga, izvrnu i uze da ga masira ne bi li ga vratila u

život. Uskoro je Džajan opet migoljio prstima, a nedugo potom stisnuo je i pesnicu.
„Za nekoliko dana ud će se sasvim oporaviti“, reče ona.
„Dana?!“, zapita Džajan oštro.
Asavi slegnu ramenima. „Ubijaj alagaije, i magija će ubrzati oporavak.“
„Hasika si izlečila za tren oka“, navaljivao je Džajan.
„Hasik me nije dodirnuo“, primeti Asavi.
„Dobro, dobro!“, kaza Džajan nadureno, pridržavajući ud zdravom rukom. „Hoćeš li nam

sad reći šta bi sve ono na dokovima?“
„Dušmani ti se okupljaju i kuju planove“, reče Asavi. „Kockice su ovo davno predvidele.“
„To bi pretpostavila i svaka budala“, obrecnu se Džajan.
„Kockice su mi rekle i da zaustavim lopova koji smrdi na demonski koren ili će hiljade

izginuti“, reče Asavi.
„Demonski koren?“, upita Džajan.
„Lekovitu biljku koju koriste dama’ting“, reče Asavi. „Ovde na severu je zovu svinjski

korenak. Uhoda je bazdeo na nju.“

„Zašto nisi to pomenula ranije?“ upita Hevat oštro. „Mogli smo narediti stražarima da
omirišu svakoga ko uđe u šaram kaovu palatu.“

„Kockice nisu pominjale palatu“, reče Asavi, „ili šaram kaa. Lopov je mogao biti ma ko,
ma gde. Kockice su predvidele da ćemo se susresti kad mi do nosa dopre njegov miris, i rekle mi
šta da uradim. Da sam to ikom pomenula, sudbina bi se možda promenila, pa bi lopov umakao i

meni.“

„I jeste ti umakao“, primeti Hevat. „Uz svu tu tvoju izvikanu magiju hora, nisi mogla da
zaustaviš ni najobičnijeg lopova?“

„Nije to bio običan lopov, moj damo“, reče Aban i pokloni se. „Izmicao je dal’Šaramima
kao da gacaju kroz dubok pesak i deset sekundi se odupirao najvećem živom nastavniku obuke. I
neustrašivo je otrčao među vodene demone. I - ne zaboravimo - imao je i Šaramsku tugu, koja je
zapalila palatu i svima skrenula pažnju na drugu stranu.“

„Ali šta je hteo?“, premišljao je Keran.
„To nikako ne možemo zasigurno znati“, reče Aban. „Samo je nekoliko života izgubljeno
kad se palata zapalila, ali je zgrada gotova. Ne možemo znati koji papiri nedostaju iz pepela, ali

je lako pogoditi.“
„Broj trupa“, reče Keran. „Podaci o karavanima za snabdevanje. Naše mape. Naši

planovi.“

Aban se pokloni Džajanu. „Imamo još primeraka svega toga, šaram ka. Ništa nismo

izgubili. Ali moramo pretpostaviti da neprijatelji sada sve znaju.“
Asavi kleknu na pod i privuče sveopštu pažnju. Dok su oni razgovarali, dama’ting je

neprimetno prostrla prostirku za proricanje. Sada je izvadila hore, i sablasni sjaj ih sve obli.
„Nagađanja“, reče Asavi. „Sada kad smo prošli račvanje, možda nam Everam pokaže

jasniji put.“
Dok je bacala, svi su ćutali; mnogi su videli ovo prvi put još od sopstvenog hanu paša.

Kad je završila, nevesta diže glavu; pri svetlosti hora beli velovi bili su joj obasjani crvenilom

kao da su natopljeni krvlju.
„Nije važno šta je uhoda uzeo“, reče Asavi. „Tri vojvodstva ujedinila su se protiv nas, i

neprijatelji imaju ono što im treba za napad.“
U Džajanovim očima javi se oran sjaj. „Gde? Kada?“ Razuman zapovednik možda bi se

zabrinuo zbog neizbežnog napada, ali mladi šaram ka video je samo priliku da se proslavi, priliku

da dokaže kako je dostojan prestola od lobanja.
Dama’ting opet pogleda u kockice, šarajući očima po nečitljivim obrascima. Aban nikad

u kockice nije imao poverenja. Nije mogao poreći da u njima ima nečeg magičnog, da ponekad
odaju neobjašnjivo tačne podatke, ali se činilo da je njihovo tumačenje umetnost koliko i nauka, i
nisu govorile sve.

„Napašće s kopna i vode“, reče Asavi.
„Je li?“, zapita Džajan. „I to možda oružjem? I poslaće ratnike? Ako te tvoje kockice ne
mogu ništa bolje da...“
Asavi diže kockice; one blesnuše od sile i čitavu prostoriju obli crvena svetlost. Činilo se
da će opržiti dama’ting prste, ali ona ih je držala lako iako su muškarci uzmicali od sjaja.
Na tren je vladao muk. Aban pogleda u Kerana i glavom mu dade znak da pođe napred.
Kao da je zatražio od njega da siđe u alagajsku jamu, ali nastavnik obuke pošao je bez
oklevanja ili žalbe, pa kleknuo pred Asavi i stavio dlanove na pod. On se nagnu napred i pritisnu
čelo među njih.
Asavi ga je na tren gledala, pa klimnu glavom. „Reci, nastavniče.“
„Poštovana i mudra dama’ting“, poče Keran oprezno. „Nije na nama bednim muškarcima
da preispitujemo reč Everamovu. Ipak, ako bi nam kockice mogle reći gde da postavimo vojsku,
to bi nam moglo doneti pobedu namesto poraza.“
„Kockice o tako nečem ne govore“, reče Asavi, „jer nas neprijatelji motre u potrazi za
nekom naznakom da smo svesni njihovih namera. Ako uhode primete naša kretanja, promeniće
planove i poreći proročanstvo.“
Ona diže prst. „Ipak, iako ne pominju gde, zapravo nam govore kada. Napašće o

zatamnjenju.“

Hevat trepnu. „Nemoguće. Ne bi se valjda usudili...“
„Hoće“, reče Asavi, „upravo iz razloga iz kog sumnjaš u to. Misle da će nam zatamnjenje
odvući pažnju na drugu stranu. Oslabiti nas.“
Džajan se namrgodi. „Moj otac je rekao da činovi poseduju čast, premda čast niže vrste, i
da su ponizni pred Everamom. Ipak, to ne može biti istina ako se usuđuju da napadnu na dan
kada se spremamo za izdizanje Alagai kaa.“

„To je ponajmanja uvreda koju će naneti Everamu“, kaza Asavi i opet privuče sveopšti
pogled.

„Napašće noću.“

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE
PRVI UDARAC

334. P.P.
Zima

Trnja je trčao brzo, pognut nisko pri tlu, sakrivajući se iza svega što bi našao; srce mu je
lupalo. Još je na sebi imao ukradenu crninu, i tama je bila ugodan prekrivač.

Naokolo je bilo vrlo malo utrobnjaka. Ma šta još ko mogao reći o narodu njegovog oca,
Krazijci su istrebili demone u predelima oko Dokograda, toliko da čak ni noću uglavnom nije
bilo razloga za strah.

Ipak, u tami su vrebali drugi grabljivci.
Dok im je pažnja bila usmerena na proslave o zatamnjenju, Tamos je privukao vojsku i
postavio je iza malenog gaja blizu podnožja Kolanove uzvisine. Kada Trnja nahrupi iz šipraga
ispred njih, grofov konj se trže i prope se uz glasno rzanje.
Trnja se ukoči, uplašen da će životinja zbaciti grofa, ali Tamos je ostao u sedlu i vešto je
spustio životinju na zemlju.
„Noći mu, mali“, zareža grof tiho i ljutito. „Je l’ se ti to trudiš da nam odaš položaje pa da
svi izginemo?“
„Već znaju“, reče Trnja.
„A?“, zapita Tamos.
„Vido sam ih“, kaza Trnja. „Šarami obilaze kroz šumu da nam priđu s leđa. Znaju ’di
smo.“
„E, u Utrobu“, zareža Tamos. „Koliko ih je? Jesu li na konjima?“
„Puno više nego nas“, reče Trnja. Nije se baš najbolje snalazio s brojkama. „Ali mahom
su pešice.“
Tamos klimnu glavom. „Teže je neprimetno se kretati na konju. Jesu li zauzeli položaje?“
Trnja odmahnu glavom. „Još ne. Uskoro.“
Tamos se okrenu lordu Samentu. „Spremi ljude. Nastavljamo po planu.“
„Nameravaš da ujašeš u klopku?“, zapita Sament.
„A šta drugo da radim?“ zapita Tamos. „Ovakvu priliku nikad više nećemo imati. Egar i
njegovi ljudi će uraditi šta smo se dogovorili, a Lakton nema zaliha za zimu. Moramo da
zauzmemo to brdo i postavimo strelce kako bismo pokrivali Laktonjane dok raspoređuju trupe.
Neprijatelj ide pešice i može napasti samo do izvesnog trenutka. Kad zauzmemo uzvisinu, krvavo
će se provesti ako probaju da nas isteraju.“
„Ali hoće“, reče Sament. „Kad budemo na brdu, zarobljeni smo na njemu.“
„Ako uspemo da ga odbranimo dok naši ne zauzmu dokove, možda se probijemo
konjičkim jurišem i uteknemo.“
„A ako ne?“, upita Sament.
„Ako ne“, reče Tamos, „štitimo dokove do smrti.“

U svom skladištu, pokraj prozora okrenutog luci, Aban je, oslonjen na štaku, zurio u
mrak. Kancelarija mu se protezala duž čitavog gornjeg sprata i imala je prozore sa obeju strana,
te je pogled pucao u svim pravcima.

Bezuhi se muvao nedaleko, ali Aban je bio uznemiren. Aban nikad u životu ne beše sreo
nekog tako snažnog, a pored toga div je lepo napredovao ka zvanju majstora šaraska, ali u

njegovom prisustvu nije se osećao sigurno kao s Keranom. Nastavniku obuke u borbi nije bilo
ravnog i svi su ga poštovali; pritom je svojevoljno - čak orno - davao savete i ukazivao Abanu
kada su mu planovi glupavi.

Pravo je čudo koliko se sada oslanjao na nastavnika obuke, čoveka koga je nekad mrzeo
svakim deličem svoga bića. Čoveka koji je sa zida u Lavirintu šutnuo Abana u odeljak uzvrveo
od demona, naprosto zato što ovaj nije dobro savio mrežu.

Gledano trgovačkim okom, Aban je razumeo. Tada je predstavljao smetnju svojoj jedinici
i, onako nesposoban za rat, dovodio je druge Šarame u opasnost. Nagomilavao je dugove iako

nije bio u stanju da ih vrati, kao koka koja nije nosilja. S Keranove tačke gledišta, bila je
pogodnija za klanje.

No Aban je posedovao druge veštine, zahvaljujući kojima je bio dragocen Šar’Dami Kau
- i njegovim sinovima. Noćas su u delo sprovodili baš njegov plan. Ukoliko pobede, Džajan će
prigrabiti zaslugu, a Abanov udeo biće izbrisan iz istorije. Ako ne uspeju, Abanov život neće
vredeti ni koliko prašina na njegovim sandalama.

Keran je bio potreban napolju, u tami.

Na nekoliko stopa od njega dama Hevat je uznemireno koračao tamo-amo pored prozora;
starac nije mogao da se opusti ništa više od Abana. Samo je Asavi, na kolenima na besprekorno

beloj prostirci za proricanje, zračila spokojem. Pijuckala je čaj i mirno posmatrala muškarce.
Krazijci su se trudili da se čitavog dana ponašaju kao da je sve sasvim uobičajeno. Hevat

je predvodio molitve o zatamnjenju dok su ratnici provodili dan u jelu, odmoru i spavanju sa

ženama. Mnogi Šarami poslali su po porodice kako bi se tu nastanile i pomogle im da brane grad,

a drugi su, kad su opljačkali grad, uzeli neveste iz zelenpredela.
No, kada su se okupili radi algai’šaraka, kao što svi Šarami moraju da se okupe o

zatamnjenju, nisu krenuli stazom kojom su inače išli kada su istrebljivali alagaije iz gradske
okoline, već su, nevidljivi u crnim odorama, prhnuli da dočekaju činove u zasedi.

„Kada oganj triput urlikne nebom, morate napasti“, rekla je Asavi Džajanu tog jutra kad

je pogledala u kockice. Alagai hore su još jednom dokazale svoju moć kada se linija vatre vinula
u nebo s piskom koji se orio kilometrima.

Poput odraza u ogledalu ovog činskog vatrometa, isti takav projektil sunuo je s površine
jezera. Treći je obasjao nebo na jugu, kud je Šaru bio odveo dal’Šarame.

U daljini se začu rog šaraka, i prožeše ga žmarci. Kud puklo da puklo, bitka beše
otpočela.

Kao po komandi, vatre uz urlik buknuše u korpama kamenobacača na laktonskim ratnim
brodovima koji su se hitro kretali prema plićaku. Istog trena mendinški timovi baciše se na posao,
ali još su čekali da im neprijatelj uđe u domet kada se plamenovi u luku vinuše kroz vazduh.
Hevat prestade da se šetka i sa strepnjom na inače bezizražajnom licu zagleda se u munjevite
projektile.

Aban se nije brinuo. Njegovi inženjeri i simbolisti obezbedili su zgradu tako što su uzidali

alagajske leševe u zidove kako bi napajali čini. Beše to gruba kopija magije hora kakvu koriste
dama’ting, ali radila je sasvim dobro. Kamenje će se odbijati od zidova kao šljunak i plamen neće
dopirati do njih. Čak i dim će se pretvarati u svež povetarac pre nego što prodre unutra. Čitava
varoš može da leži u ruševinama, ali ovo skladište ostaće neoštećeno.

Jedva da je i stigao da domisli ovu misao pre nego što su Laktonjani pokušali da je

sprovedu u delo. Ranije su bombardovanje ograničavali na plažu i dokove, ali noćas su projektili
dobacivali dalje, grmeli kroz zgrade i palili vatre širom varoši.

„Prva noć zatamnjenja“, zareža Hevat, „a oni bi vatrom da isteraju žene i decu iz
bezbednosti simbola!“

„Pravda, valjda“, reče Aban. „Ni mi nismo obraćali pažnju na njihov sveti dan prvog
snega kada smo zauzeli varoš, i video sam šta Šarami rade ženama i deci.“

„Činskim ženama i deci“, reče Hevat. „Nevernicima koje ne obasjava svetlost
Everamov.“

Aban slegnu ramenima. „Može biti. Budale su, svejedno, ako misle da će nešto postići
ovim napadom u zatamnjenje.“

Hevat nešto progunđa. „Čak i ako nekako pobede u bici, damadžiji to neće pustiti tek tako
da prođe. Poslaće sve ratnike iz Everamovog Dara i ubiće po hiljadu činova za svakog
izgubljenog Šarama.“

Na Trnjine oči Tamos se saže i prinese šibicu papirnom valjku koji beše zabio u zemlju.
Strelci su ih dočekali spremni, ali nedovoljno da zaustave juriš Tamosove oklopne
konjice. Da su Krazijci postavili previše ljudi na brdo, prebrzo bi pokazali kečeve iz rukava.
Ostavili su ljude na brdu da izginu.
Fitilj se zaiskri, ožive i raketa se vinu uz zvižduk, ostavljajući trag crvene vatre po nebu
za sobom. Trnja je razrogačenim očima pratio svetlo. Majka mu je pravila puckavce za proslave,
ali o ovakvim vatrometima slušao je samo u pričama. Na jugu i istoku druge rakete uzleteše u
odgovor; beše to znak da su trupe spremne za napad.
„Divne su“, reče on.
„Liša Papirdžija ih je napravila za jednu drugu noć bez meseca.“ Tamosov glas bio je
dalek, tužan. „Često sam viđao da se vatrometi izjalove, ali njeni uvek uspeju. Njeni uvek.“ On
zavuče dva prsta u spojnicu oklopa kao da bi da se uveri kako je nešto tu.
„Pitam se šta bi travarka mislila“, reče Sament, „kad bi znala da vatromet najavljuje
ovakvo krvoproliće.“
Tamos se svađalački okrenu ka njemu, ali odozdo odjeknu rog i obojici odvuče pažnju.
Grof duboko uvuče dah, i kao da splasnu kad ga je ispustio.
On stavi nogu u uzengiju i vinu se u sedlo. „Prekasno je da brinemo šta žene misle.“
On diže koplje. „Strelci! Ubijajte sve što se kreće po dokovima dok brodovi ne pristanu!
Gađajte kako vam volja!“
Trnja potrča ka velikoj steni pokraj druma, hitro se uspentra i leže na stomak, pa se
zagleda u sve bližu vojsku.

„Šta vidiš?“, upita Tamos kad je dojahao do njega.
Kolanovu uzvisinu s triju strana je činila strma litica, i samo je jedan kamenit put vodio
do vrha. „Previše je zaklona da bismo pucali“, reče Trnja. „Jurišaju pešice. Strelce su ostavili
pozadi.“

„Da budu odmorni i spremni kad opet zauzmu breg“, kaza Tamos. „Ako uspeju, mogu da
zaspu dokove kišom strela kada Laktonjani počnu da se raspoređuju u bojne redove.“

Trnja krenu da siđe, ali Tamos pruži prst i zaustavi ga. „Trnjo, ostani gde si. Ovo je posao
za vojnike.“

„Moj dom“, zareža Trnja. „Moja bitka.“

Tamos klimnu glavom. „Ali ti se boriš kako drugi ne mogu, Trnjo. Samo ti možeš da
utekneš s brda i obavestiš ostale šta se ovde dogodilo.“ On zavuče ruku pod oklop i izvadi
presavijen list papira.

„Samo ti možeš ovo da odneseš Liši ako ja ne preživim noć.“
Trnja uze papir, i grlo mu se steže. Grof mu se dopadao, ali dolazilo je mnogo Šarama.

Previše Šarama.

Tamos mahnito zaurla, pa obode kobilu i povede juriš niz put.

Posmatrajući krupne konje, Trnju spopade nalet nade. Očekivao je da, kad stignu do
šaramskih kopalja, juriš uspori, ali Drveni vojnici na sebi su imali lake drvene oklope, lakovane i
ojačane simbolima. Odbijali su neprijateljska koplja, a divovski mustanzi kosili su ljude kao
travu, i za njima je ostajala tek krvava strnjika.

No, kada su stigli do podnožja brega, blesnuše ogromna svetla: Krazijci su popalili zdele

pune ulja. Ogledala su hvatala i preusmeravala svetlost, a baš tada konji su došli na nišan
neprijateljskim strelcima. Neštedimice su gađali u navalu ratnika, ne obazirući se na sopstvene
ljude na liniji vatre.

Strele su počinjale da pronalaze spojnice i slabe tačke u oklopima Drvenih vojnika. Ljudi
su vrištali, a konji se propinjali u bolovima dok su ih neprijateljske trupe opkoljavale na

otvorenom zemljištu.

Tamos dade znak, i konjica se okrenu i kao jato ptica se zalete nazad na uzvisinu.
Bio je to privremen odmor, ali Šarami su već počeli da napreduju prema njima, i još
ratnika kuljalo je uzbrdo. Pri uljanim svetiljkama Trnja im je video odore - ni crne ni
svetlosmeđe, već zelene.
Eto zašto je zapovednik tako voljan da im protraći živote na zauzimanje brda. To uopšte i
nisu bili Krazijci, već rajzonski muškarci, zavrbovani na silu. Oni će krvariti, a onda će im
gospodari zauzeti brdo.
Trnja se sećao Ihe, sećao se svog saosećanja prema čoveku u mučiteljevim stegama.
Postupali su s njim surovo, rđavo i besmisleno. Ipak, to nije bilo ništa u poređenju sa onim što su
neprijatelji voljni da urade.
Krazijce ništa neće sprečiti da zauzmu Kolanovu uzvisinu, i Trnja je to znao. On protrlja
prstima grofov papir. Ako će bežati, mora uskoro.
Glavni drum bio je preopasan, pa je Trnja prešao na suprotnu stranu strmog brega s
namerom da se spusti niz liticu. Vičan penjanju i odeven u crnu odoru, mogao je da ide kuda
drugi nisu.

Ili je tako mislio.
Isprva Trnja protrlja oči, misleći da ga varaju. Posedovao je dobar noćni vid, izoštren
čitavim životom provedenim u tami, ali čak je i on imao granica.
On se ukipi i s naporom se zagleda pri prigušenoj zvezdanoj svetlosti i vatrama koje su

besnele na vodi tamo dole, sada kada su kapetanica Delija i ostali napali luku.

Eno opet. Nekakav pokret na liticama. Svud po liticama.

Na Kolanovu uzvisinu pentralo se na stotine dal’Šarama.
On potrča na drugu stranu, među strelce, koliko su ga noge nosile. „Šarami na liticama!
Šarami na liticama!“
„Vidim jednog!“, viknu neki strelac i opali među stenje. Sigurno je promašio, jer opsova i
potegnu još jednu strelu.

Širom hrbata, strelci su se uveravali da se bliže ratnici, pa skretali pogled s dokova i

napadali bliže ciljeve. No Šarami, odeveni u crninu i priljubljeni uz strmu padinu, bili su teška
meta, i ovi su protraćili više strela nego što su ubili Krazijaca.

Tamos dojaha do narednika zaduženog za laktonske strelce. „Reci ljudima da više ne
bacaju strele, nego da gađaju dokove! Ostavljam sto konjanika da ih čuvaju.“

„A mi ostali?“, zapita Sament, koji dojaha do njega.
Tamos pokaza nizbrdo. „Mi ostali idemo da uništimo lukonoše koje dole čekaju da
zauzmu ovaj položaj. Možda će Krazijci osvojiti uzvisinu, ali se neće ovajditi.“
On pogleda u Trnju. „Za nama će ostati pometnja...“
Trnja klimnu glavom. Lako će šmugnuti neprimećen uz diverziju od četiri stotine konja.

Grof viknu i obode ata pre nego što je stigao da porazmisli šta dalje. Drveni vojnici
zagrmeše nizbrdo, razbacujući či’Šarame pred sobom. Za razliku od prethodnih ispada, kad su
stigli do otvorenog terena, nastavili su dalje, pravo prema redovima dal’šaramskih strelaca.

Ovaj potez Krazijci nisu očekivali, ali iznenađenje im je bilo kratkog veka, i oni počeše da
zasipaju konjanike ubojitom vatrom i desetkuju im redove. Da bi mogli trčati, konji nisu bili u
punom oklopu, i kada su strele počele da pronalaze procepe, vrištali su i padali, a često pri padu
povlačili za sobom i susede.

Svejedno, ubrzavali su i dalje, i odjednom su se obrušili na strelce i oborili se na njih
konjičkim kopljima dok su ih ogromni atovi gazili i satirali. Lukonoše nisu imale nikakvu
odbranu; brzo su ih pregazili.

Napad je predvodio Tamos, koplja toliko hitrog da se gotovo nije ni videlo dok mu je konj

skakao tamo i amo. Sament je jahao uz njega.
No, kada su uništili strelce, na njih je krenula krazijska vojska. Nisu to bili či’Šarami

kojima su dali koplja i zavrbovali ih na silu. Ovo su bili istinski Šarami, odgajani za bitku i
obučavani od detinjstva, mnogi i sami na konjima. Stezali su krug sa svih strana, kvarili
Tamosove bojne redove, raspršivali mu ljudstvo i unosili haos.

Bitka je još besnela. Sament se držao blizu Tamosa; dvojica lordova bila su uočljiva u
sjajnim oklopima. Sament štitom odbi koplje Tamosu s puta. Tamos proburazi čoveka, pa baci
Šaramovo telo pred neprijateljskog konja. Sament je bio spreman, i kada se životinja propela, on

joj žabi koplje u vrat.
Činilo se da su najsnažniji i najžešći na bojnom polju, ali Trnja je izdaleka video da ih

izdvajaju od ostalih. Da ih sateruju u određenom pravcu.
Treba da beži - Trnja je to znao. Treba da se gubi u noć, odnese novosti o gubicima na

brdu i preda Liši Papirdžiji pismo.
Ipak, nije se mogao naterati da pođe. Navukao je šaramski veo i hitro pretrčavao od

kamena do kamena, sve bliže bici.

Tamos i Sament probili su se u središte prstena i iznenada se našli na brisanom prostoru.

Dal’Šarami su okruživali otvoreno zemljište.
U sredini kruga nalazio se krazijski vođa Džajan, prepoznatljiv po belom turbanu i velu.
„Dobro se boriš, čoveče iz zelenpredela“, doviknu Džajan i diže koplje. „Hoćemo li da

vidimo kakvoga si kova u borbi protiv istinskog dušmanina?“

Aban se lati durbina - još jednog damadžinog poklona. Njegovi simbolisti brižljivo su
rastavili spravu, proučili kako je napravljena, ispitali čini i krhotinu demonske kosti koja ju je
napajala. Nedugo potom napravili su još takvih, i svi njegovi kapetani brodova, uključujući i
Kerana, sada su ih imali.

Zahvaljujući spravi, opažao je Everamovu svetlost - ljudi iz zelenpredela nazivali su to
magijskim vidom. Pomoću nje je mogao da vidi neprijateljske brodove kao da su tik pred njim po
vedrom danu; svaki mornar bio je osvetljen, a simboli na trupovima brodova blistali su se kao

vatrom ispisani.

Voda je bila tamna, a svu okolnu magiju iz nje simboli na brodovima usisavali su k sebi,

ali pod površinom Aban je video sjaj demona koje je privukao metež. Kružili su nalik na vrtlog i
samo čekali da se načini prodor u simbolima pa da čitave brodove povuku naniže, u Najin
zagrljaj.

Na dokovima i na obali neprijateljski kamenobacači nanosili su velike gubitke.
Demonvatra je gušće sipala dalje u kopno - činovi nisu želeli da unište dokove. Iz kašike bacača
sipalo je kamenje veličine čovečje pesnice i razbijalo bedeme, ratnike i sprave u jednakoj meri.

Škorpioni su ovoj gunguli doprinosili preciznim ubistvima: pogađali su strelce i kaije kada bi ovi
izašli iz zaklona.

I ubojita vatra s Kolanove uzvisine - još uvek.

„Neće moći još dugo“, reče Hevat i pokaza na galije van dometa baražne vatre, dovoljno
velike da se vide samo pri svetlosti simbola i ognja. „Činovi će iskrcati vojsku i savladati ih.“

„Ako se iskrcaju, časni damo“, kaza Aban.
Pored njih se pojavi Asavi i zagleda se preko jezera. Aban se pretvarao da podešava

durbin, i krišom je kroz njega zirnuo u nju. Kao što je i pretpostavio, mnogobrojni dragulji

žestoko su joj se blistali od magije, naročito novčići prekriveni simbolima na čelu. Bez sumnje u
pomrčini vidi dobro koliko i on.

„Ostavi ti rat pravim muškarcima, hafite“, reče Hevat. „Proučavao sam Kadžijeva
osvajanja pre nego što je tvoj otac i obukao bido. Dal’Šarami ih ama baš nikako ne mogu sprečiti
da pristanu. Moraće da ih savladaju na otvorenom zemljištu.“

Aban nije traćio vreme na prepirku, već je užurbano obrnuo durbin na jug i konačno
našao ono što je tražio. Tamo je iz skrivenog, malenog zaliva, velikom brzinom izlazila njegova

flotica, gotovo nevidljiva naspram tamne vode; neprijatelji je ne behu primetili.

Na čelu je plovilo Everamovo koplje pod zapovedništvom nastavnika obuke Kerana, s
posadom sačinjenom isključivo od pripadnika Abanovih stotinu; beše to vitka galija s dvadeset
vesala po boku i četvrtastim jedrima koja su mogla uhvatiti gotovo svaki vetar. No crna jedra bila
su smotana, a galija je poput strele hitala ka neprijateljskoj floti, terana samo snagom vesala. Na

prednjem i zadnjem kaštelu nije bilo kamenobacača, samo naročito izrađeni škorpioni i mnogo,
mnogo ljudi.

Pratile su je još dve galije, i pride dvadesetak manjih plovila - ona nisu nosila ni

kamenobacače ni škorpione, ali prostori za tovar bili su im prepuni Šarama.
Aban odnekud izvuče i drugi durbin prekriven simbolima - jeftinu kopiju sopstvenog, ali

sasvim delotvoran. Želeo je da njegov nekadašnji nastavnik ovo vidi.

„U pravu si, damo, što ne računaš da će dal’Šarami zaustaviti neprijatelje. Gledaj sada
kako moji ha’Šarami postižu ono što oni nisu mogli.“ Hevat nije izgledao ubeđeno, ali diže
durbin i pogleda kud je Aban pokazivao. „Naši zarobljeni brodovi. Pa šta s tim? Šačica brodova
ne može da potopi ovoliki broj.“

„Potopi?“ Aban coknu jezikom. „A gde je tu dobit? Ako ćemo da pobedimo u ovom ratu,
damo, moramo prisvojiti neprijateljsku flotu.“

Časak kasnije Keranov brod našao se u dometu ogromne laktonske galije - otmenog
plovila velikih, trouglastih jedara i prostrane palube sa obeju strana oivičene ratnom opremom.

Krazijci ispališe ogromne žaoke vrhova zakrivljenih unazad kao na udici; žarili su se u

trup neprijateljskog broda i čvrsto ga držali. Za njih privezani konopci bili su pričvršćeni na teške
čekrke, i mišićavi činski robovi prionuše na mukotrpan posao i privukoše neprijateljski brod.

Pre nego što su Laktonjani shvatili šta se događa, spretni ha’šaramski osmatrači već su po
zategnutim konopcima trčali kao naj’Šarami po zidovima Lavirinta. Nisu nosili štitove, ali su svi
na leđima imali po pet-šest kopalja za gađanje, i dok su spustili daske da bi drugi ratnici mogli
poći za njima, najveće pretnje na palubi već su bile odstranjene.

Za nekoliko časaka Abanovi ratnici preplavili su palubu. On među njima vide Kerana -
jednonogi nastavnik obuke upadao je u oči. Da nije video čovekovu auru, Abana bi poplašilo tako
hitro i vešto ubijanje. Aban nije, onako kao Aman ili damadža, umeo da vidi šta se nekom krije u

srcu, ali oko Kerana se jarko žarila pobednička slava.
Vidiš, nastavniče?, pomisli Aban. Vratio sam ti sve što si izgubio.
Kada su Stotinu očistili palubu i čvrsto držali brod u svojim rukama, ukrcali su se i

Mendinzi, i timovi potrčaše da zauzmu položaje uz činske bojne sprave. Ostavili su im najmanju
moguću posadu, a Keran je preskočio nazad na Everamovo koplje još dok su presecali konopce.

Na sličan način Širom jezera timovi Šarama nečujno bi doveslali i ukrcavali se na činske
brodove. Ljudi iz zelenpredela možda su imali prednost u vidu vatre izdaleka, ali u borbi prsa u

prsa nipošto se nisu mogli meriti sa Šaramima iz Krazije. Džajan je dao Keranu ljude, i nastavnik
obuke ih je bez milosti terao da trče tamo-amo po brodskim palubama dok se nisu navikli da se
kreću kao mornari.

Sam Keran je zauzeo četiri broda, a ostatak njegove flote još šesnaest, pre nego što su
povici na uzbunu dosegli do ostatka laktonske flote.

Tek tada su Mendinzi na palubama otvorili vatru, nišaneći u neprijateljske brodove koji su
pristali uz dokove ili se nasukali na plažu. Kako su se laktonske trupe iskrcavale, Mendinzi su po
ljudima iz zelenpredela sipali njihovu sopstvenu demonvatru. Činski ratnici vrištali su i goreli, a
Abanovi gusari preusmerili su pažnju na sledeće brodove u redu za iskrcavanje. Zamahivali su
ogromnim lancima, kidali jedra i lomili vesla u iverje; brodovi su nepomično plutali na vodi.

Laktonski kapetani, još uvek brojniji od gusara, preusmerili su vatru na nove dušmane, ali
mendinški strelci su ih zapaljenim strelama pogađali u jedra i sipali gustu vatru po palubama dok
su se grupe činskih strelaca upinjale da našteluju sprave i nanišane u nove ciljeve.

Ukaza se Šaramska tuga; pokretljivo plovilo je laviralo oko ostalih kako bi namestilo
bojne sprave u odgovarajući položaj. Prednost koju su Krazijci stekli iznenađenjem uskoro su i
izgubili, i počinjalo je da se vidi ko je tu brojniji. Ipak, za razliku od ljudi iz zelenpredela,
šaramski ratnici su bili spremni na smrt. Kada bi im se brod oštetio, bili su i te kako voljni da se
plovilom zalete pravac u neprijatelja, preskoče razdaljinu i pobiju se prsa u prsa.

Ipak, svejedno se činilo da će bitka na vodi biti izgubljena i da će Laktonjani pobeći nazad
u uporište. Keran je u rukavu krio još samo jednu smicalicu, ali nastavnik obuke se dugo i žučno
protivio, i čak se i Aban slagao da bi jedan tako očajnički potez mogao doneti više štete nego
koristi.

Džajan skloni veo s lica. „Ja sam Džajan asu Aman am’Džardir am’Kadži, sin prvenac
Šar’dame Kaa i damadže, šaram ka čitave Krazije.“ Još u sedlu, on jedva primetno klimnu
glavom. „Smem li da ti vidim lice i da ti čujem ime, čine, pre nego što te pošaljem Everamu da ti
sudi?“

„Nemoj...“, poče Sament, ali Tamos se ne obazre na njega, već žabi koplje u zemlju da
mu bude pri ruci, pa raskopča kacigu.

Kada ju je digao, Džajan razrogači oči. „Ti. Onaj knežić što je došao s Par’činom da...“
Tamos klimnu glavom. „Ja sam princ Tamos, četvrti sin vojvode Rajnbeka Drugog, lord
zapovednik Drvenih vojnika, treći u liniji naslednika bršljanskog prestola i grof Uvalskog
okruga.“
Džajan iskezi zube. „Čovek koji se usudio da takne Izbaviteljevu izabranicu.“
Na ovo se među Šaramima pronese ljutit mrmor.
„Liša Papirdžija je odabrala mene još i pre nego što je Aman Džardir pao i poginuo.“
Tamos kopljem pokaza na Džajana. „A ti ćeš doživeti istu sudbinu. Izazivam te na domin šaram“
Džajan se zasmeja, i časak kasnije ratnici mu se priključiše.
„Domin šaram je časna borba pred Everamom, čine.“ Džajan pokaza kopljem na Tamosa.
„Ti si napao ljude u noć zatamnjenja. Ti nemaš časti.“
„Držimo ti u zarobljeništvu brata i njegove poručnike“, kaza Tamos. „Naudiš li nam,
nikad ih više nećete videti.“
„Ihu?“, zapita Džajan.

Tamos klimnu glavom. „I tri kaija, pet-šest nastavnika obuke i više od pedesetorice
Šarama. Pristani na časnu borbu i pustićemo ih.“

Džajan se okrenu svojim dal’Šaramima. „Gle, među činovima čak se i ratnici cenkaju za
život kao hafitski trgovci!“

Krazijski ratnici počeše da dobacuju uvrede i mnogi u prstenu pljunuše u Tamosovom
pravcu.

Džajan se okrenu nazad Tamosu. „Zadržite mog brata i njegove ljude! Ako su bili toliko
glupi i slabi da su ih činovi zarobili, ništa bolje i ne zaslužuju. Uskoro ćemo doći po njih.“

On navuče veo. „Ali ako želiš da te ubijem lično jer si mislio da možeš nabijati rogove
Šar’Dami Kau, to ću ti uslišiti.“

Tamos je hitro vratio kacigu na glavu i dograbio dugo koplje, pa obo konja ukrug u
suprotnom smeru od Džajana, pripremajući se za borbu.

Nijedan nije dugo oklevao; oboli su ogromne mustange i, spuštenih kopalja, dali se u

gotovo istovetan juriš.
U poslednjem trenutku pre nego što će se sudariti, Džajan je digao koplje i naciljao

Tamosu u grudi. Neočekivano, Tamos vešto hitnu dugo koplje u vazduh, i uhvati ga u obrnut
zahvat, mnogo bliže vrhu.

Džajanovo koplje punom snagom pogodi grofa u grudi, ali simboli na Tamosovom oklopu

blesnuše, i oružje se raspade na komade.

A onda se Tamos našao blizu njega, u prilici da žestoko i hitro izvede niz uboda kopljem,
bockajući Džajanov oklop i štit u potrazi za slabim tačkama.

Džajan je pokušao da odjaše, pribere se i spremi za nov napad, ali grof je bio bolji
konjanik i njegova kobila potera Džajanovog pastuva pred sobom kao ovčarski pas; nisu se
odmicali jedan od drugog, i grof je i dalje nasrtao na njega.

Džajan je grozničavo kretao štitom, i u njegovoj prostranoj send i pod sopstvenim
staklenim oklopom nalazio je dovoljan zaklon. Ipak, bio je u položaju samo da se brani jer nije
imao koplje kojim bi uzvratio napad. Činilo se da će grof uskoro pronaći spojnicu u oklopu i
zadati smrtonosan udarac.

Džajan odgurnu Tamosov štit i odbaci čoveka unazad taman koliko da mu napadne konja.
Potiljak kobile bio je pod oklopom, ali grlo nije, i Džajan zari u njega okrnjenu dršku koplja.

Džinovski mustang se prope i zagrca, pa se stropošta na zadnje noge i poče mahnito da se
rita prednjim. Tamos je ostao u sedlu dok životinja nije krenula da se sruši, a kada je telesina
udarila o zemlju, on uspe da odskoči.

Trnja je mislio da će to biti kraj, ali Džajan odjaha do svojih poručnika, sjaha i uze
pešadinsko koplje dugo dva metra.

Kad se Džajan krupnim koracima zaputio ka njemu, Tamos je već bio na nogama. Tri
metra dugo konjičko koplje ostavio je u blatu i umesto toga, dok je čekao neprijatelja, iz futrole
na leđima je potegao metar dug anžijski džilit za borbu prsa u prsa.

Džajan zareža, s nogama u stavu kom je otac davno naučio Trnju. Koračao je napred
hitro, sitno, a koplje mu se naslanjalo na ruku kojom je inače držao štit. Ruka mu se toliko brzo
kretala da se gotovo nije ni videla; nasrtao je oružjem slično kao grof dok su bili na konjima i
pretraživao drveni oklop u potrazi za slabim tačkama.

Tamos je dobar deo ovog naleta dočekivao štitom i grudnim oklopom, a sopstvenim
kopljem je ubadao nisko, ciljajući u procep između oklopnih ploča na Džajanovim butinama.

Ipak, Džajan se izvi i skloni ud s putanje oružja. Rukom-štitonošom on dograbi remenje
futrole na Tamosovim leđima i povuče, pa žabi grofu koleno u stomak, i baci ga nauznak na
zemlju, trenutno ošamućenog.

No Džajan opet nije iskoristio prednost, već je kružio dok se grof oporavljao i režeći
ustajao na noge. On se pognu nisko, trupkajući nogama kao mačka.

„Možda neću dočekati zoru, ali nećeš ni ti“, obeća Tamos.
Džajan se štektavo nasmeja. „Imaš ti muda, čine. Kad te ubijem, odseći ću ih i nabiti ti ih
u grlo.“
Tamos nasrnu brzo - brže nego što se Trnji činilo moguće. Simboli na oklopu sada su mu
se blistali, a kratkim kopljem je vitlao, ubadao, parirao.

Džajan je sada samopouzdano odbijao udarce; hitre stope nikad nisu gubile ravnotežu.

Izvio se da izbegne jedan ubod, i zavrteo se, pa snažno udario Tamosa u lice ivicom štita. Grof se
zatetura unazad, i Džajan navali napred, snažno ga bodući po oklopu; batine su bolele premda
nisu mogle da prodru. Saterivao je Tamosa kao životinju u središte kruga.

Grof i sam zauzvrat napade štitom, ali Džajan je bio spreman. On baci sopstveni štit, pa
pruži ruku i ščepa Tamosovu ruku-štitonošu za mišicu. Zavrteo se u pravcu kazaljke na satu,
ispravio ruku, i snažno je nabio Tamosu u procep ispod kacige.

Grof je na tren stajao drhteći, pa se srozao na zemlju.

Konačno je Keran dao znak, i timovi pri kamenobacačima odapeli su još jednu salvu;
burići vrelog katrana rasprsnuše se o trupove neprijateljskih brodova, koji su ulagali poslednji
napor da se domognu luke.

I poremetiše im simbole.
Učinak je bio trenutan. Aban je video sjaj vodenih demona kada su ovi pokuljali ka
ranjivim brodovima i povremeno bi nazreo stvorenja koja bi se tu i tamo promolila na površinu i
pipcima i oštrim kandžama lomila trupove. Nekolicina se usudila da izađe na vazduh taman
koliko da dogmiže na brodove; počistili su palube pred sobom s lakoćom šaramskog bojnog
klina.

Površina jezera pretvorila se u uzavrelu penu, a ljudi i žene vrištali su dok su ih stvorovi
odvlačili naniže.

Onda se, pred njihovim užasnutim očima, površini približio ogroman demon. Voda se
strahotno uzburka i uspenuša, a pipci veliki poput minareta Šarik Hore podigoše gotovo najveće
plovilo, obujmiše trup i stegoše. Paluba se smrvi i raspade se u iverje; zlosrećni mornari bacakali
su se dok ih je čudo usisavalo naniže. Za nekoliko časaka čitav brod beše iščezao ispod
nebrojenih tona vode.

Hevat se mrgodno okrenu Abanu i prostreli ga pogledom. „Hafite, je li ovo tvoje delo?“

Aban proguta knedlu, ali posle prizora kom je upravo prisustvovao, sveštenik ga je teško

mogao zaplašiti.

On se uspravi i stegnu zube. „Jeste, damo. Ne krivi nastavnika Kerana. On se veoma
žučno protivio planu, a Džajanu nismo ni rekli.“

Hevat je samo zurio. Ta pregovaračka taktika bila je dobro poznata Abanu: daš protivniku
kanap da se sam obesi. Ipak, Hevat je bio majstor šaraska i najviši sveštenik u Everamovoj
Magazi. Ako odluči da ubije Abana ovde i sada, Aban ga nikako ne može zaustaviti.

Bolje da ga ubedi kako to nije dobra zamisao.

„Vidi“, kaza Aban i pokaza pometnju na vodi. Prema uputstvima, Keran i zarobljeni
brodovi punom brzinom su se dali u povlačenje kada su demoni prionuli na mahnito ždranje.
„Većina zarobljenih brodova je na bezbednoj udaljenosti, a neprijateljska flota je uništena. Ono
malo preostalih već hita nazad prema domu na vodi. Čak i Šaramska tuga beži od nas, i, koliko se
meni čini, kapetanica Delija nam ovog puta ne pokazuje grudi.“

„Bacio si naše neprijatelje alagaijima“, reče Asavi tiho, preteći. „Prepustio si ih Naj.“

„Jesam“, kaza Aban. „Nije bilo izbora ako smo hteli da pobedimo i spasemo dovoljno

brodova da privedemo ovu pat-poziciju kraju. Je l’ trebalo naše ljude da ostavim da ginu?“
„To su šarami“, reče Hevat. „Duše su im pripremljene i znaju cenu rata.“
„Baš kao i ja“, reče Aban. „Znam cenu, i platio sam pobedu koliko sam morao. Ovi ljudi

su napali u noći, o zatamnjenju. Nisu nam braća, nisu Najini neprijatelji. Uistinu, služe njoj, i
zato sam ih njoj i prepustio.“

On uperi prst u Hevata; ova prosta kretnja svejedno je, po evedžanskom zakonu, jednom

dami dovoljan razlog za ubistvo hafita. „Platio sam cenu radi naših ljudi, i platio sam je radi

tebe.“

„Radi mene?“, upita Hevat.
„I radi šaram kaa, pa čak i radi Kerana, koji bi odbio da izvrši naređenje da mi se nije
zarekao na poslušnost. Svi vi možete da odete Tvorcu bez tereta na duši. Hafit, koji i nema dušu,
poštedeo vas je te odgovornosti. Kada konačno dohramam do kraja samotnog druma, nek mi
Everam sudi.“
Hevat je dugo zurio u njega, i Aban se pitao hoće li možda uskoro pred Tvorca. Ali onda
se dama okrenu Asavi i upitno je pogleda.
Dama’ting ga je motrila ispitivački; Aban se iz petnih žila trudio da se ne vrpolji.
Ona naposletku klimnu glavom. „Hafit istinu zbori. Već je osuđen da sedi pred kapijama
raja dok se Everam ne sažali i ne podari mu još jedan život. Takva je inevera.“
Hevat nešto progunđa, pa priđe prozoru i položi dlan na staklo, zagledan u zapaljene
brodove.
„Ovi ljudi nam nisu bili braća“, saglasi se on naposletku. „Nismo ih mi terali da napadnu
noću. Inevera.“
Aban odahnu; nije ni znao da je zadržavao dah.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE
DAMA U TAMI

334. P.P.
Zima

„Rekli su da sam posle Amana rodila tri ćerke zato što me je Everam prokleo“, saopšti
Kadživa svetini i mahnu rukom ka Imisandre, Hošvi i Hanji. Sveta majka bila je odevena u prostu
crnu vunenu tkaninu. Na sebi je imala beli veo kakav su nosile kai’ting, ali za razliku od drugih
žena od Amanove loze, Kadživa je počela da nosi i beli turban.

Dok je s krunskog podijuma posmatrala svetu majku kako blagosilja gozbu o
zatamnjenju, Inevera je priželjkivala da je negde drugde, ma gde. Već hiljadu puta je čula isti
ovaj govor iz usta glupave žene.

„Ali ja sam uvek govorila ovo: Everam me je blagoslovio sinom tako veličanstvenim da
mu braća i ne trebaju!“ Iz gomile na ove reči provali urlik odobravanja, ratnici zatrupkaše
nogama i zazveketaše kopljima po štitovima, a žene zapljeskaše i deca zaklicaše.

„Zahvaljujemo se Everamu na hrani koju ćemo kušati, raskošnijim namirnicama od
mnogih koje smo imali na raspolaganju pre nego što nas je Aman poveo iz Pustinjskog Koplja u
zelenpredele“, nastavljala je Kadživa. „Ali hvala i ženama koje su tako marljivo pripremile
gozbu.“

Još pljeskanja. „Hvaljene neka su Šaram ting koje se hrabro bore u noći, ali Tvorcu se
može odati počast i drugačije. Supruge i kćeri ratnicima obezbeđuju pune stomake, čiste im kuće
a kolevke im pune decom. Danas ukazujemo čast muškarcima koji nas štite od alagaija, ali isto
tako i ženama koje su ih donele na ovaj svet i dojile ih, koje su ih naučile časti, dužnosti i ljubavi
prema porodici. Ženama skromnim i čednim pred Everamom, temelju na koji se oslanjaju naši
ratnici.“

Klicanje se pojača; žene su urlale od ljubavi i odanosti. Inevera je u neverici gledala
pojedine kako neskriveno plaču.

„Prevelik broj zaboravlja ko smo i odakle smo došli, sklanja velove s lica i zavidi
severnjakinjama na napadnim haljinama. Ženama koje se usuđuju da nose šarene boje, kao da su
sama damadža!“ Kadživa mahnu rukom ka Ineveri, i uslediše siktaji i povici negodovanja. Bili
su upućeni ženama lišenim čednosti i Inevera je to znala, ali nije mogla a da se ne nakostreši što
su zašištali na pomen njenog imena.

„Damadža je mudro postupila što je svetoj majci dala ovaj zadatak“, reče Ašan. „Narod je
veoma voli.“

Inevera i nije bila baš sigurna koliko je to mudro. Činilo se sasvim neškodljivo zamoliti
Kadživu da planira gozbe. To je trebalo da je zaokupi, pa da se više ne mota Ineveri oko nogu.
Ipak, ta budala od žene nekako je uspevala da neobrazovanim nastupom i zastarelim vrednostima
osvoji srca ljudi. Njihovom narodu bilo je vreme za promenu. Ako hoće da pobede u Šaraku
sunca, ne mogu zadržati običaje koje su razvili za mnogo vekova izdvojenosti u Pustinjskom
Koplju.

Kadživa nije pokazivala nikakav znak da se bliži kraju, već se zagrevala za svoju
propoved kao kakav dama koji je ulovio Šarame s kockicama i kuzijem u ruci. Iako praznoglava,
Kadživa je mogla da govori satima ako je neko ne zaustavi.

Inevera ustade i svetina se istog časa stiša, žene popadaše na kolena i spustiše šake na
pod, a svi muškarci, od damadžija do Šarama, duboko su se klanjali.

Ovaj prizor nekad ju je umirivao. Podsećao ju je na njenu moći i božanski položaj. Ipak,
moć se ponekad ogleda u klicanju gomile. I previše moći, može biti, za jednu prostu ženu kao
Kadživa.

„Sveta majka je uistinu skromna“, reče Inevera. „Jer niko nije marljivije od Kadžive radio
na pripremi ove veličanstvene gozbe.“ Svetina opet zarika, i Inevera zaškrguta zubima. „Ako
hoćemo da joj odamo najveću počast, posedajmo za trpezu. U Everamovo ime, neka gozba
otpočne.“

„Bojim se da smo ovim možda pustile duha iz lampe i sad nema nazad“, reče Inevera.
Njena majka Manva pijuckala je čaj. Prvi put je bila u poseti kraljevskim odajama, ali ako
je okolna raskoš ostavljala na nju ikakav utisak, ona to ničim nije odavala.
„Pošto sam imala posla s tom ženom neposredno, moram se složiti“, reče Manva.
Manvina šatra na Novom bazaru snabdevala ih je mnogim priborom, te je ona tako i dobila

pozivnicu. Njenog hafitskog muža Kasada zamolili su da ne prisustvuje.

Bilo je opasno krišom je odvesti na privatnu audijenciju, ali Ineveri je majka sad bila

potrebnija nego ikad. Kroz tajni prolaz doveo ju je evnuh pod dejstvom opijata. Kad se probudi,
neće se sećati žene, a sa ovolikim velovima na licu, Manva će izgledati isto kao i svako drugi
kada se iz prolaza išunja u javni deo palate.

„Isprva sam mislila da se loše cenka, ali pošto sam istrpela nekoliko njenih razmaženh

napada besa, vidim da sam joj nedovoljno naplatila.“ Manva odmahnu glavom. „Plašim se da
sam ti u ovom slučaju dala rđav savet, kćeri. Odbiću ti ga od duga.“

Inevera se osmehnu. Uvek su se tako šalile: Manva je terala Ineveru, damadžu, da plete
palmino lišće kad god bi ćerka došla po savet.

„Nije to gluma“, reče Inevera. Manva ju je još kao dete naučila kako napad razmaženog
besa može da pomogne pri cenkanju, ali ti napadi su uvek bili proračunati. Ko se dobro cenka,
nikad ne izgubi živce.

Kadživa svoju narav nije umela da obuzdava.
„A narod je svejedno obožava“, kaza Manva. „Čak i dama’ting skaču na svaku njenu
reč.“
„Naj me odnela ako mi je jasno zašto“, reče Inevera.
„To ti je prosto“, reče Manva. „Naš narod u ovim vremenima proživljava velike promene,
i mnogi ostaju bez tačke oslonca. Kadživa im ga pruža i govori jezikom gomile. Kreće se među
ljudima, poznaje ih. Ti vreme provodiš ovde u palati, izdvojena od njih.“
„Da nije Izbaviteljeva majka, otrovala bih je i završila s tim“, reče Inevera.
„Amanu nipošto ne bi bilo drago kad se vrati“, reče Manva. „Čak ni ti ne bi tako nešto
uspela da sakriješ od božanskog vida Šar’dame Kaa.“
„Ne.“ Inevera obori oči. „Ali Aman se neće vratiti.“
Manva je iznenađeno pogleda. „Šta? Jesu li ti to kockice rekle?“
„Ne baš neposredno“, reče Inevera. „Ali su pominjale leš Šar’Dame Kaa, i ne vidim ga ni
u jednoj budućnosti. Izuzev nekim Everamovim čudom, naš narod će morati dalje bez njega dok
ne stvorim drugog.“

„Ne stvoriš?“ zapita Manva.
„Od svih zagonetki koje su mi kockice otkrile“, reče Inevera, „nijedna me nije tako jako
pogodila kao spoznaja da se Izbavitelji stvaraju, a ne rađaju se takvi. Kockice će me odvesti do
njegovog naslednika i pokazaće mi kako da ga oblikujem.“
Inevera je očekivala da Manva zgranuto dahne, isto kao ona sama nekada, ali Manva je,
kao i obično, ovaj podatak primila uz nešto gunđanja i nastavila dalje. „Ko će onda to biti?

Sigurno ne Ašan. Džajan? Asom?“

Inevera uzdahnu. „Onog trena kad sam bacila kockice da devetogodišnjem Amanu
pogledam sudbinu, videla sam koliko bi visoko mogao leteti. Pomislila bih da je to srećna
slučajnost, ali posle višegodišnjeg traganja, isto se desilo s još jednom osobom - s Par’činom, kad
je bio maltene mlađi nego Asom sada. Nikad pre niti posle te dvojice nisam videla muškarca ili
dečaka za kog bih se makar ponadala da bi mogao poći Izbaviteljevim stopama. Neki moj sin
možda će i morati da zauzme presto, ali samo će ga čuvati za onog koji će doći potom.“

„Niko svojevoljno ne ustaje s prestola kad jednom zasedne“, reče Manva.
„I stoga nameravam da ih odbijam od njega što je duže moguće“, kaza Inevera. „Daće
Everam, još ima vremena. Nijedan dečak nije se nešto naročito dokazao. Bez velikih dela, neće
moći da preotmu andri vlast. Brine me kako da zadržim Kadživu pod paskom.“
„Predlažem ti ovo krajnje nerado“, reče Manva, „ali odgovor lako može biti ovaj: treba da
provodiš s njom više vremena.“

Inevera je belo zurila u nju.
„I da nosiš malčice skromniju opravu.“ Manvin osmeh protezao se samo na krajičke
usana, ali bez ikakve sumnje je bio tu.

Ašija je bezizražajno gledala Asoma kako se poseca po ruci i cedi krv Melan na kockice.
Muž joj je ovo često radio otkako su dobili vesti o neminovnom napadu na Dokograd u
bliskoj budućnosti. Asomove ruke bile su u zavojima.
Asom i Asukadži opčinjeno su piljili u postupak. Pošto je odrasla u dama’tinškoj palati,
Ašija je obred bacanja kockica videla nebrojeno puta, ali čak je i njoj privlačio pogled. Bilo je u
alagai horama izvesne lepote i zagonetnosti. Pratila je kockice pogledom kada je Melan bacila i
zadržavala je dah u iščekivanju onog uzbudljivog trenutka kada ih Everamova ruka skrene s
prirodne putanje.
U srcu je znala da moć proizilazi iz kostiju i simbola, ali Ašija nije verovala da iko izuzev
Everamovih nevesta može da prizove Njegovu ruku. Za svakoga drugog to bi bile samo kockice.
No uprkos svoj moći i bliskosti sa Everamom, Ašija nije zavidela dama’ting na beloj
odori i na krvi dama u venama. I ona je iskusila Everamov dodir. Brujao je kroz nju dok ubija
alagaije. Ne magija, premda je i ona po sebi bila opojna. Obuzeo ju je čak i one prve noći kada je
ubijala kopljem bez simbola. Nekakav osećaj da postupa ispravno potpuno ju je preplavio,
istinski spokoj i uverenje da postupa po Njegovoj volji. To joj je bila životna svrha. Dar šaramske

krvi.
Melan diže pogled; pri svetlosti simbola, lice joj se zasija crveno. „Noćas. Račvanje

nastupa sada ili nikada. Kada se Džajan vrati, doći će da zauzme presto od lobanja. Ako ne budeš
delao večeras, njegov je.“

Na tren Ašija je izgubila središte svog bića; jedno sećanje je preplavi.

„Pusti ga da te pobedi“, rekla je damadža Ašiji.

„A?“, zapita Ašija. Tek što su joj dodelili zvanje šaram ting, i trebalo je da nju i njene
kopljaničke posestrime prvi put pošalju mladom šaram kau.

Inevera je prisvojila devojke kao telesnu gardu, ali svejedno su bile Šarami i stoga
potčinjene Džajanu. Trebalo je da ih te noći on ’proceni’ da prosudi koliko vrede i gde bi ih
postavio u alagai’šaraku.

„Džajan je gord“, reče Inevera. „Želeće da te nadvlada pred sestrama kako bi bio siguran
da mu nisi pretnja. Izazvaće te na sportsku borbu, navodno da bi procenio kako vladaš šaraskom,
ali će borba biti odistinska.“

„A ti hoćeš da... izgubim?“ Neizvodljivo. Nezamislivo. Koliko godina je bila prinuđena da
izigrava slabića - stidljivu nevestu puš’tinga Asoma? Damadža je obećala da će se to promeniti
kad dobije koplje.

„Zapovedam ti da izgubiš“, reče Inevera, sada oštrijim glasom. „Pokaži mu kakvoga si
kova. Zasluži njegovo poštovanje. A onda izgubi. Ako ne izgubiš, ubiće te.“

Ašija proguta knedlu, svesna da bi valjalo ćutati i klimati glavom. „A ako ubijem ja
njega?“

„On je Izbaviteljev sin prvenac“, reče Inevera. „Ubiješ li ga, svaki Šaram i dama u Kraziji
zahtevaće tvoju glavu, a Šar’Dama Ka im je neće uskratiti.“

Nije pomenula svoju ulogu, ali Džajan je bio i njen prvenac. Ašija je znala da Ineveri

najstariji sin ide na živce, ali žena ga je svejedno volela.

„Ova zapovest nanosi bol tvom šaramskom srcu, znam“, reče Inevera. „Ali je dajem iz
ljubavi. Ja sam damadža. Tvoj ponos i tvoj život su moji.“ Ona blago položi ruku Ašiji na rame.

„Ovo prvo cenim manje nego ono drugo. Everam ima plan za tebe, a taj plan nije da umreš zarad

sujete jednog muškarca.“

Ašija klimnu glavom i zbaci joj ruku s ramena dok se spuštala na kolena, pa stavi ruke na

pod i pritisnu čelo među njih. „Kako damadža zapoveda.“
Nije bilo mnogo svedoka. Džajan je znao da su šaram’ting u milosti njegovog oca i nije

želeo javno da ih bruka. Bili su prisutni samo ona, Šanva, Džajan, Džarim i Hasik. Šanvin otac

Šandžat, prvi među kai’Šaramima, po pravdi je trebalo takođe da bude tu. Njegovo odsustvo
dovoljno je govorilo samo po sebi.

Šaram ka i dvojica elitnih Izbaviteljevih kopalja. Čak i kad bi, pre nego što neko digne
uzbunu, ona i Šanva mogle sve da ih pobiju - a ona svakako nije bila sigurna da je tako nešto

moguće - na desetine ratnika videlo ih je kako ulaze u odaju. Istinsko bekstvo bilo je nemoguće.
Kada su obe žene položile ruke na pod ispred njega, Džajan se iskezi. „Moje stidljive

rođake! Rođake koje se trzaju na svaki šum i nikad ne govore glasnije od šapata. Ko bi izuzev
Everama mogao i zamisliti da ste godinama tajno učile šarasak?“

„Tajne dama’tinške palate su mnogobrojne“, reče Ašija.
Džajan se tiho zacereka. „Ne sumnjam.“ On otkači kopču ogrtača i raskopča oklopljenu
odoru, pa stade golih grudi, u čakširama. „Ali dok ste vi učile od žena, mene je školovao sam
Šar’Dama Ka. Ako treba da vam pronađem mesto u šaraku, moram da ocenim koliko ste vične.“
On pruži ruku i pozva ih pokretom.

Ujednačeno dišući, Ašija ustade. I ona je skinula ogrtač i štit zabačen na rame, pa ih
dodala Šanvi. Nije skidala odoru, ali je iz mnogobrojnih džepove izvežbano i hitro i povadila

keramičke oklopne pločice i uredno ih naslagala jednu na drugu na podu.
Kada je ustala, bila je lakša; ona kliznu napred i poče da kruži u smeru suprotnom od

Džajanovog.

Imao je valjan stav. Džajan nije lagao - zaista ga je podučavao Šar’Dama Ka, a ujak mu je
bio najveći poznati majstor šaraska. Možda i može pošteno da pobedi. Neće osramotiti Enkida
ako izgubi od Izbaviteljevog sina, a Ašija bi radije odistinski izgubila nego ih oboje obeščastila
tako što će predati borbu.

No onda on nasrnu na nju; Ašija je bila brža. Nagonski ga je potplela i zabila mu nožni

prst u tačku preseka, na šta mu stopalo za tren oka obamre. Usput je izgubio ravnotežu, i Ašija
mu je ukrala energiju, pa mu podvukla ruku pod pazuh i istom tom energijom ga bacila na leđa.

U sobi zavlada muk. Muškarci su izgledali preneraženo: očekivali su sasvim drugačiji
ishod. Ašija se pitala da nije već otišla predaleko; pitala se hoće li je muškarci možda ubiti ne bi
li zaštitili obraz svog šaram kaa.