Peter V. Brett - Demonski ciklus - 4. Presto od lobanja

DVANAESTO POGLAVLJE
KAKO SREDITI UVALU

333. P.P.
Jesen

„Treba da sam u lovu“, zareža Vonda, „ne da odgovaram na ista pogana pitanja iz noći u
noć i bakćem se s kantarima ko tvoji pacijenti kad ‘oće da povrate snagu.“

„Drugačije ne možemo dobiti tačne rezultate, dušo“, reče Liša i pribeleži nešto u svoj
radni dnevnik. „Molim te, dodaj još jedan teg na tas.“

Kroz naočare za magijski vid Liša je gledala svoju mladu telohraniteljku kako diže dvesta
i pedeset kilograma onako kako bi neka druga žena otvorila teška vrata; sva se žarila od magije.
Već nedelju dana Liša je crnolistom iscrtavala simbole Vondi na koži i pažljivo zapisivala
rezultate.

Arlen ju je naterao da se zakune kako neće crtati simbole na koži, a onda se okrenuo i
uradio to isto Reni Kožar. Ako je postupak toliko opasan koliko on tvrdi, zar bi sopstvenu
nevestu izlagao riziku?

Nameravala je to da ga priupita pre nego što prekrši reč, ali Arlena nije bilo već mesec
dana; sakrio je od nje svoje istinske planove. Čak ju je i Rena lagala u lice. Kad se o zatamnjenju
ni jedno ni drugo nije pojavilo, došlo je vreme da ona preuzme stvari u svoje ruke.

Svi ste vi Izbavitelji, rekao je Arlen žiteljima Uvale, ali je li ozbiljno mislio? Zaista?
Govorio je kako čitavo čovečanstvo treba da udruži snage, ali je sebično zadržao za sebe tajne
svoje moći.

I tako je Liša već nedelju dana pratila Vondu ne bi li ustanovila osnovne vrednosti njenog
metabolizma - snagu, brzinu, preciznost i izdržljivost. Koliko u proseku dnevno spava. Koliko
hrane unosi. Sve podatke koje je uspevala da prikupi.

A onda je počela sa crtanjem simbola. Isprva samo malo. Čini pritiska na dlanovima. Čini
udarca na pesnicama. Postalo je hladnije, i Vonda je danju lako skrivala mrlje od crnolista ispod
rukavica.

Noću su same išle u lov, šunjale se i izdvajale usamljene utrobnike kako bi pažljivo
isprobale učinak. Vonda se isprva borila dugim nožem u desnici, a manje spretnom rukom je
udarala, šamarala i uopšte isprobavala od kakve joj je vajde.

Uskoro se samopouzdano borila bez oružja i iz noći u noć postajala je sve snažnija i brža.
Noćas je sprovela u delo najsilnije ubistvo do sada - golim rukama je smrvila lobanju šumskog
demona.

Vonda je spustila šipku i tas na tlo, pa prišla pažljivo nagomilanim čeličnim tegovima.
Svaki je težio tačno dvadeset pet kilograma, ali Vonda uze po dva u svaku ruku lako kao što bi
Liša ponela tacne za čaj.

„Dušo, jedan po jedan“, kaza Liša.
„Mogu ja mnogo više da dignem“, obrecnu se Vonda, primetno razdraženim glasom. „Što
da dižem jedan po jedan, protračiću celu noć? Mogla bi’ da budem napolju i da ubijam demone.“
Liša opet nešto zapisa. Već jedanaesti put za sat vremena Vonda je pomenula ubijanje. Za
nekoliko časaka je upila u sebe više magije nego čitava patrola drvoseča za celu noć, ali umesto
da joj to bude dosta - ili previše, kao što je Liša predvidela - ona je samo očajnički želela još.
Arlen ju je upozoravao na to. Nalet magije u telu stvara zavisnost - imala je prilike da iz
prve ruke to vidi kod drvoseča. Ratnici je upijali posredno, kroz oružje ojačano činima. Pretvarala

ih je u savršene verzije samih sebe, zaceljivala im rane, pa čak im i privremeno davala nadljudsku
snagu i brzinu.

Ipak, čini na koži bile su nešto sasvim drugo. Vondino telo crpio je magiju neposredno,
bez imalo gubitka do kog je dolazilo posrednim upijanjem. Postala je lavica među kućnim
mačkama, ali znaci zavisnosti bili su zastrašujući.

„Vonda, za večeras si dovoljno ubijala“, kaza ona.
„Nije još ni ponoć!“, reče Vonda. „Mogla bi’ da spašavam živote. Zar nije to hitnije od tih
črčkarija na papiru? Kô da te nije ni briga...“
„Vonda!“ Liša pljesnu rukama tako snažno da devojka poskoči.
Vonda obori oči i uzmaknu za korak. Ruke su joj se tresle. „Majstorice, stvarno mi je...!“
Ona grcnu i reči joj prerastaše u jecaj.
Liša joj priđe i raširi ruke da je zagrli.
Vonda se ukoči i koraknu nazad. „Molim te, majstorice. Nisam sva svoja. Samo slušam
sebe kako pričam s tobom. Napila me magija. Mogla bi’ te ubiti.“
„Nikad ti ne bi meni naudila, Vonda Drvosečo“, kaza Liša i stisnu je za ruku. Noći mu,
devojka se tresla kao preplašen zec. „Zato samo tebi na celom svetu verujem dovoljno da na tebi

isprobavam ovu moć.“
Vonda je ostala kruta i sa sumnjom je gledala u Lišinu ruku. „Sva sam se uzrujala. Baš

jesam. A ne znam ni što.“ Prepadnutim očima ona pogleda u Lišu. Uprkos veličini, snazi i
hrabrosti, Vonda je imala samo šesnaest godina.

„Ne bi’ te ja nikad udarila, ni mrtva, majstorice Liša“, reče, „al’ možda bi’ te... prodrmala
il’ tako nešto. Nisam ni svesna kol’ko sam jaka ovog trena. Mogla sam ti ruku otkinuti.“

„Vonda, istočila bih magiju iz tebe pre nego što bi se to desilo“, reče Liša.
Vonda je iznenađeno pogleda. „Možeš to?“
„Naravno“, reče Liša. Mislila je da može, ako ništa. Ako ne, imala je pri ruci igle
umočene u opijate i prah za oslepljivanje,. „Ali na tebi je da se postaraš da se nikad ne ukaže
potreba. Magija će probati da te zanese, ali moraš računati na to unapred, kao kad gađaš iz luka
na vetru. Možeš li?“

Na ovo poređenje Vonda kao da se razvedri. „Jašta, majstorice. Kô da gađam iz luka.“
„Nisam ni sumnjala“, reče Liša i vrati se radnom dnevniku. „Molim te, dodaj novi teg na
tas.“

Vonda pogleda dole i, kako se činilo, iznenađeno shvati da u svakoj ruci još drži po dva
tega od po dvadeset pet kilograma. Ona stavi jedan na tas, ostale poreda jedan na drugi, i opet

diže kantar.

Liša je pokušala da uzme pero, ali prsti su joj bili kruti od napetosti. Ona stegnu pesnicu

tako jako da joj zglobovi zapucketaše, razgiba prste, i tek onda umoči pero u sveže mastilo. Vena
na slepoočnici joj je pulsirala, i znala je da joj se sprema glavobolja.

O, Arlene, zapita se ona. Kako li ti je bilo kad si kroz ovo prolazio sam?

Ispričao joj je deo, u onim mnogobrojnim noćima kada su, kod nje u kolibi, podučavali
jedno drugo simbolizmu i demonologiji. Između časova su, kao dragan i dragana, delili jedno s
drugim svoje nade i priče, ali nikad se nisu ni uhvatili za ruke.

Arlen je sedeo na svom kauču, a ona na svom, sa stolom pažljivo postavljenim između
njih.

Ipak, ona bi ga uvek otpratila do vrata i zagrlila ga na rastanku. Ponekad - samo ponekad -

on bi joj zario nos u kosu i udahnuo. U tim trenucima je znala da će prihvatiti lak, kratak
poljubac, i uživaće u na njemu na tren pre nego što se izmakne da to ne bi preraslo u nešto drugo.

Nakon što bi otišao, ležala je budna u krevetu, osećajući mu usne na svojima, i zamišljala

da je on pokraj nje. Ipak, to nije dolazilo u obzir. Arlena su, kao i Vondu, mučili razni strahovi i
promenljiva raspoloženja, bio je prestravljen da će je povrediti, ili joj napraviti dete zagađeno
magijom. Njeni predloži da popije pomov čaj nisu bili dovoljni da ga ubede.

No, kao i crtanje simbola po koži, sve se izmenilo s pojavom Rene Kožar. Bila je snažna

gotovo koliko i on, i mogla je podneti žestinu koju se on plašio da ispolji u strastvenom odnosu s
Lišom. Čitava varoš je znala kakvu buku to dvoje prave.

Tvorca mu, Arlene, kud si otišao?, pitala se ona. Trebalo je štošta da ga pita, a samo on ili

Rena bi razumeli.
Baš me briga ako se nikad više ne poljubimo, samo dođi kud.

„Baci pogled na ovo“, reče Tamos. Stajao je bez košulje; Liši je trebao časak da shvati
kako u ruci drži novčić. On ga baci na krevet, a ona ga uhvati.

Bio je to običan anžijski klat, drven i lakiran. Ipak, umesto grba bršljanskog prestola u
njega je bio utisnut uobičajen simbolistički zaštitni krug jasnih, oštrih linija.

„Ovo je sjajno!“, reč Liša. „Niko više nikad neće noću ostati bez čini - moći će svaki
novčić u kesi da upotrebe kao uzor.“

Tamos klimnu glavom. „Tvoj otac je napravio prvobitni kalup. Imam pola miliona
spremnih da se puste u promet; prese rade danju i noću.“

Liša obrnu novčić i naglas se zasmeja. U njega je bio ugraviran Tamosov lik, strogog,
očinskog izraza. „Izgledaš kao kad neko iz Uvale zaboravi da se pokloni.“

Tamos zagnjuri lice u ruke. „Majčina zamisao.“
„Čudo nije tražila vojvodino lice“, kaza Liša.
Tamos odmahnu glavom. „Prebrzo ih pravimo. Trgovački esnaf se plašio da će se
vrednost vojvodinih klatova stropoštati ako bi imali bilo kakve veze s novčanom pomoći koju
Uvala dobija.“
„Dakle, novčići su Anžijeu bezvredni“, reče Liša.
Tamos slegnu ramenima. „Jedno izvesno vreme, ali nameravam da njihovu vrednost

podignem do vrednosti krazijskog zlata.“
„Kad smo kod toga“, kaza Liša. „Smit danas opet hoće da se žali kako mu Šamava krade

posao.“
Tamos sede na krevet, obgrli Lišu rukom i privuče je k sebi. „Navaljivao je da Arter doda

to na dnevni red. Ne mogu reći da nije u pravu. Trgovina s Krazijcima nosi izvesne opasnosti.“
„Kao i odbijanje trgovine“, reče Liša. „To što želimo pristojne odnose s Krazijcima i

poslovne veze u Everamovom Daru - a one se stvaraju trgovinom - ne znači da neminovno
puštamo da nas povale.“

Tamos je prodorno pogleda i ona zažali zbog izbora reći. Da nas povale. Glupačo. Što mu
samo ne pljusneš to u lice, kao što bi majka uradila?

„Pored toga“, dodade ona brzo, „Smitovi porivi su daleko od poštenih. Manje ga zanimaju
politika i bezbednost, a više da spreči napredak suparnice.“

Neko pokuca na vrata spavaće odaje. U početku veze sa grofom, Liši je bilo neprijatno
zbog slugu, naročito kad je razodevena. Ipak, sad se već beše navikla na neprestano, jedva
primetno prisustvo Tamosovog osoblja. Većina bliskih slugu radila je za porodicu već
pokolenjima, i njihova odanost uopšte se nije dovodila u pitanje.

„Prepusti ih meni.“ Liša navuče čarape i haljinu, pa zazvoni. Bešumno uđe lord Arter,
Tamosov batler, s jednom starijom služavkom. Tarisa je bila Tamosova dadilja još otkako je bio
u povoju. Grof je spadao među najmoćnije ljude na svetu, ali još bi poskočio kad bi mu Tarisa
podviknula da ispravi leđa.

„Vaša visosti i moja gospo.“ Oborenih očiju Arter otkliza preko sobe, ne usuđujući se ni
da baci pogled na Lišina razgolićena leđa dok je Tarisa prilazila da joj pritegne uzice.

„Kako je moja gospa od jutros?“, zapita žena. Glas joj je bio ljubazan, i ma šta ona mislila
o tome što zatiče neudatu ženu u grofovoj spavaćoj sobi, nije pokazala ni nagoveštaj. Naravno, na
kakvom je glasu Tamos bio, verovatno je viđala i štošta daleko gore.

„Odlično, Tarisa, a ti?“, kaza Liša.
„Bila bih bolje kad biste me pustili da preduzmem nešto u vezi s tom kosom“, reče starica
i nasrnu četkom na Lišine tamne kovrdže. „Stvarno se dosađujem otkako visost više ne broji na
prste i sam briše sopstvenu zadnjicu.“

„Dado, molim te“, proštenja Tamos i zagnjuri glavu u dlanove. Arter se pretvarao da ništa
ne primećuje, a Liša se zasmeja.

„Jeste, dado, molim te nastavi“, reče ona. „Radi sve što hoćeš, samo mi u najsitnije detalje
prepričaj kako si učila njegovu visost da koristi nošu.“ Posmatrala je staričino lice u ogledalu.
Dok je umešno delila i ukosnicama pričvršćivala Lišinu kosu, boriće od smeha joj se produbiše.
Tarisa je više od svega volela da priča priče o gospodarevom detinjstvu.

„Zvala sam ga mali vatrogasac“, reče Tarisa, „pošto je prskao kao crevom po...“

Tarisa je imala mnogo priča da ispriča, ali dok je dadilja govorila, spretni prsti nisu joj
mirovali. Lišina kosa bila je nameštena u složenu, prefinjenu frizuru, lice napuderisano a usne
zatamnjene. Žena ju je nekako ubedila i da obuče novu haljinu - jednu među mnogobrojnim
Tamosovim poklonima.

Sve to doterivanje i šepurenje po dvoru nekada bi za nju bili nešto najgore na svetu, ali
polako je vreme provedeno s Tamosom, uvek usredsređenim na modu, počelo da joj podriva
bedeme. Bila je predvodnica, i narod ju je poštovao. Nije nikakva sramota da izgleda najbolje što

može.
Kada je Liša izašla iz Tamosovih odaja, Vbnda je već čekala i bez reči je krenula za njom.

Devojka je delovala smirenije - Liša ju je poslala da se prošeta po suncu, kako bi sagorela
prekomernu moć, dok se ona sastane s grofom. Vonda se nije zavaravala kako ona i Tamos
provode vreme, ali kao i Arter i Tarisa, nikad to nije pominjala, niti ju je osuđivala.

Tamos se unutra još baktao oko odeće i potkresivao svaku-svakcijatu dlačicu brade, iako
je Liša znala pravi razlog: kako bi ostavio savetnike da malo popričekaju, pa se tek onda ušetao, a
i kako bi ona stigla da tajno ode i potom uđe kako dolikuje.

Liša je na sporedna vrata izašla u svoj lični vrt s lekovitim biljem unutar grofovih zidina.
Bila je krunska travarka i zdravlje Njegove visosti bilo je njena odgovornost, te je bilo savršeno

normalno da je, na putu do glavnih vratnica, vide kako izlazi iz vrta.
Tajna je bila javna, i ovakve obmane delovale su bespotrebno, ali, za divno čudo, upravo

je Tamos navaljivao da se pretvaraju - ako ništa, ono da bi skinuo majku s vrata. Arejn je, činilo
se, odobravala što su par, i - koliko je Liša poznavala staricu - nije je bilo briga čime se oni bave
u krevetu, ali na dvoru se sve svodi na spoljašnji izgled.

Liši ruka odluta prema stomaku. Uskoro će narasti i naterati ih na delanje. Svi će uzeti
zdravo za gotovo da je dete grofovo, i sa svih strana će ih pritiskati da se venčaju. Kad se to desi,
moraće da bira između dva zla.

Tamos je bio dobar čovek. Ne briljantan, ali snažan i častan. Bio je gord i ohol, zahtevao
je od podanika da mu se klanjaju, ali bi u noći i za najbednijeg dao život. Liša je shvatila kako
više od svega želi ostatak života da deli s njim krevet i presto, i da zajedno budu na čelu Uvale.
No, kada se rodi Amanovo dete maslinastog tena, sve će se raspasti. Liša je dobro znala kako je
kad si predmet skandala u Uvali, ali ovo... Ovo joj neće oprostiti.

No druga mogućnost - da razotkrije ko je otac deteta dok joj je još ranjivo, u materici -
bila je još i opasnija. Inevera i Arejn bi želele dete mrtvo, a rado bi poslale i Lišu za njim.

Liši se trznuše mišići slepoočnice. Jutarnja mučnina je lagano prestala, ali kako je
trudnoća napredovala, glavobolje su bivale gore nego ikad i otpočinjale su i na najmanji znak
napetosti.

„Majstorice Liša!“ Darsi je čekala kod stubova kraj glavnog ulaza u grofov konak.
Premećući papire po rukama, krupna žena nezgrapno načini kniks. Liša je bila gotovo izlečila nju
i druge travarke od takve bespotrebne zvaničnosti, no onda je u Uvalu došao grof; navikao na
dvorski život, Tamos je očekivao da se prema njemu tako i postupa, i bilo je teško odvići ga od
toga. Sada je, kud god bi Liša prošla, za njom ostajao trag od naklona i kniksova.

„Tražila sam te u bašti“, reče Darsi. „Valjda te nisam videla.“
Liša udahnu duboko i srdačno, spokojno se osmehnu. „Dobro jutro, Darsi. Je l’ mi dobro
vodiš računa o bolnici?“
„Dajem sve od sebe, majstorice“, reče Darsi, „Ali treba mi tvoj savet o desetak stavki.“
U hodu je počela da dodaje Liši papire, i pre nego što su stigle do dvorane za savetovanje,
desetak se pretvorilo u dvadesetak. Liša je vodila zabeleške o slučajevima, odobravala promenu
rasporeda smena i raspodelu sredstava, potpisivala prepiske, i sve ostalo što bi Darsi tutnula pred

nju.
„Jedva čekam da se Vika vrati iz Anžijea“, progunđa Darsi. „Nema je već mesecima!

Nisam ti ja za ovo. Bolje mi leži da nameštam kosti i rešavam svađe između šegrtkinja nego da
planiram raspored smena i skupljam dobrovoljce da daju krv i pomažu oko ranjenika.“

„Koješta“, kaza Liša. „Niko bolje od tebe ne namešta kosti, istina, ali grešiš ako misliš da

valjaš samo za to. Ne bih preživela proteklu godinu bez tebe, Darsi. Samo u tebe imam poverenja

da mi kažeš ono što se ostali plaše da izgovore.“
Darsi se zakašlja i pocrvene u licu. Praveći se da ne primećuje, Liša joj dade vremena da

se pribere. Kako se ova postavila, Liša vide da ne hvali ženu ni blizu koliko bi trebalo. Darsi ju je
ponekad nervirala, ali govorila je isključivo istinu, i zasluživala je to da čuje.

Kad su stigle do dvorane za savetovanje, ona se poslednji put okrenu Darsi. „Travarenje

je zakazano?“
Darsi klimnu glavom. „U svakoj bolnici tog dana radiće šegrtkinje. Gotovo sve travarke

planiraju da prisustvuju.“
Liša se osmehnu. „Ni reči o tome unutra.“
Darsi klimnu glavom. „Travarska posla.“
Kad su otvorile vrata, ostali članovi saveta već su bili prisutni. S lordom Arterom na čelu,

svi poustajaše i pokloniše se, pa sačekaše da Liša sedne pre nego što su učinili isto. Činilo se da
takvoj zvaničnosti u Uvali nije mesto, ali u svojoj dvorani za savetovanje Tamos je očekivao to i
ništa manje od toga, i Arter je nekako utuvio to u glavu i najtvrdoglavijima.

U Anžijeu se govorilo kako čovek uvek zna koliko je kod domaćina u milosti po stolici
koju mu ovaj dodeli. Oko velikog stola bilo je dvanaest mesta. Rodžer, lord Arter, kapetan

Gamon, Hari Kotrljalo, Smit, Darsi i Erni sedeli su u stolicama bez naslona za ruke, nogu i tvrdih
naslona izrezbarenih od finog zlatodrveta u obliku izuvijanog bršljana anžijske vladajuće
porodice. Perjani jastuci bili su od zelene svile izvezene smeđim i zlatnim.

Inkvizitor Hejz i baron Džared sedeli su jedan preko puta drugog na sredini stola, obojica

na uzanim foteljama visokog naslona u znak njihovog položaja. Staratelj je s tihim dostojanstvom
sedeo na svom somotskom jastučetu. Pokraj njega je bilo dete Frank, savršeno pravih leđa na
jednostavnoj šamlici bez naslona. Džared je izgledao kao da se jedva uglavio na svoje sedište,
nalik na odraslog čoveka na prestolu sagrađenom za dete. Noge su mu se protezale daleko pod

sto, a ogromne šaketine kao da su neprestano pretile da će, ako se on naglo pomeri, odlomiti
naslone za ruke.

Lišina stolica na začelju nije bila baš presto, ali bila je daleko raskošnija nego što bi inače
dolikovalo krunskoj travarki. Bila je šira od baronove i inkvizitorove zajedno, postavljena mekim

jastucima i raskošno presvučena, širokih rukohvata i s dosta mesta da sedne s nogama pod sobom
ako poželi.

No, ako pomisli da joj je sedište isuviše razmetljivo, trebalo je samo da pogleda čudovište
od zlata i somota u čelu stola - Tamosov presto koji se nadnosio nad ostale stolice kao Džared
nad druge ljude. Čak i prazan kao sada, nikom nije dopuštao da zaboravi na njegovu moć.

Nekoliko minuta kasnije uđe dečak i dade znak lordu Arteru, koji se opet prvi diže i stade
u stav mirno. Ostali se povedoše za njegovim primerom, i kad uđe grof, pokloniše se. Liša mu se
jetko osmehnu i načini kniks.

„Oprostite što ste čekali“, reče Tamos neiskreno. Bez ikakve sumnje se šetkao po sobi i
brojao do hiljadu nakon što su ga paževi obavestili da je i poslednji savetnik zauzeo svoje mesto.

„Arteru, šta nam je prvo na dnevnom redu?“

Arter je radi reda pogledao na tablicu za pisanje iako je, naravno, sve znao napamet.

Vežbali su dok je pomagao grofu da se odene.

„Isto što i uvek, visosti. Izbori, zemlja i dobrotvorne olakšice.“ Arter je naučio da prikriva
dobar deo odbojnosti prema ovim poslednjim rečima, ali usne su mu se svejedno napućile kao da
mu je kiselo na jeziku. „Poziv majstorice Liše Laktonjanima nastavlja da uvećava stanovništvo
Uvalske grofovije uznemirujućom brzinom.“

Dobrotvorne olakšice. I Liša je mrzela te reći, ali ne iz istog razloga kao Arter. Bile su
hladne, i upotrebljavali su ih ljudi punih stomaka da se vajkaju što hrane gladne.

Liša se osmehnu. „Uvala je snažna, gospodaru. Ne samo zbog naših vođa ili magije. Ljudi
joj daju tu snagu, i moramo oberučke dočekati sve one koji žele da dođu, ma koliko da ih je.
Drvosečina Uvala i još tri baronije već više ne učestvuju u programu, i daju znatan priliv dažbina
Uvalskoj grofoviji.“

„Četiri od gotovo dvadeset, majstorice“, primeti Arter. „Tri su još u ponovnoj izgradnji, a
još desetak je u povoju. Cena znatno prevazilazi priliv novca.“

„Dosta“, reče Tamos. „Poslali su me ovamo da uvećam Uvalsku grofoviju, a to se ne
može praznog stomaka.“

„Niti će“, kaza Liša. „Đubrivo i zemljoradničke tehnike koje smo Darsi i ja letos
pripremile omogućile su trostruki, pa i veći prinos. Uvešćemo ih u svaku baroniju pre proleća.“ U
sebi se zahvaljivala mentorki Bruni na knjigama o nauci starog sveta koje su sve to omogućile.

Ona pogleda u Smita. „Kako ide razmnožavanje kunića?“
Smit se zasmeja. „Kao što se dalo i očekivati. Isto je i s pčelama i kokošima. Pošiljke
odlaze kao sat. Imamo košnice, jazbine i gnezdilišta u svakoj baroniji, čak i u onima koje se
sastoje samo od skupine šatora.“

Tamos pogleda u Džareda. „Barone, kako Drvoseče napreduju s novim velesimbolima?“
„Završićemo valjda još jedan ove nedelje“, kaza Džared. „Uglavnom smo već iskrčili
zemlju, sad kopamo temelje i šišamo živice.“ Šišanje živica - tako su drvoseče nazivale
oblikovanje linije drveća u skladu s preciznim uputstvima simbolista. On nakrivi glavu prema
Erniju, kog su proglasili za majstora uvalskog Simbolističkog esnafa.
Sedišta su samo doprinosila razlici u veličini između njih dvojice. Lišin otac je izgledao
kao miš pored vuka.

Liši opet sevnu kroz glavu sećanje na onu noć kada je uhvatila majku i Džareda kako se
pare. Ona oštro otrese glavom da odagna sliku. Niko drugi nije primetio, ali Tamos diže obrvu.

Ona se osmehnu na silu i namignu u odgovor.

„Simbol treba da se pusti u dejstvo za dan-dva“, reče Erni, „ali su patrole na tom području
redovne. Sada kad su prošle noći bez meseca, ljudi mogu početi da se useljavaju i da grade. Čini
neće dostići punu moć sve dok građevine, zidovi i ograde ne potvrde oblik simbola.“

Arter dodade spisak Tamosu. „Ovo su predloži imena za nove baronije, i baroni i baronice

izabrani da im stanu na čelo - treba da odobrite. Svi su voljni da kleknu i zakunu se na vernost
vama i bršljanskom prestolu.“

Tamos nešto progunđa i baci pogled na papir. I dalje nije bio zadovoljan što su pustili
izbeglice da same izaberu vođe, ali grof i Drveni vojnici koje je doveo u Uvalu bili su borci, ne
političari. Bolje neka grupe imaju samoupravu koliko je to moguće, dokle god čuvaju red i mir i
obavljaju svoj deo posla u Uvalskoj grofoviji.“

„A regrutacija?“, zapita Tamos.

„Poslao sam ljude da obilaze sve baronije i obaveštavaju narod kako će im, ako se
pridruže drvosečama, obuka pomoći da zaštite sebe i svoje. Neobrađeno drvo pristiže svakog
dana, i sve više i više ljudi je spremnije za borbu svake noći.“

Tamos pogleda u Smita. „A kako opremamo ovo neobrađeno drvo? Traje li nestašica
oružja i dalje?“

„Majstori za strele ne održavaju baš korak s potražnjom, visosti, ali zato kopalja imamo i

više nego dovoljno.“ Smit zirnu u Ernija. „Treba vremena da se nacrtaju simboli.“

Kada se sve oči okrenuše ka njemu, Erni stisnu usne. Možda nije smeo reč da kaže
supruzi, ali za stolom saveta s njim se nije igrati. „Prepuštam Vašoj visosti da odluči šta duže
traje, napraviti štap ili ga zaštititi činima. Moji simbolisti žure koliko mogu, ali nemamo ih ni
blizu dovoljno za ovakvu potražnju.“

Tamos nije bio zaplašen. „Onda ih obuči još.“
„I obučavamo ih“, reče Erni. „Na stotine, ali ne može čovek preko noći da nauči
simbolizam. Zar biste poverili svoj život simbolima koje nacrta đak prvak?“
Smit se zakašlja i opet skrenu pažnju na sebe; napetost se razveja. „Naravno da za sve to

treba vremena. U međuvremenu, biće još konja.“
Na ovo se Tamos uspravi u stolici. Pre šest nedelja, u noći bez meseca, izgubio je

omiljenog konja i dobar deo konjice. U međuvremenu je kupio divovskog anžijskog mustanga
veoma nalik Džaredovom pastuvu Lavini, i pričao je o njemu tako često da je Liša jednom pitala
da ne bi možda radije povalio kobilu nego nju.

Džared klimnu glavom. „Džon Pastuv je na imanju unajmio gomilu ljudi iz Uvale. Sad je

veliko ko varošica, na stotine ljudi mu hvata i kroti mustange. Do proleća će, vele, imati isto
onoliko koliko su Drveni vojnici izgubili, pa i nešto pride. Košta malo više nego što bismo

voleli...“

Arter prevrnu očima. „Naravno.“
„Platite“, reče Tamos. „Treba mi konjica, Arteru, i nema vremena da se natežem za svaki
klat.“

Kada se Arter naklonio u svom sedištu, usta mu je činila jedna ravna linija. „Naravno,
Vaša visosti.“

„Možda bi Darsi mogla da nam ispriča šta ima novo među pacijentima na oporavku?“,
zapita Liša. U napadima nije stradala samo konjica već je povređeno na hiljade Uvalaca. Liša je
magijom hora izviđala najozbiljnije slučajeve i ljude na najvažnijim položajima, ali nakon što su
ih travarke zašile, ostali su morali da se leće prirodnim putem. Mnogi tek što su počeli da se
oslanjaju na slomljene kosti, i trebali su im nega i odgovarajuće vežbe da bi se opet mogli starati
za sebe.

Darsi načini nekakav nezgrapan pokret, koji je Liša protumačila kao kniks iz sedećeg
položaja. „Poslala sam ovdašnje travarke da obilaze grofoviju. Dobrovoljci se okupljaju na

varoškim trgovima kako bi pomagali povređenima da povrate snagu; treba da se šetaju, istežu i
da dižu tegove.“ Ona isturi bradu ka Rodžeru i Hariju. „I žongleri su išli u obilaske;

razveseljavaju narod koji se oporavlja.“

Rodžer klimnu glavom. „I ne samo što idu u obilaske. Podučavaju. Varoški trgovi nisu
samo mesto oporavka za ranjenike. Učimo decu da sviraju čim su u stanju da drže gudalo ili da
okinu žicu.“

„Poslali smo u Anžije po graditelje instrumenata“, nastavi Rodžer oprezno i izvuče list
pergamenta iz kožnog kofera. „Cena...“

„To ću uzeti ja, majstore Polušako“, reče Arter i pruži ruku da uzme papir. Rodžera je,
preko prošlog glasnika, Žonglerski esnaf unapredio u majstora, ali u Lišinim ušima ova titula je

još zvučala novo. Lord je preleteo pogledom sadržinu, pa ga dodao grofu, mršteći se.
Čak i Tamos je duboko uzdahnuo kad je video brojeve. „Bez kolebanja tvrdiš kako

žongleri pripadaju tebi i kako nisu potčinjeni meni - sve dok ti ne zatreba novca. Ako bi se
predomislio i prihvatio položaj krunskog glasnika Uvale, lakše bih ti obezbedio sredstva.“

Rodžer napući usne. Pre više meseci je odbio prvu grofovu ponudu, ali što se verovatnije
činilo da će Liša uskoro postati grofica, to je Rodžer sve više popuštao. Umeo je da bude
tvrdoglav, međutim, i nije voleo nikom da polaže račune. Od Tamosovog navaljivanja samo će se
još više uzjoguniti.

„Uz dužno poštovanje, visosti, ne tražimo nikakve raskošne darove“, reče Rodžer.
„Instrumenti će spasti isto onoliko života kao vaša koplja i konji.“

Tamosu se raširiše nozdrve isto onako kako se bol širio Lišinim slepoočnicama. Pitala se
da li bi Rodžer uopšte bio dobar glasnik. Imao je dara da kaže sve što ne treba.

„Koliko žonglera je izginulo tokom zatamnjenja, majstore Polušako?“, zapita Tamos tiho.

Obojica su znala odgovor. Nijedan. Nije bilo pravo to porediti, ali Tamos se ne ponaša uvek kako

je pravo.

Hari pročisti grlo. „U međuvremenu se snalazimo sa onim što imamo, visosti. Svako ima
glas, i većina može naučiti da tačno otpeva melodiju. Nema svaka baronija još svetu kuću, ali
svaka ima hor. Majstor Rodžer i njegove, ovaj, supruge su se postarali za to. Na sedmodan se

Pesma o zatamnjenju čuje kilometrima unaokolo. Dovoljno da ceo čopor šumskih demona zadrži
na odstojanju.“

„Majstor Rodžer je čak napisao i drugu verziju: uspavanku“, nastavi Hari. „Štiti roditelja i
dete dok u isto vreme umiruje plač bebe.“ Tamos nije izgledao ubeđeno, ali je odustao.

„Amanva i Sikva daju i časove šaraska“, dodade Rodžer. „Podučavaju prostim
šarakinima, koji pomažu lečenju i istezanju i razgibavanju mišića i ožiljaka.“ Žitelji Uvale možda
još nepoverljivo gledaju Krazijke, ali svi su počeli da se bave šaraskom. Arlen je i ranije
podučavao drvoseče, ali sada je moda zahvatila celu Uvalsku grofoviju.

„Krazijske pesme u svetim kućama“, požali se inkvizitor Hejz. „Krazijske vežbe na
varoškom trgu. Kao da nije dosta što paganske sveštenice podučavaju Tvorčeve horove, nego
ćemo sad još više iskvariti narod učeći ga da ubija prema običajima pustinjskih pacova.“

„Ej, bre!“, reče Džared. „Mnoge drvoseče ne bi preživele da nije bilo Rodžerove muzike i
krazijske tuče. Ne volim ja pustinjske pacove ništa više nego ti, al’ ako dignemo nos pred nečim
što snaži ljude u noći - zaboravljamo ko nam je pravi neprijatelj.“

Liša trepnu. Mudrost iz baronovih usta. Čuda nikad dosta.
„Nije samo to“, ispravi se Hejz. „Šta ćemo s tom svilom što je Šamava prodaje? Žene se
šepure naokolo kao drolje, sasvim zaboravljaju na doličnost i izazivaju grešne misli u muškim

glavama.“

„Izvini, molim te“, obrecnu se Liša, pa diže svilenu maramicu koju je kupila tek prošle

nedelje. Abanova prva supruga Šamava je došla s njom u Uvalu i u varoši je otvorila krazijski
restoran, u kom se sad već nije mogla naći nijedna slobodna stolica. Pozadi je postavila šatru i
prodavala je robu s juga po zapanjujuće niskim cenama; otada je iz Everamovog Dara pristizao
neprestan niz kola s najtraženijim dobrima.

„Ako žena samo treba malo da švićne svilom pa da u muškim glavama izazove grešne
misli“, reče Liša, „možda je problem u tvojim propovedima, inkvizitore, a ne u Krazijcima.“

„Svejedno, ima to smisla“, ubaci se Smit. „Šamava prodaje u bescenje da bi meni
pokvarila posao, ali nadoknađuje to u zadnjim prostorijama - razbacuje se zlatom pred radnicima,
a onda ih plaća pukim klatovima. Narod od neprijatelja pribavlja bespotrebne sitnice ili stvari
koje možemo da pravimo ovde, u Uvali.“

„Ti si, mislim, navikao da držiš jedinu radnju u varoši, Smite Krčmaru“, reče Liša. I
zaista, uvalski govornik je mnogo sarađivao sa anžijskim Trgovačkim esnafom i postojano se sve
više bogatio dok su svi oko njega prošle godine pretrpeli gubitke. „Videla sam koliko gladnom
narodu naplaćuješ veknu hleba. Neće ti škoditi malo konkurencije.“

„Dosta“, ubaci se Tamos. „Nismo trenutno u položaju da odbijamo trgovinu, ali od danas

se uvodi porez na robu uvezenu iz krazijskih zemalja.“
Smit i Hejz se široko iskeziše, ali ih grof zaustavi prstom. „Ali zauzvrat ćete obojica

morati da se naviknete na malo svile i konkurencije. Nemojte da vam pređe u naviku da mi traćite
vreme ovim sitnim žalbama.“

Kada se muškarcima otromboljiše usne, Liša obuzda sopstveni osmeh.
„Ako se ne varam, nova katedrala nije sitnica?“, reče Hejz razdražljivo.
„Nipošto, inkvizitore“, kaza Tamos. „Zapravo, Arter se svakog dana nervira zbog nje dok
obrađuje brojke. Jedva da ste i zagrebali zemlju, a po svim izveštajima ste već premašili godišnji
budžet i svu veresiju koju ste mogli dobiti.“
„U čitavoj Tezi nema hrabrijih muškaraca i žena od Uvalaca, visosti, ali to su drvoseče“,
reče Hejz s gotovo neprimetnim prezirom u glasu. „Kanon - i mudrost - nalažu da se sveta kuća
sagradi od kamena. U Anžijeu, gde je gradnja od kamena uobičajenija, cena bi bila triput niža.“
Smit se zakašlja. Kao i mnogi drugi poverioci, i on je čekao inkvizitorovu isplatu.
„Imaš nešto da dodaš, govorniče?“, zapita Tamos.
„Da izvineš, visosti, i ne želeći da budem neučtiv prema inkvizitoru“, reče Smit, „ali to
naprosto nije istina. Demoni su nam u noći bez meseca izlomili dobar deo kamenja iz
kamenoloma - dakle, obavili posao umesto nas. Kamen je u Uvali jeftin, a isto važi i za radnu

snagu. Nismo mi smislili da ovo bude prva zgrada u istoriji u obliku poganog velesimbola.“

„Zar nije cela baronija velesimbol?“, upita Džared.
„Čak se i baron slaže daje ovo izlišno rasipništvo“, reče Smit.
Džaredovo lice poprimi napregnut izraz kao kad neko kaže nešto što on ne razume. „Da je

- šta?“
Dete Frank ne obrati na njega pažnju, već prostreli Smita pogledom. „Kako se usuđuješ

da preispituješ inkvizitorove odluke? Uvalska katedrala biće poslednje utočište ako utrobnici
zauzmu grofoviju, kao što se gotovo dogodilo u noći bez meseca.“

„Trebaće decenije da se poduhvat završi kako valja“, kaza Erni, „a vama će ostati
prostorije nepravilnog oblika i mnogo neiskorišćenog prostora. Običan zid ojačan simbolima bio
bi jeftiniji i daleko delotvorniji.“

„Ako demoni stignu skroz u sredinu Uvale“, reče Džared, „neće nji’ vala zaustaviti neki
tamo zid. Bolje vam je da se tamo molite za Izbaviteljev povratak.“

„I sam gospodin Stog poriče da je Izbavitelj“, podseti ga Hejz. „Po sopstvenim rečima. U
potrazi za istinskim spasom moramo se i dalje obraćati Tvorcu.“

Na ove reći, Džaredove šake stegnuše se u pesnice. U poslednje vreme je postao
pobožniji, ali samo zahvaljujući verovanju - koje su s njim delile desetine hiljada ljudi širom
Teze - da je Arlen Stog Izbavitelj kog je Tvorac poslao da povede čovečanstvo protiv utrobnika.

Inkvizitora su Tvorčevi staratelji iz Anžijea poslali u Uvalu da ispita ove tvrdnje, po
mogućstvu pokaže da su netačne i raskrinka Arlena kao varalicu. Ipak, inkvizitor nije bio budala.
Ako bi se javno izjasnio protiv Arlena, čitava Uvala bi se ustremila na njega.

„Uz dužno poštovanje, inkvizitore“, reče Liša, „Arlen Stog nikad tako nešto nije rekao.
Poriče da je Izbavitelj, istina, ali rekao nam je da se oslonimo jedni na druge.“

Džared zatrupka pesnicama po stolu; pehari zazvečaše i papiri poskočiše. Sve oči u
prostoriji okrenuše se ka njegovom mrkom pogledu. „On jeste Izbavitelj. Ne razumem što još

uvek pričamo ko da nije.“
Inkvizitor Hejz odmahnu glavom. „Nema dokaza...“

„Dokazazagrme Džared. „Spasao nas je sve da ne budemo pojedeni. Naučio nas da se
sami branimo. To vala niko ne mož’ da porekne. Svi ste ga videli kako lebdi na nebu i baca

pogane munje iz ruku, al još ’oćete pogani dokaz? Recimo, to što nas prošlog mladog meseca nije
napao demon uma?“

On pogleda u grofa. „Čuo si ga u borbi. ’Poslednji poduhvat pre nego što krenem u borbu
u samoj Utrobi jeste mi da se otarasim tebe’, kazo je Džardiru.“

„Demoni još dolaze svake noći, barone“, reče Tamos. „Domovi gore. Ratnici krvare.
Nevini umiru. Ne poričem da je gospodin Stog štošta učinio, ali se ne osećam ni ’izbavljeno’.“

Džared slegnu ramenima. „Možda je on obavio teži deo, a ostalo moramo sami. Možda će
opet postati teško, a on nam je samo dao malo vremena da ojačamo. Nisam ti ja staratelj. Ne
pravim se da znam ceo Tvorčev plan. Ali znam deo, sigurno ko što sunce sigurno izlazi. Tvorac
je pošlo Arlena Stoga da nam vrati bojne simbole i pokaže nam kako da se bijemo.“

On uzvrati inkvizitoru pogled. „Ostalo ćemo da vidimo kasnije. Možda se pokažemo
zaslužni, i noć opet bude naša, a možda zbog tereta greha nećemo uspeti.“

Hejz trepnu, previše zatečen da bi odgovorio. Liša je videla da se bori sa sobom u
pokušaju da pomiri Arlenova „čuda“ sa željom da njegov red zadrži moć za sebe.

„Dakle, treba da se klanjamo pred Arlenom Stogom?“, oštro iznese Tamos. „Svi staratelji

i pastiri - i ja, moj brat i Jukor od Milna? Svi mi svojevoljno da abdiciramo i predamo vlast

njemu?“

„Abdi-šta?“, zapita Džared. „Ma jok, nikako. Upozno si ga. Briga gospodina Stoga za

prestolje i papire. Ne bi’ ja reko da je Izbavitelja briga za ma šta osim da nas čuva u noći. Dakle,
šta fali da mu se prizna to što je uradio, naročito sad kad je otišo u samu Utrobu radi nas?“

„Što se toga tiče, barone, imamo samo njegove tvrdnje“, primeti dete Frank.
Džared ga prostreli hladnim pogledom. „Veliš da je lažov?“

Dete ustuknu i pročisti grlo. „Naravno da ne, ja, ovaj...“
Hejz mu položi šaku na podlakticu. „Dete, ućuti.“ Istog trena preko Frankovog lica sevnu
olakšanje, i on obori pogled i povuče se iz rasprave.
„Ne vidim kakve veze ima“, ubaci se Liša. Džared je pogleda mrko, ali ona mu

ravnodušno presrete pogled. „Da je Arlen hteo da ga zovemo Izbaviteljem, ne bi to poricao

maltene svakim dahom. Bio on Izbavitelj ili ne bio, smatra da se ljudi neće boriti iz petnih žila
budu li čekali da ih neko drugi spase.“

Inkvizitor zaklima glavom, možda i previše orno. Liša se potom okrenu njemu. „Što se

tvojih planova tiče, inkvizitore, bojim se da se moram složiti sa ocem, s govornikom Smitom i

baronom. Nepraktični su i rasipni.“
„Travarko, nije na tebi da o tom odlučuješ“, obrecnu se Hejz.
„Ne, ali je na meni da odlučujem ko će sve to da plati.“ Tamosov glas poprimio je onu

tihu notu koja je značila da mu ponestaje strpljenja i ljudima bi valjalo da ga pažljivo saslušaju.
Sve oči okrenuše se ka grofu. „Ako uporno budeš hteo tako da gradiš katedralu,

inkvizitore, staratelji slobodno sami nek snose troškove. Dok ne uradite razumnije nacrte, neće
biti više ni pomena o krunskim sredstvima.“

Hejz ledeno pogleda Tamosa, ali se plitko nakloni. „Kako želite, visosti.“
„A što se Arlena Stoga tiče“, kaza grof, „barone, uveravam te, o ovoj će se temi
raspravljati kad dođeš u posetu dvoru. Imaćeš priliku da zastupaš svoje mišljenje pred pastorom
Peterom i vojvodom lično.“
Vatreni izraz na Džaredovom licu zgasnu. „Visosti, nisam ja nikaki govornik. Ima dosta
drugog sveta koji bi bolje neg’ ja pričo na tu temu. Staratelj Džona...“
„Staratelja Džonu su nadugačko i naširoko saslušavali o tome“, reče Tamos. „Ali moja
braća još nisu ubeđena. Lično si prisustvovao njegovom usponu. Ako odistinski veruješ da je
Arlen Stog Izbavitelj, zauzećeš se za njega. Ako nemaš hrabrosti, to će reći više od reći.“
Džared stegnu vilicu, ali klimnu glavom. „Izbavitelj mi je kazo da u životu nije uvek sve
pošteno. Ako je taj teret pao na mene, nosiću i njega i još više pride.“

Sastanak je potrajao još neko vreme, i svaki savetnik je tražio od grofa sredstva da plati
ovaj ili onaj poduhvat. Liša je masirala slepoočnice, ali se trudila da prati izveštaje svakog
savetnika i proračuna tačne brojke, koje su oni svojski krili. Čak i kad se nije slagala s
Tamosovim odlukama, nije mu zavidela što mora da ih donosi. Priželjkivala je da je s druge
strane stola, pored njega, pa da ga dodiruje i šapuće mu savete tako da samo on čuje.

Iznenadila se koliko se poistovetila sa ovom slikom. Što je više razmišljala, to je više

želela da bude grofica.

Kad se zasedanje završilo, nije žurno pokupila papire, i ostali savetnici jedan po jedan su
počeli da izlaze. Želela je da ugrabi još časak s Tamosom pre nego što se zaputi u bolnicu, ali mu
je prišao inkvizitor i preoteo joj priliku.

Liša je polako izašla i prošla je pored njih što je bliže mogla, čuljeći uši.
„Majka i brat će ti čuti za ovo“, upozori ga Inkvizitor.
„Reći ću im sam!“, obrecnu se Tamos u odgovor. „A i da se ti ponašaš kao pogani
glupak.“
„Mali, kako se usuđuješ?“, zareža inkvizitor.
Tamos diže prst. „Staratelju, nisam više pod tvojom šibom. Još jednom li zamahneš na
mene, slomiću je preko kolena i spakovati te u sledeću kočiju za Anžije.“
Izlazeći iz dvorane, Liša je sa smeškom stiskala papire.
Ispred je Smit razgovarao sa suprugom Stefni i najmlađim sinom Kitom. Govornik
pogleda u nju i pokloni se. „Majstorice, oprosti mi ako sam te malopre uvredio.“
„Dvorana za savetovanje je i namenjena za rasprave“, reče Liša. „Valjda znaš koliko ti
Uvala duguje za sve što činiš za nju kao govornik u ovim teškim vremenima.“
Smit klimnu glavom i pljesnu Kita po ramenu. „Sad baš kažem malom da vidi možemo li
da spustimo cenu hleba, kao što si tražila. Ako postoji način, naći ćemo ga. Nadaren je za brojke,
isto ko i taja.“
Pošto nije gledao u nju, Stefni zakoluta očima ka Liši. Obe su znale da dečko nije stvarno
Smitov sin, već vanbračno dete prethodnog uvalskog staratelja Mičela.
I Liša i Bruna ovaj podatak su koristile kao šibu protiv Stefni kad bi žena prekardašila, ali

sada kad joj je i u sopstvenom trbuhu raslo vanbračno dete, Liša je znala koliko je pogrešila.
„Da ti nešto kažem“, reče ona Stefni kada su dvojica muškaraca krenula.
„A?“, zapita žena. Nikad nisu bile nimalo bliske, ali zajedno su se hvatale ukoštac sa

utrobnicima da odbrane ranjene Uvalce, i sada su poštovale jedna drugu.
„Htela sam da ti se izvinim“, reče Liša. „Ucenjivala sam te preko Kita, ali želim da znaš

ovo: nikad ne bih to uradila, ni Smitu ni dečaku.“
„Ni Bruna ne bi, ma šta ta veštičara pričala“, složi se Stefni. „Možda se ne slažem sa svim

što radiš, devojko, ali pridržavaš se svoje travarske zakletve. Ne treba mi izvinjenje.“
Ona nakrenu glavu ka Smitu i dečaku. „I da si mu kazala, Smit ti nikad ne bi poverovao.“

Ona odmahnu glavom. „Čudno ti je to. Ljudi u deci vide šta žele da vide.“

Kada je u dvorištu Tamosove utvrde ugledao Amanvinu kočiju, Rodžer se osmehnu.
Gusto prekrivena simbolima s napajanjem od hora, princezina kočija bila je bezbedna koliko i
svaka zgrada u Uvali.

Kočiju su vukle četiri blistavobele kobile sa zlatnim kaiševima, i bila je oslikana u istim
bojama. Bela i zlatna bile su uobičajene za strogu jednostavnost krazijskih zanatlija, ali na severu,
gde je normalno da svaka žonglerska kola izgledaju kao dugina povraćka i svaki žongler od dva
klata ima svoje boje, potpuna belina bila je upadljivija čak i od Tamosove krunske kočije.

Iznutra je bila pravi žonglerski raj, s raznobojnom svilom i somotom na gotovo svakoj
površini. Rodžer ju je nazivao šareniš-kočijom i obožavao ju je.

Vozio je Koliv, krevaški osmatrač kog je Džardir poslao da sprovede Lišinu pratnju nazad
do Uvale. Čovek je bio hladan i delotvoran ubica, i kao i ostali Šarami, na Rodžera je isprva
gledao kao na bubu i samo je čekao naređenje da je zgnječi.

Ipak, u noći bez meseca su zajedno prolivali krv, i to kao da je izmenilo sve. Nisu bili
drugovi - osmatrač je bio otelotvorenje ćutljivosti - ali kad bi ga sreo, ratnik bi mu sada učtivo
klimnuo glavom, i to je mnogo značilo.

„Jesu li unutra?“, upita on.
Osmatrač odmahnu glavom. „Šarasak na Alagajskom groblju.“ Reči su mu bile
ravnodušne, ali je Rodžer u njima osećao napetost. Od smrti Amanvinog telohranitelja Enkida,
Koliv je tu ulogu preuzeo na sebe, i nikad, izuzev po njenom neposrednom naređenju, nije puštao
Amanvu da se udalji više od dometa glasa. Rodžer nije bio siguran spava li ovaj čovek uopšte i
ode li nekad na pišanje.
Možda pod tim šljampavim čakširama nosi ovčiju mešinu. Rodžer je zadržao na licu
žonglersku masku, i ničim nije pokazao da mu je zabavno. „Hajdemo k njima.“
Osetio je Kolivovo olakšanje. I pre nego što je Rodžer i zatvorio vrata za sobom, ovaj
pucnu dizginama. Trzaj kočije baci ga u jastuke. On omirisa parfem svojih žena i uzdahnu; već su
mu nedostajale.
Da je bio igde drugde, barem Sikva bi čekala unutra da ga pozdravi u šarenoj svili. Ipak,
neka sitnica u krazijskoj časti sprečavala ih je i da priđu grofovskoj utvrdi, barem bez zvaničnog
poziva - koji je, za Amanvin ukus, stizao previše retko. Bile su, na kraju krajeva, od krvi

Šar’Dame Kaa.
Kada se kočija zaustavila na Utrobničkom groblju, on ih ugleda na muzičkoj pozornici,

kako se istežu u nežnim - a ipak napornim - pokretima šaraska. Na trgu, gotovo hiljadu žena,

muškaraca i dece vežbalo je s njima.
Pređoše u „škorpion" - položaj s kojim je imao poteškoća čak i Rodžer, akrobata po

struci. Rodžer vide kako mnogi udovi podrhtavaju dok su se mnogi trudili da ostanu u stavu - ili
nečem najbližem tom nemogućem položaju - ali sva lica su bila spokojna, a disanje ujednačeno.

Ostaće tako dokle god budu mogli, i iz dana u dan će jačati.
Sve više i više ih je odustajalo. Prvo muškarci, a onda deca. Uskoro su počele da

posustaju i žene. A onda ih je bilo samo nekoliko, uključujući i Kendal, Rodžerovu omiljenu
šegrtkinju. A onda nije ostao niko. Nalik na mermerne statue Amanva i Sikva i dalje su ostale u

stavu.

Rodžer ih je nazivao dživa ka i dživa sen, i mnogo ih je voleo. Arik je učio Rodžera da je
brak kao kuga, ali to što je postojalo između njih troje Rodžer nikad ranije nije mogao ni sanjati.

Sikva kao da je osećala kad on želi da bude sam, pa bi nestala, i opet se kao čarolijom
pojavila čim mu nešto zatreba. Nedokučivo i sjajno. Bila je topla i privlačna, milovala ga je i
svakoj njegovoj reči i želji - da se i ne pominje svaki trzaj njegovih šarenih čakšira - posvećivala
je punu pažnju i trud. Poveravao joj se među jastucima, potpuno svestan da će ona sve preneti
Amanvi.

Sikva je bila srce njihove malene porodice, a Amanva je, razume se, bila glava. Uvek

ozbiljna, uvek s koncima čvrsto u svojim rukama, čak i kad su vodili ljubav. I obično je, kako je
Rodžer naučio, bila u pravu. Amanva je zahtevala potpunu predanost, a Rodžer je naučio da je
najbolje uslišiti joj želju.

Izuzev ako bi violina nalagala drugačije. Od one prve noći kada su muzikom ubijali
utrobnike, supruge su znale da je u tome on glavni. Amanva je bila glava, Sikva srce, ali Rodžer

je bio umetnost, a umetnost mora biti slobodna.

Završile su čas položajem za odmor, na leđima, a onda skočile na noge. Učenici su im
ostali na leđima, i dok je Rodžer prilazio muzičkoj pozornici, počastili su ga horskim dahtanjem i
stenjanjem; poljubio je žene kada su sišle niz stepenice s bine, mirno dišući.

Od svih Uvalaca, Kendal se prva osovila na noge i prišla im. Amanva i Sikva su se prema

ostalim njegovim šegrtima ponašale kao prema slugama, ali Kendal su zavolele. Bila je najveštija

od svih i njihov muzički trio je pretvarala u kvartet, a pritom je bila dovoljno gipka i zaista je bilo
izgleda da će jednog dana izvoditi i najteže poteze u šarasku. Disala je duboko i ujednačeno, ali
ubrzano od napora.

„Kendal am’Uvalo, danas si se dobro pokazala“, reče Amanva na krazijskom i
dostojanstveno joj klimnu glavom; beše to retkost, i najglasnija pohvala koju je njegova dživa ka

ikad davala. I Kendal se pridružila časovima krazijskog koje su držale Rodžeru, što je njemu
veoma pomagalo, jer je time dobio sagovornicu za vežbanje koja se mučila koliko i on.

Kendal se ozari i razvuče komotne žonglerske čakšire u vrlo pristojan kniks.
Odora za vežbanje malo joj se razdrljila dok je ustajala; Rodžer spusti pogled i nazre joj

grudi gusto izbrazdane ožiljcima.

Kendal ga je uhvatila kako gleda, i isprva se osmehnula, a onda je zirnula naniže i shvatila

da joj pilji u ožiljke, a ne u razgolićena prsa. Iznenada se devojka zacrvene i umota se u odoru.
Rodžer hitro pogleda u stranu. Od srama u njenim očima poželeo je da ga Utroba odnese.

Amanva je istog časa opazila nelagodnost u vazduhu. Lako je nakrivila glavu ka Kendal;
Sikva istog trena uhvati devojku za ruku.

„Spremna si za naprednije šarakine“, reče Sikva, „ako možeš da usavršiš stav škorpiona.“
„Mislila sam da taj znam“, reče Kendal.
„Bolje nego ostali činovi, možda“, reče Sikva, „ali ako hoćeš da te podučavamo višim
formama, moraš da usvojiš stroža media. Dođi.“
Kendal zirnu u Rodžera, ali dopusti da je odvedu nedaleko odatle da vežba. Amanva je

sačekala da žene odu, pa se, čim su se našle van dometa glasa, okrenula nazad Rodžeru. „Mužu,
objasni. Često se vajkaš što se tvoj narod ponaša kako se ponaša na prizor tvojih alagajskih
ožiljaka, ali ti to isto radiš sopstvenoj šegrtkinji.“

Rodžer proguta knedlu. Amanva je umela da pogodi kao prstom u oko. Ponekad je se

poprilično plašio.
„Ja sam kriv što ih ima“, kaza „Hteo sam da se hvališem koliko dobro ume da opčini

demone violinom. Navalio sam na nju da odsvira solo pre nego što je bila spremna, a onda sam

odlutao predaleko. Pogrešila je, a ja nisam bio tu da je zaštitim od utrobnika.“

Vid mu se zamuti od suza. „Džared ju je spasao. Zagazio pravac u čopor demona i izneo
je. Umalo da umre kad ju je Liša operisala. Davao sam krv dok nisam mislio da ću se onesvestiti,
ali jedva je i to bilo dovoljno.“

Amanva ga oštro pogleda. „Dao si joj svoju krv?“

Njen ton preseče Rodžera kao kofa hladne vode. Kad je krv u pitanju, Krazijci imaju
hiljadu zakona i običaja, ali Rodžer nikad nije pohvatao ništa izuzev najosnovnijih. To što je dao
Kendal krv možda znači da mu je sestra ili da ona i Sikva sad moraju da se bore noževima.
Tvorac će ga znati.

Amanva pruži prst ka Sikvi. Ona i Kendal jedva da su išta i uradile, ali istog časa Sikva
poče da hvali Kendal koliko lepo napreduje. Za nekoliko časaka opet su se priključile Rodžeru i
Amanvi. Kendal je delovala zbunjeno, ali, kao i Rodžer, i ona je naučila da je najbolje naprosto
se prepustiti kad njegove supruge počnu da se ponašaju čudno.

„Obavezno moraš s nama na ručak.“ Amanvine reči bile su koliko poziv toliko i zapovest
- čast koja se ne odbija lako.

Kendal opet načini kniks. „Čast mi je, visosti.“
Svi su se ukrcali u šareniš-kočiju i povezli se do Šamavinog restorana. Grof je zabranio
Krazijcima da poseduju nekretnine, ali kada je Šamava opazila zgradu - veliku seosku kuću
nedaleko od centra varošice - zabrana je nije naročito omela. Abanova prva supruga imala je
duboke džepove pune zlata, i trebalo joj je samo malo cenkanja s vlasnikom, pa da završi sa

ugovorom o stogodišnjem iznajmljivanju koji bi se mogao održati na svakom sudu u Tezi.

Zanatlije su radile noću i danju, dodavale proširenja i spratove. Već se nije dala prepoznati ona
pređašnja, skromnija zgrada.

Prvo su završili raskošne odaje za krazijske velikaše u poseti. Rodžerove supruge, kojima

je soba u Smitovoj krčmi bila neprihvatljiva, istog trena su premestile stvari. Rodžera niko ništa
nije pitao, ali nije se mogao žaliti. Dok su čekali da se izgradi Rodžerov konak, Šamava ih je
zasipala kojekakvim divotama.

Konak. Na tu pomisao je vrteo glavom. Nikad zaista nije imao dom, a otkako je Arik

umro, nije imao više od jedne jedine sobe gde je mogao da dremne. Uskoro će moći da skući
čitavu glumačku trupu, i ostaće mu još mesta.

Ispred, svetina je čekala na stolove u Šamavinoj prepunoj kafani. Mnogi Uvalci su
zavoleli začinjenu krazijsku kuhinju, i čim bi se jedan tur pridigao s jastuka na podu, drugi bi
zauzeo njegovo mesto.

Ipak, Amanva je pripadala krazijskoj vlasteli, i Šamava nikad nije propuštala da nju - ili

Rodžera - lično pozdravi. „Visosti, uobičajeni sto?“
„Inevera“, kaza Amanva. To je značilo: „Neka bude volja Everamova“, ali kao i ono s

Kendal, svi su znali da je posredi naređenje. „Ali prvo kupka da sperem znoj od šaraska.“
Rodžer na suprugama ne beše ni video niti namirisao i trag znoja, ali slegnu ramenima.

Njih dve su se kupale više od svakog anžijskog plemića. Imao je on dosta dokumenata koje je u
međuvremenu trebalo pregledati.

Otpratio je žene do velike odaje za kupanje, gde je Šamavina posluga već unosila kofe
koje su se pušile. „Biću ja u...“

„...U kupatilu s nama“, reče Amanva prijatnim, opuštenim glasom, kao da bi bilo

nezamislivo odbiti je.

Rodžer i Kendal nelagodno se zgledaše. „Jutros sam se kupao...“
„Čisto telo je Everamov hram“, reče Amanva; stiskala ga je za podlakticu kao čeličnom
stegom dok ga je uvodila u sobu drvenog poda, punu vodene pare. Sikva je na sličan način držala
Kendal. Kada su žene uzele da im svlače odeću, oboje su se opirali.
Amanva zacokta jezikom. „Nikad neću razumeti vas iz zelenpredela. Na ulici se tako
razgolićujete da bi se zacrveneli i obrazi kakve krevetske supruge, a ipak ustuknete na pomisao
da nekoga drugog vidite u kupatilu.“
„Mislila sam da muškarci ne treba da vide žene gole osim ako su u braku“, reče Kendal.
Amanva odmahnu rukom kao da je to nebitno. „Nisi zaručena, Kendal am’Uvalo. Kako
ćeš naći muža ako muškarci ne smeju da te razgledaju?“
Sikva poče da raskopčava Kendalin prsluk. „Dama’ting će se postarati da ti čast ostane
neokaljana, sestro.“

Kendal se opusti i pusti je da je skine, ali dok je Amanva isto to radila njemu, u Rodžeru

je narastalo nešto nalik panici.
Blago ga je korila tihim glasom. „Hoćeš da ušuškaš šegrtkinju u bliskost svoje muzike, ali

nećeš s njom da deliš toplu vodu?“
„Eno joj vode koliko joj duša ište“, odgovori Rodžer tiho. „Ne moram da joj gledam golu

guzicu.“
„Ne plašiš se ti njene guzice“, reče Amanva. „I to ne može tako. Suočićeš se s njenim

ožiljcima i pomiriti se s njihovim postojanjem, Džesamov sine, ili ću, tako mi Everama...“
„Dobro, dobro“, reče Rodžer, koji nimalo nije želeo da čuje ostatak pretnje. „Jasno.“ On

joj dopusti da ga skine i priđe vodi.
Rodžerove supruge nikad nisu propuštale da mu u kupatilu posvete pažnju, i obično bi do

ovog trenutka bio već uzbuđen. Neću da pomisli kako pokušavam da je povalim.
Nikad ne povaljuj svoje šegrtkinje, govorio je majstor Arik. Ne izađe to na dobro.
Na sreću, Rodžer je bio napet i na ivici živaca, i ostao je mlitav. Ali onda ga je Kendal

odmerila od glave do pete, i odjednom se uzrujao.
Žena pre oprosti malu kitu nego mlohavu, učio ga je Arik. Rodžer okrenu prepone od nje i

žurno kliznu u vodu. Supruge su ga sledile, a Kendal im se pridružila poslednja.

Rodžer je uvek izbegavao da gleda u šegrtkinju, pa je nikad odistinski nije ni video. Bila

je mlada, da, ali ne onakvo dete kakvo je on mislio.

A ožiljci...

„Prelepo.“ Rodžer nije nameravao ovo da izgovori naglas.

Kendal pogleda dole. Rodžer shvati da opet nije sigurna u šta on pilji. Namerno je na tren
zirnuo još niže, tako da ona primeti, a onda digao glavu i uz kez je pogledao u oči. „I one su
prelepe, ali mislio sam na ožiljke.“

„Što onda, otkako ih imam, ne gledaš u mene duže od sekund?“, oštro zapita Kendal.
„Odjednom si između nas isprečio reku.“

Rodžer obori glavu. „Ja sam kriv što ih imaš.“

Kendal ga pogleda u neverici. ,Ja sam zabrljala. Skroz sam se usredsredila na to da

ostavim utisak na tebe, pa su mi misli odlutale sa struna.“
„Nije trebalo da te pritiskam za solažu“, reče Rodžer.
„Nije trebalo da se pravim kako sam spremna kad sam znala da nisam“, usprotivi se

Kendal.
Amanva coknu jezikom. „Dok se vi raspravite, voda će se ohladiti. Kakve veze ima?

Takva je bila inevera

Sikva klimnu glavom. „Naj je poslala alagaije, mužu, ne ti. I Kendal je živa, a njih ste

izložili suncu.“
Rodžer diže troprstu šaku - obogaljeni patrljak zahvaljujući kom je zadobio nadimak

Polušaka. „Narod mojih supruga razume lepotu ožiljaka, Kendal. Deo ruke koji nemam podseća
me kako je majka dala život za mene. Volim ga i cenim koliko i palac.“

On klimnu glavom ka valovitim ožiljcima od demonskih kandži, koji su se protezali po

Kendalinim grudima, i našušurenom polumesecu na ramenu od ujeda. „Video sam mnoge kako

padaju pod napadom utrobnika, Kendal. Na stotine. Hiljade. Video sam preživele, i one koji nisu.

Ali nisam video mnoge koji su toliko nastradali, ali su se svejedno izvukli. Ovo je portret tvoje

snage i volje za životom; nikad nisam video nešto tako divno.“

Kendal zadrhtaše usne. Niz lice joj se slivala voda, i nije sva poticala od pare u vazduhu.
Sikva priđe i zagrli je. „U pravu je, sestro. Treba da se ponosiš.“

„Sestro?“, upita Kendal.
„One noći kad si zadobila ovo, naš muž ti je dao krv.“ Amanva pređe prstom duž
Kendalinih ožiljaka. „Sad smo porodica. Ako želiš, prihvatiću te kao Sikvinu dživu sen.“
„Ej, šta je bre ovo?!“ Rodžer se bio opustio u toploj vodi, ali sada se uspravio uz

pljuskanje.
Sikva se pokloni pred Kendal i umoči grudi u vodu. „Bila bi mi čast da te primim, Kendal

am’Uvalo, kao suprugu-posestrimu.“
„Čekajte malo“, reče Rodžer.
Kendal nelagodno šmrknu. „Sumnjam da ćemo naći staratelja koji bi obavio tu

ceremoniju.“

„Inkvizitor Hejz ne priznaje ni Sikvu“, primeti Rodžer.
Ne skidajući pogled s Kendal, Amanva slegnu ramenima. „Neznabožački sveti ljudi su
nevažni. Ja sam Everamova nevesta i Izbaviteljeva kći. Ako preda mnom položiš bračnu
zakletvu, udata si.“

Ja kao da uopšte i nisam tu, pomisli Rodžer dok su žene u kupatilu pregovarale o
njegovom trećem braku. Znao je da treba još da se buni, ali reći su ga izdale. Nije zalazio u svetu
kuću osim kad je baš morao, i starateljske reći nikad mu nisu značile ni koliko crno ispod
utrobničkog nokta. Sam Tvorac zna da su uz njega, kao i uz njegovog majstora pre njega, mnoge
supruge zaboravljale bračne zavete. Barem na nekoliko sati.

Ali to je uvek izazivalo nevolje. Tvorca je možda baš briga, ali te starateljske dogme

možda sadrže i mrvu mudrosti.
„Jašta“, reče Kendal i pogleda naniže, u vodu; Rodžera prože uzbuđenje. Ona diže glavu i

susrete Amanvin pogled. „Jašta, važi se. Hoću. Pristajem.“
Sa osmehom, Amanva klimnu glavom, ali Kendal diže ruku. „Al’ neću da polažem zavete

u kupatilu. ’Oću da saznam nešto više o tome s tim dživama sen, a moram i da kažem mami.“
„Naravno“, reče Amanva. „Majka će bez sumnje želeti da pregovara o otkupu, i da zatraži

blagoslov od muške glave porodice.“

Na ovo se Rodžer malo opusti, a i Kendal kao da se primiri.
„Nemamo mi mušku glavu porodice“, reče Kendal. „Utrobnici su odneli sve osim mame.“
„Sad kad si nečija buduća zaručnica, i ona će imati muškarca koji će se starati o njoj“,
obeća Amanva. „Novom konaku našeg muža dodaćemo sobe za vas obe.“
»Ej, čekaj“, reče Rodžer. „Zar se ja ništa ne pitam? Odjednom sam nečiji buduči zaručnik,
i pride moram da živim s novom taštom?“

„Šta fali mojoj mami?“ oštro kaza Kendal.
„Ništa“, reče Rodžer.“

„Utrobe mu, pa stvarno“, reče Kendal.
„Mužu, baba će biti od velike pomoći kad počnu da pristižu deca“, reče Amanva.
„A šta bi sa onim da meni treba sloboda?“ zapita Rodžer. Reči su zvučale kao mišji cik, i
sve se žene, čak i Kendal, nasmejaše.
„Sestro, smem li nešto da ti priznam?“, upita Sikva.

„Naravno“, kaza Kendal.
Sikvin čedni osmeh samo se malčice iskrivi. „Legla sam s mužem u kupatilu još pre nego
što smo se venčali.“
Rodžer je očekivao da se Kendal zgrane, ali umesto toga i ona se lukavo osmehnu, pa se
okrenu i pogleda ga u oči. „Je li? Stvarno?“

Liša baci pogled na vodeni časovnik i zapanji se kad vide da je gotovo predveče. Radila je
satima i činilo joj se da je prošlo samo nekoliko trenutaka otkako je sišla u laboratoriju u
podrumu. Bavljenje magijom hora imalo je sličan učinak kao borba protiv utrobnika oružjem
ojačanim činima. Uprkos tome što se dugo saginjala nad tezgom, osećala se živahno, snažno.

U poslednjih godinu dana podrum je koristila gotovo isključivo za pravljenje vatrometa i
seciranje demona, ali otkako se vratila iz Everamovog Dara, pretvorio se u simbolističku odaju.
Na putovanju je svašta naučila, ali ništa je nije privlačilo koliko tajna magije hora. Ranije je
mogla da se bavi simbolizmom na sunčevoj svetlosti, a tama i demoni su joj trebali samo da
napoji čini silom. Sada, zahvaljujući Arlenu i Ineveri, razumela je daleko više.

Na svom posedu je sagradila mračnu, dobro provetrenu šupu, dovoljno daleko da smrad
ne dopire do kolibe, i tu je polako sušila tela ubijenih demona, prepuna magije. Gnoj - pomoću
kog će napojiti čini - skupljala je u posebne neprozirne boce, a uglačane kosti i mumificirane
ostatke zaštitila bi simbolima i prekrila slojem srebra ili zlata kako bi pomoću njih napajala
magijom oružje i druge predmete; kad se isprazne, ove tvorevine mogle su se ponovo napuniti.

Ponešto je radilo i na dnevnoj svetlosti.
Ovaj neverovatan napredak mogao je izmeniti tok rata s demonima. Liša je sada lečila

nekad neizlečive rane, s razdaljine raznosila demone a da uopšte i ne stavi život na kocku. Na
kecelji joj je već trebalo još džepova za sve veću i veću zbirku magijskih predmeta. Pojedini u
Uvali nazivali su je simbolističkom vešticom, premda nikad u lice.

Ipak, uprkos svim tim moćnim otkrićima, u simbolizam i magiju hora trebalo je uložiti
previše rada; sama nije mogla postići baš bogzna šta značajno. Trebali su joj saveznici. Još
simbolističkih veštica da joj pomogne, da proširi vesti i poštara se da se ove moći nikad ponovo
ne izgube.

Ona se pope uz stepenice, pažljivo zatvorivši debelu zavesu pre nego što je podigla vrata
u tavanici i izašla u kolibu. Kroz prozore je još dopiralo malo svetlosti, ali Vonda je već popalila
lampe.

Liša je taman imala vremena da se okupa i obuče čistu haljinu pre nego što žene počnu da
pristižu na Travarenje. Za tih nekoliko minuta tetive su joj se uvrtale kao zavoji. Već je ludela
kada je prva kočija došla drumom zaštićenim simbolima.

Ali onda je Vonda otvorila vrata, i Liša ugleda majstoricu Žizel, raskrupnjalu ženu, sad
već stariju od pedeset godina, sa širokim sedim pramenovima u kosi i dubokim borama od smeha
na licu.

„Žizel!“, povika Liša. „Kad mi nisi odgovorila na pismo, mislila sam...“
„Da sam prevelika kukavica i neću se usuditi nekoliko noći da provedem na drumu s
demonima iako me zove neko iz porodice?“ oštro zapita Žizel. Ona izgrli Lišu tako da joj je
maltene skrckala kosti i izbila joj dah; Liša se osetila bezbedno i zaštićeno. „Volim te kao da si

mi ćerka, Liša Papirdžijo. Ne bi nas ti pozvala da ti nismo stvarno potrebne - toliko znam.“
Liša klimnu glavom, ali nije popuštala stisak, već je još časak ostavila glavu na Žizelinim

zaštitničkim prsima. Ona uzdrhta, i odjednom brižnu u plač.
„Žizel, tako se plašim“, šapnu.
„De, de, lutkice.“ Žizel je pomazi po leđima. „Znam. U poslednje vreme su sve brige

sveta pale tebi na grbaču, ali ja jaču grbaču u životu nisam videla. Ako ti ne možeš da ih poneseš,
ne može niko.“

Ona jače stegnu. „A ja i devojke uvek ćemo biti tu da poturimo i svoje grbače i
pripomognemo ti.“

Liša diže pogled. „Devojke?“
Žizel je pusti i odmače se za korak, pa iz poprsja izvuče maramicu i namignu. „Obriši oči
i pozdravi se sa svojim novim-starim šegrtkinjama.“
Liša duboko udahnu da se smiri i obrisa oči. Žizel se nije micala od nje; krupna žena ju je
zaklanjala dok se Liša nije pribrala, pa je tek onda opet otvorila vrata kočije. Šegrtkinje Roni i
Kejdi, Lišine učenice sve dok se prošle godine nije vratila u Uvalu, bukvalno joj iskočiše iz
kočije pravo u zagrljaj. Vazduh beše ogrezao u njihovo uzbuđenje; Liša se oduševljeno zasmeja.
„Majstorice, videle smo velesimbol!“, zaciča Kejdi. „Neverovatan je!“
„Ne koliko muškarci koje smo opazile“, kaza Roni. „Majstorice, jesu li svi u Uvali tako

visoki?“
„Roni, noći mu.“ Kejdi zakoluta očima. „Stojimo napolju u tami, a ti si u stanju da misliš

samo na dečake.“
„Muškarce“, ispravi je Roni, i čak se i Liša zasmeja.
„Dosta kikotanja“, reče, lako se vraćajući strogom nastavničkom glasu. „Kasnije ćemo o

simbolizmu i dečacima. Noćas imamo posla.“ Ona pokaza na novoizgrađenu operacionu salu s
nizovima sedišta za posmatrače na drugom kraju dvorišta. „Idite, pomažite travarkama da se
smeste kako budu pristizale.“ Devojke klimnuše glavama i otrčaše.

„Moje nove-stare šegrtkinje?“, zapita Liša.
„Dokle god si u stanju da trpiš ovo ćeretanje“, reče Žizel. „U Uvali će naučiti daleko više
nego u Anžijeu.“
Liša klimnu glavom. „I zahtevi su veći. Često nam nije na raspolaganju raskoš čiste
bolnice, Žizel. Uskoro će šeći i zašivati ljude tamo gde padnu, tek da bi ih žive doneli u bolnicu.“
„Ceo svet maršira u rat, ovako ili onako. Travarke ne mogu više da priušte skrivanje među
zidovima.“ Žizel položi ruku Liši na ramena. „Ali ako neko može da ih nauči lekciju, to si ti.
Mala, ponosna sam na tebe.“

„Hvala ti“, kaza Liša.
„Koliko nedelja već nisi prokrvarila?“, zapita Žizel.
Liši stade srce. Glas joj zastade u grlu i, razrogačenih očiju, ona se ukipi.
Žizel je pogleda iskosa. „Što se toliko čudiš? Nisi samo ti učila kod majstorice Brune.“

Drumom, po kom su bili iscrtani simboli, travarke su pristizale sa svih strana Uvalske
grofovije. Neke peške, iz bolnice na Utrobničkom groblju, svega kilometar daleko. Druge
kočijama iz najdaljih baronija. Bilo je čak i nekoliko iz doseljeničkih, izbegličkih sela koja još
nisu postala deo grofovije.

„Razbojnice“, reče Vonda nakon što su pozdravile nekoliko žilavih žena neumoljivih
očiju.

„Dosta s tim, Vonda Drvosečo“, reče Liša. „Ovo je Travarenje. Svaka žena ovde je
položila zakletvu da će spašavati živote, i prema svakoj ćeš se odnositi s poštovanjem. Jasno?“

Vondi zadrhta pogled, oči joj se samo malo zacakliše od vlage, i Liša se načas zapita da
nije bila pregruba. No onda devojka proguta krupnu knedlu i klimnu glavom. Jašta, majstorice.
Nisam ’tela da vređam.“

„Znam da nisi, draga Vonda“, reče Liša. „Ali nikad ne smeš zaboraviti da pravi
neprijatelji potiču iz Utrobe. Onaj napad u noći bez meseca bio je samo finta, ili jedva nešto više
od toga, a skoro su nas uništili, bez obzira na to što su i Arlen i Rena bili u Uvali.“

Vonda stegnu pesnicu. „Vratiće se on, majstorice.“
„Ne znamo hoće li“, reče Liša. „A i ako se vrati, sam bi ti ovo rekao: valja sklopiti
savezništvo s kim god možemo.“
„Jašta, majstorice“, reče Vonda. „Svejedno, ako mene pitaš, trebalo je da sakrijemo
srebrninu.“
Liša zavrte glavom, brojeći žene već u sali i one još na drumu. Parkirane kočije sada su se
protezale dokle oko dopire, i sve travarke su pristizale peške.
Amanva i Sikva su stigle poslednje; Rodžera su ostavile da čeka u dvorištu s drugim
muškarcima, a one su za Lišom i Žizel krenule u amfiteatar. Žamor žena primetno se pojačao
kada su, pri ulasku na binu, iza Liše ugledale Krazijke.

Liša duboko udahnu. Žizel je stisnu za rame da je ohrabri, i ona istupi u centar bine.
Žagor istog časa zamre.

Liša se okrenu oko sebe, trudeći se bar na tren da susretne svaki pogled u amfiteatru.
Napred se naginjalo skoro dvesta žena i sve su pomno čekale da simbolistička veštica progovori.

Nije ih bilo ni blizu dovoljno. Koliko su popisivači ustanovili, Uvalska grofovija i okolina
narasli su do skoro pedeset hiljada stanovnika. Retke čak i pre ovih teških vremena, travarke su, u
bekstvu od krazijskog osvajanja, hvatane ili ubijane po drumovima, ili su nastradale u razaranju u
noći bez meseca.

Manje od pola žena bile su istinske travarke. Liša je mnoge poznavala iz prepiske, ali i iz

razgovora kad su tek stigle u Uvalu. Retko koja je posedovala pravu veštinu i poznavala tehnike

starog sveta; ostale su u suštini bile babice, starice koje su umele da izvuku bebu iz majke i smute

nekoliko prostih lekova. Pismenih je bilo malo, ako uopšte i jeste, a skoro nijedna nije umela da
crta čini - čak ni Žizel.

Ostale su bile šegrtkinje. Neke mlađe devojke, još na obuci, druge starije, žene koje su
zavrbovali za ispomoć u bolnicama kada je broj ranjenika počeo rasti; verovatno nisu umele ništa
do da kuvaju vodu i donose čiste zavoje.

Sad ste sve travarke, pomisli Liša.

„Hvala vam svima što ste došle“, povika Liša snažno i razgovetno. „Mnoge od vas

prevalile su dug put, i njima želim najtopliju dobrodošlicu. U Uvali nije bilo ovakvog Travarenja
otkako je moja učiteljica, majstorica Bruna, bila mlada.“

Mnoge žene zaklimaše glavama za sebe. Bruna je bila opštepoznata - legendarna travarka

koja je poživela sto i dvadeset godina pre nego što ju je pokosio grip.
„Travarenja su nekad bila uobičajena“, reče Liša. „Posle povratka, jedino tako smo mogle

da skupljamo na jedno mesto tajne starog sveta u pokušaju da povratimo deo onoga što smo

izgubili kada su demoni spalili velike biblioteke.

Mora ponovo da bude tako. Premalo nas je, i previše toga se ima podeliti ako želimo da
preživimo predstojeće mesece. Moramo da vrbujemo podjednako žestoko kao i drvoseče, i da
vežbamo zajedno kao i oni. Šegrtkinje su mi isprepisivale knjige o hemikalijama i viđanju - svaka
od vas poneće kući po udžbenik. Takođe, od danas pa nadalje u ovoj sali redovno će se održavati
časovi na svaku temu, od lečenja i simbolizma do demonske anatomije. Bavićemo se čak i
pojedinim tajnama ognja. Nekima ću biti učiteljica. Drugima ću“ - ona pogleda u Žizel i Amanvu

- „i sama biti učenica.“
„Ej bre, ne mos očekivati da uzimamo časove od neke tamo krazijske veštice!“ imala je

jedna starica petlju da vikne. Mnoge zažagoriše sa odobravanjem. Previše njih.

Liša se osvrnu ka Amanvi, ali ma koliko mlada princeza bila gorda - a jeste bila, i Liša je

to znala - ostala je spokojna i odbijala je da se upeca. Liša pljesnu rukama, i šegrtkinje unesoše
ranjenog drvoseču na nosilima. Već je bio dobio napitak za uspavljivanje, i devojke uz stenjanje
podigoše krupnog muškarca na operativni sto; onako malaksao, činio se još i teži.

„Ovo je Mejkon Voćnjak iz baronije Novi Rajzon“, kaza Liša, pa mu spusti prekrivač od
belog platna do struka i razotkri crne i purpurne modrice oko urednog šava preko trbuha. „Pre tri
noći se povredio krčeći zemlje za novi velesimbol. Osam sati sam ga sekla i krpila. Je li iko ovde
bio prisutan?“

Šest travarki i dvadesetak šegrtkinja digoše ruke. Svejedno, Liša pokaza na staricu koja je

dobacivala. „Travarka Alza, je li?“
„Jašta“, reče starica sa sumnjičavim izrazom na licu. Izbegla je pred krazijskim

osvajanjem iz jednog od mnogih zaselaka i doselila se ovamo. Istina, mnogi iseljenici su se
okrenuli razbojništvu, ali nisu bez razloga pribegavali tim očajničkim postupcima.

„Hodi, molim te, i pogledaj ranu“, zamoli je Liša.
Travarka nešto progunđa, trupnu štapom za poštapanje i osovi se na noge. Roni priđe da
joj pomogne, ali Alza zamahnu na nju, pa devojka mudro ostade podalje dok se starica gegala ka

središtu amfiteatra.
Uprkos nabusitom izgledu, travarka Alza je, činilo se, znala šta radi; Mejkonovu ranu

pregledala je odlučnim ali nežnim rukama. Ona stisnu šav, protrlja palac i kažiprst pod nosom i
omirisa.

„Mala, valjano si ovo uradila“, reče naposletku. „Dečko ima sreće što je živ. Ali ne vidim
kakve to veze ima sa odavanjem tajni ovim pustinjskim pacovima.“ Ona nepristojno pokaza

štapom na Amanvu. Mlada dama’ting odmeri štap, ali ostade smirena.
„Ima sreće što je živ“, ponovi Liša kao odjek. „Svejedno, Mejkonu će trebati nekoliko

meseci da prohoda ili da ima stolicu bez krvi i bola. Nedeljama će jesti samo tečno i možda nikad
više neće biti u stanju da se bori ili radi teške poslove.“

Ona dade znak Amanvi, koja kroči napred, pažljivo se držeći podalje od Alze. Ona poteže
zakrivljen srebrni nož.

„Ej, šta radiš to?“, zapita Alza oštro i pođe napred, štapa spremnog za udarac. Liša pruži
ruku i zaustavi je.

„Strpljenja, molim, majstorice“, reče.
Alza je pogleda u neverici, ali se smiri dok je Amanva vešto rasecala Lišin ravnomerni
šav, izvlačila konce i bacala ih u stranu. Ona pruži ruku i Sikva joj dodade meku četkicu od
konjske dlake i odnekud izvuče porcelansku mastionicu.
Mejkonove grudi i stomak bili su sveže obrijani, te je Amanva imala glatku i čistu radnu
površinu. Ona umoči četkicu i obrisa višak mastila o ivicu činijice, pa poče oko rane da crta
precizne čini. Radila je brzo i samouvereno, ali svejedno joj je trebalo nekoliko minuta da završi.
Kad je bila gotova, liniju šava okruživala su dva koncentrična ovala od simbola.
Onda je iz torbice za hore izvadila demonsku kost nalik na grumen uglja. Ona polako
pređe njome iznad rane i simboli istog časa zasvetlucaše. Prvo blago, pa sve blistavije. Dva ovala
kao da su se obrtala u suprotnim pravcima, a čini su sijale sve jarkije i jarkije sve dok najbliže
žene nisu morale da zaklone oči.
Nekoliko trenutaka kasnije svetlost uminu, i Amanva otrese ruke, a kost se smrvi u prah.
Sikva opet priđe, ovog puta s činijom vruće vode i krpom. Amanva ih uze i obrisa zgrušanu krv i

mastiljave simbole, pa se odmače.
Širom sale žene su šištavo usisavale vazduh. Naočigled svih, Mejkonova koža je od crne i

purpurne postala bledoružičasta, a rana beše nestala.
Alza se progura pored Liše, priđe da pregleda ratnika i pređe rukom preko kože bez

ožiljka; stiskala je pritiskala i štipala. Naposletku pogleda u Amanvu. „Ovo nije moguće.“
„S milošću Everamovom sve je moguće, majstorice“, reče Amanva. Ona se okrenu i

obrati se skupu.

„Ja sam Amanva, prva supruga Rodžera asu Džesama am’Krčmara am’Uvale. Krazijke
smo, da, ali moja supruga-posestrima i ja sad pripadamo plemenu iz Uvale. Vaši ratnici su naši

ratnici, a i svejedno, svi koji se bore protiv alagaija pod zaštitom su dama’ting. Magijom hora

mnogi smrtnici mogu se spasti, i mnogi bogalji se osposobiti za borbu. Sutra uveče, Mejkon
am’Voćnjak opet će, zajedno s braćom, dići koplje u odbranu Uvalske grofovije.“

Ona se okrenu i pogleda travarku Alzu u oči. „Ako mi dopustiš, naučiću i tebe.“

U dvorištu, Rodžer nije uspevao da razabere mnogo reći u travarskom amfiteatru, ali
njegove izvežbane uši svejedno su uspevale da razlikuju glas i ton, naročito Lišin. Satima ju je
obučavao da govori žonglerski, tako da joj glas zvoni čitavim amfiteatrom. Liši je ovo dobro
polazilo za rukom, naročito što je mogla da proučava grofove sjajne nastupe. Tamos je umeo da
se normalnim glasom obrati ljudima oko sebe a da neko ko prisluškuje ne načuje ni reč, i umeo je
tako šaputati da mu se šapat pronese čitavom sudnicom, jasan kao dan. Od rođenja obučavana za
zapovedništvo, anžijska vladajuća porodica mogla je da nadmaši i čitavu glumačku trupu.
Očekivali su poslušnost bez pogovora i to im je ostavljalo slobodu da nastupaju srdačno izuzev u
nezgodnim situacijama, a čak i tad su se držali dostojanstveno.

Rodžer je lično video koliko brzo taj prijazni ton ume da se pretvori u bič. Tek jedva
primetnom promenom, ne gubeči primesu učtivosti, mogli su da izraze nezadovoljstvo a da
nikoga i ne uvrede, i da svima ostalima u prostoriji stave do znanja kakvo ponašanje vođa
očekuje od njih.

Sada se Lišin glas na isti način orio amfiteatrom. Ljubazno. Učtivo. I držeći sve konce u
svojim rukama.

Biće odlična grofica kad ona i Tamos prestanu tajno da se valjuškaju i objave neizbežni
brak. Nadao se da će to biti uskoro. Ako iko na svetu zaslužuje malo sreće, zaslužuje je Liša
Papirdžija. Noći mu, čak je i Arlen našao ženu, a on je lud kao stampedo divljih konja.

Amfiteatar se utiša i on ugleda pulsiranje svetlosti - Amanva je izvodila svoju tačku. Kad
je bilo gotovo, glas njegove džive ka zaorio se Travarenjem, i uz pomoć moćnih čini grmeo je
širom amfiteatra.

Amanvu Rodžer nije morao da podučava. Čak i najprostiji Krazijci mogli su se meriti sa
anžijskim dvorom kad su dramatične izvedbe u pitanju; pritom, dok su Tamosa odgajali kao
princa jednog vojvodstva, njegovu prvu suprugu odgajali su da bude princeza celog sveta.

Završila je govor tako neosporno da je Rodžer očekivao da uskoro potom žene krenu napolje, ali
Travarenje se nastavilo još satima, a one su držale predavanja, raspravljale i prepirale se kako

uobličiti Lišin novi Travarski esnaf. Lišino mesto poglavarke esnafa nije dovođeno u pitanje, ali
žene su imale štošta da kažu o svemu ostalom.

Rodžeru nije smetalo da čeka; lenjo je oprobavao nove melodije na violini dok mu se
glava vrtela od misli o Kendal. Njen miris, dar, lepota. Kako se ljubi.

To se desilo pre svega nekoliko sati, a već je ličilo na san.
Ali nije, pomisli on. Stvarno se dogodilo. Sutra će Amanva posetiti Kendalinu majku i na
mene će se sručiti čitava Utroba.

Živci mu se zategoše, i on zasvira uspavanku koju mu je majka nekad pevala sve dok se

ne umiri.
Nije kao da te mogu isterati iz varoši, reče on sebi. Ti si violinski čarobnjak Iscrtanog

Čoveka. Potreban si Uvali.
Ali već im je dao Pesmu o zatamnjenju. Treba li im zaista još uvek i on sam?
Moram nasamo da popričam s Lišom, shvati. Ona će znati šta da radim. Ona je stara

kajla kad su skandali u pitanju.
On duboko udahnu kad se Travarenje konačno završilo i žene počele da izlaze. Supruge

mu nisu gubile vreme, već su, ne obraćajući pažnju na piljenje drugih žena, došle po njega i
dostojanstveno požurile ka šareniš-kočiji.

„Hajdemo brzo“, reče Amanva. „Možda sam pristala da podučavam ove žene lečenju
horama, ali nemam nikakvu želju da trpim njihovo zijanje duže nego što moram. Kao da sam ja
kriva što su kukavički i glupavo pobegle pred veličanstvenim dolaskom moga oca.“

„Valjda može i tako da se kaže“, reče Rodžer. „Sumnjam da one to vide na isti način, kad
uzmeš u obzir sav taj oganj i ubistva koji su ih naterali na beg.“

„Svaka obuka ostavlja ogrebotine i modrice, mužu“, kaza Amanva. „Kad ih moj otac
povede u pobedu u Šarak kau, razumeće.“

Rodžer je znao da ne vredi prepirati se. „Ako tako budeš pričala, nećeš biti baš omiljena
ovde.“

Amanva ga saseče pogledom. „Mužu, nisam glupa.“
Rodžer se ovlaš nakloni. „Oprosti mi, dživo ka. Nisam ni nameravao da ustvrdim tako

nešto.“
Mislio je da će ga sarkazam uvaliti u nevolju, ali kao i mnogi plemići, Amanva je ove

ulagivačke reći prihvatila kao nešto sasvim prirodno. „Mužu, opraštam ti.“ Ona nakrenu glavu ka
stepenicama kočije. Rodžer još ne beše ušao. „Možemo li da krenemo?“

„Samo vi idite“, reče Rodžer. „Ja moram da popričam s Lišom.“
Amanva klimnu glavom. „O Kendal, naravno.“

Rodžer trepnu. „...A tebi to ne smeta?“

Amanva slegnu ramenima. „Majstorica Papirdžija preuzela je ulogu tvoje sestre i prilikom

dogovora o našem sopstvenom braku, mužu, i govorila je iskreno i pošteno. Ako želiš njen savet

o ovom ugovoru, to je tvoje pravo.“
Savet o ugovoru, pomisli Rodžer. Što znači da ona može da se cenka oko miraza, ali će

braka biti.

„A ako mi kaže da je brak loša zamisao?“, kaza Rodžer.

„Sestrino je pravo da iznese takve brige.“ Amanva hladno pogleda Rodžera. „Ali bolje bi

joj bilo da ima dobar razlog, ne tamo neke uštogljene gluposti ljudi iz zelenpredela.“

Rodžer proguta knedlu, ali klimnu glavom. Zatvorio je vrata i odmakao se, a Amanva
pozvoni, i kočijaš potera ka Šamavinom restoranu.

Travarke su se kretale u grupama, živo ćaskajući i stiskajući knjige koje im je Liša delila
na izlasku.

„Prestara sam da opet budem šegrtkinja“, govorila je neka baba dok je prilazio. Mirisala
je suvo i ustajalo, na tamjan i čaj.

„Koješta“, kaza Liša.

„Nisam onako snažna kao pre“, nastavi žena kao da Liša nije ništa rekla. „Ne mogu stalno
da dolazim čak ovamo.“

„Organizovaću časove u tvojoj baroniji“, reče Liša. „Moje šegrtkinje mogu da te nauče
osnovama simbolizma, i pomognu ti da i sama obučavaš druge.“

„Utrobnici me odneli, neće meni držati časove neka mala koja još nije ni vatu okrvavila“,
obrecnu se žena. „Ne primam šegrtkinje, ima tome više od deset godina. Povukla sam se iz posla

pre nego što su došli Krazijci.“
Lišine oči postadoše neumoljive. „Svima je teško u ovim vremenima, travarko, ali

uzimaćeš časove, a primičeš i šegrtkinje.
Uvalska grofovija neće izgubiti ni jedan jedini život zato što si ti previše tvrdoglava da

promeniš navike.“
Žena razrogači oči, ali se - vrlo mudro - nije dalje protivila. Liša vide da je Rodžer čeka,

pa se okrenu k njemu, time stavljajući ženi do znanja da je vreme za odlazak, stručno kao
vojvotkinja majka.

„Ne ideš nazad sa suprugama?“, zapita Liša.
„Moram da popričam s tobom“, reče Rodžer. I on je umeo stručno da koristi glas, i sada je
po tonu bilo jasno da je u pitanju nešto ozbiljno.
Liša duboko udahnu i na kraju se blago strese. „I ja s tobom treba da popričam, Rodžeru.
Mama me je opet bacila u pometnju.“
Rodžer se osmehnu. „Tvorca mu, kakvo čudo. Pa to se dešava samo kad god sunce
izađe.“
Liša se na ovo nasmeja, štektavo i uznemireno, i Rodžer se zapita šta li ju je toliko

uzrujalo. Ona dade Darsi i Vondi znak da dalje dele knjige i pozdravljaju se sa ženama, a sama se

s Rodžerom zaputi ka kolibi.
I tamo zateče Renu Stog.

„Vala, i vreme je bilo“, reče Rena. „Već sam mislila da ima celu noć da se načekam dok
završite.“

Liša se podboči. Sad se lako zamarala, i posle istovremene prepirke sa svakom
tvrdoglavom ženom u.Uvali ostala je isceđena, bez imalo snage i strpljenja. Jedino što nije bilo
isceđeno bila joj je bešika, koja samo što se ne beše rasprsla. Nije bila raspoložena za Renu i
njenu nadobudnost.

„Da si mi se najavila umesto što mi se ušunjavaš u kuću, Rena Stog, možda bih ti i izašla
u susret.“ Samo malčice je istakla ono možda.

„D’ izvineš što ne poštujem privatnost tvojih simbola“, reče Rena. „Nisam ’tela da me
neko vidi.“

„A zašto to?“, oštro zapita Liša. „Kad je Arlen nestao, ti si im jedina pružala imalo nade, a
onda si i sama iščezla na ko zna koliko nedelja. Gde si bila, koje mu Utrobe?“

Rena skrsti ruke. „Imala posla.“
Liša joj je dala časak da podrobnije objasni, ali Rena je samo piljila u nju, izazivajući je
da dalje navaljuje.
„Dobro“, reče Rodžer i ispreči se između njih. „Obe imate velike sisiće. Dosta je bilo
odmeravanja, je l’ možemo sad lepo da sednemo?“ On zavuče ruku u šarenu torbu čudesa i
izvuče malecnu glinenu flašu. „Imam kuzija da se malo opustimo.“
„Noći mu, samo nam još to treba.“ Liša je možda i najgore odluke svog života donela kad
je pila. „Izvolite, sedite. Pristaviću čaj.“
Rena već beše uzela flašicu i dobro nategla. Posle tako krupnog gutljaja, Liša bi pomislila
da će ova bljuvati vatru, ali Rena se samo malčice nakašlja i vrati bocu Rodžeru. „Tvorca mu, što
prija.“
Dok je pristavljala čajnik i redala šoljice i tacne na poslužavnik, Liši je pulsiralo u glavi,
ali to nije bilo ništa u poređenju s pritiskom dole niže. Ona baci pogled ka klozetu, ali nije mogla

podneti da propusti i reč. Rena je, kao i Arlen, imala običaj da iščezne ako je samo na tren
ispustiš iz vida.

„Milo mi je što si dobro“, govorio je Rodžer kada im se ona pridružila u dnevnoj sobi.
„Kad je došla noć bez meseca a od tebe ni traga, svi smo se plašili najgoreg. Pravo je čudo što
smo preživeli bez tebe.“

„Demoni uma nisu dolazili u Uvalu prošlog zatamnjenja“, reče Rena. „Imali su druga
posla.“

„Kakva to?“, zapita Liša oštro. „Dosta ludorija. Gde si bila? Gde je Arlen?“
„Kad ova noć prođe, ne nadaj se da ćeš ijedno od nas ikad više videti“, reče Rena. „Uvala
mora sama da se stara za sebe. Mi smo razlog što su demoni uma dolazili ovamo. Privlačimo ih.“
Liša je dugo gledala u nju. To bi svakako objasnilo Arlenov nestanak. Ako on skreće
pažnju demona uma na Uvalu, udaljio bi se od nje što može više. „Zašto?“
„Demoni uma uzimaju ono sa Izbaviteljem ozbiljno kol’ko i staratelji“, reče Rena.
„Upišavaju se od straha. Ujedinitelji - tako zovu nas. Ljude koji tol’ko ojačaju da privlače
sledbenike. Ne bi se skrasili dok se ne obračunaju s nama, a vi niste spremni za tu vrstu
demonske pažnje. Treba vam vremena da sredite Uvalu.“
„I onda je Arlen ubio Amana i sakrio se do daljnjeg?“, zahtevala je Liša odgovor. „Šta će
ih sprečiti da se sad ustreme na Tamosa?“
Rena odmahnu rukom tako prezrivo da se Liša uvredi u ljubavnikovo ime. „Osim ako
nauči da ispaljuje munje iz dupeta, nije grof dovoljno bitan da ga demoni uma primete.“
Ona ih značajno pogleda. „Vas dvoje, s druge strane, treba da pazite šta radite. Demoni
uma znaju ko ste. Ako im se ukaže prilika, ima da vas mlatnu.“
Liši se lice sledi. Činilo se da će Rodžer povratiti. „Otkud znaš?“
Rena nešto zausti, ali Rodžer odgovori umesto nje. „U pravu je. I ja sam to primetio u
noći bez meseca. Samo sam kročio iz kruga simbola i svaki demon na bojnom polju istog časka
se okrenuo ka meni. Kao da imam plamenu metu na grudima.“
Liši se ta slika ukaza pred očima; zamislila je na stotine hladnih utrobničkih očiju kako se
okreću ka njoj - i ranjivom živom biću koje je nosila u sebi. Dete je sad jedva nešto veće od
njenog skupljenog malog prsta, ali mogla bi se zakleti da se ritnulo. Bešika je vrištala na nju da je

isprazni, ali ona stegnu zube i prenebregnu je.
„Dakle ostavićete Uvalu na milost i nemilost demonima, a vi ćete da odete.... kuda? Na

medeni mesec, i baš vas briga?“
„Nemaju utrobnici milosti, travarko“, reče Rena. „Ti od svih ljudi trebalo bi to da znaš.

Nemoj da mi pričaš kako je mene baš briga. Uvalci su bili dobri prema meni ko niko drugi.
Utrobe mu njegove, samo zato što nisam tu, ne znači da se ne bijem za njih iz noći u noć.“

„Što si se onda vratila?“, upita Rodžer. „Samo da nam kažeš kako se nećeš vraćati?“
„Jašta“, kaza Rena. „Tol’ko vam dugujem. Da znate da ne očekujete pomoć.“
„Mogla si prosto ostaviti poruku“, reče Liša.
„Ne znam da pišem“, kaza Rena. „Nije svako odrasto s bogatim tajom i imao vremena da
uči slova. Sigurno imate neka pitanja, pa požurite s tim.“
Liša zažmuri i duboko udahnu. Rena bi je ponekad toliko razbesnela da nije bila u stanju

da razmišlja. Mogla bi bez uvijanja da pita je li Arlen živ, ali nije bilo svrhe. Nije ni na tren

verovala da bi žena bila ovako mirna da nije.
„Samo mi jedno kaži“, reče Liša.
Rena je skrstila ruke, ali je čekala pitanje.
„Je l’ Arlen ubio Amana?“, zapita Liša. Ruka joj je odlutala ka stomaku kao da želi

zaštititi dete od odgovora.

„Ni on neće da se vrće“, reče Rena prosto. „Ne treba samo Uvalci sami da se bore za
sebe.“

„To nije odgovor“, reče Liša.
„Ja ti reko’ da pitaš“, reče Rena. „Nisam kazala da ću ti odgovoriti.“
Nesnosna žena. Liša je osmotri. „Zašto ti i Arlen imate moći po danu kad niko drugi
nema?“

„A?“, zapita Rena.
„U grofovoj prestonoj dvorani si pobedila Enkida“, reče Liša. „Od njegovog udarca je
trebalo da ostaneš privremeno nepokretna, ali umesto toga si ga odgurala unazad i bacila ga preko
prostorije. Nijedna žena tvoje građe ne bi to mogla bez magije, ali to se dešavalo usred dana.
Kako? Nije samo crnolist posredi, jelda?“
Rena zastade; pažljivo je birala reči. Stanka je odgovorila Liši na drugo pitanje, iako ne na
prvo.

Taman kad se žena spremala da odgovori, ulazna vrata otvoriše se s treskom. „Majstorice

Liša!“, povika Vonda.
Lišine oči skrenule su s Rene samo na časak, ali kad je pogledala nazad, žena beše iščezla.
„Tvorca mu!“, povika Rodžer i skoči na noge kad je i sam primetio nestanak.
Trenutak kasnije u sobu nahrupi Vonda. „Majstorice Liša!“ Oči su joj bile mahnite i

prestravljene. „Dođi brzo!“
„Šta je bilo?“, upita Liša.
„Krazijci“, reče Vonda. „Krazijci napali Lakton. Drvoseče su našle izbeglice na drumu.

Dovode ih Vamo kako god mogu, ali troje je ranjeno, i mnogi su još napolju u goloj noći.“
„Noći mu“, reče Rodžer.
„U Utrobu“, zareža Liša. „Pošalji glasnike za travarkama; nek im kažu da se nađu s nama

u bolnici. Drvoseče se sigurno već okupljaju, i hoću dobrovoljke da pođu s njima. Ti i Darsi idite
s Džaredom.“

Klimnuvši glavom, Vonda nestade kroz vrata. Liša oseti blag povetarac i osvrnu se.
Magla pri podu, časak ranije jedva primetna, sada se skupljala, rasla, čvrsnula.

A onda je pred njom ponovo stajala Rena. Liša je trebalo da se trgne kad ju je videla kako

postaje bestelesna i opet poprima oblik, isto onako kao Arlen, ali iz nekog razloga se nije

iznenadila. Sada su imali i krupnijih problema.
„Rekla si da Uvala sama treba da se stara za sebe“, reče ona. „Je l’ to važi i za

Laktonjane?“
„Nisam ja čudovište“, kaza Rena. „Svaki sekund koji straćimo na priču je sekund koji ne

pazim na taj svet na drumu. Što pre poš’lji drvoseče. Ja ću se pobrinuti za najudaljenije ljude dok
ne dođe pomoć.“

Liša klimnu glavom. „Tvorac te čuvao.“
„I tebe“, reče Rena, pa se pred njihovim očima pretvori u dim.
Rodžer i Liša neko vreme su stajali ćutke pre nego što su uglas razvejali tišinu.
„Moram u klozet.“

TRINAESTO POGLAVLJE
OGAVNO MESO

333. P.P.
Zima

Začu se nekakav glasan zvuk i Reni se sve izobliči pred očima, pa se rasprsnu kao da su
joj se oči rastavile na milijardu sićušnih čestica.

U međustanju, ljudska čula nisu značila gotovo ništa. Ovde su magija i njene beskrajne
plime i oseke bile jedino važno čulo. Osećala je kako joj simboli u Lišinoj kolibi blago privlače
srž. Demonske kosti u džepu Lišine kecelje. Iako nije bila na mreži uvalskog velesimbola, Rena
mu je osećala obrise jasno kao da prevlači prstima po zidu. Moć mu je bila poput svetionika, a
privlačna snaga kao uragan koji je pretio da je uvuče u sebe i isisa sve iz nje.

Umesto toga se pružila napred i potražila stazu prema Utrobi. U dvorištu ih je bilo
nekoliko, a mreže simbola iz njih su crple snagu kao vodenički točak Ferda Mlinara iz potoka,
tamo u Tibetovom Potočetu.

Kao i sama Lisa, i njene mreže simbola imale su veliku privlačnu snagu, ali je bilo sasvim
jednostavno odupreti im se kad spoznaš količinu te snage. Rena kliznu u jednu stazu, pa naniže,
duboko pod površinu.

Istog časa začu zov Utrobe. Na površini je bio dalek, kao Beni kad lupa u lonac i zove ih s
njive na ručak. No onog časka kad je dotakla stazu, ova ju je ščepala svojom divnom pesmom
punom obećanja o beskrajnoj moći i besmrtnosti.

Ipak, ma koliko pesma bila divna, Rena je znala da govori samo poluistinu. Kada su
demoni napali Uvalu u noći bez meseca, ona je, ne bi li ih odbila, provodila kroz sebe magiju - a
čak i ta mala količina maltene ju je izjela. Utroba je beskonačno snažnija, izvorište sve magije u
svetu. Njena sopstvena magija, dovoljna da je uvrsti među najmoćnije ljude na svetu, bila je tek
sveća u poređenju sa suncem. Uistinu je mogla postati deo Utrobe, ali ne ako želi da zadrži i delić
sebe. Kap kiše koja pada u ogromno jezero.

Spustila se naniže koliko se usuđivala, svesna da će zov samo postajati snažniji, a onda je
posegla čulima u potrazi za stazama natrag do površine. Protezale su se u svim pravcima, neke
velike, druge malene, neke do obližnjeg tla, dok su druge vijugale kilometrima dok se konačno ne
bi promolile na površinu.

Nije s namerom ostavila delić sebe na stazi kojom je došla, ali svejedno je bila označena -
poznata kao miris njenog sopstvenog znoja. Pošla je njome, i kilometri su, poput krvi, začas
protekli pokraj nje. Otelotvorila se na jugu Uvale i opet potražila, pa na isti način pronašla i
sledeću stazu za povratak.

U četiri hitra skoka je preletela na stotine kilometara i za nekoliko časaka otelotvorila se u
kuli. „Oj, ima li koga?“

Pošto nije bilo odgovora, ona zaškrguta zubima i otrupka do vrata, pa ih otvori nogom.
Arlen i Džardir u dvorištu su pregledali simbole koji su zadržavali zarobljenika unutra.

„Ren?“, zapita Arlen. I on i Džardir videli su joj auru, te prestadoše s tim što su radili i
posvetiše joj punu pažnju.

„Utrobnički sinovi su opet počeli!“ povika Rena.
„Šta...“, zausti Arlen.
„Krazijci su zauzeli Dokograd“, prekide ga Rena i ljutito i odsečno mahnu prema
Džardiru. „Marširaju na zaseoke evo ovog časka. Ubijaju, pale i isteruju narod iz kuća.“

„Ne ovog trenutka“, reče Džardir. „Moji ljudi ne biju Šarak sunca noću.“
„Kao da je to bitno svem tom narodu koji ste bacili demonima!“, povika Arlen. „Jesi li

znao za ovo?“

Džardir smireno klimnu glavom. „Pre nekoliko meseci smo isplanirali napad na
Dokograd, premda nisam očekivao da će napasti i bez mene.“

Arlen sunu ka njemu. Džardir se maši koplja, ali Arlen odbaci oružje preko dvorišta, pa

poput hica polete napred i tresnu Džardira o deblo zlatodrveta. Stablo je bilo metar i po debelo,
ali Rena ču krckanje od udarca.

Arlen diže pesnicu i žarko se zablista od moći, usisavajući magiju u simbole udarca na
zglobovima prstiju. „Zar ti ljudski životi ništa ne znače?“

Džardir mu pogleda u pesnicu; nije se plašio. „Hajde, Par’čine. Udari. Ubij me. Osudi
sopstvene planove na propast. Jer ako to ne uradiš, praktično priznaješ da sam u pravu.“

Arlen ga pogleda u neverici. „Kako to?“
Džardir se izvi, izvuče mu se iz stiska i otvorenim dlanom tresnu Arlena u grudi tako
snažno da je ovaj odleteo nekoliko metara unazad pre nego što je uspeo da se zaustavi. On mu
dobaci zastrašujuće mrk pogled.
I vreme je bilo da Arlen batinama usadi ovom utrobničkom sinu malo poniznosti, pomisli
Rena i prezrivo se osmehnu.
Džardir se nehajno otrese i ispravi odoru. „U pravu si, Par’čine. Na moju zapovest ginu
ljudi iz zelenpredela, a bez sumnje i poprilično Šarama. Ali grešiš ako veruješ da mi njihovi
životi ništa ne znače. Svaki izgubljeni život je jedan manje za Šarak ka, a već smo brojčano
nadmašeni.“

„A ti svejedno, bez ikakvog smisla...“
„Ne bez ikakvog smisla.“ Džardirov glas još je bio tako miran da bi izludeo čoveka. Čak i
aura mu se pravednički blistala. „Ljudi iz zelenpredela su slabi, Par’čine. Znaš da je to istina.
Slabi su i razjedinjeni, nalik na pšenično klasje. Šarak sunca je kao kosidba, da bi usledila
valjanija letina. Sledeća pokolenja biće poput kopalja, spremna za Šarak ka. Ti izgubljeni životi
su cena jedinstva, jer u jedinstvu leži snaga kojom ćemo spasti Alu.“
Arlen ga pljunu. „Gade nadobudni, to nikako ne možeš da znaš.“
„A ti ne možeš znati hoće li od mene zavisiti pobeda u Utrobi.“ Džardir bez ijedne dalje
reči obrisa pljuvačku, iako je bilo jasno da mu ponestaje strpljenja. „A ipak si me doveo ovamo i
izlečio mi rane uprkos svemu što sam uradio. Svemu što radim. Jer neki deo tebe zna da je na
kocki više od nekoliko života. Na kocki je budućnost ljudskog roda, i moramo zadržati svaku
prednost koju imamo.“

„Kakvu to prednost donose silovanje, ubijanje i paljevina?“, oštro zapita Arlen. „A to što

terate svet da se klanja nekom drugom Tvorcu? Kako nas to snaži? Uvalci su podjednako snažni

kao tvoji Šarami, a ja nisam morao da im uništim domove i porodice da bih to postigao.“
„Zato što je Naj uradila to umesto tebe“, reče Džardir. „Znam priču o tvom dolasku -

pristigao si tik pre nego što su alagaiji zauvek uništili pleme, baš kao ja kod Šaraha.“
„Uvalci su bili tek početak“, reče Arlen. „Otada su se na hiljade priključile drvosečama.“
„U bekstvu preda mnom“, reče Džardir. „Koliko bi se tih tvojih činova latilo koplja da ih

ja nisam isterao iz umišljene bezbednosti?
Kad smo se prvi put sreli, rekao si mi da mnogi vaši ljudi ne bi digli ruku na alagaije čak

ni da su im porodice u opasnosti.“
On zaškilji i pročita nešto Arlenu u auri. Rena ga pogleda, ali nije shvatala to što i oni.
Još.
„Tvoj rođeni otac“, reče Džardir, i s razumevanjem klimnu glavom. „Sramno je gledao

alagaije kako dolaze po tebe i majku.“

Rena možda nije poimala prefinjenije pojedinosti u aurama, ali čak ni njoj nisu mogli
promači poniženje i gnev koji zapljusnuše Arlena.

A ipak, bilo je nečega i u Džardirovoj auri. Ponosa. Poštovanja. Čulima izoštrenim od
noći videla je jabučicu u grlu kako mu se steže dok je sve bolje i bolje spoznavao Arlena. „Ti si je
spasao. Jedva dovoljno odrastao i za šaraj, a bacio si se na bojno polje kao da si prošao šaramsku

obuku.“

„Nije vredelo“, reče Arlen. „Svejedno sam je izgubio. Samo ne tako brzo.“
„Zar se kaješ što si, radi nje, preprečio Naj put?“ zapita Džardir.
„Ni na tren“, kaza Arlen.

„Baš to i znači biti Šar’Dama Ka“, reče Džardir. „Donositi nemilosrdne odluke kad drugi
ne mogu. Slabiči poput tvog oca moraju se odgurnuti u stranu ne bi li se pojavili snažniji ljudi.“

„Džef Stog nije slabić“, kaza Rena i skrenu pažnju obojice muškaraca na sebe. „Te iste
noći je naučio lekciju, pa makar to posle stavili na probu tek petnes’ godina kasnije. Kad sam mu
se pojavila u dvorištu, sva krvava i s demonima za petama, on je dograbio neku alatku i do’vatio

se s njima. Spaso mi život. To nisi znao, Krazijče. Tibetovo Potoče sada se ponosito bije, i nije
trebalo da nam pola ljudi pomre da bi se to desilo.“

„Inevera“, reče Džardir. „Nevažno je kako se ljudi pridruže Šarak kau, samo da se
pridruže.“ On pogleda u Arlena. „Par’čine, sam si rekao da više ne možemo time da se bavimo.
Napad na Dokograd je Abanov plan, i Everam će prosuditi hoće li on i Džajan ili laktonski lučki
upravnici prevagnuti.“

„Nije trebalo da verujem tom ljigavom kamilokradici“, zareza Arlen.

Džardir se tiho zacereka. „I ja sam to sebi rekao mnogo puta za sve ove godine. Abanu

čovek treba da veruje samo da će biti Aban. Slediće svoju savest samo dokle je unosno.“
„Dođe mi da skoknem do Dokograda i išutiram i njega i tvog sina u dupe“, reče Arlen.
Džardir se smrknu. „Uradiš li to, Par’čine, s našim paktom je gotovo. Uradiš li to, vratiću

se na presto od lobanja i ostaviti te da se sam baviš svojim sumanutim planom.“

Arlenova usna se izvi, i obojica napeše mišiće, za tren oka spremni da nastave s borbom.
Načas su ostali u tom stavu, a onda Arlen odmahnu glavom. „Videćemo. U međuvremenu, Ren i
ja moramo da se pobrinemo za taj svet što si poizbacivao u golu noć.“

„To nije...“, poče Džardir.
„Umukni!“ zagrme Arlen, tako silovito da se čak i Džardir trže. „Noć je, i ne dam da nam
se braća i sestre sami suočavaju s njome.“
Džardir klimnu glavom. „Naravno, ne bi bilo časno. Pozvaću Šanvu i Šandžata, pa
ćemo...“
„...Vala ostati ovde i čuvati zatvorenika“, obrecnu se Arlen.
„Nismo ti mi sluge, Par Čine“, reče Džardir, „pa da nas rasporediš na ključarsku dužnost.“
„Nije ti ovo običan zatvor“, reče Arlen. „Znaš ti dobro šta čuvamo.“
Džardir se na ovo ukipi. „Alagai Kaa.“

Arlen odsečno klimnu glavom. „Vratim li se i vidim li da ga ne čuvate sve troje, s paktom
je zaista gotovo.“

Džardir se pokloni. „Pazite da vas ne vide. Spašavajte svoj narod u noći, ali Sunčani rat za
nas je gotov.“

Arlen se natušti, ali klimnu glavom, pa se okrenu i pruži Reni ruku. Uhvatila ga je i čvrsto
ga držala čak i dok su prelazili u bestelesno stanje, još bliski kao da su im tela spojena. Povezani,
kliznuli su stazom i zajedno poleteli.

Rena je otklizila nazad od kule i nespretno očvrsnula nekoliko centimetara iznad zemlje.
Iz noći u noć joj se posle crpljenja magije i magijskog putovanja vrtelo u glavi; bila je
ispražnjena, slaba iznutra i sve ju je peklo zato što je provodila kroz sebe toliku količinu moći.

U iznenadnom padu ona iskrivi gležanj i zatetura se, ali nešto je uhvati pre nego što je
udarila o tlo. Ona steže mišiće, spremna na borbu.

„Mir, sestro“, reče Šanva. „To sam samo ja.“
Rena zavrte glavom, osovi se na noge, i odgurnu se od žene koja ju je pridržavala. „Otkad

sam ti ja sestra?“
„Otkako smo zajedno krvarile u Kadžijevoj grobnici“, reče Šanva. „Sad smo sestre po

koplju.“
Skočni zglob bolno joj je pulsirao. Rena pokuša da ga isceli, ali shvati da nema snage.

Ona pokuša da usisa u sebe još moći, no od toga kao da joj je celo telo buknulo. Bolje nek pulsira
gležanj.

Rena pogleda ka obzorju. Nebo je postajalo svetlije, ali ima još sat vremena do zore.
Mora pre toga da jede, ili tog dana neće biti ni za šta. „To samo do izlaska sunca, kad opet
postajemo neprijateljice?“

Šanva slegnu ramenima. „Ako mi Šar’Dama Ka naredi da se borim s tobom, hoću, Rena
va Harl, ali to ne bi bila moja želja. Vidim čast u tebi i Par’činu, i mislim da Everam sigurno ima
neki plan za nas.“

„Kamo sreće da je tako prosto“, reče Rena.
„I jeste i nije“, reče Šanva. „Ništa na Ali nije prosto, ili bi na njoj bilo kao u raju. Everam
ne mora da obznani svoj plan, ali mi znamo da postoji.“
„Jašta“, saglasi se Rena, iako se uopšte nije slagala. Žena joj je traćila vreme za lov,
naročito potrebno sad kad je boli zglob. Ona poteže nož. „Moram malo u lov. Da povratim
snagu.“

Šanva klimnu glavom. „Idem s tobom.“

„Utrobe mu, ne dolazi u obzir“, obrecnu se Rena.
„Sestro, iscrpena si“, reče Šanva. „Sigurnije je držati se na okupu.“
Rena zavrte glavom. „Ne treba mi dadilja. Samo bi me usporavala.“

„Ali mi smo...“
U Šanvinoj auri rascveta se iskrena povređenost, i to naljuti Renu. „Šta smo? Sestre po
koplju? Misliš da meni to znači i koliko crno ispod utrobničkog nokta sad kad već nedelju dana
spašavam živote ljudi koje ste vi pustinjski pacovi izbacili u noć?“
Ona zgrabi svoj prsluk i pokaza tamne, grimizne mrlje. „Prekrivena sam krvlju nevinih
zbog tvog Šar’Dame Kaa, Šanva. U poganoj noći. Dakle, oprosti, ali nisam raspoložena da mi
čuvaš leđa.“
Ona se odsečno okrenu i bez ijedne dalje reči ljutito ode u noć.

Već se bližila zora kada je Rena konačno ugledala lovinu. Njih petoro nalovilo je sve čega
je bilo u okolini kule, i čak i kad je zašla dalje, mnogi demoni već behu skliznuli natrag u Utrobu
da potraže zaklon od sunca.

Pratila je trag ovog demona već nekoliko minuta, i vide da je stigla taman na vreme.
Poljski demon beše se povukao u visoku travu da se zakloni u onom ranjivom trenutku kad počne
da prelazi u bestelesno stanje. Manje bitni vojnici nisu mogli to da urade onako brzo kao elitni
demoni - ili ona sama - i kad zapadnu u trans i počnu da se tope, bili su nesposobni za odbranu
baš kao i dok spavaju.

Kad je trans otpočeo, videla je kako mu se mišići opuštaju i skočila je na njega otpozadi,
jednom rukom i obema nogama ga obuhvatila oko struka i prevrnula se na leđa. Demon se
bespomoćno bacakao i ritao; ona mu žabi nož u grudi, snažno povuče naniže i raspori ga.

Iznad obzorja proviri svetlost i utrobničko meso zacvrča i zadimi se. U očajanju, Rena
zari ruke u otvorenu ranu, pa noktima otkinu meso koje je našla i poče da ga trpa u usta pre nego
što sagori na suncu.

Nekoliko napetih trenutaka je mljackala, a onda planu varnica; gnoj joj je potekao niz
bradu i zapalio se. Ona iznenađeno jauknu.

Iznenadnim zamahom, vršak koplja razdvoji travu poput kose. Tu je stajala Šanva, s

kopljem na gotovs, spremna za napad. Ali onda ugleda demonski leš i trže se.
Istog časa ona odskoči unazad i duboko se pokloni. „Oprosti mi što sam prenebregla tvoju

molbu, sestro, ali brinula sam se. Kad si jauknula, pomislila sam...“

Ona diže pogled. „Ali naravno da ne. Ti si Rena va Harl, i nijedan demon ne može se

odupreti...“
Aura joj je nestala na suncu na izlasku, ali Rena je u Šanvinim očima videla dovoljno.

Zna.
„Šanva, čekaj...“, zausti ona, ali žena se okrenu i odjuri.

Dok je Rena stigla, svi se već behu vratili u dvorište, i sada su stajali u senci kule. Šanva
je bila na kolenima, s glavom na zemlji. Šandžat je držao koplje.

Arlen i Džardir opet su izgledali spremni da se pobiju, ovog puta s konačnim ishodom.
Kako se približila, sve oči okrenuše se ka njoj. Šanva skoči na noge i pokaza kopljem u
Renu. „Ona je Najina sluškinja!“
„Nemoguće“, kaza Džardir. „Borila se zajedno s nama protiv samog Alagai Kaa.“
„Izopačili su je“, reče Šanva. „Kunem se pred Everamom, moje mi časti i nade da ću
dospeti u raj, Izbavitelju. Rođenim očima sam je videla kako se gosti ogavnim mesom
alagajskim“
„Nemoguće“, ponovi Džardir i pokaza na sunce na izlasku. On i ostali još su bili u
polutami, ali Rena je stajala na svetlosti. „Kako ijedan sluga Najin može da stoji na Everamovom

sjaju ako...“

Ali onda se naglo okrenu i pogleda u Arlena. Prešao je do njega za sekund, dograbio ga za

ruke i prodro mu dublje u auru.
„Istina je“, šapnu Džardir. „Everam da nas sačuva, ja ti verovao, a ti sve vreme služiš

Naj.“

„Utrobe mu, prekini da se ponašaš kao pogana budala!“, viknu Arlen.
„Zašto bi inače okaljao sopstveno telo!“
Arlen zareža i gurnu Džardira tako snažno da je Šandžat morao odskočiti u stranu kako
ovaj ne bi naleteo na njega. Svi se ukočiše, spremni za bitku, ali Arlen je stajao gde je i nije se
trudio da nastavi tuču. „Imaš muda da me pitaš zašto? Noći mu, misliš da sam ja ovo želeo?“
On ljutito uperi prst u Džardira. „Ovo je tvoje maslo, isto kao i pogane tetovaže.“
„Sad si ti pobudalio, Par’čine“, reče Džardir. „Nisam ti ja gurao demonsko meso u grlo.“
„Ne, ti, Šandžat i ostali ostavili ste me da umrem u onoj utrobničkoj pustinji“, odseče
Arlen, „nakon što ste me prebili, opljačkali i pokušali da me bacite demonima jer sam imao
drskosti da, prvi put u tri hiljade godina, pobedim u alagai’šaraku.“
Razrogačenih očiju Šanva pogleda u Šandžata. „Oče, nije to valjda istina.“
Vrh Šandžatovog koplja klonu kada se okrenuo prema njoj. „Istina je, ćerko. Dela od te
noći kaljaju nam čast, ali Par’čin je bio ukrao Kadžijevo koplje i nismo mu mogli dopustiti da ga

zadrži.“
„Birkaš reći kao hafit na bazaru“, frknu Arlen. „Pre toga niko nije ni video koplje tri

hiljade godina. Njegova moć pripada celom čovečanstvu, i ja sam ga doneo Džardir u časno, da je
podelim s vama.“

„Šaram neka ćuti!“, obrecnu se Džardir, ne skidajući pogled sa Arlena. „I ti sitničavo
birkaš reči, Par’čine. Ništa od ovoga ne objašnjava zašto si jeo ogavno meso.“

„Zar ne objašnjava?“, kaza Arlen. „I sam si rekao da u Anohu Suncu nema hrane. Zato su,

kad ste prošli onuda, tvoji ljudi oskrnavili to mesto gore nego demoni uma. Niste imali vremena
za poštovanje. Samo ste hteli da ga opljačkate.“

„Par’čine, upozoravam te...“, poče Džardir.
„Nemoj poricati“, reče Arlen. „To što si Šar’Dama Ka znači da donosiš krupne odluke,
beše? Onda preuzmi odgovornost za njih.“

„I preuzimam“, kaza Džardir bezizražajno.
„I ja isto“, reče Arlen. „Želeo sam tajne Anoha Sunca isto koliko i ti. Kad sam se oteturao
nazad do Oaze zore i iscrtao simbole po telu, imao sam dovoljno hrane da umaknem iz

pustinje...“

„Ili da se vratiš do Anoha Sunca“, dovrši Džardir.
Arlen klimnu glavom. „Dugo sam tamo ostao, i proučavao. Demoni su bili jedino što se
imalo jesti. Morao sam da preživim ako ću da prenesem znanje dalje.“
On diže prst. „Ali ostavio sam to mesto kako sam ga i zatekao. Tvoji ljudi nisu ni
primetili da sam dolazio. Dakle, ko od nas bolje ukazuje čast Everamu i bori se protiv Naj?“
Džardir se ružno iskezi. „Ne govori o Everamu i Naj, Par’čine. Ne veruješ ni u jedno ni u
drugo.“
„A i dalje sam bolji u tvojoj religiji od tebe!“, reče Arlen i skrsti ruke.
„Jeo si alagajsko meso“, kaza Džardir. „Iskreno misliš da ima izgleda da te nije
izopačilo?“
Arlen se zasmeja. „Kakav si samo pogani licemer! Celim tvojim životom, usponom na
vlast, osvajanjem - svim su ti upravljale alagai hore, a meni pričaš o izopačenju? Kako, po toj
tvojoj sumanutoj logici, Everamov glas dolazi kroz demonske kosti?“
Džardir napući usne. „Često sam se to i sam pitao, ali ta moć se ne može poreći.“
„Naravno da ne“, kaza Arlen. „Pogana magija se vidi.“ On pokaza na koplje. „Kadžijevo

koplje ima srž od demonske kosti. Kruna isto.“
„Magija nije zla, a utrobnici nisu pešadija u nekom tamo večitom svemirskom ratu“,

nastavi Arlen. „Samo životinje, kao i mi. Životinje koje već milionima godina žive u dubinama
Ale, okupane moćima Utrobe. Razvile su sposobnost da upijaju deo te moći, a mi smo naučili da
je upotrebimo protiv njih. To je sve.“

On diže pesnicu prekrivenu simbolima. „Tetovaže mi daju moć, ali ništa više nego tebi
tvoji ožiljci. Istinska moć potiče od jedenja mesa. Zato mogu da se raziđem i nestanem, i da
crtam simbole u vazduhu. Sam radim ono za šta tebi trebaju kruna i koplje, ili što uopšte ne

možeš. Sad imam sopstvenu srž od demonske kosti.“
„Ako su, kao što kažeš, samo životinje“, reče Džardir, „izlažeš se opasnosti da i sam

postaneš jedna od njih ako nastaviš kako si krenuo.“
„Znam ja to“, reče Arlen. „Nisam jeo demona godinama, ali moć izgleda ne mrda nikud.“
„Ali puštaš svoju dživu da se izlaže istoj toj opasnosti“, reče Džardir.
Arlen se opet zasmeja, ali ovog puta ne svisoka. Istinski mu je bilo smešno. „Puštam? Ti

nisi sreo Renu Stog? Nemaš ti šta nju da puštaš.“
„Utrobe mu, vala baš“, reče Rena i uhvati ga za ruku.

Arlen je pogleda s ljubavlju u očima, ali nastavi razgovor sa Džardirom. „Zamolio sam je
da to ne radi, ali ona zna šta je na kocki i pokušava da me sustigne. Misli da ću u suprotnom u
vidu izmaglice otići do Utrobe i probati da se uhvatim ukoštac sa adagaijima.“

„Nemoj to da govoriš kao da je koještarija“, reče Rena. „Priziva te - sam si mi rekao.
Čujem sad i ja to, sad kad klizim istim stazama. Ali u toj borbi ne možemo da pobedimo sami.“

Očekivala je da se Džardir užasne na pomisao zova Utrobe, ali on samo klimnu glavom.
„Najin zov je jak, ali uistinu se morate odupreti. Cela Ala zavisi od nas. Verujte u Everama i on
će vam dati snage.“

Arlen zavrte glavom. „Nikad nisam baš umeo da verujem u bilo šta osim u sebe i svoje

bližnje.“

Džardir blago pruži ruku i dodirnu Arlena po grudima. „Everam i jeste u tebi, prijatelju

moj. Jesmo li mi stvorili njega ili on nas - nije važno. On je Svetlost u tebi kad je sve ostalo mrak.
On je glas koji šapuće šta je ispravno a šta rđavo. On je snaga koju si našao u sebi tokom muka u
pustinji. On je nada koju polažeš u ovaj sumanuti plan.“ Džardir se osmehnu. „On je tvrdoglavost

u tebi, i odbija da prizna istinu koju ti govorim.“

Arlen se osmehnu. „To poslednje vala jeste, ako ništa.“
„Sad kad je sve izašlo na videlo, možda nam ne treba zatvorenik“, reče Rena. „Ima jedna
prečica do dole za sve nas.“
Arlen zavrte glavom. „Ne verujem nikom, čak ni sebi, da prelazi u bestelesno stanje
preblizu Utrobe. Kao da sipaš kofu u reku i očekuješ da ostane uzvodno.“
Džardir skrsti ruke. „Bilo to licemerno ili ne, moji ratnici i ja nećemo skrnaviti svoja tela
alagajskim mesom.“
Šanva i Šandžat žestoko zaklimaše glavama; Rena im je u očima videla olakšanje.
„Onda ćemo morati na teži način“, složi se Arlen. „Ali da bismo to uspeli, nekako
moramo naterati poganog demona da progovori.“

ČETRNAESTO POGLAVLJE
ZATVORENIK

333. P.P.
Zima

Princ-suprug beše se skupio u samom središtu kruga od simbola; pokazivao je što je
moguće manju telesnu površinu prokletoj dnevnoj zvezdi.

Tamničarima ništa nije promaklo; lanac i katanci bili su pažljivo izrađeni od istinskog
metala, a simboli su im bili snažni. Pekli su mu kožu i održavali ga u telesnom stanju.

Ćelija mu je bila kružnog oblika, i bez ikakvog nameštaja. Pod je bio oivičen raznobojnim
kamenjem, zacementiranim u mozaik čini koje će ga zadržati zarobljenog čak i ako se izvuče iz
lanaca. Simboli su crpli magiju iz njega tako snažno da je princ-suprug morao sakriti moć duboko
u sebe kako mu je ne bi sasvim isisali.

Nikako neće moći da nadoknadi izgubljenu energiju, jer ćelija demonskog princa nalazila
se visoko iznad površine, daleko od pukotina kroz koje bi crpao magiju. Princ-suprug je svojom
rođenom silom održavao sopstveni zatvor, i beše rešen da prepusti što manju količinu. Pažljivo je
srkutao svoje zalihe.

I izvan zidova je bilo zaštitnih čini. Čini koje su skrivale njegov zatvor od radoznalih
ljudskih očiju i očiju vojnika koji su bez sumnje prečešljavali površinu zemlje u potrazi za
kakvim tragom od njega. Princ-suprug je pokušao da ih dosegne, ali zaprečni krug je bio previše
snažan. Prvi put mu je um bio odsečen i od životinjskih nagona prostih vojnika i od divno
zamršenih misli njegove braće. Tišina ga je izluđivala.

Ipak, gora čak i od tog poniženja bila je dnevna zvezda. Preko prozora ćelije bili su
navučeni debeli preklopljeni zastori, dobro zavezani. Tama je bila tako potpuna da je stoka s
površine bila slepa, ali demonskom princu je čak i najmanji tračak svetla koji bi se provukao
unutra predstavljao samrtne muke; isisavalo mu je snagu i peklo ga po koži. Demon je mogao
samo čvrsto da zažmuri očima bez kapaka i da se sklupča na podu dok se ne vrati tama.

Konačno zvezda zađe; demon načini nekoliko hitrih, spretnih pokreta i, uprkos
nejednakim namotajima lanaca, uspravi se u sedeći položaj. Lagano, princ-suprug usisa u sebe
malo moći i zaceli se pod sve debljim i debljim oklopom od sagorelog, mrtvog mesa.

Opet je usisa u sebe - jednu iskru, tek da se prehrani. Tamničari mudro nisu prilazili da
mu daju obroke.

Naposletku se promeškolji, namesti jedan katanac uz meso i usmeri poslednji zračak moći
u njega, lagano nagrizajući metal. Previše, i lanac bi mu isisao moć, ali samo malčice može da ga
izjeda kao voda koja kaplje na kamen.

Demon je proučavao svoje lance već pola obrtaja, i blisko ih je poznavao. Ako razmrska
tri katanca pri okovu, povratiće dobar deo pokretljivosti. Ukoliko slomi još dve karike, moći će
da smakne lance.

Kad se oslobodi lanca, morao bi da onesposobi mozaik kako bi prešao u bestelesno stanje
i utekao iz zatvora. To bi išlo brže, ali oblici su nagoveštavali da ne bi daleko stigao pre nego što
neki tamničar primeti šta pokušava. Čak i najslabiji mogu jednim kratkim pokretom ruke da
povuku zavesu, a izlazak sunca značio bi njegov kraj.

Princ-suprug je mogao da priušti strpljenje. Mnogo će obrtaja proći dok ne bude spreman
da smrska lanac, i za to vreme štošta se može promeniti. Ljudski umovi žele ga živog, i to mu je
dobra prilika da ih proučava i traži im slabe tačke.

Beše to zanosna ironija: i sami okovi kojim su ga održavali u telesnom stanju sprečavali
su princa-supruga da preoblikuje svoje grlo i podražava ono prostačko groktanje koje je među
površinskom stokom važilo za govor. Mogao je da razume pitanja, ali ne i da odgovori na njih.

Zahvaljujući ovome, umovi su se osećali osujećeno i to je samo produbljivalo raskol
među njima. Možda su i ujedinitelji, ali kao i svako ljudsko biće, bili su glupi. Osećajni. Jedva
nešto inteligentniji od podražajnih demona.

A pre svega, bili su smrtni. Vreme će doći kada će im budnost popustiti, i on će biti
slobodan.

PETNAESTO POGLAVLJE
ISCRTANA DECA

333. P.P.
Zima

„Utrobnici me odneli, ne dam ti da tim svojim ljigavim pustinjskim rukama i takneš moju
devojčicu!“

Ruku punih nečijih creva, Liša diže pogled i opazi Laktonjanina debelih ruku i njegovog
sina, mladića, kako se stegnutih pesnica nadnose nad majušnu Amanvu. Šegrtkinje koje su joj
pomagale sve se behu ukipile od straha. I Žizel je zastala sa operacijom, ali ni ona nije mogla
stati i umešati se ništa više nego Liša.

Amanvu ovo kao da nije nimalo uzrujalo. „U tom slučaju će umreti.“
„Jašta, a ko je za to kriv, pogan mu njegovu?“, zavika dečak. „Vi pustinjski pacovi, vi ste
ubili mamu i isterali nas u noć!“
„Nisam ti ja kriva što si kukavica, pa nisi zaštitio sestru“, kaza Amanva. „Pomeri se.“
„Utrobe mi, ne pada mi na pamet“, reče čovek i ščepa je za podlakticu. Sikva koraknu
napred, ali sin se pomeri u stranu i prepreči joj put.
Amanva pogleda naniže kao da joj je natrljao govno na belu odoru, besprekornu uprkos
satima i satima operisanja zajedno s Lišom. Onda joj ruka sunu uvis, poput zmije zaobiđe
čovekovu ogromnu mišicu i zađe mu pod pazuh. Ona koraknu unazad, načini poluokret, i povuče
čoveku ruku tako da se lakat ispravio. Malčice se izvi i čovek urliknu od bola.
Amanva je pomoću uvrnute ruke obrtala čoveka kao da je marioneta, okrenula ga je od
operacionog stola i gurnula ga pravo u sina. Na dobro naciljan udarac nogom dečko se zatetura ka
vratima, a Amanva povede čoveka, koji je vrištao, pravo za njim, i obojicu ih izbaci iz prostorije
lako kao da je počistila prašinu u đubrovnik.
Kad su se vrata raskrilila, ona pusti čovekovu ruku, okrenu se i otpozadi tabanom šutnu
čoveka u solarni pleksus, tako da obojica poleteše kroz vazduh i prizemljiše se na gomili. Na
desetine žena koje su raspoređivale pacijente u grupe zgranuto pogledaše uvis.
Liša se okrenu Roni. „Idi, dovedi najkrupnije drvoseče koje nađeš. Postavi ih na vrata
operacione sale i reci im da ću im odgristi pogane glave puste li mi unutra ikoga izuzev travarki i
pacijenata.“
„Neko mora da unosi ranjenike“, reče Roni. „Većina drvoseča su negde u noći.“
„Kad završim ovde, naći ću nekoliko pomoćnika“, reče Liša. „Kreći.“
Roni klimnu glavom i nestade. Amanva se već beše posvetila radu na devojci, koju su
poljski demoni gadno izujedali. Nisu sad prvi put Laktonjani pomahnitali na prizor Amanvine
odore i tamne puti, ali ljudi su morali da to progutaju - zajedno s pokojim zubom, ako je
neophodno.
Iako je bila prisutna gotovo svaka travarka u Uvali, nedostajalo im je radne snage.
Šegrtkinje su umele da nameste kost ili zašiju posekotinu, ali retko koja je znala kako da zaseče
pacijenta, a kamoli da popravi ono što zatekne unutra. Liša nikad ne beše videla boljeg bojnog
hirurga od Amanve. Nije mogla priuštiti da ukloni ženu odavde.
U očekivanju sledećeg talasa zavladalo je zatišje. Liša je završila posao i ostavila Kejdi da
zašije čoveka. Ona se protegnu i krenu iz operacione sale. Dodatna težina koju je nosila nije joj
nimalo olakšavala sate nad operacionim stolom.
U glavnoj prostoriji bolnice vladao je rusvaj. Izbeglice su počele da pristižu pre više od

nedelju dana, ali reka ranjenika još je doticala; patrole drvoseča i Drvenih vojnika okupljale su
grupe na drumu i sprovodile ih u Uvalu. Posle ko zna koliko dana u bekstvu, mnogi su bili

oboleli od premora i boravka na otvorenom; drugi su zadobili rane tokom napada, ili od demona

na drumu.

Ipak, posle talasa izbeglica iz Rajzona i gubitaka u noći bez meseca, Uvalci se već behu
navikli da od haosa stvaraju red.

Po strani, dvojica Laktonjana behu klonula na klupu i s rukama na kolenima zurili su u

pod. Njoj je očajnički trebao odmor, ali ovo je bila gorka opomena da je drugima daleko gore.
Liša je razumela gnev izbeglica prema Amanvi. I sama ga je osećala. Napad na Dokograd

bio je isuviše precizan da bi bio posledica iznenadnog nadahnuća. Aman ga je planirao sve
vreme, još dok je nju zavodio.

Jedan deo nje, ljut i povređen, nadao se da ga je Arlen zaista ubio.
Ona im priđe. Otac nije čak ni digao glavu dok joj se stopala nisu našla u njihovom
vidokrugu. Sin je samo zurio nekuda.

„Ćerka će ti biti dobro“, reče ona. „Svi ćete biti dobro.“
„Fala na lepim rečima, travarko“, reče otac, „ali mislim da nikad više ništa neće biti
dobro. Izgubili smo... sve. Ako Kedi umre, ne znam šta ću...“ On grcavo zajeca i ućuta.
Liša mu položi ruku na rame. „Znam da ti se sad tako čini, ali bila sam u istom položaju. I
više nego jednom. Kao i svi Uvalci.“

„Biće bolje.“ Stela Krčmar se pojavila gurajući kolica s vodom. Ona kutlačom napuni dve
šolje i odnekud izvuče grubo ćebe. „Za’ladilo je. U logoru će biti simbola vreline, ali rade samo
noću. Jeste li dobili broj mesta?“

„A...“, reče čovek. „Onaj mali ispred nešto reče...“
„Sedam“, kaza sin, očiju još prikovanih za pod. „Mi smo na mestu broj sedam.“
Stela klimnu glavom. „Polokovo polje. Kako se zovete?“

„Marsin Treset.“ Čovek pokaza glavom na sina. „Žak.“
Stela zabeleži nešto u blok. „Kad ste poslednji put jeli?“

Čovek ju je na tren belo gledao, pa odmahnu glavom. „Pojma nemam.“
Stela se osmehnu. „Zamoliču Kalena da svrati s hlebarskim kolicima dok čekate vesti.“
„Mala, Tvorac te blagoslovio“, reče čovek.
„Vidiš?“ kaza Liša. „Več je bolje.“
„Jašta“, kaza dečak. „Mame više nema, od kuće ostao samo pepeo, a Kedi će da umre od
demonske groznice. Ali imamo ćebe, dakle sve je divota!“
„Jašta, budi zahvalan“, brecnu se Marsin i ćušnu sina u potiljak.
„Neće se završiti na ćebetu i hlebu“, reče Liša. „Za par snažnih leđa poput vaših odmah če
se naći posla - treba šeći drveće i graditi domove na nekom od novih velesimbola.“
„Plaćen posao“, primeti Stela. „Prvo kuponima za hranu, ali onda ćete dobiti i početnu
platu od pet klata po glavi dnevno.“

Liša je u početku prezrivo otpuhivala na ovo, ali novi novac bio je upravo ono što je
trebalo narodu, i širio se među izbeglicama brže nego što su ga mogli praviti.

Marsin odmahnu glavom. „Noćas, kad su nam demoni prodrli kroz simbole oko logora,
mislio sam da smo gotovi. Ali moram da verujem... Izbavitelj nas ne bi spasao bez razloga.“

Liša i Stela na ovo oštro digoše pogled. „Videli ste Izbavitelja?“, zapita Stela.

Čovek klimnu glavom. „Jašta. I ne samo ja.“
„Samo blesak čini“, reče Žak.
„Jašta“, složi se Marsin. „Ali jarkiji no što su moji na brzinu nacrtani simboli mogli

proizvesti. Bolelo da gledaš u njega. I vido sam ruku.“

„Moglo je biti ko zna šta“, reče Žak.
„’Ko zna šta’ ne bi zamrzio u mestu plamenog demona koji je ujeo Kedi“, reče Marsin.
„Niti bi zapalilo onog šumskog da bismo mi mogli stići do drvoseča na drumu.“
Liša zavrte glavom. Nije sada prvu put čula priču o Reninim podvizima, ali dosad niko
nije video ništa do senke koja bi prhnula pored njih i naznake simbola na koži.
Kako joj to polazi za rukom?, pitala se Liša. Crta simbole u vazduhu i pretvara se u dim,
prevaljuje kilometre za vreme koje ti treba za jedan dubok udah. To se nije moglo objasniti samo
simbolima od crnolista. Vonda je postala silna u noći, ali ni blizu toliko, a kada bi izašlo sunce,
sposobnosti bi joj uvek izbledele i vratile se na smrtnički nivo.
„Sunca mi“, govorio je Marsin. „Izbavitelj je spasao mene i porodicu.“
„Normalno da jeste“, reče Stela. „Izbavitelj je tu negde i čuva nas sve.“
Liša odvede devojku gde ih muškarci nisu mogli čuti. „Nemoj im govoriti to. Znaš ko i
svi da Arlen Stog ne može biti svuda u isto vreme. Narod se mora usredsrediti na to da se sam
spasava.“
Stela načini kniks. „Jašta, majstorice, sve je to divno i krasno kad si drvoseča i imaš
ručerde ko debla drveća, ili si krazijska princeza, pa možeš bacati muškarce preko sobe ko lutke.
Šta da radi jedna uvalska devojka ko ja?“
Stvarno, šta?, zapita se Liša. Stela je bila potpuno zdrava, ali sitna i tanušnih udova.
Devojka je davala sve od sebe da pomogne, ali bila je u pravu. Nije bila građena za borbu.
„Je l’ bi se borila da možeš?“, zapita Liša.
„Nego šta, majstorice“, kaza Stela. „Al’ čak i da me deda pusti, ja ne mogu čak ni oprugu
samostrela da navijem.“
„To ćemo još da vidimo“, reče Liša.
„Majstorice?“, zapita Stela.
„Posveti se ti poslu“, kaza Liša. „Uskoro ćemo opet popričati o ovome.“
Začu se tresak; neko je otvorio vrata bolnice nogom. Unutra se krupnim koracima ušeta
Vonda Drvoseča s dvojicom odraslih muškaraca prebačenom preko ramena, i još jednim preko
ruke. Rukavi su joj bili zavrnuti, a simboli od crnolista blago su se sjajili.
Posvuda po sobi, ljudi su pokazivali prstom i sašaptavali se. Vonda uhvati Lišin pogled i
slegnu ramenima kao da se izvinjava.

„Majstorice, nisam imala izbora“, rekla je Vonda kad su se našle nasamo. „Skroz mi je
ponestalo strela, a demon je išo pravo na nji’. Šta je trebalo da radim? Da i’ pustim da pomru?“

„Ne, dušo, naravno“, reče Liša. „Ispravno si postupila.“
„Dosad već sigurno cela varoš bruji o tome“, kaza Vonda. „Zovu me tvojim Iscrtanim
Detetom.“
„Šta je učinjeno - učinjeno“, reče Liša. „Ne obraćaj pažnju. Nismo mogle zauvek to kriti,
a dovoljno sam saznala, pa ću sad proširiti ogled.“
„A?“, upita Vonda.
Liša klimnu glavom ka činima na Vondinim rukama; još uvek su se blago blistale. „Sjaj
bi trebalo da umine kad i tebi opadne adrenalin. Baci se na disanje dok ne izbledi, a onda idi,
raspitaj se ima li dobrovoljaca. Zapamti na šta sam ti rekla da obratiš pažnju.“
„Odma’, majstorice.“ Vonda je već disala u lagam ritmu.
„I, Vonda?“ Liša klimnu glavom ka drugoj strani prostorije. „Poeni od Stele Krčmar.“

Sunce je izašlo, a Vonda je sačekala da obasja dvorište, pa sišla s trema i počela lagano da
se isteže u šarakinima koje je svakodnevno izvodila. Jutro je bilo prohladno, ali ona je na sebi

imala samo lagan kombinezon, i izlagala je suncu što je moguće više kože prekrivene simbolima.
„Kako se danas osećaš?“, zapita Liša.
„Svrbe me čini kad ih sunce obasja ujutru“, reče Vonda.
„Svrbe?“, zapita Liša.
„Peckaju“, kaza Vonda. „Kao da te neko švićka koprivom.“ Vonda lagano izduva vazduh

dok je prelazila u sledeći stav. „AF, majstorice, ništa ti ne bini. Osećaj potraje samo minut. Dva.
Mogu da istrpim.“

„Da“, reče Liša. „Ko bi rekao?“
„Neću da ti traćim vreme kad god me nešto bocne il’ pecne, majstorice“, reče Vonda. „Ti
se ne žališ, kol’ko ja vidim, a gore ti je nego ikom.“
„Moraš da mi govoriš, Vonda“, reče Liša. „Sad više nego ikad, moraš mi govoriti sve.
Magija ostavlja na tebi posledice, a za opšte dobro moramo da proverimo je li bezbedna za

upotrebu.“

I radi mog dobra, pomisli ona. I dobra moje bebe.
„Ne spavaš već više od nedelju dana“, reče Liša. Malo koji drvoseča i jeste. Gde god se
izbeglice na drumu našle u najžešćoj borbi, Vonda i Džared obreli bi se tamo zajedno s
prvobitnim drvosečama, onima koji su se borili rame uz rame sa Arlenom u bici za Drvosečinu
Uvalu. Noću su im čini urezane u konjska kopita proždirale kilometre, a oni su po tragovima
sledili čopore demona u lovu na izbeglice i uništavali ih pre nego što napadnu. Danju su
Laktonjane u bekstvu sprovodili u logore zaštićene simbolima, još u izgradnji duž druma.
„Ni ti, majstorice“, ukaza Vonda. „Nemoj misliti da te ne držim na oku samo zato što
nisam tu. Otkako je sve ovo počelo, nisi stigla da odremaš više od nekoliko minuta, vele devojke.
Magija utiče i na tebe.“
Bila je to cela istina.
„Utiče.“ Liša progovori samo za nijansu oštrije. „Prošle nedelje sam više koristila magiju
hora nego svih proteklih meseci zajedno. To ne ostavlja na mene ni upola toliko posledica kao na
tebe crnolist, ali dovoljno da bih imala predstavu kroz šta prolaziš. Osećam se...“
„Kô da bi mogla izmarširati na samu Utrobu i nabiti nožni prst demonskoj majci u dupe.“

Liša se nasmeja. „Ne bih se tako živopisno izrazila, ali da. Magija prokola kroz tebe i

premor je ko rukom odnesen.“
Vonda klimnu glavom. „Dok izađe sunce, osećaš ko da si se naspavala cele noći i popila

lonče kafe. I bolje. Ko zapeta tetiva luka.“
„Je I’ luk stalno držiš zapet?“, upita Liša.

„Ne, naravno.“ Vonda zastade s vežbanjem i pogleda u Lišu. „Tako uništiš valjan luk.“
„Neprirodno je toliko dugo ne spavati“, kaza Liša. „Možda nisam umorna, ali osećam
kako nešto iz mene nestaje. Bez bekstva u snove...“
„...ceo svet ti liči na san“, dovrši Vonda umesto nje. „Jes’ vala.“
„Skuvaću ti malko trave nabijače i vrbene“, reče Liša. „Onesvestićeš se na osam sati.“
„A ti?“, upita Vonda.
„Ja ću spavati noćas, kad ti njih izvedeš“, obeća Liša. „Časna reč.“
Vonda nešto progunđa i nastavi sa istezanjem. Liša se pitala kako li je Arlenu, pa čak i
Reni. Jesu li se valjano naspavali u proteklih nekolik meseci? Kad su poslednji put sanjali?

Plašila se odgovora. Verovatno su zato i jedno i drugo ludi do sto jedan i nazad.
Vonda je završila vežbanje, i one uđoše unutra. Vonda skide s police svoj drveni oklop i
pripremi opremu za glancanje. Oklop je bio poklon od Tamosove majke, vojvotkinje Arejn, i
Vonda ga je čuvala i pazila gotovo koliko i luk i strele koje joj je dao Arlen. Svakog jutra je s
ljubavlju glancala oružje i oklop, kao majka kad kupa detence.

Liša je ugrabila trenutak da pristavi čajnik i odnese ga u prostoriju za kupanje. Grickala je
biskvit dok se skidala da se na brzinu prebriše krpom pre nego što se presvuče u čistu haljinu.

Ona duboko udahnu. Uskoro će biti lakše. Priliv izbeglica se nastavljao, ali ruka Uvale iz
dana u dan je postajala sve duža, i sada su kupili i narod koji se tek obreo na drumu, sa sve živim
životinjama i hranom na leđima. Nekoliko još neporobljenih varošica organizovano se iseljavalo
pod zaštitom drvoseča.

Uvala će svejedno morati da ih primi, ali lakše je kad ljudi dođu kao naseljenici, sa
zalihama i imetkom u rukama, a ne kao prvi nalet iscrpljenog sveta koji sa sobom ne nosi ništa do

ranjenika.
Noćas je Liša mogla da priušti spavanje. Možda. Ali mladi dobrovoljci već su joj se

okupljali u dvorištu i podvrgavali se probama snage i hitrine, na osnovu kojih će ih njene
šegrtkinje podeliti u grupe. Ćeretanje skupa mladih Uvalaca preraste u uzbuđen muk kada su se
na vratima pojavile Liša i Vonda.

Dobrovoljci su svi bili blizu dvadesete ili u ranim dvadesetim - Uvalci koji su se prijavili
da se pridruže drvosečama, ali su iz ovog ili onog razloga bili odbijeni. Jedno je imalo poteškoća
s disanjem. Drugom su trebale naočare. Ostali prosto nisu bili dovoljno krupni ili snažni da
održavaju korak sa ostalima.

Sve brojniji hafitski stalež, ako se ne pripazimo, pomisli Liša.
„Bulje u mene“, reče Vonda.
„Aha“, kaza Liša. „Da vidiš i ti jednom u životu kako je to. Za ovu decu ti praktično kao
da si Iscrtani Čovek.“
„Ne šali se kad je Izbavitelj u pitanju“, reče Vonda.
„Svi smo mi Izbavitelji“, reče Liša. „Sam je rekao. Tvoj je posao da nadahneš ovu decu,
onako kao on tebe. Svetu treba što više Izbavitelja.“
„Što onda ne iscrtaš i drvoseče i Šarame simbolima?“, upita Vonda. „Što samo ove
otpadnike?“
„Ovo je još uvek ogled“, reče Liša. „Treba nam mala grupa. Grupa koju možemo da
držimo pod paskom, da oprobamo postupak pre nego što ga pokušamo na muškarcima krupnim
kao zlatodrveće.“
Bile su tri grupe. Stela je bila u jednoj. Njen stric Kit, samo nekoliko godina stariji od nje,
u drugoj. Niko nije spadao u najbolju ratničku letinu koja je rodila u Uvali.
Prvih desetak, uključujući i Kalena Drvoseču, sina njene drugarice Brajene, dobiće
naročito osmišljena koplja, koja je Liša svojeručno ukrasila simbolima. Imala su kratke držalje i
sečiva prekrivena činima, predviđena da izvuku najveću moguću količinu magije iz utrobnika i
uliju je u borca.
Druga grupa dobiće oružje po izgledu istovetno kao prva, ali s cepkama hora prevučenim
srebrom unutra, i prekriveno simbolima. Koplja će sadržati ograničenu količinu moći i danju kao
i noću, a kad se istroše, opet će se puniti.
I naposletku Stelina grupa, najprestižnija od svih, imaće po koži crnolistom iscrtane
simbole i učiće šarasak kod Vonde.
Ogledi će potrajati mesecima, ali ako su Lišine pretpostavke tačne, mogli bi u Uvali imati
čitavu vojsku Izbavitelja, koja samo čeka da demonski prinčevi opet navrate u posetu.
Njena Iscrtana deca.

„Eto, gotovo.“ Dok je Liša nacrtala i poslednji simbol Steli na koži, već se beše smrklo.
Ostali su s Vondom čekali u dvorištu i divili se simbolima na oružju i koži. Svi su znali da će
uskoro izlaziti u noć, kuda su mnogi prekaljeni ratnici otišli i nikad se nisu vratili.

Uzbuđenje u vazduhu moglo se rukom napipati. Moguće da će poginuti, da, ali možda se i
osvete, možda pokažu Uvali da ni oni nisu za bacanje. Niko nije mogao da se skrasi; cupkali su s

noge na nogu ili se šećkali po dvorištu i čekali Stelu, ne bi li mogli početi.
Liša je pošla napolje; gledala je devojku kroz magijske naočare. Dvorište je bilo

preplavljeno magijom, a tek se delić video golim okom. Neki simboli su, kao što je bilo i
predviđeno, svetlucali i obasjavali dvorište, ali ostali su pulsirali od moći, nevidljivi izuzev
magijskim vidom.

Videla je moć kako se privija Steli uz članke nogu, kao što je već bio slučaj i s drugima.
Plesala joj je uz čini od crnolista na nogama, prepleteni simboli privlačili su je k sebi; kovitlala
joj se oko trupa, i upolje, duž udova i glave, kao kakvo srce koje pumpa magiju umesto krvi. I

samo stojeći u dvorištu, Iscrtana deca sigurno već osećaju peckanje. Isprva će im se činiti kao da
su popila jak čaj za snagu, onda kao da ih je spopao nalet adrenalina. Uskoro potom, čula će im
se pojačati, zbunjivaće ih svaki tračak mirisa, svaki šapat s kilometar daljine. Jedva će se nositi s
tim dok im se i misli ne ubrzaju.

Onda će se osetiti nepobedivo.
„Ovo ovde“ - Vonda diže dugu metalnu cev koja se na jednom kraju produžavala u omči
od čelične sajle - „jeste krazijsko oružje zvano alagai-hvatač.“ Ona nabaci omču na stub za
vezivanje konja, pa uvrnu, povuče, i za tren oka je priteže. „Svako neka uzme po jedan. Postavila
sam zamke za utrobnike u Travarskoj šumi. Sad ćemo pomoću ovoga da izvučemo demone
napolje da vežbamo na njima.“

„Šta, tek tako?“, zapita Kit. „Nećemo, ne znam, malko da vežbamo u dvorištu pre nego
što izađemo u golu noć?“ Ostali zažamoriše sa odobravanjem.

Liša ne dopusti sebi da se osmehne. Golu noć, pa stvarno. Celo Lišino imanje bilo je pod
velesimbolima, i sve staze bile su zaštićene činima. Deca će možda imati osećaj da su tamo
negde, napolju, među demonima, ali će gotovo sve vreme zapravo biti u bezbednom pribežištu.

Ipak, važno je da se što pre nađu u dodiru s demonima, i da steknu osećaj neprestane
opasnosti koji će ih održavati na oprezu. Ovo nije igra.

Kao u snu, posmatrala je Vondu kako odvodi decu. Svet je postao zamagljen po ivicama.

Ostala je usredsređena čak i posle punih deset sati simbolističkog rada. Bol u slepoočnici pulsirao
je tako da joj se okretao želudac, ali sada joj je bio gotovo stalan sadrug i naučila je da ga
prenebregava.

Ipak, kako je i poslednje dete iščezlo u tami na ivici njenog magijskog vida, počela je da
ispunjava prazninu slikama. Kalen Drvoseča vrišti za majkom dok lagano krvari na smrt od rane
kandžama. Brajena nikad više ne bi progovorila s njom. Ni Smit, ako bi se išta desilo Steli ili

Kitu. Kroz glavu joj sevnu prizor šumskog demona koji odgriza Steli glavu pravo s ramena. Srce

bi joj još nekoliko puta otkucalo pre nego što telo shvati da je mrtvo. Krv bi šiknula visoko u

vazduh.

Ona se otrese ove vizije i protrlja oči. Konačno. Konačno slobodno sme da spava da ne bi
poludela. I da joj u dvorište ovog časka uđu Arlen, Aman i Tamos i svi se pobiju za njenu ruku,
svejedno bi otišla u krevet.

Snažnim korakom se zaputila ka vratima kolibe, ali u mislima je već bila u spavaćici i
gasila je sveće. Krevet je sigurno topao i mekan.

„Majstorice Liša!“, začu se očajnički povik otpozadi. Liša nije prepoznala glas, ali je ton
bio jasan. Pošto ju je video, ovaj neko neće odustati dok ne porazgovara s njom.

Duboko je udahnula, izbrojala do pet, i u mislima navukla kućni ogrtač. Na licu je opet
imala osmeh dostojan grofice; ona se okrenu prema ženi i istog trena je prepoznade jer provela je

mnogo sati kraj ćerkinog uzglavlja u bolnici. Lusi Klupčar. Kendalina majka.

Klupčar nije bilo pravo prezime, pre kao šala koja se zadržala pošto preljina šegrtkinja
nije stekla nikakvu veštinu u baratanju vretenom. Lusi je bila mila, ali potpuno obična žena koja
je nekako uspela da dobije neobičnu ćerku.

„Lusi, malo je kasno za posete“, kaza.
Lusi načini kniks. „Oprosti, majstorice. Ne bi’ te ja gnjavila da nije bitno.“ Ona priguši
jecaj. „Prosto ne znam kome drugom da se obratim.“
U mislima Liša skinu kućni ogrtač i opet odenu haljinu. Uz neprimetan uzdah prišla je
ženi i uzela je u naručje. „De, de, dete“, reče, iako je Lusi bila poprilično starija od nje. „Sigurno
nije sve tako crno. Uđi, a ja ću da pristavim čaj.“
U Lišinoj dnevnoj sobi Lusi je cmizdrila u beskraj. Liša je sedela u Bruninoj stolici za
ljuljanje, umotana u staričin šal. Više nego jednom oči su joj se sklopile, i tek kad bi joj glava
dremljivo klonula, ona bi se prenula.
Konačno je blago sredstvo za smirenje, koje je Liša ubacila ženi u čaj, počelo da deluje, i
ona se pribrala.
„Dobro, Lusi“, reče Liša. „Lepo od tebe što si mi došla u posetu, ali vreme je da vidimo o
čemu se radi.“
Lusi klimnu glavom. „Izvini, majstorice, naprosto ne znam...“
„...šta da radiš. Da, reče ti.“ Lišino strpljenje bilo je pri kraju. „U vezi sa čim?“
„U vezi s Kendal i onim krazijskim vešticama!“, Lusi praktično vrisnu.
Liša je radoznalo pogleda. „S kim? Amanvom i Sikvom?“

„Jašta, znaš šta su uradile?“, oštro zapita Lusi.
„Nemam predstavu“, reče Liša, premda je, utučeno, već posumnjala šta je posredi. „Popij,
molim te, još gutljajčić čaja, spusti glas, i počni iz početka.“
Lusi klimnu glavom, pa glasno srknu i ispusti dug, drhtav uzdah. „Bile po podne kod
mene. Kazale kako ‘oće da otkupe Kendal od mene. Da je kupe! Kô poganu ovcu!“
„Da je kupe?“, zapita Liša, iako je sad već sasvim dobro znala šta žena hoće da kaže.
„Kao kurvu, za onog utrobničkog sina Rodžera“, reče Lusi. „Izgleda da mu dve supruge
nisu dovoljan greh. ’Oće i moju milu Kendal u svom haremu. Namerava da je koristi za rađanje,
ko kravu, kako mi rekoše.“
„Krazijci umeju da budu... netaktični kad je tako nešto u pitanju“, reče Liša oprezno.
„Brak je za njih ugovor, ali kad se pregovori završe, ne uzimaju zavete ništa manje ozbiljno nego

mi. Sigurno nisu htele da te uvrede.“
„Demonskih mu govana, ko da je mene briga šta su one ’tele“, reče Lusi. „Rekla sam im:

Rodžer ima da dobije Kendal samo preko mene mrtve.“
Nije se baš najsrećnije izrazila. Lišu ne bi čudilo da Amanva to sprovede i u delo.
„One dve drolje su otišle besne, ko da sam ja tu ispala nepristojna“, nastavi Lusi. „Onda,

nema ni dva’es minuta posle, Kendal mi skače za oči, plače i vrišti, veli: ima da se uda za
Rodžera i to mu je to. Ja joj reko’ da je nijedan staratelj neće pustiti da stavi ruku na Kanon i
zakune se da nekom bude treća po redu supruga, i znaš šta mi je rekla?“

„Kaži“, uzdahnu Liša.

„Kaže, boli je briga. Kaže, u Utrobu da se nose i Kanon i staratelji. Kaže, ima da se

zakune na tom Evedžaku...“

„Na Evedži“, ispravi je Liša.

„Na knjizi greha“, odbrusi Lusi. „Kendal se još davno zagledala u Rodžera, ali ne ovako.
Mala nema mozga! Ko da nije dosta što su krazijske uličarke začarale nesrećnog Rodžera i zavele
ga s Tvorčevog puta, al’ ne dam im da mi odvedu i ćerku.“

„Možda nemaš izbora“, kaza Liša.

Lusi je pogleda preneraženo. „Noći mu, majstorice, pa ne odobravaš valjda ovo.“
„Naravno da ne.“ Liša je već planirala kako će izgrditi Rodžera. „Ali Kendal je odrasla
žena i ima prava da bira sopstveni put.“
„Sumnjam vala da bi ti bila tako mirna“, reče Lusi, „da za tvoju ćeru tako licitiraju ko za
koku nosilju.“
Liša diže obrvu, i Lusi se trže i iznenada se priseti da razgovara s budućom groficom
Uvale, ženom koja je i sama bila predmet krazijskog licitiranja za nevestu. Nije mogla da se nosi
s Lišinim upornim pogledom i oborila je glavu u pokušaju da zagnjuri lice u šoljicu čaja. Ona
prebrzo proguta i zagrcnu se. „Nisam ’tela da te uvredim, majstorice. Ti, naravno, razumeš.“
„Nego šta nego razumem“, kaza Liša. „Razgovaraću s Rodžerom i Amanvom što pre, i
opet ću te pozvati kad to obavim.“
„Hvala ti, majstorice.“ Lusi ustade, nezgrapno se pokloni hodajući unazad ka izlazu, pa se
okrenu i požuri napolje.

„Jesu li tebi utrobnici mozak popili?“ Liša je već na sebi imala Brunin šal. To nikad nije
bio dobar znak.

Pomalo prenaglašeno Rodžer uzdahnu, čisto utiska radi, i polako okači iskrpljeni ogrtač
obnevidelosti pored vrata. Lišino lice je buktalo, a kad je ovakva, uvek je najbolje odugovlačiti.
Liša nije imala snage da dugo ostaje nerazumna. Barem ne prema njemu.

Pitao se kako to da je se nekad davno onoliko plašio. Nakon što ste imali posla sa

Amanvom, razgovor s Lišom Papirdžijom je kao razdragana šetnja po varoškom trgu.
Violinu je ostavio u koferu pored vrata, čvrstio zatvorenu da se zaštiti od Amanvinih

radoznalih ušiju. Bez ogrtača i violine osećao se nag, ali to je bio samo još jedan razlog da ih s
vremena na vreme ostavi, kako ne bi postao potpuno zavisan od njih.

Nikad nemoj dopustiti da postaneš potpuno zavisan od neke tačke, govorio je Arik, ili ćeš
samo nju izvoditi do kraja života. Bolje je otići u Utrobu nego morati da pričaš iste pogane
viceve svake noći od sada pa do smrti.

Smišljeno ne obraćajući pažnju na Lišin ratoboran stav i ton, ušao je u dnevnu sobu i seo
na omiljenu stolicu. Digao je noge na šamlicu i čekao. Časak kasnije, Liša je, hukćući od besa,
ušla u sobu i sela na Bruninu stolicu. Nije mu ponudila čaj.

Noći mu, biće da je baš pobesnela, pomisli Rodžer.
„Lusi ti je bila u poseti, jelda?“ Pretpostavio je da mu je zato Liša usred noći poručila
kako želi da ga vidi. Nije kao da je on mnogo spavao noću. Retko ko u Uvali jeste u poslednje
vreme. Magijska svetlost obasjavala je ulice i staze, kao dokaz da su bezbedne od utrobnika.
Ljudi su oberučke prigrlili ovu novu slobodu, i sad je na ulicama u svako doba bila gužva. I
Šamavin bazar i Smitov dućan sad su radili i noću.
„Naravno da jeste“, obrecnu se Liša. „Neko mora da ti utuvi malo razuma u tu glavu.“
„A, ti si mi, znači, majka?“, zapita Rodžer. „Posao ti je da mi brišeš zadnjicu kad se
isprlja i da me pljesneš po turu kad sam nevaljao?“ Ustao je i pretvarao se da petlja oko opasača.
„Hoćeš da ti prosto legnem na krilo i da završimo sa ovim?“
Liša zakloni oči rukom, ali više se nije mrgodila. „Rodžeru, ne skidaj te pantalone ili ima
da te zaspem biberom!“
„Ovo su mi najbolje pantalone!“, reče Rodžer preneraženo. „Majstorice, čujem da su ti
šibe uvek sveže isečene. Smola se nikako ne može očistiti sa svile.“
„Nikad u životu nikoga nisam tukla prutom!“ Liša se sad upinjala da se ne osmehne.
„A kako sam ja za to kriv?“ Rodžer se počeša po glavi. „Mogu ti dati pokoji savet,
možda, ali nekako mi je čudno nekoga da učim kako da me tuče.“

Liša priguši smeh. „Utrobe mu, Rodžeru, ovo nije smešno!“

„Jašta“, složi se Rodžer. „Ali nije ovo ni demonski proboj u noći bez meseca. Niko ne
krvari, ništa ne gori, dakle nema razloga da ne budemo pristojni. Prijatelj sam ti, Liša, ne

podanik. Prolio sam za Uvalu isto onoliko krvi koliko i ti.“

Liša uzdahnu. „U pravu si, naravno. Izvini, Rodžeru.“

„Iju!“ - Rodžerove oči raširiše se kao tacne - ,Je l’ to Liša Papirdžija upravo priznala da
nije u pravu?“

Liša frknu i ustade. „Moći ćeš o tome da pričaš unucima. Skuvaću čaj.“
Rodžer je pošao za njom u kuhinju i, dok je ona pristavljala čajnik na vatru, izvadio je
šoljice. Svoju je zadržao u ruci. Majstorica Džesa - madam u kupleraju vojvode Rajnbeka, gde je

Rodžer proveo dobar deo detinjstva - naučila ga je da nikad ne veruje travarki, jer uvek mu nešto
može ubaciti u čaj.

Čak ni meni, Rodžeru, rekla je Džesa i namignula. Noći mu, naročito ne meni.
Liša se podboči jednom rukom i nasloni se na kredenac dok je čekala da voda provri. „A
šta si očekivao, da će svi misliti kako je prosto sjajno što uzimaš Kendal za treću suprugu. Dve ti
nisu dosta? Noći mu, ima samo šesnaest godina!“
Rodžer zakoluta očima. „Čitave dve godine je mlađa od mene. Demon iz pustinje je od
tebe stariji koliko, desetak? Kendal bar ne pokušava da porobi sve ljude južno od Uvale.“

Liša skrsti ruke; bio je to znak da su je Rodžerove reči pogodile. „Amana nema, Rodžeru.
Nema on veze sa ovim napadom.“

„Liša, otvori oči“, reče Rodžer. „Samo zato što si se ti zacopala u nekog muškarca ne
znači da je on Izbavitelj.“

„Iju, ti mi nešto kažeš!“, obrecnu se Liša. „Nema ni tri meseca kako su tvoje drage ženice

probale da me otruju, Rodžeru. Ali su ti izmuzle semenike, pa si se svejedno oženio njima, bez

obzira na moje mišljenje.“

Rodžerov prvi nagon bio je da se i sam obrecne, ali Liša Papirdžija bila je tvrdoglava kao

kameni demon ako probaš s njom da ukrstiš rogove. I dalje je govorio smireno i tiho. „Jeste.

Nisam poslušao tvoj savet, već sam uradio ono što mi se činilo ispravno. I znaš šta? Ne žalim
nimalo. Ne treba mi ni tvoja dozvola da se oženim Kendal.“

„Treba ti starateljeva“, reče Liša. „Lakše bi nabavio grudvu snega u Utrobi.“
„Staratelji mi ne znače ni za crno ispod demonskog nokta, Liša“, kaza Rodžer. „Nikad i
nisu. Hejz ne priznaje ni Sikvu. Misliš da nas to brine noćima?“
„A Lusi?“, zapita Liša. „Ni na nju se neće obazirati?“
Rodžer slegnu ramenima. „To je Kendalina briga. Ima dovoljno godina da se zaruči,
dopadalo se to njenoj mami ili ne. I bolje što ne odobrava. Manji su izgledi da će se doseliti kod
nas.“

„Znači, svejedno ćete to uraditi?“, zapita Liša. „Nekad si govorio da je brak za budale.
Sad se ženiš kad god se okrenem.“

Rodžer se tiho zacereka. „Probao sam da popričam s tobom o ovome. Na noć Travarenja,
sećaš se? Ali onda se pojavila Rena....“

„I svi smo imali veće brige“, potvrdi Liša.
„U početku su me mučile sumnje“, reče Rodžer. „Nikad nisam gledao Kendal na taj
način. Časna reč.“ Piljio je u šake u pokušaju da nekako iskaže osećanja. Lako bi mogao
violinom, ali tonovi su mu uvek dolazili lakše nego reći.
„Ovo što imam.“ Bedan početak. „Ova... srodnost s demonima - moj uticaj na njih putem
muzike, ono čemu ste Arlen i ti hteli da podučavam druge - samo Kendal to stvarno razume.
Žongleri, pa čak i Amanva i Sikva, mogu da me prate i da podražavaju note, ali ne... ne osećaju to

kao Kendal. Kad ona i ja zajedno sviramo, to je nešto nedokučivo i blisko koliko i brak. Kad nas
četvoro sviramo i pevamo, to je pogani anđeoski hor.“

On se osmehnu. „Potpuno je prirodno što posle poželim da je poljubim.“
„Pa poljubi je!“, reče Liša. „Noći mu, povaljuj je do besvesti. Ne tiče se nikoga osim tebe
i tvojih žena. Ali brak...“
„Rekoh ti, ne treba nam starateljski blagoslov“, reče Rodžer. „Kendal mi je šegrtkinja.
Potpuno je prirodno da živi s nama. Uskoro će dobiti žonglersku dozvolu, i pozvaćemo Lusi da se
useli za stalno. Svakako je bolje i to od onog kućerka u kom obe žive.“
„Misliš da niko neće primetiti?“, zapita Liša.
„Normalno da hoće“, reče Rodžer. „Ceo grad neće zaklapati o tome. Rodžer i njegov
harem. Sam ću da podstaknem priču.“
„Zašto?“, zapita Liša. „Zašto da navlačiš na sebe skandal?“
„Zato što nam skandal sleduje, hteo ja to ili ne“, reče Rodžer. „Amanva i Kendal su
sklopile dogovor pre nego što sam i znao šta se dešava, i takav dogovor samo bi glupak odbio.
Bolje da ljudi izogovaraju sad i da se naviknu. Nateraću ih da me vole uprkos tome, pa kad
Kendal zatrudni, niko neće biti iznenađen kad priznam dete.“
„Jesu li to tvoje reči ili Amanvine?“, upita Liša.
Rodžer diže ruke. „Ne znam ni sam, Utrobe mi.“

Kad je Rodžer konačno otišao, bila je skoro ponoć. Liša ga je posmatrala kako odmiče iz
dvorišta i smišljala šta da kaže Lusi kad se sledeći put vide.

Ako je Kendal voljna, ti to nikako ne možeš da sprečiš, reći će, pa zastati dok ova svari
preneraženje. Možeš samo odugovlačiti i nadati se da će se devojka opametiti. Pristani na
pregovore, ali traži nešto sumanuto...

Ona se trže. Biće vremena za to i ujutru. Ako sad odem u krevet, možda odspavam šest
sati pre nego što se Vonda i deca vrate i ljudi počnu da mi trupkaju po tremu.

Liša je zatvorila vrata i otišla pravo u spavaću sobu; za njom je ostao trag od ukosnica i
cipela. Kad je kročila u sobu, haljina joj je već spadala, a svileni kombinezon koji je nosila ispod
poslužiće kao spavaćica. Smestila se u krevet, zaboravljajući čak i da se umije kao svake večeri.
Lice i zubi će preživeti nekoliko sati.

Tek što je, kako joj se činilo, sklopila oči, začu se treskanje po vratima. Liša se uspravi
kao strela, pitajući se kako je noć prošla tako brzo.

No onda je otvorila oči i videla da je u sobi još mrak; osvetljavao ju je samo blagi sjaj
simbola.

Treskanje se nastavljalo dok je Liša nespretno oblačila kućni ogrtač i teturala se iz sobe.
Namerno noćas nije koristila hore da bi spavala prirodnim snom, i sada se osećala gore nego
onog jutra nakon što se napila kod Arlena na svadbi. Na svaki udarac u drvo glava joj je pulsirala
od samrtničkog bola.

Ili neko krvari na smrt s druge strane ovih vrata, ili će tek krvariti. Dok je otvarala vrata,
Liša se nije trudila da prikrije nezadovoljstvo, a onda je na tremu ugledala majku.

Tvorac me kažnjava, pomisli ona. To je jedino objašnjenje.
Ilona je osmotri od glave do pete, onako raščupanu i pobesnelu na vratima. „’Ćeri, malo si
se ugojila. Ljudi već šapuću da će grof možda dobiti naslednika.“
Liša skrsti ruke. „Ne sumnjam da ti raspiruješ glasine.“

Ilona slegnu ramenima. „Nekom namignem, nekoga podgurnem. Ništa što bi se održalo
na sudu. Liša, kad si se napila i pustila da te grof povali pred kočijašem, prosula si klatove na sto.
Prekasno je da sad povlačiš opkladu.“

„Nismo uradili to pred...“, zausti Liša, ali zaćuta. Zašto se uopšte upušta? Krevet ju je još
mamio. „Majko, šta ćeš ovde usred noći?“

„Pih, jedva je i ponoć“, reče Ilona. „Otkad ti ideš tako rano u krevet?“
Liša udahnu. Bila je u pravu. Beše navikla da prima posete u svako doba, ali uglavnom bi

se posetioci unapred najavili.
Ilona se umorila od čekanja na poziv i progurala se pored Liše, „Budi ljubazna, pristavi

mi čaj. Noći su već hladne kô utrobničko srce.“
Liša je zažmurila i izbrojala do deset pre nego što je zatvorila vrata i dopunila čajnik.

Ilona, naravno, nije ni prstom mrdnula. Sedela je u dnevnoj sobi kad je Liša donela poslužavnik.

Brunina stolica za ljuljanje nipošto nije bila najudobnija, ali Ilona ju je svejedno zauzela, samo

zato što je znala da je Liši omiljena.
I dalje dostojanstvena, Liša pravih leđa sede na divan. „Majko, zašto si došla?“
Ilona srknu čaj, iskrivi lice, pa dodade još tri kašičice šećera. „Imam neke vesti.“
„Dobre ili loše?“, upita Liša, iako je već znala odgovor. Nije pamtila kad joj je majka

donela dobre vesti.
„Pomalo i jedno i drugo, za tebe“, reče Ilona. „Mislim da nisi jedina.“
„Jedina?“, zapita Liša.
Ilona izvi leđa i slobodnom rukom se protrlja po stomaku. „Možda se i za mene kuva

jedan skandal, taman na vreme da skrene pažnju s tvog.“
Liša pokuša da progovori, ali reći nisu dolazile. Dugo je zurila u majku. „Ti si...“
„Muka mi je do besvesti, a od krvarenja ništa“, potvrdi Ilona. „Kako je to uopšte moguće

ja pojma nemam, al’ tako ti je.“
„Svakako je moguće“, reče Liša „Imaš samo četrdeset č...“
„Ej!“, prekinu je Ilona. „Nema potrebe da se bockamo! Ne pričam o godinama. Pre četvrt

veka babuskera Bruna - tvoja učiteljica, prava svetica - rekla mi je da si mojoj materici ti
poslednja šansa. Otad nisam ni liznula pomov čaj niti rekla muškarcu da izađe ranije, ali ni
jednog jedinog jajeta nije bilo u gnezdu. I šta sad, odjednom sam opet svež cvetić?“

„Sve je moguće“, reče Liša, „ali ako treba da nagađam, rekla bih da je kriv velesimbol.“
„A?“, reče Ilona.
„Svako u Drvosečinoj Uvali već skoro godinu dana živi na simbolu koji i samo tlo napaja
magijom“, kaza Liša. „Čak i svet koji ne ide u borbu oseća posledice, podmlađuje se, jača...“
„...i postaje plodniji“, pretpostavi Ilona. Ona diže biskvit, ali je spopade gađenje, pa ga
vrati na tacnu. „Nije sve tako crno, da kažemo. Tvoji brat ili sestra i tvoje dete mogu da kenjaju u

istu kolevku i da se jurcaju po bašti.“

Liša je pokušala ovo da zamisli, ali bi joj previše. „Majko, moram da pitam...“

„Ko je taja?“, zapita Ilona. „Utrobe mi, pojma nemam. Džared me je redovno povaljivao

u poslednjih nekoliko godina...“

„Majko, pa tvorca mu!“, zavika Liša.
Ne obraćajući pažnju na nju, Ilona nastavi. „Ali otkako se zalepio za Iscrtanog Čoveka,
mali se zaludeo verom. Nije me ni pipnuo otkako si nas u’vatila na drumu.“

Ona uzdahnu. „Moglo bi biti i dete tvog oca, pretpostavljam, ali Erni nije onakav

muškarac kao nekad. Da ne veruješ šta sve moram da radim, samo da se dovoljno ukruti da...“

„Bljak!“ Liša zapuši uši.

„Staje bilo?“, zapita Ilona. „Zar nisi ti varoška travarka? Zar ti nije poso da slušaš ovakve
priče i pomažeš ljudima da smisle rešenje?“

„Pa, jeste...“, poče Liša.
„Dakle, svima možeš, ali rođenoj mami ne?“, oštro zapita Ilona.

Liša prevrnu očima. „Majko, niko drugi mi ne dolazi sa ovakvim pričama. I šta s tatom?
Ima pravo da zna kako dete možda nije njegovo.“

„Ha!“, zasmeja se Ilona. „Vidi molim te ko mi kaže!“

Liša stisnu usne. Bila je to istina.
„I, u svakom slučaju, on zna“, kaza Ilona.
Liša trepnu. „Zna?“

„Normalno da zna!“, brecnu se Ilona. „Liša, tata ti ima mnoge mane, ali nije glup. Zna da
ne može orati polje onol’ko kol’ko meni treba, i okrene malo glavu kad ja nađem nekog da to
obavi kako valja.“

Ona namignu. „Mada sam ga nekol’ko puta u’vatila kako gleda. Tih noći mu nije trebala
pomoć da se ukruti.“

Liša zagnjuri lice u šake. „Tvorče, uzmi me.“
„Evo kako stoje stvari“, reče Ilona, „Erniju ništa ne smeta dokle god mu to niko ne nabija
na nos.“

„Kao što ti radiš kad god ti se pruži prilika?“ zapita Liša.
„Nikad ja to ne radim!“, obrecnu se Ilona. „Možda tako pričam pred tobom, ali ti si član
porodice. Nije ko da onim uštogljenim tetkama u Svetoj kući pričam kako tvoj tata voli da...“
„Dobro!“ Liša bi radije pustila majku da pobedi nego trpela ovaj razgovor i časka duže.
„Znači, ne znamo ko je otac tvoje bebe. Mogu zajedno da nas izjure iz varoši.“
„Ma, pusti to, Utrobe ti“, reče Ilona. „Mi smo žene iz porodice Papirdžija. Varoš će
naprosto morati da se navikne na nas.“

ŠESNAESTO POGLAVLJE
DEMONOV NASLEDNIK

333. P.P.
Zima

„Oprostite, majstorice“, reče Tarisa dok je po treći put pokušavala da zakopča Liši haljinu
na leđima. „Tkanina se izgleda skupila. Izaberite bolje drugu dok ja naložim švalji da je proširi.“

Skupila. Draga Tarisa, previše diskretna da kaže Liši kako se podgojila, ali se to u
posrebrenom ogledalu videlo jasno kao dan. Nazad u nju piljilo je bucmastije lice, a ova promena
beše zahvatila i poprsje, koje za poslednje dve nedelje kao da se udvostručilo. Tamos mu je
posvećivao više pažnje, ali još ne beše sabrao dva i dva. Tarisa ju je, međutim, gledala znalački,
sa naznakom osmeha u uglu usta.

„Hvala ti.“ Liša zađe za paravan za presvlačenje i, dok je skidala haljinu, pređe rukom
preko stomaka. Još je bio prilično ravan, ali to neće potrajati. Majka joj je rekla da su glasine
počele još pre nekoliko nedelja. Niko se nije usuđivao da joj išta pomene u lice, ali onog trena
kad joj naraste trbuh, varošanke će se nezaustavljivo sjatiti oko nje, i takvu će halabuku nadići da
će čak i Tamos morati da primeti.

Obuze je panika i ruke joj se stisnuše u pesnice. Srce joj je lupalo u grudima koje kao da
su joj bile čvrsto svezane; nije mogla da udahne duboko. Hvatala je vazduh, i oči joj zasuziše, ali
ona proguta jecaje. Ne sme Tarisa tako da je vidi.

Preturala je u potrazi za maramicom, ali maramice nije bilo. Taman se spremala da obriše
oči ivicom kombinezona, kada se ukaza Tarisina ruka i preko paravana joj dodade čist komad
platna.

„Suze dođu i prođu, gospo“, reče žena. „Mnogo je bolje i to nego povraćanje.“
Zna. Ovo nije bilo iznenađenje, ali potvrda je svejedno prestravila Lišu. Vreme joj je
isticalo. U neku ruku je već prekasno.
„Dosta mi je i jednog i drugog za ceo život“, reč Liša. „Molim te, dodaj mi zelenu
haljinu.“ Vrpce na njoj je mnogo lakše popustiti.
Tog dana savet nije zasedao, i Tamos je već bio otišao u kancelariju. Pošto je posejala
seme, Tarisa je dalje ćaskala o sitnicama. Stavila je Liši do znanja da joj je na raspolaganju ako
ova poželi da priča, ali je dobro znala gde joj je mesto i nije navaljivala. Ona i ostale sluge će bez
ikakve sumnje biti oduševljeni. Svi su obožavali grofa i otvoreno su dočekali Lišu
dobrodošlicom. Svi su želeli naslednika.
Šta će pomisliti kad otkriju da je dete naslednik demona iz pustinje, a ne njihovog
voljenog grofa?
Liša je požurila iz palate koliko su je noge nosile; trebalo joj je da se udalji od radoznalih
očiju slugu. Tarisa možda neće Liši otvoreno pominjati svoje sumnje, ali u odajama za poslugu
tračevi su bez ikakve sumnje već uzeli maha.
Ni bolnica nije bila mnogo bezbednija. Žene je možda ne vide razodevenu, ovako kao
Tarisa, ali je vide izvežbanim očima. Dobra travarka se uči da sumnja kako je svaka mlada žena
trudna i nagonski traži znakove. Kroz glavni deo zgrade Liša požuri do svoje kancelarije i zatvori
vrata. Sela je za sto i zagnjurila glavu u ruke.
Tvorca mu, šta ću da radim?
Neko pokuca, i Liša opsova u sebi. Zar je previše tražiti samo časak mira?
Ona ispravi leđa, duboko udahnu i potisnu sopstvene brige. „Napred.“

U sobu šmugnu Amanva, a za njom Lusi Klupčar, koja je pogledom streljala mladu
sveštenicu u leđa.

Liša samo što ne brižnu u plač. Što nije mogao biti kameni demon?
Na sreću, žene su bile isuviše zaokupljen sopstvenom dramom da obrate pažnju na Lišu,
koja se trudila da se pribere. Obe su krupnim koracima prišle stolicama pred Lišinim pisaćim
stolom i sele bez poziva. Lusina usta bila su stisnuta u čvrstu liniju, a vene na slepoočnicama su
joj pulsirale. I na sam taj prizor Lišu zabole glava.

Amanva je bila staloženija, ali i to je bila gluma, vide Liša. Žena je bila na ivici da strgne

svileni veo i pljune. „Majstorice, moramo da razgovaramo s tobom.“

Liša raširi nozdrve. Amanva je bila učtiva, ali nije mogla prikriti kraljevski ton koji je
uvek išao podruku s njenim molbama, kao da je posredi čista formalnost, a da se poslušnost
unapred podrazumeva.

„Pregovori ne idu kako valja?“, zapita ona, dobro znajući odgovor.
Amanvinog spokoja nestade. „Ova hoće palatu. Palatu! Za činsku treću ženu čija su
porodica sluge i pastiri.“

„Ej, bre!“, viknu Lusi.

„Nemoj tako ishitreno suditi ljudima na nižim položajima“, reče Liša. Nakon što je
proučila krazijske zakone o braku, sama je predložila Lusi palatu. „Nije li se Kadži rodio u
porodici bednih berača voća? Na desetine njegovih žena imale su sopstvene palate.“

„Kadži je bio Izbavitelj, obdaren dodirom Everamovim“, reče Amanva.
„Po tvojim sopstvenim rečima, i Rodžer isto oseća dodir Everamov“, primeti Liša.
Amanva na ovo zastade. „On...“

„I, takođe po tvojim sopstvenim rečima, i Kendal delimično poseduje isti dar. Zar to ne
znači da i ona oseća dodir?“

Amanva se zavali i skrsti ruke kao da se brani. „Svi smo mi na izvestan način obdareni
Everamovim dodirom. Ne dobije svako palatu. Imam li ja palatu? A Sikva? Mi smo od

Izbaviteljeve loze. Zar ova Kendal da bude na višem položaju od nas?“

„Jašta, nego šta“, reče Lusi. „Možda ona treba da bude prva dživa ili kako već.“
Amanvi se trznu obrva, i Liša je znala da je preterala.

„Dosta s tim, Lusi.“ Ona je malčice ošinu rečima, i žena se trže. „Znam da voliš ćerku i
želiš joj najbolje, ali šta će ti, koje mu Utrobe, palata? Noći mu, jesi li ikad videla palatu?“

Činilo se da će se Lusi rasplakati. Žena nije baš vrcala od pameti... „A-ali ti si rekla...“
Liša nije imala vremena da je tetoši, već je prekinu pre nego što ova oda podvalu. „Nikad
ti nisam rekla da vređaš ljude. Izvini se. Odmah.“
S prestravljenim izrazom na licu, Lusi se okrenu Amanvi, povuče suknje, nezgrapno
podražavajući kniks u sedećem položaju. „Izvinite, vaša, ovaj...“
„Visosti“, dopuni je Liša.

„Visosti“, ponovi Lusi.

„Mislim da bi najbolje bilo malo popričekati sa ovim, kako bi svi imali vremena da
razmisle“, reče Liša. „Amanva da se priseti kako Kendal nije tamo neka teretna mula za koju se
treba cenkati, a Lusi da se priseti Kanona i pasusa o pohlepi. Roni će zakazati sledeći sastanak.
Možda o punom mesecu?“

Pun mesec je za evedžane bio blagosloven dan, dan za zakletve i sklapanje saveza.

Takođe će, sasvim slučajno, odložiti problem skoro mesec dana, kad će ona i Lusi smisliti neki
novi razlog za odugovlačenje.

Amanva klimnu glavom. „To je prihvatljivo.“

Lusi nije traćila vreme, već je odmah skočila sa stolice. Načinila je kniks i izgubila se

odatle. Amanva je ostala da sedi i, dok su se vrata zatvarala, vrtela je glavom.

„Everamovih mu muda, nisam sigurna je l’ ova žena tata-mata s bazara ili potpuna
glupača.“

Liša je bila zgranuta. „Zaboga, Amanva, mislim da te nikad nisam čula kako psuješ.“
„Ja sam Everamova nevesta“, reče Amanva. „Ako ja ne smem da mu pomenem muda, ko
srne?“
Liša se na ovo nasmeja, prvi put se zaista nasmeja - kako se činilo, odvajkada. Amanva
joj se pridruži i načas je među njima vladala sloga.
„Amanva, muči li te još nešto?“, upita ona.
„Nosiš dete“, reče Amanva. „Hoću da znam je li dete mog oca.“
I mir je nestao kao rukom odnesen. Isto tako i Lišin umor i osećaj nemoći. Adrenalin je
preplavi i sva čula joj se razbudiše. Ako se Amanva usudi da i malčice zapreti detetu...
„Ne znam o čemu to...“
Amanva diže torbicu s horama. „Ne laži, majstorice. Kockice su već potvrdile.“
„A nisu rekle čije je?“, zapita Liša. „Čudne su te kockice. Hirovite, čini se. Nepouzdane.“
„U trudnoću nema sumnje“, reče Amanva. „Da bih saznala više, trebala bi mi krv.“
Ona značajno pogleda u Lišu. „Samo kap-dve, i znala bih ko je otac, znala bih pol, pa čak
i samu detinju budućnost.“
„Čak i da jesam trudna, šta se to tebe uopšte tiče?“, zapita Liša.
Amanva joj se nakloni; beše to redak prizor. „Ako mi je dete polubrat ili polusestra, od

Izbaviteljeve krvi, dužnost mi je da ga štitim. Retko ko bolje od mene zna koliko ubica iz potaje
privlači jedno dete Šar’Dame Kaa.“

Bese to primamljiva ponuda. Pol deteta mogao bi predstojeći rat s Krazijom da odloži
nekoliko godina, a Liša je očajnički želela da zna kako da zaštiti bebu.

Ipak, bez oklevanja je zavrtela glavom. Ako da Amanvi i kap krvi, ova će moći
proricanjem da dozna svaku Lišinu slabost. Nijedna dama’ting ne bi se usudila tako otvoreno da

zatraži krv od druge žene koja se bavi horama. Takva uvreda mogla je stvoriti neprijateljstvo

koje traje pokolenjima.
Liša je ošinu glasom. „Zaboravljaš se, Amanova kćeri. Ili to, ili misliš da sam glupa. Gubi

mi se s očiju. Odmah, pre nego što potpuno izgubim strpljenje što se tebe tiče.“
Amanva trepnu, ali Lišin pogled bio je neumoljiv, a reći iskrene. Liša je bila u svom

sedištu moći. Svako u Uvali okrenuo bi se protiv Amanve ako bi Liša samo pokazala prstom.
Većina je željno iščekivala taj dan.

Mlada sveštenica je ustajala dostojanstveno. Hitri koraci prema vratima nisu odavali

istinsku žurbu.

Kad je brava škljocnula, Liša opet zagnjuri glavu u ruke.

S čudnim izrazom lica Amanva se popela u šareniš-kočiju. Rodžer već beše navikao na
njeno promenljivo raspoloženje, i iz očiju i stava ih je čitao lako kao utrobnike.

Ipak, nikakvo saživljavanje nije mu moglo reći šta Amanva sada misli. Ovako se nije
ponašala nikad ranije, i nije pokazivala nimalo uobičajene oholosti. Delovala je gotovo
uzdrmano. Rodžer pođe da je uhvati za ruku. „Ljubavi, jesi li dobro?“ Amanva ga zauzvrat stisnu
za ruku. „Mužu, sve je u redu. Naprosto se osećam osujećeno.“

Rodžer klimnu glavom, premda je znao kako Amanva izgleda kad je osujećena i to nije
bilo ovako.

„Mama još neće da se urazumi?“, zapita Kendal.
„Valjda ju je majstorica Liša već ubedila“, reče Sikva.

„Ne bih računao na to“, reče Rodžer. „Možda nije otvoreno protiv ovoga, ali ni Lišu
zamisao ne oduševljava.“

„Ostaje da se vidi“, reče Amanva. „Majstorica Liša se čini voljna da posreduje pri
sklapanju ugovora, ali nisam ubeđena da je nepristrasna. Možda zatraži otkup kakav mi nismo u
stanju da platimo.“

„Briga me za otkup“, reče Kendal. „Da popričam ja s njom...“
Amanva odmahnu glavom. „Ni slučajno. Nije dolično da se ti mešaš u ovaj proces,
sestrice.“
„Jašta, znači svi će da odlučuju o mom braku osim mene?“, kaza Kendal.
Rodžer je morao da se nasmeje. „Više su tebe pitale nego mene. Nikog nije zanimalo čak
ni da li ga hoću.“ Kad se Kendal zapiljila u njega, on brzo dodade: „Premda naravno hoću. Što
pre, to bolje.“
„Upravo zbog ovoga vas dvoje ne smete da učestvujete u raspravi“, reče Amanva. „Oboje
ćete videti ugovor pre nego što vas zamolimo da potpišete, ali ako, kako cenkanje bude odmicalo,
budete slušali o svojim manama bez uvijanja, to će vam samo naškoditi. Kao što je pisano u
Evedži: Hladnoća bračnih pregovora može ugasiti bračni plamen.“
Kendal uzdahnu. „Samo mi se smučilo da spavam kod mame. Baš me briga za tamo neko
parče papira.“

Rodžer je hodio kroz golu noć, a ogrtač prekriven simbolima beše, uprkos hladnom
vazduhu, zabacio. On duboko udahnu i napuni pluća zimskom studeni. Predugo se gušio pod
ogrtačem.

Rodžer i Kendal odsvirali su laku melodiju na violinama i gotovo neprimetno ubedili
utrobnike u okolini da odu odatle, dok su Amanva i Sikva pevale u saglasju kako bi ih učinile
nevidljivim za demonska čula.

Ukupno ih je bilo petoro. Kendal i Sikva na začelju, združene muzikom kao ljubavnice.
On i Amanva bili su povezani na sličan način. Osećao je treperenje njenog glasa u sebi, bliskije
nego kad se dodirnu polnim organima. Svih četvoro su svirali i pevali isto delo, ali Amanvin glas
vodila je Rodžerova violina, dok je Sikva pratila Kendal. Ovo im je dopuštalo da se razdvoje na
dve grupe ako se ukaže potreba, a glas i strune, tako združeni, pojačavali su moć jedno drugom.
Napred je krupnim koracima išao Koliv sa štitom i kopljem na gotovs.

Nisu nosili nikakvo osvetljenje - svet je obasjavala magija. Rodžer i Kendal imali su na

licima žonglerske maske od zakrpa prekrivene simbolima, koje su im napravile Amanva i Sikva, i
zahvaljujući njima videli su sjaj. Princezama su istu moć pružale tanane zlatne mrežice za kosu s
kojih su visili novčići sa ucrtanim činima. Amanva je Kolivu u veo turbana ušila simbole vida
kako bi mogao ići s njima.

Stigoše do svog omiljenog mesta za vežbu - prostranog brežuljka s kog je vidik pucao u

svim pravcima. Koliv se za tren oka obreo na vrhu i pogledom je preletao zemlju. Dao im je znak
da je sve čisto, i ostali su pošli za njim.

Kad su bili na položajima, Rodžer diže gudalo sa struna; violina i Amanvin glas utihnuše

kao jedno.
Kendal klimnu glavom i iz jednostavne melodije za odbijanje demona pređe u zov koji je

zalazio daleko u noć i privlačio utrobnike k njima, obećavajući im lak plen. Sikva je pevala i
dalje, i glasom prikrivala njihovo prisustvo.

Prvi su do njih stigli demoni vetra; dva stvora u krugovima su se spuštala ka njima.
Kendal ih privuče blizu, a onda joj se muzika iznenada promeni. Sikva bez po muke prekide čini
prikrivanja i pridruži se Kendalinoj muzici; demoni se sudariše u letu i padoše s neba u spletu