Peter V. Brett - Demonski ciklus - 4. Presto od lobanja

Dečak povika:
„Ne mogu; pao sam!“,
A glas mu odjeknu kroz noć.

Zbog njegovog krika
U pomoć krenuo sam,
Ali glasnik mi ne dade poć’.

„Šta vredi da mreš?“,
upita me, mrk.
„Jer samo se smrti sad nadati smeš.

Pomoći nećeš
Protiv utrobnih kandži,
Već i sam lovina postaćeš.“

Udarih ga snažno,
Dograbih koplje
I zaleteh se preko čini.

Mahnit beše juriš,
Strah mi snagu uli
Pre no rastrgnu malog u divljini.

Viknuh: „Drž’ se!“
Zatrčah se k njemu.
„Srce nek ti nimalo ne zebe!

Ako te noge ne drže
Da u bezbednost dođeš,
Doneću ja čini do tebe!“

Stigoh ubrzo,
Al’ ipak prekasno,
Jer utrobnici već behu naokolo.

Mnogi se demon navrzo,
Ja radio užurbano,
Urezivao simbole u tlo golo.

Gromka rika
Odjeknu u noći
I stvori se demon od sedam metara.

Strašnoga lika
I pred takvom moći
Koplje mi nije vredelo ni pet para.

Rogovi poput čvrstih kopalja!
Kandža ko moja ruka duga!
U oklopu tvrdom i crnom!

Kao lavina,
Kô najgora kuga
Stvor je tada nasrno.

Dečak vrisnu od strave
I zgrabi me za nogu
Dok sam crtao poslednji simbol.

Sevnuše čini prave,
Tvorčev dar,
Jedine koje demonima nanose bol.

Neki će vam reći
Kako sunce samo
Može demonu glave da dođe.

Te sam noći naučio
Da to može i čovek,
A demon Jednoruki nauči to, takođe.

Ove poslednje reći zariše se Rodžeru u sećanje i on iznenada shvati zašto mu je priča
toliko poznata. Koliko je puta Arlen pričao o jednorukom kamenom demonu koji ga je sledio
godinama nakon što mu je on, kao dečak, odsekao ruku? Kolika je verovatnoća da se ista priča
odigra dvaput na drumu do Milna?

Kirin završi razmetljivo, i širom salona usledi pljesak, ali zvuk je osetno nedostajao iz
Džejsinovog ugla i oko vojvodine grupe.

Rodžer je pljeskao glasno i polako, s namerom da se zvuk odbije od visoke zasvođene
tavanice. Nastavio je kad je ostatak aplauza zamro, i sve oči se okrenuše ka njemu.

„Krasna priča“, čestita mu Rodžer glasno. „Premda sam poznavao čoveka koji ju je
pripovedao drugačije.“

„Je li?“, zapita Kirin s visine; prepoznao je izazov. „A koga to?“
„Arlena Stoga“, kaza Rodžer, i na to ime prostorijom se pronese žamor.
Izigravajući nevericu, on pogleda u Kirina dok je čoveku sva boja nestajala s lica. „Tebi
je, valjda, jasno da je dečak u tvojoj pesmi izrastao u Iscrtanog Čoveka glavom i bradom?“
„Ne sećam se žonglera u toj priči“, reče Džared, i na to se nadiže još žagora. „’Oćete da
čujete sad jednu istinitu priču?“ On pljesnu Rodžera po leđima i odbaci ga korak unapred.
„Rodžeru, zasviraj Bitku za Drvosečinu Uvalu!“
Tamos zagnjuri glavu u ruke. Rodžer se okrenu i pokloni se Rajnbeku isto onako kao
Kirin. „Vaša milosti, ne moram...“
„Već je sviraju u svakoj pivnici odavde do Milna“, reče Rajnbek i odmahnu rukom.
„Možemo vala da je čujemo i od tvorca.“ Rodžer proguta knedlu, ali izvadi violinu i zasvira.
Drvosečina Uvala je poklekla
Kad je shrva oboljenje neko
I odnese čuvenu travarku Brunu

Dok joj je šegrtkinja bila daleko.
Niko se nije dao u beg
Svi su ustali i sledili, lani,
I ubijali su demone u noći,
Kad u Uvalu dođe Čovek Iscrtani.

U Utvrdi Anžije, daleko na severu,
Liša je dobila vesti zle,
Mentorka joj je mrtva, otac bolestan
A ona na nedelju dana puta od Uvale.
Niko se nije dao u beg
Svi su ustali i sledili, lani,
I ubijali su demone u noći,
Kad u Uvalu dođe Čovek Iscrtani.

Ne nađe nikog da je vodi kroz golu noć,
Samo žonglera s putnim činima
Koje nisu mogle odbiti razbojnike
Kako su činile sa utrobnicima.
Niko se nije dao u beg
Svi su ustali i sledili, lani,
I ubijali su demone u noći,
Kad u Uvalu dođe Čovek Iscrtani.

Polumrtvi, bez konja, bez pribežišta
Dok demoni bljuju plamene jezike
Susreli su čoveka tetovirane kože
Što golim rukama ubija utrobnike.
Niko se nije dao u beg
Svi su ustali i sledili, lani,
I ubijali su demone u noći,
Kad u Uvalu dođe Čovek Iscrtani.

Kad stigoše, Uvala beše sravnjena,
Ni simbol na simbolu nije ostao
I dobar deo naroda što tu je živeo,
sad je na leđima mrtav ležao.
Niko se nije dao u beg
Svi su ustali i sledili, lani,
I ubijali su demone u noći,
Kad u Uvalu dođe Čovek Iscrtani.

Iscrtani Čovek odagna očaj,
Reče: U borbu ćete za mnom poći
Dočekaćemo zoru ako svi stanemo
Rame uz rame u goloj noći.
Niko se nije dao u beg

Svi su ustali i sledili, lani,
I ubijali su demone u noći,
Kad u Uvalu dođe Čovek Iscrtani.

Cele noći borili su se sekirom, kopljem,
mesarskim nožem i štitom, bez reći,
Dok je Liša slabe i bolesne,
Nosila u svetu kuću da ih leći.
Niko se nije dao u beg
Svi su ustali i sledili, lani,
I ubijali su demone u noći,
Kad u Uvalu dođe Čovek Iscrtani.

Uvalci su zaštitili svoje bližnje,
Demoni su u noći padali ko snoplje;
Postoji razlog što se to bojno polje
Sad zove Utrobničko groblje.
Niko se nije dao u beg
Svi su ustali i sledili, lani,
I ubijali su demone u noći,
Kad u Uvalu dođe Čovek Iscrtani.

Ako neko pita što, kad sunce zađe,
Demoni drhte u strahu od pogibelji
Uvalci će mu iskreno reći:
Zato što smo svi mi Izbavitelji.
Niko se nije dao u beg
Svi su ustali i sledili, lani,
I ubijali su demone u noći,
Kad u Uvalu dođe Čovek Iscrtani.

Kako je pesma odmicala, Kirin kao da se sve više i više grčio. Džared je urlao refren
zajedno s Rodžerom, a i ostali u sobi priključili su se pevanju. Dok su stigli do kraja, milnski telal
više nije izgledao onako oholo.

Na kraju Rodžerove pesme pljesak je bio glasniji, a svetinu je, prodornim zvižducima,
glasnim pljeskanjem i klicanjem, predvodio Džared. Tamos mu se pridruži, a čak i njegova braća
učtivo zatapšaše, izuzev pastira Petera, koji je samo srkutao vino.

No iz Džejsinovog ugla zračila je tišina sve dok ostatak nije zamro, a onda i on poče
lagano da pljeska i zaputi se ka sredini sobe.

„Vaša milosti..poče.
„Ne sad, Džejsine“, prekide ga Rajnbek i odmahnu. „Bilo nam je, mislim, dosta pevanja
za jedno veče.“
Džejsin razjapi vilicu, a Rodžer mu uputi munjevit osmeh. „Noćas nisi ni Trećerazredni,
a? Možda ćemo te odsad pa nadalje zvati Džejsin Beznastupni.“ Pre nego što je telal stigao išta
da kaže, Rodžer mu okrenu leđa i vrati se vojvodinoj sviti.
„A gde je taj ’Iscrtani Čovek’?“ Peterova usta činila je jedna stegnuta linija. Nikakvo
čudo, pošto je Arlen Stog predstavljao neposredan izazov njegovoj vlasti. Ako bi Arlena otvoreno
priznali za Izbavitelja, Peterov položaj na čelu anžijske crkve bio bi u praksi potpuno beznačajan.

„Pao s litice zajedno s demonom iz pustinje, kao što sam vam pisao u pismima“, kaza
Tamos istog časa. „Bio sam prisutan, i otada nisam čuo nijednu verodostojnu priču da ga je iko
video.“

„Vratiće se on“, kaza Džared, nesvestan pogleda kojim ga je Tamos prostrelio, kao i
Peterovog nabusitog pućenja. „Sigurno, kao što sunce sigurno izlazi.“

„Ti, dakle, veruješ da je on Izbavitelj?“ oštro zapita Peter.
Svuda oko njih drugi razgovori utihnuše; svi u sobi čekali su Džaredov odgovor. Čak i
Džared je primetio i shvatio je da od njegovih reći možda zavise odnosi između Uvalske
grofovije i Anžijea.
„Za mene i moje bližnje je bio“, reče Džared naposletku. „Svet se menja, nema šta, a sve
je počelo od njega.“ On diže glavu i pogleda Petera u oči tako žestoko da čak i pastir skrenu mrki
pogled. „Ali poznajem Arlena Stoga. Neće taj presto. Neće ni da priča ljudima kako da žive svoj
život. Arlenu je samo stalo do ubijanja demona, a s tim valjda svako može da se poistoveti.“
„Tako je!“, reče Tamos glasno i diže čašu. Sva braća iznenađeno se osvrnuše ka njemu,
ali grof je gledao samo u Džareda i izbegavao je njihovo piljenje. Ostatak prostorije odgovorio je
nagonski - digao je čaše i zaklicao.
Rajnbek, Mikejl i Peter nanjušili su sveopšte raspoloženje, pa sa izvežbanim osmesima
otpiše uz zdravicu, ali Rodžer je osećao da se iza svega toga krije nelagodnost.

Liša se sve vreme iščuđavala koliko Arejn majstorski izigrava gegucavu staricu. S jedne
strane je držala Lišu podruku, a s druge Melni, i nije se samo pretvarala, već se zaista i oslanjala
na njih.

Nije se moglo poreći da taktika deluje. Svi muškarci na dvoru, od najsitnijeg kuhinjskog
pomoćnika do samog Rajnbeka, izvežbano su skakali na svaku njenu reč kako se starica ne bi
naprezala i iscrpljivala prelazeći preko sobe.

Liša u prolazu pogleda u Tamosa, ali grof se pravio da ne primećuje.
Ništa nije sređeno, podseti ona samu sebe. Ne dok se ne pomirim s Tamosom. Ona bi bolje
od svih trebalo da zna da majčini dogovori o braku ništa ne vrede bez detetovog pristanka.
Vonda je čuvala vrata. „Daj da se starica osloni na tu veličanstvenu ruku.“
„Da, mati“, reče Vonda. Melni se odmače sa uvežbanom lakoćom i sa osmehom stade na
čelo gomile žena u hodniku, pa ih povede u večernji salon.
Pri kraju hodnika, u stavu mirno su stajale dve krupne žene, svaka s po jedne strane
ogromnih vratnica. Bile su odevene gotovo istovetno kao Vonda, i preko odeće su nosile odore
bez rukava sa Arejninim grbom. Bile su nenaoružane, ali nije se ni činilo da im treba oružje kako
bi odbijale većinu nepoželjnih posetilaca. Kada su pošle da otvore dveri, Liša nazre kratke batine
pripasane pozadi, ali prikrivene pod komotnim odorama.

Kad im je Arejn prišla, salutirale su, ali nisu skidale pogleda s Vonde.
„Dušo, u Anžijeu si postala maltene legendarna“, reče Arejn Vondi. „Od tvoje prošle
posete, unela sam nekoliko izmena u dvorsku stražu.“

Na drugoj strani, drugi par žena zatvori vratnice, ali ove su na sebi imale lakiran drveni

oklop i nosile su koplja.
Ne obraćajući pažnju na nelagodnost na Vondinom licu, Arejn se okrenu Amanvi i Sikvi.

Opet na Lišino iznenađenje, ona bez po muke pređe na krazijski. „Mir, sestre, skinite velove. U
ženskom smo krilu palate. Kroz ova vrata nije dozvoljen prolaz nijednom muškarcu.“

Amanva se nakloni, pa skide besprekorno beo veo i razmota maramu s glave. Sikva je

sledila njen primer. Pošto je bila neudata, Kendal nije pokrivala lice, ali nosila je kosu umotanu u

žonglersku maramu, koju sada skide i pokloni se.

Dok se Arejn usteturala uz stepenice i niz hodnik, salon je već bio pun dvoranki. Žene su
pile i izležavale se, raspravljale o umetnosti, muzici, pozorištu i poeziji. Princeza Lorejn

predsedavala je nad svitom žena, baš kao i vojvotkinja Melni; napetost između ove dve grupe
mogla se rukom napipati.

Po sredini prostorije trio žonglerki u dvorskim, telalskim šarenim odelima izvodio je

tačku. Dve, mlade i lepe, svirale su harfu i ispunjavale prostorije umirujućim zvucima.
Treća je bila starija, i raskrupnjala. Zakrpe od šarenog somota vezenog zlatom bile su na

haljini raspoređene u mekim, otmenim linijama. Glas joj je prožimao sobu, stručno se odbijao od
zidova i tavanice načinjenih tako da ga pojačaju u sredini prostorije. Visoka sopranska arija bila
je iz Reptilskog jezika, opere o legendarnom glasniku Džeku Reptilskom Jeziku, koji je mogao da

razgovara s demonima i obožavao je da im priređuje zvrčke.
Amanva prikova pogled na pevačicu onako oštro, poput grabljivice, kako su Krazijke to

umele, a Sikva i Kendal kao jedna okrenuše glave u istom pravcu, nalik na jato ptica koje skladno

zaokreću u letu.
Amanva i Sikva malčice digoše glave i promrdaše prstima; dok su posmatrale žonglerku,

razgovarale su tajnim jezikom znakova. Liša još nije imala pojma šta pokreti znače, ali iz
iskustva je znala da Krazijke prstima i izrazima lica vode zamršene razgovore, baš kao i recima.

Pretvarajući se da namešta kosu, Liša stavi minđušu prekrivenu simbolima. Beše to
malecna srebrna školjka, ukalupljena oko izuvijanog komada sasušene usne hrskavice plamenog

demona.

Ona malčice nakrenu glavu i uprkos muzici naču Kendalin šapat. „Ko je ono?“
Sikva se nagnu ka Kendal, i jedva i dahnu reči devojci na uvo, ali Liša je pomoću
minđuše čula sve. „Ubica majstora Džejkoba.“
Liši se stegnu želudac. Posle zločina, ona je pisala izveštaj za gradsku stražu. Liša se
ponosila preciznim pamćenjem, ali bio je to mač s dve oštrice; u mislima joj sevnu slika
Džejkobovog nateklog, krvavog tela, kostiju izlomljenih kao pruće za potpalu. Neko ga je golim
rukama prebio na smrt.

Po veličini modrica Liša je uvek pretpostavljala da je ubica bio muškarac. Džejkob je na
ramenu imao purpuran otisak šake gde ga je napadač ščepao kako bi ga privukao k sebi dok ga
udara. Liša se sećala kako je izmerila sopstveni dlan i uporedila ga s njim - kao dete kad se poredi
sa odraslim čovekom.

Jedan pogled na krupne šake pevačice, međutim, i znala je.
„Šta ćemo da radimo?“, šapnu Kendal.
„Ništa osim ako dama’ting nešto ne naredi”, reče Sikva. „Ova žena je našem mužu dužnik
u krvi, ali dok on ne reši da naplati dugove, moramo trpeti.”

Vala, Utrobe mi, ne moramo, pomisli Liša.

„Tvorca mi, puca mi glava od ovog pevanja“, reče ona. Ne glasno, ali ni tiho.
Arejn istog časa primeti. „Seli, dosta ćurlikanja!“
Žonglerka je bila udahnula veliku količinu vazduha, spremajući se za sledeću strofu, ali
umesto toga se zagrcnu njime, i strašno se zakašlja. U pokušaju da se pribere, ona se tresnu

pesnicom u grudi; iza nje Liša ču Kendalin tih kikot.
Liša progovori glasnije. „Ako je gospama u vašem salonu podjednako muka kao meni od

još jednog te istog izvođenja Reptilskog jezika, Vaša milosti, možda bi nas princeza Amanva
počastvovala nečim novijim.“ Ona zirnu ka Amanvi, čije su se oči blistale od zahvalnosti.

Kad Arejn klimnu glavom, Amanva i njene džive sen ustremiše se na nesrećnu dvorsku
trupu i nateraše ih da se nezgrapno odgegaju iz sredine sobe.

Kendal je izvadila violinu i, zagrevanja radi, odsvirala nekoliko tonova dok se Amanva

obraćala svetini.
„U davno prošlim danima, moj narod je muzikom rasterivao alagaije, i skretao ih s

njihovog grešnog cilja.“ Njen dobro uvežban glas lako je ovladao akustikom prostorije, a od
naglaska, ustalasanog i melodičnog, svetinu podiđoše žmarci, i ona prikova pažnju svima, čak i
svrgnutim žonglerkama.

„Vreme je“, reče Amanva, „da vratimo tu moć svoj Everamovoj deci. Dobro slušajte.“
S tim rečima ona zapeva, a Sikva i Kendal pustiše glasove i pridružiše joj se; njih tri bile
su gotovo isto onako moćne same kao i s Rodžerom na čelu. Pesma je bila na krazijskom, ali
melodija ih je sve zbližila, ušuškala, i uskoro je videla žene po celoj sobi kako izgovaraju refren
najbolje što mogu, uzbuđenih lica, dok su se prisećale lekcija pustinjskog jezika iz detinjstva.
A u ćošku, Seli je stajala skrštenih ruku i ceptela.

DVADESETO POGLAVLJE
BRATSKO SUPARNIŠTVO

333. P.P.
Zima

Rodžeru je bubnjalo u glavi kad ga je Sikva prodrmala da ga probudi. Jedva se sećao kako
se doteturao u svoje odaje i upuzao u krevet pored nje. Amanva i Kendal imale su svoje sobe u
njihovim odajama. Rodžer pogleda ka prozoru. Još je bio mrak.

„Tvorca mu, koja je poganija toliko hitna?“ zapita. „Osim ako su demoni probili zidove,
nameravam da spavam do podneva.“

„Ne možeš“, reče Sikva. „Ispred čeka vojvodin sluga. U zoru krećete u lov.“
„Noći mu“, progunđa Rodžer i protrlja se po licu. Potpuno je zaboravio. „Reci mu da ću
uskoro.“
Dok je on navukao odeću, već su mu odozdo poslali poslužavnik s doručkom, ali Rodžer
samo dograbi zemičku na putu ka vratima.
„Mužu, moraš jesti“, reče Sikva.
Rodžer odmahnu rukom na ovu pomisao. „Idem u lov s vojvodom Rajnbekom. Veruj mi,
biće hrane u izobilju. Po svoj prilici ću se vratiti deblji za kilogram-dva, i ne od divljači.“
Sikva ga radoznalo pogleda. „Kad Šarami idu u lov, nose samo vodu. Tako se oprobavaju
u preživljavanju.“
Rodžer se nasmeja. „Tako je i kod mnogih severnjaka. Ali visoko plemstvo lovi iz
zabave. Ako vojvodine sluge doteraju jelena njemu pred luk - i on uspe da ustreli njega, a ne njih
- kuvari će napraviti dvorsku gozbu, jašta, ali lovačke kuće su svejedno pune zaliha koje bi
prehranile celu vojsku - za svaki slučaj.“
On je poljubi, a Amanvu i Kendal ostavi u krevetima, pa se zaputi prema štalama u
potrazi za Džaredom.
Imao je sreće i čuo je Džejsina pre nego što ga je video, pa šmugnuo u nišu, sakrio se u
send kipa Rajnbeka Prvog i tu čekao da prođe.
„Nije valjda da su onaj milnski fićfirić i pogani Polušaka pozvani, a ja ne“, zareža
Džejsin.
„Mali, ne deri se“, obrecnu se Dženson. Poniznog tona kojim se obraćao vladajućoj
porodici i posetiocima nije bilo ni od korova. Rodžer ovaj ton ne beše čuo već neko vreme, ali
dobro ga je poznavao. Dženson ga je često koristio u poslednjim danima Arikove službe vojvodi.
„Rajnbek ne želi da te vodi u lov i to je sve što treba da znaš. Imaš sreće ako uopšte zadržiš
položaj posle ovog džumbusa na putu na jug.“
„Sam si mi rekao da naredim vojnicima da isteruju skitnice iz karavanskih postaja“, reče
Džejsin, spustivši glas do grubog šapata.
„Nisam ti rekao da se hvališeš time pred Uvalcima“, kaza Dženson, „i još jednom li i
zucneš o mom naređenju, zaviću sestru u crno, a biće to mala cena da se otarasim glavobolja koje
mi priređuješ.“
Džejsin je odgovor mudro zadržao za sebe, i časak kasnije pozvaše ministra da se
pozabavi nečim u vezi s vojvodinim odlaskom. Rodžer se išećka u hodnik, zviždućući vedru
melodiju. Džejsin diže pogled i natušti se.
„Šteta što ne ideš s nama“, reče Rodžer u prolazu.
Džejsin ga dograbi za ruke i snažno ga pribi uza zid. Nije bio div kao Džared, ali je bio

snažniji i viši od Rodžera. „Mislio sam da si naučio da me ne ljutiš, bogalju, ali valjalo bi te,
izgleda podsetiti...“

Rodžer snažno nagazi Džejsinu na stopalo, pa obrnu podlaktice u jednostavnom potezu
šaraska i otarasi se telalovog stiska. On lako izvi ručni zglob, uhvati nož u šaku i prisloni vršak
Džejsinu pod grlo.

„Ne plašim te se više, Beznastupni“, siknu Rodžer. On pritisnu nož i pusti kap krvi.
Džejsinovo lice iz ružičastog pređe u snežnobelo. „Ne bi se ti usudio...“
Jačim pritiskom Rodžer mu preseče reči. „Misliš da sam zaboravio šta si mi uradio? I šta
si uradio Džejkobu? Samo mi daj neki izgovor, preklinjem te.“
„Šta se ovde događa?“
Kao jedan, Rodžer i Džejsin se okrenuše da vide ko je progovorio, a Rodžer se izvi tako
da je zaklonio sečivo, pa ga smota u rukav. U hodniku je stajao lord Dženson i obojicu ih streljao
pogledom. Rodžer nije mislio da je ovaj video nož, ali nije mogao znati zasigurno. Nije, doduše,

ni bitno ako ga Džejsin optuži i pokaže ubod na grlu.

No Džejsin se osmehnu i raširi ruke. „Ništa, ujko. Samo neka stara razmirica.“
Dženson suzi oči. „Rešavajte to neki drugi put. Majstore Polušako, Njegova milost te
čeka.“
Rodžer se pokloni. „Naravno, ministre.“

„Drugi put“, saglasi se Džejsin, pa se okrenu na peti i otrupka nazad u palatu.

„Polušako!“, doviknu Rajnbek kad je Rodžer stigao u štalu. Nije se dalo ustanoviti je li
još pijan od sinoć ili se iznova nacvrcao, ali jedva da je bilo i svanulo, a već je zaplitao jezikom, a
mešina u paževim rukama bila je jedva polupuna.

„Nećeš valjda u tome u lov“, reče Peter i zakrivljenim štapom, koji mu je u isto vreme
služio i kao jahački bič, pokaza na Rodžerovo šareno žonglersko odelo. Pastir se iz svečane odore
presvukao u zelenosmeđe jahaće odelo od fine svile i jelenske kože, sa zlatom izvezenim
zakrivljenim štapom na lepom vunenom mundiru.

Rodžer pogleda u sopstvenu odeću - jarke zakrpe u svim bojama, savršene za nastupanje,
ali ne baš za šunjanje po šumi. On bespomoćno slegnu ramenima. „Oprostite, lordovi, ali kad sam
se pakovao, nisam znao da ću u lov.“

„Nema veze“, reče princ Mikejl. „Zlatotonac ima žonglersko odelo za lov. Džensone!
Pošalji malog gore da donese jedno takvo od telala.“

Dženson se pokloni. „Naravno, visosti.“ On zimu ka Rodžeru, koji je mudro progutao kez

i gledao je u stopala.
Potrčko se vratio sa Džejsinovim zelenosmeđim žonglerskim odelom, ali kad je Rodžer

otvorio paket, smrdelo je kao da je Zlatotonac ispraznio u njega nokšir.
Rodžer se osmehnu. Svejedno, pobeda. Ako ne može lako da ubije čoveka, zadovoljiće se

hiljadom sitnih udaraca.

Lovački dom vladajuće porodice nalazio se na čitav dan jahanja na istok od grada. Kirin i
Sament dobili su poziv da pođu s njima, ali iz najčistije učtivosti, i nisu bili istinski dobrodošli.
Imali su sopstvenu svitu, i čak i sutradan u lovu dve grupe uglavnom su se držale svaka za sebe.

Lovili su ptice kamenice, krupne grabljivice česte u anžijskim brdima. Ptice su bile boje
škriljca, gotovo neprimetne naspram stenja na kom su se gnezdile.

Vojvoda ih je razdelio na dve grupe. Rajnbek, Tamos, Rodžer i Džared smestili su se
istočno, iznad skupine stenja s gnezdima. Mikejla, Petera, Samenta i Kirina rasporedio je na
sličan položaj na zapadu. Kad budu spremni, Rajnbek će dati znak i oni će pustiti pse i isterati
ptice iz skrovišta pravo na nišan lovcima.

Rodžer i Džared nosili su obične lukove, zapete i sa strelama na gotovs. Vojvoda i Tamos
su držali napunjene samostrele na oprugu s kitnjastim sočivima za ciljanje. Svaki je imao sa
sobom po slugu s još dva komada oružja, spremnog da ga dodaje i puni dok plemići budu gađali.

„On je sramota za krunu“, govorio je Tamos Rajnbeku. „Isteruje seljake u noć da bi
uštedeo sebi nekoliko sati.“

„Rajzonske seljake“, kaza Rajnbek. „Naseljenike bez dozvole, koji su upali na prostor
raskrčen za glasnike i karavane. Mahom razbojnike koji bi vrlo lako mogli mojim ljudima
prerezati grla.“

„Koješta“, reče Tamos. „Sreli smo ih, previše su jadni da bi predstavljali ma kakvu
pretnju. Brate, Rajzona više nema. A uskoro neće biti ni Laktona ukoliko nešto ne preduzmemo.
Ako ne želimo da nam zemlje vrve od razbojnika, moramo da primimo izbeglice k sebi i
ponudimo im nešto bolje. To je jedini način. A to ne možemo ako zbog Zlatotonca sad budu
proklinjali tvoje ime.“

Rajnbek uzdahnu, pa još jednom dobro nategnu iz mešine s vinom. Ponudi je i Tamosu,

koji odmahnu rukom, i Džaredu, koji prihvati. Mladi baron se ispostavio kao povodljiv, i bio je

pijan skoro koliko i Rajnbek.
„Sam Tvorac zna da ne branim Zlatotonca“, reče Rajnbek. „Pored tog malog bednika

počinjem da čeznem za danima Arika Milozvučnog, pre nego što se prozlio od pića.“ On zirnu ka
Rodžeru, čije je lice ostalo bezizražajno. Nije bila tajna da je Arikovo i vojvodino otuđenje
počelo kad se Milozvučni vratio posle uništenja Mostarnika i doveo Rodžera.

„A ti, Polušako?“, zapita Rajnbek. „Što kažu, ako hoćeš tračeve, pitaj žonglera. Šta se
priča po gradu o mom maloumnom telalu?“

„Ništa ga više ne vole u sedištu Esnafa nego u palati“, reče Rodžer. „Pre nego što ga je
Vaša milost uzela za telala, slušaoce je više zanimalo da učine uslugu njegovom ujaku nego što ih
je zanimalo njegovo pevanje. Bio je poznat po tome što prihvata poslove koje bi moj majstor

odbio. Tako je i dobio nadimak Drugorazredni.“

Rajnbek zaurla od smeha. „Drugorazredni! Pa, sjajno!“
Zvuk se zaori među stenjem i desetak ptica kamenica vinu se u vazduh; mišićava krila
borila su se protiv privlačne sile zemlje i sezala ka snažnim vetrovima koji su brisali preko
bregova.
„Noći mu!“, povika Rajnbek, pa dograbi luk na navijanje tako hitro da se strelica
razlabavi i tetiva beskorisno zvrcnu. Rodžer i Džared takođe odapeše, no ni njihove strele nisu
bile mnogo bliže cilju. Sa zapada se začuše psovke: i druga grupa postigla je sličan ishod.
Samo je Tamos ostao priseban; digao je luk na navijanje, pa lagano pratio pokretom jednu
pticu. Rajnbek dočepa novi luk od sluge i diže ga dok su Rodžer i Džared još zapinjali strele za
novi hitac. Tamos ispali, i začu se cijuk kada i Rajnbek povuče oroz posle jedva i trena
nišanjenja.

Ptica kamenica s krikom se stropošta s neba. Tamos se osmehnu, ali osmeh je bio kratkog

veka, jer ga brat prostreli pogledom. Grof klimnu glavom. „Dobar hitac, brate, Priznajem, meni
treba vežbe, ali ako Tvorac da, sustići ću te u narednih nekoliko dana.“

Usledi časak tišine, a onda progovori Rajnbekov sluga: „Uistinu, gospodaru. Sjajan
hitac.“ Tamosov sluga naglašeno zaklima glavom. „Majstorski ste to odradili, Vaša milosti.“

Rajnbek baci pogled ka Džaredu i Rodžeru.
„Retko sam viđao takvu veštinu sa samostrelom“, reče Rodžer. Džared je uporno ćutao,
pa ovaj kriomice šutnu krupajliju u nogu.
„Jašta“, reče Džared bezizražajno. „Valjan hitac.“
Rajnbek nešto progunđa i pljesnu Tamosa po leđima. „Uvek si se bolje snalazio s kopljem

nego s lukom.“ On pogleda u Rodžera. „Ti si kriv, žongleru, što me toliko zasmejavaš.“ On se

opet tiho zacereka. „Drugorazredni. Moram to da zapamtim.“ Sluge opet prodisaše, a napetost
iščile iz vazduha.

Lovački dom je bila omanja tvrđava izgrađena na uzvisini i ograđena debelim zidovima
zaštićenim simbolima; čitave godine ju je opsluživalo osoblje u punom broju. U njoj je prebivao
garnizon od pedeset Drvenih vojnika i barem dvadesetak slugu i poljara pored onih dvadeset
vojnika u vojvodinoj pratnji, a tu su bili i paževi, kuvari i lovački psi. Imao je čak i sopstvenu
javnu kuću, sa ženama za ugođaj vojnicima kao i finijim kurvama na raspolaganju plemstvu u
poseti. Dve takve kurve bile su dečaci, ali zbog kose i napuderisanih lica na prvi pogled su ličili
na žene.

„Odvratno“, reče Sament kad primeti jednog, ali Kirinov pogled se zadrža, i Rodžer je bez
ikakve sumnje znao da će njih dvojica noćas stenjati među jastucima. Pitao se voli li Kirin više da
bude odozgo ili odozdo.

Mikejl i Peter krivili su Rajnbeka što je poplašio divljač, i samo su se još više nervirali
kada je Rajnbek podigao ulov.

„I onda Tamos skoči i zamahne lukom tako brzo da mu je ispala pogana strelica!“ Kako
bi dočarao svoje reči, Rajnbek se razmahivao batakom ptice kamenice.

Pri svakom prepričavanju - a bila su mnogobrojna - Rajnbek bi, vešto poput pravog
pravcatog žonglera, pomalo okitio priču. Činilo se da je u potpunosti poverovao u sopstvenu laž.

Tada su svi morali da se smeju Tamosu. Braća i njihove kurve, Milnjani, čak i pojedine
sluge. Džared je proučavao sadržaj svog pehara, a Tamos ispusti izmučen zvuk koji su ostali
protumačili kao posramljen smeh.

Rodžer je, po prirodi stvari, želeo da se priključi veselju. Nikad ne kvari lepo raspoloženje
svetine, naučio ga je Arik, i nemoj se ponašati kao da nije dostojna da joj se pridružiš.

No, pošto je toliko meseci proveo uz čoveka, Rodžeru je grof Tamos zaista postao drag, i
nije se mogao naterati da ga još više ponizi. Umesto toga on iskapi vino.

Kuvari su lepo pripremili ulov, ali jedna jedina ptica kamenica za gomilu odraslih
muškaraca bila je tek zalogajčić. Rajnbek je tražio da se servira kao predjelo, da se svi posluže
njegovom ponositom „pobedom“. Zastajala je u grlu i pomalo je smrduckala, baš kao i priča koju
su opet morali da istrpe.

Na vojvodinom stolu nalazile su se gomile svinjetine, divljači i govedine, dovoljno da se
nahrani i dvostruko veći skup. Vino je teklo u potocima, a ko već nije bio pijan, uskoro je bio na
dobrom putu - uključujući i Rodžera.

Od vladajuće porodice, samo Tamos nije našao društvo za postelju, i Rodžer ga je uhvatio
kako razvodnjava vino.

Džared je sledio njegov primer. Otkako je vojvoda prisvojio Tamosov ulov, postao je
povučeniji. „Pomislio bi čovek da mu je presto dovoljan.“

„Moja braća su oduvek takva.“ Tamosov glas bio je tih i umoran. „Nekada davno i ja sam
bio isti. Na toj strelici je bio moj grb, i sa oduševljenjem bih natrljao to na nos Rajniju i

ostalima.“ On uzdahnu. „Možda bi me bilo i baš briga za skitnice u karavanskim logorima.
Otkako sam otišao iz Anžijea i video kako obični ljudi žive, čitav svet mi deluje nekako
drugačije.“

On tresnu pesnicom o sto. Rodžer se obazre, ali ostali plemići pravili su preveliku buku,
te nisu ni primetili. „Gubimo vreme! Na severu Jukor merka kako da se dočepa kraljevske vlasti
u Tezi, a na jugu se neprijatelji spremaju da uzjašu. Širom Anžijea ljudi umiru od gladi, a mi

idemo u lov! A ni to nam ne polazi za rukom. To je samo izgovor da se maknemo iz grada zarad

još pića i kurvanja.“
Grof ustade. „Treba mi vazduha.“
„Šta je, brate, ideš da vežbaš gađanje?“, doviknu Rajnbek, na šta se Mikejl i Peter gromko

zasmejaše. „Bolje se pripazi, ili ću morati nekog drugog da postavljam na čelo Drvenih vojnika.“
Tamos iskrivi lice i Rodžer je znao da je vojvoda prekardašio. Grofu je dugo trebalo da

prikupi istinske hrabrosti, ali kada ga oteraju toliko daleko da ga više nije briga, umeo je da bude

brzoplet i nepromišljen.
„Pošto tako sjajno nišaniš, brate, što ne bismo odustali od proste divljači kao što su ptice

kamenice i lovili nešto dostojnije?“ Tamos se osvrnu po stolu, i pogleda druge muškarce u oči.
„To jest, ako je ovde iko dovoljno muško da se ogleda sa istinskom lovinom.“

Na ovo svi počeše bojažljivo da se zgledaju, ali Rajnbek još ne beše shvatio o čemu ovaj
govori. „Čovek koji jedva odapinje iz luka sumnja u nas? Svakako, svakako, a šta ćemo da
lovimo? Medvede? Noćovuke?“

Tamos skrsti ruke. „Na noge lagane, onda. Idemo u lov na kamenog demona.“

„Ovo je ludost“, reče Rajnbek dok su se šunjali po brdima blizu lovačke utvrde. Išlo se
polako, jer dok su Rodžer, Džared i Tamos imali savršen magijski vid, ostali su morali da se

oslanjaju na fenjere u rukama trojice od šestorice Drvenih vojnika u pratnji. Ljudi su nosili oružje
ojačano simbolima, ali bili su sirovo drvo, kako se govorilo u Uvali. Neoprobani u noći.

„Ti se slobodno vrati i sakrij se omiljenoj kurvi pod suknju, brate“, reče Tamos, na šta ga
vojvoda prostreli pogledom.

Kirin je uradio upravo to - nije pošao s njima uprkos svem onom hvalisanju sopstvenom
hrabrošću. Bez sumnje su i Tamosova braća želela da urade isto, ali ponos im nije dozvoljavao da
pokažu slabost pred najmlađim bratom.

S njima je pošao i lord Sament s dvojicom Planinskih kopalja. Kao i ostali plemići, nosio
je luk na navijanje i strelice ojačane činima, ali za razliku od Anžijaca, Sament je na licu imao
poletan kez.

Grupa je bila taman dovoljno malobrojna da je Rodžer štiti muzikom.

„Nemoj da rasteruješ demone“, rekao mu je Tamos dok su ostavljali za sobom bezbedne
zidove tvrđave zaštićene simbolima. „Nek vide sa čime se mi u Uvali suočavamo iz noći u noć.“

Rodžer je poslušao i samo je nabacio preko grupe tanušnu masku, donekle sličnu Lišinom
ogrtaču obnevidelosti. Demoni su još mogli da ih nanjuše, čuju, pa čak i da krajičkom oka nazru
fenjere, ali nisu mogli ustanoviti odakle dopiru. Šunjali su se ivicom Rodžerovih čini, njušili,
tragali, ali nisu uspevali da utvrde gde im je lovina.

Pun nemoćnog besa, jedan plameni demon bljunu vatru, i princ Mikejl poskoči, a duboki
glas utanji mu se u cijuk. Demon primeti zvuk i obazre se ka njima. Spojenih štitova i s kopljima

na gotovs, Drveni vojnici postaviše se pred princa, ali i oni su se tresli od straha.

Tamos se obazre. „Džarede.“
„Kreno“, reče krupni drvoseča. On ostavi golemu sekiru i mačetu u kaiševima na leđima, i
steže pesnice u bojnim rukavicama. Liša mu je po rukavicama iscrtala čini i protkala ih
demonskim kostima. Radi zaštite Džared je nosio samo kožni prsluk i kacigu zaštićenu
simbolima, ali nehajno pođe napred.
Kad je izašao iz zaštitnog područja muzike, demon ga ugleda. On bljunu vatru, ali Džared
odbi nalet jednom rukom; kad nalete na simbole, plamen se raziđe. Onda se Džared oborio na
stvorenje i, dok je pokušavalo da mu utekne iz domašaja, on ga dograbi za jednu nogu.
Demon je težio možda oko dvadeset i pet kila, ali, kao da je posredi mačka, Džared ga
jednom rukom zavitla u glatkom luku preko glave, a onda zveknu njime o zemlju. Pošto mu je

izbio vazduh, Džared ga sada uhvati za gušu i prikova ga za tlo dok mu se oklopljena pesnica

dizala i spuštala, a blesci magije sevali u ritmu rasprskavanja i razletanja gnoja.
Prema njemu zatrupka dvojac zdepastih šljunčanih demona, ali Džared im dobaci

izlomljeno telo plamenog demona, i oni zastadoše da ga prožderu. Dok su digli pogled, on se već
beše vratio u Rodžerovo zaštitno polje.

Rajnbek je sa užasom motrio šljunčane demone. Nisu bili visoki ni metar i po, ali bili su
široki, oklopa nalik na stenovite naslage. Tresao se kao pihtije kad neko šutne sto.

Mikejl, naizgled besan što je vrištao pred drugima, otpljunu i diže luk na navijanje. „Evo

nam kamenih demona. Daj da ih postreljamo i da završimo s tim.“
„Pih!“ Tamos prezrivo odmahnu rukom ka utrobnicima. „To su samo šljunčani demoni.

Nisu čak ni dostojna lovina. Rodžeru?“
Mršteći se, Rodžer nastavi da svira muziku skrivanja, ali pridodade i nagoveštaj naredbe

šljunčanim demonima, sve snažniji i snažniji.
Za tren oka je prelio čašu. Jedan šljunčani demon udari drugog, i bukvalno mu razbi nos;

oklop se raspršta.

Demon se munjevito okrenu, pa se pribra i uzvrati udarac istom merom dok je drugi i

dalje jurišao napred. Stropoštali su se na zemlju, kotrljali se tamo-amo i mlatili se ogromnim
kamenim pesnicama. Jedan konačno ostade da nepomično leži. Drugi pokuša da se pridigne, ali
noga mu je bila smrskana, i on pade nazad; više se nije micao.

„Je l’ mrtav?“, zapita Sament.

Tamos zavrte glavom. „Demoni se brzo zaceljuju. Oporave se od svega što ih ne ubije

odmah.“
Sament nešto progunđa, pa diže luk na navijanje i strelicom pogodi demona u oko. Uz

blesak čini je prozujala demonu kroz lobanju, ali pri magijskoj svetlosti oni primetiše da im
prilazi još demona.

„Privlačimo ih“, primeti Peter. Glas mu je bio bezizražajan, ali Rodžer je u dubinama
uočio naznaku panike.

„Naravno“, reče Tamos. „I moraćemo još više da se potrudimo ako hoćemo da privučemo
k sebi pravog kamenog demona u punoj veličini.“

„Jesmo li mi ovde lovci ili mamac?“ zapita Rajnbek oštro. „Zato što meni sve više zvuči
kao da sve naše živote stavljaš na kocku samo da bi zalečio svoj povređeni ponos.“

„Rodžeru, sabij ih nazad.“ Tamos pokaza jednog Drvenog vojnika. „Donesi fenjer.“ Pri
svetlosti on uperi prst u otisak stope kamenog demona u zemlji, dug kao čovečja ruka. „Već pola
sata pratimo trag ovog demona. Izdigao se pre tri kilometra, gde je blatna lavina ogolela deo

stenja.“
„Noći mu“, reče lord Sament, pa stavi sopstvenu čizmu u otisak i poče da se iščuđava

razlici u veličini. „Mora da je visok pet metara.“
„Bar sedam“, umeša se Džared s kezom na licu. Silno je voleo da zaplaši žutokljunce,

takozvano neotesano drvo. On diže ruku iznad glave, i same na više od dva metra visine. „Rog
mu je veći nego ja.“

Rajnbek tiho zakuka; samostrel mu se u rukama tresao tako primetno da ljudi tik do njega
odstupiše, oprezno ga merkajući.

Ni ostalima nije bilo svejedno. Mikejl je stiskao luk na navijanje tako jako da je Rodžer
mislio kako će drvo napući, a Peter se, činilo se, prvi put u životu molio od srca. Čak i vojnici u
pratnji grčevito su stezali koplja i delovali su spremni da se unerede u finom drvenom oklopu.

Lord Sament ih zgađeno pogleda. „Zar sa ovakvom anžijskom hrabrošću Miln da sklapa
savez? Ako pošaljemo ljude u borbu protiv Krazijaca, hoćete li se tući rame uz rame s njima, ili

ćete se preplašeno grčiti iza njihovih zadnjica?“
Dotada blag lord neočekivano ih je ošamario, ali gola noć na izvestan način istera istinu u

čoveku na videlo. Ove reči trgoše stariju braću i stražare i vratiše ih u stvarnost.
Tamos pokaza ka uzanom klancu između dva stenovita hrbata, koji su se blago ocrtavali u

jasnoj svetlosti krnjeg punog meseca. Visoko na strmim obroncima rasla je šačica zakržljalog
drveća, ogolelog u ovo poodmaklo doba godine.

„Drveće je previše oskudno, svakako nije privuklo šumske demone“, reče Tamos.
„Samente, povedi Planinska koplja na severni obronak. Braćo, vi preuzmite južni na sebe.“

„A gde ćeš ti biti, brate?“ Po Rajnbekovom tonu se činilo da će, ako ikad stignu kući,

neko za ovo skupo platiti. Rodžer se plašio da je Tamos prekardašio.

No, ako je Tamos i shvatao koliko je zabrljao, nije to ničim pokazivao. Krv mu beše
uzavrela, i svaki Uvalac je znao šta to znači.

„Iza onog kamenja“, pokaza Tamos, „dok Rodžer ne namami demone u klanac. On će
zauzeti položaj na drugom kraju, a mi ćemo prilaziti s leđa, u zidu od kopalja, kako bismo ga
sprečili da pobegne iz klanca dok vi gađate.

„Ne štedite strelice“, primeti Džared. „Ovo je kameni demon od sedam metara, ne tamo

neki utrobnikkog možeš oboriti strelicom ili dvema. Čak i da je svaki hitac savršen, od prve salve
će samo popizdeti. Moraćete da ispraznite tobolce i da mu pretvorite glavu u pogano jastuče za
pribadače.“

„Meni se bljuje“, reče jedan Drveni vojnik. Pred svima, on poklopi usta rukom i povrati.
„Naredniče... Mize, beše?“, zapita Tamos. Čovek klimnu glavom, razrogačenih očiju i
obraza prepunih žuči.
„Naredniče, ili pljuni ili progutaj“, reče Tamos. „Ako ostanete prisebni i budete radili šta
vam se kaže, neće večeras niko poginuti.“
Čovek klimnu glavom; Rodžer je i sam morao da obuzda nagon za povraćanjem kada je
Miz iskrivio lice i opet progutao polusvarenu večeru.

Dok su se ostali peli na položaje duž hrbata, Džared, Tamos i Drveni vojnici zašli su za

kamenje. Čak ni magijskim vidom Rodžer nije uspevao da razabere ljude sakrivene među
drvećem, što je značilo da ih neće videti ni demon. Oni dadoše znak bleskom fenjera, a Rodžer
diže violinu i isturi bradu; magija instrumenta odaslala je zov u noć.

Odgovor je došao istog trena. Kako je Tamos i nameravao, zvuci bitke skrenuli su pažnju

jednog kamenog, i on se već beše zaputio ka njima. Prosto je trebalo namamiti ga odabranim

putem.

Nekoliko minuta kasnije, demon se ukaza, razgrćući drveće kao da su posredi kućne

biljke. Noge su mu bile poput stubova od crnog mermera, a sa svakim njegovim korakom zemlja

pod Rodžerom se tresla.

Rodžer prilagodi melodiju da opčini stvorenje i poče da uzmiče prema uzanom prolazu.
Kad je bio siguran da je utrobnik potpuno očaran, on se okrenu i zađe dublje u klanac, uveren da
će ga ovaj slediti.

Tamos je dobro izabrao mesto. Plemići će s te razdaljine teško promašiti, a ubistvo će im

svima uliti preko potrebno samopouzdanje.

Kad se bezbedno pomerio s linije vatre, Rodžer opet promeni melodiju, pa poče da gura
demona umesto da ga privlači bliže. Pošto je ogromna zver stajala ošamućeno, Tamos odasla uvis
svetlosnu raketu, koja obasja noć i jasno osvetli demona.

Sa severa se začu brujanje, i Rodžer uz pomoć čini vide kako iz milnskih lukova magija
ševa vazduhom i uz cvrčanje se zariva demonu u glavu i vrat. Ovaj bolno vrisnu, i Rodžer ga više
nije držao pod paskom. Spustio je violinu, zamotao se u ogrtač obnevidelosti i čekao.

Milnjani ispališe još salvu strelica. Rodžer je čuo uzbuđene povike kad su pogodile metu.
No od vojvode i braće - još ni glaska. Šta li čekaju? Jesu li previše razmaženi da sami
navijaju sopstvene lukove?

Kao što je Džared i predvideo, prve strelice samo su razljutile ogromnog demona.
Pomahnitao od bola, on se zalete ka Rodžeru u očajničkom pokušaju da umakne iz klopke.
Rodžer diže violinu i zasvira glasno, neskladno, te ga odbi unazad.

Pošto mu je put bio preprečen, demon potrča u suprotnom pravcu, pod neprestanom
vatrom Milnjana. Šta čeka vladajuća porodica?

Grof zaurla; kada se demon zaleteo ka njima, on i Džared bili su glavna potpora zidu od

štitova. Jurnuli su na demona u pokušaju da ga potisnu unazad, na brisani prostor, u zasedu.
No, pošto ga je pogodilo samo pola strela, demon je bio jači nego što su predvideli, a bol

od rana ulivao mu je divljačku snagu. Štitovi prekriveni simbolima odbaciše ga korak unazad, ali
demon je zadržao ravnotežu i divovskom pesnicom tresnuo o tvrdu zemlju, tako da su dva
Drvena vojnika izgubila tlo pod nogama. Zamah repom u upražnjeno mesto jednom čoveku slomi
nogu, a ostali se raspršiše.

Pošto je bitka prsa u prsa otpočela, strelci nisu mogli gađati kako slučajno ne bi pogodili
ljude. Samo su Džared i Tamos još držali sve pod paskom. Grof jurnu napred i ispreči se između
demona i ranjenika, potiskujući stvorenje unazad odmerenim ubodima koplja.

Miz priđe i stade pored Tamosa. Kameni se borio mahnito, ali ne toliko da bi pravio
greške koje bi ratnici mogli okrenuti u svoju korist.

Dok je demon bio usredsređen na njih, Džared ga zaobiđe i odalami ga sekirom u
potkolenicu. Noga mu popusti i on pade, no dočeka se na ruku s kandžama. Ogromna rogata
glava klonu i nađe se u domašaju Tamosovog koplja u napadu.

No onda se začu još jedan krik, ovog puta odozgo; demon vetra stušti se naniže i zadnjim
kandžama dohvati Miza, koji zavrišta. Lakirane drvene ploče oklopa ojačanog činima žestoko mu
zablistaše; kandže ih možda nisu mogle probiti, ali su ga mogle zgnječiti kad stvor jače stisnu,
raširi krila, i glasno zaleprša. Za tren oka bi se vinuo u nebo, i Miz bi nestao.

Bez trena oklevanja Tamos promeni pravac i, kako bi spasao vojnika, žrtvova udarac koji
bi ubio protivnika. On poskoči, okrenu se da se uhvati ukoštac sa ovom novom pretnjom i hitnu
koplje taman kada su krila zahvatila vazduh i utrobnik počeo da se izdiže.

Grof je i računao na uzletanje; kopljem prekrivenim moćnim činima on probi demonu
grudi kada je ovaj bio tri-četiri metra u vazduhu. Stvor klonu i stropošta se na kameni ispust; Miz
je vikao, ali bio je živ-živcat.

Ovo skretanje pažnje na drugu stranu koštalo je Tamosa; kameni demon zamahnu na
njega, dohvati ga za ivicu štita i zavitla ga u vazduh, te se on teško prizemlji na leđa. Demon
riknu i baci se na njega.

Dočepao bi grofa, ali Džared zamahnu sekirom uz urlik i odseče mu bodljikavi vrh repa.
Dok je iz njega prštao gnoj, rep zamahnu poput biča i obori Džareda s nogu.

Pošto su trenutno imali jasnu metu, Miljnjani se usudiše na još jednu salvu; samo su

peckali demona, ali su obezbedili Tamosu dovoljno vremena da dograbi koplje koje je Miz
ispustio. Rodžer pogleda ka istočnom grebenu, ali nije bilo ni znaka da su Anžijci uopšte tu.

Tamos zaurla izazov kako bi skrenuo demonu pažnju sa Džareda. Stvor zastade, pa
zamahnu ka njemu odmerenim udarcem, koji Tamos dočeka na štit dok je dalje napredovao.

Sada je puna demonova pažnja bila prikovana na njega, i stvor nije bio pripremljen kada
ostali Drveni vojnici, sa samim narednikom Mizom na čelu, skupiše hrabrosti i dadoše se u juriš
na njega.

Blistav od magije, Džared se zacelio još pre nego što se osovio na noge. Kretao se

krupnim, ljutitim koracima po kojima je Rodžer znao da je borba prerasla u nešto lično.
Gotovo je sažaljevao demona.

Tamos i ostali sateraše demona unazad, a Džared obema rukama zavitla sekirom; baron
Drvosečine Uvale odsecao je trouglaste komadeške demonovog kolena kao da je stvor deblo
zlatodrveta. Za nekoliko trenutaka potpuno mu je odsekao ud, i demon pade s treskom od kog
zadrhta čitavo brdo.

Potom, traka svetlosti s juga, a ubrzo za njom još nekoliko istih takvih. Demon - sada laka
meta - ležao je ničice, i Anžijci su brzo ispraznili tobolce. Demonova glava kao da se
rasprskavala dok ju je pogađala strelica za strelicom.

Kad su se vratili u konak, okačili su ogromne demonske rogove iznad Rajnbekovog
prestola u odaji za ručavanje i noć su proveli u pijančenju i zdravicama.

Miz pade na jedno koleno pred Tamosom, s grofovim finim kopljem na rukama. „Lorde
zapovedniče, tvoje koplje.“

Tamos diže ruku. „Imam ih ja još. Zadrži ga, poručniče Mize.“
Čovek razrogači oči, pa uze koplje i sa strahopoštovanjem ga položi grofu pred noge, a
sam kleknu na oba kolena. „Moje koplje ti je uvek na raspolaganju, lorde Tarnose.“

On diže novo koplje uz povik. „Lord zapovednik!“

Ostali vojnici digoše krigle i pivo zapljuska. „Lord zapovednik!“
I Rajnbek i braća digli su krigle i otpili, ali Rodžer im u očima vide mržnju i ljubomoru
dok su ljudi klicali Tamosovo ime.
Tamos pogleda u lorda Samenta. „Braćo, ovo je anžijska hrabrost. S njom treba da
sklopite savez. Zbog mira koji nam je doneo Pakt i zbog gubitka bojnih simbola svi smo
omekšali, ali ratničko srce kuca u svakim tezanskim grudima. Ujedinite se s nama, i potisnućemo
Krazijce nazad na pesak, gde im je i mesto.“
Sament skrsti ruke. „Smele reci, ali staje sa Uvalom? Hoćete li se i vi pridržavati Pakta?“
„Uvala je moja“, umeša se Rajnbek ljutito, „i postupaće po mojim naređenjima.“
Tamos zaškrguta zubima, ali klimnu glavom. „Tako je kako moj brat kaže.“
„Imaš li neki plan za taj veličanstveni napad, lorde zapovedniče, ili je ovo samo drska
govorancija?“, oštro zapita Sament. „Jukor zarad ovog drugog neće poslati vojnike.“
Tamos klimnu glavom. „Pošaljemo vojsku da stupi u vezu s Laktonom i da povežemo
trupe. Dođemo na Dokograd s kopnene strane dok laktonski brodovi jedre ka njemu iz dubokih
voda. Opsadnike ćemo smrviti između sebe, i dok proleće otopi tela, mi ćemo već osigurati stalnu
granicu.“

„A Rajzon?“ zapita Sament.
„Nećemo ga povratiti za tri meseca niti za godinu dana. Ali kad vide da smo potisnuli
Šarame, Rajzonjani će ustati. Brojniji su od Krazijaca, samo ako bi povratili borbeni duh.“
„Za tvoj plan potrebno je mnogo vere, brate“, reče Rajnbek.
„Uistinu“, složi se Mikejl. „Znaš li uopšte koliko pustinjskih pacova ima u Dokogradu?“
Tamosov polet malo splasnu. „Ne baš tačno...“
„Ne možeš očekivati da Jukor ili ja pošaljemo ljude s tako neodređenim planom“, skresa
Rajnbek.
„Imamo izviđače...“, zausti Tamos.
„To nije dosta.“ Rajnbek uperi prst u njega. „Povešćeš pedeset Drvenih vojnika na jug da
osmotrite neprijatelje i da lično stupite u vezu s lučkim upravnicima. Videćemo šta će kazati na
tvoj plan.“
Tamos trepnu; Rodžer začu škljocaj kada se zamka zatvorila. Vojvoda mu je dao šta je on

i hteo, ali prelazak preko nepoznate neprijateljske teritorije s pedeset ljudi? To je samoubilački
zadatak, a Rodžer nije sumnjao da i vojvoda to zna.

Tamos se kruto pokloni. „Biće kako si naredio, brate.“
„Poći ću s tobom“, reče Sament iznenada. „S pedeset Planinskih kopalja.“
Rajnbek i ostali prinčevi pogledaše ga zgranuto, ali oči milnskog lorda opet su se caklile
od poleta, i znali su da misli ozbiljno.

„Onda je dogovoreno“, reče Rajnbek.
„Kad krećemo?“, zapita Džared.
„Ujutru posle bećarskog bala“, reče Rajnbek. „Ali samo Tamos ide u Lakton. Ti ćeš,
barone, izabrati sebi buduću nevestu na balu i vratićeš se s njom kući. Uvalska grofovija je tvoja
dok se grof ne vrati.“

Ako se vrati, pomisli Rodžer.

DVADESET PRVO POGLAVLJE
SAKUPLJAČICA KOROVA

333. P.P.
Zima

Amanva je pijuckala čaj i hladno posmatrala Lišu i Arejn.
„Pitaj“, reče naposletku.
„Šta da pitam, dušo?“ upita Arejn.
Amanva spusti šoljicu i tacnu. „Čak i da mi kockice nisu saopštile tvoje pitanje, očigledno
je, uzevši u obzir tračeve na tvom dvoru.“
Arejn ne zagrize mamac. „Molim te, prosvetli nas.“
„Želiš da znaš hoču li pomoću alagai hora odrediti uzrok vojvodine nesposobnosti da
napravi dete, i mogu li da ga izlečim magijom hora.“
Arejn je dugo zurila u nju. „Hoćeš li? Možeš li?“
Amanva se osmehnu. „Već sam ustanovila u čemu je problem, i da, mogla bih da ga
izlečim.“
„Ali nećeš“, pretpostavi Arejn.
„A da li bi ti, na mom mestu?“ upita Amanva.
„Zašto nam govoriš da pitamo ako nemaš nameru da nam pomogneš?“, upita Liša. „Zašto
si uopšte bacala kockice?“
„Čak ni dama’ting ne može da odoli zagonetkama“, reče Amanva. „A ja vam jesam
pomogla - rekla sam vam da je moguće. Ostalo ćete morati same da otkrijete. Ja sam ovde kao
Rodžerova dživa ka, ne kao uhoda... ili gindžaz.“
„Gindžaz?“ upita Liša.
„Izdajnica.“ Arejn se smrknu. „Daleko si od kuće, princezo. Možda te ipak ubedimo.“
Amanva zavrte glavom. „Ma šta mi ponudile, neću se predomisliti, niti ćete mi mučenjem
izvući ono što ne želim da znate. Same rešavajte svoje probleme.“
„Ako ne uspemo, možda ovim predaš Anžije u ruke vojvodi Jukoru“, reče Liša. „On bi se
proglasio za kralja i uskoro potom zaratio s tvojim narodom.“
Amanva slegnu ramenima. „I ti želiš to isto, ili si kukavica. Nije bitno. Otac mi je
Izbavitelj. Kad se vrati da osvoji vaš narod, ljudi će mu se pokloniti. Ne zanimaju me vaše
političke spletke u međuvremenu.“
„A ako ti se otac ne vrati?“, zapita Arejn na krazijskom. „Ako ga je Iscrtani Čovek ubio u
domin šaramu?“
„Da mi je otac mrtav, kockice bi mi kazale“, reče Amanva. „Ali i da je tako, onda je
Par’čin Izbavitelj, i onda će on svejedno potčiniti vaš narod.“
„Ako to misliš, uopšte ne poznaješ Arlena“, reče Liša. „Njega presto uopšte ne zanima.“
„Dokle god su mu vaša koplja zakleta na vernost u noći“, reče Amanva. „Isto je i s mojim
ocem. Ali uskratite mu to, kao što su andra i rajzonski vojvoda uradili, i Izbavitelj će vam ih
oduzeti.“
„Oprosti mi“, reče Arejn, „ali trebaće mi malo više ubeđivanja pre nego što predam svoje
vojvodstvo na tacni osvajačkoj vojsci, ili nekom tamo sitnom zemljoradniku iz zaseoka veličine
mog salona.“
Amanva se pokloni. „Nije na meni da te ubeđujem, vojvotkinjo. Takva je inevera.“
„Je li to Everamova volja ili volja tvoje majke?“, zapita Arejn mekim glasom.

Amanva lako slegnu ramenima odevenim u svilu. „To je jedno te isto.“
Arejn klimnu glavom. „Hvala na iskrenosti, princezo, a i na kakvoj-takvoj pomoći. Bi li
nas sada ostavila nasamo? Želim da porazgovaram s majstoricom Lišom.“

„Razume se“, kaza Amanva, a dok je ustajala i otmeno napuštala prostoriju, po tonu i
držanju se činilo kako je to njena sopstvena zamisao.

Kad je žena izašla, Vonda promoli glavu unutra. „Je l’ vam treba nešto?“
„Neka, Vonda, hvala ti“, reče Arejn pre nego što je Liša stigla da progovori. „Molim te,
pazi da nas niko ne uznemirava.“
„Da, mati.“ Vonda kao da je klimnula čitavim telom dok se povlačila napolje i zatvarala
vrata.
„Nesnosna žena“, progunđa Arejn.
„Vonda?“ zapita Liša.
Arejn razdraženo odmahnu rukom. „Ne, naravno. Peščana veštica.“
Liša umoči biskvit u čaj. „Ne znate ni polovinu.“
„Smemo li da joj verujemo?“, zapita Arejn.

„Ko bi znao?“ Liša diže biskvit, ali umakala ga je predugo i kraj joj se odlomi u šolji.
„Ista ta žena mi je po majčinom naređenju stavila crni list u čaj.“

Na ovo Arejn diže obrvu. „Nije ni čudo što ne voliš korov. Više je zanimaju političke
spletke nego što priznaje.“

„Ona i jeste više nego što priznaje“, složi se Liša, „iako se, otkako se udala za Rodžera,
pokazala kao vrlo pouzdana. Mislim da sada ne laže, ali ne mislim ni da smo čule celu istinu.
Možda nam je nagovestila lek jer su joj kockice rekle da će sever oslabiti ako vojvodstva ostanu
razjedinjena. Ili je sakrila uzrok Rajnbekovih nevolja zato što će Jukor uzeti prevelik zalogaj i
Tezom će zavladati građanski rat baš kad Krazijci krenu na sever.“

Arejn iscedi limun u čaj, iako se činilo da joj se usta ne mogu više skupiti nego što već
jesu. „Ti sebi, pretpostavljam, ne možeš da napraviš jedan takav komplet kockica?“

Liša zavrte glavom. „Čak i da ukrademo pravi komplet, nemam pojma kako se tumače. Za
to vam trebaju godine proučavanja, koliko sam razumela, i više je u pitanju umetnost nego
nauka.“

Arejn uzdahnu. „Onda se, zarad svih nas, nadam da ćeš uspeti u onom u čemu nije uspela
nijedna druga travarka u mojoj službi. Nema svrhe nagađati proročanstva, čak i da verujem u sve
to.“

Kucanje trže Lišu iz sna. Lice joj je bilo utrnulo, i kad ga je protrljala, osetila je otisak

knjige na kojoj je zaspala. Malo je izbalavila stranice.
Koliko lije sati? Prostorija je bila mračna izuzev sjaja hemijske lampe na njenom stolu,

koja je obasjavala gomilu knjiga o medicini starog sveta. Kad se povukla na spavanje, Vonda je

prigušila lampe.
Opet se začu kucanje.
Liša dobro pritegnu pojas kućnog ogrtača dok je išla do vrata, ali u poslednjih nekoliko

meseci se ugojila, i napred joj je bio tesan. Jednom rukom ga je stiskala pri vrhu da bi ga držala

zatvorenog.

Ko li je sad? Pomislila je da pozove Vondu, ali bile su usred palate, i posvuda je bilo

straže. Ako ovde nije bezbedna, nije bezbedna nigde.
No slobodna ruka kliznu joj u džep i stisnu štapić od hora, pa pusti ogrtač da bi otvorila

vrata.
Ispred je stajao Rodžer, izmučenog izgleda. „Treba da razgovaramo.“

Liša se nagonski opusti, ali nešto u Rodžerovom stavu ispunjavalo ju je strepnjom. Što li

se vratio tako brzo? Svi su očekivali da vojvoda i pratnja u lovačkom domu provedu bar nedelju
dana, a bili su odsutni tek jednu noć.

„Je l’ sve u redu?“ Lišu nešto steže u grudima. „Je l’ Tamos...“

„Dobro je“, reče Rodžer. „Četa pod njegovim vodstvom sinoć je ubila kamenog demona.
Lov na ptice kamenice i divlje svinje posle toga nikom nije delovao naročito primamljivo, i svi
su, mislim, želeli da se vrate u grad i muljaju po glavi to što su videli.“

Liša ispusti vazduh da odagna iznenadnu paniku. Tamos se zakleo da se neće oženiti njom
dok nosi tuđe dete u stomaku, ali uz Arejninu podršku opet se ponadala. Ako mu se nešto desi...

„Majstorice Liša?“ Na vratima svoje sobe, Vonda je trljala oči da odagna san. U ruci je
držala nož veličine Lišine podlaktice. „Ja čula neke glasove. Jesi li dobro?“

„Dobro sam, Vonda“, reče Liša. „Samo Rodžer. Vrati se u krevet.“
Žena klimnu glavom i ramena joj klonuše kad se okrenula da se otetura nazad u jastuke.

Liša otvori vrata i pusti Rodžera unutra, a on uđe pomalo prebrzo, trzajući glavom ovamo
i onamo dok je pogledom pretraživao sobu. „Je l’ još neko tu?“

„Naravno da ne“, reče Liša. „Ko bi...“
Rodžer je izgledao kao da mu je krajnje nelagodno. „Tamos nije dolazio da te vidi?“

„Ne“, reče Liša. „Zašto? Rodžeru, plašiš me. Šta se desilo?“
Rodžer odmahnu glavom. Govorio je tako tiho da ga je jedva čula. „Uši posvuda.“
Liša se namršti, ali ode do kutije za nakit, gde je držala hore, pa iz malenih fioka izvadi

odgovarajuće kosti. Poredala ih je ukrug oko dveju stolica. Ona stavi naočare prekrivene činima
kako bi se uverila da su se simboli povezali i krug stupio u dejstvo.

„Eto.“ Ona uze zvono za poslugu i priđe krugu, pruži ruku preko simbola i živo zazvoni.
Videla je jezičak kako udara, osetila podrhtavanje, ali ni ona ni Rodžer nisu čuli ni zvuka.

Sela je i čekala da joj se Rodžer pridruži. „Kroz krug neće prodreti ni šum. Možemo da
vrištimo punim plućima, a na šest-sedam metara odavde, Vonda će i dalje hrkati. Elem, šta je
toliko tajno da se ne može čak ni šapnuti u pustoj sobi?“

Rodžer ispusti vazduh. „Mislim da su sinoć Rajnbek i braća probali da ubiju Tamosa.“
Liša trepnu. „Misliš?“

„Pokušaj je bio... pasivan.“ Rodžer joj brzo ispriča kako je vojvodina grupa zadržavala
vatru kad se činilo da Tamosu rđavo ide u bici, i kako su pripucali tek kad se pobeda učinila
sigurna. „Nisu probali sami da ga povrede, ali s moje tačke gledišta, kao da im je odgovaralo da
demon obavi to umesto njih.“

„Mora da postoji još neko objašnjenje“, reče Liša. „Možda ih je snašla neka nezgoda sa
oružjem.“

„Svim oružjem?“ zapita Rodžer. „Odjednom?“

Liša otpuhnu. Jeste delovalo malo verovatno. „Ali on im je brat, i daleko je od toga da

nasledi presto. Što bi želeli njegovu smrt?“

„I nije toliko daleko“, reče Rodžer. „Anžijske plemićke porodice još boli Rajnbekov puč
pre dva pokolenja. Ako vojvoda umre bez naslednika, ni Mikejl ni Peter neće zadržati presto bez
krvoprolića, naročito što Milnjani kupuju saveznike širom grada.“

„A ti misliš da bi s Tamosom bilo drugačije?“, upita Liša.
„Tamos ima sopstvenu vojsku“, primeti Rodžer. „Već brojniju i bolje obučenu od vojske
svog starijeg brata. Koliko brzo Uvala raste, možda će uskoro moći da se meri s Anžijeom i
Milnom zajedno. I Tamos je junak o kom je ispevano nekoliko pesama. Rajnbek je previše

sitnodušan čak i da prizna bratu kako je baš on ubio pticu kamenicu. Šta misliš, kako se osećao
kad ga je Tamos posramio pred svima?“

Liša oseti bolno žiganje i pogleda dole. Nokte je sekla na kratko da joj ne smetaju pri

poslu, ali još su bili dovoljno veliki da se zariju u kožu kad dovoljno jako stegne pesnice. Ona se

na silu opusti. „Jesi li pominjao ovo još nekom?“
Rodžer zavrte glavom. „A kome bih rekao? Sumnjam da bi mi Tamos poverovao čak i da

mu kažem, a Džared...“

„Džared bi uradio nešto glupo“, složi se Liša.
„A gluposti je već bilo napretek“, reče Rodžer. „Nisam ti sve ispričao.“

„Kreteni!“ Arejn je stiskala pesnice i šetkala se tamo-amo žustro i brzo, kao kakva daleko
mlađa žena.

„Šta ćete da radite?“, upita Liša kada je starica konačno usporila.
„A šta mogu da uradim?“ oštro zapita Arejn. „Nemam dokaz izuzev reči tvog žonglera, a
Rajnbek je vojvoda. Kad zacrta nešto, ume da bude jogunast kao kameni demon, a ja nemam moć
da poništim njegove odluke.“
„Ali majka ste mu“, reče Liša. „Zar ne možete...“
Arejn diže obrvu. „Da upotrebim svoju majčinsku magiju? Koliko često ti slušaš svoju
majku?“
„Ne često“, priznade Liša. „Kad je poslušam, mahom zažalim. Ali i Tamos vam je sin.
Zar ne možete da preklinjete...“
„Mala, veruj mi“, prekide je Arejn„„nije mi ispod časti da nabijam ljudima grižu savesti
koliko god mogu, i koristim sve obmane koje su mi na raspolaganju kako bih navela sinove da
postupe drugačije, ali ovo... ovde je u pitanju ponos, a toga se nijedan muškarac neće odreći osim
ako mu uperiš koplje u grlo.“
Ona opet poče da se šetka, ali lagano, dostojanstveno. Digla je ruku i pogladila se po
zboranoj bradi. „Verovatno misli da je vrlo oštrouman. Ako Tamos pogine, ima jednog takmaca

manje. Ako Tamos uspe i stupi u vezu s Lakonjanima, može on zaslugu da prigrabi za sebe.“ Ona
frknu. „Rajnbek nikad bliže nije bio pokušaju uhođenja.“

Ona se okrenu, pogleda u Lišu i osmehnu se. „Ali samo zato što ne možemo da
zaustavimo ovo, ne znači da ne možemo okrenuti delo protiv njega.“

„Je li?“, zapita Liša.
„Rajni i ostali nikad nisu probali da se bave uhođenjem jer nikad nisu ni morali. Dženson
im je donosio obaveštenja, a oni se nikad nisu raspitivali otkud mu.“

Liša oseti majušan trzaj u uglu usana. „Imate veze u Laktonu?“
„Svuda ja imam veze“, reče Arejn. „Jesi li znala da mi je lučka upravnica u Dokogradu
bila prijateljica? Najstariji sin onog tvog Amana Džardira probao je na silu da se oženi njom kad

su zauzeli grad.“

„Probao?“, zapita Liša.
Arejn se tiho nasmeja. „Iskopala mu oko perom kojim je trebalo da potpiše bračni ugovor,
kažu.“ Lice joj poprimi hladan izraz. „Kad je završio s njom, priča se da je ostala grudva mesa
jedva i nalik na ljudsko biće.“
Liša se sećala Džajana. Sećala mu se divljačkog sjaja u očima. Nije želela da poveruje u
ovo, ali bilo je i suviše verovatno.
„Krazijci moraju napolje iz Dokograda“, reče Arejn, „ako hoćemo da povratimo to
vojvodstvo i potisnemo ih nazad u Rajzon.“
„Everamov Dar“, reče Liša. „Videla sam tu zemlju, vojvotkinjo. Krazijci su pustili
korenje. Nikad više to neće biti Rajzon.“
„Nemoj biti tako sigurna“, reče Arejn. „Ja mesecima šaljem novac rajzonskim

pobunjenicima, i već su napravili poprilične ujdurme. Krazijci u Laktonu će biti na oprezu jer im
’bezbedna’ zemlja gori. Neće očekivati nas.“

„Dakle, Tamos ima izgleda?“, zapita Liša.
„Mala, neću te lagati, put nije bezbedan“, kaza Arejn. „Znam da ga voliš, ali on mi je sin,
i to jedini koji vredi i pišljiva boba.
Sve vreme će biti u opasnosti, ali postaraću se da ima na raspolaganju sve prednosti koje
mogu da mu obezbedim.“

„I šta sad?“ upita Liša.
„Sad se“, reče Arejn, „ti vratiš na posao i probaš da mi izlečiš prvenca.“
„Ne očekujete valjda...“ zausti Liša.
„Očekujem, i uradićeš to!“, skresa Arejn. „Naš položaj u pogledu Milna nije se promenio.
Čak i ako se Tamos vrati živ i zdrav, biće u opasnosti dokle god bršljanski presto nema
naslednika.“

Ona odmahnu rukom. „Nek mi se sinovi glože i spletkare. Ako uspemo da se ujedinimo s
Laktonom i prisilimo Jukora na savez, bršljanski i metalni presto neće vredeti ni klata. Uvala će
biti nova prestonica Teze, a Tamos...

No, Tamos bi mogao biti i kralj.“

Tokom čitave večere Liši su misli lutale. Prvi put posle dužeg vremena jela je kod Žizel u
bolnici, ali još uvek se tu osećala kao kod kuće. U poslednjih nekoliko nedelja, Žizel i šegrtkinje
su se odomaćile u Uvali, a ostali - čak i Sikva - ovde su se, kako se činilo, osećali podjednako
lagodno.

„Divna hrana, kao i uvek“, zahvali se Rodžer majstorici Žizel. „Svaki anžijski muškarac

sigurno žali što se nije mogao oženiti tobom.“
„Mudar čovek nikad se ne ženi travarkama“, odvrati Žizel i namignu. „Ko bi znao šta će

mu one sipati u čaj, a?“
Na ovo se Amanva nasmeja, a Rodžer se osmehnu. „To je i majstorica Džesa nekad

govorila.“
Žizelino lice postade nabusito. „I ona i ja smo pokupile to od Brune, ako već nismo

bogzna šta drugo - bar ne obe.“
„Meni je od ovoga već muka“, reče Rodžer. „Majstorica Džesa je uvek bila krajnje dobra

prema meni, i ako ćete da pričate ružno o njoj, želim da znam zašto.“
„I ja isto“, kaza Liša.
„Ona je sakupljačka korova!“ reče Žizel. „Šta tu ima dalje?“
„Jašta, pa šta s tim?“ obrecnu se Rodžer. „Ne vidim nikakvu razliku, majku mu njegovu. I

jedna i druga pretite da ćete mi sipati opijate u čaj, i ozbiljne ste.“
„Da, travarka će svojim veštinama zastrašiti nekoga koga valja zastrašiti“, kaza Žizel.

„Ali glavni cilj im je da leće i pomažu. Sa sakupljačicama korova ti je obrnuto.“
„Da se i ne pominje to što su sve kurve“, reče Vika.
„Vika!“, podviknu Liša.
Vika se ukoči, ali ne ustuknu. „Oprosti, majstorice Liša, ali tako je, časna reč. Skoro svaki

kupleraj u gradu drži sakupljačka korova. Uglavnom su to apotekarske radnje, a na spratu imaju
sobe gde ne prodaju samo lekove već i nešto drugo.“

„Većinom su u ovom ili u onom trenutku šegrtovale kod majstorice Džese“, reče Žizel, „i
ona uzima proviziju. Najbogatija je žena u gradu pored vojvotkinje majke, ali to je prljav novac,
zarađuje ga uništavanjem brakova.“

Kejdi je donela čaj, i Žizel zastade da doda meda, pa uze zamišljeno da ga meša. „Bruna

je već bila primila mene za šegrtkinju i nije htela drugu, ali vojvotkinja Arejn je navaljivala da
uzme i Džesu. Devojka je bila nadarena, ali manje se zanimala za lečenje, a više za afrodizijake i
otrove. Nismo pojma imale da je Arejn školuje za gazdaricu privatnog kupleraja za sinove. Tako

bi ostali pod njenom paskom čak i kad izađu da izigravaju muškarce.“
„Zato su dama’ting stvorile dživa’Šaram“, primeti Amanva, „premda moj narod takvim

ženama ukazuje počast i prihvata decu koju rode.“
„Pa, ovde to nije tako“, reče Žizel. „Kako i očekivati od muškaraca da budu verni

suprugama kad u svakom delu grada ima javnih kuća? Možeš kriviti pijanicu što ti se popišao na
prag, ali krčmar mu je dao piće u ruku.“

„I zato ju je Bruna izbacila?“, upita Liša.

Žizel zavrte glavom. „Džesa je htela recept za tečnu demonvatru. Kad je Bruna odbila da
je nauči, ova je probala da ga ukrade.“ Liša razrogači oči. Svaka travarka koja išta vredi zna bar
neke tajne ognja, ali Bruna je tvrdila kako ona poslednja ume da napravi tu paklenu smešu.

Starica je znanje zadržavala za sebe više od sto godina, i nikad ga nije prenela šegrtkinjama. Tek

kad je osetila da bi moglo zauvek nestati, rešila je da nauči Lišu. „Zašto mi nikad pre nisi ovo
pričala?“, upita Liša.

„Jer te se nije ticalo“, reče Žizel. „Ali sada, ako ćeš morati da se nosiš s tom lažljivom
vešticom...“

„Vreme je, mislim, da upoznam majstoricu Džesu“, kaza Liša. „Možemo odmah, ako

hoćeš“, reče Rodžer. „Da privedemo kraju celu ovu priču.“
„Da nije pomalo kasno?“, zapita Liša. „Sunce je davno zašlo.“ Rodžer se zasmeja. „One

se tek bude, a goste će primati do zore.“
Liša se okrenu k njemu. „Nameravaš da nas vodiš u javnu kuću?“
Rodžer slegnu ramenima. „Razume se.“

„Zar ne možemo prosto da je posetimo kod kuće?“, upita Liša. „To joj i jeste kuća“, kaza
Rodžer.

„Čekaj časak!“, reče Džared. „Ne mo’š da vodiš žene na tak’o mesto!“
„Zašto?“, zapita Rodžer. „Već je ionako prepuno žena.“ Džared pocrvene i steže jednu
divovsku pesnicu. „Nećeš vala Lišu voditi u neki... neki...“
„Džarede Drvosečo!“, obrecnu se Liša. „Možda si sada baron, ali nećeš ti meni govoriti
gde smem da idem, a gde ne smem!“ Džared je pogleda iznenađeno. „Ja samo...“
„Znam ja šta ti samo“, prekide ga Liša. „Imaš dobre namere, ali jezik laprda li laprda. Ići
ću gde hoću, a isto važi i za Vondu.“
„Biće ovo zabavno“, reče Kendal. „Znam desetak pesama o anžijskim kuplerajima, ali
nisam mislila da ću ih videti.“
„I nećeš. Krevetska kuća za hise nije mesto za džive sen“ - Amanva zirnu ka Kolivu - „a
ni za Šarame.“

„Ej, a Vonda sme da ide!“, poče Kendal, ali Sikva zašišta na nju, i ona se povuče, otpuhnu
i skrsti ruke.

Amanva se okrenu Rodžeru. „Ali verovatno svoju dživu ka smatraš budalom, mužu, ako

misliš da ću te pustiti da ideš na takvo mesto bez mene.“
Na Lišino iznenađenje, Rodžer se pokloni ženi. „Nipošto. Molim te, znaj da sam, kad sam

provodio vreme tamo, bio dete i samo dete. Nikad to za mene nije bilo mesto strasti.“

Amanva klimnu glavom. „I nikad neće biti.“
„Dama’ting, moram...“ poče Koliv.
„Moraš raditi šta ti se kaže, Šarame“ Amanvin glas bio je hladan. „Bacila sam alagai

hore. Noćas nisam u opasnosti.“ Osmatrao se nije dalje bunio.

„Nećemo kočijom“, reče Rodžer dok su izlazili iz Žizeline bolnice na zadnja vrata.

Liša ga radoznalo pogleda. „Zašto? Nikakav zakon ne zabranjuje nam da se vozimo

noću.“
„Aha, ali niko to zapravo ne radi“, reče Rodžer. „Primetili bi nas usput, a idemo nekud

gde nemamo šta da tražimo.“

„Zar nisi rekao da je kupleraj tajni?“, reče Liša. „Ako niko ne zna da postoji...“
„Onda će videti uvalske kočije pred vratima Škole bontona za nadarene mlade dame
majstorice Džese“, reče Rodžer. „Što će biti još čudnije.“

„Šta je škola bontona?“ upita Vonda.

„Mesto gde mlade žene uče kako da uhvate bogatog muža“, reče Rodžer.
I zaista, daščani pločnik bio je pust kada su Liša, Vonda, Amanva i Džared za Rodžerom
pošli zavojitim anžijskim ulicama, presecajući kroz sokake i krijući se u senkama.
Nisu ih, doduše, ni mogli tako lako uočiti. Nije bilo svetlosti simbola, a, izuzev u
najimućnijim krajevima, ulični fenjeri bili su malobrojni i retki.
Uprkos pomrčini, kretali su se hitro, jer zahvaljujući magiji videli su jasnije nego danju.
Svi su nosili ogrtače obnevidelosti, izuzev Amanve, koja je čini srmom izvezla na odori.
„Jezivo kol’ko je tiho“, primeti Vonda. „U ovo doba noći, dućani u Uvali još rade.“
„Uvala u mreži simbola nema rupe tako velike da se demoni probiju unutra“, reče Rodžer.
„Noćas su na ulici samo stražari, beskućnici i mi.“
„Beskućnici?“ upita Vonda. „Ne izbacuju valjda siromahe noću na ulicu?“
„Pre bih rekao da ih ne puštaju unutra, ali da“, reče Rodžer. „Dok sam rastao ovde, mislio
sam da je to prosto tako. Tek kad sam počeo da sviram po zaseocima, uvideo sam koliko je to

zlo.“

Kao po komandi, začu se prasak i iznad njih blesnu deo mreže čini. Demon vetra sleteo je
prenisko i odbio se o simbole. Samo na tren, paučinaste zaštitne linije munjevito se proširiše
nebom, ali Liša je opazila rupe dovoljno velike da demon prođe kroz njih.

Video ih je i demon. Lebdeo je u mestu i silno mahao ogromnim kožastim krilima dok se

oporavljao od sudara. Onda porinu naniže, pravo kroz mrežu, i sunu duž ulica u potrazi za

lovinom.

Lišu su svrbeli prsti da potegne štapić od hora i smoždi ga, ali ako ih je brinulo da bi
kočije skrenule pažnju na njihovo prisustvo, magijski udar oglasio bi ga na sva zvona.

Svejedno, nije mogla pustiti demona da lovi. „Vonda.“

„Jašta, majstorice“, reče Vonda. Na tren se osvrtala, pa se zatrča ka buretu za kišnicu
ispod strehe jedne zgrade. Ona skoči, stopalima jedva da i dodirnu bure, ali se odbaci o njega i
uhvati se za ispupčeni deo kosog krova, pa se bez po muke diže na mišiće i uštrca uz krov,
skidajući luk s ramena.

Ona ispusti zov, toliko nalik na zov demona vetra da ljudi zgrčeni iza čini na prozorskim
kapcima ne bi ni primetili razliku. Demon ču, naglo zaokrete i pođe prema njoj.

Dok se demon približavao, Vonda je stajala mirno, strele zategnute do uva. Skoro da se

već beše obrušio na nju kada ona odape; magijska strela sevnu i prosvira demonu kroz grudi.
Ovaj se teško stropošta na daščani pločnik ispred njih.

„Džarede“, reče Liša dok je Vonda silazila. „Molim te, proveri je l’ mrtav i ubaci telo u
neko korito da ne napravi požar kad ga sunce dokači.“

„Odma’“, reče Džared.
Prišao je demonu, ali ovaj se i ne trže dok je on izvlačio Vondinu strelu. Na vidiku nije
bilo nikakvog korita niti fontane, pa je bio prinuđen da raskomada demona i strpa ga u bure za
kišnicu. Vonda priđe barici demonskog gnoja na ulici, umoči ruke i uzdrhta kada su simboli od

crnolista počeli da upijaju moć. Demonska krv će svejedno bazdeti, ali sada neće goreti na suncu.
Vondu ispuni noćna snaga; ona diže glavu i oči joj se zacakliše. „Majstorice, da odem ja

još malo u lov, za slučaj da ih ima još?“
„Ja bih se osećala sigurnije ako ostaneš sa mnom“, reče Liša. Bila je to istina, ali takođe je

želela i da ograniči Vondi unos magije dok bolje ne bude razumela posledice.

Brzo su prispeli u centar grada, nedaleko od Rajnbekove palate. Ovde su fenjeri jarko

osvetljavali ulice i straža je patrolirala, ali su je poprilično lako izbegavali.
„Praktično smo se vratili u palatu“, reče Liša.
„Naravno“, reče Rodžer. „Javna kuća je s palatom povezana nizom tunela, tako da

vojvoda i omiljeni dvorani imaju privatni put onamo i danju i noću.“

Oni skreniše za ugao, i tu je stajala Škola bontona za nadarene mlade dame majstorice

Džese. Zdanje je bilo veličanstveno, s dva krila sa obeju strana središnje kule, tri sprata visoko
iznad zemlje. Čini na kuli i zgradi bile su snažne, vide Liša, duboko urezane i dobro izlakirane i
uglačane do punog sjaja. Duž ulice, svetiljke na stubovima takođe su bile zaštićene simbolima.
Ako gradske zidine padnu, škola će biti bezbedna koliko i sama palata.

Rodžer smelo priđe vratima i povuče svileni konopac zvona. Liša je mogla samo
pretpostaviti da radi - napolju nisu čuli ništa. Časak kasnije vrata se raskriliše i ukaza se divovski

muškarac. Nije bio visok koliko Džared, ali je bio širi; vrat kao u bika zatezao mu je okovratnik

fine, čipkane košulje, a od debelih ručerdi šavovi kratkog somotskog kaputa samo što ne behu
popucali. Lice mu je bilo iskrivljeno, a nos je očito lomio više puta. U kosi je imao naznaku

sedog, ali je zbog toga samo delovao još prekaljenije. Za pojasom mu je, nadomak ruke, visila

uglačana toljaga.
„Ne poznajem te.“ Bila je to prosta izjava, ali zahvaljujući čovekovom tonu, zazvučala je

kao pretnja.

„Stvarno, Džakse?“, zapita Rodžer i zabaci ogrtač unazad. „Malo sam porastao, ali još
sam isti onaj dečak kog si tako jako bacao uvis da sam mogao da se uhvatim za krovne grede.“

Čovek trepnu. „Rodžeru?“
Pre nego što je Rodžer stigao da klimne glavom, čovek podvrisnu, pa gurnu šake Rodžeru
pod pazuh i zavrte ga. Džared se ukoči, ali onda se Rodžer zasmeja, i ovaj se opusti.
„Hajte, hajte!“, reče Džaks i mahnu im da brzo uđu, osvrćući se pre nego što je zatvorio

vrata.

„Video sam te jednom kako nastupaš, pretprošlog leta“, saopšti Džaks Rodžeru.

„Majstorica i ja smo se sakrili među svetinom i gledali. Kad si završio, oboje smo bili uplakani.“
Grcanje u gorostasovom glasu nekako nije bilo u skladu sa ogromnom, pretečom telesinom.

„Što se niste javili?“ Rodžer ga zveknu pesnicom u nadlakticu, ali ako je krupajlija i

primetio, nije to ničim pokazao.
Džaks uperi prst u njega. „A što ti nisi došao u posetu, nego si ovoliko čekao? Jesi li sad

stvarno violinski čarobnjak Iscrtanog Čoveka?“

„Aha.“ Rodžer klimnu glavom prema sadruzima. „Došao sam da upoznam Uvalce s

majstoricom Džesom. Je li slobodna?“

„Za tebe?“, zapita Džaks. „Naravno. Al’ moraš požuriti. Već je kasno. Plemstvo samo što
nije počelo da pristiže.“

On ih povede dva sprata niže, niz veličanstvene zavojite stepenice zastrte crvenim
somotom. Sa odmorišta je vodio hodnik, ali Džaks ne obrati pažnju na njega, već se umesto toga
okrenu i odgurnu u stranu ogromnu dvodelnu policu za knjige. Ona glatko na točkićima kliznu
duž šina i razotkri lučni prolaz prekriven debelim čipkanim zastorom.

Polica kliznu na mesto kada su prošli zavesu, koja je vodila u velelepnu sobu punu

lepotica. Izležavale su se na mekim kaučima ili u poluizdvojenim prostorijama zastrtim
zavesama, spremne za noćašnje mušterije. Sve su na sebi imale divne haljine, lica su im bila
napuderisana, a kosa vešto doterana. Vazduh su prožimali parfemi.

„Tvorca mu“, reče Džared. „Mislim da sam umro i sad sam u raju.“
Liša ga mrko pogleda, i on pognu glavu. „Kad samo pomislim da te je brinulo što ću ja
doći ovamo.“
Tavanica je na sredini sobe bila visoka dva sprata, ali se duž zidova protezala galerija,

koja je verovatno vodila u privatne odaje. Džaks ih hitro povede uz stepenice do balkona, pa kroz
lučni prolaz zastrt zavesom.

Dok su prolazili, Liša začu nešto odozdo, pa proviri kroz zavesu i opazi princa Mikejla
kako dolazi u muškoj pratnji. Dok je hitro navlačila zavesu, srce joj je lupalo u grudima.

„Nadam se da postoji više od jednog izlaza“, reče ona kada se priključila ostalima u
čekanju dok Džaks dovede gospodaricu.

„Nebrojeno“, reče Rodžer i namignu.
„Mali Rodžer Polušaka!“, začu se povik nekoliko časaka kasnije, a na vratima na kraju
hodnika pojavi se jedna žena.

Džesa je bila Žizelina vršnjakinja - bila je u pedesetim godinama, ako ne i starija. No, dok
je Žizel bila nabacila staračku težinu, Džesina haljina još je bila snažno pritegnuta oko majušnog
struka, a iz dubokog izreza kipelo joj je glatko i primamljivo poprsje. Lice joj je bilo našminkano,

ali još je bila lepa, sa samo nekoliko pažljivo prikrivenih bora, koje kao da su poricale njene

godine.
„Podseća me na moju majku“, reče Liša, ne obraćajući se nikom posebno.
„Jašta“, složi se Džared, premda, ako je suditi po pogledu, očito nije mislio da je to nešto

rđavo. Liša se pitala treba li da ga pošalje da sačeka na spratu. I bi li otišao ako bi probala.
Amanva kao da je pomislila isto. Kada je Rodžer pošao da zagrli ženu, ona kroči između

nje i Džareda.

Džesa ga privi na grudi i zacokta jezikom. „Prošlo je više od deset godina, Rodžeru.
Maltene sam te ovim sisićima dojila, a ti ni da dođeš u posetu?“

„Sumnjam da bi vojvoda odobravao“, reče Rodžer. On se izmače i Liša vide da su mu oči
vlažne. Ma šta ona mislila o ovoj sakupljačici korova, Rodžer je očigledno voleo ženu.

„Da te vidim“, reče ona, pa mu raširi ruke i odmače se za korak kao da igraju nekakav
ples.

Osmotrila ga je od glave do pete. „U zgodnog si muškarca izrastao. Kladim se da isto

onako slamaš srca kao Arik svojevremeno.“
Rodžer uzmače, protrlja orden na grudima i nakašlja se. „Majstorice Džesa, da ti

predstavim suprugu, dama’ting Amanvu asu Aman am’Džardir am’Kadži.“
S vedrim osmehom na licu Džesa priđe da zagrli Amanvu, ali mlada dama’ting ustuknu

korak.

„A?“, zapita Džesa.
„Oprosti, majstorice“, reče Amanva, „ali nečista si i ne smeš da me dodirneš.“
„Amanva!“, viknu Rodžer.
„U redu je“, kaza Džesa, pa diže ruku, ne skidajući pogleda sa Amanve. „Treba li da se
izvinjavam što nisam čedna? Da pokrijem poprsje i kosu?“
Amanva odmahnu rukom. „Džive’Šaram časno nose odeću mnogo manje čednu od tvoje.
Ne vređa me tvoj nedostatak čednosti.“
„Šta je onda posredi?“ zapita Džesa.
„Ti kuvaš čaj od pomovog lista i time svoje hise pretvaraš u ha’ting, zar ne?“, zapita

Amanva. „Slabiš rođeno pleme i sramotiš te žene jer im uskraćuješ decu koja bi potekla iz ovih
sparivanja.“

„Zar je bolje da ne znaju ko je otac?“ zapita Džesa. „Zar je bolje da budu neudate majke

pre nego što napune dvadesetu? Moje devojke diplomiraju i vrate se svom životu bogatije i
sposobne da u finom društvu nađu odgovarajuće muževe i rađaju decu visokog položaja.“

„Dakle, odlaze muževima iako su spoznale muškarce?“, nije odustajala Amanva.
Liša se nakašlja s namerom da je - poprilično napadno i upadljivo - podseti kako ni Sikva
nije bila devica kada se upoznala s Rodžerom. Amanva ničim ne pokaza da je čula, ali kada se
Džesa pobedonosno osmehnu, Liša zažali.
„I ti si se malo okušala u tome pre nego što si našla Rodžera?“, zapita skupljačica korova.
Amanva se ukoči. Liša joj u auri vide blesak besa, vrelog i opasnog, ali naoko je ostala
spokojna. „Ja sam nevesta Everamova, ali mužu sam otišla čista - nije me pre toga spoznao
nijedan smrtni muškarac - kao što i treba da je slučaj s dživcima ka. Rodžer je znao da to nije tako
s njegovom dživom sen, i prihvatio je to.“
Na njene reči, Rodžer kroči napred i pođe da uhvati Amanvu za ruku. Ona se oštro okrenu
k njemu, ali nežnost u njegovim očima je iznenadi, i aurom joj povrh gneva poteče i zbunjenost.
Slobodnom rukom Rodžer joj zavuče kovrdžu nazad pod maramu. „Prihvatio bih i tebe,
Amanva va Aman am’Džardir am’Kadži. Baš me briga za sve to. Voleo sam te od trenutka kad si
prvi put zapevala preda mnom i nikad, mislim, neću prestati.“
Iz Amanvine aure nestade zbunjenosti, i zameniše je osećanja toliko bliska i lična da je
Lišu bilo sram što gleda. Ona skide magijske naočare, ali čak i bez njih je opazila suze u očima
mlade sveštenice dok su se Rodžer i ona grlili.
Džesa ih je posmatrala; i u njenim očima sjajila se vlaga. Ona se okrenu da im ne bude na
smetnji, i priđe Vondi. „A ti si?“
„Vonda Drvoseča, majstorice“, reče Vonda i pokloni se. Od ovog pokreta kosa koju je
nosila preko jednog obraza kako bi sakrila ožiljke zaleprša.

Majstorica diže ruku. „Smern?“

Vonda zastade, ali klimnu glavom. Džesa joj skloni kosu isto onako nežno kao Rodžer

Amanvi. Prelazila je prstima duž ožiljaka i coktala jezikom.
„Dete, bolje bi ih pokrila s malo šminke“, kaza Džesa. „Može te naučiti neka moja

devojka, besplatno.“

„Je li?“, zapita Vonda.
„Naravno“, reče Džesa. „Ali ako mene pitaš, prestani da ih kriješ. Budi to što jesi.“
Vonda zavrte glavom. „Niko ne bi ’teo da poljubi gomiletinu ožiljaka.“

Džesa se nasmeja. „Da ti odam jednu tajnu. Na svaku desetoricu muškaraca koju tvoji
ožiljci odbiju, jedan će sanjati da te ljubi samo zato što si drugačija. Stoj ponosito i muškarci će
sami doći k tebi. I žene isto, ako to više voliš.“

„Ja... ovaj...“ Vonda se grčila od nelagodnosti. Džesa se opet gromko zasmeja i ostavi je
na miru.

Ona diže Vondinu šaku i poče da zagleda nacrtane simbole. „Crnolist?“
„Jašta“, reče Vonda.
„Šteta što niste doveli tog Iscrtanog Čoveka o kom svi pričaju. Sve devojke su se kladile
je l’ istetovirao kitu ili nije.“

Na ovo je ostavila Vondu da zamuckuje i okrenula se Džaredu. „Uh, ali ovo je skoro

podjednako dobro. Neženja glavom i bradom!“ Ona drsko pruži ruku i štipnu Džareda za mišicu.
„Sreća živa pa te je Džaks brzo doveo gore. Sve devojke bi ti se nudile za džabaka, a to nijedan
kupleraj ne može da priušti.“

Kao po komandi, zastori se rastvoriše i uđe jedna mlada žena noseći fin servis za čaj. Kao

i ostale na donjem spratu bila je odevena u haljinu do zemlje, ali ramena su joj bila gola, a izrez

dubok. Haljina je s jedne strane imala šlic, skriven među karnerima. Kad god bi koraknula tom
nogom, na tren bi sevnula butina. Bila je visoka, s nešto mesa na udovima - imala je plesačke
mišiće.

Ona se osmehnu Džaredu, krišom mu namignu, i baron Drvosečine Uvale, koji se
suočavao s kamenim demonima a da se i ne lecne, sav se zažari.

Džesa pucnu prstima Džaredu pored lica, prepade ga i privuče mu pažnju. „Ali ne,
vojvotkinja majka ima planove za tebe, mali, i hoće da budeš pod ključem. Sve devojke znaju da
ti ne smeju ni prići, iako im nije pravo.“

Ona pogleda devojku. „Sipaj to i nestani, Rozal, pre nego što vojvotkinja čuje za ovo.“
Rozal klimnu glavom, pa hitro priđe stolu i postavi servis za čaj.

Džesa namignu Džaredu. „Nemoj se iznenaditi ako na bećarskom balu vidiš nekoliko
mojih devojaka. Izaberi neku za kraljicu bala i obećavam ti vrtoglavu noć. Oženi se njome, i
nikad te neće odbiti.“

„Nego šta, Džarede“, reče Liša. „Muškarcu kod žene ništa drugo i ne treba.“
Džesa uputi Liši mrzovoljan pogled, i zavlada napetost. Rodžer priđe Džesi. „Da ti

predstavim...“

„Znam ko je to“, kaza Džesa, ne skidajući pogleda s Liše. Na njen ton Rodžer brzo zatvori

usta i ustuknu korak.

„Lepa nevesta malog Polušake odrastala je okružena drugačijim običajima“, reče Džesa,
„ali od Brunine učenice bih očekivala da bolje zna kako stoje stvari.“

„A šta to tačno treba da znači?“, oštro zapita Liša.
„Rozal!“, reče Džesa. Devojka istog časa spusti čajnik, pa priđe i stade pored nje,
oborenih očiju.
„Propitaj je“, reče Džesa. „Šta to, po mišljenju majstorice Liše, treba da krasi buduću
baronicu Drvosečine Uvale?“
Liša je namirisala zamku, ali otišla je predaleko, i sada nije mogla da prođe pored nje
nikako osim da je brzo dokači i nada se da se neće uhvatiti u gvožđa. Ona stavi naočare i poče da
razgleda devojčinu auru. „Dete, koliko ti je godina?“
„Napunila sam dvadeset leta, majstorice“, reče Rozal.
„Koliko dugo pohađaš školu majstorice Džese?“, upita Liša.
„Od svog trinaestog leta, majstorice“, reče Rozal.
„Radiš li sve vreme u javnoj kući?“, zapita Liša.
Devojčina aura sevnu. Rozal se zgranula na ovu pomisao. „Naravno da ne, majstorice.
Nijednoj devojci nije dozvoljeno da siđe dole pre nego što napuni osamnaest leta. Ovo mi je
druga i poslednja godina. Na proleće ću diplomirati i postati debitantkinja.“ Oči joj na tren
odlunjaše prema Džaredu. „Osim ako nađem muža na balu.“
„Umeš li da čitaš?“, upita Liša. „Da pišeš?“

Rozal klimnu glavom. „Da, majstorice. Krazijski, ruskanski i albinski.“

„I tezanski, razume se“, kaza Džesa. „Rozal baš voli da čita.“

„Pesme?“, upita Džared; strepnja u glasu ušunjala mu se i u auru.

Rozal zapuši nos kao da ova pomisao smrdi. „Ratne priče.“

„Vojnu istoriju“, ispravi je Džesa.“

„Ako moramo to tako dosadno da nazovemo“, složi se Rozal. Nije skidala pogled s

majstoričinih očiju, ali po auri se videlo da joj je jedina briga hoće li ostaviti utisak na Džareda.
Svaka reč, svaki stav, bili su upućeni njemu. Ovo bi inače zasmetalo Liši, ali koliko je ona videla,

devojka je bila sasvim iskrena.
„Jesi li učila matematiku?“, upita Liša.
„Jesam, majstorice“, reče Rozal. „Aritmetiku, algebru i infinitezimalni račun. Imamo i

časove knjigovodstva i pravljenja popisa.“
„Travarstvo?“, zapita Liša.
„Napamet znam da skuvam sedam lekova“, reče Rozal. „Za plodnost samelješ tri...“ Liša

joj mahnu da ućuti, ali ne pre nego što su joj reči ostvarile željeni učinak na Džaredovu auru.
„Uz pomoć knjiga umem da pravim i druge“, reče Rozal. „Sve učimo apotekarstvo za

slučaj da muškarci preteraju s praškovima ili žestokim pićima dok su ovde.“
„Jašta, ali ume li da peva?“, zasmeja se Rodžer, no sva toplina nestade Amanvi iz aure i

ona ga prostreli pogledom.
„Izvini“, reče Rodžer. Tiše dodade: „Samo sam hteo malo da razveselim ljude.“
Devojka zavrte glavom. „Nikad nisam pevala dovoljno dobro za ukus majstorice Džese,

ali sviram harfu i orgulje.“

„Šta je orgulja?“, zapita Džared.
Rozal ga pogleda i namignu mu. „Pokazaću ti svoje orgulje ako ti meni pokažeš svoju
flautu...“

„Dosta“, obrecnu se Žizel. „Gubi se, mala, da ne donesem šibu!“
Liša trepnu. Koliko li je samo puta Bruna zaštektala te iste reči? Kao da je opet čula
mentorkin glas.

No, dok je Džesa posmatrala devojku kako odlazi, u auri joj nije bilo ljutnje. Bila je
ponosna što se ova tako dobro pokazala. Po svoj prilici nije Džaks slučajno poslao baš Rozal da
donese čaj.

Džared je otpratio Rozal pogledom, i kada je prošla kroz zastor, ona mu jedva primetno
mahnu, na šta mu aurom prođe drhtaj.

Liša se opet okrenu Džesi, dohvati suknju i načini kniks. „Majstorice, izvini. Bila sam
neljubazna.“

„Prihvatam izvinjenje“, kaza Džesa istog časa. „Elem, majstorice, želiš li da
porazgovaramo o pravom razlogu tvog dolaska?“

Kancelarija majstorice Džese bila je bogato opremljena debelim tepihom i teškim

nameštajem od zlatodrveta. Na policama je bilo na stotine knjiga - retkih izdanja, od kojih mnoga

Liša nikad ne beše videla. Morala se opirati porivu da ih prelistava.
„Slobodno uzmi neku na pozajmicu“, kaza Džesa, „samo je lično vrati pre nego što

zatražiš drugu.“
Liša je pogleda iznenađeno, a Džesa se osmehnu. „Počele smo rđavo, ali veoma bih volela

da budemo prijateljice, Liša. Bruna nikad nije podučavala glupače, a Arejn ima veoma visoko
mišljenje o tebi. Nipošto ne mislim da bolje čitam ljude od njih dveju.“

Ona se osmehnu. „A i svaka žena koja je u stanju da zadrži Tamosovu pažnju više od
jedne noći sigurno je nešto posebno.“

Liša se spremala da uzvrati osmehom, ali na ove reči se naježi. Džesa je bila otmena i
lepa, i gospodarica krunskog bordela. Je li spavala s Tamosom? A one devojke na donjem spratu?
Noći mu, možda ih je sve povalio.

Džesa stavi šoljicu na tacnu, pa je napuni iz srebrnog čajnika koji je vredeo čitavo
bogatstvo u Anžijeu, gde je vladala nestašica metala.

„Vojvoda i njegova braća često navraćaju“, primeti Džesa. „Rajnbek i Mikejl - pa čak ni
pastir Peter nikad nije oklevao da ovde zbaci odoru. Nikad čovek ne bi pomislio da su neke od

mojih devojaka u stvari momci.“ Liša uze šoljicu, trudeći se da joj se ne zatrese ruka.
„Ali Tamos...“, nastavi Džesa. „Tamos je došao samo jednom i nikad više. On je uvek

više voleo svojeručno da lovi.“
„Ako tako gledaš, šta sam onda ja?“, zapita Liša. „Lovina?“

„Kad su ljudi zaljubljeni, oba partnera mogu biti lovina“, reče Džesa. „Zato i jeste toliko
slasno.“

„Jesi li probala da od Brune ukradeš recept za tečnu demonvatru?“, upita Liša.
Ako se Džesa iznenadila što je pita tako neuvijeno, u auri joj se ništa nije pokazalo.

„O da, jesam“, reče Džesa. „Žena je imala skoro devedeset godina, i kad se princ rodio,
pričala je samo o povratku u Uvalu i ni o čem drugom. Znala sam da je nikad više neću videti i
plašila sam se da će odneti tajnu u grob.“

„Bruna te nikad nije pomenula“, reče Liša. „Ni jedan jedini put, za sve one godine.“
Džesa joj uputi izmučen osmeh. „E, da. Nema takvog zlopamtila kao što je bila veštičara
Bruna. Ali što se mene tiče, ja sam nju volela, i žao mi je što smo se rastale u neprijateljstvu. Je l’
umrla... brzo?“

Liša je piljila u šoljicu. „Nisam bila prisutna. Pokosio ju je grip. Vika ju je preklinjala da

ne zalazi među bolesne, rekla joj je da je preslaba...“
„Ali ništa ne bi sprečilo Brunu da ode k deci u nevolji“, reče Džesa.
„Tako je“, složi se Liša.

„Jednom ili dvaput za sve ove godine sam probala da se izmirim sa Žizel“, kaza Džesa.

„Ne onako često koliko je trebalo, ali bila sam gorda, a u odgovor sam dobijala samo tišinu.“
„Žizel ume da bude tvrdoglava koliko i Bruna“, kaza Liša.

„A njena šegrtkinja?“, zapita Džesa.

„Imam ja većih briga od neuspele krađe pre trideset i pet godina“, reče Liša. „Ne moramo
biti u rđavim odnosima.“

„Tečna demonvatra više i nije onako moćna kao nekad“, reče Džesa. „Pored te magije
pustinjskih kara, demonvatra liči na prskalice, kako čujem.“

„Magije hora“, ispravi je Liša.

Džesa se zasmeja. „To već ima smisla! Mada, magija kare takođe može da promeni tok
istorije u pojedinim vojvodstvima.“

Liša se opirala porivu da se pomiluje po stomaku, premda je Džesa bez ikakve sumnje

bila svesna njenog stanja. „Istina.“

„Da pređemo, onda, na posao?“ upita Džesa.
Liša klimnu glavom. „Kakva je tvoja procena Rajnbekovog stanja?“

„Lišen je semena“, reče Džesa bez uvijanja. „Govorim to već dvadeset godina, ali Arejn
odbija da čuje. Očajnički želi lek, a leka nema.“

„Na čemu zasnivaš dijagnozu?“ zapita Liša.
„Pored šest supruga za više od dvadeset godina a da nijednoj nikad meča i ne štucne?“
zapita Džesa. „Svoje devojke da i ne pominjem. Ma šta rekla peščana veštica, Rajnbekovim
miljenicama ne dajem pomov čaj. Arejn bi za tren oka naterala sina da se razvede i opet se oženi
kad bi pomislila da će time obezbediti naslednika. Nekoliko ih je diplomiralo i pokazalo se tako
plodno da im je trbuh narastao samo što su sele muškarcu u krilo i zagolicale ga po bradi.“

Liša nije čula ništa što već nije znala. „I to je sve?“
„Naravno da ne“, reče Džesa. Ona izvadi kožnu beležnicu, pa je pruži Liši, a ova je istog
časa otvori i poče da je prelistava.
U svesci su bili popisani svi testovi kojima ga je Džesa podvrgavala, bilje i lekovi koje je

probala, i ishodi - sve zabeleženo uredno i metodološki besprekorno, kako ih je Bruna i učila.

„Čak su ga neke moje devojke milovale i ispraznile ga u čašu, pa sam mu gledala seme
pod uveličavajučim staklima“, reče Džesa. „Ima vrlo malo punoglavaca, a i oni plivaju ukrug i
sudaraju se kao pijanice u kolu.“

„Volela bih i ja da pogledam“, reče Liša.
„Čemu to?“, zapita Džesa.
„Možda ima neku prepreku koja bi se dala ukloniti operacijom“, kaza Liša.

Džesa zavrte glavom. „I da imaš na raspolaganju sve što je postojalo u doba nauke, pipav

je to posao, i podrazumeva da te vojvoda pusti blizu svoje muškosti s nožem u ruci.“
„Onda ću se pozabaviti magijom hora“, reče Liša. „Znam ženu koja se tako izlečila, iako

su joj plodne godine davno prošle.“
„Misliš da će te Rajnbek pustiti da baciš na njega čini?“, zapita Džesa. „Kao da sama

stavljaš glavu u omču.“
„Videćemo“, reče Liša. „Ali za sada bih volela da mu prosto pogledam seme. Je l’ bi

mogla...?“

„Da ti nabavim malo?“, zasmeja se Džesa. „Naravno. Ali kad bi htela, mogla bi i sama to

da uradiš. Bila ti trudna ili ne, Rajnbek ne bi oklevao ako bi mu se pružila prilika da nabije bratu

rogove.“
„To se neće desiti“, kaza Liša.
„Ne bi morala ni da spavaš s njim“, reče Džesa. „Zbog mojih devojaka zavoleo je žensku

ruku. Ne bi trajalo ni minut.“
Liša duboko udahnu i sakri odvratnost na tu pomisao duboko u sebi. „Hoćeš li da mi

nabaviš ili da zamolim vojvotkinju?“
Džesa vide da je otišla predaleko. „Poslaću seme u tvoje odaje, na ledu, čim ga pribavim.

Možda večeras.“

DVADESET DRUGO POGLAVLJE
BEĆARSKI BAL

333. P.P.
Zima

Začu se kucanje na vratima i Liša poskoči. Ona baci pogled na sat. Skoro ponoć.
Možda je opet Rodžer, ali verovatno ne, pomisli Liša, osim ako je nešto hitno. Sme li se
ponadati da je možda Tamos? Kad su bili zajedno, kasne noćne posete bile su uobičajene, a jeste
piljio u nju tokom cele večere. Liša se isprva pretvarala da ne primećuje, ali onda mu je susrela
pogled, očekujući da se on posramljeno okrene na drugu stranu.
No nije. Zadržao joj je pogled; osećala mu je vrelinu u očima. Nisu nasamo razgovarali od
one noći na drumu, ali za samo dva dana zaputiće se na jug, a previše je ostalo neizrečeno. On je
to znao, a i ona je.
Vonda je dremala na stolici, ali posle Rodžerove iznenadne posete odbijala je da ode na
spavanje pre Liše. Dok je prilazila vratima, ona otrese glavom da se otarasi sanjivosti i ispravi se.
Liša hitro zavuče ruku u najvišu fioku stola, izvadi ogledalce i pogleda lice i kosu.
Uobraženo od nje, možda, ali bilo ju je baš briga. Ona zavuče prst u izrez haljine i povuče ga
naniže, pa malo podiže grudi.
Ipak, to nije bio Tamos. Umesto njega, u sobu joj se ušećka Rozal s lakiranom drvenom
kutijom od zlatodrveta u rukama.
„Je I’ te video neko?“, upita Liša, trudeći se da ne pokaže razočaranje u glasu.
„Vojvoda...“
Uz kikot, Rozal zavrte glavom. „Naterala sam njegovu milost da skroz proključa pre nego
što sam ga izmuzla. Obeznanio se dok sam ga još milovala.“
Ona spusti kutiju na sto i diže poklopac. Unutrašnjost je bila od sušenog drveta, puna
lomljenog leda. Povrh leda ležale su tri majušne kristalne bočice pune guste, mutne tečnosti.
Ona zatvori poklopac. „Koliko je sveže?“
„Manje od pola sata staro“, reče Rozal. „Došla sam tunelom.“
Liša se pitala je li vojvodin tunel do javne kuće zaštićen isto onako snažnim činima kao i
ostali zidovi. „Čisto? Nema drugih... tečnosti pomešanih sa semenom?“
Rozal se osmehnu. „Pitaš jesam li ga ispljunula u bočice? Majstorica Džesa bi mi odrubila
glavu kad bih isporučila takav uzorak. Ne koristim čak ni ulje. Izmuzem ga nasuvo.“
Liša zamisli Rajnbeka kako stenje i trza se pod Rozalinom rukom i strese se. „Uživaš,
izgleda, u poslu.“
Rozal slegnu ramenima. „Bolje nego da radim kod tate u lakirdžijskoj radnji, tamo glava
samo što mi se ne rasprsne od isparenja. I nije tako loše vežbati supružničke zvrčke na plemstvu.
Majstorica Džesa nas je učila da same vodimo ples, i da ispraznimo i svoje kese isto kao i
semenike.“
„Znači, svojevoljno si tamo?“, zapita Liša.
Rozal klimnu glavom. „Nego šta. Ali neće mi nedostajati kad diplomiram. Jedva čekam
da počnem pravi život.“
Devojka dostojanstveno izađe iz sobe i za njom u vazduhu ostade samo naznaka ružinog
mirisa. Liša istog časa uze da glanca i slaže uveličavajuća stakla. Ona stavi kap vojvodinog
semena na staklo i namesti sočiva tako da su ćelije bile u žiži. Baš kao što je Džesa i opisala, Liša
vide vrlo malo pokretljivog semena. Ona stavi magijske naočare, i sve postade još gore. Zdrav

uzorak bi trebalo da se sjaji i da vrvi od života. Rajnbekov je bio siv, nalik na oblačno nebo.
Toliko o nadama vojvotkinje majke da će operacija pomoći. Da mu seme ne dopire do

stvarčice, to bi mogla i ispraviti. Ako je mrtvo...

Džared se šetkao tamo-amo, stezao šaketine u pesnice i opuštao ih. Mladi paž preplašeno
je gledao mišićava ramena kako napinju šavove finog mundira do pucanja.

„Noći mu, Džare, sedi i popuši poganu lulu.“ Rodžer je već cuclao svoju, nogu ugodno
dignutih na sto.

Džared zavrte glavom. „Ne bi’ da smrdim na dim.“ Kosa mu je bila nauljena i somotskom

mašnom vezana na potiljku. Brada mu je bila kratko potkresana, a vuneni kaput krasio je njegov
novi grb - dvosekla sekira ukrštena s mačetom ispred zlatodrveta. Kada mu je krojač doneo
komad tkanine na odobrenje, Džared je satima piljio u grb. Čovek je morao da mu ga istrgne iz
ruku i naprosto ga zašije na mundir.

„Piće, onda“, reče Rodžer i, pošto je gorostas nastavio da se šetka, sam sipa dva pehara.
„Jašta, pa da još zaplićem jezikom dok zamuckujem ono malo glupih reći što budem ’teo
da kažem“, reče Džared.
„Dosta s tim“, reče Rodžer. „Samo zato što nisi rastao u palati, ne znači da si glup.“
„Što mi se onda čini da svaku drugu reč koju ljudi izgovore - izgovaraju samo da se meni
podsmevaju?“ zapita Džared.
„Verovatno i jeste tako“, reče Rodžer i iskapi brendi. „Plemići se večito nešto bockaju,
čak i dok se smeškaju i pričaju o vremenu.“
„Ja taku ženu neću“, reče Džared.
„Onda nemoj takvu izabrati“, reče Rodžer. „Večeras si ti glavni, pa makar ti se i ne činilo
tako. Ne moraš da se oženiš nekom koju nećeš.“
„A šta ako neću nijednu?“, zapita Džared. „Vojvoda je reko da se moram vratiti u Uvalu i
povesti neku devojku. Šta ako se vojvotkinji majci sve smuči i prosto mi izabere neku?“
Rodžer se nasmeja kratko, oštro. „Hvataš se ukoštac s kamenim demonima od šest-sedam

metara, ali se više plašiš žene dvostruko sitnije i trostruko starije od sebe?“
Džared se tiho zacereka. „Nisam tako na to gledô, ali... jašta. Valjda. Podseća me na

babuskeru Brunu, samo je još strašnija.“
„Naprosto imaš tremu“, reče Rodžer, uze brendi koji je sipao Džaredu, pa iskapi i to.

„Kad počne, sve će biti u redu.“
Džared opet uze da se šetka, ali onda zastade.
„Misliš da će Rozal biti tamo?“ On duboko udahnu, kao da bi da omiriše malo njenog

parfema. „I lepo joj to ime. A i miriše ko ruža.“

„Pazi se, Džare“, upozori ga Rodžer. „Znam da je lepa kao slika, ali nemoj se ženiti

Džesinim devojkama.“

„Što?“
„Zato što će ti se vojvoda i njegova braća sve vreme smejati.“ Rodžer iskrivi lice. „Pored
toga, zar želiš da ljubiš usta koja su dodirivala Rajnbekovog doku?“

Džared steže mesnatu pesnicu i prinese je Rodžeru pod nos. „Bila to istina ili ne bila,
Rodžeru, ne mos tako o njoj da pričaš. Ne ako ‘oćeš sve zube na broju.“

Rodžer tiho zviznu. „Stvarno si pao na ono, a?“

„Na šta?“ zapita Džared.
„Džesa je namerno prošetala devojku pred tobom“, reče Rodžer. „Kladim se da je
majstorici to najbolja učenica. Sve što je devojka uradila, uradila je s namerom da ti privuče
pažnju.“

Džared slegnu ramenima. „Pa, isto ko i sve druge. Samo je njoj upalilo.“
„Samo ti kažem: pazi se“, reče Rodžer. „Džesine devojke ponekad su... blazirane. Uzmu
od muškarca šta hoće, a oil misli da je sam sve to smislio.“
„Moj taja je pričo da je to uvek tako u braku“, reče Džared. „Što, je l’ kod tebe drukčije?“
Rodžer strpa lulu u usta i ne odgovori.

Rodžer i ostatak kvarteta nalazili su se na muzičkoj bini iza Džareda, koji je stajao u
centru pažnje zajedno s vojvotkinjom Arejn. Mladi baron veoma je ličio na mladoženju pred
oltarom.

Balska dvorana već je bila puna ljudi iz visokog društva, plemstva, bogatih trgovaca i
njihovih žena, a svi do jednog nosili su svoju najbolju odeću. S druge strane velikih vratnica
preko puta prostorije mlade debitantkinje su u dugačkom redu čekale da ih najave.

Vojvotkinja malo ispravi Džaredu okovratnik. „Mali, jesi li spreman?“
„Mislim da ću povratiti“, reče Džared.
„Ne bih ti savetovala“, reče Arejn i otrese mu zrnce prašine s mundira. „Ali sumnjam da
bi zato imao išta manje partnerki na spisku za ples. Nema svaki neženja celu baroniju u džepu.
Zbog toga vredi prenebregnuti košulju zamrljanu povraćkom.“
Džared preblede, a Arejn se nasmeja. „Mlada nevesta s kojom ćeš praviti decu stvarno
nije smrtna kazna, mali. Uživaj dok traje.“
Ona ga štapom za hodanje ćušnu po turu, i Džared poskoči. „Sad treba samo da stojiš tu
dok Džejsin predstavlja debitantkinje. Kad se to završi, slobodno idi iza kulisa i isprazni stomak

pre plesa.“
Ona se odgeguca odatle i dade znak Džejsinu da otvori vrata. Istog časa Rodžer nasloni

violinu na bradu, a Kendal ga je sledila kao odraz u ogledalu, i oni zasviraše prvi ulazak. Svaka

žena je sama birala muziku za ulazak - pesmu koju su zahtevale na kartici za ples. Rodžerov
kvartet je danima vežbao da bi ih naučio sve.

„Gospođica Karin Istočnjak“, izviknu Džejsin, „ćerka grofa Alena od Mostarnika.“
Rodžer promeni melodiju. Karin je izabrala laganu pesmu, i da bi plesala stiskavac sa Džaredom,
a i radi prilike da se mravljom brzinom prošećka pistom kako bi što duže ostala u centru pažnje.

Loša zamisao, jer tako će Džaredov nos ostati zagnjuren u devojčin parfem tokom celog
plesa, i on će jedva čekati da pobegne od nje.

Karin je sišla niz stepenice s leve strane, pa prešla u sredinu, uživajući u sveopštem
pogledu uperenom u sebe, a Džared joj se pokloni. Mogla je ostati tu cele noći i sladiti se
klicanjem i pljeskom da Džejsin nije otvorio vrata i propustio sledeću ženu. Karin mu namignu i
lagano krenu da silazi s pozornice s leve strane.

„Gospođica Dinis Dobrosimbol, ćerka lorda Dobrosimbola iz Južnog Klata.“
Dini je odabrala valcer, tokom kog će se Džared sigurno saplitati o sve na šta naleti.
Verovatno će još pogoršati mučenje tako što će mu sve vreme recitovati poeziju.
Arejn se postarala da iz večeri u veće za trpezom pored Džareda sede mnoge mlade
kandidatkinje, ali nijedna nije bila češća gošća od ove dve. Moćni očevi mogli su da im plate
pristup; nisu svi to mogli priuštiti. Politički gledano, očito su bile miljenice, ali osim ako su ostale
debitantkinje domaća stoka, nisu imale ama baš nikakvih izgleda da zadobiju zvanje kraljice bala.
Dok je napuštala sredinu pozornice, Dini krišom mahnu Džaredu, ali baš kao što je bilo
slučaj i s Karininim namigivanjem, baron ničim nije pokazao da je primetio. Uporno je gledao u
vrata i čekao na bar malo nekakve nade.
Rodžer je svirao pratnju ženi za ženom, ali Džared je ostajao ravnodušan.
„Gospođica Emelija Lakirdžija, ćerka Albera Lakirdžije s Trgovačkog brega.“ Džared je

na tren ostao nepomičan, ali onda se ukoči i nagnu se napred.
Rodžer pogleda ka vratima. Trebalo je da zna. Sve Džesine devojke birale su „nadimke za

donji sprat“, a odbacile bi ih kad bi diplomirale i pod pravim imenom se vratile u fino društvo.

Bila je to Rozal.

Džared ju je pomno gledao kako dostojanstveno klizi niz stepenice, iako Rodžer nije

mogao da pogodi gleda li kao lovac ili kao lovina.

Od tog trenutka nadalje Džared je video nju i samo nju, do te mere da nije ni obratio
pažnju na poslednjih nekoliko žena koje su ušle osim kad mu bi, prelazeći pozornicu, kročile u
vidno polje. Na sreću ih je bilo samo nekoliko, ali gomila mahom već beše primetila šta je
Džaredu odvuklo pažnju; pokazivali su na Emeliju i sašaptavali se.

Rodžer uzdahnu. Bili su prisutni svi iole značajni ljudi, verovatno uključujući i poprilično
posetilaca krunskog kupleraja u poslednjih osamnaest meseci. Emelija je promenila frizuru i
izabrala čednu haljinu, i izgledala je potpuno drugačije nego kod Džese, ali pre ili kasnije neko će
je sigurno prepoznati.

Liša je na balu stajala sama. Dala je sve od sebe da za ovu priliku natakari Vondi balsku
haljinu, ali devojka je na kraju zavrištala i strgla poslednju haljinu sa sebe. Liša je mislila da će
krojačka dobiti srčani napad.

„Nije ovo za mene“, rekla je Vonda. „Volim ja tebe, majstorice. Pustila bi da me za tebe

strefi sto strelica iz luka na navijanje. Ali ni ti ni svi demoni Utrobe ne možete me naterati da još
jednom navučem smrdljivu ’aljinu dokle god sam živa.“

Šta je Liša drugo mogla do da se izvini? Vonda je sada stajala uza zid sa ostalim
stražarima. Ošišala se i uljem zalizala kosu prema potiljku, ponosito prikazujući iskrzane tragove
demonskih kandži preko lica.

Liša se osmehnu. I to je početak. Moraće da zahvali Džesi. Njene reči doprle su do
devojke iako Lišine nisu mogle.

Začu se sveopšte usisavanje vazduha; dižući pogled, ona ugleda Džareda kako, ne
obraćajući pažnju na stepenice, skače s bine lako kao što bi neko skočio s hoklice. Gosti, zgranuti
ovako opuštenim ponašanjem, zastadoše, pa priđoše da ga pozdrave.

No Džared je, zahvaljujući tom oklevanju, taman imao vremena da požuri pored njih, i
duge noge hitro ga preko balske dvorane ponesoše ka mestu gde je Emelija stajala s roditeljima.
Rođaci vladajuće porodice i ostali plemići otvorenih usta su stajali, zgranuti što ih je ovako
prenebregao; Alber Lakirdžija je to primetio, iako Džared nije opazio ništa. Bojažljivo se lecnuo
kada mu je Džared prodrmao ruku, ali Emelijina majka, koja, što se lepote tiče, ni sama nije bila
za bacanje, ozarila se od ponosa.

Džared je oduvek bio priprost čovek. Neposredan. Ponekad je dobro podsetiti plemstvo da
nije sve neka tajna igra skrivenih karata.

Nekada je Liša bila Džaredova zaručnica, ali sada je on bio daleko bolji čovek, bez obzira
na to što je spavao s njenom majkom. Deo nje želeo ga je posavetovati da izbegava ovaj brak.

Emelija je bila prevejana i trudila bi se da upravlja njime. Ali takva je bila i Ilona. A i sama Liša,

ako bi bila iskrena prema sebi. Možda Džaredu to i treba kod žene.

Sa Emelijom je podruku išla opasnost od skandala, ali ništa više nego sa samim

Džaredom, makar on toga i ne bio svestan.
Ako Ilona rodi diva, neko će ubrzo sabrati dva i dva. Tako nešto neće promaći čak ni

glupavom Džaredu.
„Šta bih dao da znam šta prolazi kroz tu tvoju glavu“, reče jedan glas iza nje.
Liša se trže, toliko zadubljena u misli da nije primetila kako joj je Tamos prišao s leđa i

poklonio se. No molila se za ovaj trenutak i bila je spremna. Ona ščepa svoja osećanja u surovu
pesnicu i strpa ih na dno tamne jame, pa se okrenu i povi se u otmen kniks.

Ma koliko Vonda bila neprijatna prema krojačici, Liša je bila gora. Brinula se oko svakog
boda i kamera na svilenoj haljini, skrojenoj tako da joj sve veći stomak prikrije u senci poprsja
koje je privlačilo pažnju čak i ženama.

Gledala je Tamosove oči kako lutaju prema njenim grudima dok se saginjala; ona potisnu
samozadovoljan osmejak. Grof je izgledao sjajno i otmeno sa uglancanim čizmama na nogama i
odeven u zvaničnu uniformu od pliša i svile, ukrašenu zlatnim epoletama i kićankama. Levu
stranu grudi prekrivalo mu je ordenje od blistavog zlata, a preko ramena mu je visilo paradno
koplje u uglancanoj navlaci iskićenoj dragim kamenjem.

No, ako je njen izrez privukao njegovu pažnju, njegovo lepo lice prikovalo je njenu i

zadržalo je. Brada mu je bila pažljivo potkresana, a svaka dlaka na glavi bila mu je na mestu.

Želela je da ga jako stegne, da mu razbaruši besprekorne kovrdže, klizave od znoja, dok se on

tiska u nju.
Liša se ovlaži između nogu. Bilo je to poslednje veče pre nego što ga pošalju na jug, a ona

je nameravala da još jednom bude njen pre nego što ode. Ako to ne uradi, umreće.
„Ništa važno, lorde moj“, reče ona.
„Lažeš.“ Tamos je zvučao umorno. „Ali valjda sam već navikao. Iza tih tvojih očiju nikad

se ne odvija ništa nevažno, Liša Papirdžijo.“
Liša proguta knedlu. Zaslužila je to, pretpostavljala je. „Džared je izgleda već izabrao sebi

kraljicu bala.“ Ona klimnu glavom prema njima dvoma, koji su zurili jedno drugom u oči.
„Razmatrala sam kakav bi to brak bio.“ Ona trznu glavom ka Vondi. „I razmišljala sam kako se

Vonda pobunila protiv dolaska u haljini.“
Tamos nešto progunđa. „Devojka ima mozga. Meni majka već godinama priređuje

ovakve balove. Radije bih se tukao sa utrobnicima.“
„Uvalski baron nije jedini poželjni neženja večeras, visosti“, reče Liša. „Grofu još treba

grofica.“
Upravo tada začuše se zvona; svi se okrenuše i ugledaše vojvotkinju majku pored Karin

Istočnjak. Nagurani iza nje stajali su plemići koje je Džared prenebregao; trudili su se da sakriju
razdraženost - i nisu uspevali.

„Grof Mostarnika izgleda želi da se čas namenjen ćaskanju i piću privede kraju“, tiho se
zacereka Tamos. „Istočnjaci imaju više prava na presto čak i od moje majke. Nisu navikli da
neko ne obraća pažnju na njih.“

I zaista, Arejn dade znak Rodžeru da otpočne prvi ples, a žongler nije bio toliko glup da
odbije. On zasvira laganu pesmu uz koju je Karin milela po tepihu.

Tamos koraknu unazad, pokloni se, i pruži ruku. „Možda mi još treba grofica, ali nemam
nikakvu želju da je tražim svoje poslednje večeri u Anžijeu. Jesi li za ples?“

„Ako te obujmim rukama, visosti“, reče Liša, i svejedno ga uhvati za ruku i priđe mu,
„možda te nikad ne pustim.“

Tamos joj položi šaku na struk. „Moraćeš. Moja majka nas je zvala u vrt posle prvog
plesa.“

„Sad?!“ Liša nije mogla da veruje. „Usred bala, kad tebe ujutru šalju Tvorac će ga znati
kud?“

„I ja sam to napomenuo“, reče Tamos, „ali majka je rekla: ako mi je draga sopstvena
koža, onda ću te dovesti onamo.“

Prošli su Džareda na podijumu za ples. Krivio je lice, i kad je Karinin parfem Lišu
zapahnuo, nije bilo teško uvideti zašto. Sinusi joj se zgrčiše, a mišić u slepoočnici joj se trznu i

zapreti glavoboljom.

Bol je još bio blag kada ju je Tamos s podijuma za ples poveo prema sporednom izlazu.
Vonda pođe za njima, ali Liša odsečno odmahnu rukom i devojka shvati i vrati se uza zid.

Išunjali su se tihim hodnicima; nazrelo ih je samo nekoliko slugu, dovoljno iskusnih da ne

podignu pogled s poda.
Kad su se približili izlazu u Arejnin privatni vrt, nije više bilo čak ni takvih prolaznika.

Hodnik je bio dugačak i mračan, pun senovitih niša s kipovima vojvoda iz starine. Liša se
zaustavi i povuče Tamosa da stane.

„Šta je bilo?“, upita on.
Liša šmugnu iza Rajnbekove statue. Bio je to, u najmanju ruku, laskav portret, ali čak i
laskav Rajnbekov kip bio je dovoljno debeo da zakloni ostatak niše.

„Boli me glava.“ Ona cimnu; Tamos se samo reda radi odupirao, a onda ga je povukla za

sobom.
Za ma koji drugi par, ove reči možda bi značile kako je s romantičnim zamislima za to

veče gotovo, ali kod Liše je bilo obrnuto i Tamos je to znao. Pre nego što je grof mogao reći ma
šta što bi poremetilo raspoloženje, ona priljubi usta uz njegova.

Na tren se ukočio, ali onda je zagrli čvrsto, a jezik mu poput zmije kliznu u njena usta.
Liša mu stavi ruku na potiljak, stegnu ga za kosu i gurnu mu jezik još dublje.

On zareža, stiskajući je ovde i onde. Grudi su joj se nekako oslobodile iz haljine i Tamos
ih je štipkao kad ih ona privi uz njega, a onda mu pusti kosu, posegnu naniže i steže ga kroz
čakšire. Bio je tvrd, i nije traćila vreme, nego je razvezala uzice i izvukla ga napolje.

„Nemamo mnogo vremena“, zamrmori on.
„Onda nemoj biti nežan“, kaza ona, pa se okrenu, povuče haljinu uvis, i nagnu se preko
postolja kipa.

Džared je obavio svoju dužnost: plesao je sa svakom debitantkinjom na balu. Bilo ga je
nezgrapno i gledati. Pored njega je i najviša žena u Anžijeu delovala kao patuljka, a on je, trudeći
se da izvede sve te plesove, izgazio nekoliko nežnih nožnih prstiju.

Ipak, još gori od toga bio je usredsređen izraz njegovog lica, prigodniji za borbu protiv
utrobnika nego za ples s lepim mladim ženama. Kao da se samo trudio da preživi.

Sve dok nije došao red na Emeliju. Gorostasni drvoseča se ozario; kao da je plesao po
oblacima. Kako se činilo, našao je sebi nevestu i ni sve zlato u Mostarniku neće ga odbiti od nje.

I Kendal je primetila, pa je produžila violinski solo kako bi njih dvoje imali još vremena
da pilje jedno drugom u oči. Amanva i Sikva isto su radile glasovima; opčinile su mladi par lako
kao što bi opčinile utrobnika.

Džejsin je zadržao žonglersku masku na licu, smeškao se i plesao s bogatim plemkinjama
dok su im muževi, potpuno nesvesni šta se događa, stajali u grupi. No svakog časka bi digao
pogled ka bini i iz očiju ispaljivao ledenice Rodžeru u srce.

Rodžer dopusti sebi da uzvrati osmeh. Kraj osvete nije bio ni blizu, i premda nije znao šta
je sledeći korak, za sada je Džejsin iz dana u dan proživljavao poniženja, i Rodžer je u tome
neizmerno uživao.

No onda Džejsin značajno pogleda u Džareda i Emeliju, pa opet u Rodžera, sa širokim
osmehom na licu.

Zna.

Naravno da zna. Osim ako se od Arikovog doba sve promenilo, redovan pristup u krunski

kupleraj jeste još jedna povlastica krunskog telala. Džejsin je znao ne samo da je Emelija u stvari

kurva Rozal nego ju je sigurno i sam povalio; Rodžer bi se kladio u to - kladio bi se u sunce dok

se protivnik kladi samo u klatove.
I Rodžer se ne bi kladio da će telal tajnu zadržati za sebe.

Kada su Liša i Tamos stigli, u vrtu su ih čekali Arejn i ministar Dženson. Tamo je visilo
nekoliko fenjera, ali senke su bile guste i zlokobne. Ma koliko verovala ovoj ženi, Liša svejedno
nataknu na nos magijske naočare i zagleda se kroz senke u potrazi za skrivenim opasnostima.

„No, ovo je sve vrlo tajnovito“, reče Liša. „Jesmo li iz nekog naročitog razloga morali da
izlazimo s bala Tamosove poslednje večeri u Anžijeu?“

„Iz veoma dobrog razloga“, reče Arejn. „Treba da se upoznaš s mojim tajnim oružjem, a
to baš ne možemo unutra. Mali smrdi gore nego nokšir.“

„Mali?“, upita Liša.
„Trnjo, dušo moja“, reče Arejn blago, „izvoli, izađi.“
Kada se dečko promolio iz grma svinjskog korenka, Liša se trže. Kako joj je promakao? S
magijskim naočarima na očima, trebalo je aura da mu blista poput fenjera.
Ipak, nije. Aura mu je bila tako prigušena da bi Liša pomislila kako je on na samrti, ali
dečko priđe hitro, lako i spretno, i stade pored grofice. Sigurno ne beše prevalio šesnaesto leto;
bio je visok, mršav i žilav. Preko jednog ramena nosio je zabačen okrugli šaramski štit ojačan
simbolima, ali je na sebi imao tezanske čakšire i košulju.
Crte lica nisu mu bile baš krazijske, ali ni sasvim tezanske. Slabo su se i videle, pošto je
dečak bio štrokav od glave do pete.
Kao što ih je vojvotkinja i upozorila, smrdeo je silovito. Liša raširi nozdrve i okusi smrad.
Bilo je tu primese ustajalog dečačkog znoja, ali je snažniji bio miris svinjskog korenka. Izgnječio
je listove i utrljao biljku u kožu kao losion. Odeća mu je bila prekrivena mrljama svinjskog
korenka. Na sirupasti sok po površini se beše zalepio sloj prašine, ali stoga nije bio ništa manje

smrdljiv.
„Oprostite zbog naše male obmane“, reče Arejn. „Trnja tvrdi da ga demoni ne vide ako on

to ne želi, pa sam se pitala važi li isto i za te tvoje izuzetno zanimljive naočare.“
Liša ne odgovori, ali vojvotkinja već beše dobila odgovor. Je li ikad pomenula naočare

vojvotkinji? Žena je znala više nego što je priznavala.
„Liša, Tamose, ovo je Trnja Damadž“, reče Arejn, i dečak nešto frknu na njih. Bio je to

grlen zvuk, grub poput životinjskog.

Damadž. Krazijsko prezime. Dakle, od iste je loze kao Inevera - i Amanva - iako je pravo

srodstvo možda nestalo pre više od stotinu pokolenja. Preci klana Damadž protezali su se unazad

sve do Kadžijevog doba.
Ipak, ime „Trnja“ je bilo laktonsko. Dečak je bio melez, ali koliko je Liša znala, pre

osvajanja uopšte nije bilo Krazijaca na severu. Ovakve crte lica možda će za nekoliko godina biti
uobičajene, ali ona ih je sada videla prvi put. Da nije sin nekog glasnika?

„Trnjo, drago mi je“, reče Liša i pruži mu ruku. Trnja se ukoči i ustuknu. Sa osmehom na
licu, ona spusti ruku. „Demoni ne vole miris svinjskog korenka, a?“

Na ovo dečak kao da se opusti. „Ako ga previše njuše, povraća im se. Utrobnici mrzu
svinjski korenak.“

Liša zaklima glavom, razgledajući dečakovu auru. Nije znala da miris svinjskog korenka
odbija demone, ali imalo je to smisla. Svinjski korenak bio je osnovni sastojak u lekovima protiv
demonskih infekcija, i bilo je poznato da utrobnici izbegavaju područja pod tom biljkom.

Ipak, to nije bilo sve. Gledala je okolnu magiju kako lebdi duž zemlje u vrtu kao magla.
Živa bića su inače privlačila magiju, izuzev ako u okolini ima simbola. Magija je Trnju
zaobilazila kao ulje vodu.

Može li svinjski korenak da odbije magiju? To bi objasnilo mnoga njegova svojstva, a

dragocena biljka postala bi neuporedivo korisnija.

„Trnja se ispostavio kao dragocen u pokretu otpora“, reče Arejn. „Zna krazijski, i na prvi
pogled čak može i da prođe kao njihov. Ponajbolje od svega, kreće se i danju i noću. Kao onaj
tvoj Iscrtani Čovek, samo što ne umišlja da je ne znam kakva veličina.“

Liša prenebregnu ovo peckanje. Arejn nije preterivala kad je dečaka nazvala dragocenim.
Nešto tako korisno vojvotkinja ne bi bez preke potrebe podelila s drugima - čak ni s njom.

„Trnja ima poznanike u Laktonu“, reče Arejn. „Može da povede tvoje vojnike kopnom iz
Uvale, izbegavajući krazijske patrole, i da ugovori sastanak s lučkim upravnicima. Štab im je u
manastiru kod luke.“

Tamos diže obrvu. „Zna li Rajnbek za ovo?“

Arejn se nasmeja. „Ne, naravno. Koliko će Rajni biti upućen, ti ćeš naći pokret otpora
sam od sebe. Ali on te šalje, i biće obavezan da ispuni sva obećanja koja budeš morao da daš.“

„A kakva su obećanja posredi?“, zapita Tamos.
Arejn dade znak Džensonu, koji pruži grofu svitak pergamenta. Tamos ga razmota i hitro

iščita. Liša se nagla i čitala mu je preko ramena.
„Ovde piše da se Laktonjani zaklinju meni na vernost“, kaza Tamos.

„A što i ne bismo postavljali zahteve ako ćemo već davati živote da bismo im pomogli?“,
zapita Dženson. „Oni su pod opsadom, mi ne.“

„Ne još“, primeti Liša.

„Svejedno, ministar je u pravu“, reče Arejn. „Trenutno smo mi njima potrebniji nego oni
nama, a tu činjenicu bi bilo glupavo prenebregnuti kad stupimo u pregovore. Ako dođe do bitke,
njihovi vojnici slediće tvoja naređenja. Što se toga tiče, nema popuštanja.“

„Razumem.“ Tamos je govorio stegnutim grlom. „Ali si im rekla da se zakunu meni, ne

Rajnbeku.“

„Ti si lord zapovednik Drvenih vojnika i grof Uvalskog okruga“, reče Arejn. „Ima smisla
da budu u savezu s tobom lično.“

Tamos zavrte glavom. „Rajnbek se neće složiti.“
„Rajnbek neće imati izbora.“ Arejnin glas sevnu poput šibe. „Dok on za ovo čuje,
sporazum će biti potpisan, a ti ćeš mu biti van domašaja, s tri vojske na raspolaganju. Neće imati
snage da ti se suprotstavi.“

„Suprotstavi?“, zapita Tamos. „Zar da umesto demona iz pustinje ja osvajam Tezu?“

„Ne tražim da budeš osvajač“, reče Arejn. „Nije nam to potrebno.“
„A šta nam je onda potrebno, majko?“, oštro zapita Tamos.

„Kralj“, reče Arejn. „Ne demon. Ne Izbavitelj. Tezi treba kralj.“
Tamos ju je belo gledao, no Arejn priđe i obujmi mu lice šakama. „0, mili moj sinko.
Pusti ti sad to. Samo gledaj da ostaneš živ i zdrav, da obaviš šta se mora obaviti, i da se vratiš

voljenima.“ Ona ga čvrsto zagrli, pa, odmičući se, obrisa suze sa obraza.
„Imaš vremena do zore da završiš svoja posla i da se ispozdravljaš“, reče Arejn. „Premda,

kako ste se crveneli kad ste stigli, čini mi se da si s tim delom već završio.“
Ona se okrenu i povede Trnju i Džensona, a Lišu i Tamosa ostavi same u vrtu. On raširi

ruke, a ona mu pade u naručje i čvrsto ga zagrli. Stegnu i on nju, a ona mu zajeca u uredno
našušurenu hrpu tkanine tamo gde mu je ogrtač bio kopčom zakačen na ramenu.

„Nemoj da ideš“, preklinjala ga je, svesna besmisla ove molbe.

„Nemam izbora, sad kad su mi se brat i majka ujedinili“, reče Tamos. „Oduzeli bi mi
Uvalu. Možda bi je dali Mikejlu. Sad žali što je nije prihvatio. I Peter isto. Nijedan je nije hteo

pre nekoliko meseci, kad su im je ponudili, ali sada je žudno merkaju.“

„Merkaju je zato što si je ti pretvorio u nešto više“, kaza Liša. „Uvalci to znaju. Kad se
vratiš u svoju prestonicu, nikakav anžijski proglas neće moći da ti je oduzme, makar se i usudili
da probaju.“

„Da, može biti“, reče Tamos. „Ako bih više želeo da zaratim s bratom nego s Krazijcima.
Ali neko mora da napravi preokret. Ako Krazijci zauzmu Lakton, samo je pitanje vremena kad će
progutati sve južno od Deone reke. Ko će da uradi ovo ako ne ja? Tvoj ljubljeni Arlen Stog više
nije tu.“

Reći su bile ogorčene, ali Liša ne obrati pažnju na ubod. „Povedi onda i mene.“
„Ne lupaj“, reče Tamos. „Treba nedeljama i nedeljama putovati preko neprijateljske
teritorije, a ti si u petom mesecu trudnoće.“
„Imala sam snage da se izborim s čoporom utrobničkih ubica iz potaje“, reče Liša. „Misliš
da se ne mogu uhvatiti ukoštac s Krazijcima?“
„Krazijci se bore danju“, podseti je Tamos. „Hoće li ti hore zaštititi dete od kopalja i
strela dok sunce šija?“
Liša je znala da je on u pravu, ali svejedno je bolelo. „Samo te iskorišćavaju. I Arejn i
Rajnbek. Ti si samo pion u njihovim političkim igrama.“
„A šta ti radiš, Liša?“, oštro zapita Tamos. „Znala si kako će ispasti kad si spavala sa
mnom onako naočigled svih. Iskoristila si me kako bi prikrila svoju nesmotrenost.“
„Znam“, reče Liša. „Veoma mi je žao...“
Tamos je prekide. „A sada imam izbor. Da se oženim tobom i čekam neizbežno
poniženje, ili da okrenem leđa jedinoj ženi koju sam ikad voleo.“
On se odmače od nje. „Možda je i bolje da sam mrtav.“
On se okrenu na peti i ostavi je samu u vrtu; osećala se kao da joj je istrgao srce iz grudi.

Liša je stajala časak, ukopana u mestu od preneraženja i bola. Ipak, samo na tren. Onda je
zadigla suknju i zbacila cipele.

„Tamose!“, zavika ona, pa, žrtvujući dostojanstvo, potrča za njim. Ne srne ovako da se
završi. Neće dozvoliti. Bila je tako blizu. Bio joj je u naručju. Bio je u njoj. Ako se moraju rastati,
bar neka se rastanu uz poljubac, a Tamos neka zna da ga ona voli.

Tamos se ili kretao brzo ili je nekim drugim putem izašao iz bašte. Stigla je do ulaza u

palatu; u hodniku ni traga od njega. Ona pored kipova nekadašnjih vojvoda požuri prema
njegovim odajama. Moraće da se vrati onamo ne bi li se pripremio za odlazak.

Ispred nje, iz njene i Tamosove niše za ljubavni sastanak nešto se čulo. Da se nije Tamos
tu sakrio od nje? Ili je ušao da iskali osećanja u bezbednom zagrljaju senki?

Ponešto nije namenjeno senkama. Ponečem treba svetlosti. Iz torbice za hore za pojasom
Liša izvuče magijski kamen i pređe prstima preko njega da pusti simbole u pogon; poput samog
sunca, blistava svetlost čini progna senke iz niše.

Ali u njoj se nije krio Tamos. U gotovo istom položaju u kom su ona i grof uživali,

saginjali su se princeza Lorejn i lord Sament. Nagonski, lord se još dvaput utisnuo u nju pre nego
što je, zbog svetla, uzmakao i posrnuo, upinjući se da navuče čakšire spale oko kolena.

Liši se zažari lice, ona spusti svetlo i odvrati pogled. „Izvinite, mislila sam da je neko

drugi.“
„Možeš se izvinjavati koliko hoćeš, sad si nas videla.“ Lorejn se pribrala prva, a suknja

joj se spustila čim se uspravila. Ona se preteći ustremi na Lišu. „Pitanje je šta ćemo da uradimo
povodom toga?“

„Nisi zaručena s Rajnbekom. Ne očekuje se valjda od tebe da se čuvaš za oženjenog
muškarca.“ Liša pogleda u Samenta, koji se beše upristojio. „Čula sam da ti je Jukor poništio

brak, ali ne s lordom Samentom.“
„Moj prijatelj Sament“, reč lord, „pristao je da mi pozajmi ime za put na jug. Niko u

Anžijeu ne zna kako ijedan od nas izgleda.“ On uhvati Lorejn za ruku. „Bio brak poništen ili ne,

nisam mogao tek tako poslati svoju ženu samu na neprijateljski dvor.“
„Moj otac može da pocepa papir, ali ne može nam oduzeti naše zavete“, reče Lorejn.

„Ako budem morala, udaću se za Rajnbeka iz političkih razloga, ali on mi nikad neće biti muž.“
Ona pogleda u Samenta. „Čak ni ako mi se mužu ispuni želja, pa pogine na ovom glupavom
zadatku na putu za Lakton.“

„Moram da idem“, reče Sament. „Ako nekako oslobodimo Lakton, možda nećeš morati
da se udaješ za Rajnbeka. Ako ne, radije bih bio mrtav nego to gledao.“

S nepoverenjem u očima, Lorejn pogleda u Lišu. „Pretpostavljam da ti, majstorice, ovo ne
razumeš. Hoćeš li reći grofici?“

Ne obraćajući pažnju na princezin zgranuti izraz lica, Liša posegnu ka ženi i privuče je u
zagrljaj. „Razumem i bolje nego što misliš. Izuzev ako se udaš za Rajnbeka, dajem ti travarsku
reč, neću ovo pominjati.“ Ona pogleda u Samenta. „Ukoliko se to desi, radi valjanosti loze, ti ćeš
se vratiti u Miln dok se ne rodi naslednik.“

Sament zaškrguta zubima, ali odsečno klimnu glavom.
„Posle toga“, reče Liša, „radite šta hoćete, uopšte me se ne tiče.“
Ona se okrenu i ostavi ih; svratila je na bal samo da se uveri kako se Tamos nije vraćao.
Onako izuvenoj, svi su joj se činili viši, ali svaka želja za plesom beše je napustila. Mahnula je
Vbndi da pođe za njom i vratila se u svoje odaje.
Sela je za sto i izvadila list dragocenog cvetnog papira koji je pravila kod oca u radnji.
Zalihe su joj bile gotovo iscrpene, a verovatno nikad neće imati vremena da napravi još.
Ipak, čemu naročit papir izuzev da kažeš svom voljenom sve reči koje nisi uspela da mu
saopštiš lično?
Do dugo u noć je okapala nad njima, a onda je poslala Vondu da ga obavezno preda grofu
pre nego što ovaj ode.

Od Džareda se očekivalo da posle plesa provede bar malo vremena sa svakom
debitantkinjom ponaosob, ali on je davao znak Rodžeru da im se priključi između pesama, pa
nikad nije bio sam. Svaki put bi neizostavno odlunjao prema Rozal, vukući brbljive mlade
kandidatkinje sa sobom. Uskoro je lakirdžijina ćerka bila okružena ženama ujedinjenim u jednom
jedinom cilju - da je ponize.

„Šta zna jedna zanatlijska ćerka o upravljanju baronijom?“, pitala se Karin.
Rozal se osmehnu. „Gospo, samo izvoli. Slobodno nas prosvetli. Tvoj otac je, recimo,
oterao Mostarnik u ogromne dugove, pa je morao da udvostruči mostarinu. Trgovci željni da
pređu prebacuju cenu na mušterije, i zato ljudi poput mog oca više plaćaju materijal, a to na kraju
plate seljaci. Kako bi ti rešila taj problem?“
„Takva je pitanja najbolje prepustiti muškarcima“, reče Dini, pošto Karin nije umela da
odgovori iz prve. „Kao što reče pesnik Nikol Kamensivac:
Čovek i žena za tvorca jesu
Dve duše u zajedničkom plesu.
Iz dana u dan muškarac radi

Za nevestu hranu da zaradi.

Deca i dom njeno su tle
I eto bračne ravnoteže.

Kada su se udaljili sa zabave i krenuli u Rodžerove odaje, on je bio pripit. Veliki hol sav

je vrveo od zvanica na putu ka kočijama zaštićenim simbolima, pa ih je Rodžer poveo zadnjim
stepeništem, odakle su podzemnim hodnikom mogli proći u gostinsko krilo, a onda naviše, do
sopstvenih soba na četvrtom spratu.

Jednom u životu, Rodžer je mislio da će sve dobro proći. Venčanje će se odigrati što pre,
čim ga Džared organizuje, i uskoro će opet biti u Uvali, gde im je i mesto. Kendal, koja nikad
ranije nije svirala na događaju na ovako visokoj nozi, malčice je poskakivala. Smejući se, ona se
zavrte u svilenoj balskoj haljini sa šlicevima ispod koje su provirivale tkanine živih boja.

Niz stepenice je prvi pošao Koliv, na oprezu za slučaj nevolje kao i uvek u noći, pa makar
bili i usred vojvodinog utvrđenja.

No, kada su stigli do odmorišta, začu se cang!, i strelica iz luka na navijanje pogodi ga u
rame.

Činilo se da se sve odvija istovremeno. Dvojica u zeleno-zlatnim gornjim odorama
dvorskih stražara jurnuše niz stepenice iznad njih, snažno nahrupiše u njih, i gurnuše Kendal i

Sikvu u Rodžera i Amanvu. Oni se zakotrljaše unapred i Rodžer razbi bradu o poslednji stepenik
tik pre nego što će ostali popadati na njega i izbiti mu dah.

Koliv baci koplje u pravcu iz kog je došao hitac. U tami neko bolno zastenja, pa se začu
još jedno cing. Koliv na vreme diže štit, ali tanki metal ojačan činima bio je predviđen da
zaustavlja utrobnike, ne samostrele. Strelica prosvira pravo kroz njega; štrčala je osmatraču iz
potiljka.

Koliv se okrenu stražaru najbližem Amanvi, pa zavuče ruku pod odoru i izvadi oštar
trougao za gađanje. Diže ruku kao da će možda istrpeti čak i ovu tešku ranu kako bi zaštitio
gospodaricu, ali onda se sruči na kolena i zadavi se sopstvenom krvlju.

Batrgali su se, trudeći se da ustanu, ali sada su sa svih strana pristizali dvorski stražari s
kratkim, lakiranim toljagama u rukama. Kada jedan nasrnu na njega, Rodžer hitro poteže noževe
skrivene u rukavima. Jedan hitnu, ali još je bio pijan, i sečivo promaši metu. Drugi je čvrsto
stiskao, nevoljan da rizikuje i možda izgubi jedino preostalo oružje.

On se izmače i izbeže prvi zamah toljage. I drugi. Pre nego što je stražar uspeo dovoljno
da dođe sebi za treći, Rodžer se beše obreo tik do njega i zario mu nož u slabinu.

Nije bio siguran ima li sve to ikakve svrhe. Da bi se lako bacalo i krilo, sečivo je bilo
malo. Stražar je pre delovao razljućen nego povređen kada je toljagom odalamio Rodžera preko
lica, i ovaj se prosuo na zemlju. Kendal potrča da se ispreči između njih, ali je stražar snažno
šutnu u stomak i ona pade unazad, usput nagazivši Rodžeru na lice.

Rodžer pokuša da digne nož, ali mu stražar snažno zgazi na ručni zglob, i sečivo mu
ispade iz šake u eksploziji bola. Ovaj mu nabi toljagu u stomak, a kad se on nagonski sklupčao,
sledeći udarac pogodi ga u jaja. On zavrišta, ali mu sledeći udarac izbi dva zuba i vrisak se
razlete u paramparčad.

Ošamućen, Rodžer pade na leđa i vide kako Amanvu i Sikvu otpozadi dave toljagama.
Što su se one više otimale, to su ih stražari jače stezali; pridavili su ih i ukrotili. Zbog mišića i
težine muškarci su bili u prednosti, jer svaki je bio teži od obeju žena zajedno.

Dalje niz hodnik, strelac s lukom na navijanje ležao je s Kolivovim kopljem u grudima.
Drugi je držao Kendal na tlu. Praznog oružja zabačenog na rame, beše je prikovao za pod, držeći
je za ručne zglobove, i klečao joj je na butinama tako da ga nije mogla šutnuti.

Neko zapljeska, i iz senki izađe Džejsin Zlatotonac u pratnji Ejbrama i Seli.
„Zlatotonče?“, prokrklja Rodžer.
„To je Markuz Eldred, a ne Kamensivac“, primeti Rozal kad je Džared zastaklio očima. „I
to u lošem crkvenom prepevu. Ruskanski original glasi:

Mužu i ženi Tvorac će kaz’ti
Da posao dele na ravne časti.
Iz dana u dan svojim radom

Nek zajedno stvore ugodan dom.
Snažno potomstvo iz toga će doći
Da niko ne trpi u samoći.

Ona pogleda u Džareda i namignu mu. „Nije mi to omiljena Eldredova pesma. Bolji su
mu mladalački radovi:
Neki je Laktonjanin imo takvu topuzinu,

Žene kad je vide, mogle su samo da zinu,

Al’ nije mogao da je smesti

Gde treba, pa je moro nešto izvesti

I nabio ju je kamenom demonu u guzinu.“
Džared zaurla od smeha, i to se tako nastavilo do kraja večeri: Rozal se dobro držala - a

dobro je držala i Džaredovu pažnju - protiv sve veće navale potcenjivača.
U zadnjoj prostoriji, ruke divovskog drvoseče su se tresle dok je saopštavao Arejn da je za

kraljicu bećarskog bala izabrao Emeliju Lakirdžiju.
Arejn se podboči. „Očekuješ li da se iznenadim? Cele noći ne skidaš pogleda s te male.“
Džared se zapilji u sopstvena stopala. „Znam da se vi ne bi’ za nju odlučili...“
„Ne znaš ti toliko koliko misliš“, kaza Arejn. „A oboje znamo da to ionako nije baš

mnogo. Lordovi će pasti u fras, i Tvorac zna da će ti i dalje gurati Karin i Dini pod nos, zajedno
sa obećanjima o bogatstvu i lepim sluškinjama, ali nijedna od te dve devojke nema ono što joj
treba da se nosi s tobom, ili sa Uvalom. Moji sinovi će ti se smejuljiti iza leđa, ali neće se
suprotstaviti braku, a Emelija vredi deset puta više nego ma ko od njih, ma šta oni mislili da

znaju o Rozal.“
Džared iznenađeno pogleda vojvotkinju. „Šta si mislio, da ne znam?“, oštro zapita Arejn.

„Džesa radi za mene. Nikad ne bi prošetala devojku pred tobom bez mog odobrenja.“

Džaredovo otromboljeno lice lagano se raširi u velik osmeh. Arejn diže prst i prekide ga
nego što mu proguta celo lice. „Da budeš dobar prema toj devojci, Džarede Drvosečo, i prema
Drvosečinoj Uvali. Hoću da mi se zakuneš.“

„Tako mi sunca“, reče Džared poletno.
Arejn klimnu glavom. „I nemoj da se ugojiš. Za muškarca nema ničeg goreg. Niko ne
poštuje debeljka na prestolu, a kad izgubiš poštovanje, samo zauzimaš sedište.“

Kada je Džared krunisao Rozal kao kraljicu bala, retko ko među svetinom je delovao
zadovoljno, ali niko se nije iznenadio ništa više nego Arejn. Za njihov poslednji ples Rodžer je
zasvirao pobedničku melodiju, a plemstvo se povuklo da liže rane i kuje planove kako će navesti
Džareda da se predomisli.

Kao da su imali izgleda. Kad se bal završio, zabava se premestila u salone, a mladi par je

još bio nerazdvojan.

Zagledana u njih, Amanva zavrte glavom. „Ne odobravaš što se Džared ženi hisom?“

zapita Rodžer.
„Kad se uzme u obzir ovdašnji bedan odabir nevesta, nije ni imao mnogo izbora“, reče

Amanva.
„To zvuči skoro kao odobravanje“, reče Rodžer.
„Bolje da mu je moj otac dao podobnu mladu“, reče Amanva.
Rodžer se osmehnu. „Što se toga tiče, ja se svakako ne mogu žaliti na njegov ukus.“

„A sad nisam Beznastupni, je li?“, zapita Džejsin. „Kasno si se setio poštovanja,

Polušako.“

„Blatotonče, kažem.“ Rodžer pokuša da ga pljune, ali usne su mu brzo naticale. Niz bradu
mu curnu ljigava mešavina krvi i pljuvačke. Svejedno, zbog pokreta je zadobio još jedan udarac
preko lica.

„Govance jedno seljačko, misliš da možeš tek tako da dođeš u moj grad i da me
ponižavaš?“ zapita Džejsin. „Da širiš laži i pretiš mom radnom mestu, a ne očekuješ odmazdu?
Trebalo bi već da znaš: to tako ne ide.“

„A i nije bilo naročito teško naći saveznike.“ Džejsin klimnu glavom ka Amanvi i Sikvi.
„Večeras ću postati pravi bogataš. Da ne veruješ koliko lordova je voljno debelo da plati za par
krazijskih princeza koje mogu da drže kao taoce. I više - ako pridodam i dokaz da je baronova

kraljica bala najobičnija kurva iz krunskog kupleraja.“
Sikva povuče koplje, ali čovek koji je beše zarobio samo ga čvršće stisnu. „Mala, prekini

da se migoljiš da mi neke druge stvari ne počnu padati na pamet.“
„Nema drugih stvari“, reče Džejsin. „Ne ovde. Moramo da završimo posao i da se

gubimo.“

„Ubili su Andersa“, reče stražar koji je držao Kendal na tlu. „Nećemo valjda pustiti da to
tek tako prođe; ima da se naplati u krvi.“

„Znao je u šta se upušta“, reče Džejsin. „Ali kao naknadu, možeš da prebiješ Rodžera i tu
malu na smrt.“

„Jašta, može.“ Stražar se iskezi i maši se toljage za pojasom.

„Ne!“ Rodžer pokuša da se otkotrlja, ali stražar koji je stajao nad njim pritisnu mu ručni
zglob potpeticom čizme i poče da uvrće i gnječi, tako ga zadržavajući na zemlji; toljaga je
ponavljala isti ritam: stomak, jaja, glava. Pred očima, svetlaci su mu se vitlali kao pijane
plesačice.

Kad mu se vidno polje razbistrilo, on pogleda u Amanvu. „Molim te, izvini.“ Reči su mu
bile nerazgovetne.

Amanva mu odlučno susrete pogled. „Dostaje bilo. Sikva.“
Sikva šutnu pravo uvis i preko sopstvenog ramena snažno pogodi u lice čoveka koji je
beše zarobio. Ona ga unakrst dohvati za zglobove ruku i sunu napred, pa se izvi i baci ga; on se

zatetura pravo u zid preko puta, a njoj toljaga ostade u ruci. Nije oklevala, nego je baci, pogodi

čoveka iznad Rodžera u glavu i odbaci ga unazad.
Amanva ukrućenim prstima zadade precizan udarac u rame čoveku koji ju je držao. Ruka

mu mlitavo pade, a ona ga ščepa za drugu, uhvati je u čvrstu polugu i uvrnu je tako da ovaj pade
na stepenice s njenim stopalom na grlu.

Već u pokretu, Sikva beše skočila ka čoveku koji je držao Kendal na zemlji. On ustade da
je dočeka, ali ona se izmače kad je pokušao da se uhvati s njom ukoštac, pa skoči i nogom ga
obujmi oko vrata. Izvila se u vazduhu i sopstvenom težinom pri padu mu slomila vrat.

Džejsin nije oklevao; potegnuo je nož i bacio se na Rodžera. Čovek kog je Sikva
odgurnula oporavljao se, a Ejbram i Seli latiše se sopstvenih močuga i jurnuše u borbu.

Sikva samo trznu prstima, i oštar trougao kakve je Koliv voleo zari se u ruku kojom je

Džejsin držao nož. On ispusti oružje i zavrišta, a Sikva se ustremi na njega.

Ono što je usledilo, pretpostavljao je Rodžer, jeste bila borba, ali nekako se činilo da nije
u redu tako nazivati nešto toliko jednostrano. Sikva se nije borila. Naprosto je ubijala.

Seli zamahnu toljagom, ali Sikva je dograbi za ručni zglob i privi se uz nju, pa preusmeri
sopstveni zalet u udarac laktom, koji smrvi Selin grkljan. Ona baci telo krupne žene u Džejsina,

pa poput plesačice stupi da dočeka maskiranog stražara. Stražar zamahnu, no ona se zavrte,

izbeže udarac, i, završavajući obrtaj, zari lakat čoveku u kičmu uz čujan prasak. Bio je mrtav pre
nego što je pao na pod.

Ejbram je odlučio da preživi; okrenu se da pobegne s poprišta, no Sikva baci toljagu i
pogodi ga u butinu. Samo ga je, kako se činilo, okrznula, ali noga ga izdade i on pade na jedno
koleno. Dok je skakala preko njega, ona ga dohvati za glavu i, praveći salto, slomi mu vrat.

I, za tren oka, sve je bilo gotovo.

Džejsin se koprcao ne bi li se iskobeljao ispod Seline telesine. Oduvek je imala lice nalik

šumskom demonu, ali sada se beše pretvorilo u pomodrelu grozotu.
Rodžer diže nož koji je ispao Džejsinu i ustetura se na noge. Amanva je klečala uz

Koliva, zagledana u obnevidele oči. „Časno pođi samotnim drumom, Šarame. Everam i nagrade
čekaju te u raju.“

Rodžeru se steže grlo. On i Koliv sami su se, rame uz rame, borili u noći. Nije to poimao
onako romantično kao Krazijci, ali tako nešto združi ljude i to se nije moglo poreći.

A sada je mrtav jer se Rodžer plašio da ubije Džejsina. Na orden treba pridodati to novo

ime. Koliko li još može da stane?
„Dosta je bilo“, reče Rodžer. Nikad nije ubio ništa izuzev demona, i oduvek se pitao je li

sposoban za to. Ipak, sada nije oklevao, nije osećao nikakvu želju da izgovori kakve završne reči.
Oštrica kliznu Džejsinu u oko kao u kuvano jaje, a kada ju je uvrnuo, Zlatotončevo telo poslednji
put se silovito trznu.

I tako su ih pravi dvorski stražari zatekli.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE
INKVIZICIJA

333. P.P.
Zima

Na škljocaj u bravi Rodžer se ukoči. Vrata su bila od debelog zlatodrveta sa čeličnim
ojačanjima. Nije bilo prozora niti špijunke, samo klapna na dnu, velika taman koliko da se
provuče poslužavnik. Nikako nije mogao znati ko je s druge strane.

No zapravo i nije bilo bitno. Rodžer više nije imao baš mnogo volje za borbu. Dvorski
stražari, razjareni zbog sadrugove smrti, nisu se baš obuzdavali dok su pokušavali da mu
batinama iznude priznanje. Na kraju krajeva, primali su naređenja od Džensona, a prvi ministar je
bio van sebe od besa zbog nećakove smrti.

Kad su konačno posustali, jedva je uopšte i bio pri sebi, i zahvalno se onesvestio, a onda
se probudio ovde.

Jedan jedini letimičan pogled kroz prozorčić, i shvatio je gde se nalazi. U Južnoj kuli.
Velika anžijska katedrala, sagrađena pre povratka, imala je četiri kamene kule, po jednu
na svakoj strani sveta. Na severnoj se nalazilo ogromno zvono koje se čulo kilometrima. Ostale
kule sastojale su se od ćelija, gde su vekovima držali jeretike i političke zatvorenike. Muškarce i
žene previše moćne - ili previše plemenitog roda - da bi ih pogubili; preopasne - ili u prevelikoj
opasnosti - da bi boravili u običnom zatvoru.
Rodžer je znao čuvene priče o kulama, a popriličan broj je izmislio i sam, ali nikad nije ni
sanjao da će jednog dana dobiti ulogu u njima.
Kada se vrata otvoriše, Rodžer se uspravi u sedeći položaj. Kroz natekle proreze očiju
ugleda Lišu i odahnu, pa se stropošta nazad na jednostavni krevet.
„Rodžeru!“, zavika Liša i pritrča mu, a vrata se zalupiše za njom. Ona mu obujmi lice
šakama, ali strogo poslovno - kako bi mu pregledala modrice. Kad je strgla pokrivače s njega i
počela da ga pipka u potrazi za prelomima i krvarenjem, Rodžer zaciča.
„Pogani divljaci“, progunđa Liša i osovi se na noge. Ona ode do prozora, navuče debelu
zavesu i vrati se do njega.
„Š’a ‘o radiš?“ zapita Rodžer natečenim usnama kad je ona zaobišla bilje u džepovima
kecelje i umesto toga se mašila simbolističkog pribora.
„Miruj“, reče Liša, pa uze tanku četkicu i teglicu mastila. „Nemamo mnogo vremena, a ja
sam obećala Amanvi da ću ti pre razgovora povratiti zdravlje.“
„Povratiti zdravlje?“ zapita Rodžer. Ili pokuša. Lice mu je odbijalo da igra uobičajenu
ulogu u oblikovanju reći.
Liša nije odgovorila, već mu je, ne obraćajući pažnju na čednost, skinula odeću i naslikala
mu simbol na koži. Rodžer se strese kad je posegnula u torbicu za hore i izvukla demonsku kost,
ali previše ga je bolelo da bi se bunio.
Liša je kostima prešla preko simbola, i ovi se zagrejaše, blago zasvetlucaše, i po koži mu
se proširiše trnci koji su prodirali duboko u mišić i kost, otupljivali bol i smanjivali otoke. Vid mu
se razbistri, usne se skupiše i opet zadobiše nešto od stare pokretljivosti. Ponovo je imao prostora
u ustima, a jezik mu nagonski kliznu na prazno mesto, tamo gde mu je toljaga izbila zube.
Iscrpljenost ga napusti; osećao se snažno i budno.
On stisnu pesnicu, i kroz njega pokulja moć. Vrata, ranije naizgled tako neprobojna, više
se nisu činila tako silna. Mogao bi da ih razbije i da se borbom probije iz katedrale. Da iščezne na

ulicama. Nekako da izađe iz grada...
No onda se kost u Lišinoj ruci smrvi u prah, a ludi osećaj moći ga napusti.
„Noći mu“, kaza on dok se opet oblačio. „Nije ni čudo što ljudi postanu zavisni od toga.“
„Ne mogu bogzna šta kad su izbijeni zubi u pitanju“, reče Liša. „Možemo da naručimo

nove, porcelanske. Ofarbaju ih da se slažu sa ostatkom, ili uzmi nešto šarenije, ako bi radije

tako.“

Rodžer odmahnu glavom. „Znaš šta najviše volim kod žonglerskog odela? Što se skida.“

Liša klimnu glavom, pa zavuče ruku u torbu i izvadi nešto čemu se on veoma obradova.
Njegov violinski kofer. „Amanva je želela da imaš ovo kod sebe... da ubiješ vreme.“

Rodžer hitro otvori kofer; preplavi ga olakšanje kada je u plišanom odeljku ugledao

violinski podbradak prekriven simbolima. Značajno, on ga stavi na krevet između njih. Amanva
će sve čuti, iako ne može da odgovori.

„Rodžeru, šta se desilo?“, upita Liša.

„Ispao sam glup“, reče Rodžer. „Mislio sam da smo bezbedni u palati. Mislio sam da
mogu da začikavam Džejsina i isteram ga na rđav glas a da ne platim.“ On obori glavu. „Za sve
sam ja kriv.“

„Ne lupetaj“, obrecnu se Liša. „Nisi ti prvi počeo.“
„Jesam“, reče Rodžer. „Počeo sam kad sam tresnuo Džejsina pesnicom u nos.“
„Mene je mama jednom tresnula pesnicom u nos“, reče Liša. „Nisam osetila potrebu da je
mučki ubijem, a ni sve ljude koji se ispreče između nas pride.“
„Ne tražim ja izgovore za Džejsina“, reče Rodžer. „Taj utrobnički sin je dobio šta je
zaslužio. Ali znao sam kakav je, a svejedno sam čačkao demona. Sad su Džejkob i Koliv mrtvi.“
Liša iz kecelje izvadi džepni sat i pogleda na njega. „Dali su mi samo sat vremena,

Rodžeru, i ostalo nam je svega nekoliko minuta. Imaćeš dosta vremena da filozofiraš sam sa
sobom, ali ja trenutno moram saznati sve čega se sećaš o sinoćnim dešavanjima.“

Rodžer klimnu glavom. „Džejsin je došao da me ubije. Sigurno je potkupio neke dvorske

stražare da mu pomognu. Rekao je kako bi neki lord platio da dobije Amanvu i Sikvu.“

„Je l’ rekao ko?“

Rodžer zavrte glavom. „Nisam bio u prilici da se raspitam za pojedinosti.“

„Idemo dalje“, reče Liša.
„Sigurno su znali da ćemo u povratku u svoje odaje izbegavati glavno predvorje“, reče
Rodžer. „Čekali su u donjoj dvorani. Gađali su Koliva, ali on se tukao do poslednjeg daha i skoro
sve ih je pobio. Džejsina je ostavio meni.“

Namerno nije zalazio u detalje i potpuno je preskočio Sikvinu ulogu. Još nije znao šta da
misli. Njegova mila, pokorna Sikva pred samim njegovim očima pretvorila se u nešto
zastrašujuće. No, ma šta da je, žena mu je, i neće je izdati.

„Znači, sve je bilo u samoodbrani“, reče Liša.
„Naravno da je bilo u samoodbrani, majku mu njegovu“, obrecnu se Rodžer.

„Ministar Dženson priča drugu priču“, reče Liša. „Kaže da te je pre nekoliko dana video
kako potežeš nož na Džejsina.“

Rodžer obori pogled. „Pa, jeste... ali tek kad je on mene napao.“

„Napao te je, a ti nisi ništa kazao?“, oštro zapita Liša.

„A je l’ ti trčiš po pomoć kad god te neko gurne?“, upita Rodžer. „Ili samo gurneš jače?“
„Trudim se da se uopšte ne guram“, reče Liša.
„To red Ineveri“, kaza Rodžer i zadovoljno vide da se Liša zagrcnula sledećim recima.
„Elem, nije sad to bitno“, reče Liša kad se oporavila. „Dženson tvrdi da si ti napao
Džejsina.“

„Sa sve suprugama i Kendal pride?“ zapita Rodžer u neverici.

Liša slegnu ramenima. „Možda je prepirka prosto otišla predaleko. A kad su stražari

pokušali da je zaustave...“
„Sve smo ih pobili?“ zapita Rodžer. „Je l’ tebi to zvuči iole uverljivo?“
„Bilo uverljivo ili ne, Džejsin je mrtav, a tebe su našli nagnutog nad njim s krvavim

nožem u ruci“, reče Liša.
„Nađi Kolsa“, reče Rodžer. „Majstora Žonglerskog esnafa. Pre nekoliko meseci sam mu

rekao da je Džejsin ubio Džejkoba a mene poslao u bolnicu.“
Liša klimnu glavom. „Hoću, ali je li on čovek od poverenja? Izgleda da je prvi ministar

zaplašio sve odreda.“
„Nek Džared bude prisutan dok ga saslušavaju“, reče Rodžer. „Bio je tu kad se to desilo.“
„Džared je znao?!“, izbrblja Liša. „Mesecima pre nego što si meni išta rekao?“
Rodžer je spokojno pogleda. „Džared se slučajno zatekao tu kad me je poglavar esnafa

ispitivao o onom mom nestanku prošle godine. U tom trenutku nije znao šta sluša, ali kladio bih
se da to Kols ne zna. Bude li znao da je Džared tu da mu protivureči, neće, mislim, imati muda da
laže.“

„Čak i ako sve ispriča, to će samo ojačati tvoj motiv“, reče Liša.
„Motiv već imam“, reče Rodžer. „Ovo će dati motiv i Džejsinu.“ On obgrli kolena
rukama i privuče ih do grudi. „Kako su mi žene?“
„Amanva i Kendal su u kućnom pritvoru do suđenja“, reče Liša. „Rasporedila sam
drvoseče da stoje ispred zajedno s dvorskim stražarima. Ne raduju se baš, ali su bezbedne.“
Rodžer primeti staje preskočila i proguta knedlu. „A Sikva?“
„Sikva je“, reče Liša tiho, „nestala.“

Dok je Liša stigla do podnožja naizgled beskrajnog stepeništa, već su je bolele noge. Što
je trudnoća više odmicala, spavala je sve nemirnije, a za noćnim grčevima u nogama je ostajao
bol.

Ipak, nije prvi put bila u katedrali, i kad je izašla iz Južne kule, kroz dvorane je zaobišla
do istočne, gde je opet krenula uvis.

Rodžer je u većoj nevolji nego što shvata. Sama Arejn morala je da se umeša i
porazgovara s pastirom Peterom pre nego što je razjareni Dženson popustio i dozvolio da
staratelji odnesu onesvešćenog Rodžera u katedralu, na sigurno.

No, iako je bio bezbedan do suđenja, bilo je previše mrtvih da bi se iz ovoga tek tako
izvukao. A Sikva? Gde je Sikva? Stražari je, kako su tvrdili, posle napada nisu ni zatekli. Da je
nije tajno oteo neki saradnik lorda Džejsina, ma ko bio posredi? Čak i Izbaviteljeva nećaka je,
kao talac, dovoljna da se započne rat za koji nisu spremni.

Sve ovo joj je skretalo misli s beskrajnog uspona na vrh kule, gde je našla ćeliju sličnu
Rodžerovoj. Stražar joj klimnu glavom, pa otvori vrata. Već su bili navikli na nju.

„Džona“, reče Liša kada čovek diže pogled s knjiga. Staratelji su ga terali da u znak
pokajanja prepisuje Kanon dok oni raspravljaju o njegovoj sudbini.

„Liša!“, reče Džona, pa hitro ustade i priđe joj. „Tvorac te obasjao. Jesi li dobro? Izgledaš
umorno.“ On ode do jedine stolice u prostoriji, skloni nekoliko knjiga, pa je izmače da Liša
sedne. „Hoćeš vode?“

Liša zavrte glavom i osmehnu se. „Čovek naprosto zaboravi da si ti ovde zatvorenik.“
Džona odmahnu rukom kao da je to nebitno. „Kad sam bio đak u Drvosečinoj Uvali,
živeo sam u manjoj ćeliji. Imam knjige i Kanon. Vika može da me posećuje, a i ti isto. Šta bih još
mogao poželeti?“

„Slobodu“, reče Liša.
Džona slegnu ramenima. „Kad to bude volja Tvorčeva, tako će i biti.“
„Ne treba da brineš o Tvorčevoj volji“, reče Liša. „Nego o Rajnbekovoj.“
Staratelj opet slegnu ramenima. „Prvo sam bio zabrinut. Nedeljama su me saslušavali,
nisu me puštali da valjano spavam i nisam imao ni knjige niti ma kakvog načina da ubijem
vreme. Ali sada" - on nežno pomilova jednu knjigu po kožnom povezu - „sada sam spokojan.
Staratelji su ubeđeni da ne znam nikakve tajne pomoću kojih bi mogli doskočiti Izbavitelju, a
moju jeres ponavlja pola vojvodstva. Pre ili kasnije će se zamoriti i pustiće me.“
„Naročito sad kad je Arlen otišao“, reče Liša.
„Nije on otišao“, reče Džona.
„To ne možeš znati“, kaza Liša. „Nisi bio tu.“
„Verujem ja u njega“, reče Džona. „Čudi me da ti ne, posle svega što ste prošli.“
„Ukoliko Tvorac ima nekakav plan, nije bio naročito blagonaklon prema meni“, primeti
Liša.
„Svi mi imamo svoje muke“, reče Džona. „Ali kad se osvrneš unazad, šta bi promenila?
Zar bi se udala za Džareda i živela normalan život? Ostala u Anžijeu dok grip kosi Uvalu?

Pljunula u lice demonu iz pustinje kad te je prijateljski pozdravio?“

Liša zavrte glavom. „Ne, naravno.“

„Bi li poništila taj život u sebi?“

Liša položi ruku na stomak i mrko mu presrete pogled. „Nikad.“

„To.“ Džona pokaza prstom. „To je vera. Ne meri se tegovima i mericama kao bilje. Ne
možeš je razvrstati prema knjigama ili je testirati hemikalijama Ali tu je, moćnija od sve nauke
starog sveta. Samo Tvorac vidi put pred nama. Stvara od nas šta on hoće - šta svetu treba. Ali
možemo da nazremo nešto od toga, kad se osvrnemo.“

„Tamosa su poslali u Lakton“, reče Liša drhtavim glasom.
„Zašto?“ zapita Džona.
„Da izbegnu rat“, otpuhnu Liša, „ili možda da ga zapodenu. Tvorac će ga znati.“
Džona joj blago položi ruku na rame. „Susreo sam ga samo na tren, kad su me on i

inkvizitor poslali ovamo. Ali tebe poznajem, Liš. Ti ne daješ svoje srce olako. Mora da je dobar
čovek.“

Liši se povraćalo. Džona joj je možda najstariji i najbliži drug, ali je izvesne tajne krila od
njega.

„U poslednje vreme dajem svoje srce možda malčice previše slobodno“, reče ona. „Arlen
me je vrteo oko prsta, Aman me je oborio s nogu, ali Tamos...“ Ona se obgrli rukama. „Tamos je

jedini muškarac kog sam ikad volela. I izdala sam ga. Otišao je, možda u smrt, s mojim
skalpelom u srcu. Kako to može biti po Tvorčevom planu?“

Džona je obujmi rukama i ona se privi uz njega, jecajući.
„Ne znam“, reče on i pomilova je po kosi. „Ali kad sve ovo ostane za nama, videćeš.
Sigurno, kao što sunce sigurno izlazi.“

Drum za kočije i ogromne dvorske stepenice u najprometnije doba dana vrveli su i brujali
od razgovora i trgovine. No, kada je Liša kročila iz kočije, i dvorani i sluge umuknuše i okrenuše
oči prema njoj.

„Reci mi da mi se pričinjava“, reče Liša.
„Jok“, kaza Vonda, šarajući očima po svetini u potrazi za ma kakvom pretnjom.
„Raspitala sam se malko po dvorištu dok si se ti šećkala po starateljskim kulama. Sinoć su se
tračevi proširili ko požar. I uopšte ne valja što je pola poganog grada bilo u palati.“

Vonda hitro mahnu rukom, i četiri ženske drvoseče opkoliše ih sa obeju strana, zverajući
tamo-amo. Popele su se uz stepenice a da ih niko nije uznemiravao i na vrata ušle u veliko

predvorje.

Ni tu nije bilo nimalo bolje. Dvorske sluge ponašale su se više u skladu sa svojim
nameštenjem, ali čak i oni su krajičkom oka motrili Lišu i njenu svitu.

„Šta se priča?“, zapita Liša.
Vonda slegnu ramenima. „Uglavnom lovačke priče, ali svi su potrefili ono bitno -
violinski čarobnjak iz Uvale ubio vojvodinog telala. Razlike su uglavnom u tome kako ko na to
gleda.“

„Gleda?“, zapita Liša.
„Grad se podelio, isto ko i Uvala i sva druga mesta“, kaza Vonda. „Obični ljudi misle da
je gospodin Stog Izbavitelj, moćnici misle da samo donosi nevolje.“
„Kakve to veze ima s Rodžerom?“ zapita Liša, iako je lako mogla pogoditi. Prošle su u

stambeno krilo i ostavile za sobom mnoge radoznale poglede, ali Vonda nije raspustila stražarke.
Liša je mislila kako nikad više neće biti sama ako se njena mlada telohraniteljka tu išta bude
pitala.

„Ti i Rodžer ste mu pomogli da spase Uvalu“, reče Vonda. „Simbolistička veštica i
violinski čarobnjak. Svet misli da govorite u Izbaviteljevo ime kad on nije tu. Čak i u katedrali
neki vele da je, ako je Rodžer ubio Džejsina, sigurno sam Tvorac odlučio kako Džejsina valja
ubiti.“

„Koješta“, reče Liša.
„Jašta, može biti“, reče Vonda, mada nije zvučala baš uvereno. „Ali bila to istina ili ne,
desi li se šta Rodžeru, svetina to neće dobro primiti. Po svoj prilici na kraju ima neko da bude
povređen.“
„Desi li se šta Rodžeru“, reče Liša, „po svoj prilici ću i ja malo da se razbesnim.“
„Pa stvarno“, složi se Vonda kad su zašle za ugao i ugledale grupu muškaraca pred
vratima odaja koje je Rodžer delio sa ženama. Četiri dvorska stražara izvijala su šije uvis i trudila
se da nateraju divovske drvoseče koje je Džared postavio uza zid preko puta da obore pogled.
Kad se Liša približila, svetina se razdvoji, a Vonda pođe napred i pokuca.
Časak kasnije Kendal otvori vrata. „Hvala Tvorcu!“ Ona se skloni i propusti Lišu i
Vondu, a njihove stražarke pridružiše se gužvi u hodniku.

Kendal je žurno zatvorila vrata i navukla rezu. „Jesi li videla Rodžera?“
„Jesam“, reče Liša.
„I je l’ nam muž dobro?“, upita Amanva, koja se pojavila na vratima svoje privatne odaje.

Mlada dama’ting delovala je opušteno i spokojno kao i uvek, premda se, pomisli Liša, sigurno
uopšte ne oseća tako.

Liša klimnu glavom. „Verovatno ti je već i sam rekao.“
„Naravno“, potvrdi Amanva, „mada muškarci često ne priznaju bol kad ne žele da im
supruge brinu.“

Liša se osmehnu. „Ne bih rekla da je Rodžer od tih.“

Amanva i ne trepnu.
„Dobio je gadne batine“, reče Liša, „ali tvoje hore su to sredile. Sada je zdrav kao pre,
izuzev dva izbijena zuba.“

Amanva jedva primetno klimnu glavom. „A Sikva?“
Liša uzdahnu. „Nema nikakvih vesti. Ako neko hoće otkupninu, prvo će hteti da je dobro
sakrije.“
„Ovo je neizdrživo“, reče Amanva. „Ne puštaju nas iz odaja čak ni da je potražimo.“