Peter V. Brett - Demonski ciklus - 4. Presto od lobanja

Plašio se da će se, kad joj uzavri krv i ispuni je noćna snaga, Rena opet zakačiti sa
Šanvom, ali žene su se u borbi držale podalje jedna od druge.

Samo jednom su im se putevi ukrstili. Šanva se spremila da dočeka juriš triju poljskih
demona, kada je Rena digla ruku i hitro nacrtala čini u vazduhu. Demoni su buknuli, i pre nego
što su stigli do Šaram ting, sagoreli su u pepeo.

Rena se okrenu, ne očekujući odgovor; zadovoljstvo joj je bilo opipljivo u auri. Šanva je
verovatno mogla sama da se pobrine za demone, ali bio je to značajan podsetnik da od doba dana
zavisi koja je u prednosti. U noći Rena Stog ima moći bez premca.

Sutradan po podne Rena se s časa vratila krvava i u modricama, ali s poluosmehom na
licu.

I to je početak.

Par’čin ih je poveo niz hladne kamene stepenice, sve dalje od pustinjske vreline. Žarko
sunce bilo je stara, poznata nedaća, ali Džardiru nije nedostajala. Sada je bolje razumeo zašto je
Everam postavio njegov narod tu: da ga iskušava i očvrsne. U umerenoj klimi i obilju
zelenpredela ljudi su mu već postajali mekušniji.

Valjalo bi da Šarak ka počne uskoro, mislio se on, ali bila je to glupava želja. Vreme im
treba pre svega ostalog. Severnjačke vojvode neće kleknuti pred njim bez borbe. Proći će cela
decenija dok u zelenpredelima ne stvori nešto nalik jedinstvu. A bez jedinstva nema nade za

pobedu u Velikom ratu.
„Uzimajte šta hoćete“, reče Par’čin Šandžatu i Šanvi kada su stigli do podnožja stepenica,

„ali nemojte se preopteretiti. Kad pribavimo šta hoćemo, nećemo stajati i tući se. Ima da
zbrišemo kao da nas cela Utroba goni.“

Reći su bile nehajne, ali dok su zamicali u tamu, on u vazduhu nacrta simbole svetlosti;
ratnici su opčinjeno piljili u arsenal pred sobom. Pokretni simbolistički krugovi, lukovi
raznoraznih vrsta, na desetine kopalja i štitova, na stotine strela i strelica za luk i samostrel. Hrpe
drugog oružja - maljeva, sekira, pijuka i noževa. Sve što je Par’čin uspeo da nađe, činilo se.
Odreda prekriveno složenim činima iscrtanim njegovim prepoznatljivim rukopisom.

Džardir je očekivao da ratnici jurnu unutra, ali oklevali su kao hafiti koje uvedeš u riznicu
kakvog damadžija i kažeš im da pokupe blaga koliko žele. Šta, od silnog bogatstva pred sobom,
izabrati? I - oboje zirnuše u Par’čina - postoji li neka skrivena cena?

„Hajdete“, naloži im Džardir. „Istražujte. Nađite oružje koje vam najbolje leži u ruci. Ne
krećemo dok ne zađe sunce. Imate nekoliko sati. Valjano ih utrošite. Sudbina celog čovečanstva
možda zavisi od vašeg izbora.“

Ratnici klimnuše glavama i sa strahopoštovanjem zađoše u prostoriju. Isprva kolebljivo, a
onda sve samopouzdanije, uzimali su oružje, oprobavali mu težinu i balans. Šandžat zavitla

kopljem u složenom nizu šarakina dok je Šanva radila isto sa svakim štitom sve dok joj se jedan

nije dopao.
„Gde su druge prostorije?“, zapita Džardir Par’čina. ,Ja bih da se odmorim i osvežim pre

no što nastavimo putovanje.“
Par’čin slegnu ramenima. „Imam samo ovu jednu. U doba kad sam redovno navraćao

ovamo nisam baš mnogo spavao. Bojim se da nema prefinjenih spavaćih odaja za vašu milost.“
On pokaza na tezgu, pored koje je ležao smotuljak dronjaka. Džardir je bio u šaraju pre mnogo
godina, ali je na prvi pogled prepoznao vreću za spavanje.

U mislima mu se javi jedno sećanje - sklupčan sa Abanom na tvrdom, prljavom podu, pod
tankim ćebetom koje ih čak i ne pokriva sasvim. Džardir se sećao gorkog biranja između toga da
li da ti se smrznu stopala ili ramena. Imao je sreće što ima Abana da se zajedno greju. Drugi

dečaci bili su prisiljeni da spavaju sami ili da prihvate cenu koju su stariji dečaci često zahtevali u
zamenu za sadruga. Džardir je zaspao drhteći, osluškujući njihovo prigušeno stenjanje.

Kad je poslednji put spavao u ovakvoj bedi? Par’čin je godinama tako živeo - izdvojen od
drugih ljudi, usredsređen samo na svoje svete zadatke, danju praveći oružje za borbu sa
alagaijima, a noću ih ubijajući.

Nisu svi ljudi iz zelenpredela mekušni, podseti Džardir sebe.

„Ako ti treba perjani jastuk, možda mogu da ti u’vatim gusku“, ponudi Rena pošto je on

neko vreme ćutao i zurio u ćebad. Par’čin se zasmeja.
Bezobraznica. Džardir prihvati ovu uvredu, i proguta nešto zajedljivo što je hteo da

odbrusi. On se ne obazre na ženu, već se okrenu Par’činu i pogleda ga u oči. „Živim u palatama
jer mi po pravu pripadaju, Par’čine, ali kao što nam Kadži kaže u Evedži, istinskom ratniku...“

„...trebaju samo hleb, voda i sopstveno koplje“, dovrši Par’čin. On slegnu ramenima. „Ja
valjda onda nisam istinski ratnik. Uvek sam voleo ćebad.“

Džardir se nasmeja, i dobar deo napetosti u sobi se razveja. Ostali se vidno opustiše. „I ja

isto, Par’čine. Ako poživim i završim Amandžu, dodaću ćebe u tu izreku.“
Otišao je do hladnog stepeništa, okrenuo mu leđa i skliznuo na zemlju. Jahali su već tri

dana, a odmarali se tek kada bi životinje dosegle samu granicu izdržljivosti. Magija im je

omogućavala da žestoko trče kroz noć, ali danju su bili smrtni kao i svako drugi. Čak je i
Džardiru trebalo da sklopi oči na sat-dva.

Ipak, san mu je izmicao. Misli su mu se kovitlale, a on se trudio da pojmi ono što su se

spremali da pokušaju. Par’činov plan je bio smeo, praktično kao iz kakve legende, ali nedostajale
su mu pojedinosti. Kao i u svakoj bici, početni napadi se mogu isplanirati, put za bekstvo može
biti spreman, ali sve pored toga je... inevera.

Inevera. Sad bi mu dobro došao njen savet. Čak bi oberučke prihvatio i proklete kockice.
Je li ona dobro? Je li postavila Ašana za andru, po dogovoru za slučaj njegovog neuspeha? Ili su
je damadžiji već ubili, kao i sve njegove sinove? Ili je Džajan ubio Asoma i dočepao se vlasti? Je
li mu narod već u građanskom ratu?

Posmatrao je svoje ratnike i pitao se kakva li mu je sudbina snašla voljene. Možda su, na

kraju krajeva, Šandžat i Šanva bezbedniji s njim.

Već su odabrali koplja, štitove i noževe - poznato oružje, kojim su baratali kao da su im
produžetak rođenih ruku. Sada su radoznalo razgledali lukove.

Dalekometno oružje nije važilo za nečasno u Kraziji - ne baš - ali streljanje alagaija s
razdaljine donosilo je daleko manje slave nego stati s njima oči u oči, s kopljem u ruci; pored
toga, pre nego što su opet stekli bojne simbole, lukovi svejedno nisu mogli nauditi demonima.

Ispali su iz upotrebe, i ratnici su na obuci sticali tek najosnovniju veštinu rukovanja njima. Jedno

jedino pleme - mendinško - još je vežbalo njima, i na zidinama Pustinjskog Koplja držalo je

velike praćke i škorpione, a sada se beše usredsredilo na ubijanje na daljinu kratkim lukovima,
često s konja.

No Šandžat i Šanva su bili Kadžiji, ne Mendinzi, a dugi severnjački lukovi su imali malo
šta zajedničko s južnim srodnicima. Ratnici su držali oružje nezgrapno. Toliko da je čak i Par’čin
primetio. On uze tobolac strela i dobaci ga Šandžatu.

„Ustreli me“, naredi, pa stade na drugu stranu prostorije.

Šandžat zape strelu, ali baci pogled ka Džardiru.

„Poslušaj ga“, kaza Džardir i kratko mahnu rukom. Sumnjao je da strela može naneti

Par’činu ma kakvu trajnu povredu, čak i da ga pogodi, a kako Šandžat grčevito stiska oružje,
verovatno i neće pogoditi.

Šandžat odape i promaši Parana za više od trideset centimetara.

„Ratnice, stojim nepomično“, doviknu Par’čin. „Alagaiji neće biti tako uviđavni.“
Šandžat pruži ruku; ćerka mu tutnu u nju još jednu strelu.
„Sto stojiš tu, pogan mu njegovu, ustreli me!“ Par’čin se pljesnu po velikom simbolu po
sredini grudi. Šandžat opet odape, i ovog puta promaši za nekoliko centimetara.

„Ma, daj!“ zavika Par’čin. „I svinjožderski hafitski sin bi ciljao bolje od toga!“
Šandžat zareža, pa zateže još jednu strelu uz obraz. Sad je upoznao oružje, i sledeći hitac
pogodio bi Par’čina u rame da ovaj nije uhvatio strelu u letu kao što bi hitar čovek uhvatio obada.
„Jad i beda“, zareža Par’čin i diže strelu. On se okrenu i pogleda u Šanvu. „Na tebe je
red.“

Još dok je govorio, Šanva je već dizala luk i odapinjala. Džardir nije bio svestan ni da ga
drži.

Hitac je pogodio metu, i Par’čin dahnu i postade bestelesan taman na vreme da izbegne
projektil. Udario je iza njega i zabio se u zid.

Džardir je bio zadivljen. Čak je i on bio početnik kad je luk u pitanju, ali Šanvu i njene
sestre obučavao je Enkido, čije je ime bilo legenda u Lavirintu pre nego što se on sam uopšte i
rodio.

„To je već bolje“, priznade Par’čin kad je očvrsnuo. „Ali gađaš pravo kao da držiš kratak
luk. To može tako izbliza, ali imaćeš veću silinu i domet ako gađaš u luku.“

„Naučiću je ja“, kaza Par’činova dživa. Džardir je očekivao da se Šanva pobuni, ali ona
samo klimnu glavom.

„A što se tebe tiče...“, reče Par’čin i okrenu se natrag, Šandžatu.
Ovaj baci luk na zemlju. „Ne treba mi ovo kukavičko oružje. Meni je koplje dosta.“
„Pretpostavljam da će se sve i svesti na koplja i pesnice pre nego što se ovo završi“, složi
se Par’čin, „ali, Šandžate, nije u igri samo tvoja lična slava. Ako treba da štitiš gospodara, moraš
umeti da gađaš.“
„Treba li da ovladam oružjem za dan?“ zapita Šandžat. „Sujetan sam čovek, Par’čine, ali
ne toliko.“

„Ne moraš.“ Par’čin diže jedan krstasti luk na navijanje kakve su severnjačke žene volele.
Imao je drveni okvir, okovan čelikom kao kod običnog luka, i mehanizam za gađanje. „Tetiva“ je
bila ispletena od tanke žice.

I Šandžat je prepoznao napravu. „Žensko oružje? Šta je sledeće? Da plešem pod velovima
pred alagaijima?“

Par’čin se ne obazre na njegove reči, več uze težak štit od čelik ojačanog činima
zakovanog za debeo drveni okvir, i nasloni ga na zid. On pređe preko sobe i stade pored
Šandžata. Sa dva prsta je povlačio debelu tetivu unazad sve dok uz škljocaj nije legla na mesto, i
postavio strelicu.

„Ovako“, reče, pa nasloni oružje na rame i postavi ga paralelno s podom, nišaneći duž
njega. On dade samostrel Šandžatu, koji ga uhvati kako mu je ovaj pokazao.

„Ne stavljaj prst na obarač dok ne budeš spreman da opališ“, reče Par’čin. „Metu namesti
između ovih linija na kraju, drži ga nepomično, i stisni.“

ZING! Samostrel se trznu i toliko iznenadi Šandžata da ovaj ustuknu korak.

„Promašio“, reče. U auri mu je bilo srama; smrknutog lica, on pruži oružje nazad.
„Jesi li?“, zapita Par’čin.
Šanva se za tren oka našla na drugoj strani prostorije i digla je štit da ga pogleda. Svi

videše kako provlači prst kroz rupu, s naličja ka licu. „Bušan.“ Ona se osvrnu, pa se odmače da
ostali vide strelicu zabijenu u kameni zid.

„Everamove mi brade“, reče Šandžat, pa s novim poštovanjem pogleda u oružje. On

pokuša da zategne tetivu kako mu je Par’čin pokazao, ali ma koliko jak bio, nije mu polazilo za

rukom.

„Navij ga.“ Par’čin pokaza na mehanizam.
S nemoćnim besom na licu, Šandžat je okretao ručicu. Konačno je škljocnula, i on diže
pogled. „Par’čine, dosad sam mogao baciti tri koplja.“
Par’čin klimnu glavom. „A onda bi ti ponestalo kopalja. Ne brini što se natezanja tiče. S
noćnom snagom, neće ti trebati opruga.“

Šandžat je klimnuo glavom, ali kao dodatak samostrelu i tobolcima odabrao je i tri laka

koplja za gađanje.
„Spavajte dok možete“, naloži im Džardir. „Pre zore ćemo biti u Anohu Sunca, i imaćemo

samo dva dana za pripreme.“ Istog časa Šandžat i Šanva našli su prostor uza zid i sklupčali se.

Džardir zažmuri.

DEVETO POGLAVLJE
ANOH SUNCE

333. P.P.
Jesen

Dok je sunce izlazilo, Arlen je teška srca razgledao izgubljeni grad Anoh Sunce. Krazijci
su ga opljačkali, ne mareći. Kada je Arlen živeo u ruševinama i tražio tajne borbe protiv demona,
pazio je da očuva mesto kako jeste, kopao je pažljivo i sve ostavljao kao netaknuto. Od relikvija
je uzimao samo oružje i oklope kako bi proučavao simbole na njima. Kada im je izučio tajne,
većinu je vratio gde ih je i našao.

Krazijci se nisu toliko trudili da očuvaju svoje starine. Grad je ličio na žitno polje nakon
najezde skakavaca i vojske poljskih miševa. Na sve strane ležale su ogromne hrpe zemlje i peska,
a kamen koji je nepokolebljivo stajao hiljadama godina sada je bio smrskan. Zemlja je bila
izrovašena, a krovovi probijeni radi lakšeg prilaza podzemnim odajama, koje su sada, prvi put za
više milenijuma, stajale izložene nevremenu.

Samo su ogromne grobnice još bile netaknute. Krazijci su pokupili sve drugo što je iole
vredelo, ali čak i oni su se ustručavali da pomere sarkofage i uznemire počinak svojih svetih
predaka.

„A ti si bio spreman da me ubiješ što sam uzeo jedno koplje“, promrmlja on.
„Ti nisi imao prava da ga uzmeš“, odgovori Džardir. „Ovo je mesto mog naroda.
Krazijsko, ne ljudi iz zelenpredela.“
Arlen pljunu s konja. „Nisu te toliko zanimala prava određenih kultura kad si opljačkao
Utvrdu Rajzon.“
„To je bilo osvajanje, ne pljačka grobova“, kaza Džardir.
„Dakle, pljačka živih ljudi koje moraš da biješ i ubijaš časnija je nego pljačka onih mrtvih
već hiljadama godina?“, zapita Arlen.
„Par’čine, mrtvaci ne mogu da se brane“, reče Džardir.
„A svejedno si uništio mesto počinka svojih predaka“, kaza Arlen. „Noći mu, tvoja logika
samo kovitla naokolo kao uragan.“
„Morao sam da prehranim sto hiljada ljudi, ovde im nisam mogao drugačije omogućiti da
prežive“, reče Džardir. Naoko je ostao spokojan, ali glas je počinjao da mu se steže. „Morali smo
brzo da delamo. Nije bilo vremena da četkicama i ručnim oruđem istražujemo grad
malo-pomalo.“
On radoznalo pogleda u Arlena. „Par’čine, kako je tebi to pošlo za rukom? Ovde nema
ničeg za jelo, a bez prtljaga sigurno nisi mogao mnogo poneti iz Oaze zore.“
Arlen je bio zahvalan što mu je aura skrivena na jutarnjem suncu. Pitanje je pogodilo
blizu jedne od onih nekoliko tajni koje još nije bio spreman da oda Džardiru. Verovatno nikad i
neće. Kako bi se prehranio tih nekoliko nedelja u Anohu Sunca, jeo je demonsko meso, i znao je
da Krazijci nikad ne bi razumeli, bez obzira na to koliku moć čovek time sticao.
„Išao po zalihe“, reče Arlen. Nije to bila baš laž, ne sasvim.
On otrese glavu da je razbistri. Ništa neće postići ako nastave da se prepucavaju. Moraju
da delaju udruženim snagama, sad više nego ikada. On baci pogled ka Šandžatu i Šanvi i ugleda
njihove oči, kao u ptica grabljivica, prikovane na sebe i Renu, kao da samo čekaju Džardirovo
naređenje da ih ubiju dok, zbog sunca, nemaju punog pristupa moćima.
Ipak, Džardir nije izdao takvo naređenje. Bili su saveznici, pa kud puklo da puklo.

„I dobro je što ste pokupili sve dragocenosti“, reče Arlen, „sad kad demoni znaju za ovo.
Za to sam, priznajem, kriv ja. Pustio sam ih da mi prodru u glavu.“

„Inevera“, reče Džardir. „Možda nas tvoja omaška spase. Jednom u životu znamo tačno
gde će neprijatelj napasti. Jednom u životu smo u prednosti. Moramo je ščepati.“

„Kao prvo, treba da nađemo mesto blizu grobnice i privežemo konje“, reče Arlen. „Okolo
ćemo iscrtati čini obnevidelosti. Možda ćemo morati da odjašemo u žurbi.“

„A posle?“, zapita Džardir.
„Odemo do Kadžijeve grobnice i iskopamo tajni izlaz“, reče on. „Onda nađemo skrovište
i čekamo.“
„A onda?“ zapita Džardir.

Arlen ispusti vazduh. Utrobe mi, pojma nemam.

„Maličak ulevo“, reče Rena, zagledana niz strelu koju je Šanva uperila u nebo. „Tako
visoko vetar je jači. Moraš to da uzimaš u obzir.“

Na prstima je stajala iza devojke kako bi joj oči bile u visini Šanvinih. Rena nikad nije
sebe smatrala niskom. Ipak, čak i prosečna Krazijka bila je, po merilima Tibetovog Potočeta,
visoka. Peta joj je bila samo malo izdignuta od zemlje, ali mrzela je ta dva centimetra.

Šanva je klimanjem glave prihvatila ispravku i odapela. Strela joj se izdiže u visokom
luku iznad dina, pa se snažno spusti do vreće pune peska koja im je služila kao meta. Hitac nije
bio savršen, ali s te razdaljine je svejedno bio zadivljujući.

„Kako si ti ovo naučila?“, upita Šanva i spusti luk. Sada joj je u glasu bilo više
poštovanja, iako Rena nije bila toliko glupa da pomisli kako su prijateljice. „Po tvojim
sopstvenim recima, ratnica si tek odskoro, ali previše lako barataš oružjem - sigurno ti Par’čin
nije jedini učitelj.“

Rena zavrte glavom. „Učio me taja. Kod kuće nije uvek bilo dosta hrane. Svako ko je ’teo
da jede moro je da izađe i nešto da ulovi.“

Šanva klimnu glavom. „Moj narod doskoro nije ženama dozvoljavao ni da taknu oružje.
Imaš sreće što si imala takvog oca. Kako se zvao?“

„Harl“, frknu Rena. „al nije nikak’a sreća da ti je on taja.“
„U Kraziji se dičimo očevom čašću, Harlova kćeri“, reče Šanva. „Ponosimo se njegovim
pobedama i sramimo se zbog neuspeha.“
„Imam onda štošta da nadoknadim što se srama tiče“, kaza Rena.
„Ako noćas uspemo“, kaza Šanva, „izbrisaćeš prošlost i pozlatiti je, pa i da ti je otac bio
sam Alagai Ka.“
„Ako pitaš mene i sestre, vala ko da i jeste.“ Rena oseti nekakvo pulsiranje u slepoočnici.
Pomisao na oca, na ono utrobničko imanje, uvek bi je razljutila. Manje same uspomene, a više
ono na šta su je podsećale. A podsećale su je na nekadašnju Renu. Slabu. Uplašenu. Beskorisnu.
Ponekad bi poželela da je taj deo nje ud, pa da ga odseče i zauvek ga baci od sebe.
Šanva je piljila u nju. Otkud su se uopšte ona i Šanva zapričale kao devojčice na
varoškom trgu? Možda će morati da se bore na istoj strani, ali ne veruju jedna drugoj, i Rena nije
videla razloga da se to menja.
„Rekla si da si se suočila s jednim“, reče Šanva. „Sa alagajskim knezom.“
Kao da razgovor o Harlovom imanju nije dovoljno zadirao u ono lično. Rena se sećala
užasa, oskrnavljenosti, kad joj je demon preuzeo um, ukopao se duboko i ugnezdio se kao
krompirova zlatica. Nije imala ama baš nikakvu želju da priča o tome, ali ovo je Šanva imala
prava da zna. Uskoro će se naći licem u lice s istim tim demonima.
„Jašta“, kaza Rena. „Pazi da ti te noći čini za zaštitu uma budu besprekorne. Nacrtaj ih na

samom čelu. Ne oslanjaj se na traku za glavu. Uđu ti u um i progutaju sve zbog čega si ti... ti.
Progutaju to, a onda ispljunu samo delove koji mogu da ti povrede drage ljude.“

Šanva klimnu glavom. „Ali ti si ga ubila.“
Rena iskezi zube na to sećanje, u krvi joj uzavre magija. „Ubio ga je Arlen. Ja sam ga
proburazila nožem pravac kroz leđa, ali se on borio dalje.“
„Kako će mi luk pomoći protiv takvog stvora?“, zapita Šanva.
Rena slegnu ramenima. „Iskreno? Verovatno i neće. Protiv demona uma, zadaš
smrtonosan udarac ili ko da i nisi udarila. Ne bi’ se ja tu oslanjala na luk.“
Ona pogleda u Šanvu. „Ali na Arlenu i Džardiru je da brinu o umnicima.“ Šanva se ukoči
na ovo nehajno pominjanje njenog ujaka, ali zadrža jezik za zubima. „Na nama je da zadržavamo

telohranitelje dok ne bude gotovo“, nastavi Rena. „Umnici mogu da prizovu druge demone s

kilometara udaljenosti i navedu ih da se oštroumno biju.“
Šanva klimnu glavom. „Čula sam.“
„Znaš za telohranitelje?“, upita Rena. „Podražavaoce?“

„Samo neka šaputanja“, kaza Šanva.
„Pametniji su od ostalih utrobnika“, kaza Rena. „Predvode i prizivaju manje moćne
demone, ali to nije najgore.“

„Menjaju oblik“, šapnu Šanva; bilo je to u isto vreme i pitanje i tvrdnja.

Rena klimnu glavom. „Mogu da se pretvore u sve što im padne na pamet. Jednog sekunda
se boriš s najvećom prokletinjom od kamenog demona koju si ikad videla, a sekund kasnije ima
pipke ili krila. Pomisliš da si ga do’vatila, i odjednom je zmija. Misliš da ti neko stiže u pomoć,
kad ono, za tren oka on izgleda istovetno kao ti, pa ti prijatelji ne znaju u koga da gađaju.“

Šanva nije pokazivala osećanja, ali joj u miris prodre trun straha, i to je bilo dobro. I treba
da zna šta je čeka i da se plaši, ako bi da preživi.

„Poslednji s kojim sam se borila pobio je više od dvadeset pet ljudi pre neg’ što smo ga
oborili“, reče Rena. „Prosviro kroz dal’Šaramsku jedinicu kao noćovuk kroz kokošinjac. Pobio
pet-šest njih, zajedno s nastavnikom Kavalom i Enkidom. I više drvoseča nego što sam uspela da
popamtim. Da nije bilo Rodžera i...“

Ona ućuta i pogleda u Šanvine razrogačene oči. Devojka je prestala da sluša, samo je
razjapljenih usta zurila u nju. Miris joj se primetno menjao, ispunjavao se sve većim užasom i
žalošću, a na oči su joj navirale suze. Nikad nije u Reninom prisustvu pokazala toliko osećanja.

„Šta sam sad rekla?“ zapita Rena.
Šanva ju je dugo gledala ćutke, a usne su joj se micale lagano, kao da se razgibavaju pre
nego što oblikuju reči.
„Učitelj Enkido je mrtav?“, zapita ona.
Rena klimnu glavom, a Šanva zakuka. Naricala je dok joj nije ponestalo daha, i ona se

zakašlja i zajeca.
Dok je plakala, očajnički je pipala u potrazi za torbicom za pojasom, a onda je izvukla

majušnu staklenu bocu, koja joj iskliznu iz uzdrhtalih prstiju.
Pre nego što je bočica lupila o zemlju, Rena je uhvati i pruži joj je, ali Šanva i ne pokuša

da je uzme. „Molim te“, preklinjala je. „Uhvati ih pre nego što budu izgubljene.“
Rena je čudno pogleda. „Šta da u’vatim?“
„Moje suze!“, zavapi ova.
Zahtev se činio čudnovat, ali Rena je videla Krazijke kako to rade kad dođu po svoje

mrtve posle noći bez meseca. Ona otčepi bočicu i pogleda u široki rub gotovo oštre ivice,
savršene da sastružeš suzu koja curi niz obraz. Ona priđe, uhvati jednu kap tik pre nego što je
pala, pa povuče ivicu bočice naviše, njenim tragom.

Šanvino jecanje samo se pojačavalo, kao da je, radi ovoga, namenski uronila u osećanja.
Ma koliko brza bila, Rena je s mukom održavala korak. Pre nego što je završila, Šanva je
napunila dve bočice.

„Šta je bilo s demonom?“ upita Šanva kad je bilo gotovo.
„Ubili smo ga“, reče Rena.
„Sigurna si?“, navaljivala je Šanva, naginjući se napred i stiskajući je za ruku.
„Ja mu svojeručno otfikarila glavu“, reče Rena.
Šanva klonu unazad; izgledala je poraženije nego što ju je Rena ikad videla, a pre svega

nekoliko nedelja je prebila ženu toliko da je ova pala u nesvest.
„Hvala ti“, reče Šanva.
Rena klimnu glavom i zaključi kako je najbolje ne pominjati da se i ona pobila sa

Enkidom kad su se prvi put sreli.

U Anoh Sunce su stigli prvog jutra zatamnjenja. Arlen ih je odveo do Kadžijeve grobnice,

i bacili su se na pripremanje odaje.

U tami pod peskom Anoh Sunce je bio mesto snažne magije, drevne i duboke. Bila je
usađena u svako zrnce prašine, moćni simboli hiljadama godina su je crpli iz utrobe poput
pijavica. Arlen pruži pipke sopstvene magije da se združe s njom i istog časa oseti kako grad
oživljava, kao da je produžetak njegovog rođenog tela. Brujao je od moći i ulivao mu snagu za
muke koje su ga čekale.

Džardir započe molitvu Everamu, a Arlen proguta sopstveni cinizam taman koliko da iz
učitivosti pogne glavu. U aurama Krazijaca video je iskrenu veru, i snagu koju im je ulivala.

Čak se i Rena blistala od vere, uprkos svemu što su joj učinili u ime Kanona.
Noći mu, što bih voleo da je i ja imam malo. Ostali u prostoriji bili su ubeđeni da
marširaju u skladu s Tvorčevim velikim planom. Samo je Arlen shvatao da izmišljaju i snalaze se
na licu mesta.
„Dosta“, reče naposletku, kad se činilo da će pojanje trajati doveka, i više nije mogao da
ga trpi. „Spušta se noć. Na svoja mesta, i bez dalje buke.“
Džardir ga razdraženo pogleda. Sunce još ne beše zašlo. Svejedno, klimnuo je glavom.
Nije vreme za neslogu. „Par’čin mudro zbori.“
Šandžat i Šanva su postavili zasedu u niši usečenoj u zidu, a Arlen je po njoj izrezbario
čini prikrivanja. Demonskim očima zid će se činiti napravljen izjedna.
Umotana u ogrtač obnevidelosti, Rena je u punoj borbenoj gotovosti stajala s jedne strane
malenih vrata grobnice. Arlen stade preko puta nje, i odseče se od magije Anoha Sunca kako mu
utrobnički knežići ne bi osetili prisustvo.
Sledeći sat bio mu je najduži u životu. Dok su minuti otkucavali, gotovo je priželjkivao da
se mogu vratiti molitvama.

Noć je pala, ali napad nije otpočeo istog časa. Arlen je znao da je to kocka, ali posle sat
vremena nije više mogao da izdrži, već se otvorio pred magijom Anoha Sunca, i posegnuo čulima
u potrazi za kakvim znakom od neprijatelja.

Bili su napolju. Noći mu, bilo ih je na hiljade.
Demoni uma ranije su mu bili u glavi. Znali su gde je šta u gradu, i tačno gde leži
Kadžijeva grobnica.
Ipak, nisu žurili. Imaju tri dana da oskrnave i unište grad, i očigledno su nameravali da se
lagano slade ovim zadatkom. Kada su demoni počeli da ruše grad, zemlja se tresla.
Čitave noći Arlen i ostali su čekali, tihi i nepomični, a jedino društvo su im bili duboki,

potmuli drhtaji od utrobničkog napada. Ipak, na kraju im demoni nisu prišli ni blizu.
Kadžija su čuvali za kraj.

Zora ih je sve zatekla napete i iscrpene kako masiraju bolne mišiće i upitno gledaju u
Arlena.

„Par’čine, obećao si da će doći“, zareza Džardir. „Ovde! Na upravo ovo mesto! Zakleo si
se čašću. A umesto toga ja vređam Kadžija krijući se u...“

„I hoće!“, nije se dao Arlen. „Zar ne osećaš? Ovo večeras bio je tek uvod.“
„Otkud bi to mogao znati?“, režao je Džardir.
„Kazao mi grad“, reče Arlen.
Džardirov mrki pogled postade nesiguran. „G... grad? Par’čine, jesi li poludeo?“
Arlen slegnu ramenima. „Poprilično, pretpostavljam, ali ne od ovoga. Amane, ovde ima
drevne magije. Magije koja je u srcu ovog grada otkako su njime vrveli tvoji preci. Otvori se pred
njom i obratiće ti se.“
Džardir se raskorači i zažmuri. Arlen je video magiju kako teče prema njemu, ali nekoliko
časaka kasnije ovaj zavrte glavom, otvori oči i pogleda u Arlena. „Ima moći, kao što kažeš,
Par’čine, ali koliko ja vidim, Anoh Sunce ćuti.“
Arlen pogleda u Renu, koja već beše zažmurila i uvukla magiju u sebe isto kao Džardir.
Minut kasnije ona otvori oči i slegnu ramenima.
„Tu je“, ustvrdi on, i odbaci vrlo osnovanu mogućnost da je možda zaista lud. „Samo
treba da vežbate slušanje.“

„Pa, šta se desilo?“, zapita Rena.
„Opkolili su grad“, reče Arlen, „s grobnicom u sredini. Spaljivali su sve pred sobom,
krećući se prema sredini. Uskoro će stići do nas. Kad se završi zatamnjenje ni kamen neće ostati
na kamenu.“
„Mislim da ću sići s uma budem li morala još jednu noć da sedim onako na ivici živaca, a
kamoli dve“, kaza Rena i krenu ka vratima. „Idem da udanem malo vazduha.“
Arlen joj prepreči put. „Nije pametno, mislim. Da nas ne nanjuše demoni.“
„I šta sad, tri dana da sedimo zakopani u grobnici?“, zapita Rena oštro.
„Ako treba“, reče Džardir.. „Ako je potrebno i umrećemo ovde.“
Arlen krenu da klimne glavom, ali Džardir nastavi. „Ipak, nisam ubeđen da je baš to
potrebno. Želim sopstvenim očima da vidim pustoš i uverim se da glas koji ti se obraća nije tvoje
sopstveno ludilo. Ako alagaiji napadaju tako pustopašno da će za jedno zatamnjenje sravniti grad
sa zemljom, onda ne idu naokolo i ne njuškaju u potrazi za tragovima.“

Krupnim koracima on se zaputi ka izlazu, polako, kako bi Arlen imao prilike da ga proba

zaustaviti, ali po auri mu se jasno videlo da bi to bilo glupavo. Arlen klimnu glavom.

Pažljivo su sklonili težak kamen prekriven simbolima sa ulaza i izašli na površinu, gde ih
je čekao sumoran prizor.

Džardir je teška srca gledao u razoreni Anoh Sunce. Par Čin je optužio njegov narod da je
uništio ovo mesto - i ne bez razloga - ali u poređenju sa jarošću alagajskih prinčeva, Krazijci su
tek zagrebali površinu.

Demoni uma pustili su proste vojnike da se igraju, da iskopavaju zakopani kamen peščar,
a onda ga melju i spaljuju i pretvaraju u pesak i staklo. Ko što je Par’čin i rekao, oko njihovog
područja nalazio se prsten uništenja kilometrima širok, nalik na nekakav šanac. Duboki krater bio
je pun samlevenih ostataka nekadašnjeg prostranog, živahnog grada. Nije ostao ni komadić krša
krupniji od Šanvine malene pesnice.

Izuzev tela.
Na ivici prstena, demoni su položili sarkofage velikih vođa iz Anoha Sunca, povađene iz
grobnica. Džardir diže poklopac s jednog, pa se užasnuto okrenu na drugu stranu, pusti poklopac

i zagrcnu se.

Sarkofag je do ivice bio pun uljaste crne pogani nepodnošljivog smrada. Džardir je morao
na silu da proguta ostatke poslednjeg obeda, i svilenim noćnim velom da prekrije usta i nos.

Nije mnogo pomoglo. Oči su ga pekle i suzile su od nezdravih isparenja, ali on se natera
da još jednom priđe i vide komadiće predačkog pokrova kako plutaju u prljavštini. Handžin,
Kadžijev srodnik, i jedan od svete dvanaestorice, ležao je unutra, oskrnavljen.

Rena priđe, pa i ona ustuknu. „Noći mu, šta je to?“
„Govna demona uma.“ Čak i Par’čin je bio zelenkast u licu. „Da sve bude još odvratnije,
hrane se samo mozgovima. Zato je tako ljigavo, uljasto. Lepi se za sve što takne.“

„Je P zapaljivo?“, upita Džardir.
„Jašta“, reče Par’čin, „ali...“
„Par’čine, ja neću da ostavim pretke ovako“, reče Džardir.
„Hoćeš“, obrecnu se Par’čin. „Možda si u pravu, možda nas utrobnici neće nanjušiti, ali
jemčim ti izlaskom sunca da će primetiti ako zapališ ovu njihovu izložbicu. Idemo nazad.
Odmah. Sačekaćemo da dođu skroz do nas, a onda ćemo im naplatiti ovo lično.“
Džardir je hteo da se usprotivi. Svaki delić njegovog bića vrištao je na njega da nekako
umanji ovo beščašće naneto svetim precima. Ipak, Par’čin je bio u pravu. Izravnaće račune samo
ako ovu uvredu skupo naplati alagaijima.

Arlen je neprestano osećao nekakvo stezanje u grudima i morao je podsećati samog sebe
da diše. Nije se usuđivao da posegne za moći Anoha Sunca ne bi li doznao išta o dušmanima.
Bila je treća noć zatamnjenja, i zvuci uništenja sve su se više približavali, dok naposletku nije
imao utisak da će se čitava odaja urušiti. Onda je iznenada stravična larma prestala i čulo se samo
padanje prašine posvuda oko njih.

Čak i kad ne posegne magijom, Arlen je osećao da se demoni uma približavaju. Ne samo
jedan, već mnoštvo. Previše njih, osim ako uspeju da iskoriste svaku prednost i svako moguće
iznenađenje.

Tvorce, pomisli on, sve vreme se osećajući glupavo, ako postojiš tamo gore, sad je vreme
da malo pripomogneš.

Nije bilo odgovora, razume se. Arlen ga nije ni očekivao, ali samo ovog puta obradovao
bi se da se ispostavilo kako nije u pravu.

Rena obrisa znoj s dlanova o čvrsto pritegnut prsluk, i razgiba prste. Ruka joj je sama od
sebe skretala naniže da pomiluje balčak noža.

Na drugoj strani prostorije, Šandžat se premesti s noge na nogu i bolje poduhvati koplje.
Samo Šanva ničim nije pokazivala da joj je nelagodno; nije se pomerila već satima, a aura joj je
bila tako mirna da bi čak i Arlen pomislio da spava, ali su joj oči bile otvorene.

Spolja dopre šištanje, a onda nekakvo struganje; demoni su narušavali simbole koji su im
sprečavali ulazak. Arlen pogleda u čini obnevidelosti oko niše za zasede, i zapita se hoće li biti
dovoljne. On pusti sopstvene u dejstvo, i vide da se Rena umotala u ogrtač.

Uz tresak, unutra polete ogromna stena, sipajući komadiće po prostoriji. Rena iznenađeno
kriknu, ali je pored ulaza bila na sigurnom. Ostali nisu bili te sreće. Šanva je na vreme digla štit,
ali bi oborena s nogu. Krupan komad kamena pogodi Šandžata u glavu, i on se sruši. Šanva ga
uhvati u padu, i zadrža ga u bezbednosti između čini prikrivanja, ali bilo je jasno da je za njega
borba završena.

Prašina je još pljuštala kada se u prostoriju uvalja demon podražavalac, još bezobličan;
tekao je po podu kao tečnost. Pri običnoj svetlosti izgledao bi kao ključali katran, ali pri
magijskom vidu blistao se od čarolija Utrobe. Svi su se ukočili, posmatrali i čekali hoče li ih
primetiti.

Uvek je takav osećaj kad si pod zaštitom magije i pitaš se hoće li ovog puta utrobnici
prozreti kroz veo. Arlenu se steže u grudima; terao se da diše.

No, ako ih je podražavalac osetio, nije to ničim odavao. Obigrao je oko sobe, tekući oko
velikih sarkofaga zaštićenih činima, i vratio se i skupio se u vidu bare na vratima. U središtu
jezerceta naraste nekakva grudva, i kao čovek koji se uspinje iz korita punog melase, demon se
otelotvori; dizao se sve dok nije ramenima gotovo dodirnuo nisku tavanicu. Narastao je širok i

četvrtast, kratkih, snažnih nogu i dugačkih, mišićavih ruku sa ogromnim kandžama od opsidijana.
U odaju uđe demon uma; Arlen se osmehnu i diže ruku u znak ostalima da sačekaju pravi

trenutak. Utrobnik je bio sitan, kao umnici koje je ranije susretao, dugačkih, žgoljavih udova i
tanušnih kandži. Rogovi na ogromnoj, kruškolikoj glavi bili su tek parošci, a divovske oči bile su
mastiljava jezera u kojima se čovek mogao ogledati.

Osmeh mu malčice izblede kada u prostoriju uđe još jedan demon uma. I još jedan potom.
Nastavili su da pristižu sve dok u sobi nije nastala gužva - ukupno ih je bilo šest. Krenuli su ka

sarkofagu, i čini na njemu žestoko zableštaše da ih zadrže na odstojanju. Arlen je video odbojno
polje, neprobojnu, mehuroliku prepreku oko kamena. Demoni su mogli prići, ali ne dovoljno da
ga makar i dodirnu. Kadžijevi simboli bili su i suviše moćni.

Demoni uma neko vreme su stajali u tišini i proučavali simbole, a čvornovate lobanje
pulsirale su im dok su ćutke razgovarali. Arlen je u vazduhu osećao podrhtavanje, ali pošto je
imao simbole uma iscrtane gde treba, bilo je to puko brujanje i ništa drugo.

Onda, kao jedan, oni okrenuše leđa i saviše noge. Patrljci nečega, možda nekadašnjih
repova, zadigoše se, i uz jedno užasno šljap iz njih zaštrca crn, uljast izmet.

Prostoriju je ispunio neizdrživ smrad. Arlena su oči pekle i suzile su, a pluća su mu
gorela. Zavideo je Krazijcima na velovima, premda je sumnjao da su od naročite pomoći. Renina
maska se malčice zatalasa kada je prinela ruku ustima da ne bi povratila, ali, usredsređeni na
sarkofag, utrobnici nisu primetili.

Demoni uma žarko su se sijali od magije, daleko žarkije od podražavaoca, moćnijeg od
ijednog drugog demonskog soja. Ipak, utrobnički prinčevi u potpunosti su upravljali svojim
moćima, i nisu protraćili ni delić dok su se praznili. Tvar koju su prskali bila je, magijski gledano,
mrtva, no prekrivala je simbole i lišavala ih moći. Kada ih je tvar prekrila, sjaj im potamne i
nestade. Na vazduhu se grozna stolica brzo osušila i stvrdla se u sloj nalik kambetonu.

Arlen se pripremi. Još samo malo. Dok se spremao da da znak, on na silu umiri uzdrhtalu

ruku. Ovo im je jedina prilika.

Ipak, zaustavi ga škriputanje kandži po zemlji u hodniku. Iznenada, drugi demoni uma se

uspraviše i odmakoše se od sarkofaga, pa priđoše zidovima i kleknuše, kandžama oslonjeni o pod
i razgolićenih vratova; uto uđe novi demon uma. Jedan je stajao veoma blizu Rene - ako poželi,
mogla je pružiti ruku i dodirnuti ga. Drugi je bio manje od dužine koplja od mesta gde je Šanva

zaštitnički čučala nad očevom onesvešćenom prilikom.
Po izgledu ovaj demon se nije mnogo razlikovao od ostalih; bio je mali i loman, sitnih

zuba nalik na iglice i kandži naoko gotovo krhkih, nalik na obojene nokte kakve anžijske

plemkinje.

Ipak, od moći koju je ovaj demon nosio u sebi vrtelo se u glavi. Toliku količinu Arlen
nikad ne beše osetio u jednom stvoru - mogla je ispuniti uvalski velesimbol. Možda se ne bi

mogao meriti sa svih drugih šest umnika zajedno, ali bio je blizu. Arlen je znao da utrobnički

kneževi imaju neku vrstu hijerarhije zasnovane na godinama i moći, ali prema njegovom jedinom
drugom iskustvu, svodila se više na mrzovoljno poštovanje i sitne razlike nego na neposredno

pokoravanje. Ovaj mora da je drevan i odistinski snažan kad su se ostali privili uza zidove i

pokazali vratove.
Dovoljno moćan da ih uoči uprkos simbolima skrivanja? Mišići mu se zgrčiše, spremni za

napad na najmanju naznaku da su otkriveni. Opet ga je nešto peklo u grudima, ali nije se
usuđivao da udahne dok je demon prolazio pored njega i prilazio sarkofagu.

Lobanja mu zapulsira i podražavalac je istog trena bio u pokretu; pružio je kandže ka
teškom kamenom poklopcu, a onda ga bacio u stranu. Neočekivano gipko i snažno silni demon
uma lako skoči i stade u raskorak, održavajući ravnotežu na uzanoj ivici; on pogleda naniže, u
mumificiranu priliku najvećeg dušmanina svog soja. Čučnuo je i digao zakržljali rep da razgoliti
anus.

I tada je Džardir, skriven u mrtvačkom sanduku, zamotan u ogrtač obnevidelosti, napao.
Pre nego što je demon i shvatio da je ovaj tu, Džardir drškom Kadžijevog koplja hitro
zamahnu uvis, između demonovih nogu, i odiže mu stopala s kandžama od podloge. Istog trena u
dejstvo mu stupi kruna i zarobi ovoga u neprobojan kavez od sile, a on sam skoči i opet udari.
„Sad!“, zavika Arlen i baci se na najbližeg demona uma u istom trenu kada su Rena i
Šanva napale. Rena bez po muke odseče glavu svojoj meti; očev veliki lovački nož prošao je kroz
žgoljavi vrat kao Praščeva satara kroz pile.
I Šanva se potrudila da odmah zada smrtonosni udarac - vrhom koplja je proburazila srce

demonskog princa i uvrnula oružje kako bi razorila organ na komade. Demoni uma mogu gotovo
svaku povredu zastrašujuće brzo da zacele, ali čak ni oni nisu otporni na smrtonosne udarce.

Umni demon se baš okretao prema njemu kada ga Arlen zgrabi za rogove, pa silinom
svog skoka uvrnu i prelomi mu vrat. Nevoljan da ga ostavi, za slučaj da stvorenje zaceli čak i tu
užasnu ranu, nagazio mu je stopalom na grudi i uvrtao je glavu sve dok koža prekrivena
krljuštima i žilavi mišići nisu počeli da se kidaju. Uz urlik on je strže s tela.

Samrtni misaoni krici trojice umnih demona pokuljaše upolje kao talas. Iskustvo je
pokazali da smrt demona uma ubija ili izludi svakog prostog utrobnika u prečniku od oko tri
kilometra. Čak i Arlen, čiji je um bio zaštićen činima, čuo ga je kao da sam vazduh vrišti.
Preostali demoni uma i podražavalac teže su to podneli - prineli su kandže glavama i zaurlali.

Arlen im ne dade vremena da dođu k sebi, već snažno uvuče u sebe staru magiju Anoha
Sunca. Moć se istog časa povinova, kao da bi se rado osvetila za uništenje grada. Crtao je
simbole vreline i udarca, i tako razbacivao demone uma i uporno ih bacao u zabunu. Od praska se

zatresao kamen, a u potpornim stubovima ispod tavanice pojavile su se pukotine. Nije se
usuđivao opet da prizove takvu moć. Da im je cilj bio da naprosto pobiju demone, Arlen bi bez
oklevanja žrtvovao sve njihove živote, ali igrali su drugačiju igru.

On jurnu na jednog demona, šutnu ga iz okreta, i stopalom ojačanim činima umalo ga
pogodi pravo u grlo. Šanva i Rena već su krenule da mu pruže pojačanje.

Ipak, demon uma presrete Arlenov pogled tik pre nego što će udarac pasti; stvorenje se
raziđe u vidu izmaglice, pa hitro uteče iz prostorije i nađe stazu do Utrobe. Arlenov šut razmrska
jedan kamen u zidu, i sa oslabljene tavanice zapljušta još prašine.

Ostali demoni uma postupili su isto: pobegli su bez razmišljanja. Arlen ništa drugo nije ni
očekivao. Demoni uma možda se naizgled pokoravaju nekom moćnijem od sebe, ali za njih je
odanost tuđinska zamisao. Vrlo rado će pustiti ostale od svog soja da pomru i tako izgube priliku
za parenje. Preostali su samo demon uma kog je Džardir zarobio i njegov podražajni telohranitelj.

Džardir beše oborio utrobničkog princa na zemlju i rvao se s njim, ali demon je bio
snažniji nego što je izgledao, i premda ga je kruna sprečavala da pozove pomoć ili utekne,

Džardir nije imao pristupa ostalim njenim moćima dok je održavao zamku.
Demonski princ zakriča, a podražavalac odgovori i krenu mu u pomoć. Arlen u vazduhu

nacrta čin hladnoće, i zamrznu ga, a Rena ga tako šutnu da mu se jedna noga odlomi. Ud tresnu o
zemlju i rasprsnu se, a ona se zavrte da zada smrtonosni udarac.

Ipak, pre nego što je udarac pogodio metu, podražajni demon se istopi i pretvori se u
baricu; kada je pogodila u prazno, ona izgubi ravnotežu. Istog časa obrazovaše se pipci i sunuše
napolje iz jezerceta sluzi. Čini na Reninoj koži i Šanvin štit sprečili su ih da je dodirnu, ali trzaj
odbojnog polja svejedno obori obe žene s nogu.

Ipak, nisu one bile novajlije kad je borba u pitanju. Šanva je zadržala kontrolu nad
okretom, dočekala se u čučanj i odmah opet napala. Rena nije bila tako otmena, ali zahvaljujući
noćnoj snazi brzo se pribrala i bila je spremna pre nego što je demon stigao opet da poprimi
oblik.

Podražavaoce nije valjalo potcenjivati. Iako su bili snagatori i telohranitelj i umnih
demona, takođe su bili i kapetani utrobničkih snaga, pametniji od prostih vojnika. Arlen je već
osetio kako ovaj priziva pomoć. Svi prosti vojnici u blizini bili su mrtvi ili ludi, ali uskoro će se
preobražajnikov zov proneti i van dometa misaonih krika demona uma. Ne mogu da se izdignu iz
zemlje u grobnici zaštićenoj simbolima, ali tunel ispred nje uskoro će vrveti od krljušti i kandži.

Arlen se osvrnuo ka Džardiru, koji se još rvao s demonom uma; znao je šta mora biti na

prvom mestu.
„Ubijte podražavaoca!“, doviknu on Reni i Šanvi. „Pazite se pojačanja!“
I s tim rečima se okrenuo od žena i bacio se u borbu s demonom uma.

Rena i Šanva napale su kao jedna; Rena je zarila nož u grudi iznova otelotvorenom
podražavaocu dok ga je Šanva udarala u leđa.

Nijedan udarac nije pogodio metu. Kao vosak pored plamena demonsko meso se istopilo
pred oružjem ojačanim simbolima. Kada je Šanva od zamaha izgubila ravnotežu, vrh koplja joj
prođe na nekoliko centimetara od Reninog lica.

„Čuvaj vrata!“ zavika Rena, „ja ću se postarati za ovo!“ Demon je napade, ali njene čini
za zaštitu od podražavalaca sevnuše, i ogromne kandže samo je odbaciše unazad umesto da je

preseku napola.
Šanva je sumnjičavo pogleda, ali klimnu glavom, pa pritrča vratima i spremi luk.
Rena je u vazduhu nacrtala simbol za zaštitu od podražavalaca, kako ju je Arlen učio, a

onda je uvukla u sebe magiju Anoha Sunca i tako napunila simbol energijom. Demon odlete u

zid, i tavanica se opet zatrese. Pokušala je da ih nacrta još, da ga zarobi, ali kandže podražajnog
demona zariše se u zid, iščupaše veliki komad kamena peščara i zavitlaše ga na nju. Rena se baci
u stranu, ali nije bila dovoljno brza i kamen je dokači po ramenu, zavrte je i obori je na zemlju.
Glavom je udarila o kameni pod i videla svetlace.

Trebao joj je samo sekund da se oporavi, da usisa u sebe magiju, zaceli povrede i razbistri
čula, ali demon je već izvukao još jedan kamen, ne obraćajući pažnju na to što je grobnica pretila
da će se urušiti; da nije bilo Šanve, smrvio bi je. Prvom strelom ga je pogodila u ruku, na šta on
ispusti kamen. Drugom mu je naciljala u lice; iz simbola mu kroz telo pokuljaše smrtonosna
magijska strujanja. Demon zakriča i iščeze. Načas je strela lebdela u vazduhu, a potom pade na
zemlju, upravo dok je utrobnik opet poprimao oblik.

On dograbi treći kamen da ga zavitla na Šanvu, ali Rena baci nož i poremeti mu nišan.
Kamen zaprašta o dovratak, odbi se, i Šanva uspe na vreme da digne štit. Pre nego što je

podražavalac stigao da se oporavi, Rena se našla tik do njega; udarala ga je pesnicama i stopalima
zaštićenim činima. Neki udarci su bili snažni, i ona oseti kako se u nju preliva delić demonove

moći, ali ostali su susretali samo izmaglicu, i premda demon nije mogao da joj dodirne kožu, u
samoodbrani joj je nasrtao na simbole sa silinom koja se nije mogla prenebregnuti.

Letimičnim pogledom ona vide da je Šanva u škripcu. Užurbano je odapinjala strele u
hodnik, a Rena je čula krike peščanih demona koji su se upinjali da se odazovu na podražavaočev
poziv.

Arlen je posmatrao Džardira i demona uma kako se grče u demonskim govnima po podu
grobnice. Džardir je uspeo da mu priđe s leđa, da mu postavi Kadžijevo koplje popreko pod
bradu, i povuče mu kruškoliku glavu unazad dok je ovaj pištao i hvatao vazduh. Gde ga je drška
koplja dodirivala, meso mu je cvrčalo i dimilo se.

Kad je video da ga Džardir drži oborenog ničice, Arlen načas zastade da spozna
dušmanina pre napada. Dok je ovom pažnja bila na drugoj strani, uvukao je u sebe tračak magije
kroz utrobničkog princa i pokušao je da je upije u sebe i sazna mu slabe tačke.

Ipak, demon uma je znao za ovu smicalicu, i čak i usred borbe sa Džardirom uhvatio je
magiju koju je Arlen povukao k sebi i držao je čvrsto, ne otkrivajući ništa.

A onda je demon uma počeo da bubri, a meka koža da mu tvrdne; po njoj su duž kičme
izbijali oštri rožnati izraštaji. Demoni uma nisu vešti u menjanju oblika kao njihovi telohranitelji,
ali premda su im fizički sukobi ispod časti, nisu bespomoćni.

Sada visok gotovo više od dva metra, demon uma se uskobelja na noge i bez po muke

odiže Džardira od poda. Dokle god je Džardir održavao polje, ovaj nije bio u stanju da pobegne
ili da pozove u pomoć, ali za to vreme ostale moći krune bile su mu uskraćene; nije mogao
upotrebiti vrh koplja izuzev da ubije dušmanina, a onda bi sve ovo bilo uzalud.

Arlen priskoči hitro, pre nego što Džardir izgubi prednost, i pesnicom više puta udari
demona u rebra i lice. Kao da je udarao u zid. Osećao je kako mu utrobničke kosti pucaju pod
pesnicama ojačanim činima, ali čak i uz svu neljudsku brzinu, znao je da se zaceljuju još pre nego
što on stigne da zamahne za još jedan udarac.

Demon odskoči, tresnu Džardira o zid i zari oštre rožnate izraštaje duboko u njega.
Džardir zastenja, ali i dalje se držao za njega kada ovaj kroči napred kako bi se opet vratio unazad
i pokušao da ga smrska.

Arlen mu nije dao priliku; snažno ga je šutnuo u koleno i pokosio ud ispod njega. Ovaj
pade na koleno, trudeći se da povuče koplje koje ga je davilo, ali zahvaljujući činima, nije ga
mogao valjano uhvatiti kandžama. Iznova i iznova Arlen je mlatio kruškoliku glavu ne dajući
demonu priliku za protivnapad.

No onda se demon iznenada skvrči; sada je bio još sitniji nego u početku. On se izvuče iz
olabavljenog zahvata i hitro nacrta simbol od kog im se kamenovi pod nogama rasprsnuše i Arlen
i Džardir padoše na leđa.

U padu, Kadžijeva kruna skliznu u stranu; tog trena demon postade bestelesan i pokuša da

utekne.

Ipak, Arlen je ovom cilju težio predugo i previše uporno, i nije imao nameru da ga pusti.
Istog časa i on se rastopi i dade se u poteru. Već se hvatao ukoštac s demonima u tom
bestelesnom međustanju, i znao je jedno: takva bitka je pre pitanje volje nego puke sile. Tri
demona uma su mu došla glave, ali je imao poverenja u svoju snagu protiv jednog. Čitav ljudski
rod je bio na kocki, i demonova snaga volje neće biti ni prineti njegovoj, to je sigurno.

Grobnica je bila zaštićena simbolima, a kroz pod od klesanog kamena nije bilo staze
prema Utrobi. Demon se zatrča prema ulazu gde je Šanva streljala iz luka u očajničkom pokušaju
da zadrži nasrtaj demona koji su se upinjali da se odazovu vibracijama podražavaočevog poziva u
vazduhu.

Arlen ga je uhvatio pre nego što je ovaj prešao preko prostorije, pomešao je svoju srž s
njegovom, i čvrsto se uhvatio za njega, trudeći se da potčini stvorenje svojoj volji.

Ipak, nikad se ne beše uhvatio ukoštac s nečim iole nalik ovom demonu uma. Čak i ona
trojica s kojima se borio odjednom nisu mu probila štitove tako bez muke kao ovaj; kliznuo mu je
u um lako kao što čovek navuče par starih čizama. Nagonski, kao i prvi put u sukobu s demonom
uma, Arlen je otpisao sopstvene štitove i snažno nasrnuo na umnikove misli u nadi da će naći
kakvu slabu tačku; beše to kao da je pokušao da protrči kroz velike zidine utvrde Krazija. Misli
umnog demona bile su neprobojne, ali on je s lakoćom prečešljavao po Arlenovim sećanjma - po
samom njegovom biću.

Da je imao glasa, Arlen bi vrištao.

Spasao ga je Džardir. Dok je Arlen zadržavao demona da ne utekne, on je ponovo

uspostavio svoje misaone štitove; sada diže Kadžijevo koplje i ispali munju u oblak izmaglice -
pravo u borce uhvaćene ukoštac. Da li je osetio kako je Arlen izgubio prednost i rešio je da se
izloži opasnosti da ih obojicu ubije - ili ga je prosto bilo baš briga - to nije bilo baš jasno, ali

obojicu je pogodio nalet samrtnih muka; demonov zahvat popusti, i Arlen se hitro otelotvori i
teško se sruči na pod, uma sada zaklonjenog iza čini.

On odahnu. Po ko zna koji put preterano samopouzdanje gotovo mu je došlo glave. Glup
je ako se ponovo upusti u borbu voljom sa ovim ovde. Morače da nađu drugi način.

Ne skidajući pogleda sa svetlucave izmaglice demona uma, koja je lebdela tik van
domašaja na ivici barijere, Džardir je prišao Arlenu, ali nije mu ponudio ruku dok se ovaj

uskobeljavao na noge. U bestelesnom stanju demon nije mogao da crta simbole ili im naudi na
ma koji način. Lebdeo je na rubu odbojnog polja i tražio kakav procep koji bi se dao iskoristiti za
bekstvo. Na drugoj strani prostorije, Rena i Šanva su se borile za goli život; ipak, nisu se
usuđivali da i na časak skrenu pažnju s demona uma.

„Par’čine, šta ćemo?“, upita Džardir. „Ne možemo ovako čekati doveka.“
„Ne“, kaza Arlen, „ali možemo da čekamo mnogo duže nego on.“ On priđe zidu i pomeri
tešku stenu s ulaza u tajni tunel. „Hajde da ga odvučemo na površinu. Uskoro će izlazak sunca.“
No na te reči demon očvrsnu i napade.

Rena opet tresnu o zid, što joj naglo izbi vazduh. Ona se snažno odgurnu i dočeka se na
ruku u trenu kada poklopac Kadžijevog sarkofaga, težak na stotine kilograma, zveknu o zid na

mestu gde je ona do malopre bila.
Za tren oka se opet obrela na nogama; šutirala je i pesničila se, udarala laktovima i

kolenima, i mlatila je demona kao maljem. Kad god bi se zacelio, magija bi mu se na njene oči
malčice istrošila, ali ni s njom nije bilo ništa drugačije. Neko od njih prvi će iscrpsti zalihe, ali ko
- to niko nije znao.

Podražavalac je ostao u čvrstom stanju; stiskao je kandžama ogroman komad razbijenog
poklopca i zamahivao njime kao sečivom. Rena izbeže jedan udarac, ali je u povratku dokači,
slomi joj vilicu i razbi zube.

Ne obraćajući pažnju na bol, zakotrljala se u pravcu udarca, svesna da će, ako joj pažnja
popusti, poginuti. Još dok je udarala o zemlju, crtala je simbole vreline i udara; preostali kamen

rasprsnu se demonu u lice pre nego što je stigao opet da je dohvati.
Ovo joj je iscrpio magiju i zavrte joj se u glavi, ali ona snažno uvuče u sebe magiju

odozdo, i moć je preplavi. Toliko da ju je pekla iznutra, i grlo i sinusi joj se isušiše. Svu tu silu
ona uli u čini protiv podražajnih demona, koje ovoga odbaciše o zid tako snažno da se stub
razleteo, a deo tavanice sruši se na njega. Bio je smrskan, i crni gnoj prštao je iz krša, ali
svrhovito se gibao i Rena je znala da će uskoro poprimiti drugi oblik. Ona se zagrcnu prašinom;

suve oči su je pekle. Noći, zar se ovo stvorenje ne može ubiti?
Ona zirnu ka Arlenu i Džardiru, još uhvaćenim ukoštac s demonom uma, i Šanvi, koja se,

s kopljem i štitom u rukama, upinjala da čuva vrata; odbrana je zavisila od nje i nije smela
posustati. Ako mu Rena dopusti, podražavalac bi mogao prevagnuti i tako im uništiti sve nade.

Ona nacrta magnetni simbol, i odnekud iz krša u ruku joj polete nož. Iz mase crne sluzi
koja se skupljala u bari na podu oblikova se pipak; ona ga uhvati i odseče ga. Još dok ga je bacala
u stranu, istopio se, i opet se pretvarao u beživotnu crnu mrlju. Može da se zaceljuje, ali meso
koje mu ona odseče ne može opet da mu izraste.

Ako treba, iseckaće demona parče po parče.
I demon je to znao; barica pobeže od nje, poteče uza zid i skupi se na tavanici. Rena
visoko skoči da je ubode, ali nije imala ništa vitalno u šta bi naciljala, ništa što bi odsekla.
Želatinasti grumen oteče da izbegne sečivo, pa pusti još jedan pipak, koji je pljesnu otpozadi i
odbaci je naniže.

Trebao joj je samo sekund da shvati gde se nalazi, ali demon, opet potpuno oblikovan,
skoči odozgo. Simboli od crnolista bili su joj slabi, jer kožu joj je prekrivao sloj drevne prašine
slepljene za sjajni, uljasti premaz od krvi i znoja. Ovaj je dograbi dvema velikim kandžama, a ona
ga uhvati za ručne zglobove, ali dok se upinjala da zadrži stvorenje na odstojanju, zglobovi mu se
izdužiše, a kandže joj se poput stege sklopiše oko vrata.

Rena snažno šutnu, ali demon ju je sada imao u šakama; trpeo je udarce i samo stiskao
sve jače. Lice joj nateče; dok se očajnički trudila da udahne, u glavi joj je bubnjalo, no dah nije
dolazio. Gledala je ogromne demonske čeljusti kako se otvaraju sve više i više a iz njih izniče niz
za nizom zuba. Ona se izvi, dokači ih petom, i razbi nekoliko, no samo raseče stopalo. Za razliku
od njenih, demonovi zubi nikoše; na oči joj se navlačilo crnilo.

Mora da se izvuče. Mora pobeći. Cimala je demona za ruke, ali uzalud - bile su čvršće od
čelika. Probala je da crta simbole, ali on je puštao pipke, pljeskao je po šakama i sprečavao je da
oblikuje precizne simbole. Ona pokuša da ga izbaci iz ravnoteže, ali on se beše kandžama ukopao
u pod i čvrsto se držao.

Vid je već beše napustio kada se u nju zariše zubi, ali nije imala glasa da zavrišti.

I dalje u gardu, Džardir je držao koplje na gotovs kada je demon očvrsnuo, ali umesto da
se baci dole među njih, alagajski princ ostade da lebdi u vazduhu kao da stoji na čvrstom tlu. On
pruži jednu kandžu i nacrta složen simbol lako kao što bi se Džardir - koji je svakog dana

odobravao na stotine dokumenata - potpisao.
Učinak je bio trenutan. Džardir je držao koplje spremno da upije u sebe nalet ubilačke

magije, ali nije očekivao da mu se pod od kamena peščara pretvori u blato pod nogama; uz zvuk
nalik na vlažno cuclanje, on kliznu pod površinu.

Da se ne bi nagutao kaljuge, Džardir se uzdržavao od disanja; nije mogao naći oslonac.
Vrh koplja zagreba mu po kamenu - dakle, čini su bile prostorno ograničene - ali uzalud se trudio
da se domogne ruba. Kao i većina Krazijaca, Džardir nikad nije naučio da pliva.

Nikako nije mogao znati šta se dešava tamo gore, ali Džardir je bio svestan da Par’činov
život i život čitave Ale zavise od toga hoće li on demona zadržati u klopci. Prigrlivši sopstveni
strah, on se usredsredi na odbojno polje krune i na to da zadrži demona zarobljenog.

Pluća su mu gorela, a grozničave kretnje kao da su ga samo potiskivale naniže.
Naposletku se prepustio, zamahnuo rukama da se odgurne ka dole, pružio nožne prste i

naposletku dotakao dno.
Opustio se, savio noge pod sobom, pomoću koplja usisao magiju, pa ispravio kolena u

očajničkom skoku ka slobodi.

Ipak, onda je sve postalo samrtnički hladno, toliko da su zimske noći u Kraziji ličile na
letnji dan. Blato oko njega se smrzlo, očvrslo; i sam se našao u klopci.

Arlen umalo posegnu ka Džardiru, koji je tonuo pod površinu blata, ali znao je da demon
to i hoće. Čini mu nisu imala dovoljan domet da ih obuhvate obojicu.

Umesto toga on podvi noge, pa skoči visoko, u napad, ali prođe kroz opsenu. Pravi demon
mora da je blizu - i u čvrstom, telesnom stanju ako crta simbole - ali očito može da se zaogrne
nevidljivošču podjednako lako kao Arlen.

On odskoči s tavanice, polete naniže u pljusku kamenja i zamalo se prizemlji u kaljugu u
kojoj je bio zarobljen Džardir. Pre nego što je stigao da se izvuče, demon uma nacrta još simbola
i zamrznu blato; Arlenova noga ostade unutra.

Arlen dograbi najveći kamen koji je mogao da dohvati, baci ga u vazduh i nacrta čin
udara. Peščar se rasprsnu, a u kiši krša on ugleda obrise demona, koji je dizao ruke da se zakloni.
Arlen iz sve snage baci nož zaštićen činima, pa se osloni o ruke i istrgnu nogu iz smrznutog blata.
Poput paučine, pukotine se proširiše upolje, pa se časak kasnije produbiše i namnožiše kada se
kamen izvi uvis.

Džardir se još borio.

Demon snažno tresnu o zemlju; više nije bio zaogrnut velom pometnje. On pruži ruku da
izvuče nož između rebara, ali kada je pokušao da uhvati držalju, kandže počeše da mu se dime, i
Arlen se osmehnu. On nacrta isti niz čini kao umnik samo časak pre toga, ali demon je tu
smicalicu očekivao - plutao je na površini blata lako kao da je na čvrstom tlu. On se pretvori u
izmaglicu, a Arlenov omiljeni nož ispade u blato, izgubljen.

Još u zamci, demon uma nije mogao daleko stići, a u bestelesnom stanju nije mogao da
crta simbole ili da crpe magiju. Arlen hitro nacrta niz čini; nalet magije protrese oblak i prisili ga
da se otelotvori.

Pod se opet zatrese; kroz kamenu površinu izbi Kadžijevo koplje. Ovo je načas odvuklo
demonu pažnju, što Arlen iskoristi i za tren se nađe pokraj njega. Usijanim šakama on dograbi
demona za rogove, povuče snažno, i simbolom udara istetoviranim na temenu odalami ga pravo
među oči.

Arlen oseti kako se zemlja opet zatresla - Džardir se upinjao da se iščupa iz zamke - ali
nije dopuštao da mu to odvuče pažnju, već je kao maljem iznova i iznova treskao demona u
kupastu glavu. Utrobnički princ opet je narastao, krupan kao šumski demon i daleko snažniji. Da
bi udario, Arlen je morao da povuče sopstvene odbrambene čini, ali to je demonu omogućilo da
mu uzvrati udarac. Gurnuo ga je snažno, i oni padoše na tlo, rvući se.

„Čak i Najini stvorovi dišu, Par’čine!“, doviknu Džardir. Arlen steže zube; kandže i
kičmeni izraštaji su ga zasecali, no on prigrli bol, upinjući se da ga nekako pridavi.

Nešto se začu - njegova sopstvena vriska, shvati on - ali nije puštao.

Rena je želela da izgubi svest, ali čak i kad je demon počeo da je jede, nije mogla da se
preda. Usisala je u sebe magiju Anoha Sunca, uz nadu - molitvu - da joj neko priskoči u pomoć,
ali nije mogla činima da usmeri moć, niti da stvori vazduh u gorućem krvotoku.

Ali tada je, kao iz velike daljine, začula nešto.
Zov Utrobe.

Kroz pukotine u izlomljenom kamenu, duboko u Ali, odjekivao je zov, baš kao što ga je
Arlen i opisivao nekada davno. Prizivao ju je kao što žongler poziva na ples, ili majčine ruke u
topao zagrljaj. Tamo neće biti bola. Neće više biti borbe. Ničeg do toplog zračenja Tvorčeve
moći.

Ona posegnu onamo i bola nestade. Demonske kandže uhvatiše prazninu dok je ona
tonula pod površinu zemlje i jurila da dodirne tu bezgraničnu moć, ostavljajući za sobom sav bol
površine. Nema više demona. Nema više ljudi, spremnih da te povrede koliko i da ti pomognu.

Nema više izlazaka sunca, da je peku i oduzimaju joj magiju koju je upila u sebe u noći.
Nema više Arlena, da je grli i šapuće koliko je voli.
Ona se zaustavi. Koliko daleko je doprla? Utroba je bila bliže, pesma je sada bila glasna
poput rike, a površina zemlje bila je daleko. Upinjala je čula da oseti nešto na stazi iza sebe i još
je, veoma slabo, razaznavala zvuke bitke.
Zarad ljudskog roda Arlen se borio rame uz rame sa svojim najvećim neprijateljem. Ne
obraćajući pažnju na oca, koji je krvario na smrt, Šanvaje prečila put demonskoj hordi. A ona -
ona beži u topao zagrljaj.

Promenila je pravac, odlebdela natrag, napolje kroz pukotine u podu. Videla je

podražavaoca kako treska po odbojnom polju oko Arlena, Džardira i demona uma; barijera je
prečila prolaz u oba smera. Naposletku se okrenuo Šanvi i krenuo ka njenim nezaštićenim
leđima.

Rena posegnu da ga zaustavi, ali, još bestelesna, nije imala udova. Usmerila je volju na to
da očvrsne, ali kao što ju je Arlen i upozoravao, nije bilo lako. Osetila je kako se oblak njenog
tela skuplja, ali nije mu se žurilo. Ona se usredsredi, priseti se udova i usmeri snagu volje u
njihovo postojanje, ali znala je da neće stići na vreme. Kandžama napred, podražavalac udari.

ZING!

Strelica iz luka na navijanje zari se demonu u grlo i u pljusku gnoja izlete s druge strane.
Demon se okrenu Šandžatu - uspevajući da zaceli čak i ovu tešku ranu - dok je ratnik ispuštao luk
okačen o remen i zaletao se u napad kopljem.

„Naj me odnela, demone, moju ćerku nećeš ni taći!“ Šandžat je bio nesiguran na nogama;
udarac u glavu i gubitak krvi znatno su mu narušili ravnotežu i oduzeli mu snagu, ali je dobro

ciljao. Koplje se zari dublje, i demon zaurla; ispijalo mu je magiju i okretalo je protiv njega u
vidu talasa ubilačke moći. Samo delić te sile potekao je uz dršku oružja, ali je vratio Šandžatovu
auru u ravnotežu, vide Rena; on opet punom snagom stupi u borbu.

Demon postade bestelesan ne bi li izmakao koplju, pa opet poprimi oblik, ali i Rena beše
očvrsla, potpuno isceljena i snažnija nego ikad ranije. Pesnicom smrska demonu lice i još jednom
ga odbaci preko prostorije.

„Branite vrata!“ zavika, pa se za tren oka nađe na drugoj strani grobnice, mlateći demona
i ne dopuštajući mu da povrati ravnotežu i pribere se. On se rasprsnu u vidu izmaglice, ali ovog
puta mu se Rena pridruži; sećala se Arlenovog opisa bitke s demonom uma na putu do Utrobe.
Izmešala se s njegovom srži, prikačila se za nju svojom sopstvenom, i voljom je dodirnula
njegovu.

Demon nije bio inteligentan po ljudskim merilima. Možda domišljat poput deteta, premda
na daleko višem nivou od bezumnih prostih vojnika koji su sačinjavali najveći deo demonskog
soja.

Neinteligentan, ali snažne volje. Želeo je samo da zaštiti svog umnog demona i sve bi
učinio da postigne taj cilj. Rena mu je stajala na putu, te se očajnički borio protiv nje.

Ipak, dok je demon bio usredsređen na zaštitu demona uma, za Renu je na kocki bilo
čitavo čovečanstvo. Čitavo čovečanstvo, a Arlen ponajviše od svih. Ako ne zaustavi utrobnika,
sve je izgubljeno; slobodno je mogla pobeći i u Utrobu. Mogla je slobodno i da se preda, pusti
oca da radi po svome, isto onako kao Lejni. Čemu čitav njen bezvredni život ako ne može ovo da
uradi?

Uhvatila je volju podražajnog demona u stegu sopstvene, smrskala ga i razasula mu srž na

sve strane. Rasprsnuo se u pljusku magije, i više ga nije bilo.

Džardir još jednom žabi donji kraj Kadžijevog koplja u smrznut kamen i razbi u
paramparčad i poslednji komad koji ga je držao zarobljenog. Par’čin se rvao sa alagajskim
princem i urlao u samrtnim mukama, ali njegov šaramski duh ostao je neporažen. Izdržavao je.

Samo li baci koplje, gotovo je sa obojicom. S njegovim najvećim suparnikom i
najmoćnijim alagaijem s kojim se ikad uhvatio ukoštac. Može da ih ubije, kao pobednik se vrati
u Everamov Dar, i sredi sav onaj rusvaj koji je sigurno izbio zbog njegovog odsustva. Bez
Par’čina oko kog bi se sjatili, otpor ljudi iz zelenpredela bi se urušio, a u ponoru, Najine sluge
tresle bi se od užasa pred silinom Everamovih ratnika.

Treba samo da hitne koplje i po drugi put počini istu izdaju. Visoka cena, može biti, no je
li ijedna cena prevelika ako donosi prednost u Šarak kau?

Ne smemo postati demoni da bismo se borili protiv njih. Par’činove reći odjeknuše mu u
glavi.

Naj nek me odnese, pomisli on, radije nego da opet izdam svog istinskog prijatelja.
On gurnu koplje u remenje na leđima, navuče kapuljaču ogrtača obnevidelosti i zavuče
ruku u torbicu za pojasom.

Demon je slabio. Arlen je to osećao. On sam je mogao da upije u sebe moć Anoha Sunca,
ali demon uma bio je odsečen odbojnim poljem, a zalihe su mu se brzo praznile. Svejedno, još
mu je bio ravan. Ako Arlen hoće da ga pridavi, moraće da onesposobi svoje simbole za odbranu
od demonskog dodira; kost i koža žgoljavog demonskog vrata strvrdle su se u nešto nalik na
dijamant. Povređivao je sopstvene dlanove koliko i demona.

Alija mogu da dišem, pomisli on. On ne.
Demon otvori usta i bešumno vrisnu, kezeći crne desni i na desetine igličastih zuba.
Čeljusti se razvukoše do neverovatnih razmera; zubi su bili sve bliže i bliže Arlenovom licu.
Zapahnu ga grozomoran smrad užeglog daha. Pljuvačka ga pogodi u obraz, i on povrati.
No onda jedna pesnica udari čeljusti, razmrska zube i odgurnu ih od njega. On pogleda,
očekujući da vidi Džardira, ali tamo je stajala Rena, blistavija od magije nego što ju je ikad video.
Na licu je imala izraz neumoljive rešenosti, a aura joj se sijala od snage.
Suze mu navreše na oči i on zausti da nešto kaže, ali bio je samo u stanju da stiska dalje
dok je ona mlatila demona.
Onda se, iznenada, iza demona pojavi Džardir i preko glave mu nabaci srebrni lanac po
kom je Arlen satima i satima crtao simbole. Pre nego što je stvor stigao da udahne, Arlen ga
pusti, a Džardir pritegnu lanac; simboli blesnuše.
Demon se žestoko strese, u pokušaju da postane bestelesan, ali ta moć sada mu je bila
oduzeta. On se skvrči do svoje prvobitne, zanemarljive veličine, nadajući se da će se lanac malo
olabaviti, ali Džardir ga je zatezao, i kada demon, kako se činilo, više nije bio u stanju da se dalje
skuplja, Arlen ubaci katanac ojačan činima u karike i zatvori ga.
Sada su ga sve troje mlatili; Džardir je uvrtao lako i delotvorno, pomoću šarakina,
hvatajući svaki demonov ud u namotaje srebrnog lanca kao da vezuje vepra za proslavu
ravnodnevice. Ovaj pade na jedno koleno, pa ničice na zemlju. Časak kasnije je prestao da se
otima i aura mu postade jednolična. Arlen hitro zatvori još jedan katanac na dve karike dalje od
vrata, pa otključa prvi, dopuštajući onesvešćenom stvoru da plitko udahne.
Previše su se naporno borili; sad ga ne smeju pustiti da umre.
Tek tada se usredsredio na ostatak prostorije, na razmrskano kamenje i delove tavanice
urušene u bici. Od podražavaoca nije bilo ni traga izuzev nekoliko crnih mrlja na kamenu.

Na vratima je bitka još besnela. Praznog tobolca i slomljenog koplja, Šanva je na jednoj

podlaktici držala svoj štit, a na drugoj očev, i obema je zaustavljala plimu demona koji su nasrtali
na vrata. Pod njenim stopalima peščar beše napukao dok se branila od navale.

S lukom na navijanje u ruci, Šandžat je stajao na korak pozadi. Šanva se pomeri, razmače
štitove, i Šandžat hitro opali kroz procep. Ona ga istog časa zatvori, dok je on sa dva prsta
povlačio debelu tetivu i ubacivao novu strelicu; onda je otvorila novi na drugom mestu, da on
opet može opaliti.

Pre nego što su Arlen ili Džardir stigli ma šta da preduzmu, Rena se rasprši u izmaglicu i

sunu preko sobe.

Stajao je razjapljenih usta dok je ona prolazila dvoje ratnika koji su prečih vrata, lako
poput snažnog vetra, i čuo je buku bitke na drugoj strani. Navala popusti; Šanva i Šandžat su
dobili trenutak za predah.

Onda je Rena urušila tunel i čitava prostorija se zatresla. Teško stenje počelo je da se
odvaljuje s tavanice, a pesak je sipao unutra obespokojavajućim brzinom; čitava prostorija je
škripala.

„Vreme je za polazak“, reče Arlen.
„Kadži...“, zausti Džardir.

„...ostaće zauvek sahranjen na mestu gde su mu naslednici porazili najmoćnijeg alagaija
viđenog na površini za nekoliko milenijuma“, dovrši Arlen umesto njega.

Džardir klimnu glavom. „Šandžate! Šanva! Prokrčite nam put za bekstvo!“
Dvoje ratnika povukoše se od vrata. Šanva dobaci štit nazad ocu, i njih dvoje potrčaše ka
skrivenom tunelu za bekstvo.

Rena se otelotvori pored Arlena. Trebalo joj je malo duže nego njemu, ali već je bila brža
nego on prvih meseci kada je izvodio oglede s prelaskom u bestelesno stanje.

Hteo je da je pita nešto u vezi s tom novom moći, da joj kaže koliko je ponosan, koliko je
voli, ali nije bilo vremena, i verovao je da mu ona svejedno vidi sve to ispisano u auri.

„Trkni napred i pripremi konje“, reče joj. „Moramo da budemo kilometrima daleko
odavde pre nego što izađe sunce.“

Rena se osmehnu i namignu mu, pa se opet raziđe poput magle.

DESETO POGLAVLJE
ČINSKA BUNA

333. P.P.
Jesen

Ineveru je probudilo zujanje u uvu. Nikad, čak ni u manje nemirna vremena, nije imala
čvrst san, a u poslednjih nekoliko dana lebdela mu je na samoj ivici, pa se sada lako probudi.

Brujanje je poticalo iz jedne minđuše - davala ih je na dar najodanijim slugama i
savetnicima, kao način da stupe s njome u vezu, i da ih uhodi. Amanova se nije začula otkako je
pao, jer je planina gde se borio protiv Par’čina bila daleko van dometa. Nosila ju je i dalje, a
svake zore se molila Everamu da se tog dana ponovo oglasi i najavi njegov povratak.

Ipak, nije se začula muževljeva alka. Inevera pređe prstom duž usne hrskavice; brojala ih
je jednu po jednu dok nije naišla na brujanje. Osma. Hafit; za njega nema svetog broja.

Ona uz škljocaj uvrnu kuglicu koja je visila sa alke i tako promeni položaj simbola duž
ivica dveju polulopti, u koje je bio smešten komadić demonske kosti. Kada se veza uspostavila,
ona progovori, svesna da reči odzvanjaju u minđuši bliznakinji.

„Hafite, nije još svanulo“, reče ona tiho. „Bolje bi ti bilo da je ovo važno, ili ću ti...“
„Premda sam veliki ljubitelj tvojih pretnji, damadža, bojim se da nemamo vremena za
njih ako želiš da čuješ moje novosti pre nego što dopru do ušiju damadžija.“
Abanove reči bile su bezobrazne kao i uvek, ali odsečan ton nije ostavljao sumnje da će
njegove novosti dovesti na probu njenu vladavinu, već ionako na staklenim nogama, u doba kada
Krazija nikako ne može da priušti dalju nestabilnost.
„Šta je bilo?“ upita ona.
„Ispred sam, okružen tvojim slatkim telohraniteljkama, i ne mogu da govorim otvoreno“,
reče hafit, „a o ovim vestima najbolje je porazgovarati uživo. Pozovi me unutra, molim te.“
Da ga pozove unutra. U svoju ličnu krevetsku odaju. Onu koju deli sa Izbaviteljem lično.
I samim ovim predlogom hafit navlači sebi smrt na grbaču. Naprosto ulazak u ovo krilo palate
povlači za sobom stotinu daleko gorih kazni - ako ga vide. Je li lud?
Ne. Aban je ovakav i onakav, ali lud nije. Ako je ovde, ovde je samo zato što je siguran
da novosti ne mogu čekati, i odlaganje bi ga moglo koštati života. Prsti joj hitro zaplesaše, i preko
sobe prhnu jedna senka. Časak kasnije Ašija se vrati, vodeći hafita.
„Govori“, reče Inevera.
Aban zirnu u Ašiju, koja je s neodobravanjem i dalje stajala pored njega. On se osvrnu ka
Ineveri i malčice nakrenu glavu ka vratima.
„Stavio si glavu u torbu onog časka kad si prošao kroz ta vrata, hafite“, reče Inevera.
„Ako mi ne isplatiš njenu vrednost u narednih nekoliko sekundi, Ašija će ti je naplatiti.“
Aban preblede, a uobičajeni samozadovoljni izraz nestade mu s lica. Na Ineverine oči,
auru mu preplavi iznenadan strah. Nije to bila maska.
„Govori“, ponovi ona. „Ašija me čuva u snu. Imam u nju puno poverenje.“
„Činovi su digli bunu“, reče Aban.
Trebao joj je časak da svari ove reči. Bunu? Ljudi iz zelenpredela?
„Nemoguće“, kaza ona. „Nezamislivo. Kada je došla naša vojska, činovi Utvrde Rajzon
slomili su se kao škriljac pod čekićem, a seljani su se predali bez borbe. Ne bi se usudili da nam
se suprotstave.“
„Škriljac se možda lako lomi“, reče Aban, „ali ostavlja za sobom na hiljade krhotina na

koje se nepažljivi mogu poseći.“
Ineveri se uvrnu želudac. Ona udahnu i pronađe srž svoga bića. „Šta se dogodilo?“
„Šaraji u sedam činskih sela gore“, reče Aban. „Svi su se odjedanput zapalili, na zvuk

roga koji oglašavaju kraj alagai’Šaraka, dok su svi ratnici i najstariji naj’Šarami bili na bojnom

polju.“

„Šta je bilo s decom?“, zapita Inevera. Najstariji naj’Šarami, dečaci od dvanaest i više
godina, služili su kao izviđači i trkači-glasnici osmatračima u alagai’šaraku, ali mlađi dečaci u
rasponu od sedam do jedanaest godina trebalo je da spavaju u kasarnama.

„Odveli su ih nekud pre nego što su podmetnuli požar“, reče Aban. „I krazijsku i činsku
decu. Dame koje su ih pazile surovo su pobili.“

Inevera steže vilicu. Sve se na kraju svodilo na decu. Odvođenje dece radi hanu paša bio
je najteži zahtev koji su Krazijci nametnuli činovima nakon što su se ovi predali i dotakli čelom
zemlju pred damama.

Radi svoje dece činovi bi se borili. Pitala se koliko li su se dugo sastajali u tajnosti i
planirali ovo. Još podmuklije je bilo ovo što su uradili krazijskoj deci, dovoljno mladoj da im

slome snagu volje. Budu li ih odgajali kao činove, postaće dragocene uhode ljudima iz
zelenpredela.

Sedam požara. Sedam sela. Tek sitnica u odnosu na više stotina sela širom Everamovog
Dara, ali značajan broj. Sveti broj. Nipošto nije posredi slučajnost.

„Koja su plemena bila na meti?“, zapita ona, iako je već pogodila odgovor.
„Šandžini, Halvasi, Handžini, Džame, Andže, Badžini i Šarasi“, reče Aban. „Sedam
najmanjih. Ona koje će najviše osetiti gubitak šaraja i generacije naj’Šarama
Inevera se nije iznenadila. Neprijatelji su ih dobro proučili.
„Jesi li uhvatio krivce?“, zapita Inevera.

Aban zavrte glavom. „Nije na meni da ih hvatam, damadža. A Šarami se još bore protiv

požara, da se ne prošire. Vinovnici su nestali u tami.“

Tami koje su se plašili pre dolaska naše vojske, pomisli Inevera. Naučili smo ih da se
ponosito bore u noći, a oni to koriste protiv nas.

„Vatre još plamte, kažeš“, reče Inevera. „Otkud ti ova obaveštenja tako brzo? Pre
damadžija koji vladaju tim selima, ili samog andre?“

Aban se osmehnu i slegnu ramenima. „Imam ljude u svakom selu u Everamovom Daru,

damadža, i dobro im plaćam za vesti koje mi mogu doneti zaradu.“
„Zaradu?“, zapita Inevera.

„Od rusvaja se uvek da zaraditi, damadža.“ Aban zimu u Ašiju. „Pa makar čovek prvo
morao i da otkupi sopstvenu glavu.“

Inevera odmahnu rukom, te se Ašija povuče i opet iščeznu među senkama. Nije izašla iz
sobe, ali časak kasnije ni sama Inevera više nije znala gde je ona.

„Koliko imamo vremena dok damadžiji ne doznaju za ovo?“, upita Inevera.

Aban slegnu ramenima. „Najviše jedan sat. Verovatno manje. Damadža, biće krvi. Reka
krvi, kada ne nađu krivce.“

„Zašto si tako siguran da im to neće poći za rukom?“ upita Inevera, iako nije mogla reći
da se ne slaže.

„Prošlo je šest meseci i više otkako smo ih potčinili, damadža, a mesne dame čak i ne
govore činski jezik, a kamoli da razumeju njihove običaje“, reče Aban. „Umesto toga im
namećemo sopstveni jezik, sopstvene običaje.“

„Običaje opisane u Evedži“, reče Inevera. „Everamove običaje.“
„Kadžijeve običaje“, reče Aban. „Koje iskvareni damadžiji već vekovima tumače sebi u

korist.“
Inevera stisnu usne. Često je prisluškivala dok je Aban šaputao jeres njenom mužu na

uvo, i zapravo se neretko slagala s njegovim rečima, ali nešto je sasvim drugo prenebregnuti
izjave koje navodno nije ni čula nego prenebregnuti ih kada joj ih iznesu u lice.

„Pripazi se bogohuljenja, hafite“, reče ona. „Znam koliko vrediš, ali neću biti trpeljiva
kao muž.“

Aban se osmehnu i nakloni se. „Izvinjavam se, damadža.“ U auri mu nije bilo ni naznake
onog straha od pre nekoliko časaka. Inevera bi zaista istrpela štošta od Abana. Sve bolje i bolje je
razumela hafitovu prevejanu prirodu. Dokle god je odan, progledaće mu kroz prste za gotovo sve.

A Aban je to znao.

„Damadža, kad smo bili naj’Šarami, tvoj muž i ja bili smo u selu po imenu Baha

kad’Everam.“
Inevera je već bila čula za hafitsko selo. Tamo je nekad živeo majstor-grnčar Dravazi, a

mnoga njegova dela krasila su joj palatu. „Zdela Everamova izgubila je vezu s Pustinjskim

Kopljem pre mnogo godina. Razorili su je demoni, ako se ne varam.“
Aban klimnu glavom. „Glineni demoni, preciznije rečeno. Nakotili su se tamo. Da nije

bilo Amana, ubili bi me. Godinama kasnije su umalo ubili Par’čina kad sam ga poslao tamo po
nekom zadatku.“

„Hafite, zašto mi ovo govoriš?“ Inevera je naizgled ostala spokojna, ali pomno je sve
pratila. Aban nije mogao znati da su joj kockice rekle kako je podjednako verovatno da su Par’čin
i njen muž u stvari Izbavitelj. Jedino je rođenoj majci poverila ovaj podatak, iako ga je Aman
kasnije pogodio uz pomoć krunskog vida.

Činjenica da su oba moguća Izbavitelja posetila isto zabačeno, daleko selo i da je to imalo
nekakve veze sa Abanom bila je prevelika podudarnost - nije se mogla prenebregnuti. Everam je
tu umešao svoje prste. Moraće o tom mestu da sazna sve što se ima znati.

Po ko zna koji put zapitala se kakav li je Everamov plan što se Abana tiče. Po tom pitanju
kockice su bile nesnosno neodređene.

„Ti glineni demoni su veoma zanimljivi stvorovi“, reče Aban. Aurom mu se zatalasa
tračak straha. „Stapaju se sa okolinom, znaš. Oklop im je potpuno istovetne teksture i boje kao
kolibe od ćerpiča u Bahi. Možeš piljiti pravo u njega - smeštenog na stepenicama ili pribijenog
uza zid ili dok proviruje s krova - a ne videti ga dok se ne pomeri.“

„Hore vide i ono što oči ne mogu“, reče Inevera.
Aban klimnu glavom. „Inevera, molim se da je to istina. Jer ljudi iz zelenpredela u
Everamovom Daru šest puta su brojniji od nas. Oni su glina, a činovi koji bi ovim napadima da
nam uteraju strah u kosti jesu glineni demoni. Dok opet ne stupe u delo, dame ih neće videti, a
sram će ih nagnati da potraže nekog drugog koga bi kaznili i tako sačuvaju obraz.“
„Taj potez će samo još više produbiti raskol i ojačati rešenost činova“, razmatrala je
Inevera.
„Ako ne budemo pažljivo postupali, napadi će se pogoršati“, reče Aban. „Treba naći i
pobiti prave vinovnike, ali svaki drugi čovek iz zelenpredela - pored ovih bakljonoša - kom
naudimo biće mučenik pao za njihov cilj.“

- Imaju pomoć sa severa. -
Razdražena, Inevera je sedela na postelji od jastuka pored andre dok su damadžiji ljutito
ulazili u sobu. Dok su drugi ljudi propuštani unutra, njeni sinovi i nećak već su čekali u
podnožju..

Nakon što je otpremila Abana napolje i poslala glasnike, skoro sat vremena je bacala

kockice, ali jedino korisno obaveštenje koje je iskopala o pobunjenicima bilo je to.

- Imaju pomoć sa severa. -
Lako se moglo pretpostaviti da je reč o plemenu iz Uvale. Ovako nešto njima bi ponajviše
išlo u korist, naročito ako je Par’čin živ. Ipak, retko kad je mudro uzimati zdravo za gotovo više
nego što kockice saopšte. Pobunjenici bi podjednako lako mogli dobijati zalihe i novac od

severnjačkih vojvoda. Od Jukora od Milna, može biti, ili Rajnbeka Anžijskog. Čak je i Lakton,
iako mahom istočno, bio severno od Everamovog Dara, a Laktonjane je Liša Papirdžija već
upozorila da su sledeći na spisku krazijskih osvajanja. Da li bi vojvoda Ričerd i njegovi lučki
upravnici bili tolike budale da izazovu ovaj napad?

Ne. Ovo je maslo Uvale. Mora da jeste, pa zar ne? Ili je ona sama pristrasna zbog mržnje

prema Liši Papirdžiji? Baš bi ličilo na severnjačku kurvu da im se smeška u lice i iza leđa im pali
vatre, a Inevera bi oberučke dočekala izgovor da ubije vešticu i Amanovo dete koje joj raste u
stomaku.

Ponekad je mrzela kockice. Njihove zagonetke večito su nejasne, čak i Ineveri, koja je
nadarenija za njihovo čitanje nego ijedna dama’ting već tri hiljade godina. Stoje pitanje važnije,
što bi odgovor više promenio budućnost, to su kockice nerazumljivije. Triput dnevno je bacala ne
bi li saznala muževljevu sudbinu, ali kosti joj nisu govorile ništa više nego u planinskoj dolini

gde je Aman pao - a o pobunjenicima su joj rekle još manje.

Možda Everamov plan zahteva činsku pobunu ili građanski rat u Kraziji, i ugušiti ih pre
vremena kosilo bi se sa ineverom. Ili je možda ona nečim naljutila Everama, pa je izabrao neku
drugu ženu da se kroz nju obraća svetu.

Možda je i dete severnjačke kurve takođe inevera. Od te pomisli pripade joj muka. Našla
se gotovo zahvalna kada su se damadžiji razvikali i vratili joj misli u sadašnjicu.

„Od početka ja pričam da smo previše blago pristupili podjarmljivanju činova“, gunđao je
damadži Kezan. „Pustili smo ih da se povijaju, a lepo ih je trebalo slomiti.“

„Slažem se“, kaza damadži Ihah, kao da bi hteo podsetiti Ineveru koliko je sve krenulo po

zlu. Kad se Kezan i Ihah slože - kao da je sunce izašlo na zapadu.

Što se andrinog dvora tiče, kockice su bile predusretljivije. Za sada drži Ašana u šaci.
Sinovi će joj ovu bunu videti ne kao krizu već kao priliku da pobedom steknu slavu. Damadžiji
su, međutim, starci i ugodno su se usedeli u obilju Everamovog Dara. Opasnost po njihove nove
posede prestravila ih je više nego Najina deca.

„Treba do temelja spaliti sela gde su se odigrali napadi“, reče damadži Enkadži. „Povešati
iskasapljena tela svakog muškarca, žene i deteta na drveće, pa neka se alagaiji pogoste.“

„Prosto je to reći, damadži, kada napad nije bio na tvojoj zemlji“, reče damadži Časen.
Napad na Šandžine odigrao se u novoj prestonici njegovog plemena.

„Činovi se ne bi usudili da napadnu mendinške zemlje“, hvalisao se Enkadži, a Inevera se
pitala je li u pravu. Pobunjenici su zaobišli teritorije pet najmoćnijih plemena - Kadžija, Madža,
Mendinga, Krevaha i Nandžija - ali ako imaju pomoć sa severa, ovo je tek početak.

„Hrana je ionako oskudna sad kad su, o zatamnjenju, alagaiji spalili polja“, reče Ašan.
„Ne možemo ih dalje paliti - niti kasapiti zemljoradnike - ako želimo da dočekamo proleće.“

„Šta će sprečiti činove da posle ovoga sami zapale polja?“ zapita Semel iz plemena
Andža. „Čak ni najveća plemena nemaju toliko ljudi da štite zemlju od njenih stanovnika.“

„Andro, ne smeš dopustiti da ovo prođe nekažnjeno“, reče Aleverak. „Činovi su nas
napali u noći, kada su svi ljudi braća, ubili su dame i spalili svetu zemlju. Moramo odgovoriti, i
to brzo, dok se neprijatelj još ne osmeli.“

„I hoćemo“, kaza Ašan. „U pravu si, ovo se ne srne trpeti. Moramo da nađemo vinovnike
i da ih javno pogubimo, ali budemo li se ponašali kao da su svi činovi odgovorni za dela

nekolicine, samo ćemo saterati još ljudi u pobunjeničke redove.“
Inevera prikri osmeh. Ašan je izgovorio reći tačno kako ga je poučila, iako se njegova

prva reakcija na napade nije mnogo razlikovala od Enkadžijeve.

„Oprosti, andro, ali svi činovi i jesu odgovorni“, reče damadži Redži iz plemena Badžina.
„Skrivaju pobunjenike i decu. Svejedno je da li su podmetnuli požar ili kriju ove u podrumu - u

čemu je razlika?“
„Moramo im pokazati da prkos košta“, reče Džajan i zalupa kopljem. „Da je cena visoka i

da će je platiti svi odreda, pa sledeće pobunjenike neka preda sopstveni narod u strahu od naše
jarosti.“ Mnogi damadžiji na ove reći poletno su zaklimali glavama, pa okrenuli sumnjičave oči
natrag Ašanu.

„Moj brat je u pravu“, reče Asom glasno, kao po komandi, i privuče im poglede. „Ali trag
je još svež, i bilo bi glupo ublatnjaviti ga. Valja smišljati kako da kaznimo saučesnike, ali tek kad
pogubimo pobunjenike i pronađemo nestalu decu.“

Džajan ga pogleda s otvorenim nepoverenjem, ali proguta mamac. „Zato ću da povedem
Izbaviteljeva koplja i provalim svaka vrata, iskopam svaki podrum i podvrgnem ispitivanju

svakog rođaka odvedenih dečaka. Naći ćemo ih.“
Damadžiji su opet klimali glavama, ali Asom glasno coknu jezikom i zavrte glavom.

„Moj brat bi da poseče drvo kako bi pobrao voće.“
Džajan ga prostreli pogledom. „A šta moj mudri brat dama predlaže umesto toga?“

„Da pošaljemo osmatrače“, reče Asom i klimnu glavom ka damadžijima krevaškog i
nandžijskog plemena, lica pod velovima. Nikad nisu govorili u savetu; obojica su bili obavezani

na poslušnost nekom većem plemenu. Krevasi su služili Kadžije, a Nandžiji Madže.
Osmatračka plemena prolazila su obuku za naročito oružje i borbu i upravljala mrežom

krazijskih uhoda. Mnogi njihovi istražitelji govorili su činski jezik, i imali su svoje ljude širom
Everamovog Dara. Čak i niži Šarami mogli su se kretati a da ih niko ne vidi i izbegavati prepreke
lako kao što se alagaiji izdižu iz ponora.

„Ako nađemo decu, našli smo i pobunjenike i njihove pristalice“, reče Asom.
„A onda?“, zapita Džajan.

„Onda pogubimo i jedne i druge i treće“, reče Ašan. „Pobunjenike, pristalice, pa čak i
činsku decu, da podsetimo ljude iz zelenpredela kako je otpor uzaludan i kakve su mu posledice.
Nateraćemo ostale činske naj’Šarame da gledaju, pa će se sledeći put sami dečaci boriti protiv
spasilaca.“

Inevera je ostala usredsređena na srž svoga bića iako je Ašan skrenuo s teksta koji mu je
propisala. Ubistvo šačice dece i dalje je milost u poređenju s klanicom naveliko koju je zastupao
Džajan, ali nije znala hoće li biti u stanju da dopusti to kad vreme dođe.

„Dobro onda“, kaza Džajan. „Po tvojoj zapovesti, ja ću poslati osmatrače.“
Ja. Opasna je to reč. Džajan je svejedno postavio sebe na čelo potrage. Kao šaram ka, to
su mu bili i dužnost i pravo, ali po Ineverinom planu trebalo je da osmatrači izveštavaju presto -
nju - kako bi se izbegle nepredviđene surovosti.
Ona dahnu i ostade usredsređena na središte svoga bića. Mora se nešto i žrtvovati. Imala
je uhode na šaram kaovom dvoru, i njene supruge-posestrime iz plemena Krevaha i Nandžija

mogu naložiti svojim dama’ting da budu na oprezu i prenose sve što čuju.
Ašan je sačekao sedam dahova da ona progovori, a onda je zalupao žezlom. „Odlučeno je.

Pošalji osmatrače, šaram ka. Očekujemo redovne izveštaje o tvom napretku.“
Džajan dobaci Asomu samozadovoljan pogled, pa se okrenu na peti i krupnim koracima

se zaputi ka vratima, gde ga je čekao novi telohranitelj - Hasik.

Prošla su tri dana bez ikakvog znaka od pobunjenika ili otetih naj’Šarama, i Aban je
osećao mračno raspoloženje na ulicama. Na bazaru je bilo još gore.

Dal’ting, hafiti i činovi taman su u izvesnoj meri počeli da se navikavaju jedni na druge
na pijaci, ali napadi na šaraje i otmice sve su promenili. Krazijci su sada činove zaobilazili u
širokom luku i motrili ih s nepoverenjem. Nisu drešili ni kese, što je činsku trgovinu svelo na
prosjački štap.

Dame su znatno učestalije patrolirale pijacom, i nisu se čak ni mučile da ostave alagajske
repove za pojasom ili da batine koriste umesto štapova za poštapanje. Oružje im nikad nije
mirovalo u ruci, makar i samo da bi sklonili činove s puta ili privukli pažnju nekoga koga žele da
saslušaju.

A ta saslušanja - od kojih su svi na bazaru, od najbednijeg čina do samog Abana strepeli -
postajala su sve češća i češća. Šaramima je bilo zabranjeno da provaljuju vrata i pretražuju, ali
dame su pretresale ljude pod svim mogućim izgovorima, a nadležnost im je sezala daleko.

Zaklonjen u ulazu svoje šatre, Aban je posmatrao dvojicu kadžijskih dama kako jednoj
činskoj ženi nasred pijačne ulice cepaju leđa haljine i šibaju je štapovima zato što ne nosi veo
kako treba.

Visio joj je oko vrata, naprosto spao u metežu toga dana, a ona ga nije dovoljno žurno

vratila na mesto.

Ne bi li prigušio vrisku, Aban spusti šatorsko krilo.
„Molim se Everamu da uskoro nađemo pobunjenike“, reče. „Ovo ne valja za posao.“
„Ako je moguće, Krevasi će to uraditi“, reče Keran. „Imao sam čast da služim s mnogima
u alagai’šaraku. Na Ali nema boljih tragača.“
Nastavniku obuke je, kako se činilo, na pijaci još bilo neprijatno, ali Aban više nije
mogao priuštiti da ga ostavlja iza zidina svoje četvrti da obučava regrute. Računao je na Keranov
društveni položaj i iskustvo da ga održe u životu.
Povukoše se u Abanovu privatnu kancelariju. Hafit otvori skriveni odeljak u pisaćem
stolu, pa izvadi svežanj pergamenta i pruži ga Keranu. „Imam neke planove, pregledaj ih pre

nego što ih iznesem pred presto.“
Keran diže obrvu. Za razliku od većine Šarama, nastavnici obuke su bili pismeni, jer

morali su da vode spiskove i beleže brojke u vođenju šaraja, kao i da razumeju jednačine kako bi
računali zateznu čvrstinu i teret u izgradnji bedema. Ali u poređenju čak i s najneznatnijom
Abanovom ženom ili ćerkom, u ovome je bio jedva nešto bolji od dresiranog kučeta. Aban mu ne
bi poverio ni najsitniji činovnički zadatak, i obojica su to znali.

Neočekivani zahtev probudio je Keranovu radoznalost; on položi dokumenta na sto i poče
da pretura po njima. Raširio je jednu mapu, zaškiljio u brojčane oznake, i razrogačio oči.

„Je l’ ovo ono što mislim da jeste?“, upita.
„Jeste, i nećeš to nikome pominjati“, kaza Aban.
„Zašto ovo imaš ti, a ne šaram ka?“, zapita Keran.
„Zato što je do pre dve nedelje šaram ka bio vođa samo po zvanju, ne i u praksi“, reče
Aban. „Ipak, ne boj se. Uskoro će biti siguran da je sve bila njegova zamisao.“

Sutradan ujutru, Aban je u palankinu pošao do palate. Nosiljku su za motke nosili
mišićavi činski robovi, a prsten od njegovih najboljih ha Šarama oko njih čuvao ga je sa svih
strana. Beše navukao teške zastore sa slojem metalne mreže koja je mogla zaustaviti i koplje; bio

je sam sa svojim mislima.

Iako je bio dovoljno mudar da to ne pokaže, oduvek se pribojavao damadže. Umela je da

ga uhvati nespremnog, i imao je osećaj da prozire njegovo licemerje kao što bi mu videla trag
prljavštine na licu.

Šta li će misliti o njegovim planovima, sad kad nema Amana da ih blagoslovi i sprovede u
delo?

BUM!
Čak i kroz debele zastore zvuk je bio strahotan. Dok je palankin padao, Aban polete i
sudari se s lakiranom tavanicom. Čuo je ljudsku viku, i kada se palankin naglo, trzavo zaustavio,
on se našao licem u lice s jednim nosačem, koji je proleteo kroz zastor kada je čitava nosiljka
pala na njega. Staklastih očiju, on zastenja.
Ne obraćajući pažnju na čoveka, Aban se maši štapa; upinjao se, no hroma noga nije mu
dozvoljavala da se uspravi.

„Gospodaru!“ pozva jedan stražar. „Jesi li dobro?“

„Dobro sam, dobro sam!“, obrecnu se Aban, pa promoli glavu kroza zastore na vrhu
nosiljke. „Pomozi mi da izađem iz...“

On se ukoči i razjapi usta.
Šarik Hora je gorela.
Čak i ovako daleko od eksplozije svi behu popadali s nogu. Bliže razbesneloj vatri,
prolaznici su krvavi ležali na ulici, zasuti kršom - nekadašnjim delovima ogromnih zidina i
vitražnih prozora najvećeg Everamovog hrama u zelenpredelima.
Keran je prvi povratio borbenu gotovost, te je korio druge i terao ih da se osove na noge;
onda je prišao Abanu. Prekaljen u jarosti bitke, nastavnik obuke bio je u stanju da osećanja ostavi
po strani i izdaje ili izvršava naređenja, ali čak i on je sa izrazom užasa okrznuo pogledom
zapaljeni hram.

„Šta je moglo da izazove ovako nešto?“, zapita on. „Ni deset plamenih demona ne bi

izbljuvali takav oganj.“
„Činski vatrometi“, reče Aban. Još jedna tajna koje se tek treba dokopati. „Diži ljude na

noge. Sad dvostruko brže moramo do palate. Pošalji osmatrače da saznaju šta se desilo i
izveštavaj me usput.“

Dok je, izvaljen na jastucima u Ineverinoj odaji za primanje, hafit pio hladnu vodu, ona ga

je posmatrala. Bio je bled, prekriven pepelom, i smrdeo je na dim. Jedno oko bilo mu je
zakrvavljeno, a odeća takođe krvava, i poderana. Glasnici su potvrdili da Šarik Hora gori.

„Šta se dogodilo?“, zapita ona oštro kad je tišina počela da joj ide na nerve.
„Izgleda da su činovi drskiji nego što smo očekivali“, reče Aban. „Spaljivanje šaraja
trebalo je da nam odvuče pažnju na pogrešnu stranu, na daleka sela, dok nas oni gađaju pravo u
srce.“
„Čudna podudarnost - što si baš ti bio na licu mesta i prisustvovao događaju“, kaza
Inevera. „Naročito pošto si mi prvi doneo vesti o pobuni.“
Aban je bezizražajno pogleda. „Polaskan sam što damadža smatra da sam sposoban da

izatkam tako složenu spletku; ipak, ne bih se ja sam žrtvovao i našao se u okolini eksplozije samo

da bi tamo neka tajanstvena prevara delovala uverljivije. Boli me svaki centimetar tela, još mi

zvoni u ušima, a ni u glavi mi se nije izbistrilo.“

Ovo poslednje je brinulo Ineveru. Aban joj je sada bio potrebniji nego ikad. Njegovo telo

nije joj bilo ni od kakve koristi, ali um...
Kad se nagnula da ga pregleda, hafit se izmakao kao od tunelske otrovnice. Zacičao je kao

žena.

„Smiri se i ne opiri se“, obrecnu se ona. „Jesam damadža, ali još uvek sam dama’ting.“

Iako je Inevera retko lečila ma koga osim Amana, nije izgubila ništa od vidarske veštine,
stečene tokom više decenija u dama’tinškoj vidarskoj šatri. Hafitove proširene ženice, sporost s
kojom je pogledom pratio njene prste, duge stanke u govoru - sve to su bili znaci udarca u glavu.

Ona zavuče ruku u torbicu za hore u potrazi za vidarskim kostima - zbirkom prstiju
umnog demona, prekrivenih činima i tankim slojem elektruma koji im je usmeravao moć i štitio
ih od sunca. Vrhovima prstiju vešto je podesila simbole u odgovarajući raspored, a onda ih je
pustila u dejstvo.

Iz oka mu nestade krvi, a na sitnim ogrebotinama po licu stvoriše se kraste i za tren oka se

sasušiše. Svejedno, Inevera je još održavala protok moći ne bi li se uverila kako nema otoka ili
oštećenja na mozgu.

Naposletku Aban uhvati vazduh i izmače se. U oči mu se beše vratio stari sjaj.
On se naglas nasmeja. „Nije ni čudo što Šarami kažu da je magija jača od kuzija. Već
dvadeset godina se nisam osetio ovako usredsređeno i snažno.“
On radoznalo pogleda u nogu, pa krenu da ustane; štaku je ostavio na jastucima. Na tren

se činio stabilan, ali kada je savio kolena da oduševljeno poskoči, noga ga izdade. Tek
zahvaljujući čitavom životu vežbe uspeo je da padne nazad na jastuke a ne na pod.

Inevera se osmehnu. „Odbio si moju ponudu da ti izlečim nogu, hafite. Možda ću opet
ponuditi jednog dana, ali nikad besplatno.“

Aban klimnu glavom i u odgovor se iskezi. „Damadža bi dobro prolazila na bazaru.“

I zaista, Inevera je odrasla na bazaru, ali nipošto nije želela da Aban - ili ma ko drugi - to

sazna. Bezbednost porodice zavisila joj je od anonimnosti, a već previše njih možda zna tajnu.
„Treba li to da primim kao nekakvu pohvalu - što misliš da vredim koliko i ćerka kakvog

hafitskog trgovca?“, obrecnu se ona.

Aban se pokloni. „To je najveća pohvala koju ti ja, koji vredim ovoliko koliko vredim,
mogu uručiti, damadža.“

Ona nešto progunđa, pretvarajući se da ju je odobrovoljio. „Dosta smo vremena protraćili.
Ispričaj mi sve čega se sećaš o napadu.“

„Sedamnaestom stradalih u eksploziji, među njima i jedan dama“, reče Aban. „Još
četrdeset i troje ranjenih, kao i ozbiljna strukturna oštećenja hrama. Mnoge junačke kosti koje su
krasile zidove uništene su.“

„Kako je to uopšte moguće?“, upita Inevera. „Eksplozija usred dana - nije mogla biti
magija hora.“

„Verujem da su činovi upotrebili gromovite štapove“, kaza Aban.
„Gromovite štapove?“, zapita Inevera.

„Činski vatromet“, reče Aban. „Naši su uglavnom tečni, uljani, ali činovi upotrebljavaju
praškove. Uglavnom samo prave buku i svetlost na slavljima, ali ako se zajedno s papirom

umotaju u cevi, korisni su u rudarstvu i gradnji. Viđao sam Lišu Papirdžiju kako vrlo delotvorno
rukuje njima protiv alagaija.“

Inevera se na tren zaboravi i natušti se. Brzo je vratila masku na lice, ali bez ikakve

sumnje hafit je to ime izgovorio namerno, motreči kako će se ona postaviti.
„Kad pominješ to ime, dovodiš sebe u veću opasnost nego onda kad si se nenajavljen

približio mojoj krevetskoj odaji“, reče ona. „Nemoj misliti da sam toliko glupa pa da ne znam
kako si umešao svoje prste u mutljavine mog muža s tom severnjačkom kurvom.“

Aban slegnu ramenima; nije se potrudio ni da porekne. „Liša Papirdžija je sad najmanja

damadžina briga.“

Kamo sreće, pomisli Inevera. „Hoću podrobna pismena uputstva za pravljenje tog
vatrometnog oružja.“

Aban ispusti vazduh. „Damadža, to će teže ići. Zaplenio sam nekoliko samih štapova iz
rudnika koje smo preuzeli kada je Izbavitelj osvojio Everamov Dar, ali kako se prave - to je i
dalje je tajna. Po činskom običaju, travarke prenose to znanje usmeno, šegrtkinjama, a ne zapisuju
ga.“

„A niko od tvojih uhoda i sveta koji si potkupio nije nijednu ubedio da preda formulu?“,
zapita Inevera. „Razočarana sam.“

Aban slegnu ramenima. „Retka je to veština, čak i među travarkama, i sve poriču da je
poseduju. Nisu toliko glupe pa da pomisle kako je nećemo upotrebiti protiv njih.“

„Daću ti naloge za hapšenje“, reče Inevera. „Ako žene ne prihvate mito, onda pristupi
malo grubljem saslušanju. I donesi mi uzorke tih gromovitih štapova. Previše je to moćno oružje,
ne smemo pustiti činove da nas njime ucenjuju.“

Aban klimnu glavom. „Damadža, krajnje pažljivo postupaj s njima. Meni su dvojica

poginula u eksploziji kad su probali da premeste paket koji je predugo stajao u skladištu.“
„Imamo li osumnjičene za ovaj zločin?“, zapita Inevera.
Aban zavrte glavom. „Vatromet ima kratak fitilj, ali niko nije viđen kako istrčava iz

zgrade pre eksplozije. Među mrtvima je bilo i činova. Jedan je sigurno potpalio fitilj i žrtvovao
se.“

„I činovi na kraju krajeva imaju u sebi nekog čelika“, reče Inevera. „Grehota što ga trače
na Sunčani rat, a ne koriste ga u algai’šaraku.“

„Damadžiji ovo neće trpeti“, reče Aban. „Everamov Dar će plivati u krvi.“
Inevera klimnu glavom. „Džajan će steći još pristalica. Nikako nećemo moći da sprečimo
njegove Šarame da preuzmu grad u svoje ruke.“
„Za dobro samog grada“, reče Aban, sarkazma očitijeg u auri nego u rečima.
„Upravo tako“, složi se Inevera.
„Samo još jedan razlog da ga pošalješ odavde“, reče Aban.
Inevera ga pogleda radoznalo. To bi volela ponajviše od svega, ali kako da...? Aha.
Ugledala je to u njegovoj auri. Promućurni Aban ima plan. Ili, ako ništa, misli da ga ima.
„Na sunce s tim, hafite“, obrecnu se ona.

Aban se osmehnu. „Lakton.“
I to mu je plan? Možda Inevera ima prevelika očekivanja od hafita. „Sigurno ne misliš da
nam je Lakton i dalje prvi na listi, sad kad Aman nije tu, a buna besni ispred samih zidina palate.“
„Samo još jedan razlog“, reče Aban. „Laktonjani plaćaju vojvodi žetveni desetak za jedva
nešto više od dve nedelje. Nama ta žetva treba, damadža. Ne mogu ti opisati koliko. Ako nam
alagaiji još budu napadali zalihe hrane, možda samo tako možemo održati vojsku do proleća. Sve
je već spremno.“
„A kako ja da ubedim šaram kaa i damadžije da pošalju ratnike na nedelju dana dug

usiljeni marš dok Šarik Hora još plamti?“, zapita Inevera.

„Pih.“ Aban pokaza na Ineverinu torbicu s horama. „Lati se kockica i reci im da su za ove
napade krivi lučki upravnici. Zahtevaj od sina prvenca da pođe napred kao malj Everamov,
smrska ih i zauzme grad.“

Inevera izvi obrvu. „Predlažeš da lažem savet damadžija šta sam videla na svetim

kockicama?“
Aban se osmehnu. „Damadža, molim te. Nemoj nas vređati oboje.“
Inevera je na to morala da se nasmeje. Nikad to ne bi priznala, ali hafit je počinjao da joj

se dopada. Zamisao je bila valjana.

Ona se levom rukom maši u torbicu da uzme kockice, a desnom poteže zakrivljeni bodež.

„Pruži ruku.“

Hafit vidno preblede, ali se ne usudi da odbije. Kad je nakvasila hore njegovom krvlju,
užasnuto i opčinjeno je gledao kako ih mućka; počinjale su da svetlucaju.

„Everame, Tvorče raja i Ale, darivaoče svetlosti i života, tvojoj deci treba savet. Treba li
da se držimo hafitovog plana i napadnemo grad na jezeru?“

Bacila je, i kockice sevnuše; magija ih je uzela pod svoje i skrenula ih s prirodne putanje.

Inevera beše svikla na ovaj prizor, ali dok je ona pogledom preletala simbole u potrazi za

odgovorom, Aban je sedeo razjapljenih usta.
- Ako im se ne nađe nekakav protivnik, Šarami će sami sebe uništiti. -
Neočekivano jasan odgovor, jer u poslednje vreme kockice su bile zakopčane, ali

svejedno ju je nervirao. Nisu otišle toliko daleko da odobre potez.
Ona opet promućka. „Everame, Tvorče raja i Ale, darivaoče svetlosti i života, tvojoj deci

treba savet. Hoće li napad na Lakton biti uspešan?“
- Grad na jezeru neće pasti lako, nit bez nešto mudrosti. -
Inevera je zurila u kockice. U Izbaviteljevoj vojsci mudrosti baš i nema na pretek.

„Šta ti kažu?“, upita Aban.
Ne obazirući se na njega, Inevera skupi kockice. „Svejedno moramo da se pozabavimo
pobunom; postoji i opasnost da se Džajan vrati još slavniji i s još osnovanijim pretenzijama na

presto.“
Abanovu auru preplavi olakšanje. Misli da ju je ubedio. „Lakše ćeš istrebiti pobunjenike

ako je Džajan daleko. Eto ti prilike da učvrstiš svoju moć.“ On se isceri. „Možda nam se posreći,
pa ga pogodi neka zalutala strela.“

Inevera ga ošamari; oborila je debelog hafita s jastuka i noktima mu pustila krv. Očiju
razrogačenih od straha, bolno se držao za lice.

Inevera uperi prst u njega i iz jednog prstena izmami neškodljiv ali upečatljiv blesak
magijske svetlosti. „Ma koliko on mene nervirao, pazi kako mi govoriš o prvencu, hafite.“

Aban klimnu glavom, lecnu se dok se uspravljao na kolena, i dodirnu pod čelom.
„Izvinjavam se, damadža. Nisam hteo da te uvredim.“

„Zažalim li zbog ove odluke makar i malo, hafite, ti ćeš zažaliti deset hiljada puta više.
Sada se gubi odavde. Savet će se uskoro sastati, a neću da te vide kako mi se iskradaš iz odaja.“

Hafit dohvati štaku i išepa iz sobe, brzo koliko mu je hroma noga to dozvoljavala.
Kada su se vrata zatvorila za njim, ona se opet posveti kockicama. Već duže od dan nije
ih pitala o muževljevoj sudbini, ali moraće još da pričeka. Pored ovog najnovijeg napada i
Abanovog suludog plana, lako je bilo zaboraviti da je prvi dan zatamnjenja. Ako bude iole nalik
prošlom, njen narod će imati sreće ako uopšte preživi bez Amana.
„Everame, Tvorce raja i Ale, darivaoče svetlosti i života, tvojoj deci treba savet. Šta će
zatamnjenje doneti Everamovom Daru ove noći, i kako da se pripremimo?“
Promućkala je i bacila, a značenje simbola je protumačila lako kao da čita ispisane reči.
- Alagai Ka i njegovi knežići ovog zatamnjenja neće doći u Everamov Dar. -
Neobično. Preletevši pogledom ostale simbole, trgla se. Prvi put za više nedelja, jednog
jedinog dana kad se nije raspitivala o Amanovoj sudbini, kockice su joj dopustile da je nazre.

I njen svet se sruši.

- Odlaze da oskrnave leš Šar’Dame Kaa. -

S bezbednog mesta za svojim pisaćim stočićem u send prestola od lobanja, Aban je
posmatrao andrine najbliskije savetnike - Asoma, Asukadžija, Aleveraka i Džajana. Širi krug,
uključujući i dvanaestoricu damadžija, neće sazivati dok Inevera ne zauzme svoje mesto i ne
završi se rasprava zatvorena za javnost. Aban ih je već čuo kako se prepucavaju u hodniku.

I jedan i drugi krug uglavnom nisu obraćali pažnju na Abana izuzev ako bi progovorio, a
poneki ni tada. Aban je bio dovoljno mudar da ovo i podstiče; govorio je samo kad bi mu se neko
obratio, što je, u Amanovom odsustvu, bilo retko.

Inevera je već dugo bila u svojoj odaji. Zašto li se zadržala, ponora mu Najinog? Na
ulicama su nemiri, a damadžiji već pucaju po šavovima.

„Prvo nas napadnu noću“, zavika Aleverak, „a sad na prvi dan zatamnjenja, i oskrnave
nam kosti junaka i hram samog Everama! Nečuveno!“

„Ništa se ne dešava bez volje Everamove.“ Podlaktice damadžija Asukadžija nestadoše u

širokim rukavima; grčevito se stiskao za laktove, kao što je radio u poslednje vreme otkako je bio
prisiljen da stoji podalje od Asoma. Glatko lice predvodnika najvećeg plemena u Kraziji odavalo
je dečaka od svega osamnaest godina. „To je znak, ne smemo ga prenebregnuti. Tvorac je ljut.“

„Eto šta biva kad si blag prema činovima i posle njihovih kukavičkih napada na šaraje!“,
reče Džajan. „Pokazali smo slabost i oni su se samo osmelili i nastupili još nasilnije.“

„Jednom u životu moram se složiti s bratom“, reče Asom. „Napad na Šarik Horu ne srne
proći bez odgovora. Everam zahteva krv zauzvrat.“

Everame, molio se Aban dok je zapisivao njihove reći, daj mi sad šoljicu kuzija, i poslaću
jednu suprugu da postane dama’ting.

Ali, kao i inače, Tvorac nije slušao Abana. Svi oni - Džajan, Asom, Asukadži - bili su
deca prisiljena da preuzmu uloge koje prevazilaze njihovo iskustvo. Amanova ruka trebalo je da

ih usmerava još decenijama. Umesto toga, sudbina sveta možda počiva na njihovim plećima.
Na ovu pomisao, on se uzdrža da se ne strese. „Imaće puno jezero krvi.“ Niko nije

primetio damadžu kako izlazi iz svoje lične odaje. Čak ni Aban je nije bio svestan, iako je stajala
na svega metar-dva od njega. Zirnuo je u nju samo na časak, ali dovoljno dugo da primeti kako je
obnovila šminku, premda nije do kraja prikrila natečene oči.

Damadža je bila uplakana.

Everamove mu brade, pomisli on. Šta li na nebesima, Ali i u Najinom ponoru može

rasplakati tu ženu? Da nije bila tako gorda, možda bi pokušao da je uteši, ali previše je poštovao

damadžu; pretvarajući se da nije primetio, on se vrati pergamentu.
Ostali nisu ništa opazili, te nisu imali potrebe da se pretvaraju. „Majko, jesi li konačno

pronašla pobunjenike?“, zapita Džajan.

Aban nije posedovao Amanovu sposobnost da prozre ljudska srca, ali takva veština i nije

bila neophodna da bi se u oku mladog šaram kaa opazio poletan sjaj. Džajanu će ovaj dan možda
doneti trostruku pobedu. Jednu zato što je ispao u pravu kada su mu svi suparnici pogrešili, jednu

zbog slave koju će steći kada uguši bunu, i jednu zbog svoje surove prirode, koja se već sladila
što će kinjiti i mučiti činove.

„Pobunjenici su marionete.“ Inevera zamišljeno promućka kockice u ruci. „Štetočine koje
su nam istinski neprijatelji podmetnuli u silose.“

„Ko to, majko?“ Džajan nije uspevao da sakrije ornost u glasu. „Ko je kriv za one

kukavičke napade?“
Inevera pusti tračak moći u kockice, i one zasvetlucaše. Obasjale su joj lice zlokobnom

svetlošću i njenom odgovoru dale prizvuk volje Everamove. „Lakton.“
„Ljudi-ribe?“, razrogači Ašan oči. „Usuđuju se da nas napadnu?“
„Upozorila ih je Liša Papirdžija" - Inevera se nije mogla uzdržati da joj na ovo ime u glas

ne procuri otrov - „da bismo mogli napasti već na proleće. Bez ikakve sumnje lučki upravnici se
trude da poseju razdor, te da nam armije ostanu kod kuće.“

Zvučalo je krajnje verodostojno, premda je očito bilo neistina, barem koliko je Aban
znao. On prikri osmeh - ostali su prihvatili optužbu bez dvoumljenja.

„Sravniću ih sa zemljom!“ Džajan stisnu pesnicu u vazduhu. „Ubiću svakog muškarca,
ženu i dete! Spaliću...“

Podešavajući simbole, Inevera zakotrlja kockice među prstima; nežno svetlucanje preraste
u blesak svetlosti koji preseče Džajanove reči, te i on i ostali okrenuše glave, trepćući da
odagnaju svetlace iz očiju.

„Šarak ka dolazi, sine moj“, reče Inevera. „Pre nego što se sve ovo završi, trebaće nam
svaki muškarac sposoban da digne koplje, i hrana za gladne stomake. Ne možemo priuštiti da

kaznimo celu zemlju za dela blesavih laktonskih knežića. Držaćeš se Izbaviteljevog plana.“
Džajan skrsti ruke. „A kog plana? Otac nam je rekao kako namerava da izmaršira za

svega nešto više od mesec dana, ali ni o kakvom planu nikad nije bilo reči.“
Inevera klimnu glavom Abanu. „Hafite, ispričaj im.“
Džajan i ostali u neverici se okrenuše k njemu.

„Hafit?“, oštro zapita Džajan. ,Ja sam šaram ka! Zašto ovaj hafit zna ratne planove kad ja

ne znam? Trebalo je ja da savetujem oca, ne tamo neki svinjožder.“

„Zato što je otac opštio sa Everamom“, pretpostavi Asom, „i nisu mu trebali tvoji saveti’.“

On zirnu ka Abanu. „Trebale su mu samo brojke.“

Nešto u Asomovom hladnom, procenjivačkom pogledu plašilo je Abana mnogo više od
Džajanove nasrtljivosti. Pomoću štake, on se uspravi, a onda je ostavi naslonjenu na sto.
Muškarci će njegovim recima pridati veći znaćaj ako ih izgovori stojeći na sopstvenim dvema
nogama. On se nakašlja i, ne bi li se „važniji“ ljudi malo opustili, preoblikova glinu svoga lica u

izraz prepadnute pokornosti.

„Časni šaram ka“, reče Aban. „Tokom prošlog zatamnjenja izgubili smo više hrane nego
što je Izbavitelj želeo da se pročuje. Bez novih zaliha, Everamov Dar umreće od gladi pre nego
što proleće propupi.“

To je svima privuklo pažnju. Čak se i Ašan pomno nagnuo prema Abanu. „Za šesnaest
dana od sada Laktonjani će obeležiti činski sveti dan prvog snega. Početak zime.“

„Pa šta s tim?“, obrecnu se Džajan.

„Na taj dan činovi laktonskim lučkim upravnicima predaju žetveni desetak“, kaza Aban.
„Desetak pomoću kog bismo prehranili vojsku do leta. Izbavitelj je skovao smeo plan: da jednim
potezom prisvoji i desetak i činsku zemlju.“

Aban zastade - očekivao je da ga u tom trenutku prekinu - ali uži krug i dalje je ćutao.
Čak i Džajan je pomno čekao sledeće reči.

Aban dade znak Keranu, a ovaj izvuče čilim u koji su Abanove žene pažljivo utkale mapu
činskih zemalja na istoku, pa ga baci na pod i razmota ga nogom. Dok su ostali stajali ukrug oko
nje, dohrama i Aban.

„Šar’Dama Kaje nameravao tajno kopnom da pošalje šaram kaa i Izbaviteljeva koplja,

kao i dve hiljade dal’Šarama“ - vrhom štake je prešao preko otvorene teritorije da pokaže put,

izbegavajući Glasnički drum i činska sela - „kako bi zauzeli Dokograd, evo ovde, ujutro prvog
snega.“ On štakom kucnu po velikoj varoši na ivici jezera.

Džajan nabra obrve. „Kako ćemo osvajanjem jednog jedinog sela zadobiti grad na
jezeru?“

„Ovo nije obično selo“, kaza Aban. „Najbliže je gradskoj teritoriji, i sedamdeset posto
laktonskih dokova nalazi se u Dokogradu; sve će vrveti od brodova spremnih za utovar žetvenog
desetka kada ga brojači prebroje. Zauzmeš li grad o prvom snegu, možeš da zadobiješ i desetak i
flotu i gradu najbliže kopno. Bez zaliha ili brodova koji bi pošli u potragu za još, ljudi-ribe biće
voljni da ti ponude i vojvodinu glavu i glave lučkih upravnika pride, sve u zamenu za veknu
hleba.“

Na ovu pomisao, Džajan steže pesnicu, ali nije bio zadovoljan. „Dve hiljade dal’Šarama

je dosta da se zauzme svako činsko selo, ali nije dovoljno da se brani obala, ma koliko dugačka
bila, tokom hladnih meseci. Bićemo okruženi daleko brojnijim neprijateljima.“

Aban zaklima glavom. „Zato je Izbavitelj, u svojoj mudrosti, planirao da nedelju dana

kasnije pošalje i drugu armiju od pet hiljada dal’Šarama, glavnim drumom, da osvajaju laktonska

sela jedno po jedno i regrutuju ih za šarak ka. Poput vrška koplja prokrčiće put pred
četrdesetoricom dama i njihovim šegrtima, kao i deset hiljada ha’Šarama, i dvadeset hiljada
či’Šarama, koji će se naseliti na zemlji kroz koju ovi prođu, te poslati po porodice i pomagati
mesnim damama da zavedu vedžanski zakon. Pre nego što pravi sneg uopšte padne, imaćeš oko
sebe sedam hiljada svojih najboljih dal’Šarama.“ „Dovoljno da smrvim svakoga toliko glupog da

nam se suprotstavi“, zareza Džajan.

Asukadži izvuče ruke iz rukava i užurbano zapodenu razgovor sa Asomom na svom
ličnom jeziku znakova. Inače su šifre bile neprimetne, teško uočljive i nekom ko gleda pravo u
njih, ali sada se imalo previše reći, a vremena je bilo premalo. Na sreću, ostali u prostoriji bili su
posvećeni nečem drugom.

Aban nipošto nije mogao pratiti razgovor, ali lako je nagađao sadržaj. Razmatraju
prednosti i mane Džajanovog podužeg odsustva iz Everamovog Dara zarad Šaraka sunca, i mogu

li oni to uopšte sprečiti.
Sigurno su zaključili da ne mogu, jer njih dvojica - prirodni protivnici ovakvog plana -

samo su ćutali.
Aleverak se okrenu Ašanu. „Šta na ovu zamisao kaže andra? Je li mudro poslati većinu

snaga u napad dok nam se buna rasplamsava na pragu?“

Ašanove oči na tren odlutaše ka Ineverinim. I oni su imali svoj nečujni jezik; Aban joj
primeti sićušnu naznaku pokreta na usnama, i tada je znao da je i Ašanu dala alku od hora.

„Kockice su rekle svoje, damadži“, kaza Ašan. „Lučki upravnici su platili ovdašnje
napade kako ne bismo krenuli na njih. Moramo im pokazati koliko im je strategija uzaludna.“

„U međuvremenu, zatamnjenje je na pragu“, reče Inevera. „Alagai Ka i njegovi knežići
hodiće večeras Alom. Čak i činovi znaju šta to znači. Zabranite izlazak iz kuća i okupite sve
sposobne ratnike, uključujući i Šaram’ting. Kockice mi kažu da će se Prvi Demon ovog ciklusa
zaputiti na drugu stranu, ali svejedno moramo da otvorimo četvore oči. Čak i njegov najneznatniji
knez može bezumne alagaije da pretvori u usklađenu silu.“

U Džajanovom poklonu nije bilo uobičajene osionosti, čak ni posle zapovesti da u borbu
uključi i žene. Bio je dovoljno mudar da oćuti kad sve ide bolje nego što je uopšte mogao i
zamisliti. „Naravno, majko. Biće kako nalažeš.“

„Ako je potrebno svako telo sposobno za borbu, predlažem da i dame pustimo u boj“, reče
Asukadži.

„Slažem se“, iznese Asom istog časa; Abanu je bilo jasno da su ovo uvežbali unapred.
„Nečuveno!“, zagrcnu se Aleverak.
„Ne dolazi u obzir“, izjavi Ašan.

„Dakle, toliko nam očajnički trebaju ratnici da ćete radije prihvatiti žene nego učenike
Šarik Hore?“, oštro zapita Asom.

„Izbavitelj je to zabranio“, reče Ašan. „Dame su isuviše važne da bi se izlagale
opasnosti.“

„Moj otac je to zabranio prošlog zatamnjenja“, ispravi ga Asom, „i samo za taj obrtaj.

Tada je zabranio i Šaram’ting, ali noćas će se, na zvuk Roga šaraka, i one okupiti radi smotre.
Zašto ne dame?“

„Nećače, nisu sve dame mladi, snažni muškarci kao ti i moj sin“, reče Ašan.

„Nikog ne treba prisiljavati u boj“, ispravi se Asukadži, „ali ga ne treba ni uskraćivati
onima koji žele Everamovu slavu u noći. Šarak ka je na pomolu.“

„Može biti“, kaza Ašan. Ovog puta nije čak ni zirnuo u Ineveru. „Ali nije još otpočeo.
Dame ostaju na sigurnom, pod zaštitom simbola.“

Asom stisnu usne, i Aban se opet priseti koliko je mlad. Džajan mu dobaci naznaku

podrugljivog osmejka, ali, pretvarajući se da ne vidi, Asom se isprsi, grčevito čuvajući ponos.
„Odlučeno je“, reče Inevera. „U zoru nakon zatamnjenja, Džajan i njegovi ratnici krenuće

da zadaju žestok udarac u Everamovo ime.“

Džajan se opet pokloni. „Dokograd će biti naš, a Lakton između čekića i nakovnja još i
pre nego što shvate da smo blizu.“

Inevera klimnu glavom. „U to ne sumnjam. Trebaće nam precizan obračun svih vaših
troškova, međutim, i izveštaj o preotetoj žetvi.“

„A?“, zapita Džajan. „Jesam li ja hafit pa da traćim vreme na obračunske knjige i
grafikone dok mi ljudi prolivaju krv?“

„Naravno da ne“, reče Inevera. „Zato će Aban s tobom.“
„A?“, zapita Aban, i teg u želucu spusti mu se sve do muda.

JEDANAESTO POGLAVLJE
DOKOGRAD

333. P.P.
Zima

„Damadža, mora da je posreći neka greška“, kaza Aban. „Moje ovdašnje dužnosti...“
„Mogu da sačekaju“, prekide ga Ineverin glas u uvu. To što je odbila da se vidi s njim i
udostojila ga tek razgovora putem alki od hora, bolje od reci je svedočilo da neće promeniti
odluku.
„Hafite, bio si izuzetno ubedljiv“, nastavi damadža. „Moramo da zadobijemo laktonski
desetak kako bi nam vojska ostala jaka, a i ti i ja znamo da će se Džajan pre iz pakosti posrati u
laktonsko žito nego što će ga izmeriti i poslati nazad u Everamov Dar. Za to ćeš morati ti da se
postaraš.“
„Damadža, tvoj sin me mrzi“, reče Aban. „Tamo, van tvog domašaja...“
„Možda tebe pogodi neka zalutala strela, pa se ne vratiš?“, zapita Inevera. „Jeste, istina.
Moraćeš da se pripaziš, ali ako se budeš bavio onom stranom rata koja je njemu dosadna, Džajan
će shvatiti koliko vrediš i pustiće te da živiš.“
„A njegov telohranitelj Hasik, kog su moji ljudi uškopili?“, zapita Aban.
„Tog si duha sam pustio iz lampe, hafite“, odgovori Inevera. „Sam ga opet i zatvori. Ako
Hasik premine, neće se mnogo bočica napuniti suzama.“
Aban uzdahnu. Ukoliko Keran i Bezuhi stalno budu uz njega, Hasik ga po svoj prilici
neće napasti, a on sam možda bude koristan Džajanu, pa mu se nakratko dodvori. Bez ikakve
sumnje, u Laktonu se može zaraditi bogatstvo. Veliko bogatstvo, ako imaš oštro oko.
„Dakle, smem da se vratim sa žetvenim desetkom?“, upita on. Valjda će izdržati nekoliko
nedelja.
„Smeš da se vratiš kad se nad Laktonom zavijori krazijska zastava, ne pre“, reče Inevera.
„Kockice kažu da će za osvajanje trebati mudrosti, a toga na dvoru mog sina ima vrlo malo.
Moraćeš da ga savetuješ i usmeravaš.“
„Ja?“, razjapi Aban usta. „Da vodim rat i dajem naređenja Izbaviteljevom sinu? Damadža,
tako nešto prevazilazi moj stalež.“
Na ovo se Inevera zasmeja. „Daj, hafite, molim te. Nemoj nas oboje vređati.“

Kao što je Inevera i predvidela, zatamnjenje nije donelo preterano žestoke alagajske
napade, ali čak ni pobunjeni činovi nisu bili tolike budale da slabe odbranu grada u tami bez
meseca. Zora posle treće noći osvanula je i prebrzo.

„Čim drum bude bezbedan, hoću svakodnevne izveštaje o svemu što budeš preduzimao“,
reče Aban Džamiru.

Džamir prevrnu očima. „Ujače, rekao si mi već sedam puta.“
„Sedam je sveti broj - jedan dama trebalo bi to da zna“, kaza Aban. „Još je svetiji ako je
sedam puta sedamdeset, a eto toliko puta ću ti reći ne bih li ti utuvio to u tu tvoju glavurdu.“
Retko kom dami na svetu bi jedan hafit smeo da se obraće tim tonom - izuzev ako ima
želju da se zaputi samotnim drumom - ali Džamir je bio Abanov nećak. Otkako je odenuo belinu,
postao je ohol i nepodnošljiv, ali Aban nikad ne bi primio malog k sebi da ovaj nije bio pametan.
Dovoljno pametan da shvati kako mu lepi, lagodni život u potpunosti zavisi od Abanove dobre
volje. Prepustiće poslovanje ženama - Abanovim sestrama i suprugama - i izigravati glavu

porodice samo zvanično: potpisivaće dokumenta i pretiti svakome ko se u Abanovom odsustvu
usudi da mu dirne u teritoriju.

„Tako mi Everama i svega što je sveto, kunem se da ću ti svakodnevno slati dopise“, reče
Džamir uz ohol naklon.

„Everamovih mu muda, mali“, tiho se zacereka Aban. „U takvo obećanje verujem još
manje!“

Zagrlio je dečaka, kog je smatrao za sina isto koliko i svoju rođenu žgebčad, i poljubio ga
u oba obraza.

„Dosta ste punili suzne bočice kao žene u sumrak“, obrecnu se Keran. „Ovi novi zidovi su
ti jaki, Abane, ali bude li šaram ka morao da dolazi po tebe, videćemo koliko su jaki.“

Nastavnik obuke jahao je divovskog konja iz zelenpredela. Nije bilo ni traga onom
pijanom bogalju kog je Aban pre svega nekoliko meseci našao u barici sopstvene pišaćke.
Keranova desna uzengija bila je naročito izrađena prema metalnoj nozi, i bez ikakvih smetnji je
vešto upravljao životinjom.

„Svakog. Dana“, došapnu on još jednom Džamiru na uvo.
Džamir se nasmeja. „Idi, ujače.“ On blago podgurnu Abana prema kamili; naslonio se na
pogane merdevine od kanapa da ih umiri dok se Aban s mukom pentrao.
„Da poručim dizalicu?“, upita Džamir.
Aban spusti donji deo štake mladom svešteniku na prste i svom težinom se osloni o nju
dok se uspinjao još jednu prečku. Džamir dahnu i, kada je pritisak prestao, povuče ruku, ali dok
ju je tresao od bola, još se podrugljivo cerio.
Pošto se konačno domogao životinjskih leđa, Aban se privezao remenjem. Za razliku od
Kerana, Aban nije mogao dugo da jaše konja a da ga ne obuzmu neizdrživi bolovi. Lakše je

izležavati se u sedištu s palankinom na omiljenoj kamili. Životinja je bila tvrdoglava, i jednako
sklona da te ujede ili pljune kao i da te posluša, ali kad je ošineš, bila je brza kao krazijski trkački
konj, a u ovom dalekom maršu brzina će biti ključna.

Uporno je gledao ispred sebe sve dok povorka nije prošla kroz kapiju, a onda je zastao i
poslednji put se čežnjivo osvrnuo ka debelim zidinama svoje ozidane četvrti. Tu se prvi put
osećao bezbedno još otkako je Aman poveo svoj narod iz Pustinjskog Koplja. Kambeton jedva da
se bio osušio na zidovima, stražari se tek ustalili u svojim navikama, a on već mora da ide.

„Nije onako lepo kao damadžijska palata“, kaza Keran pokraj njega, „ali tvrđava ti je
snažna kao Pustinjsko Koplje.“

„Vrati me u nju živog, nastavniče obuke“, reče Aban, „i daću ti toliko blaga da ćeš biti
bogatiji i od damadžija.“

„Šta će meni blago?“, zapita Keran. „Imam svoju čast, imam koplje i Šarak. Ratniku više i
ne treba.“

Na Abanov zabrinuti pogled nastavnik obuke se zasmeja. „Ne boj se, hafite! Sada sam ti
zaklet na vernost, pa kud puklo da puklo. Čast mi nalaže da te dovedem nazad zdravog i čitavog,
ili da poginem u tom pokušaju.“

Aban se osmehnu. „Ovo prvo, molim lepo, nastavniče obuke. Ili i jedno i drugo, ako baš
mora.“

Keran klimnu glavom, obode konja i povede povorku. Iza njih išlo je Abanovih stotinu ha
Šarama, koje je Keran pažljivo odabrao i obučio. Izbaviteljev proglas podario mu je sto ratnika i
nijednog više, ali Aban je uzeo sto i dvadeset, za slučaj da se neki ne pokaže kako treba ili ostane
obogaljen tokom obuke.

Za sada su se svi ispostavljali kao odlični, ali obuka je tek počela. Aban će ih vratiti kada
presto od lobanja to bude zahtevao i ni časka pre toga. Najradije bi ih sve poveo u Lakton, kao i

svojih petsto či’Šarama, ali Džamiru i Abanovim ženama trebali su ljudi za čuvanje imovine, a i
ne bi valjalo prikazati se u punoj snazi pred Džajanovim dvorom. Barem nekolicina dvorana ume

da broji i preko sto.

Na poljani za vežbanje zatekli su šaram kaa kako daje poslednja uputstva svom mlađem
bratu Hoškaminu. Mnoga usta na andrinom dvoru zgranuto su se razjapila kada je Džajan objavio

da će u njegovom odsustvu Hoškamin - tek odnedavno u crnini - sedeti na prestolu od kopalja.
Bio je to drzak potez, i pokazivao je da je Džajan svestan koliko je opasno ostaviti

vladarsko sedište upražnjeno. Hoškamin je bio previše neiskusan za istinskog poglavara, ali kao i

Džamir, Izbaviteljev treći sin i jedanaestorica polubraće činiće zastrašujuće domoupravitelje.
Džajan će možda svejedno preoteti presto od lobanja, pomisli Aban. Najbolje da mu se

dodvorim dok još mogu.

„Hafite, rekao sam da se krene na konjima“, obrecnu se Džajan i svisoka pogleda u

Abanovu kamilu. „Činovi će tu životinju čuti kako se dernja s kilometar daljine!“
Ostali ratnici se nasmejaše - svi izuzev Hasika, koji je sa otvorenom mržnjom streljao

Abana pogledom. Ako je verovati glasinama, otkako mu je Aban odsekao muda, postao je još

veći sadista. Pošto mu je sada bilo uskraćeno surovo ali jednostavno olakšanje koje je dobijao
silovanjem, razvio je... maštu. Govorilo se da Džajan to podstiče.

„Hafit u družini je loše znamenje, šaram ka“, reče Hevat. „A naročito ovaj ovde.“ Pravih
leđa i skamenjenog izraza lica, dama Hevat sedeo je na belom bojnom atu. Čovek je mrzeo
Abana gotovo koliko i Hasik, ali sveštenik je bio isuviše iskusan da bi pokazivao osećanja. Mlađi
od šezdeset godina i još pun snage, Hevat je u šaraju obučavao i Abana i Amana. Sada se, kao
andrin otac i deda kadžijskog damadžija, ubrajao među najmoćnije dame u čitavoj Kraziji.
Možda jedini čovek dovoljno moćan da obuzda Džajana.

Možda.

Pored Hevata, na manjem, premda isto tako besprekorno belom bojnom konju, sedela je

dama’ting Asavi. Ostale dama’ting vozile su se kočijama u karavanu sa zalihama, ali činilo se da
na ovom pohodu Inevera ništa ne prepušta slučaju. Bez ikakve sumnje je prizor žene, pa makar i
dama’ting, kako jaše konja kao muškarac unosio nemir u ostatak šaram kaovog dvora, ali ona je

bila Everamova nevesta i niko je neće zaustavljati.
Asavin pogled bilo je teže protumačiti nego Hevatov. Oči joj nisu odavale da su se ikad

sreli. Abanu je bilo drago što je u blizini još neko odan Ineveri, ali nije bio toliko glup da se

osloni na njenu zaštitu za slučaj da naljuti gospodara.
„Ne mogu da jašem konja, šaram ka“, reče Aban. „I, razume se, držaču se u pozadini dok

ti osvajaš grad. Ova bučna kamila i ja prići ćemo Dokogradu tek kad pobeda bude u tvojim
rukama i ukaže se potreba da se prebrojava plen.“

„Šaram ka, usporiće nam napredovanje kroz činske zemlje“, reče Hasik, pa se osmehnu i
pokaza zlatan zub - zamenu za onaj koji mu je pre četvrt veka Keran izbio u šaraju, te su mu
nadenuli nadimak Zviždavi. „Na svakom maršu Aban je samo teret. Daj da ga odmah ubijem i

gotovo.“

Keran malčice obode konja napred. Bio je nastavnik obuke i samom Izbavitelju, te je čak i
Džajan bio učtiv prema njemu. „Hasiče, moraćeš prvo mene.“ On se osmehnu. „A niko ne
poznaje tvoje mane u borbi bolje nego ja, tvoj učitelj.“

Hasik se razrogači, ali iznenađeni izraz na licu hitro mu preraste u režanje. „Nisam ti više
đak, matori, i još imam sve udove.“

Keran se frktavo nasmeja. „Ne sve, kako čujem! Napadni me, Zviždavi, ovog puta ti neću
izbiti samo zub.“

„Zviždavi!“, zasmeja se Džajan, i napetost se razveja. „Moram to da zapamtim! Hasiče,

smiri se.“
Evnuh zažmuri; načas je Aban mislio da je to varka pred napad. Keran ga je opušteno

posmatrao, ali mogao je za tren oka da stupi u delo ako Hasik nešto pokuša - Aban je toliko znao.

Ipak, Hasik nije bio tako glup da uskrati poslušnost šaram kau. Nakon što ga je Aban
uškopio zbog silovanja ćerke, spao je na niske grane, i tek mu je Džajan ponudio priliku da
povrati čast.

„Obračunaćemo se već ti i ja, svinjožderu“, zareža on i lagano uzmače na krupnom
mustangu.

Džajan se okrenu Abanu. „Doduše, u pravu je. Usporavaćeš nas, hafite.“
Aban se pokloni koliko mu je sedlo dozvoljavalo. „Nema potrebe da usporavam hitar
marš tvojih ratnika, šaram ka. Putovaću na dan iza vas, sa svojih Stotinu i karavanima sa
zalihama. Naći ćemo se u logoru na dan pre napada, a do podneva na dan prvog snega pridružiću
ti se u Dokogradu.“

Džajan zavrte glavom. „To je prebrzo. Borbe možda potraju i tokom dana. Najbolje da
dođeš sutradan u zoru.“

Tebi i tvojim ljudima treba ceo dan da valjano opljačkate grad, hoćeš reći, pomisli Aban.
On se opet pokloni. „Oprosti mi, šaram ka, ali da bi poduhvat bio uspešan, ne možemo

odlagati. Ne smemo. Kao što si rekao savetu, moraš da osvojiš grad i preuzmeš desetak pre nego
što shvate da si se obrušio na njih. Napadni brzo i žestoko, ili će pobeći na brodovima ili zapaliti
letinu samo da ne bi pala nama u ruke.“

On progovori tiho, tako da ga je čuo samo Džajan; na njegov ton, lice mladog šaram kaa
se smrknu. „Naravno, prva dužnost pri zbrajanju biće mi da dodelim šaram kau njegov deo plena
pre nego što se otpremi u Everamov Dar. Presto od lobanja ovlastio me je da ti dam deset posto,

ali nije sve, ovaj, tako kruto. Mogao bih da sredim petnaest...
Džajanove oči pohlepno blesnuše. „Dvadeset, ili ću te rasporiti kao svinju, što i jesi.“
E, moji Šarami, pomisli Aban i potisnu osmeh. Svi ste isti. Nijedan ne ume da se cenka.
On ispusti dah i namesti zabrinut izraz na lice - iako je, razume se, brojka bila beznačajna.

Može tako zamrsiti spiskove i sume da Džajan nikad i ne shvati da su iz trgovinskih knjiga
nestala čitava skladišta i na hiljade jutara zemlje. Zahvaljujući Abanu, šaram ka će misliti da je
uzeo pedeset posto, a Aban će mu dati manje od pet.

Konačno, on se pokloni. „Kako šaram ka zapoveda.“
Možda ovo na kraju krajeva i ne ispadne tako loše.

S durbinom u ruci Aban se izležavao u udobnoj stolici na jednoj uzvišici, a napad na
Dokograd je počinjao. Keran, Bezuhi i Asavi više su voleli da stoje, ali on im na tome nije
zamerao. Ratničke i svešteničke kaste oduvek vole da se muče.

Ovaj brežuljak je odabrao zbog dobrog pogleda na varoš, a kad borbe izbiju, izbeglice po
svoj prilici neće tuda bežati. Dan je bio vedar, no Aban je golim okom jedva razabirao grad na
jezeru, nalik na mrlju boje, na rubu obzorja. Kroz durbin se video jasnije, ali uspevao je da
razabere samo dokove i brodove. Ako se razdaljina uzme u obzir, veličina mu je prevazilazila
očekivanja.

Kad se vratio na Dokograd i podesio sočivo, Aban je jasno video pojedinačne lučke
radnike. Kretali su se nehajno, nesvesni šta im se sprema.

Čak i s te daljine Aban je čuo grmljavinu krazijskog juriša. Prvi Dokograđani na koje su
naišli podigli su poglede na ovaj zvuk taman na vreme da izginu, nabijeni na laka koplja bačena s
konja u pokretu. Dal’Šarami su bili svirepe, neobrazovane životinje, ali kad je ubijanje u pitanju,

nije im bilo premca.

Kad su stigli do varoši, raširili su se; neki su ujahali na ulice da seju pustoš i pokore
Dokograđane, dok su drugi s krila zaobilazili grad, ubrzano, žurno, da iz oba pravca stignu na
dokove pre nego što mornari uopšte shvate šta se događa.

Sad je otpočela vriska - kuknjava žrtava, koja se brzo prekidala, i dugi vapaji onih koji su
ostajali za vojskom. Aban nije uživao u ovim zvukovima, ali nije se ni kajao. Nije ovo

besmisleno ubijanje. Više se zaradi kad pokoriš nekog posle kratke borbe nego kad se opsada

oduži. Nek se Šarami zabavljaju, samo neka zauzmu dokove i brodove i nek preotmu desetak.
Dok su ratnici sejali haos i pometnju na putu prema cilju, vatre su se već množile. Aban je

po pravilu mrzeo upotrebu vatre u ratu. Skupa je, razara sve pred sobom podjednako, i

neminovno uništi dragocenosti. Šaramski životi bili su daleko jeftiniji.
Zaoriše se rogovi, a za njima veliko pristanišno zvono. Na Abanove oči mornari pobacaše

tovar i jurnuše ka brodovima.

Vazduh u luci postao je oštar: mendinške lukonoše odapeše strele a Šarami zavitlaše
koplja za gađanje; prvo su pobili ljude na palubama - koji su se grozničavo trudili da odvežu
palamare i razviju jedra - a onda radnike u bekstvu.

Aban se osmehnu i okrenu durbin ka vodi. Nekoliko brodova koji su se približavali
promeniše pravac, ali jedan nađe prazan potez duž dokova, sunu onamo, pa ženi i deci u bekstvu
od napada spusti mostiće za ukrcavanje.

Daske su se povijale pod težinom naleta i poprilično izbeglica popadalo je u vodu. Gužvi
se pridružiše i zdravi muškarci; gurali su se i laktali sve dok se nije činilo da ih više pada u vodu
nego što ne pada. Niko se nije mučio da pomogne palima - svi su bili usredsređeni samo na
ukrcavanje.

Naposletku se brod napunio, i sada je primetno dublje gazio. Kapetan viknu nešto kroz

rog, ali varošani u bekstvu i dalje su pokušavali da se domognu palube. Mornari odgurnuše daske
pre nego što potope lađu, pa okrenuše jedra uz vetar i hitro napustiše vodu koja je ključala od
očajnih, vrištavih izbeglica.

Aban uzdahnu. Nije se kajao, ali nije želeo ni da gleda ljude kako se dave. On okrenu
durbin nazad, preko varoši, ka mestu gde se činilo da su Šarami čvrsto uzeli konce u svoje ruke.
Nadao se da će brzo pogasiti vatre; već je bilo previše dima...

Aban se trže i hitro vrati durbin na dokove.
„Everamovih mu muda, ne opet“, reče. Okrenu se Keranu. „Spremi ljude. Idemo onamo.“
„Podne je tek za nekoliko sati“, reče Keran. „Šaram ka...“
„Šaram ka će izgubiti rat ako ne zavede neki red među ovim kamilojepcima od
maloumnih ratnika“, obrecnu se Aban. „Spaljuju brodove.“

„Pa šta?“, oštro zapita Džajan. „Rekao si da se preotme žetveni desetak Rekao si da ne
pustimo brodove da umaknu. Poslušali smo u oba slučaja, a ti se usuđuješ da dolaziš pred mene i
dernjaš se.“

Aban duboko udahnu. Krv mu beše uzavrela koliko i Džajanova, a to je bilo opasno. Sa
Amanom možda i srne da priča kao da je ovaj budala, ali njegov sin ne bi trpeo takve reči iz usta
jednog hafita.

On se pokloni. „Uz dužno poštovanje, šaram ka, kako bez brodova da prevezeš ratnike u

jezerski grad i osvojiš ga?“
„Sagradićemo ih sami. Kao da je teško...“ Džajan zastade u pola rečenice i zagleda se u

ogromna teretna plovila sa složenim snastima.
„Gasi to!“, razdra se on. „Iho! Šaru! Obuzdajte tu vatru. Ostale lađe sklonite od požara!“
No, naravno, Šarami nisu imali predstavu kako da pokrenu brodove, a čuda su hvatala

varnice kao da su nauljena. Aban je užasnuto gledao kako od flote od skoro četrdeset velikih
brodova i na stotine manjih - zajedno s dobrim delom dokova - ostaje svega deset oprljenih
brodova i raštrkano jato manjih čamaca.

Džajan je streljao Abana pogledom kao da ga izaziva da pomene izgubljenu flotu, ali
Aban je mudro ćutao. O brodovima će brinuti na proleće, a zima je tek počela. Imaju žetveni
desetak, a ako su izgubili plovila, i Lakton je izgubio vezu s kopnom.

„Čestitam na valjanoj pobedi, šaram ka“, reče Aban, iščitavajući niz izveštaja o
popisanom plenu. Žito će uglavnom poslati nazad u Everamov Dar, ali bilo je bezbroj buradi
žestokih pića koja, ako se Aban pita, mogu nekuda nestati i pretvoriti se u zaradu, a isto je važilo
i za druge dragocenosti i nekretnine. „Damadža će biti veoma zadovoljna tobom.“

„Hafite“, reče Džajan, „vrlo uskoro ćeš saznati ovo: moja majka nikad nije zadovoljna.
Nikad nije ni na koga ponosna.“

Aban slegnu ramenima. „Blago je ogromno. Možeš unajmiti hiljadu majki da idu za

tobom i zasipaju te pohvalama.“

Džajan ga pogleda postrance. „Koliko ogromno?“
„Dovoljno da svojim najodanijim poručnicima razdeliš zemlju, imovinu i deset hiljada
draka“, reče Aban. Ta brojka - godišnja šaramska plata - zvučala je veličanstveno, ali kad se
razdeli između nekoliko desetina ljudi, bila je to crkavica.
„Nemoj tako žurno deliti moje bogatstvo, hafite“, zareža Džajan.
„Tvoje bogatstvo?“ zapita Aban, naizgled uvređeno. „Ne bih se drznuo. Ovo potpada pod
predviđenu cenu ratovanja, pokrivenu budžetom koji sam dostavio andri pre odlaska. To ti neće
opteretiti kesu - dakle, moći ćeš da plaćaš zaostali dug esnafu graditelja. Mogu da sredim
neposrednu isplatu, ako želiš.“
Kao i kod većine ljudi, i kod Džajana se po izvesnim sitnicama videlo kad mu uzavri krv.
Sada on ispucka zglobove prstiju, i Aban je znao da ga je pogodio u živac.
Džajanova slaba tačka bila je palata. Beše rešio da bude veličanstvenija od svih ostalih,
kao što i dolikuje istinskom nasledniku prestola od lobanja. Zajedno s njegovom potpunom
nesposobnošću da broji, izuzev na prste, zbog ovog poduhvata prinčeva riznica zvrjala je prazna,
a iz dana u dan gomilalo mu se više kamate nego što se mogao nadati da plati. U više navrata je
kamčio od prestola od lobanja novac za „ratne poduhvate“ naprosto da bi se izvukao pred
poveriocima. Izgradnja šaram kaove palate stala je na pola, i Džajan se nije mogao otresti te

sramote.
Ako Aban želi da ikad upravlja dečakom, morao je to da reši.
„Zašto bih platio tim psima?“, oštro zapita Džajan. „Predugo mi vise na sisi! A zašto?

Kupola palate izgleda mi kao naprslo jaje! Ne, sad kad sam odneo pobedu, nastaviće s radom ili
ću ih pobiti!“

Aban klimnu glavom. „To je tvoje pravo, razume se, šaram ka. Ali onda bi ti zafalilo
veštih zanatlija, a preostali ne bi imali materijala za rad. Ili ćeš da pobiješ i radnike u
kamenolomima? Olučare? Hoće li pretnje održavati vučne životinje u životu ako nema para za
hranu?“

Džajan je dugo ćutao; Aban ga je ostavio časak da krčka u sebi.
„Iskreno, šaram ka“, reče Aban, „ako ćeš ikoga ubijati, trebalo bi da pobiješ zelenaše
zbog tih suludih kamata koje ti naplaćuju.“
Džajan steže pesnice. Bilo je dobro poznato da je do kraja istrošio veresije kod svih
zelenaša u Kraziji. On zausti da otpočne govoranciju koja bi se verovatno završila nekom vrlo
krvavom i glupom zapovešću.

Taman na vreme Aban se nakašlja. „Ako mi dopustiš da pregovaram u tvoje ime, šaram
ka, moći ću, mislim, da te oslobodim većine duga, i da otpočnem sa otplatama, te da se rad na
palati nastavi a da ti ne isprazni kesu.

On utiša glas - njegove reći bile su namenjene samo Džajanu. „Ako se pročuje da plaćaš
dugove, moć i uticaj samo će ti rasti, šaram ka. To je bio slučaj i s tvojim ocem.“

„Šaram ka, ne veruj hafitu“, upozori ga Hasik. „Šapuće ti otrovne reći na uvo.“
„Veruj hafitu“, reče Aban i bradom pokaza na Hasika, „i moći ćeš svom keru da daš
zlatnu kitu, da mu se slaže sa zubom.“

Džajan se grohotom zasmeja, i ostatak pratnje se hitro povede za njim. Hasik pocrvene u

licu i maši se koplja.

Džajan prinese dva prsta usnama i prodorno zviznu. „Zviždavi! K nozi!“

Hasik se u neverici okrenu ka njemu, ali hladan pogled mladog šaram kaa jasno mu stavi
do znanja kako će se obračunati s njegovim bezobrazlukom. Hasik obori glavu, pa ode i stade iza
Džajana.

„Hafite, dobro si se pokazao“, reče Džajan. „Možda na kraju i neću morati da te ubijem.“

Dok su ratnici na njegove oči opkoljavali skladište, Aban se veoma trudio da mu lice i
telo ostanu opušteni, ali stezao je vilicu. Preklinjao je Džajana da na ovaj škakljiv zadatak umesto

dal’Šarama pošalje njegovih Stotinu, ali ovaj ga je nehajno prenebregao. Bilo je ovo isuviše

slavno delo.
Veliki prozori džinovskog lučkog skladišta gledali su na tri ogromna mola, isturena u

vodu nalik na trozubac. Mesni trgovački princ, lučki upravnik Iza, navodno se zabarikadirao
unutra zajedno sa stražarima.

Ako je verovati Abanovim uhodama, lučki upravnici su u Laktonu posedovali istinsku
vlast. Vojvoda Ričerd bio je najmoćniji, ali izuzev ako su glasovi jednako podeljeni oko nekog
pitanja, njegov nije imao ništa veću težinu od ostalih.

„Nanosiš mu ljagu tim zadatkom“, reče Keran.
Aban se okrenu nastavniku obuke, koji mu je prilazio, klimajući glavom ka Bezuhom.
Ostalih Abanovih stotinu širom grada su išli u izviđanje, motrili i pripremali izveštaje.
„Bezuhi spada među najbolje borce prsa u prsa koje sam ikad video“, nastavi Keran;
svestan da ga ratnik ne može čuti, sipao je pohvale bez ustručavanja. „Treba da ubija alagaije, ne
da trčkara za debelim hafitom, uplašenim od ovo malo sunca.“
Istina, ha’Šaram - sedam stopa visok, sav od žilavih mišića i načičkan oružjem - jeste
izgledao pomalo blesavo dok je zaklanjao Abana tananim papirnatim suncobranom. Bio je nem i
nije se mogao pobuniti - ne kao da bi Abana bilo briga. Posle čitavog života u krazijskoj pustinji,
mislio je da poznaje sunce, ali zraci koji se odbijaju od jezera bili su potpuno drugačiji.
„Nastavniče, ja svoje ha’Šarame dobro plaćam“, reče Aban. „Ako poželim da obuku
šarene ženske odore i izvode mi krevetski ples, pametno bi im bilo da zaplešu sa osmehom.“

Aban se opet okrenu i zagleda se; Šarami su nogama razvalili vrata i na juriš su zauzimali
skladište. S prozora na prvom i drugom spratu branitelji su gađali iz lukova. Većina strela
odbijala se o okrugle štitove zaštićene činima, ali tu i tamo poneki ratnik vrisnuo bi i pao.

Svejedno, ratnici su navaljivali napred, ali usporavalo ih je usko grlo kod vrata. Odozgo

im baciše na glave bure ulja, a za njim i baklju, koja zapali desetak ljudi. Polovina je imala
dovoljno pameti da se zaleti s mola i poskače u vodu, ali ostatak se teturao naokolo uz vrisku i
palio ostale. Braća ratnici bili su prinuđeni da upotrebe koplja protiv njih.

„Ako iole ima mozga“, reče Aban, „Bezuhi više voli suncobran.“
Džajanovi ljudi ovde su naišli na prvi organizovan otpor; branitelji su pobili i ranili više

ratnika nego ostatak grada zajedno. Ipak, Šarama je bilo na stotine, a Izinih stražara tek šačica.
Brzo su ih porazili i pogasili vatre pre no što unište veličanstvenu građevinu koju je Džajan već
prisvojio da mu u Dokogradu služi kao palata.

„Everame“, reče Aban, „ako ikad čuješ moje molitve, daj da izvedu lučkog upravnika
živog.“

„Popričao sam s ljudima pre napada“, reče Keran. „Ovo su Izbaviteljeva koplja. Neće
zanemariti dužnost samo zato što ih je nekolicina otišla samotnim drumom. Ti ljudi su časno
poginuli i uskoro će se naći pred Everamovim sudom.“

„Ako ga sateraš u ćošak, i najbolje izdresiran pas ujeda bez naređenja“, reče Aban.
Keran nešto progunđa, što je bio uobičajen znak da je progutao uvređenost. Aban zavrte
glavom. Šarami su bili prepuni smelih govorancija o časti, ali su u životu njima upravljale strasti,
i retko kad su razmišljali o ičemu izuzev o sadašnjosti. Hoće li razlikovati lučkog upravnika od
stražara?

Na šaram kaov znak, Aban, Keran i Bezuhi mu se pridružiše dok su ratnici izvodili

zarobljenike napolje.

Prvo je izašla skupina žena. Mahom su bile u dugim haljinama od fine tkanine po modi

zelenpredela. Kurvinske, po krazijskim merilima, ali po njihovim sopstvenim čedne. Aban je po
kosi i draguljima video da su ovo žene dobrog odgoja ili dobro udate, navikle na raskoš. Bile su

uglavnom neokaljane, ali ne zahvaljujući milosti ratnika. Džajan će prvi da izabere najmlađe, a
ostale će oficiri razdeliti među sobom.

Nekoliko žena nosilo je muške čakšire. Bile su u modricama, ali im je odeća bila
nedirnuta.

To se nije moglo reći za činske stražare koji su potom promarširali kroz vrata. Muškarce
su, da ih osramote, skinuli dogola, i na leđima im vezali ruke oko drški kopalja. Dal’Šarami su ih
terali napolje nogama, guranjem i kožnim kaiševima.

Ipak, bili su živi. To je ulilo Abanu nadu da su jednom u životu Šarami prevazišli njegova

majušna očekivanja.
Neke žene su užasnuto posmatrale prizor, ali većina je okrenula glave i jecala je. Jedna -

snažna sredovečna žena - posmatrala je sve neumoljivim očima. Na sebi je imala mušku odeću,
ali finog kroja i dobre kakvoće. Ostale žene su se grčevito tiskale uz nju radi utehe.

Dok je Džajan prilazio, ratnici su šutirali činove u kolena da ih obore, pa im čizmama
nasrtali na gola leđa, i pribijali im glave uza zemlju da pokažu kako su poraženi.

„Gde je lučki upravnik?“, oštro zapita Džajan na razumljivom tezanskom, premda sa
stranim naglaskom.

Hasik kleknu pred njega. „Pretražili smo čitavu zgradu, šaram ka. Nema ni traga od njega.
Sigurno se krije među borcima.“

„Ili je utekao“, reče Aban. Hasan ga mrko pogleda, ali nije mogao poreći tu mogućnost.
Džajan nasumice priđe nekom čoveku, pa ga šutnu tako jako da se ovaj svali na leđa.
Grčio se, go i bespomoćan, ali kada mu je Džajan prislonio vrh koplja na srce, lice mu je bilo
prkosno.

„Gde je lučki upravnik?“, zahtevao je odgovor.
Stražar ga pljunu, ali pod lošim uglom, pa pljuvačka pade na njegov rođeni goli stomak.
„Posisaš mi kitu, pustinjski pacove!“

Džajan klimnu glavom Hasiku, koji je sa uživanjem šutirao čoveka među noge sve dok
mu sandale nisu bile krvave i Više se tu nije imalo šta sisati.

„Gde je lučki upravitelj?“, zapita Džajan opet, kada se vriska pretvorila u cviljenje.
„Nosi se u Utrobu!“, zapišta čovek.

Džajan uzdahnu, pa proburazi čoveka kopljem kroz grudi. Onda se okrenu sledećem u
redu; Hasik i ovog šutnu tako da je pao na leđa. Dok je Džajan stajao nad njim, čovek je
neskriveno jecao. „Gde je lučki upravnik?“

Lica izbrazdanog suzama, čovek zastenja kroz zube. Oko njega se po daščanom doku
širila barica. Džajan odskoči unazad, prestravljen i zgrožen. „Bedno pseto!“, zareža, pa zamahnu
kopljem.

„DOSTA!“

Sve oči okrenuše se prema govornici. Žena u finoj muškoj odeći izdvojila se od ostalih i
istupila je. ,Ja sam lučka upravnica Izadora!“

„Gospodarice, ne!“, povika jedan vezan čovek. On pokuša da ustane, ali ga snažan udarac
nogom vrati na zemlju.

Izadora?, pomisli Aban.

Džajan se zasmeja. „Ti?! Žensko?“ On priđe krupnim koracima i zgrabi ženu za vrat.
„Reci mi gde je lučki upravnik da te ne bih zadavio.“

Ženu ovo kao da nije poremetilo; presrela je njegov divljačni pogled. „Rekla sam ti,
pogani divljače, ja sam lučka upravnica.“

Džajan zareža i pojača stisak. Žena je još nekoliko časaka prkosno piljila, ali onda se
zacrvene u licu i bespomoćno cimnu Džajana za ruku.

„Šaram ka!“, pozva Aban.

Sve oči okrenuše se ka njemu; Džajan nije popuštao, već je stiskao ženu za vrat dok su
njoj noge malaksavale. Hevat i Hasik naročito su motrili na njega, spremni da nasrnu na prvi
znak da je u Džajanovoj nemilosti.

Aban, kome nije bilo ispod časti da klekne kad zatreba, hitro se spusti na kolena, ruku i
pogleda prikovanog za drveni dok. „Najčasniji šaram ka, čudni su običaji ljudi iz zelenpredela.
Čuo sam da se lučki upravnik zove Iza. Ova žena, Izadora, možda govori istinu.“

Nije izgovorio reči koje je nasamo već utuvio dečku u glavu. Lučki upravnik mnogo više
vredi živ nego mrtav.

Džajan procenjivački odmeri ženu, pa je pusti. Modra u licu, ona se sruči na daščanu
ulicu, zakašlja se i poče da se bori za vazduh. On uperi koplje u nju.

„Jesi li ti lučki upravnik Iza?“, zapita on oštro. „Znaj, čujem li da si me lagala, nataći ću
na koplje svakog muškarca, ženu i dete u ovom činskom selu.“

„Iza mi je bio otac“, reče žena, „na današnji dan mrtav već šest zima. Ja sam Izadora, i
nakon što smo spalili samrtnu baržu, preuzela sam njegovo mesto.“

Džajan se zagleda u nju, vagajući, ali Aban, koji je motrio i na druge zarobljenike, već je
bio uveren.

„Šaram ka“, reče. „Zauzeo si Dokograd u ime prestola od lobanja. Zar nije vreme da se
diže zastava?“

Džajan ga pogleda. O ovom planu raspravljali su u detalje. „Jeste“, reče on naposletku.
Zaoriše se zovovi roga, i Šarami kopljima poteraše zarobljene činske seljane prema luci
da gledaju kako lučku upravnicu Izadoru teraju do motke za zastavu i prisiljavaju da spusti
laktonsku zastavu - veliki jedrenjak s tri katarke na plavoj pozadini - i digne krazijski barjak sa

ukrštenim kopljima ispred sunca na zalasku.

Bio je to čisto simboličan postupak, ali važan. Džajan je sad mogao da joj poštedi ostatak
pratnje i potvrdi joj položaj činske princeze a da ne ispadne slabić.

„Žensko“, ponovi on. „Ovo sve menja.“

„Sve i ništa, šaram ka“, kaza Aban. „Bio muškarac ili žena, lučki upravnik zna sve što
treba da se zna, poznaje ljude; tvoje postupanje prema njoj imaće uticaja na vlasti u gradu na

jezeru. Neka moćnici misle da će zadržati titule i posede - predaće nam sopstveni narod na tacni.“
„Čemu zauzimati grad ako pustiš činove da ga zadrže?“, zapita Džajan.
„Zbog dažbina“, kaza Hevat.
Aban se pokloni u znak saglasnosti. „Ostavi činovima čamce, nek lome kičmu nad

ribarskim mrežama. Ali kad dođu na tvoje dokove, tri od svakih deset riba pripadaće tebi.“
Džajan zavrte glavom. „Ova upravnica luke može da zadrži titulu, ali riba će biti moja.

Uzeću je za dživu sen.“
„Šaram ka, ovo su divljaci!“, zavika Hevat. „Ne nameravaš valjda zaista da zagadiš svoju

božansku krv kamiljom pišaćkom koja teče činskim venama?“
Džajan slegnu ramenima. „Imam kadžijskog sina i dživu ka da nastavljaju moju lozu. Moj

otac zna kako se krote činovi: isto kao i krazijska plemena. Sjediniš se s njima. Pogrešio je što je
pustio majstoricu Lišu da zadrži titulu pre nego što je prihvatila brak, pa je slobodno mogla da
odbije. Ja neću biti tako blesav.“

Aban se bojažljivo nakašlja. „Šaram ka, moram se složiti s velikim damom Hevatom,
širom Krazije čuvenim po mudrosti. Tvoj otac je priznao majstorici Liši titulu i podario joj je
slobodu iz prostog razloga: samo ako je ta titula zakonita, njene dete bi moglo da nasledi moć od
nje. Ako žena ima samo titulu koju joj ti daš, ti od nje ne dobijaš njenu titulu.“

Džajan zakoluta očima. „Samo trtljaš i brineš, brineš i trtljaš. Vi starci samo to i umete. U
šarak kau ćemo pobediti delanjem.“

Aban se okrenu na drugu stranu da sakrije kolutanje očima, pošto je bio red na Hevata.
„Ionako je prestara.“ Hevat je govorio kao da su mu i same reči pogane na jeziku.
„Dvostruko je starija od tebe, ne bio ja iz plemena Kadžija.“
Džajan slegnu ramenima. „Viđao sam i starije trudnice.“ Oči mu na tren odlutaše ka
Asavi. „Moguće je. Jelda, dama’ting?“
Abanove oči sunuše ka Asavi, čekajući da dama’ting stavi tačku na ovu budalaštinu.
Umesto toga, Asavi klimnu glavom. „Naravno. Šaram kaje mudar. Nema veće sile od
krvi. Ako upravnica luke rodi dete tvoje krvi, grad je tvoj.“
Aban prikri zgranutost. Savet je bio očajan, i produžiće opsadu Laktona za bar nekoliko
meseci. Šta to dama’ting hoće da postigne? Možda namerno podriva Džajana? Aban je ne bi
krivio. Everama mu, rado bi joj pomogao, ali ne ako ne zna plan. Beše navikao da bude igrač, ne
pion.

„Bar me pusti da ja pregovaram oko uslova“, kaza Aban. „Kratko odlaganje, reda radi.
Najviše mesec dana, i mogu postići da...“

„Nema se šta pregovarati i nema razloga za odlaganje“, kaza Džajan. „Ona i svi njeni
posedi pripašće meni. Ugovor potpisujemo noćas, ili ni ona ni njeni dvorani neće dočekati zoru.“

„Ovo će razjariti činove“, reče Aban.
Džajan se naglas nasmeja. „Pa šta? To su činovi, Abane. Oni se ne bore.“

„Da.“ Lučka upravnica Izadora izgovorila je reč kroz plač.
Abanove uhode grozničavo su se trudile da pre ceremonije saznaju o ženi sve što mogu.
Muž joj je, zajedno s još nekima, poginuo štiteći je. Aban je ovo rekao Džajanu s nadom da će joj
glupavi dečko bar dati sedam dana žalosti kao što Evedža propisuje.
No šaram ka se nije dao ubediti. Motrio je ženu kao noćovuk najstariju ovcu u krdu.
Zagrejao se za ideju da je povali iste noći i ništa ga nije moglo pokolebati. Kad je mislio da ga
niko ne gleda, stiskao se kroz odoru.

E, tako je to kad imaš devetnest godina i ukrutiš se na samu pomisao na ženu, vajkao se
Aban. Čak se i ne sećam kakav je osećaj.

Izadora je imala i decu. Dva sina, brodska kapetana na putu za Lakton u trenutku kad je
Džajanova vojska napala. Braniče se od Krazijaca iz sve snage, svesni da će ih Džajan svakako
ubiti kako bi obezbedio titulu svom sinu - ukoliko, uz pomoć Asavinih čini, uspe da ga napravi sa
ženom u poznim godinama.

Njih dvoje pređoše na onu bedu od ugovora. Krazijski bračni ugovor uglavnom popuni
čitav jedan velik svitak. Abanove ćerke potpisivale su dokumenta često duga i po nekoliko
svitaka, i svaka strana potpisivala se pred svedocima.

Džajanov i Izadorin ugovor sastojao se od jedva jednog pasusa. Kao što je i obećao,
Džajan nije pregovarao; uzeo je sve, a Izadori je dao samo titulu - i živote njenih ljudi.

Izadora se sagnu da umoči pero, a Džajan nagnu glavu, diveći se oblini njenih leđa. Opet
se stisnu kroz odoru, a svi, uključujući i samog Hevata, odvratiše poglede, pretvarajući se da nisu
primetili.

U tom času, Izadora napade. Mastilo prsnu po pergamentu kao alagajski gnoj kad se kao
munja okrenula, skočila na Džajana i zabila mu oštro pero za pisanje u oko.

„Ako ikad želiš da pregledaš, prekini da se mrdaš“, obrecnu se Asavi. Retko ko bi se

usudio tim tonom da se obrati mladom šaram kau, ali majka je Džajanu duboko usadila strah od

dama’ting, a Asavi mu je bila kao tetka po svemu, ako ne i po krvi.

Džajan klimnu glavom; škrgutao je zubima, a Asavi mu je tananom srebrnom pincetom
izvlačila i poslednje cepke pera iz oka.

Šaram ka je bio natopljen krvlju, no uglavnom ne sopstvenom. Kada se Džajan konačno
okrenuo od oltara, dahćući i režeći kao životinja, oko iz kog je štrcalo pero neobično malo je
krvarilo.

Isto se nije moglo reći za lučku upravnicu Izadoru. Aban se nije mogao načuditi koliko
krvi stane u ljudsko telo. Hevatove naj’damske sluge danima će čistiti dok Hevan ne bude mogao
zvanično opet osveštati hram kao Everamov i otpočeti s preobraćivanjem činova.

„Izgubim li oko, iskopaću hiljadu činskih“, zakle se Džajan. On zašišta kad je Asavi
duboko zarila alatku. „Čak i ako ga ne izgubim. Dok ja završim, neće preostati nijedan
čovek-riba s dva oka.“

Zdravim okom mrko je gledao Abana, Kerana i Hevata i izazivao ih da mu protivureče.
Izazivao ih da samo i nagoveste kako je za ovo možda sam kriv zato što nije poslušao njihove

savete. Bio je poput psa koji samo gleda koga bi ujeo, ali svi u prostoriji su to znali. Dok je Asavi

radila, gledali su u zemlju i držali jezik za zubima.
Ovo je iskušenje namenjeno samo tebi, šaram ka, pomisli Aban. Prekalićeš se i osnažiti,

ili ćeš samo još više podivljati.
Nije bilo teško pretpostaviti šta je verovatnije. Ako bi iko bio toliko glup da prihvati

opkladu, Aban bi se u celo svoje bogatstvo kladio da će se jezero u proleće crveneti.
„Ako bi popio napitak za spavanje, lakše bi išlo“, reče Asavi.
„NE!“, viknu Džajan, ali ustuknu pred mrkim pogledom koji mu je Asavi uputila u

odgovor na to. „Ne“, reče pribranije i obuzda se. „Prigrliću bol da bih ga zauvek pamtio.“
Asavi ga sumnjičavo pogleda. Za većinu pacijenata, kad dama’ting koriste magiju hora,

prosto nema izbora; nakljukaju ih opijatima kako se ne bi ničeg sećali, a i da ne bi smetali pri
pipavom poslu.

No Džajan je odrastao u palati gde se magija hora neprestano koristila, a otac mu je bio
čuven po tome što odbija opijate dok mu viđaju rane.

„Kako želiš“, reče Asavi, „ali sunce se bliži. Ako pre toga ne pustimo čini u delo, ostaćeš
bez oka.“

Kad je uklonila cepke, Asavi je pažljivo očistila ranu. Džajan je stiskao pesnice i stopala,
ali disao je ravnomerno i nije se mrdao. Asavi mu žiletom obrija obrvu da načini mesta za
simbole.

„U zoru obesite ostatke one kurve ispod nove zastave“, reče Džajan kad se dama’ting
okrenula da pripremi četkicu i boju.

Keran se pokloni. Džajan je očevog učitelja uzeo za savetnika, svestan da će tako još
učvrstiti svoj položaj među ratnicima. „Biće učinjeno, šaram ka.“ Oklevao je načas kad je Asavi
otpočela s poslom. „Pripremiću ljude za slučaj da činovi skupe hrabrosti za napad.“ Bio je to stara
smicalica nastavnika obuke - davao bi neiskusnom kaiju uputstva tako što bi naizgled ispunjavao
naređenja koja je navodno uzimao zdravo za gotovo.

„Šta tu ima da se priprema?“ obrecnu se Džajan. „Videćemo jedra pre nego što priđu
dovoljno da nam zaprete. Dokovi i plićaci crveneće se od krvi.“

Asavi zgrabi Džajana za bradu. „Kad god progovoriš, oslabiš mi simbol, a ja nemam

vremena opet da ih crtam.“
Keran se klanjao i dalje. „Biće kako šaram ka kaže. Poslaću glasnike tvojoj braći na

drumu i zamoliti za pojačanje.“
„Braća mi stižu za nepunih mesec dana“, reče Džajan. „Video sam koliko ovi činovi

vrede. Ponor me odneo ako ne možemo za toliko da odbranimo ovo seoce od njih.“

„Smem li bar da postavim škorpione na dokove?“, zapita Keran.

„Nek budu spremni da izbuše brodove.“ Džajan klimnu glavom.

„Najinog mu crnog srca!“ zavika Asavi, kada joj je klimanjem glave razmazao simbol.

„Svi ljudi s po dva oka, napolje!“
Keran se pokloni još dublje, pa se pomoću čelične opruge odbaci uvis i ispravi se. Aban i

Hevat već su išli ka izlazu, ali Keran ih sustiže i pridrža im vrata.

Džajan je odbijao da spava; izlazak sunca je proveo u šetkanju tamo-amo pored velikog
prozora dok su ga savetnici uzrujano posmatrali. Čak su se i Džarim i Hasik držali na odstojanju.

Šaram kaovo oko bilo je zamagljeno i belo. Video je zamrljane obrise, kao kroz prljav

prozor, ali gotovo ništa više.
Ukotvljeno na obzorju, dvadeset ogromnih laktonskih lađa posmatralo je grad ka kom je

sunce pružalo svoje žarke prste.
Kapetani su nesumnjivo upravo sada kroz durbine opazili ostatke lučke upravnice

zamotane u livreju njene trgovačke kuće, obešene ispod ukrštenih kopalja na krazijskoj zastavi.
Začu se zov roga, i oni zaploviše ka gradu. Na dokovima, Mendinzi koje je Keran poslao
grozničavo su se trudili da postave škorpione.

„Konačno!“ Džajan stisnu pesnicu i potrča prema koplju.
„Ti ne bi trebalo da se boriš“, reče Asavi. „Imaš jedno oko, varaće te vid. Moraš prvo da
se navikneš.“
„Ne bih morao da si me izlečila kako treba“, reče Džajan jetko.
Asavin veo ugnu se prema unutra kada je oštro uvukla dah, ali je spokojno prihvatila
prekor. „Da si pristao na opijate, savršeno bi video na oba. Ovako, spasla sam ti oko. Možda će
damadža uspeti bolje da ga izleći.“
Aban se opet zapita kakvi su joj porivi. Prevazilazi li ovo zaista njenu veštinu, ili je to još

jedan Ineverin pokušaj da zauzda vatrenog sina?

Džajan zgroženo odmahnu prema njoj i s kopljem u ruci se zaputi ka vratima. Dok je
marširao kroz prostoriju za prostorijom, njegova lična straža, Izbaviteljeva koplja, u sve većem
broju mu se okupljala iza leđa.

Kao što je šaram ka i predvideo, imali su dovoljno vremena da okupe disciplinovane

Šarame na pristaništu i obali oko grada pre nego što barke pokušaju da pristanu. Stali su u guste

formacije na dokovima i na plaži, spremni da načine zid od štitova i brane škorpione od
neizbežnih salvi strela pre nego što veći brodovi dovoljno priđu da iskrcaju ljude u luku. Manje
barke krenuće pravo ka obali.

Aban je prelazio durbinom po vodi, brojao lađe, računao i nagađao koliki li su im tovarni
prostori na osnovu onih koje je video na zarobljenim plovilima. Računica ga nije umirila.

„Ako su brodovi sasvim puni“, reče, „Laktonjani mogu da iskrcaju i do deset hiljada ljudi.
Pet puta više nego što mi imamo Šarama.“

Reran pljunu. „Činova, hafite. Ne Šarama. Ne ratnika. Deset hiljada mekušaca kroz usko
grlo luke - ili mogu da gacaju kroz plićak. Sravnićemo ih sa zemljom. Po desetorica će pasti za
svaku dasku dokova koju zauzmu.“

„Nadajmo se onda da će ih izdati hrabrost pre nego što se probiju“, reče Aban. „Možda je
vreme da pošaljemo po pojačanje.“

„Šaram ka je zabranio“, reče Reran. „Gospodaru, previše brineš. Ovo su najbolji krazijski
ratnici. Čak i na otvorenom bojnom polju računao bih da će svaki Šaram poseći po deset
ljudi-riba.“

„Naravno“, reče Aban. „Šarami broje tako što dodaju nule na prste ruku i nogu.“
Reran ga prostreli pogledom, a Aban mu uzvrati istom merom. „Ne zaboravi ko je gazda

samo zato što si u milosti kod šaram kaa, Rerane. Našao sam te u barici pišaćke koja je smrdela
na kuži; da nisam utrošio dragocenu vodu i oprao te, još bi bio tamo.“

Reran duboko udahnu i pokloni se. „Nisam zaboravio svoju zakletvu tebi, hafite.“

„Napali smo Dokograd zbog žetvenog desetka“, reče Aban kao da se obraća detetu. „Sve
ostalo je sporedno. Bez njega ljudi će nam na zimu pomreti od gladi. Jedva smo i počeli da ga
prebrojavamo; treba da ga prebacimo u zaštićene silose, a nismo ni blizu. Onaj mali glupak
dovodi nam ćar u opasnost; oprosti, ali nisam raspoložen da slušam šaramsko hvalisanje. Džajan
je bez potrebe izazvao brojčano nadmoćne dušmane na napad, iako je vreme bilo na našoj strani -
mogli smo celu zimu čekati da izmirimo ljude-ribe.“

Reran uzdahnu. „On želi veličanstvenu pobedu, kao potporu za svoje pretenzije na očev
presto.“

„Cela Rrazija želi isto to“, reče Aban. „Džajan nikad u životu nije nikoga zadivio ili bi
već bio na prestolu od lobanja.“

„To jednom vođi nije izgovor za brzoplete postupke.“ Reran namignu. „Nisam poslao po
pojačanje, ali jesam poručio Džajanovoj polubraći kako se spremamo da se uhvatimo ukoštac s
neprijateljima. Izbaviteljevi sinovi iznad svega žude za slavom. Doći će i bez naređenja.“

Aban se sećao kako ga je, kao malog, Keran bez mnogo razmišljanja tukao u pokušaju da
ga na silu ugura u šaramski kalup. Aban je tada mrzeo Kerana i bio je prestravljen od njega.

Nikad nije ni sanjao da će jednog dana tom čoveku zapovedati, a kamoli da će mu se on zapravo

dopadati.

Kada su se barke približile dovoljno za škorpionsku vatru, on se okrenu nazad prozoru.

Džajan dade znak, i tim Mendinga koji je upravljao oružjem poče da izvikuje brojke i podešava
napon, ciljajući prema nebu; dvadeset projektila, većih i težih od šaramskih kopalja, polete poput
strela. Uspinjali su se u nebo, tamni i zlokobni, pa stigli do vrhunca putanje i u luku zaokrenuli

naniže. Aban je podesio durbin i posmatrao je učinak.
Nije bio naročito upečatljiv.
Mendinški škorpioni mogli su peščanog demona u jurišu da pretvore u jastuče za

pribadače s razdaljine od četiristo metara, a to je dvostruko više od dometa strelaca. Timovi su

bili veoma brzi i punili su oružje pre nego što bi prvi projektili pogodili metu.

Ili je promašili.

Šest strela palo je u vodu a da nije nanelo nikakvu štetu. Jedna je okrznula ogradu broda.
Jedna je prošla kroz neprijateljsko jedro i malčice ga pocepala, ali to nije čak ni usporilo plovilo.
Dve su se bezopasno odbile o bokove neprijateljskih brodova.

Timovi su opet podesili oružje i opalili, sa sličnim posledicama.
„Šta, kog mu ponora, nije u redu sa ovim budalama?“, oštro zapita Aban. „Čitavo pleme
im zna jednu jedinu veštinu! Mending koji ne ume da nišani ne vredi ni koliko govno na sandali.“
Keran zaškilji, tumačeći gestikulaciju ljudi na dokovima. „To je od ovog poganog
vremena. U Pustinjskom Koplju nikad nije bilo problema, ali otkako smo došli u zelenpredele,
otkrili smo da vlaga i hladnoća ne gode oprugama škorpiona.“
Aban ga pogleda. „Molim te reci mi da se šališ.“ Keran mrko odmahnu glavom.
Među Mendinzima je zavladala pometnja, a laktonski brodovi sve više su se primicali.
Kada su se ovi našli u dometu lukova, osmatrači dunuše u rogove, i Šarami se istog trenutka
vratiše u formaciju i dignuše štitove, spojene poput zmijskih krljušti.

Strele su pljuštale po štitovima kao kiša, i mahom se raspadale u iverje ili se odbijale, ali
neke su, uzdrhtale, pogađale metu. Tu i tamo ljudi sa strelama u podlakticama bolno su jaukali.

U drugoj ruci su držali spremna koplja. Za samo nekoliko časaka lađe će pristati uz
dokove. Sačekaće dok paljba iz lukova ne prođe, a onda će napustiti formaciju sa štitovima i
satrti napadače dok se iskrcavaju.

Ipak, na ratnike je padala salva za salvom, i sve više strela probijalo je štitove ili se
provlačilo kroz procepe koji su se stvarali u krljuštima kako bi ko bio pogođen.

Aban diže pogled i vide da su brodovi stali, blizu taman koliko da im dokovi budu u

dometu.

„Kukavice!“, frknu Keran. „Plaše se da se bore s nama kao ljudi.“
„To samo znači da su pametniji od nas!“, kaza Aban. „Moraćemo nekako da se
prilagodimo ako hoćemo da preživimo dok šaram kaova braća ne stignu s pojačanjem.“
Laktonjani su na palube postavili dugoruke kamenobacače. Začu se duvanje u rog i svi
odapeše u istom trenutku; burići u luku poleteše na Šarame, slepe u formaciji.
Projektili se razleteše i opakom tečnošću zasuše štitove ispreklapane poput krljušti. Kada
neprijateljski bacač ispali loptu gorućeg katrana, Abanu se zgrči želudac od užasa.
Lopta pogodi samo jednu skupinu Šarama, ali tečna demonvatra - još jedna tajna travarici
iz zelenpredela - buknu u belom usijanju; činilo se da skakuće duž dokova, a i najmanji komadić
žara ili iskra zapalili bi štitove natopljene paklenom tvari. Ljudi su vrištali, vatra je curila kroz
procepe i pljuštala po njima kao kiselina. Formacije se raspadoše; jureći ka vodi, zapaljeni su
gurali - i potpaljivali - sadruge.

Taman na vreme za još jednu pogubnu salvu strela s neprijateljskih brodova. Pogodila je

na stotine ljudi, koji više nisu bili u formaciji.
„Od ovoga će pre ispasti Džajanova sramota nego pobeda“, kaza Aban. Keran klimnu

glavom, a Aban uto poče da računa koliko žetvenog desetka može da izvuče iz grada pre nego što
ovaj bude osvojen.

Mnogi su pali na daščanu podlogu, i po njima zapljušta još burića demonske vatre; oganj
se širio tako brzo da se činilo kako čitava daščana ulica plamti, a vatra je hitro napredovala prema
mestu odakle su oni posmatrali.

Strela probi durbin i za svega nekoliko centimetara promaši Abana. On hitro sklopi

napravu. „Vreme je za polazak. Daj znak Stotini da skupe koliko god mogu kola sa žitom. Idemo
Glasničkim drumom u susret pojačanju.“

Keran diže štit da zakloni Abana. „Šaram kau se to neće dopasti.“
„Šaram ka ionako misli da su hafiti kukavice“, reče Aban, žureći ka vratima koliko god
mu je štaka dozvoljavala. „Ovo mu nikako neće promeniti mišljenje.“
Keran je delovao zabrinuto i blago razdraženo. Nastavnik obuke je davao sve od sebe da

pretvori Stotinu u ratnike koji se mogu meriti sa svakim Šaramom, i zaista, bili su na veoma

dobrom putu. Ovim neće izbiti na dobar glas, ali važnije je živ umaći. Aban bi radije gledao
hiljadu Šarama kako gine nego stavio na kocku ijednog od Stotinu u besmislenoj bici.

Dok su stigli do ulice, dima i vatre je već bilo u izobilju, ali Džajan nije bio poražen. Pod
pretnjom kopljima njegovi ljudi okupili su na stotine Dokograđana i poterali ih u pristanište, gde
su se ovi preplašeno tiskali jedni uz druge.

„Mali bar nije potpuni glupak“, reče Aban. „Ako neprijatelji ovo vide...“
Činilo se da vide, jer kiša strela prestade, iako su Mendinzi počeli da uzvraćaju paljbu.
Timovi na škorpionima još su se mučili, ali popravljali su se. Bacači su počeli da ispaljuju
zapaljeni katran na neprijateljska jedra, a i šaramski strelci naplatili su svoje.

„Već bežiš, hafite?“ reče Džajan, prilazeći im u pratnji poručnika i telohranitelja.
„Čudi me što te ovde vidim, šaram ka“, reče Aban. „Očekivao bih se da ćeš stajati napred,
na dokovima, spreman da odbijaš napadače.“
„Ubiću ih stotinu kad kukavice konačno siđu s brodova“, reče Džajan. „Dotad će i
Mendinzi poslužiti.“

Aban pogleda u laktonska plovila; činilo se da im odgovara da bezbedno plutaju na ivici
dometa strela. Vatra iz katapulta i dalje je pljuštala po svim nezaštićenim delovima luke.

„Brodovi“, povika Aban, petljajući oko durbina i okrećući se prema onom kraju
pristaništa gde su držali zarobljena plovila. Činilo se da možda još ima vremena. Laktonjani im
još ne behu napali dragocene lađe; na palubama se nešto kretalo.

„Brzo!“, reče on Keranu. „Moramo da ih nakvasimo pre...“
No tada je podesio žižu durbina i video da to na palubama nije red ljudi s kofom za

gašenje požara, već laktonski mornari, mahom nagi do pojasa i mokri; grozničavo su odvezivali
palamare i razvijali jedra.

Bilo je tu i lukonoša; čim su ih Šarami primetili, ovi pripucaše kako bi dobili još
dragocenog vremena da preseku konopce.

Prvi je isplovio najveći i najbolji brod. Na zastavi je imao žensku priliku zagledanu u
daljinu, a iza nje je stajao muškarac oborene glave, s cvetom u ruci.

Dokograđani zaklicaše. „Kapetanica Delija se vratila po Gospodsku tugu!“, zavika jedan.
„Znao sam da je neće ostaviti u rukama pustinjskih pacova!“ On prinese prste usnama i prodorno
zviznu. „Tako je, kapetanice! Plovi, plovi!“

Džajan lično proburazi čoveka, a telohranitelji su drškama kopalja tukli svakoga ko bi se
usudio da kliče, ali šteta je već bila nepopravljiva. Još dva velika zarobljena broda isploviše;
mornari su podvriskivali i u odlasku pokazivali Šaramima gole zadnjice.

Ratnici poskakaše na preostala plovila kako ne bi izgubili više nijedno. Mornari se nisu ni

trudili da se bore - porazbijali bi burad ulja i zapalili je, pa poskakali s broda i zaplivali ka

čunovima u blizini. Šarami, od kojih niko nije znao da pliva, gađali su ih kopljima, ali to nije
imalo nikakav učinak. U daljini, ostala laktonska plovila prestala su s paljbom, prihvatila klicanje
i okrenula na drugu stranu. Šest se usidrilo na pola puta, a ostali su otplovili natrag, u grad na

jezeru.

Džajan se osvrnu, osmotri izgubljene lađe, ranjene Šarame i uništene dokove. Aban nije
čekao da vidi na kome će šaram ka iskaliti bes, već se hitro izgubio odatle.

„Ovo je potpuna propast“, reče Keran.

„Još imamo žetveni desetak“, kaza Aban. „To će morati da bude dovoljno dok na silu ne
utuvimo šaram kau malo mudrosti u glavu.

„Pošalji ljude da zauzmu neko skladište gde možemo da se utvrdimo i napravimo štab“,
dodade. „Bićemo mi ovde dugo.“