Peter V. Brett - Demonski ciklus - 4. Presto od lobanja

No časak kasnije, Džajan se usiljeno nasmeja, pa se osovi na noge i zatrupka da oživi
otupeli ud. „Lepo si me bacila! Da vidimo šta još znaš.“

Ovog puta je bolje održavao gard i hitro kao munja ju je zasuo udarcima pesnica, nogu i

dlanova. Ašija je većinu udaraca izbegla, a druge je skrenula u stranu uz što je moguće manje
dodira. I sama je pokušala da zada nekoliko ne naročito ozbiljnih udaraca kako bi procenila
njegovu odbranu.

Za Šarama je bio dobar. Među najboljima. Ali mnogi njegovi blokovi ostavljali su tačke
preseka nezaštićene, i davali joj priliku da ga onesposobi, obogalji i ubije.

Umesto toga ona skoči da izbegne kružni šut i načini i salto unazad ne bi li se odmakla od
njega.

„Sestro, mudro od tebe što se povlačiš“, reče Džajan. „Umalo da te sredim.“
Ašija stegnu zube. Dosad ga je već triput mogla ubiti. Pogled joj na tren odluta ka Šanvi.
Njena sestra po koplju spokojno je klečala, ali prste jedne ruke je namestila u pitanje.
Zašto se odričeš svojih prednosti?
Zašto, uistinu?, zapita se Ašija. Po damadžinom naređenju, razume se, ali kakav primer
daje Šanvi i ostalim šaram’ting ako dopusti Džajanu da je porazi?

„Ne možeš doveka obigravati“, doviknu Džajan. „Već sam ti prepustio previše energije.
Dođi, pokaži mi koliko si snažna kad ne kradeš moju.“

Ašija hitro sunu ka njemu; Džajan nije bio pripremljen. Kobrinom klobukom mu je

razdvojila ruke, a onda se sagla unapred, držeći ga za struk i desnim stopalom ga preko
sopstvenih leđa šutnula u lice.

On se zatetura unazad, a ona sunu na pod, pa mu nogom potkači potkolenicu i obori ga na
zemlju.

Džajan nije bio neiskusan u borbi na zemlji; izvijao se i prebacivao težinu kako bi joj

ostavio najmanju moguću metu i oslonac. Ipak, Ašija je sada bila tik uz njega, a tu je dama’tinški
šarasak kom ju je učio Enkido najubojitiji. Preciznim udarcima prekidala mu je linije moći i u
isto vreme ga, smeštena povrh njega, dovodila u stav u kom ga je mogla držati nepomičnog, s
podlakticom preko dušnika i arterije koja mu snabdeva mozak krvlju.

Džajan se tresao, po licu mu je izbio znoj, i ona mu u očima vide strah. I, konačno,
poštovanje. Zamišljala je kako ga prisiljava da prizna poraz, ali opet začu damadžine reči.

Pokaži mu kakvoga si kova. Zasluži njegovo poštovanje. A onda izgubi.
Džajan slabašno cimnu ruku kojom ga je davila, i Ašija malčice popusti, kao da je taj
njegov napor nešto značio.
Džajan zadrža dah i navali napred, snažno je udarajući pesnicom u lice. Nespremna na
takvu žestinu, Ašija pade unazad dok ju je on udarao i udarao, u lice, u telo, s namerom da joj

nanese trajne povrede.

On je prevrnu na stomak, svojom težinom je prikova za podlogu, pa je otpozadi uhvati za

okovratnik odore i pritegnu da joj preseče dotok vazduha i krvi u glavu - isto onako kao Ašija
malopre njemu.

Namerava li da je ubije? Nije znala. Ako je prekardašila i ponizila Džajana preko svake

mere, neće oklevati. On je Izbaviteljev prvenac, i ako je ubije, otac će ga samo prekoriti i ništa
više, a ostali će ga podržavati.

Čak i sada je mogla preokrenuti tok borbe. Čak i sada, dok joj je svet po rubovima tonuo
u crnilo, mogla je da ga udari u tačku ukrštanja na laktu, da usisa vazduh kada njegov stisak
popusti, pa da preokrene zahvat u svoju korist.

Pusti ga da te porazi.

Ašija je više od svega želela da Džajanu i ovim muškarcima pokaže da je bolja od njih, ali

nisu je tako učili.
Bitka je obmana, učio ju je Enkido. Mudar ratnik odugovlači i čeka pravi trenutak.
Dok joj se vid sužavao i pretvarao u mračan tunel, a svetlost na kraju samo što ne beše

uminula, ona pruži drhtavu šaku ka Džajanovoj podlaktici. No umesto da udari u tačku ukrštanja,
ona je dvaput slabašno pljesnu.

Znak predaje.
Džajan nešto progunđa i popusti stisak. Ašija usisa dah, slađi nego ikad posle onog prvog
koji joj je Enkido dopustio pre mnogo godina.
No, iako je, kako se činilo, prihvatio predaju, Džajan nije sišao s nje, već ju je i dalje
držao prikovanu za zemlju, sa ustima tik do njenog uva.
„Dobro se boriš, rođako, ali i dalje si samo žena.“
Ašija stisnu zube i oćuta.
„Koliko dugo?“ šapnu Džajan i promeškolji se povrh nje. „Koliko dugo otkako se moj

puš’ting od brata poneo prema tebi kao prema supruzi? Pretpostavljam da se to desilo samo ono
jednom.“ On joj protrlja butine o zadnjicu; Ašija je osećala kako se kruti. „Kad budeš spremna za
pravog muškarca, obrati se meni.“

„Džajan ne srne zauzeti presto“, reče Ašija. „Morao bi prvo da mi ubije oca, i ne bi mudro
vlado.“

Asom klimnu glavom. „Pomozi mi da ga zaustavim.“
„Kako?“, zapita Ašija. „Ako noćas izvojuje pobedu, ne možemo promeniti tu činjenicu
sve i da želimo. A ja ti neću pomoći da ukradeš presto u njegovom odsustvu. Damadža je rekla
šta je imala. Šar’Dama Ka će se vratiti.“
„Mala, možda će se vratiti, kažu kockice“, kaza Melan. „Nije sigurno.“
„Ja verujem u to“, reče Ašija.
„Kao i ja“, složi se Asom. „Ne tražim od tebe pomoć da preotmem presto, dživo. Samo da
zadobijem slavu koja će se meriti s bratovljevom, pa da se njegovo pravo na presto time umanji i
da andra zadrži vlast dok Šar’Dama Ka ponovo ne dođe.“
„Kako?“ ponovo upita Ašija.
„Zatamnjenje je nastupilo“, reče Asom. „Sa svojom novounapređenom braćom među
damama izaći ću u noć i boriću se protiv alagaija.“
„To je zabranjeno“, kaza Ašija.
„Tako mora biti“, reče Asom. „Čula si šta kaže dama’ting. Damadža ne može sprečiti
Džajana da ne prisvoji presto, a ne može ni andra. Mogu samo ja, i to samo noćas. Sutra će biti
prekasno.“
„Radim ovo jer moram“, dodade Asom. „Za dobro čitave Krazije. Za dobro sveta. Ali
plašim se.“
On joj pruži ruku. „Bez sumnje si se i ti tako isto osećala one prve noći kada ti je
damadža naložila da, protivno evedžanskom zakonu, prisvojiš ono što ti pripada po rođenju, kao
Šaramu. Preklinjem te, ako si mi ikad bila supruga, sada me podrži.“ Ašija je oklevala, pa
prihvati njegovu ruku. „Podržaću te, mužu. Ponosno.“

Dok je Inevera ulazila u svoje odaje, Ašija ju je posmatrala iz senki. Ostala je na oprezu
za slučaj da gospodarici zapreti i najmanja opasnost, ali misli su joj se i dalje kovitlale po glavi.
Bila joj je dužnost da u svemu služi damadžu, ali Asom joj je muž, i Izbaviteljev sin.

Čemu treba da je najodanija? Everamu, razume se, ali kako da ona, jedva dostojna da je
on i primeti, prosuđuje šta li je njegov plan? Nije li to damadžin posao? Trebalo bi da je obavesti

šta Asom smera - odmah - pa neka Inevera procenjuje šta je volja Everamova.
Ipak, oklevala je. Možda ne može znati Njegov plan, ali u srcu je jasno čula Everamov

glas. Šarak ka je na pomolu, i nema mesta za one koji neće da se bore. Asom ima ratnički duh,
ratničku obuku, ali isto kao i njoj nekada, zabranjeno mu je da ih koristi, čak i kada Naj snaži.

Izbavitelj je pravo na borbu dao hafitima, čak i ženama. Zašto ne sveštenicima? Zar
starački kukavičluk da nameće mladima kako da žive dok alagaiji rastržu Everamov Dar na
komade?

Kada Asom ubije jednog alagaija, neće biti nazad. On je sin Šar ’Dame Kaa i damadže, i
dama je, i slava mu neće znati za granice. Čak ni damadža to više neće moći da spreči.

No sve do tog časka, njegovim se planovima može stati na put, što bi mnogo koštalo
Everamove ratnike i postavilo bi na presto dečaka koji ga nije dostojan.

U prolasku Inevera zastade i pogleda pravo u Ašiju kao da ova nije zaogrnuta senkama.
Ašija se ukoči. Znala je da se ne može sakriti od gospodarice, ali uvek bi je izbacilo iz takta kad
damadža pogleda pravo u nju dok se ona krije. „Dete, je li ti dobro?“

„Ništa mi nije, damadža“, reče Ašija, pa hitro pronađe središte svoga bića i pusti sve
strahove i sumnje da nekud iščeznu.

No Inevera suzi oči i zagleda se u nju; njen božanski vid ljuštio je središte Ašijinog bića
kao liske crnog luka. „Brine te predstojeća noć.“

Ašija proguta knedlu koja joj je narastala u grlu i klimnu glavom. „Zatamnjenje je,

gospodarice.“

„Alagai Ka nas vabi da popustimo odbranu tako što se ne pojavljuje“, saglasi se damadža.
„Ti i tvoje sestre morate biti na naročitom oprezu; budete li prisustvovale ma čemu neobičnom,
dojurite da me obavestite.“

„Da, damdaža“, reče Ašija. „Kunem se svojom ljubavlju prema Everamu i nadom da ću
otići u raj.“

Inevera ju je još prodorno razgledala, i Ašija je jedva uspevala da ostane usredsređena na
središte svog bića. Naposletku damadža klimnu glavom. „Vrati se u svoje odaje i provedi sa
sinom ovih nekoliko sati što je ostalo do smotre.“

Ašija se pokloni. „Hoću, gospodarice. Hvala ti, gospodarice.“

Grleći malog Kadžija, Ašija je posmatrala Asoma i Asukadžija kako se pripremaju za
predstojeću noć.

Posle višegodišnje obuke, ona sama se spremala brzo i bez okolišanja. Oružje i oklop bili

su joj podmazani i precizno poredani. Iako se izležavala u jednostavnoj svilenoj odori u svojim
odajama, u roku od nekoliko časaka mogla je biti u oklopu, spremna za borbu.

Brat i muž, međutim, šetkali su joj se tamo-amo i doterivali se kao krevetske supruge.
Šake behu čvrsto obmotali belom svilom, i bio im je otkriven samo po gornji deo svakog
kažiprsta. Isto kao Ašija i njene sestre, Asom je crtao borbene simbole Asukadžiju na noktima
ruku i nogu, i mazao sloj providnog laka preko simbola kako bi ih učvrstio i zaštitio.

Stegnutih pesnica, Asukadži je izvodio niz šarakina, precizno kao majstor, pokretima
prstiju puštajući u pogon različite kombinacije simbola.

„Probaj sa srebrom“, reče Asom, i Asukadži klimnu glavom, pa priđe lakiranom drvenom
kovčežiću na stolu za udešavanje. Unutra su se nalazila dva uglačana srebrna komada prekrivena
simbolima, oblikovana tako da se mogu lako navući preko prstiju. Dobro su prianjali i štitili mu
vrhove zglobova; zahvaljujući njima, njen brat će pesnicama udarati alagaije kao gromovima.

Asukadži opet izreda šarakine, pa pridodade još poteza kako bi što bolje iskoristio novo

oružje.

„Sad štap“, reče Asom, pa uze Asukadžijev štap za šibanje sa stalka i dobaci mu ga.
Štap za šibanje je bio sjajno oružje; činilo ga je skoro dva metra gipkog severnjačkog
zlatodrveta, izrezbarenog simbolima moći, i na oba kraja okovanog srebrom i prekrivenog
činima. Asukadži uhvati šibu, zavrte je tako brzo da se nije ni videla, i uključi je u šarakine. Štap
za šibanje kretao se brže no što je oko moglo da prati, a u rukama majstora, gipko drvo moglo se

savijati i zaobilaziti odbrambene poteze koji bi odbili kakvo nesavitljivo oružje.

Ašija pogleda u Asoma, koji je nosio samo alagajski rep, oružje koje su imale sve dame.
Zakrivljeni vrhovi račvi bez sumnje su bili ojačani činima, ali pored bezbrojnog oružja koje se
njen brat spremao da ponese u noć, činio se jedva vredan pomena.

„A ti, mužu?“, zapita Ašja. „Ti ni nokte nisi oslikao. Koje ćeš damsko oružje ti poneti u
alagai’šarak?“

Asom poteže bič s pojasa, pa ga okači na zidnu kuku. „Nijedno. Noćas ću se tući kao ti
one prve noći kada su šaram’ting obelodanile svoje postojanje.“

Ašija sakri iznenađenje. „Borićeš se kopljem i štitom, kao tvoj časni otac?“
Asom zavrte glavom. „Koplje je damama zabranjeno, a štit bi me usporavao, a moram da

budem hitar.“

Ašija ga pogleda; lagano joj je svitalo. „Mužu, ne misliš valjda samo šaraskom da se

biješ.“
„Moj otac je tako radio kad je bio samo kai“, reče Asom.
Ašija je znala priču. Bila je među prvim legendama o usponu Šar’Dame Kaa. „Mužu, tvoj

cenjeni otac je to uradio posle godina i godina u Lavirintu, a po njegovoj sopstvenoj priči, to mu
je bio jedini izlaz. Nenaoružan otići na zatamnjenje je...“

„Ludost“, složi se Asukadži, ali Asom ga prostreli pogledom i ovaj obori oči.
„Svako može da ubije alagaija oružjem“, reče Asom. „Moja šaramska braća rade to
svake noći. To mi nije dosta, ako treba da zadobijem slavu jednaku bratovljevoj.“
On stegnu zavijenu šaku u pesnicu. „Po Everamovoj volji, ili ću pobediti - ili ne.“

Izašli su u noć zamotani u crne ogrtače, Asukadži i Izbaviteljevi sinovi, dame. Samo je
Asom smelo kročio u noć u beloj odori. Šarami su ga gledali sa strepnjom u očima, sećajući se
Šar’Dama Kaove zabrane sveštenstvu da izlazi u noć. Ipak, prepoznali su Asoma, i samog od
Izbaviteljeve krvi, i nisu se usudili da ga zaustave.

Zidine, zaštitni stubovi i redovne patrole zadržavali su alagaije podalje od samog grada.
Morali su da odmaknu daleko pre nego što su do njih doprli zvuci bitke. Naposletku naiđoše na
Hoškamina, Asomovog mlađeg brata s turbanom šaram kaa na glavi, kako zapoveda ljudima koji
su upravo desetkovali poljske demone na prostranoj zaravni.

Hoškamin ih pogleda iznenađeno. „Brate, ne bi trebalo da izlaziš u noć! To je
zabranjeno!“

Asom je stajao pred njim, tanušan u poređenju s Hoškaminovim mišićavim telom; odeven
samo u svilu, a Hoškamin u oklop najbolje izrade; bez oružja, dok je Hoškamin imao koplje i štit
od stakla ojačanog činima.

A ipak je Asom tu vodio glavnu reč, primeti Ašija istog časa. Razlika između njih bila je
samo dve godine, ali za muškarce koji nisu još napunili ni dvadeset bila je ogromna. Asom se

nagnu napred, i Hoškamin ustuknu za korak.
„Izbavitelj nije ovde da me zaustavi“, reče Asom tiho. „Kao ni naš najstariji brat.“ Osmeh

mu je bio opasan, kao u grabljivice. „Hoćeš li ti pokušati?“
Nije podigao glas niti načinio ma kakvu preteču kretnju, ali Hoškamin vidno preblede. On

zirnu ka svojim ljudima, bez sumnje zamišljajući koliko bi se obrukao ako bi ga stariji brat

istukao pred njima, tim pre što na glavi nosi beli turban.

Hoškamin se povuče dva koraka i učtivo se pokloni Asomu. „Naravno da ne, brate.
Opasno je u noći, samo to sam hteo da kažem. Dodeliću ti telohranitelja...“

Asom odmahnu rukom kao da je to krajnje nebitno. „Imam ja već dovoljno
telohranitelja.“

Sa ovim rečima, damadži Asukadži i Asomova braća dame zabaciše ogrtače, i pri
plamenovima i magijskoj svetlosti, bele odore im se zablistaše. Hoškamin i Šarami su blenuli,

zanemeli, dok su oni krupnim koracima ulazili na bojno polje.

Na čelu, Asom se zaputi ka čoporu poljskih demona koje je pred sobom saterivao odred
dal’Šarama u V-formaciji s pripijenim štitovima.

On pođe pravo do vrha slova V, i jednom kretnjom pokaza čeonim Šaramima da se gube
odatle. Iznenađeni što vidi damu, i to Izbaviteljevog sina, oni nagonski ustuknuše. Ašija i njene
kopljaničke posestrime sledile su Asukadžija i ostale.

Jedan demon se brže od ostalih rešio da iskoristi pokvarenu formaciju; on s rikom skoči
na Asoma. Ašija stegnu mišiće, spremna da jurne i ispreči se između njih ukoliko se alagai
ispostavi kao prevelik zalogaj za njenog cenjenog muža.

Nije morala da brine. Asom je lako i gipko izbegavao čeljusti i kandže, pa je dohvatio
demona za rogove i okrenuo pun krug, i tako svu energiju demonovog skoka pretvorio u uvrtaj od

kog ovome vrat puče poput biča. Na taj zvuk, dobro obučeni Šarami poskakaše, no ustuknuše
kada im Asom baci demonovo beživotno telo pred noge.

Još dva demona jurnuše na njega, no Asom je bio spreman; jednog je ščepao za zglob, pa
se obrnuo, ispravio mu ud, i slobodnom rukom mu se odupro o rameni zglob. Opet je okrenuo

demonov zalet protiv njega, uvrnuo ga i zavitlao ga o zemlju, bez po muke mu lomeći ruku dok
ga je bacao ostalima na put.

Drugi demon je izgubio svega trenutak dok se kandžama uspentrao preko prvog,

zarivajući ih duboko u svom gacanju i skakutanju i ostavljajući za sobom rane. No Asomu je i
tren bio dovoljan da promeni stav i dohvati ga za ručne zglobove, povuče ga, poremeti mu
ravnotežu, pa se baci unazad. Preblizu da bi ga demon dohvatio u čeljusti, Asom mu zakači nogu
oko vrata. Na tren su se valjali po zemlji, ali Ašija je znala da joj je muž dobro uhvatio demona, a

čak i alagaiji moraju disati.
Uskoro je ovaj ležao nepomično, i Asom ustade. Drugi demon zašišta na njega, slabašno

hramljući na tri noge. Asom uzvrati šištanjem i krenu ka njemu.
„Everamove mu brade“, šapnu Hoškamin kada je demon počeo da uzmiče u ritmu

Asomovog napredovanja. Ostali Šarami ponavljali su ove reči kao odjek, mrmljali kletve i crtali
čini u vazduhu.

Ostali demon iz čopora na tren su pometeno oklevali, ali sada se pribraše i spremiše se za
juriš kojim bi svakako nadvladali Asoma.

I Asom je to video, pa oštro mahnu rukom kroz vazduh prema njima kao da nešto seče.
„Aha!“

Na ovo, Asukadži i druge dame ispustiše prodoran ratni poklič, pa digoše oružje i mimo
Asoma se dadoše na juriš u žarište borbe; muž i žena ostali su da stoje jedno pored drugog.

Ašija se okrenu Mihi i Džarvi. „Obavestite damadžu šta ste videle. Odmah. Ne skrećite s
puta i ne usporavajte dok gospodarica ne čuje izveštaj.“

Žene se zgledaše, pa se duboko pokloniše Ašiji i hitro potrčaše prema gradu.
Asom je radoznalo pogleda.

„Mužu, ovo je noć oprečnih zakletvi“, reče Ašija. „Ali ja ću ih sve održati ako mogu.“
Asom se pokloni. „Naravno, suprugo. Ništa manje ne bih ni tražio od tebe. Ali bolje da si

pričekala.“ On namignu. „Najbolje tek sledi.“
Zajedno se okrenuše i zagledaše se preko polja, gde su sveštenici vodili alagai’šarak.

Asukadži je zašao u grupu demona, i kao da ih je sve odjednom udario štapom-šibom. Magija se

iskrila i pucketala oko njega dok se vrteo u mestu.

Mlađa braća takođe su se istakla. Iako su imali svega po petnaest godina, učili su i vežbali
šarasak otkako su mogli da stoje, i svaki se borio uočljivo različitim stilom svoga plemena.
Madži, učenik velemajstora Aleveraka, nije koristio oružje izuzev noktiju oslikanih činima i
srebra. Puštao je demonskog protivnika da obavlja najveći deo posla i da sam napaja udarce od
kojih bi se uvek zaljuljao unazad.

Damama je evedžanski zakon uskraćivao sečiva, uključujući i strele širokog vrha i noževe
za bacanje koje su voleli Šarami iz plemena Mendinga. Mendinške dame umesto toga su koristili

bole, a Savas nije bio nikakav izuzetak. Tanak lanac prekriven činima spajao je dve teške kugle
od srebra prekrivenog simbolima. Savas je potpleo poljskog demona i onemogućio mu kretanje, a
onda ga mlatio srebrom dok se ovaj nije onesvestio.

Halam, brat iz plemena Šaraha, baratao je alagai-hvatačem kakav su mu saplemenici rado
koristili, s metalnom sajlom ojačanom činima. Uhvatio je demona oko vrata, pritegao omču i
magija je ovom otkinula glavu. Tahin i Maz, krevaška i nandžijska braća, imali su male drvene
klinove utisnute u palice, kao prečke na lestvama. Ašija je gledala Tahina kako uštrcava uz svoj
štap, skače više od tri metra u vazduh, izvodi salto preko demona u jurišu, i doskače iza njega.
Kada se stvorenje munjevito okrenulo, zbunjeno, on mu zadade niz hitrih udaraca srebrima.

Izviđali su kroz noć; Hoškamin je, zajedno s ratnicima, pratio starijeg brata, koji je
predvodio svoju braću, dame, u slavu.

Kao što je bio slučaj već nekoliko meseci, od Alagai Kaa nije bilo ni traga, ali bilo je
zatamnjenje i alagaiji su bili snažniji i brojniji. A bilo je tu još nečeg.

„Napadaju strateške položaje“, reče Ašija. Demoni nisu posedovali onu preciznost kao
kad njima upravljaju demoni uma, ali su se grupisali na mestima gde je odbrana bila najslabija i

napadali su zaštitne stubove kako bi doprli što dalje. Asom klimnu glavom.

„Možda otac stoji na samom rubu ponora, kako je majka i predvidela, i odbija Najine

kneževe, ali ima Naj i kaije.“

„Preobražajne demone“, reče Ašija i čvršće stisnu koplje.
„Melan je predvidela da ćemo naići na jednog ove noći“, složi se Asom. On pogleda u
Ašiju. „Na ovoj kušnji, ženo, moramo se boriti rame uz rame.“

Ašija orno zaklima glavom. Podražajnik je ubio Enkida, i ona će, u čast učitelja, ovom
pokazati njegovo sunce. „Noćas ti slava ne zna za granice, mužu. Ponosito ću se boriti uz tebe.“

Sat kasnije, napad je otpočeo bez upozorenja; krupan šumski demon, kog dame behu
opkolile, zamahnu upolje, i ruka mu se pretvori u ogroman rožnati pipak. Udarac odbaci petoricu

ili šestoricu. Simboli srmom izvezeni po odorama odbili su najveći deo, ali su svi ošamućeno
otresali glavama i odupirali se šakama o zemlju u pokušaju da se makar usprave u sedeći položaj.

Hoškamin pojuri da zaštiti damsku braću. Štitovi njegovih ratnika lakše su odbijali udarce
podražajnog demona, ali demon se zavrte i zamahnu kroz procep između štitova i zemlje. Šarami
zavrištaše u samrtnim mukama i popadaše po zemlji, mnogi otkinutih nogu.

Kad vide da je Hoškamin izbegao ovu sudbinu, Ašiji laknu. Magija dama’ting leći štošta,
ali ne omogućava da ti izraste nešto što je odsečeno. Uz povik ona jurnu prema njemu, s
namerom da odvuče pažnju stvora od svoje braće u noći dok se oni povrate.

Asom ju je sledio, ali te noći muž joj u bici ne beše upio nimalo magije i nije mogao
održavati korak s njom. I bolje. Asom je prevazišao sva očekivanja, ali bez makar i simbola na
noktu, ovaj neprijatelj prevazilazio je njegove mogućnosti.

Poput biča, pipci zamahnuše na nju, ali Ašija je bila spremna. Izmakla se od prvog,
preskočila drugi, a treći je dočekala štitom, ne usporavajući juriš. Još dva sunuše ka njoj dok je
prilazila, i ona ispusti štit, te se baci između njih.

Udarila je o Alu i zakotrljala se, pa skoči na noge i, uz dodatnu snagu od zaleta, obema

rukama žabi demonu oružje u srce.

Od udarca, magija grunu, prostruja Ašiji uz ruke i ispuni je moći kakvu nikad pre ne beše
osetila. Crne oči podražajnika razrogačiše se od preneraženja, a Ašija mu pogled uzvati

neumoljivo, željna da vidi kako se topi njegov grešni život. „Everam te spalio u ime Enkida!“

Demon zakriča na nju, i ona pokuša da izvuče koplje i opet ubode, ali uvide da je ostalo
nepomično. Još zagledana u tamne oči stvorenja, ona shvati svoju grešku.

Iz grudi podražajnika niče ruka kamenog demona, tako je čvrsto steže da joj izbi sav
vazduh, i obori je na zemlju; kandže su je grebale po pločama od stakla ojačanog činima, utkanog

u odoru. Nisu probile oklop, ali to i nije bilo mnogo bitno, jer Ašiji popucaše rebra.

Demonska prsa se istopiše i njeno koplje ispade napolje kao kašika kroz vruću smolu, pa
ostade na zemlji, odbačeno, tik izvan njenog domašaja. U odori je imala još skrivenog oružja, ali
Ašija nije mogla da ga dohvati, stegnuta u zahvatu koji je pretio da će je smrviti.

Everame, spremna sam, pomisli ona. Služila ga je u svemu i poginuće od alagajskih
kandži, kao što joj njena šaramska krv i nalaže. Nema u tome ničeg nečasnog. Ovakvo stvorenje
ubilo joj je i učitelja, ovakvo stvorenje borilo se sa Izbaviteljem kao ravnopravan protivnik. Bila

je to valjana smrt.

Kada podražajnik zamahnu da zada samrtni udarac, Asom skoči mimo nje. Želela je da
vikne, kaže mu da beži, ali čak i da je imala daha, time bi ga samo obeščastila.

Zajedno ćemo se zaputiti samotnim drumom, pomisli Ašija. Šta više ijedan par može
zatražiti. Everam ih je združio u životu. Činilo se sasvim prigodno da i umru kao jedno.

Ali onda Asom udari, i magija zablešta tako jarko da zapeče Ašijine oči okružene
simbolima. Kao da gleda u sunce, slika joj se zadržala pred očima nekoliko časaka, iako je

zatreptala i otresla glavom. Kada magijski prasak zatrese stvora, kandža popusti stisak, a onda se

sasvim i povuče s nje.
Na tren Ašija čvrsto zažmuri, pa otvori oči.

U Asomovom zahvatu, ruka demona pušila se i gorela, blistava od magije. Muž joj se

beše skinuo u jednostavan beli bido, odbacivši čak i sandale i zavoje.
Sada ona vide zašto je poslednjih nekoliko dana skrivao šake. Pesnice - i čitavo telo - bili

su mu prekriveni ispupčenim ožiljcima. Kao i otac, i Asom je usekao simbole u kožu, ne bi li i

sam njegov dodir za Najinu decu postao anatema.

Pre toga, kada se borio bez pomoći simbola i dokazivao se pred Everamom i Šaramima,
sjajio se samo prigušeno. Sada su mu, međutim, čini bile ognjem ispisane po koži, i blistao se

tako žarko da su svi, obdareni magijskim vidom ili ne, oko njega videli oreol.

Saginjao se, izvijao i zadavao silne udarce, i potisnuo je demona unazad; parirao je, ali

čak ni on, kako se činilo, nije bio u stanju da nanese demonu trajne povrede. Borili su se nekoliko
trenutaka, i umesto da se povlači dalje, demon kao da je jačao, postajao je stabilniji kako je
odmeravao Asomovu snagu i prilagođavao se.

I Asom je to opazio. „Braćo! U prsten! Ne dajmo Najinom slugi da utekne!“
Jedva je i izustio ove reči kada demon snažno nasrnu jednim uzvitlalim pipkom koji se

beše provukao kroz Asomov gard. Magija nije dopustila da ga ud dodirne, ali od udara je

svejedno poleteo kroz vazduh.

Ašija je već bila u pokretu; bacila se na zemlju, zakotrljala se, i uspravila se s kopljem u
ruci. Magijskim vidom je proučavala podražajnika, ali nije ličio ni na jednog demona s kojim je

ranije imala posla. Svaki demon - svaki živi stvor - imao je linije moći. Suština dama’tinškog
šaraska je prekidanje ovih linija udarcima u tačke ukrštanja.

No demonove linije bile su bezoblične i promenljive kao i telo, narastale su i povlačile se,
u večitom pokretu. Osetila je da sve to sledi nekakav obrazac, ali je bio van njene moći poimanja,
jer bila je usredsređena naprosto na ostajanje u životu.

Magija koju je upila prvim udarcem kolala je kroz nju i ulivala joj neverovatnu brzinu i

snagu. Rožnati pipci nasrtali su na nju odasvud, ali ona je vitlala kopljem i odsecala ih.

Demon hraknu i bljunu vatru poput plamenog demona, ali isto kao što biva i s plamenim

demonima, tog trena oči mu se zatvoriše, i Ašija spretno izbeže oganj i nasrnu na njega iz drugog
ugla. Ovog puta nije ni pokušala da zada smrtonosni udarac, već je umesto toga hitro zamahivala
kopljem ne bi li zadala pet ili šest plitkih.

Svaka rana isprva bi jarko blesnula; iz demonskog gnoja magija je kuljala kao dim s vatre.

Ali onda bi odliv prestao, područje oko rane bi se prigušilo i demonovo meso bi sraslo.
Preobražajni demon zakriča, i ovog puta kad je bljunuo na nju munju, nije bila dovoljno

hitra. Bol kakav nikad nije ni zamišljala razbuca joj telo, udovi joj se ukrutiše od potresa, i ona

polete kroz vazduh. Mislila je da će izgubiti koplje, ali kada je udarila o zemlju, još ga je čvrsto
držala zamrznutom rukom. Ne bi ga mogla pustiti ni da je želela.

Onda, hitro kao što je i naišao, bol se raziđe i mišićni grč je pusti. Čitavo telo ju je peklo,
ali kroz nju je strujalo još magije, i već je postajalo lakše. Ona diže pogled i vide da se Asom
vratio u borbu i da zasipa podražajnika udarcima dok ga njegova braća napadaju sa svih strana.

Savas uhvati dva pipka bolom, i lanac ojačan simbolima čvrsto ih stegnu, te se nisu mogli
istopiti. Drugi pipak Halam je uhvatio alagai-hvatačem.

No čak i to su, kako se činilo, bile samo sitne smetnje. Demon će se uskoro izmigoljiti iz
bole, a Halama je na dršci alagai-hvatača klatio tamo-amo. Ostali su iz sve snage prionuli na
zadatak, ali bili su u krajnje nezavidnom položaju i onesposobljeni za borbu.

Asom je i dalje mlatio demona, i, dok je uzimala štit, Ašija poče da uviđa obrazac u
načinu na koji je stvor koristio magiju. Čak i ovaj dušmanin je imao ograničenu zalihu; na njene
oči mu je priticala i oticala, lečila mu rane, davala mu snage za udarac i preoblikovala mu telo.

Sa svakim udarcem koji bi zadao, Asom je postajao za nijansu jarkiji, demon isto toliko

prigušeniji. Ako dovoljno dugo uspeju da ga zadrže na odstojanju, Asomova pobeda je neumitna.

Ašija se vrati u bitku i, dok su ostali držali stvora na kraju drške hvatača, snažno ubode.
Ona zamahnu sečivom koplja i odseče pipak u korenu. Demon se zalečio, ali je pipak, sa svom
magijom sadržanom u sebi, ležao u prašini i više nije bio deo celine.

Preobražajnom demonu nikoše oči na leđima, i on zavitla rogovima i kandžama u
pokušaju da odbije napadače, ali Ašija mu je videla linije moći i znala je da je usredsređen na
Asoma. Stvor obori ovoga i on se sruči na zemlju, a demon razjapi čeljusti, koje hitro narastoše
do divovske veličine.

Ašija nije znala namerava li da ga pregrize na pola ili da ga celog proguta, ali nije mu ni

dala priliku, već je sama primila udarac pipka kako bi prišla i snažno ubola izbliza. Oštri rogovi
poderaše joj odoru, strgoše joj oklopne ploče i dokačiše meko telo ispod njih. Pljujući krv, ona
tresnu o zemlju i pomoli se Everamu da je Asom iskoristio diverziju i povratio se.

I zaista, demon je oklevao, ali Asom nije zgrabio priliku za bekstvo. Kada stvorenje otvori

neverovatno prostrane čeljusti i zaurla od bola, Asom se prvo zgrči, pa mu se odrazi pravac u
usta.

Snažan skok proneo ga je pored nizova zuba, i naniže, kroz alagaijevo grlo. Na Ašijine

oči, linije moći stvora se skršiše; prikupljao je svu snagu da zaleči unutrašnje povrede koje mu je
nesumnjivo nanosila Asomova koža prekrivena simbolima. Udovi se istopiše i nestadoše u

bezobličnoj masi, izuzev onih koji su dame držale zarobljene u srebru ojačanom činima.
Bezoblična hrpa se ritala i bacakala. Ostavši bez glasa, demon nije mogao da vrišti. Na

Ašijine oči je gubio snagu kojom je održavao telo na okupu i ona je znala da mu je kraj
neizbežan, ali hoće li joj odneti i muža sa sobom? Asom je još živ, još se bori, ali čak ni on ne
može doveka bez vazduha.

Ašija se na silu uskobelja na noge i zatetura se ka poprištu borbe. Damama oko nje bila je

uskraćena upotreba sečiva, ali njen zakrivljeni nož bio je dugačak trideset centimetara i dovoljno
oštar da obrije dlake s paukove noge. Ona ga do držalje žabi u pihtijastu masu i raseče duboku
brazdu.

Rana iznutra zaklokota i zapljusnu je gnojem, ali ona ne ustuknu, već zaseče još dublje.
Naposletku se jedna Asomova pesnica prekrivena simbolima probi napolje u noćni vazduh,
blistava od moći. Pojavi se i druga ruka, i on obema ščepa ranu i raskinu je iznutra.

Po površini demona svuda su izbijala usta, koja jednoglasno ispustiše poslednji krik pre

nego što se stvor sroza i ostade nepomičan.
Asom je stajao, prekriven gnojem i blistav kao sunce. Kao njen blaženi ujak.

Kao sam Kadži.

Njegova braća dame i preostali Šarami, uključujući i Hoškamina i Asukadžija, popadaše
pred njim na kolena. I Ašija je osetila isti poriv. Razumela je šta se desilo, ali nagon da klekne

bio je snažan. Samo naporom volje je ostala na nogama.

„Najina moć opet narasta o zatamnjenju, braćo!“, zavika Asom. „Ovo je tek prvi među
njenim kaijima. Dok mi otac goni Alagai Kaa do ivice Najinog ponora, Šarami nam nisu dovoljni

za odbrahu od nje. Ako hoćemo da pobedimo u Šarak kau, svaki muškarac mora da se bije! Moj
otac je od slabića hafita načinio ha’Šarame! Od činova či’Šarame! Čak su i žene, kao moja
blažena dživa ka, pozvane da postanu Šaram ting.“

Pokretom ruke on obuhvati okupljene dame. „Od svih u Kraziji, samo mi sveštenici čekali
smo poziv! Ali, braćo, sada je čekanju kraj! Kao što je moj otac pozvao druge u borbu, tako ja
pozivam ljude u belom da se priključe alagai’šaraku! Jedino je umesno da neko od Izbaviteljeve
krvi prvi kroči u noć. Imenujem vas šar’damama, ratničkim sveštenicima; mi ćemo povesti
Kraziju sada, u najmračnijem času!“

Zavladao je preneražen muk, a onda svi okupljeni zaklicaše. Čak i Hoškamin, šaram ka i
Džajanov čovek, nije mogao odoleti, već je zamahnuo pesnicom po vazduhu i priključio se
klicanju.

„Šar’dame! Šar’dame! Šar’dame!“
Kada su se Ašija i Asom ušunjali u svoje odaje u palati, Kadživa je spavala u dečjoj sobi.
Asukadži i druge dame otišli su kod dama’ting na viđanje rana, ali Ašija i Asom, zažareni od
preotete magije, već su bili zalečili svaku ogrebotinu i modricu.
Nije bilo sumnje šta Asom hoće kada se ugurao u Ašijinu krevetsku odaju. I ona se
osećala isto; jednom rukom ga je vukla za sobom dok je drugom skidala veo da ga poljubi.
Uzbuđenje od bitke, uzajamni ponos i ratnički naboj kovitlao se kroz njih kao afrodizijak
kom se ni jedno ni drugo nisu mogli odupreti.

Ašija potplete muža i baci ga na krevet, pa se uspuza na njega.

„Čujem da se ovi kreveti iz zelenpredela daju upotrebiti i za nešto bolje od spavanja.“
Ona ga opet poljubi. Asomov ud se uspravio pod odorom kao šatorska pritka.

„I dalje sam... puš’ting.“ On zastenja kad ga je stisnula.

„Možda sutra“, reče Ašija, svlačeći odoru. „Noćas si moj muž.“

DVADESET OSMO POGLAVLJE
ŠAR’DAME

334. P.P.
Zima

„Prekršio si moj dekret i dekret Šar’Dame Kaa“, reče Ašan s prestola od lobanja. Gnev u
glasu bio mu je očevidan, i nije bio gluma. Sa sedišta iznad prestola, Inevera je videla kako mu
poigrava u auri. „Izašao si u noć o zatamnjenju i bio se u alagai’šaraku. Šta imaš da kažeš u
svoju odbranu?“

U velikoj dvorani zavlada muk, i u očekivanju odgovora svi zadržaše dah. Prestona odaja
bila je puna do krajnjih granica, i prisutan je bio svaki dama u gradu, kao i Šarami i dama’ting na
visokim položajima. Novosti o sinoćnoj bici već behu doprle do svih ušiju, i pričalo se samo o
šar’damama. Inevera je sumnjala da se duh može vratiti u lampu sada kad su ga pustili napolje.

Nimalo pokajnički, Asom beše iskoračio napred, a pokraj njega je stajao Asukadži.
Pozadi su mu bila polubraća, dame, sa damadžijima svojih plemena. Starci su mahom bili
potpuno razjareni, toliko da su im se aure naprosto iskrile. Bili su prinuđeni da Amanove sinove
prime za naslednike, ali sad kad Izbavitelj više nije bio tu i mogli su da im natovare ovaj zločin
na grbaču, mnogi su se žarko molili za priliku da se otarase dečaka i povrate neposrednu vlast
nad plemenima.

Inevera je želela da ovo razreše nasamo, ali se Ašan suprotstavio neobično odlučno. Hteo
je da bude na prestolu, podalje od svih, jer se plašio da će, budu li stajali sami i blizu, zadaviti
dečake.

Inevera je taj osećaj dobro razumela. Ravnoteža moći u gradu već se klimala kao
građevina na pesku. Amanovi naslednici među damama tek su nedavno obukli belinu, i još su bili
premladi i suviše neiskusni da bi preuzeli i zadržali vlast nad plemenima. Kockice su joj saopštile
za Džajanovu pobedu na jezeru, a on će je svakako iskoristiti kao novi dokaz da mu presto po
pravu pripada.

Ipak, Ineveru je u svemu ovome najviše zabolela Ašijina uloga. Od sinova je i očekivala
da se gušaju radi vlasti. Odanost kopljaničkog sestrinstva, međutim, trebalo je da bude
nesalomiva. Miha i Džarva nisu znale - to im se jasno videlo u aurama kad su došle k njoj - ali
Ašija je, svesna muževljevih namera, stala pred nju, i Asomovim planovima je dala prednost nad
svojim dužnostima prema gospodarici.

Ipak, to je bio problem za kasnije. Ineveru iz misli trže Asom, kada udahnu da progovori.
Za razliku od napetosti i ljutnje u aurama svih ostalih, Asomova je bila smirena i ujednačena,
puna ubeđenja u pravičnost njegovih dela; bio je potpuno uveren da je Everam na njegovoj strani.

„Sveti andro“, reče Asom i duboko se pokloni pred Ašanom, „Među Šaramima koji su s
tobom i mojim ocem išli na sastanak s plemenom iz Uvale priča se da si se ti lično borio u
alagai’šaraku rame uz rame s njima. Nije li tako?“

Na ovo se u prostoriji nadiže žamor; dame su usisavali vazduh i sašaptavali se.
Ašan suzi oči. „Šar’Dama Ka mi je naredio da pođem s njim u bitku, i ja sam poslušao;
branio sam se tako što sam potplitao alagaije i bacao ih na šaramska koplja. Nisam se latio
oružja prekrivenog simbolima, nisam ubijao.“
„A ipak ti čast nije znala za granice“, reče Asom. „Ni ja se nisam latio oružja. Prvog
alagaija sam ubio samo šaraskom, bez pomoći magije. Tek kada je Naj poslala kaija na nas,
borio sam se onako kao otac, okrećući njihovu sopstvenu moć protiv njih.“

Svetina opet zažagori.
„Tvoj otac je, međutim, upravo to zabranio“, podseti ga Ašan. „Ovde, na dvoru, pred
svima, zabranio ti je da se boriš na noć zatamnjenja.“
„Otac je doneo taj dekret da bi me kaznio zbog oholosti“, reče Asom i privuče iznenađene
poglede. I zaista, svi Amanovi sinovi bili su oholi, premda, koliko je Inevera znala, dosad nijedan
to nije priznao. „Žena mi je izlazila u noć i na damadžinu zapovest ubijala alagaije.“ On diže
glavu i susrete Ineverin pogled. „A da mene niko unapred nije obavestio. Koji muž se ne bi

razjario na takav prizor? Kog muškarca to ne bi zapeklo? Govorio sam gnevno i pokušao da joj

uskratim koplje.“

Asom se okrenu i obuhvati pogledom okupljene dvorane. „Ali pogrešio sam! Greška je
uskraćivati čast ma kome ko poželi da se lati oružja u borbi protiv Naj i bori se kao jedan sa
ostalima u Šarak kau. Jer, ne sumnjajte, braćo i sestre, Šarak ka je blizu! Po proročanstvu moje
majke, Izbavitelj je otišao na ivicu Najinog ponora, i kada se vrati, vratiće se s njenom
celokupnom vojskom za petama! Izbaviteljeve armije moraju biti spremne za taj dan, moraju mu
snažno stajati za leđima kada se okrene da se suoči s grozomornom hordom i očisti sa Ale pošast
jednom zauvek!“

On se opet okrenu Ašanu. „Zašto dame celog života proučavaju šarasak? Da bismo silom
potčinjavali Šarame i hafite svojoj volji? Everam tako ne postupa. Niti Šar’Dama Ka. Na svakom
koraku moj otac je uvećavao vojsku iz neočekivanih izvora. Hafitima. Činovima. Ženama.
Osnivanje šar’dama bilo je neizbežno, sveti andro. Otac mi je uskratio tu čast ne bi li me naučio
lekciju, a ja sam to primio k srcu. Sazreo sam. I sada, kada mi je otac bačen na iskušenja daleko
odavde, dužnost je svih dama da mu predvode narod u njegovom odsustvu.“

On opet prelete pogledom po gomili. „I stoga pozivam sve dame da se, druge noći
zatamnjenja, prihvate borbe, da umrljaju bele odore demonskim gnojem i pokažu Najinim
generalima da mi Krazijci nismo slabići u noći. Da ćemo se boriti ne samo kad je Izbavitelj uz
nas nego i kad mu je najpotrebnije da se borimo sami. Svaki šaramski odred ima damu za
savetnika. Pođite s njima u noć i sopstvenim očima se uverite kakav veličanstven posao
obavljaju, kako se žrtvuju. Priključite se alagai’šaraku i postanite ono što vam je bilo i
namenjeno otkako ste prvi put kročili u utrobu Šarik Hore i otpočeli sa šarakinima!“

Na ovo se zaori rika; neke dame i damadžiji vrištali su u znak negodovanja, ali većina,
željna časti koju je Asom nudio, vikom je izražavala podršku.

„Moraš da ga podržiš“, došapnu Inevera Ašanu putem minđuše. Govorila je to i ranije, ali
sada nije bilo izbora. Kada je Aman tek doneo bojne simbole i predložio istinsku bitku protiv
Naj, andra i damadžiji su se opirali, uplašeni da će izgubiti moć. Mnoštvo Šarama odreklo se
odanosti prema njima i na Amanov poziv se sjatilo u Lavirint. Budu li se opirali Asomu, samo je
pitanje vremena kada će se dogoditi isto.

Ašan je bio ljut na Amanove sinove, ali nije bio glup, te je i sam to uvideo. „Sine moj, u
tvojim rečima ima izvesne mudrosti. Krv mog brata Amana, Šar’Dame Kaa, snažna je u tebi - u
svima vama. Svojim rečima ukazuješ čast Everamu.“ On se diže s prestola od lobanja. „I stoga ću
se i ja ove noći boriti i zamrljaću odoru.“

„I ja.“ Napred kroči prastari, jednoruki Aleverak. „Predugo su se dame kukavički krile
kao žene u Ispodgradu dok su Šarami prolivali krv u noći.“

Ostali istupiše napred, neki nagnani strašću, a drugi, kako im se videlo po aurama, iz
straha da će ih smatrati plašljivcima. Vetar je dunuo, i sada mu se niko nije mogao odupreti.

„Šar’dame! I moj brat prvi među njima! Skandiraju po ulicama dok ja ovde sedim na
hladnoći i ne radim ništa!“

Džajan zavitla pismo u kamin, a za njim i bocu kuzija. Vatra suknu i istog časa proguta
papir, a svi ustuknuše za korak. Na sreću, oganj se nije proširio.

Donesi šaram kau novu šoljicu, reče Aban prstima Bezuhom, ali bocu ostavi na
poslužavniku.

Nemi ha’Šaram učini kako mu je naložio, očiju čvrsto prikovanih na pod. Čak i zgrbljen,
bio je najviši čovek u prostoriji, ali Bezuhom je nema pokornost služila kao ogrtač obnevidelosti.
Džajan uze šoljicu a da i ne zirnu ka njemu.

„Nećeš put do slave naći na dnu šolje za kuži, šaram ka“, reče Hevat.
Prenaglašeno, Džajan sruči sadržaj u usta i obrisa usne belim velom. Hevat je bio
razdražen, ali nije rekao ništa, a Džajan mu besno priđe. „A gde ću je onda naći, damo? Poslat si
ovamo da me savetuješ, zar ne? Koliko dugo će ti sin držati presto od lobanja ako moć moga
brata bude dalje rasla?“
„Moj sin nije ni trebalo da dobije taj presto“, reče Hevat. „To je damadžino maslo.“
„A šta bi ti uradio na njenom mestu?“, zapita Džajn.
„Zakon je jasan“, reče Hevat. „Presto je trebalo da naslediš ti. Ti si najstariji sin. Tvoj
sveti otac dao ti je zapovedništvo u alagai’šaraku, i upravo ti si u stranoj zemlji i biješ Šarak
sunca u slavu Everama. Brat ti je samo ubio šačicu alagaija.“
„I osnovao pokret koji će razjediniti sveštenstvo, isto kao tvoj otac“, reče Aban.
Hevat ga pogleda mrko. „Hafite, tebe niko nije pitao za mišljenje.“
Kada Džajan pogleda u njega, Aban se pokloni. „Kao što reče šaram ka, časni damo, ovde
smo da bismo davali savete.“
„Ti trpaš šaram kau kuži u ruke“, reče Hevat. „Kako ga ti možeš savetovati na putu ka
slavi?“
„Stvarno, kako?“, zapita Džajan, ali bez imalo uobičajenog prezira. „Voleo bih da čujem
hafitov savet.“
Aban se osmehnu. „Šaram ka već zna šta će uraditi.“
Džajan skrsti ruke, ali sa osmejkom. „Molim te, prosvetli nas.“

Aban se opet pokloni. „Šaram ka se mogao vratiti u prestonicu da prezimi. Grad na jezeru
praktično je već zauzet, a hladnoća će bolje držati opsadu od ratnika. Činska pobuna u
Everavomovom Daru je zatrta. Zašto ostaje ovde, na čelu vojske, iako nema bogzna šta da radi
dok sneg ne okopni?“

„A šta mi drugo preostaje?“ zapita Džajan. „Kad je jezero zaleđeno, a na severu leži
pleme iz Uvale, brojnije od nas.“

„Istok, da vidiš kako su ti ratnici razorili paganski manastir odakle su nas neprijatelji
napali“, reče Aban. „Ovako blizu jezera, opsadne sprave će ti zatrpati sneg, ali na severu,
Starobrdski drum još je prohodan.“

„Ne predlažeš valjda šaram kau da napadne Anžije?“, reče Hevat, ali Džajan se sada
široko osmehivao. „Nemamo dovoljno ljudi da zadržimo takav plen.“

„Zadržimo?“, zapita Aban. „Što da ga zadržavamo? Dajte da ga opljačkamo. Severnjačke
zidine nisu ništa. Razbij im kapiju i možeš trgovačku četvrt da preplaviš s deset hiljada ratnika.
Isprazniš im skladišta, pokupiš sve što iole vredi, i vratiš se u Everamovu Magazu pre nego što
zima odista otpočne.“

Džajan je izgledao razočarano. „Hoćeš da povedem hiljade dal’Šarama na sever naprosto
da bih preoteo nekoliko bunara?“

„Spali palatu ako hoćeš“, slegnu Aban ramenima. „Uzmi taoce, natakni vojvodinu glavu
na zidine. Šta god ti padne na pamet, samo brzo, i izgubi se pre nego što njihovi susedi krenu na

tebe.

Posle ćeš imati najveću, najprekaljeniju armiju na svetu, pokretljivu i dobro snabdevenu, a
bogatstvo će ti premašiti čak i očevo. Koga onda briga ko sedi na prestolu od lobanja? Sam Kadži
je više godina proveo u sedlu nego na prestolu.“

Džajan pogleda Hevata, kog ovo kao da je primirilo. „Smeo plan, šaram ka. Ako ti

osmatrači plemena iz Uvale opaze kretanja...“
„Neće“, prekide ga Džajan. „Moji sopstveni osmatrači već neko vreme uhode pleme iz

Uvale. Patrole im još ne dosežu do druge strane velike šume.“

Hevat pogleda u Asavi. „Možda da se posavetujemo...“

„Već sam, na šaram kaov zahtev, bacala kockice“, reče dama’ting. „Izbaviteljev sin
razvaliće kapije i na hiljade dal’Šarama pokuljaće u grad pre nego što se prvi dan završi.“

Džajan priđe tapiseriji s mapom Teze na zidu i pokaza kopljem. „Koliko je ratnika ostalo
u Everamovoj Magazi?“

Nije pogledao u Abana, ali pošto je malo ko drugi znao tako velike brojke, hafitje hitro

odgovorio. „Trideset pet hiljada Šarama ostaje u močvarama. Sto dvadeset kai’Šarama, šest
hiljada četiristo i šest dalova, devet hiljada dvesta trideset i četiri haa i devetnaest hiljada osamsto
sedamdeset i šest čijeva.“

„Povešću dvadeset hiljada Šarama na istok.“ Džajan se okrenu Hevatu. „Damo, ti ćeš sa
mnom u manastir; ostaćeš tamo s hiljadu ljudi, utvrditi ga i pripremiti da primi plen iz Anžijea,
daleko od radoznalih očiju.“

Hevat se pokloni. „Da, šaram ka.“

„Kapetan Keran će preuzeti zapovedništvo nad opsadom Laktona pod mojim bratom
Šaruom, koji će zapovedati kopnenim snagama.“

Keran i Šaru se pokloniše. „Biće po tvojoj volji, Šaram ka.“
„Džarime. Pakt mog oca s plemenom iz Uvale ne zabranjuje nam da preotmemo koji

bunar. Tu i tu.“ Džajan pokaza na sela duž južne granice uticaja Uvalske grofovije. Tehnički
gledano, laktonska sela bila su predaleko od Dokograda da bi imala ikakvu stratešku vrednost, i

pleme iz Uvale je pripojilo zemlju sebi. „Povedi trista ljudi. Ne zadržavaj se na jednom mestu

duže nego što ti treba da opljačkaš i popališ i nemoj napadati predvidljivim redosledom. Neka
misle da vas je mnogo više nego što vas u stvari ima.“

Džarim se pokloni, unapred likujući zbog onoga što ga čeka.
„To neće biti dovoljno da im namamimo ratnike u našu zemlju, ali će im privući pažnju i
patrole prema jugu.“ Džajan je prelazio prstom po ivici mape istočno od Dokograda, kroz
močvare, sve dok nije naišao na tanku liniju ka severu. „Za to vreme ću ja povesti ljude na sever
Starobrdskim drumom. Potpuno ćemo zaobići Uvalu i uhvatiti Anžijce nespremne.“
On se osmehnu. „A kada im dama Gordža uruči poruku, svakako će biti nespremni.“

DVADESET DEVETO POGLAVLJE
DAMA GORDŽA

334. P.P.
Zima

Poruka je bila ispisana krupnim štampanim rukopisom Darsi Drvoseče. Kao i sama žena,
dopisi joj nisu okolišali, već su odmah prelazili na stvar. Neko drugi možda bi napisao jedno
dugo pismo, ali Darsinu prepisku činila je hrpa kratkih poruka o različitim problemima.

Majstorice Liša,
Iscrtana deca više ništa ne slušaju. Ne dolaze na preglede. Počela sama da crtaju po sebi, i
ne samo crnolistom. Stefni Krčmar našla Steli trajne tetovaže pod haljinom. Jon Grej probao da
ih dovede u red, i Kalen Drvoseča mu slomio ruku.
Sad žive u šumi kao, kako kažu, Izbavitelj. Ako uopšte spavaju, spavaju danju, sklonjeni
od sunca. Džared je puštao to da ide kako ide jer tamane utrobnike, ali čak i njemu ponestaje
strpljenja.
Rekla si da imaš plan za slučaj da se desi ovako nešto. Ako imaš neki kec iz rukava, sad je
trenutak.
Darsi

„U Utrobu da se nosi“, reče Liša.
Vonda diže pogled s luka koji je glancala. „Šta to?“
„U Uvali se sve raspalo“, reče Liša. Ona protrlja raskrupnjali stomak. „A ako ostanem još
mnogo duže, neću biti u stanju da putujem dok se dete ne rodi.“
„Kako da odemo bez Rodžera?“, zapita Vonda.
„Ne možemo“, reče Liša. „Ali ponestaje mi strpljenja za Džensonova večita odlaganja. Ne
dajem ni pišljiva utrobnička boba što mu je Džejsin bio nećak. Dvaput je probao da ubije
Rodžera, i sam je kriv za posledice.“
„Teško će to ikoga ubediti“, reče Vonda.
„Ubediće ih Džared ako s nekoliko hiljada drvoseča dođe po nas i povede nas kući“, reče
Liša.
Vonda ju je gledala časak, pa nastavila da glanca luk. „Misliš da će doći do toga?“
Liša je masirala slepoočnicu. „Možda. Ne znam. Nadam se da neće.“
„Ako dođe, biće krvi“, reče Vonda. „Njih dvojica se možda ponekad sporečkaju, ali
Džaru je Rodžer kao mlađi brat.“
„Svi se tako osećamo“, složi se Liša. „Ali vojvoda i njegova braća su tvrdoglavi. Ako se
Džared pojavi s vojskom, možda nas i puste, ali onda je Uvala prepuštena sama sebi.“
Vonda slegnu ramenima. „Dobar je meni grof, a i vojvotkinja majka, ali Uvala vala može
i bez nji’. Potrebniji smo mi njima nego oni nama.“
„Možda“, ponovi Liša, ali nije bila baš ubeđena.
Neko pokuca na vrata. Vonda ih otvori i ugleda sluškinju vojvotkinje Melni.

„To je dobar znak“, reče Liša Melni, „ali je prerano da se uzbuđujemo.“
„Ne jedni demonska govna“, kaza Arejn. „Devojka krvari svakog četvrtog drugodana,
sigurno kao što sunce sigurno izlazi. Sad je petodan, i nigde ni kapi. Ne treba ti travarska kecelja,
jasno je šta to znači.“

„Znači da nosim bebu“, reče Melni.
„Aha, ne poričem“, reče Liša i Melni se ozari „Ali ne bih udarala to na sva zvona. Ovako
rano u prvoj trudnoći jednaki su izgledi da je izneseš do kraja i da je ne izneseš.“
„Hoću!“, navaljivala je Melni. „Osećam da je Tvorac umešao prste i dao nam dete kad
nam je najpotrebnije.“
„Svejedno, neće škoditi da se malo popričeka pre nego što još nekom kažeš“, reče Liša.
„Ima vremena.“
„Ne koliko ti misliš“, reče Arejn.

Liša je žurila za Arejn kroz žensko krilo palate ne bi li održala korak s njom. Toliko je
bila navikla na odglumljeno gegucanje vojvotkinje majke da joj je žena sad ličila na sasvim drugu
osobu.

Nešto tu gadno ne štima, shvati Liša, ako je batalila glumu u hodniku, pred svima.
Namirisala ga je onog časka kad je ušla u odaju. Arejn je otvorila prozor i napunila je
sobu svežim cvećem, ali se taj smrad ni sa čim nije mogao pomešati, čak ni kad stojiš u
predvorju. Nešto je žignu iza levog oka; upravo ju je zbog njega uhvatila glavobolja od koje će
cvileti u postelji pre nego što se taj dan završi.

U sobi za primanje, Trnja je izgledao - i mirisao - još štrokavije nego prošlog puta. Na
odeći, još mokroj od gacanja kroz otopljen sneg, bilo mu je krvi. Ono malo kože što se videlo
beše mu prekriveno ogrebotinama i modricama.

Potiskujući poriv na povraćanje, Liša mu priđe. Iza oka joj se rascveta bol, no ona ga
odagna i poče da ga pregleda u potrazi za povredama.

Dečak je bio izmučen, kao da nedelju dana nije spavao. Stopala su mu bila krvava i sva u
plikovima, ali nije bilo infekcije. Ostatak povreda mu je delovao bolno ali površinski.

„Šta se desilo?“, upita ga ona.
Trnjin pogled na tren odluta ka Arejn, a ona odgovori dok se Liša bavila oko dečaka.
„Tamos je poveo napad da povrati Dokograd“, reče Arejn. „Udružen s laktonskim i
rajzonskim pokretom otpora.“

„Zašto mi niko nije rekao?“, oštro zapita Liša.
„Jer ti ne verujem kad je reč o Krazijcima“, reče Arejn bez uvijanja. „Protivila bi se
napadu.“

Liša skrsti ruke. „I šta je Vaša milost postigla ovom briljantnom strategijom?“
„Izgubili smo“, reče Trnja tiho i zaplaka se.
Nagonski, Liša posegnu ka njemu, dišući na usta, i zagrli uplakanog dečaka; u blatu i
mrljama od svinjskog korenka na obrazima ostajale su mu pruge od suza. Po glavi joj se vitlalo

hiljadu pitanja, ali tog trena je samo jedno bilo bitno.

„Gde je Tamos?“ upita ona.
Još uplakan, Trnja zavrte glavom. On zavuče ruku pod odoru i izvadi presavijen papir,
zamrljan i štrokav. „Reko mi da ti dam ovo.“
„A?“, zapita Arejn. Trnja je ovo očito izostavio iz prvobitnog izveštaja.
Drhtavim rukama Liša uze papir. Reći su bile žurno ispisane i razbrljane, ali Tamosov
rukopis je prepoznala bez greške.

Poruka je bila kratka.

Moja mila Liša,

Opraštam ti. Volim te.

Možeš sumnjati u sve, ali u to ne.

Tamos

Liša je triput pročitala; vid joj se maglio od suza koje su joj navirale na oči. Uprkos svim
naporima, ote joj se jecaj, i ona ispusti papir i pokri lice. Trnja joj priđe i zagrli je isto kao
malopre ona njega.

Arejn se saže i dograbi papir sa zemlje, pa ga pročita gunđajući.
„Hoće li nam bar vratiti telo, da ga sahranimo?“, zapita Liša.
Arejn se čvršće umota u šal i priđe prozoru, pa se zagleda u sivo zimsko nebo.
„Pretpostavljam da će iz Krazije uskoro poslati izaslanika. Ako budu zahtevali novac, daću im ga,
ma kolika cena bila.“
„Ne žele oni novac“, reče Liša. „Žele rat.“
Arejn se okrenu i presrete Lišin pogled. „Ako ga hoće, i to ćemo im dati. Bez obzira na
cenu.“

Dve nedelje kasnije stigao je krazijski izaslanik: usamljeni dama u pratnji dvojice

dal’šarama. Dvorski stražari oduzeli su im oružje i motrili ih s neskrivenim neprijateljstvom, ali
Krazijci su isijavali nesnosno samopouzdanje, uobičajeno za svoj narod, i nisu se, tako
nenaoružani i okruženi neprijateljima, ponašali ništa manje oholo nego u sopstvenoj prestonici.

Liša ih je posmatrala iz krunske lože - reda sedišta iza prestonog podijuma. Sunce na nebu

bilo je nisko, ispod nivoa visokih prozora prestone dvorane. Prirodna svetlost bila je prigušena, i
kroz magijske naočare im je nejasno videla sujetne aure.

Pored nje su bile vojvotkinja majka, Vonda i princeza Lorejn od Milna. Melni još ne beše

prokrvarila, i Arejn joj je zabranila da prisustvuje.

Otkako su im stigle vesti o krazijskoj pobedi, Liša je sad prvi put videla milnsku princezu.

Kao i Arejn, i Lorejn je unapred znala za napad. Trebalo je da lord Sament jaše uz Tamosa i

njegova konjica da predvodi juriš, i otada o njemu nije bilo vesti.
Lorejn beše iščezla u svoju dobro čuvanu ambasadu, a Planinska koplja patrolirala su

zidinama i po dvorištu sve dok nije čula vesti o izaslaniku. Za tih nekoliko dana kao da je
ostarila. Imala je tamne podočnjake koje čak ni šminka i puder nisu sasvim prikrivali, ali iznad
njih, pogled joj je bio neumoljiv.

S podijuma, Rajnbek i njegova braća streljali su pogledom, ali nisu zastrašili Krazijce.
Dama pođe napred drsko, krupnim koracima, u pratnji Šarama, koji su između sebe nosili
lakovan kovčeg.

Stražari zaustaviše damu pre nego što je prevalio i pola razdaljine do prestola, i čovek se
nakloni. „Ja sam dama Gordža. Nosim poruku od gospodara i govorim u njegovo ime.“

On razmota veliki komad pergamenta i poče da čita:
„Zdravo da je Rajnbek Treći, vojvoda od Anžijea, u godini Everamovoj 3784.
Svedočim pred Everamom da si prekršio reč Tvorcu i njegovoj deci na Ali i napao u noć
svetog zatamnjenja kad su svi ljudi braća. U skladu sa evedžanskim zakonom, zbog ovoga moraš
umreti.“
Dvoranom se pronese ljutit žagor, ali dama Gordža ne obrati na to pažnju i nastavi da čita:
„Ipak, Everamova milost je bezgranična i njegova božanska pravda ne mora da snađe tvoj
narod, s kojim smo oduvek želeli samo prijateljstvo i bratstvo. Sredi šta treba, a onda se sam ubij
zato što si naredio ovu grozotu. Prvog dana proleća, tvoj naslednik isporučiće mi tvoju glavu, i
biće mu dozvoljeno da mi pred nogama dodirne čelom tepih. Učini ovo i poštedeću ti narod.
Nemoj, i za krivca ćemo smatrati čitav Anžije, i sa svima vama ćemo postupiti po Everamovoj
bezgraničnoj pravdi.
U iščekivanju tvog odgovora: Džajan asu Aman am’Džardir am’Kadži, gospodar

Everamove Magaze, sin prvenac i istinski naslednik Amana asu Hoškamina am’Džardira

am’Kadžija, poznatog i kao Šar’Dama Ka, Izbavitelj.“
Kad je dama digao pogled s pergamenta, Rajnbekovo lice jarko se crvenelo. „Očekujete

da se ja ubijem?!“

Dama Gordža se pokloni. „Ako voliš svoj narod i želiš da ga poštediš posledica svoga
zločina. No čak i na jugu je opštepoznato da je vojvoda Rajnbek debeo, potkupljiv i jalov, samo
hafit koji ne zaslužuje presto. Moj gospodar očekuje da odbiješ i navučeš na sebe Everamov
božanski gnev.“

„Everam ovde nema nikakvog uticaja, damo“, reče pastir Peter.
Dama Gordža se pokloni. „Oprosti, visočanstvo, ali Everamov uticaj je posvuda.“
Rajnbekovi debeli obrazi bili su gotovo purpurni, kao da se zagrcnuo pilećom koščicom.
„Gde mi je bratovljevo telo?“, zapita on oštro.
„Ah, da“, reče dama Gordža i pucnu prstima. Dvojica Šarama s lakovanim kovčegom u
rukama priđoše prestolu.
Kako se sanduk približavao, u Liši je narastala strepnja. Dženson i petorica ili šestorica
Drvenih vojnika preprečiše im put pre nego što su stigli do stepenica: dok je prvi ministar gledao
unutra, Šarami su ravnodušno stajali.
„Noći mu!“, zavika Dženson i užasnuto okrenu glavu. On dograbi maramicu iz džepa i
izbljuva se u nju.

„Donesite to ovamo“, naredi Rajnbek, te dvojica njegovih stražara prinesoše sanduk do
prestola. Peter i Mikejl ustadoše sa sedišta i priđoše da vide dok je Rajnbek otvarao kutiju.

Mikejl usisa vazduh, a Peter povrati. Sporiji od Džensona, ispljunuo je žuč u šaku i na
prednji deo besprekorno bele odore. Rajnbek je samo hladno posmatrao sadržaj, pa mahnuo

rukom da nose sanduk.
„Vonda, hoću da vidim kutiju“, reče Arejn.
„Da, mati“, reče Vonda, pa presrete stražare i povede ih do krunske lože.
Dženson pohita do njih. „Vaša milosti, ne bih vam savetovao...“
Ne obazirući se, međutim, na njega, Arejn otvori sanduk. Liša hitro ustade. Već je

pogodila šta je unutra, ali morala je da vidi i svojim očima. Užasi unutra bili su joj u skladu sa
očekivanjima, samo još gori.

U kovčegu su se nalazile dve zaptivene tegle od stakla zaštićenog činima, pune, kako se
činilo, kamilje pišaćke. U jednoj je plutala Tamosova glava, u drugoj glava lorda Samenta.
Tamosu je neko odsekao genitalije i nabio mu ih u usta. Samentova su bila puna balege.

Prizor se zario u nju poput demonskih kandži, ali unapred je bila stegla srce i nije
pokazivala bol. I u Lorejninim očima bilo je više gneva nego strave.

Isto se ne bi moglo reći za Arejn. Liša je retko kad kod te žene uočavala i naznaku
osećanja, ali ovo je bilo previše čak i za njenu kraljevsku auru. Pružila je ruku i uzela teglu s
Tamosovom glavom, čvrsto je zagrlila i zajecala; na Lišine oči veličanstveni duh joj se skrši.

„Straža!“ povika Rajnbek. „Vucite ove pustinjske pacove u tamnicu!“
Na ove reči aura dame Gordže se izmeni, a samozadovoljna oholost preraste mu u
pobedničko uzbuđenje. I nadao se ovakvom odgovoru. Čak se trudio da ga izmami.
Gordža se duboko pokloni podijumu. „Hvala ti, visosti. Bio sam spreman da naprosto
odem, jer, kako je pisano u Evedži, izaslanik je isto što i čovek noći: nedodirljiv. Čak i u svom
paganskom svetu glasnicima ste podarili ta prava. Kao tvoj gost, ne bih te mogao napasti i
sačuvati čast.“ On se osmehnu. „Ali pošto si rešio da dalje pogoršavaš svoj zločin, slobodno
smem da te ubijem.“

Rajnbeku prezriv frktaj zastade u grlu kada se Gordža munjevito zavrte i zari koren dlana

u nos najbližeg stražara. Hrskavica se smrvi, kost se razmrska, a krhotina se žabi čoveku u
mozak. Na Lišine oči aura mu zgasnu i on pade na pod, mrtav.

Dvojica Šarama takođe se baciše u delo; lomili su kosti i savijali zglobove kako ih nije
trebalo savijati.

Dama Gordža, već na stepenicama podijuma, kretao se neverovatnom brzinom. Dženson
odnekud izvuče nož, ali Gordža ga dohvati za gležanj ruke i povuče, jedva i usporavajući dok je
bacao prvog ministra nauznak na tvrde stepenice i nastavljao dalje.

Mogao je da mu uzme nož - Liša je to znala - ali evedžanskim sveštenicima bilo je
zabranjeno da koriste sečiva. Gordži ionako nije ni trebalo oružje. Kad je krenuo u napad, aura
mu se silno zažarila. Na delu je bila magija.

Za tren oka dama se obrušio na Rajnbeka i zasuo ga snažnim udarcima. Vojvodina aura
već beše zgasnula kada mu se od silnog udarca ogromna stolica zaljulja unazad. Gordža nije
rizikovao, već je, dok se spuštao na njoj povrh vojvode, pesničio i dalje. Kad su udarili o
podijum, Rajnbekova glava ličila je na dinju bačenu s Južne kule.

Mikejl skoči na noge. Princ je bio u boljoj formi od Rajnbeka, krupniji od Gordže i dužih
ruku. On grubo dograbi damu za ramena, trudeći se da ga svuče s brata.

Jedva se i osvrnuvši, Gordža zamahnu unazad i odalami Mikejla stisnutom pesnicom.
Nije imao naročit oslonac za udarac, ali donja polovina Mikejlovog lica čujno se rasprsnu i krv se
razlete na sve strane, a zubi, kosti i meso ostadoše da vise kao smrskana hrpa.

Dama stabilno postavi stopalo, pa se, zahvaljujući zaletu koji je postigao ustajanjem, još
silnije obrnu i zari pesnicu Mikejlu u prsa. Prasak rebara odzvanjao je od tavanice dok je ovaj

bacao princa s podijuma. Pao je šest-sedam metara dalje, aure ugašene kao sveca.

Pastir Peter pokuša da pobegne, ali dama ga dohvati za odoru i nehajno ga zavitla nazad u
sedište. „Ostani, neverniče, da još malo porazgovaramo o tome gde Everam ima uticaja a gde
nema.“

Sve se odigralo veoma brzo; vojvoda i princ su bili mrtvi dok je Liša još ustajala, ali kada
Gordža ščepa pastira za prsa odore i diže pesnicu, ona podiže štapić od hore, te ispali magijsku
munju koja odiže damu sa žrtve i baci ga preko čitave prostorije. Ovaj udari o zid - kamen
naprsnu - a kada se srozao na pod, za njim ostade ogroman krater, ispucao poput paukove mreže.

Povratni udar magije sunu Liši uz ruku i ispuni je snagom. Obuze je prijatna vrtoglavica,

ali uto se i beba jako ritnu. Ona dahnu i dograbi se za stomak.
Šarami su već bili pobili stražare, premda je jedan dobio udarac kopljem i krvario je, ali

još je bio sposoban za borbu. Ostali stražari jurnuše napred, ali ne bi stigli na vreme da spasu

Petera jer novonaoružani Šaram sunu uz stepenice da dovrši damin posao i zatre Rajnbekovu

lozu.

„U Utrobu da se nosiš!“ Iako prestravljena od posledica magije po dete, Liša nije mogla
ostati po strani. Ona ponovo diže štapić i ispusti još dva magijska udara koji usmrtiše ubice
jednog po jednog.

Beba joj je iznutra dobovala po trbuhu kao po bubnju, kao da bi se najradije probila
napolje nekoliko meseci ranije - a možda će joj i poći za rukom. Uplakana, Liša spusti štapić i
obujmi ispupčeni stomak rukama.

„Majstorice, čuvaj!“ viknu Vonda. Liša diže glavu i ugleda Gordžu, oprljenog i krvavog
ali još blistavog od moći, kako ubija dvojicu stražara i juri prema njoj.

Strela sunu Liši preko ramena, naciljana pravo dami u srce, ali Gordža je zamahom ruke

odbaci u stranu kao dosadnog obada.
„U Utrobu!“, zareža Vonda, pa baci luk i zalete se pred Lišu da dočeka damu prsa u prsa.
Gordža je nameravao da se progura prored nje kao i pored drugih koji su pokušali da ga

zaustave; ipak, kad joj zatreba snage i brzine, Vonda je iz oklopa prožetog demonskom kosti
mogla crpsti magiju - baš kao, činilo se, i sam dama. Ona ga dohvati za ruku i uvrnu je, u
pokušaju da ga baci.

No Gordža ne izgubi kontrolu, već promeni stav kako bi dočekao novi napad. On skoči da
predupredi bacanje, pa šutnu Vondu u lice i doskoči u položaj zgodan da i sam izvede bacanje.

„Nećeš, vala, majci!“, reče Vonda, pa se svom težinom odupre ovom potezu i ostade na
nogama. I dama se namestio prigodnije, no onda Vonda sunu ka njemu i čelom mu smrska nos.

Konačno je dama izgubio ravnotežu, i ona ga baci o zemlju tako snažno da kameni pod
naprsnu. Dama se odbi nazad uvis, izvijajući se, pa potkači Vondu oko gležnja noge i obori i nju
na do.

Dama je za taj potez platio; Vonda pade na njega i poče da ga zasipa nizom kratkih, silnih
udaraca pesnicama. Opet mu tresnu glavu o pod.

No, još dok ga je mlatila, Gordža se uvijao, i iznenada on zamahnu nogom naviše i
obujmi je oko vrata. Povuče Vondu unazad, daveći je dok je ona hvatala vazduh; pala je na
zemlju i počela da se bacaka, a Gordža je koristio i obrtni momenat da je još jače stegne.

Vonda nije mogla da dohvati damu kako bi ga napala, već ga je bespomoćno stiskala oko
nogu dok je on nju davio na smrt.

S detetom još pomahnitalim u stomaku, Liša se nije usuđivala opet da upotrebi štapić, ali
nije mogla ni pustiti Vondu da umre. Očajnički se osvrtala u potrazi za oružjem, ali Lorejn je bila
brža. Zdepasta žena dohvati stolicu za naslon i snažno udari njome.

Dama opet premesti težinu i na vreme diže podlakticu da odbije udarac. Stolica se smrska
o nju, a Gordža dograbi princezu za prednji deo haljine pa i nju povuče naniže. Stavio joj je ruku
na grlo i presekao joj dotok vazduha dok je nogama još davio Vondu.

I pre nego što je bila svesna šta radi, Liša je bila u pokretu; magija joj je ispunila udove
nadljudskim prilivom snage. Zaboravila je na bebu, na Tamosa, na travarsku zakletvu. Čitav svet
sveo joj se na jednu jedinu metu. Glavu dame Gordže.

Tako ju je nagazila nogom da mu ju je saterala u grudi. Kada mu je udarac sunuo niz
kičmu, Liša je osetila kako pršljenovi pucaju, i dama se konačno sruči dole.

Ako se izuzme borba triju žena za dah, u prostoriji je zavladao muk. Vonda i Lorejn su
punile pluća vazduhom, ali Liša je disala odsečno i kratko, u ritmu otkucaja sopstvenog srca.
Stajala je, svesna da je borba gotova, i upinjala se da obuzda mešavinu besa, adrenalina i magije

koji su pretili da je svladaju. Priželjkivala je da ima još dušmana protiv kojih bi se borila, kao da
će je moć rastrgnuti na komade ako je nekako ne pusti napolje. Noći mu, zar ovo Vonda i ostali
osećaju kad se u bici opiju od magije? Zastrašujuće.

Svud po sobi, svi su ošamućeno zurili u prizor. Čak je i Arejn digla suzne oči s tegle na
krilu i otvorenih usta se zablenula u Lišu. Videla im je strah u aurama i nije ih mogla kriviti.

U sve mračnijoj prostoriji, magija se iskrila i ljutito se kovitlala vazduhom, privučena
nasiljem. Liša zažmuri da je odagna; na silu je disala dalje. Beba se uporno ritala i žestoko se

migoljila.
Zadubljena u magiju, Liša je osećala život u sebi kao nikad ranije. Bio je snažan. Magija

mu očito nije naškodila, ali to nije značilo da mu čini dobro. Liša je viđala decu kako od magije
odrastaju pre vremena. Možda beba krene prerano, prevelika da se rodi bez opasne operacije. Ili
će joj sila navući na vrat neku drugu promenu? Arlen se ovoga plašio kad je odbio da bude s
njom, a sada je Liša završila sa istim tim problemom, samo bez njega.

Rešila je da odloži sve to za kasnije, pa otvorila oči i pomogla Lorejn da ustane. Vonda se
već beše uspravila na jedno koleno i pružila je ruku da predupredi pomoć.

„Ne brini za mene, majstorice.“ Ona usisa još jedan krupan dah. „Za minut ću ja biti
dobro.“

Na Lišine oči magija je strujala kroz nju, prema ranama koje su je po prirodi privlačile;
Liša je znala da žena govori istinu. Ostavila je Vondi njen ponos i okrenula se lešu dame Gordže.

Čak ni sada nije ništa osećala. Spalila je dvojicu ljudi, a dami je smrvila kičmu. Ovo nisu
bili demoni, već ljudska bića. Svejedno, nije imala nimalo griže savesti koja bi je možda mučila
da je trenutak iole pogodniji za samopreispitivanje. Ovi ljudi pobili bi sve u prestonoj dvorani bez

oklevanja kao što bi Liša ubrala bilje.
Jedna damina pesnica i dalje je bila čvrsto stisnuta; ona je na silu otvori i nađe smrvljen,

istrošen komad demonske kosti. Blago je dunula, i kost se razlete poput prašine.
Konačno, Dženson je došao sebi i usteturao se uz stepenice podijuma. On pogleda naniže,

u Rajnbekovo telo, uzdrhta, i posegnu u svu tu krv za lakiranom drvenom dijademom na

vojvodinoj glavi.
„Vojvoda je mrtav!“, zavika prvi ministar. On siđe jedan stepenik, pa pruži ruku i potegnu

pastira Petera na noge. „Živeo nam vojvoda Peter!“

Pastir Peter ga pogleda, aure pune pometnje i straha. „A?“

Ni od jednog brata iz vladajuće porodice nije ostalo dovoljno za pristojnu sahranu, a tri
krunske sahrane ionako bi koštale previše čak i za bršljanski presto. Nedelju dana posle napada,
dok su gradske kapije još bile zaključane, održana je služba za Tamosa, Rajnbeka i Mikejla u
velikoj anžijskoj katedrali.

Održao ju je sam Peter, pošto nije smatrao da se njegov položaj pastira Tvorčevih
staratelja u ma čemu kosi s drvenom krunom na čelu. Kad je prvo preneraženje prošlo, naručio je
novu opravu i ceremonijalni oklop u skladu sa svojim dvostrukim statusom.

Pravih leđa i kamenog lica, Liša je posle službe stajala među ožalošćenima. Nasamo se
isplakala za Tamosom, ali nije bila spremna da žalost deli s drugima. Primala je saučešće od
anžijskog plemstva čija imena nije znala ni želela da zna, tužno se smeškala i kratko, mehanički
svakom stezala ruku pre nego što bi ga poslala dalje i okrenula oči sledećem u nizu.

Svejedno, red je delovao beskrajno. Obavljala je svoju dužnost i sve je trpela, ali je

iznutra bila prazna.
Kad se vratila u svoje odaje, sručila se na krevet, no časak kasnije Vonda je pozva. „Izvini

što te uznemiravam, majstorice Liša, ali vojvotkinja majka bi da te vidi.“
Liša se umorno uskobelja na noge, pogleda u kakvom joj je stanju kosa i protegnu leđa

pre nego što je opet izašla iz svojih odaja, ničim ne odajući kako se oseća pred slugama i
stražarima u hodniku. I oni su bili u žalosti i trebalo im je da je vide snažnu.

Kad je Liša ušla u salon za primanje, pred vojvotkinjom majkom sedela je Lorejn.
Milnska princeza pogleda u Lišu i klimnu glavom, ali očima reče nešto više. Sada je između njih
nešto postojalo. Možda ne drugarstvo, ali bar poverenje. Nešto su jedna drugoj dugovale.

Lorejn se opet okrenu Arejn i nastavi razgovor kao da Liša nije tu. „Hoće li Njegova
milost pristati?“

„Mali je već ionako bio naduven, pa se još napumpao kao balon kad je stavio krunu na
glavu, ali moj sin bi da tu glavu zadrži. Peter možda više voli da povaljuje dečake u ženskoj
odeći, ali ako će nam tvoj otac poslati nekoliko hiljada Planinskih kopalja...“

Lorejn klimnu glavom. „Ni mene njegov dodir ništa više ne zanima nego njega moj, ali
ako tako vratimo pustinjskim pacovima za ovo što su mi uradili mužu, što se mene tiče, Peter
može slobodno u bračni krevet da dovlači i dečake za kresanje otpozadi.“

Arejn nešto progunđa. „Nikad nećeš biti na prestolu. Čak ni kao regentkinja ako vam sin,

kad Peter umre, ne bude sasvim odrastao.“

Lorejn klimnu glavom. „Moj otac možda želi pravo na tvoj presto, ali ja ne. Nikad mi se

neće, međutim, uskraćivati pristup dečaku. I dovešću ovamo svoju decu, i živeće u palati kao
plemići, što i jesu.“

„Razume se“, složi se Arejn. „Ali će imati samo počasne titule, i neće im se dodeljivati
nikakve anžijske zemlje ili položaji izuzev što sami zarade.“

„Reći ću majkama da izmene ugovore“, kaza Lorejn. „Ujutru ćemo biti spremni za
potpisivanje.“

„Što pre, to bolje“, saglasi se Arejn. Lorejn ustade i u odlasku stegnu Lišu za rame.

„Dušo, jesi li se oporavila?“, zapita Arejn i pokaza Liši da sedne.

Liša se spusti na stolicu. „Donekle, Vaša milosti.“

„Nasamo me zovi Arejn“, reče vojvotkinja majka. „Zaslužila si to, a i više. Onog dana
sam mogla izgubiti četvoricu sinova, ne trojicu.“

„Peter će potpisati ovo ujutru“, nastavi Arejn i pruži Liši krunski dekret. Dokumenta su
proglašavala Lišu za groficu Uvalskog okruga i članicu kraljevske porodice iako ona i Tamos
nisu bili venčani.

„Ima smisla“, reče Arejn kad je Liša digla pogled s pergamenta. „U praksi si ionako
mesecima obavljala tu ulogu, i, ako se ne varam, tvoj narod nikog drugog ne bi ni prihvatio.
Džared je dobar dečko, ali bolje da je baron nego grof, naročito sa onom njegovom
skandaloznom novom nevestom.“

„Mislim da će mu laknuti kad čuje“, reče Liša.
„Odmah ćeš kući“, reče Arejn. „I vodi Melni sa sobom.“
„A?“, zapita Liša.

„Trenutno su na Melni svi zaboravili, a ja bih da to tako i ostane“, reče Arejn. „Miln i
Anžije moraju da sklope savez, i to odmah. Niko ne zna da mala nosi Rajnbekovu bebu, a ako se

pročuje, dete će izazvati nezgodne zapetljancije. Zapetljancije kakve se inače rešavaju kopljima.“
„Lorejn nikad ne bi ubila nerođeno dete“, reče Liša.
„Nikad ne reci nikad“, kaza Arejn, „ali pre sam mislila na njenog oca, ili Istočnjaka i

Dobrosimbola, koji bi oko toga okupljali ljude protiv Milna. Ne bi me čudilo da je neko od njih i
jadnu Sikvu oteo.“

„To nas dovodi do Rodžera“, reče Liša. „Kad krenem, on će sa mnom, a optužbe će biti
povučene.“

Na njen ton Arejn diže obrvu, ali klimnu glavom. „Dogovoreno.“

Liša je ustala i vratila se u svoje odaje da otpočne pripreme. Bili su spremni da krenu za
dva dana, ali do tada je već krazijska vojska stigla do zidina i grad je bio u panici.

TRIDESETO POGLAVLJE
PRINCEZINA GARDA

334. P.P.
Zima

Rodžer je gledao kroz malecni prozor ćelije; s kule mu se pružao i previše jasan pogled na
brojne krazijske trupe kraj južne kapije.

Posle više meseci u poganoj ćeliji, trebalo je da konačno zna datum kada će ga osloboditi.
Umesto toga su u čitavom gradu vladale uzbuna i budnost, a na njega su zaboravili.

„Znao sam da je suviše lepo da bi bilo istina“, progunđa on. „Umreću u ovoj ćeliji.“
„Koješta“, reče Sikva iz senki iznad njega. „Ja ću te štititi, mužu. Ukoliko prodru kroz
zidine, kad stignu do katedrale, mi već odavno nećemo biti tu.“
Rodžer ne pogleda ka njoj. Retko se više i trudio. Sikvu bi video kad ona to poželi, inače
ne. Sa sve većim užasom u očima piljio je u kolonu za kolonom ratnika koji su gurali i postavljali
ogromne kamenobacače.
„Jesi li ti znala da se ovo sprema?“, zapita Rodžer.
„Ne, mužu“, kaza Sikva. „Tako mi Everama i nade da ću dospeti u raj, nisam. Znala sam
mnoge tajne Izbaviteljeve palate pre nego što smo se venčali, ali nikad nisam čula da se planira
širenje van Everamovog Dara u bliskoj budućnosti. Everamov Dar je bio zemlja velikog obilja, i
puna ljudi koje je valjalo potčiniti Everamovoj volji. Mudrost je nalagala da ostanemo tamo
barem pola decenije.“
„A onda da nastavite sa osvajanjem“, frku Rodžer s prozora kule.
„Mužu, to nije ništa novo“, reče Sikva. „Moj blaženi ujak nikad nije krio namere od tebe.
Šarak sunca mora ujediniti sve ljude da bi se pobedilo u Šarak kau.“
„To je demonsko proseravanje“, reče Rodžer. „Zašto? Zato što piše u nekoj knjizi?“
„Evedža...“, zausti Sikva.
„To je samo pogana knjiga!“ skresa Rodžer. „Ne znam postoji li Tvorac ili ne, ali znam
da nije silazio iz raja da piše knjige. Knjige pišu ljudi, a ljudi su slabi, glupi i potkupljivi.“
Sikva ne odgovori istog časa. Poricao je sve u šta je verovala i osećao je koliko je napeta,
koliko želi da se prepire, ali je sve to bilo u sukobu s njenim svetim zavetom da će biti pokorna
supruga.
„Svejedno“, reče Sikva trenutak kasnije. „Ovo je sigurno Džajanovo maslo. Moj brat od
ujaka ima, po krvi, najveće pravo na presto od lobanja, ali nikakve slavne pobede iza sebe.
Nesumnjivo hoće da se dokaže pred narodom ne bi li ga prihvatili umesto mog blaženog ujaka
dok je ovaj odsutan.“
„Tvoj blaženi ujak je pre ko zna koliko meseci pao s litice, i otada niko ništa o njemu nije
čuo“, reče Rodžer. „Još misliš da će se vratiti?“
„Nije bilo tela“, kaza Sikva, „a bilo je znaka da je, kad su pali, još bio živ. Neću da
verujem kako je Izbavitelj mrtav. Vratiće se kad nam bude najpotrebniji. Ali šta će nam njegovi
sinovi i damadžiji zakuvati u njegovom odsustvu? Hoće li nam vojska biti snažnija kad otpočne
Šarak ka ili će je moja glupava braća od ujaka razvući na sve strane i iscepkati na komadiće?“
Ona tiho doskoči pored njega, pa pogleda kroz prozor, čak i na ovolikoj visini oprezna da
je neko spolja ne vidi. „Everamove mu krvi. Ono je skoro petnaest hiljada Šarama
„U Utvrdi živi jedno šezdeset hiljada ljudi“, reče Rodžer. „Ali sumnjam da je, posle
Tamosovog odlaska na jug, ostalo i dve hiljade Drvenih vojnika.“

„Misliš da je istina ono što pričaju?“, zapita Sikva. „Da je napao vojsku mog brata o
zatamnjenju? Noću?“

Rodžer slegnu ramenima. „Moj narod ne gleda na zatamnjenje i na noć isto kao tvoj,
Sikva. Mene je Džejsin dvaput probao da ubije u noći. I vojvoda i njegova braća isto, kad su se
okrenuli protiv Tamosa u lovu.“

„Da, ali to nisu muškarci“, reče Sikva, „Zlatotonac, Rajnbek - to su hafiti, oni nemaju
duše. Videla sam grofa Tamosa kako se bori. Bio je glupav, možda, ali je imao šaramsko srce, i
alagaiji su drhtali pred njim. Ne mogu ni zamisliti da se poneo tako nečasno.“

Rodžer opet slegnu ramenima. „Nisam bio prisutan. Nisi ni ti. Ali kakve veze ima, sad

kad su njegovoj majci poslali glavu u tegli?“

„Nijedna majka ne treba tako nešto da vidi“, složi se Sikva. „Moj brat od ujaka nije u
položaji da sudi o ma čijem moralu.“

Na istoku, gde su Krazijci opljačkali okolne zaseoke, dizali su se stubovi dima. Na dan
puta oko grada bilo ih je na desetine.

„Ako su došli ovako daleko na sever“, zapita Rodžer, kome se knedla stvarala u grlu,
„znači li to da je Uvala pala?“

Sikva zavrte glavom. „Uvala je jaka, i poseduje Everamov blagoslov. Ovoliko ratnika ju

je moglo osvojiti, ali trebalo bi im nekoliko nedelja, možda i meseci. Ovi ljudi su odmorni, nema
ranjenika niti oštećene opreme.“

Ona pogleda na istok, gde se dizao dim. „Zaobišli su veliku šumu sa istoka i verovatno

skroz izbegli Uvalu.“
„I to je nešto“, reče Rodžer. „Možda je Džared već krenuo ovamo s deset hiljada

drvoseča.
Molim te, Džare, preklinjao je u sebi. Premlad sam da umrem.

Vojvoda Peter je uzrujano cupkao s noge na nogu, a u puderu na licu videle su mu se

znojave pruge. Pastir bez sumnje ne beše navikao da stoji pred oltarom umesto da drži službu iza
njega. Kao treći sin, predviđen za crkvu, Peter verovatno nije očekivao da će ikada nositi drvenu
krunu, a kamoli se ženiti sa osvajačkom vojskom pred kapijom.

Za razliku od njega, princeza Lorejn je stajala pravo, odlučno, očiju prikovanih na
staratelja, koji je žurno izgovarao zavete ne bi li zapečatio savez i omogućio joj da pošalje
vojnike u borbu. Po svoj prilici petsto Planinskih kopalja neće baš mnogo značiti protiv dvadeset
hiljada Šarama. Glasnike su poslali onog trena kad su ugledali neprijateljsku silu, ali nisu mogli

znati jesu li se probili.
Bilo je jutro, iako do svitanja beše ostalo još nekoliko sati. Ceremonija je, na sreću, bila

kratka: samo zaveti i nezgrapan poljubac. Liša im nije zavidela na prvoj bračnoj noći, ali potrebe
naroda bile su važnije od lične ugodnosti. Činilo se tako prosto napraviti dete, ali Liša je i sama
vrlo dobro znala koliki to uticaj može imati na svet.

„Proglašavam vas mužem i ženom!“, povika staratelj, i nova vojvotkinja klimnu glavom
Brazu, kapetanu svoje lične garde. Čovek je poslao teklića da okupi Planinska koplja, pa pošao za
njom kada su ona i Peter sišli od oltara. Zvanice mestimično zaklicaše, ali većina klupa bila je
prazna, jer ljudi su ili branili zidine ili se behu zabarikadirali u kućama i skloništima.

Arejn se prva poklonila mladencima, a ostali se hitro povedoše za njenim primerom. Liša
se sagla koliko joj je trudnoća dopuštala. Čak se i Amanva poklonila, a to je nešto značilo.
Očajnički je želela da oslobode Rodžera.

„Dosta“, obrecnu se Peter, i svi se ponovo uspraviše. „Biće vremena za klanjanje sutra,
ako poživimo.“ Po kričavom glasu jasno se videlo kakva su mu očekivanja što se toga tiče.

Skamenjenog lica, Lorejn je gledala u novog muža, ali u auri joj se videla mešavina

razdraženosti i gađenja. „Mužu, možda je bolje o ovako nečemu ne raspravljati u javnosti?“
„Naravno, naravno“, reče Peter i mahnu krunskoj sviti da pođe u sakristiju pored oltara,

pa niz hodnik, do njegovih ličnih odaja. Pripala mu je Rajnbekova palata, ali nije imao vremena
da se preseli, a pastir i nije bio rad da ostavi raskošnu kancelariju koju je uređivao deset godina.

Tu, u njegovom sedištu moći, okružen simbolima svoje vere i svime što ga je podsećalo
na sopstvenu veličinu, vojvoda kao da se malo povratio i uspravio se. „Džensone, u kakvom je
stanju odbrana?“

„Manje-više istom kao i pre dvadeset minuta, Vaša milosti“, reče Dženson. „Neprijatelji
se okupljaju u velikom broju, ali ako ništa, ove nedelje smo saznali da neće napasti pre svitanja.
Imamo strelce na zidinama i ljude koji će odbijati sve koji probaju da se uzveru na zidine, ali
istinska opasnost je južna kapija. Čete ljudi čuvaju i druge kapije, ali neprijatelj je pred južnu
postavio opsadne sprave.“

„Hoće li kapija izdržati?“, zapita Peter.
Dženson slegnu ramenima. „Ne zna se, Vaša milosti. Neprijatelj nije dovukao kamenje, a

teško će ovde naći stenje dovoljno veliko da slomi kapiju. Trebalo bi da izdrži dobar deo
kamenovanja.“

„Dobar deo?“, zapita Peter.

Dženson opet slegnu ramenima. „Nikad je nismo isprobali, Vaša milosti. Ako padne, trg

iza nje jedina nam je nada da zaustavimo juriš pre nego što se neprijatelji prošire po gradu.“

„Ako nas izneveri, gotovi smo“, reče Peter. „Posle gubitaka u Dokogradu, nemamo
dovoljno Drvenih vojnika da postavimo ljude na zidine i pride branimo trg iza kapije za slučaj da
unutra pokulja dvadeset hiljada Krazijaca. Novi regruti pristižu kao reka, ali nemamo čak ni
oružje za njih. Neće odbiti izvežbanu konjicu stolarskim alatom.“

„Ništa još nije gotovo“, reče Lorejn odlučno. „Kapetan Braz će povesti Planinska koplja
na trg iza kapije. Neprijatelj koji prođe kroz kapiju može da pođe samo trima avenijama. Svaka je
usko grlo, može je braniti šaka ljudi.“

Peter se okrenu Liši. „A Uvala, majstorice? Šta misliš, možemo li očekivati pomoć s
juga?“

Liša zavrte glavom. „Dala sam Trnji hore da brže stigne do Uvale i odnese vesti o

Gordžinom napadu, ali čak i ako Džared istog časa uzjaše, trebaće mu dani i dani da stigne s
pozamašnijom silom.“

Ona slegnu ramenima. „Moguće je, pretpostavljam, da su Uvalci opazili Krazijce u maršu
i već krenuli da okupljaju snage, ali ne bih u to polagala velike nade.“

„A onaj vaš Iscrtani Čovek?“, zapita Peter. „Ako je ikad bio Izbavitelj, sad je trenutak da
to i dokaže.“

Lorejn frknu, a Liša opet zavrte glavom. „Pre ćemo dobiti pomoć iz Uvale, milosti. Ako
je Iscrtani Čovek još živ, on jurca za demonima, a na politiku je zaboravio.“

„A ti, majstorice?“, zapita Peter. „Ti si Gordžu i njegove ratnike gađala munjama.“
„I zbog toga umalo pobacila dete“, reče Liša. „Neću to više raditi izuzev ako ne budem
imala izbora - ako mi neko uperi koplje u stomak. Ionako ne mogu bogzna šta na dnevnoj

svetlosti. Možda bih, međutim, mogla da ojačam kapiju.“
Na ovo svi digoše glave. „Kako?“ zapita Peter.

„Simbolima i horama“, reče Liša, „ako nekako zastremo kapiju tamom.“
Peter pogleda u Džensona. Ministrove oči načas skrenuše ka Arejn, koja se, kako se
činilo, samo prebaci s noge na nogu i ništa više.
Dženson odmah klimnu glavom. „Vaša milosti, naložićemo svim krojačima u gradu da

zašivaju bale tkanine jednu za drugu.“

„Ti se pobrini za to.“ Peter se osvrnu. „Imamo li još zamisli? Ako se nekom u glavi kuva

neki sumanut plan, sad je prilika da ga iznese.“

Muk je visio u vazduhu kao teg, i Liša duboko udahnu. „Imam ja nešto...“

„Pusti me da razgovaram s njim“, reče Amanva.
Peter odmahnu glavom. „To je ludost.“
„Tražili ste sumanute planove, Vaša milosti“, reče Liša. „Ako ništa, ja joj verujem.“ Nije
mogla da objašnjava kako, zahvaljujući simbolima, poseduje magijski vid i stoga po auri vidi da
je žena iskrena. Plemići bi pre pomislili da je luda nego što bi poverovali njenim rečima.
„Džajan mi je brat“, reče Amanva. „Mi smo prvorođeni sin i prvorođena ćerka Izbavitelja
i damadže. Pošaljite me sada, dok čekaju sunce, i razgovaraće sa mnom. Možda mogu da ga
skrenem na drugačiji put. Evedža zabranjuje svakom, čak i šaram kau, da naškodi, pa čak i da
fizički zaustavi, dama’ting. Ne može me sprečiti da se vratim, niti može napasti grad dok sam ja
u njemu.“
„A šta nama jemči da ćeš se vratiti?“, oštro zapita Lorejn. „Pre ćeš izgrliti brata i počastiti
ga podacima o našoj odbrani i komandnoj strukturi.“

„Kod vas je moj muž“, podseti je Amanva. „I moja supruga-posestrima, koja je, kako mi

kažu kockice, i dalje zatvorena negde u gradu.“

„A kako lakše da ih oslobodiš“, upita Peter, „nego da kažeš bratu da poruši zidove tog

zatvora?“
„Ako te je uopšte i briga“, reče Lorejn. „Možda ti je dosta činskog muža, možda planiraš

da izbrišeš sve što je bilo i vratiš se svom soju.“
Amanvine oči blesnuše, a aura joj se zasija od gneva. „Kako se usuđuješ? Nudim se kao

talac za vaš smrdljivi činski grad, a ti mi vređaš čast i muža.“
Amanva se ustremi na vojvotkinju, i premda je bila niža i upola sitnija od pozamašne

žene, strah sevnu Lorejninom aurom, bez sumnje na pomisao kako je dama Gordža nehajno i bez

po muke pobio sve pred sobom u prestonoj dvorani.
„Straža!“, viknu Lorejn, i Braz se za tren oka nađe pred njom i uperi oružje duge drške u

Amanvu. Zakrivljeno sečivo na vrhu bi podjednako dobro poslužilo i za sečenje i za probadanje.
U čelik su bili ugravirani svetlucavi simboli, primeti Liša.

Amanva pogleda u čoveka kao da je buba koju treba zgaziti, ali se zaustavi i diže obe
ruke. „Ne pretim ti, vojvotkinjo. Samo brinem za muževljevu bezbednost. I ako ni u šta drugo ne
veruješ, veruj u to. Kockice mi kažu da je u velikoj opasnosti ako ostane zatočen.“

„Svi smo mi u opasnosti, zato što je pred zidinama tvoj brat“, reče Lorejn, kada u sobu
nahrupiše šestorica Drvenih vojnika i opkoliše Amanvu. „Ali ako te muževljeva bezbednost

toliko brine, a ti mu se slobodno pridruži.“ Ona dade znak stražarima da vode Amanvu.
„Neka je žene pretresu pre nego što uđe u kulu“, reče Arejn. „Da ne prokrijumčari

demonske kosti.“

Jedan stražar posegnu ka njoj, ali Amanva, uz nekoliko dobro naciljanih lakih udaraca,
prođe pored njega kao kroz sir, a on joj se otetura s puta. Ona hitro pristupi Liši i skide torbicu s
horama. Poskidala je nakit, uključujući i dijademu i ogrlicu prekrivene simbolima, pa ih sve
ubacila u torbicu i čvrsto pritegla uzice. Predala ju je Liši, a stražari opet krenuše u gomili i ovog
puta je poteraše ispred sebe uperenim kopljima. „Čuvaću ti ovo“, obeća Liša. „Tvorca mi.“

„Everam te drži za reč“, kaza Amanva dok su je odvodili u kulu.

Liša je još simbolima ojačavala južnu kapiju kada je sunce izašlo. Dženson je održao
obećanje. Kapijska kula bila je okupana tamom, a vrata i rešetka na spuštanje bili su zastrti
debelom tkaninom. Bez treskanja i podrhtavanja od vatre iz krazijskih kamenobacača, ne bi ni
znala da je svanulo.

Od udarca Liša izgubi tlo pod nogama, ali je Vonda bila blizu, i uhvati je. Začu se zveket
kamenja i krš zapljušta po zemlji. Neprijatelji nisu našli krupne stene za gađanje. Bar jedna
srećna okolnost, ako ništa.

„Majstorice, ovde nije bezbedno“, reče Vonda. „Moramo odma’ da idemo.“
„Ne idemo mi nikud dok ne završim“, reče Liša.
„Ali dete...“, zausti Vonda.
„Probiju li se kroz ovu kapiju, uzeće mi dete“, preseče je Liša, „osim ako ga polubrat
naprosto ne iseče iz moje materice.“
Na ovu pomisao Vonda iskezi zube, ali nije se dalje bunila, pa se Liša vrati slikanju

simbola na ogromnoj drvenoj kapiji i teškim rezama. Vonda je oborila tri demona vetra koji su

nadletali grad, pa ih rasporila u kuli i napunila kofe ogavnim gnojem uzavrelim od magije.
Liša je nosila fine rukavice od meke kože; umakala je četkicu u gustu, smrdljivu tečnost i

crtala još simbola, a nežne, izuvijane linije jarko su se sijale pri magijskom vidu. Svaka je bila
povezana sa susednim i tako su stvarale mrežu koja će rasporediti snagu po celom drvetu. Čak i
sada simboli su sa svakim udarom postajali sve sjajniji i bukvalno su lečili štetu nanetu drvetu.
Dokle god u stražari bude mrak, prepreka će samo više snažiti što bombardovanje duže bude
trajalo.

Tvorce, molim te, nek to bude dovoljno, molila se ona.
Kad je završila mrežu, Liša izvuče štapić od hore. Prstima upravljajući površinskim
činima, Liša je pustila laganu, ravnomernu struju magije u mrežu. Simboli po celoj kapiji sijali su
sve jače i jače dok je štapić sve više bledeo.
Rukavice su je delimično štitile od povratnih naleta, ali ne mnogo. Žmarci iz prstiju širili
su se kroz nju kao jeza. Beba, tren pre toga nepomična, poče da se rita i bacaka, ali nije mogla
ništa do da trpi dok je praznila moć štapića u kapiju. Može ponovo da ga napuni ako prežive do
zalaska sunca.

Opet nešto tresnu o kapiju, ali se ovog puta jedva i uzdrmala.

„Je l’ to - to?“, upita Vonda. „Je l’ možemo sad da idemo?“

Liša klimnu glavom i zaputi se ka stepenicama.

„Ej.“ Vonda mahnu palcem preko ramena. „Izlaz je Vamo.“
„Znam.“ Liša nastavi da se penje. „Ali hoću da pogledam s vrha pre nego što se vratimo u
palatu.“
„Noći mu!“, prošišta Vonda, ali sunu uz stepenice i provuče se pored Liše da bi krenula
ispred nje.

Svaka vrata u kapijskoj kuli bila su zastrta sa obe strane, i tako sve do najvišeg nivoa,
čitav sprat iznad ostatka zidina. Kula je bila od debelog kamena, s dvadeset četiri prozora - po
osam na severu i jugu i po četiri na istoku i zapadu. Uzane ograde pružale su zaklon pedesetorici
strelaca koji su tu bili postavljeni.

Kroz severne prozore pružao se pogled na velik kaldrmisan trg s vodoskocima, prepun
napuštenih pijačnih tezgi i kola. S nekih su prodavci žurno pokupili robu, ali većinu su samo
ostavili kada su pobegli.

Odatle su se račvale tri avenije, na istok, zapad i još jedna pravo na sever prema centru
grada. Lorejn je tu postavila dvesta Planinskih kopalja, i još po sto i pedeset na istok i zapad.
Ljudi su stajali u stavu mirno, spremni za slučaj da Krazijci probiju kapiju.

Uz prozore sa svake druge strane klečali su strelci. Oni okrenuti ka jugu sipali su
neprestanu reku strela, a dečaci su pritrčavali i dopunjavali im tobolce kako su ih ovi praznili.
Ljudi koji su motrili na zidine gađali su samo s vremena na vreme, ali zabrinjavala je činjenica da
uopšte gađaju.

Liša priđe istočnom zidu i pogleda napolje, na Drvene vojnike i dobrovoljce koji su
presecali konopce s kukama i gurali merdevine. Tu i tamo po nekoliko Krazijaca domoglo bi se

vrha zidina i prosekli bi brazdu kroz branioce sve dok ih strelci ne bi pobili jednog po jednog.

Drveni vojnici su se hrabro borili, ali dal’Šarami su bili odgajani za ovo.

Dok je prilazila južnom zidu, Liša udahnu i stisnu zube. Vonda pođe ispred nje da popriča
s lordom Mansenom, kapetanom-zapovednikom strelaca. Čovek baci sumnjičav pogled ka Liši,
ali nije vredelo buniti se i on je to znao.

„Pirse, stigla ti je zamena“, doviknu narednik jednom strelcu, čoveku na položaju pokraj
prozora u istočnom uglu.

Vonda se našla kraj prozora pre nego što je Liša stigla i korak da načini, pa pogledala
napolje da se uveri je li bezbedno. Ona se iznenada izmače, zajedno sa svim ostalim ljudima. Još
jedan prasak zatrese kapiju, i kroz prozore poleteše krš, gusta prašina i komadi razbijene cigle.

Vonda sačeka časak, pa opet proviri napolje, kašljući. „Može sad, majstorice. Brzo, dok
pune oružje. A onda idemo.“

„Časna reč“, složi se Liša. No dok je posmatrala krazijsku vojsku, srce joj klonu.
Dvadeset hiljada. Logički je razumela taj broj, ali videti ga u stvarnosti - to je bilo nešto sasvim
drugo.

Bilo ih je tako mnogo. Čak i ako ne sruše kapiju, penjači će možda naposletku savladati
stražu na zidovima.

Džarede, molila se ona u sebi, sad je važnije nego ikad da uradiš ovo kako valja. Treba

nam čudo.
Većina vojske držala se u pozadini - ogromna konjica i na hiljade pešadinaca spremnih da

se daju u juriš ako se kapija sruši. Mendinški timovi oko kamenobacača dovlačili su krš iz
spaljenih zaselaka i stavljali ga u kašike svojih sprava. Mahom su pucali naslepo u grad, ali jednu

spravu su dovukli blizu da bi precizno gađali kapiju. Mansenove lukonoše usredsredile su vatru
na te ratnike, ali drugi su ispreklapanim štitovima zaklanjali ljude u poslu.

Krazijci su uzvraćali vatrom. Začu se krik, i žalac iz škorpiona proburazi jednog anžijskog
strelca. Široko sečivo nahrupi mu kroz leđa i on polete preko sobe, mrtav.

Svi su zurili u smoždene ostatke snažno nabijene u severni zid. Liši je nagon nalagao da

pritrči čoveku, ali u glavi je znala da nema svrhe. Takav udarac niko ne bi preživeo.
„Ako ste još živi, ne zijajte nego pucajte!“, zaurla Mansen i ljudi se trgoše i vratiše se na

posao.

Vonda se uznemireno meškoljila, ali, ne obraćajući pažnju na nju, Liša se usudi da još
jednom proviri kroz prozor i pogleda kakvom to municijom Mendinzi pune oružje. Uglavnom su

posredi bile komadeške loše izrađenih zidova, baš kao ona što se rasprsla o kapiju časak pre toga.
Ako je to najgore što streljački timovi mogu da izvedu, kapija je bezbedna.

No, još dok joj je ova pomisao prolazila kroz glavu, ona vide kako dovlače kola s
komadom čvrste stene. Beše to statua Rajnbeka II s teškim postoljem, sve zajedno visoko između
šest i sedam metara. To će biti najveći izazov do sada, ali simboli će izdržati.

Nadam se, pomisli ona.

Ipak, još dok su utovarali statuu, kai’Šaram diže ruku kao znak timovima da pričekaju.
Strelci obeju strana gađali su i dalje, i ljudi su se borili i padali sa zidova, ali teška artiljerija je
zastala.

„Šta čekaju?“, zapita Liša.
Saznala je časak potom kada svi prozori potamneše od mendinških osmatrača koji su se
spuštali konopcima odozgo i provlačili se kroz majušne prozore.
Svi su bili u crnom i nisu nosili koplja niti štitove. Nisu imali lestve kao inače, ali Liša je
već viđala osmatrače i prepoznala ih je po ćutanju, veštini i tuđinskom oružju.
Nekoliko strelaca pade; bodeži pričvršćeni za čizme zarivali su im se u glave i vratove
kako su neprijatelji uskakali u sobu. Vonda jedva na vreme povuče Lišu i skloni je jednom s puta.
U kratkotrajnoj čarci osmatrači su posekli preostale strelce kao da seckaju bilje. Čak i u
borbi prsa u prsa bacali su zaoštreni čelik na rezervne lukonoše u središtu prostorije. jedan krenu
na Lišu, ali Vonda ga poduhvati; uzaludnim ritanjem i udarcima nipošto je nije sprečio da ga
izbaci kroz prozor. Iako su osmatrači bili čuveni po ćutanju, ovaj je vrištao u padu.
Vonda se kao munja obrnu u potrazi za sledećim napadačem, ali nijedan im nije bio
pretnja. Polovina Šarama već beše iščezla kroz vrata ka stepeništu, a drugi su se kretali onamo i
ubijali svakoga ko bi im se isprečio na putu.
Liša je mislila da su došli da uklone strelce, ali kad je čula vrisku odozdo, uvidela je da je

sve vrlo dobro isplanirano.

„Otvoriće kapiju!“, povika i opsova sebe što je tolika glupača. Ni svi simboli na svetu
neće ništa značiti ako Krazijci naprosto okrenu čekrke.

S lukom u rukama Vonda je, čak i u skučenom prostoru i pometnji, prostrelila Šarama
koji samo što ne beše stigao do vrata. Časak kasnije već je zapela sledeću strelu, ali drugi
Krazijac za to vreme se domogao stepenica. Ona ustreli trećeg, ali onda mnoštvo Drvenih vojnika
obori dvojicu osmatrača i pokvari joj nišan.

Liša pritrča severnim prozorima. „Krazijci u kuli! Na oružje!“
Planinska koplja nisu napustila položaje, ali Drveni vojnici i dobrovoljci potrčaše prema

kapijskoj kuli.

Stići će prekasno - Liša je to znala. Već je osećala brundanje u podu dok su osmatrači
dizali rešetku kapije. I da Anžijci opet zauzmu kulu i zatvore kapiju, šteta će već biti učinjena.
Čak i posredna sunčeva svetlost može da joj isisa moć iz čini i učini ih beskorisnim.

„Noći mu“, reče Liša i pojuri nazad da pogleda u timove oko kamenobacača. Ista ona
statua još je bila utovarena, ali i dalje je čekala; kao da je zurila pravo u Lišu.

Ima još osmatrača na krovu, shvati Liša. Očito su dali nekakav znak, jer timovi oko
kamenobacača poskakaše u delo. Liša je posmatrala Tamosovog oca u letu i mogla je samo da
razmišlja koliko je ironično što će upravo Arejnin muž biti uzrok kraja njene vladavine.

Od treska se zadrma čitava kapijska kula, i začu se lomljava drveta na iverje i škripa
izvitoperenog metala. Liša se zatetura, ali Vonda se opet nađe kraj nje i pridrža je. I poslednji
osmatrači su nestali i zaprečili su vrata za sobom. Strelci, koji mahom nisu bili naročito krupni,
bacali su se o teške vratnice, ali uzalud. Bile su sagrađene da zapreče ulaz napadačima, ali

podjednako dobro su služile i protiv branilaca.

Čula je kako borba u kapijskoj kuli poprima na žestini; Drveni vojnici očajnički su se

trudili da spuste tešku gvozdenu rešetku pre nego Što kapija popusti.

Napolju jedna grupa či’Šarama raspoređena je na ovna za razbijanje. Liša nije mogla da
veruje svojim očima; muškarci, rođeni i odgajani u Tezi, latili su se teškog debla zlatodrveta, dok
su ih ostali opkoljavali, visoko dignutih štitova, da obrazuju kornjaču iznad njih. Uprkos

složenosti formacije, pri prelasku preko brisanog prostora sve vreme su ubrzavali. Strelci na

zidovima gađali su bespomoćno, no strele su se lomile o štitove. Predviđena odbrana od ovoga
bili su ljudi s kazanima ključalog ulja na zidovima kapijske kule, ali osmatrači su zauzeli krov i

ostavili ih bez odbrane.

Tresak ovna nosio je u sebi prizvuk lomljave drveta, i Liša je znala da kapija neće još
dugo.

Ljudi koji su nosili ovna povukoše se da se pripreme za novi juriš. Liša tužno pogleda

naniže, u skupinu. „Tvorac nek vam oprosti.“
Jurnuli su opet, ali Liša iz korpe već beše izvukla gromoviti štap. Prinese mu šibicu i baci

ga; raznela je kornjaču na parčiće, a ovna pretvorila u iverje.
Ljudi su vrištali, i kada se dim razišao, Liša ih vide - krvave komadiće čovečjih tela rasute

po zemlji kao u klanici.

Nisu svi bili mrtvi. To je možda bilo i najgore. Neki su urlali u tako strašnim mukama da
se Liši povraćalo.

Ove tajne ognja je Bruna onako dugo štitila, pomisli ona, i poverila ih meni, pod

travarskom zakletvom da nikom ne naudim.

A ja sam ih pretvorila u smrt.

Kad se sve uzme u obzir, nije ništa ni postigla, jer još dok se Liša trudila da se ne izbljuje,
novi ljudi su već napredovali ka kapiji s novim ovnom u rukama. Kapijska kula se tresla; kada je
Džajan zastavom dao znak za juriš teške konjice pravo kroz gradske kapije, krazijska vojska

zaklica.

Dok su se osmatrači pentrali uz kapijsku kulu, Rodžer je vrištao do promuklosti, ali s
tolike visine niko ga nije čuo. Pored njega, Sikva se ukoči, te on ućuta i začu bat koraka koji su se
peli uz kulu.

Konačno dolaze da ga oslobode? Možda je Amanva to zahtevala zauzvrat ako izdejstvuje
kod brata dogovor o predaji.

Sikva se skupi poput opruge, pa skoči i uspentra se uza zid, hvatajući se za ispupčenja
koja on nije čak ni video. Za nekoliko sekundi opet se našla među senkama krovnih greda.

Ćelijska vrata otvoriše se s treskom, no premda je ispred stajala Amanva, nije bila tu da
nadzire njegovo oslobađanje. Ruke i noge bili su joj u okovima, a sudeći po modricama na licima
tamničara, očito nije svojevoljno pristala na lance.

Amanvu grubo gurnuše u sobu, i ona se saplete o verige i jako udari o kamen. Rodžer joj
pritrča.

Očekivao je da stražari odu, ali oni nahrupiše u prostoriju: dvojica, četvorica, šestorica.
Sve u svemu, dvanaest ljudi uguralo se u njegovu malecnu ćeliju; činilo mu se da ne može
ispružiti ruku a da nekoga ne dodirne.

Svi su bili stražari iz palate, baš kao oni koji su ih napali posle bećarskog bala, naoružani
teškim pendrecima. Rodžer im je prepoznao lica, ali im nije znao imena.

„Izvini zbog gužve“, reče narednik. „Ministar prošlog puta nije poslao dovoljno ljudi, ali
Dženson ne pravi dvaput istu grešku.“

„Džejsin ne bi mogao ono bez njegove pomoći - trebalo je da znam“, reče Rodžer.
„Džejsin nije umeo ni čizme da izuje bez njegove pomoći“, reče narednik. „Nije kao da
taj mali bednik ikom nedostaje, ali ti si debelo razljutio ministra.“
„Ne mislite valjda da ćete me mučki ubiti u samoj katedrali i onda se tek tako izvući“,
reče Rodžer.
Narednik se nasmeja. „Slušaj ti što voliš da povaljuješ ove peščane, oči celog grada
uperene su u kapiju, a s druge strane ti nisu demoni pa da ih opčiniš violinom. Ljude trenutno
zabole za tebe i tvoju krazijsku kučku. Svi čuvari ti drhture eno tamo dole, u prizemlju, spremni
da se zabarikadiraju u grobnicama ako Krazijci provale kapiju.“

On nakrivi glavu i s neskrivenom požudom se iskezi Amanvi, odevenoj u tesnu svilenu

odoru koja se pripijala uz obline. „Razumem ja i tebe. Možda ljudi mogu malo da se poigraju pre
nego što vas oboje nabijemo kroz taj tu prozorčić.“

„Ne!“, povika Rodžer.
Narednik se opet nasmeja. „Ne brini, mali, nećemo ni tebe zapostaviti. Nekol’ko momaka
ovde tvoje dupe više zanima od njenog. Ovo je, na kraju krajeva, ipak sveta kuća.“
Nešto gotovo nevidljivo sevnu mu preko grla, kao da je senka pala na njega; stropoštao se

ka njima u vodoskoku krvi. Hitro kao muva Sikva prhnu preko prostorije, ubode još jednog
čoveka u grlo, pa se o njega, kao o odskočnu dasku, odbaci i vinu se nazad u senke.

„Noći mu utrobne, šta ovo bi!?“, povika jedan stražar. Svi su sada piljili uvis, a na
Rodžera i Amanvu behu zaboravili.

„Jesi li dobro?“, upita je Rodžer.
„Ne“, reče Amanva. „Ponestalo mi je strpljenja.“ Nešto u njenim rečima činilo mu se
strašnije od svega što je ikad izgovorila.
Jedva vidljivo od brzine, Sikva doskoči odozgo poput šumskog demona i žabi sečivo
nekom čoveku u grudi. U potonjoj pometnji ubila je još dvojicu, i opet nestala među krovnim
gredama.
„Dosta je bilo, odoh ja odavde“, reče jedan čovek. S još dvojicom on potrča ka vratima,
ali se ona zalupiše i brava glasno škljocnu.
„Dženson ih hoće mrtve!“, zaštekta glas s druge strane. „Ako hoćete da otvorim, obavite
to!“

Ljudi se ljutito okrenuše od vrata, ali tada se Sikva poput pauka stušti na onog u sredini i
smrska mu kičmu. Doskočila je na pod, odrazila se, i iz zaleta još snažnije zabila noževe u
muškarce sa obeju strana.

„Ona druga“, povika jedan stražar, i trojica od preostale četvorice skočiše na nju, vitlajući
toljagama.

Četvrti poteže nož i baci se ka Rodžeru i Amanvi. Rodžer pokuša da je odvuče na sigurno,
ali lanac između gležnjeva nogu bio joj je kratak, i ona opet posrnu. Rodžer promeni pravac i
snažno i oštro, kratkim udarcem nogom kao što je učio u šarasku, nacilja čoveku u prepone.

No stopalo mu udari o oklop, on oseti da je nešto puklo i bol procveta u njemu. Urlik mu
zamuknu kada ga stražar pendrekom odbaci u stranu i diže nož da dokrajči Amanvu.

„Ne!“ Bez razmišljanja, Rodžer se baci pred nož da zakloni Amanvino telo sopstvenim.
Oseti udarac u leđa, i iznenada mu je iz grudi štrčao oštar metal, a košulja mu se sve više
crvenela. Bola nije bilo, ali je osećao hladan metal u sebi, i premda nekako izmešten od svega,
ipak je razumeo šta se dogodilo.

Razumela je i Amanva. Video joj je u očima, u onim divnim smeđim očima, uvek tako
spokojnim, a sada razrogačenim od užasa.

Usledi trzaj i napadačeva šaka pade s drške noža. Sručio se na pod pokraj Rodžera, mrtav.
Sikva zavapi, ali kao i bol, i to mu se činilo nekako daleko. Druga supruga podiže ga sa
Amanve nežno kao bebu. „Izleči ga!“, preklinjala je. „Moraš...!“
„Činovi su mi uzeli torbicu s horama“, obrecnu se Amanva. „Nemam čime.“
Sikva strže ogrlicu. „Evo! Evo ti horal“
Amanva klimnu glavom i požuri da navuče zavese. Sikva nežno položi Rodžera na krevet,
pa poskida sa sebe svaki komad magijskog nakita i poče beskrajno dragocene predmete da razbija
držaljom noža. Davali su joj neverovatne moći, ali ona ih je uništavala bez razmišljanja - a sve to
radi njega.
Postupak je odisao tolikom ljubavlju da Rodžeru pođoše suze na oči. Želeo je da je
zaustavi, kaže joj da to njega neće spasti, a njoj će moć trebati u predstojećim danima i noćima.

Amanva se tada stvorila kraj njega i rasecala mu je odeću kao da nije proboden nožem.
Kao da išta može učiniti. Umirao je. Umirao, a toliko toga je ostalo da se obavi.

Amanva je na Rodžerovom pisaćem stolu našla tanku četkicu i sada je njegovom krvlju
brzo crtala simbole dok je oko tkanine kojom beše prekrila ranu naviralo još krvi.

Za nekoliko časaka ona diže hore, nekakva topla svetlost zasija mu na grudima, i izazva u
njemu ushićenje koje je umrtvilo bol. Amanva pogleda u Sikvu. „Sestro, lagano izvlači sečivo.
Magija mora da mu zaceljuje organe dok ga vadiš.“

Sikva klimnu glavom i poče da izvlači. Rodžer je osećao kretanje sečiva, centimetar po
centimetar, lagano, dok mu je povlačila unutrašnje organe za sobom i nanovo ih rasecala. Osećao
je to, i grčio se, ali nije bilo bola. Kao da mu je telo glumac koji pantomimom prikazuje čin smrti.

Kosti u Amanvinoj pesnici se smrviše, Sikva žurno izvuče nož poslednjih nekoliko
centimetara, i istog časa pritisnu ranu tkaninom.

Amanva mu je pregledala leđa. „Kičma mu je netaknuta. Ako zašijem ranu...“
Ali Rodžer je goreo iznutra, a srce mu je neravnomerno lupalo. On se prevrnu prema

njima.
„P...“ Zvuk je propratio mehurić krvi, koji puče i poprska Amanvu po licu, ali se ona ne

trže; njegova krv mešala joj se sa suzama.
On zastade da prikupi snage. „Pevajte i dalje.“ Zazvučalo je kao dahtaj, i on pade na leđa,

mučeći se da uopšte udahne, a toliko toga je trebalo reći. Supruge ga uhvatiše za ruke i on ih
stegnu iz sve snage.

„Učite i d-dalje. P-podučavajte.“
On pogleda u stranu. „Kendal...“
„Mužu?“, zapita Sikva, i on se prenu i shvati da već tone. Tama ga je obuzimala, svela mu
je vidno polje na jednu rupicu, kao od igle, a na njenom drugom kraju - svetlost za kojom je
valjalo poći.
„Dajte Kendal moju violinu.“

Uz molitve da je rešetka na vreme spuštena, Liša pritrča severnim prozorima kapijske
kule, ali umesto toga vide kako kroz nju kuljaju Krazijci bez kraja i konca. Reka se račvala oko
fontane, a stotine - hiljade - ratnika spuštenih kopalja uz vrisku je galopiralo ka malobrojnim
Planinskim kopljima koja su čuvala avenije.

Bojni redovi princezine garde se i ne poremetiše, i to im je služilo na čast; držali su
izduženo oružje ispruženo napred, kao da ma kakvo koplje može zadržati konja od dve tone u

galopu.

Kapetan Braz diže sopstveno oružje kada se na njih obrušila lavina. U poslednjem

trenutku, on obori svoje planinsko koplje uz povik.
Širom dvorišta zaprašta na stotine eksplozija, kao kad baciš kutiju prazničnih puckavaca

na logorsku vatru. Dim ispuni vazduh i zaustavi krazijski juriš kao što zaštitni simboli

zaustavljaju demone.
Konji su vrištali, neki se toliko propinjali da su padali na leđa, drugi bi se stropoštali na

zemlju u trku i zbacili jahače da se smrskaju o kaldrmu.
Krazijska konjica nije imala vremena da se zaustavi. Pozadina je snažno nagrtala na

prednje redove, lomila kosti i bespomoćno zarivala spuštena koplja sadruzima u leđa. Liša je
odozgo gledala posledice kako se poput talasa šire među konjima u jurišu sve dok ne bi izgubile
zamah.

Šaramima je trebao časak da se povrate. Neki konji skočiše na noge, često bez jahača.
Mnogi ostadoše na zemlji. Vladala je ošamućena pometnja.

BUM!

Planinska koplja napuniše oružje, pa ga opet uperiše i ispališe još jednu smrtonosnu salvu

u pometnju.

Tajne ognja, shvati Liša. Znala je da ih Jukor poseduje, videla same nacrte za oružje iz

kog su Planinska koplja sada pucala.
Ipak, nije ni sanjala da će zapravo biti toliko lud i upotrebiti ih, ili da se tako brzo mogu

proizvesti u velikoj količini.
On ovo ima sve vreme. Od te pomisli prože je jeza, ali imalo je smisla. Jukor je oduvek

žudeo da postane kralj Teze. Miln je, na kraju krajeva, nekad bio prestonica.

BUM!
Neprijatelj se sada povlačio u potpunom haosu, bar oni koji su još mogli da okrenu konje i
zapute se natrag prema kapiji. Pola Planinskih kopalja opet opali, pa poče da puni oružje dok je
druga polovina pucala.
Kad su svi opet napunili oružje, Planinska koplja krenuše napred. Za leđima, na hiljade
novih regruta ih je sledilo, neki sa oružjem drugi s teškim oruđem u rukama. Vođe su se očajnički
pitale šta će ti ljudi raditi u otvorenoj borbi, ali bili su savršeno opremljeni da razbijaju glave i
seku grkljane neprijateljskim ranjenicima. Dok ih je gledala na delu, Liša povrati kroz prozor i

isprska turban jednog Šarama u bekstvu.

Planinska koplja opet su za nekoliko minuta zauzela kapijsku kulu, pa pokuljala na vrh
zidina i raširila se, izvežbano i precizno puneći oružje.

Među neprijateljskom vojskom vladala je pometnja, konjica je jahala nazad kroz redove
pešadije koja je dotad marširala za njom. Zbunjeni Mendinzi, nesigurni gde da usmere vatru,

možda su se pitali treba li i oni da beže.

Taj trenutni metež bio je sve što je Planinskim kopljima i trebalo. Prvo su otvorili vatru na
timove oko kamenobacača i škorpiona, i ovima čak ni štitovi od drveta i kovanog čelika nisu
pružali nikakvu zaštitu. Smoždeni, iskidani i krvavi popadali su na svoje ratne mašine.

Planinska koplja opet su punila oružje. Pet stotina ljudi, svaki s po tri hica, i koliko su
puta dosad napunili oružje? Četiri? Dok je opet povraćala, Liša je morala da se uhvati za
prozorsku dasku kako ne bi izgubila ravnotežu.

„Majstorice, vreme je da idemo u palatu“, reče Vonda kada je desetak Planinskih kopalja
konačno otvorilo zabarikadirana vrata i promarširalo pored posramljenih strelaca da zauzme
položaje kraj prozora.

Liša klimnu glavom i požuri ka vratima, ali nije se kretala dovoljno brzo; trzala se na

svaki prasak vatrometnog oružja.

Liša je u svoje odaje stigla bleda i premorena. Trebalo je naći Arejn i podneti joj izveštaj,
znala je to, ali joj se činilo da nema mnogo svrhe. Slomili su Krazijce, i uskoro će čitav grad
saznati.

Kroz glavu su joj sevali svi ti užasi. Planinska koplja koja pucaju u leđa Krazijcima u
bekstvu. Novi regruti koji surovo dokrajčuju ranjenike.

Tela razneta njenim gromovitim štapom.

Je li išta bolja od Jukora? Godinama je držala govorancije o tome zašto travarke treba
tajne ognja da zadrže za sebe, ali kada se našla u istinskom škripcu, nije oklevala već ih je
upotrebila za ubistvo. Bila je sakupljačica korova. Bolji ubica nego vidar.

Čak ni u hodnicima ženskog krila Vonda nije ispuštala luk iz ruke. Niko ih nije zaustavio.
Dve žene su bile štrokave i bazdele su na krv i dim, ali svi su ih prepoznavali na prvi pogled.

Vonda otvori vrata; Liša je videla samo vrata svoje spavače odaje preko puta i ništa

drugo. Ona se zaputi pravo onamo.
No onog časka kad je Vonda zatvorila vrata, ona ciknu. Liša se okrenu i ugleda je na

podu; Sikva ju je nekako držala prikovanu za podlogu i bespomoćnu. Odaje naokolo bile su
potpuno ispreturane.

Pred njom se pojavi Amanva. „Gde su?!“

„Šta gde je?“, zapita Liša oštro.
Iz Vondine sobe izađe Kendal. „Nisu ovde sakrivene.“
„Ej!“, povika Vonda, koju je Sikva još držala opruženu na leđima.
„Izvini, Von“, slegnu Kendal ramenima.

„Gde si mi sakrila torbicu s horama?“, obrecnu se Amanva, i Liša pogleda u nju. Žena
nije sačekala odgovor, već poče da pretura Liši po džepovima kecelje.

„Dalje ruke od mene!“ Liša pokuša da odgurne ženu, ali Amanva je lako preusmerila

napad, i digla je pogled samo na tren, tek koliko da zarije zglob prsta Liši u rame. Ud na tren
obamre, pa ga ispuniše trnci. Uskoro će se oporaviti, ali za sada je visio, malaksao i beskoristan.

„Ha!“ Amanva diže svoju torbicu s horama i okrenu se od Liše kao da ova više nije bitna.

„Kendal! Sikva!“

Sikva pusti Vondu, i obe žene poslušno krenuše za Amanvom, koja se zaputi iz Lišine
spavaće odaje. Tek tada Liša shvati da je besprekorno bela odora mlade dama’ting natopljena
krvlju.

Za tren oka Vonda se nađe na nogama s dugim nožem u ruci. Liša diže ruku da je
zaustavi. „Amanva, šta se desilo?“

Amanva se osvrnu. „Dođi kao svedok, kćeri Ernijeva. Ovo se tiče i tebe.“
Liša i Vonda se zabrinuto zgledaše, ali oprezno pođoše za njima.
Sikva je bila prevrnula krevet, raščistila pod, i stavila dušek preko prozora pod debelim
zastorima. Kada su se druga vrata zatvorila i ostavila ih u potpunoj pomrčini, Liša stavi magijske
naočare.
Amanva kleknu u središte sobe, okupana crvenim sjajem kockica. Bila je sva krvava, ali
činilo se da nimalo krvi nije njeno. Ona uhvati punu šaku krvave odore, pa stisnu i ruka joj ostade
natopljena crvenilom. Ona u tu šaku sasu alagai hore i poče da ih mućka po dlanu kako bi ih cele
prekrila.
„Čija je to krv?“, upita Liša; u dnu stomaka narastao joj je užas. Beba joj se koprcala kao
da bi da se probije napolje.
„Everame, tvorce raja i Ale, davaoče svetlosti i života, tvoj blaženi sin Rodžer sin
Džesamov od Krčmarevih iz Mostarnika, zet Šar’Dame Kaa i moj časni muž, mučki je ubijen.“
Na ove reči Liši se steže grlo; mislila je da će se zadaviti. Rodžer? Mrtav? Nemoguće.
Amanva nastavi i trže je iz misli. „Gde Sikva da sačeka krivca u zasedi, ne bismo li ga
hitro osvetile i dovele pred tvoj beskrajno pravični sud?“
Ona baci hore, magija sevnu, i kockice se izviše u sudbinski obrazac. Liša nije verovala
kako su posredi poruke iz raja, ali nije mogla poreći da je moć alagai hora odistinska.
Amanva je časak proučavala simbole, pa pogleda u Sikvu. „Klozet u jugoistočnom
hodniku, na četvrtom spratu.“
Sikva klimnu glavom i iščeze. Čak i pri magijskom vidu, aura joj se izmenila, postala
nečitljiv veo energije, i poput ogrtača obnevidelosti stopila se sa okolinom. Jedva primetan
magličast obris šmugnu ka vratima; nekako tom prilikom nije propustila svetlost u sobu.
„Ide da ubije nekoga?!“, oštro zapita Liša i dograbi Amanvu za ručni zglob dok je ova
skupljala kockice za novo bacanje.
Amanva ščepa kockice i izvrnu ruku, pa uhvati ona Lišu i toliko joj savi gležanj da je ova

pomislila kako će joj ga slomiti. U tako žestokim bolovima bilo je teško razmišljati.
„Da me nisi više takla“, reče Amanva, pa je pusti i odgurnu je unazad. Vonda pođe

napred, ali je Amanvin mrk pogled zaustavi.

„Da“, nastavi Amanva. „Sikva radi ono što je trebalo da joj naredim pre više meseci.
Satire neprijatelje Džesamovog sina. Ja sam pogrešila, i sada su časni Koliv i blaženi Rodžer na
samotnom drumu.“

„Amanva“, reče Liša. „Ako je neko ubio Rodžera, možemo da kažemo...“
Amanva zašišta i prekide je. „Dosta mi je više čekanja da potkupljivi činovi sprovedu
nekakvu pravdu u delo dok naši neprijatelji napadaju. Ne trebaju mi ni dozvola niti pomoć da
osvetim rođenog muža.“
„I da doživiš istu sudbinu?“ upita Liša. „Ako narediš mučko ubistvo tog čoveka, ne mogu
ti pomoći.“
Amanva je ošinu pogledom. „Možeš i hoćeš.“ Ona pokaza na Lišin stomak. „Rođaci tvog
deteta trenutno narastaju i u mojoj i u Sikvinoj materici. Deca Džesamovog sina, povezana s
tvojom bebom krvnim vezama. Hoćeš li njih prepustiti činskoj pravdi?“
Liša se zapilji u nju, svesna da je poražena, ali nevoljna da to prizna. „Teraj se u Utrobu.“

Kad su iznele Rodžera iz kule, Liša nije morala da izigrava plač. Mislila je da je posle
pokolja na trgu iz nje zauvek isceđena i poslednja kap suza, ali prizor druga, bledog i krvavog,
otvorio je nove zdence. Predugo je čekala, misleći da je Rodžer bezbedan u Južnoj kuli. Amanva
je bila u pravu. Trebalo je više da navaljuje.

„Rodžer mrtav u kuli“, reče Arejn kasnije, dok su pile čaj. „Dženson nađen u klozetu,
prerezanog grkljana.“

„Obojica u roku od nekoliko sati“, primeti Lorejn, „pod samim našim nosom.“
„Ne zaboravimo desetak dvorskih stražara“, primeti Liša. „A jedan od njih mučki mi je
ubio prijatelja u ćeliji nakon što ste vi pristali da ga oslobodite. Ljudi su bili Džensonovi, od
njega su primali i naređenja i platu. Zašto se desetak stražara naguralo u Rodžerovu ćeliju, šta
mislite?“

„Pojma nemam“, kaza Arejn. „Znam ovo: mrtvi su. Dvorski stražari, Liša. Moji stražari.

Mrtvi, a Amanva nestala.“

„Možda je brat poslao ljude da je oslobode dok je nama pažnja bila prikovana na zidine“,
reče Liša, „a oni usput iskoristili priliku i otarasili se opasnog ministra.“

„Ili je možda veštica prokrijumčarila unutra malo demonskih kostiju“, reče Lorejn.
Liša klimnu glavom. „Može biti. Ili možda ima još mogućih objašnjenja. Svejedno,
izgleda da se to razrešilo, i čini mi se da bi najbolje bilo ostaviti se toga.“
„Kako možeš to da kažeš?“, zapita Lorejn oštro.„Zar ne želiš pravdu za svog svirca? Zar

te nije briga?“

„Taj svirac je spasao više života nego što su Planinska koplja oduzela“, skresa Liša. „Bio

mi je najbolji drug na svetu i srce mi je prepuklo što ga više nema.“
Ona se nagnu napred s odlučnim pogledom u očima. „Ali već predugo posmatram taj

začarani krug. Pre dve godine Džejsin Zlatotonac je ubio Rodžerovog majstora a Rodžera mi
poslao u bolnicu. Onda Džejsin pokuša da završi posao, a Rodžera bace u zatvor zato što se

branio. Sada je Rodžer mrtav, verovatno po Džensonovoj zapovesti, a Dženson je zauzvrat isto

mrtav. Koliko smrti je potrebno da se to privede kraju?“ Ona zavrte glavom. „Ništa mi ne može
vratiti Rodžera, i zato hoću samo da ga odnesem nazad u Uvalu i smestim ga da počiva u miru i
ništa više.“

„Možda ti možeš priuštiti da zaboraviš na ovo“, reče Lorejn, „posle nedelju dana jahanja

na jug. Ali ubistvo se odigralo u palati. Ubica se mora pronaći, a Rodžerovo telo je dokaz.“
Liša vidno izgubi strpljenje; ona tresnu šoljicu na sto tako snažno da je začangrljala i

prosula se. Bila je to samo gluma, ali Rodžer bi se ponosio njenom izvedbom, pomisli ona. „Ne
dolazi u obzir. Već predugo držite mene i moje ljude zarobljene u Anžijeu. Baron će uskoro stići
u grad s hiljadu drvoseča. Kad on dođe, želeće štošta da vas priupita o tome kako to da mu je
najbolji drug mučki ubijen dok ste ga vi čuvali, i ovako ili onako mi ćemo otići.“

„Je l’ to pretnja?“, oštro zapita Lorejn.
„To je činjenično stanje“, reče Liša.
Lorejn zavrte glavom. „Anžije više nije slab...“
„Nemoj misliti da je ona tvoja zvrčkica ostavila na mene neki naročit utisak, princezo“,
kaza Liša. „Bolje se razumem u tajne ognja od tebe. Spasla si Anžije, ali to što si sad započela
možda još i pogorša sve. Obavljamo demonski posao mesto demona umesto da se udružujemo.“
Lorejn frknu. „Ne veruješ valjda stvarno u celu tu priču o Izbavitelju u ratu protiv
demona?“
„Ne verujem u Izbavitelja“, reče Liša, „ali demoni se spremaju da se obore na nas, to se
ne može poreći. Osetila sam jednog u umu i znam za šta su sposobni. Protiv njih ovo novo oružje
ti neće ništa vredeti.“
„Videćemo“, reče Lorejn. „Ali izdržavali smo protiv demona trista godina. Nismo mi prvi
napali.“
Liša klimnu glavom. „U ovoj bici svi smo se... rđavo pokazali. Dovoljno je krvi naokolo
da svi okrvavimo ruke.“ Ona pogleda prvo u jednu pa u drugu. „Spasla sam život vašeg sina,
Arejn. I tvoj, Lorejn. U oba slučaja sam stavila svoj na kocku, baš kao i ovaj život u meni. Molim
vas, hajte da se rastanemo u miru, kao saveznice.“

Dve vojvotkinje se zgledaše; i samim izrazima lica rekle su mnogo toga. Arejn klimnu

glavom Liši. „Uzmi Rodžera i nove šegrtkinje i idi s mirom.“
Nove šegrtkinje. Žizel će zatvoriti bolnicu kako bi zauzela položaj krunske travarke i sve

svoje preostale šegrtkinje šalje u Uvalu, na obuku kod Liše. Među ovim „šegrtkinjama“, bile su i
trudna vojvotkinja Melni i - premda Arejn to nije znala - Amanva i Sikva.

Kad se njih dve opet pojave u Uvali, vojvotkinja će imati mnogo pitanja, ali na njih je
najbolje odgovarati putem glasnika, a ne licem u lice. Liša nije imala nameru opet da odlazi iz
Uvale bez pratnje od čitave vojske drvoseča u najmanju ruku.

TRIDESET PRVO POGLAVLJE
ZVIŽDAVI

334. P.P.
Zima

Nikad pre toga Aban ne beše video Šarame u bekstvu. Everam nek mu je svedok, nije se
sećao da su ikad bežali. Bilo je ružno, haotično, panično.

Na hiljade dal’Šarama, elite Džajanove vojske, ujahalo je u grad. Izašla je samo šačica,
okrvavljena i uz vrisku. Begunci su potpimo napustili bojno polje i na jurišnim konjima sunuli su
nazad otkuda su i došli, lišeni ma kakvog plana. Ostatak vojske - timove oko opsadnih sprava, ha
Šarame i či’Šarame, kao i Džajanovu ličnu gardu - ostavili su da zbunjeno stoje u uskovitlanom
blatu iza njih. Ostali su se poveli za njihovim primerom, napustili položaje i pošli za njima.

„Brade mu Everamove“, dahnu Aban kada mu svanu koliko je poraz ogroman.
On se okrenu Bezuhom. „Donesi moj kovčeg.“ Kada je nemi ha’Šaram pohitao iz šatora,
Aban se okrenu svom drugom telohranitelju - sopstvenom sinu Fakiju. „Mape i papire, mali,
brzo. Moramo da bežimo pre nego...“
Upravo tada šatorska krila se razleteše i unutra besno uđe Džajan, a za njim Hasik i
dvojica kai’Šarama Izbaviteljevih kopalja.
„Toliko o tvom smelom planu, hafite“, zaštekta Džajan.
„Mom planu?“, upita Aban. „Ja sam se samo složio sa šaram kaovom mudrošću.
Dama’ting je obećavala pobedu, ili se bar tako činilo.“
„Či’šaramske kukavice se predaju“, reče Hasik, vireći kroz otvor. On izađe; vika i
pometnja ispunjavale su šator sve dok šatorsko krilo ne pade nazad.
„Bolje to nego da su okrenuli koplja protiv nas“, kaza Aban. „Bez plena ili dal’šaramskih
bičeva koji bi ih terali napred, što da učestvuju u našem porazu kad nemaju od toga nikakve
vajde?“
„Kad se vratimo u Everamovu Magazu, ubiću onu lažljivu vešticu“, reče Džajan.
„Nije ona baš lagala“, primeti Aban, koji je još skupljao papire i trpao ih u torbu u
Fakijevim rukama. „Obećala je da ćeš razoriti kapije i ući u grad, a to se zaista i desilo.“
„A izostavila je da će mi nekoliko trenutaka kasnije ljudi otići na klanicu“, zareža Džajan.
„Nikad nisam bio ljubitelj dama’tinških proročanstava“, kaza Aban,. „Nikad ne saopšte
sve.“
„Zar?“, zapita Hasik i opet uđe u šator.
Džajan se okrenu k njemu. „Šta kažeš to?“
„Dama’tinška proročanstva ne bi trebalo da nam govore šta želimo da čujemo“, reče
Hasik. „Nego šta je Everamu po volji. Nisam odistinski verovao u to pre današnjeg dana.“
„Muda mu Everamovih, Zviždavi!“, zavika Džajan. „O čemu trtljaš?“
„Pitao sam dama’ting Asavi hoću li se ikad osvetiti debelom hafitu Abanu“, reče Hasik.
„Rekla mi je da će doći dan dima i propasti kada će šaram ka izgubiti Everamovu naklonost.“ On
izvuče zakrivljeno sečivo iz rukava. „I toga dana niko neće odoleti mom gnevu.“
„Šta radiš to?“ Džajan prodorno zviznu. „Zviždavi! K nozi!“
Dvojica kai’Šarama hitro su prišla i jedan uz drugog stala ispred Džajana, sa oružjem na
gotovs.
Hasik se neustrašivo zalete, lica skamenjenog dok je odbijao u stranu udarac kopljem i
snažno šutirao kai’Šarama u štit i odbacivao ga preko poda; ovaj tresnu o Abanov sto i prizemlji

se okružen lepršanjem papira.

Hasik stupi na njegovo mesto pre nego što je drugi kai stigao drugačije da se postavi. On
se zavrte, zari zakrivljeno sečivo ratniku pod pazuh ruke-štitonoše, u malen šav u neprobojnom
staklenom oklopu kakav su nosila sva Izbaviteljeva koplja.

Pre nego što je Hasik stigao da izvuče nož, Džajan se sam dade u napad i zamahnu mu
kopljem ka nezaštićenom grlu. Hasik opazi potez i izmače se. Oružje mu kliznu duž kacige ispod
turbana i otkinu mu komad uveta.

Hasik se zasmeja, pa za držalju dograbi koplje tik ispod vrha i povuče ga u stranu, u isto
vreme snažno udarajući pesnicom kojom beše obujmio dršku noža. Džajanov nos se smrvi, i on
se stropošta unazad bez svesti.

„Beži, oče!“ povika Faki, pa tutnu torbu Abanu u ruke i pogura ga ka izlazu. Imao je
dobre namere, ali mali je još bio glupak, i gurao je i dalje čak i kada je Abana izdala obogaljena
noga. On pade na pod, a Faki se sruči povrh njega.

Preživelo Izbaviteljevo koplje opet se osovi na noge u oblaku uskovitlanih pismenih

izveštaja. Koplje beše izgubio, ali poteže nož jednak Hasikovom i krenu na njega sa štitom pred

sobom.

U borbi noževima trebalo bi da štit predstavlja znatnu prednost, ali Hasik načini fintu, pa
ispusti sopstveni nož, raširi ruke i snažno obema obujmi štit. On se izvrnu i podiže ga divljačkom
snagom. Hasik zabaci kaija preko sebe, i u zenitu luka Aban ču kako mu se ruka polomila.

On pade na leđa, i Hasik mu bez po muke slomi i drugi ručni gležanj, pa mu oduže nož i
zameni njime sopstveni. Pošto je čovek bio prućen na leđa, ovaj ga ščepa za grudni oklop, cimnu,
pokida kopče i razgoliti mu grudi da u njih nabije sečivo.

Abanova noga urlikala je od bolova, ali on nije obračao pažnju, več je snažno cimao i
Fakija i štaku ne bi li se osovio na noge.

Džajan zastenja i pridiže se na lakat. „Zviždavi, šta...?“

Hasik skoči na Džajana i žabi mu nož u usta. Demonski se kezeči, on gurnu zakrivljeno
sečivo naviše, u mozak Izbaviteljevog sina prvenca.

„Ne zovem se!“ Hasik izvuče sečivo, pa ga opet žabi. Ovog puta je lako skliznulo unutra
sve do balčaka. „Ja!“ On cimnu sečivo napolje i ubode i treći put. „Zviždavi!“

Tada se vratio Bezuhi. Mutavac je stajao na ulazu u šator sa Abnovim kovčegom za blago
u rukama.

Aban ne reče ništa, ali diže ruku i dade znak za ubijanje, palca uperenog u Hasika.
Tiho kao demon vetra kada ponire, Bezuhi načini tri trčeća koraka napred. Pun zlata,
kovčeg je bio teži od sto kilograma, ali ga Bezuhi lako diže iznad glave i hitnu. Pogodio je
Hasika u leđa i odbacio ga od Džajanovog beživotnog tela.
Zaštićen sopstvenim staklenim oklopom, Hasik nije bio ozbiljno povređen, ah se ustetura
na noge, nestabilan; uto Bezuhi prevali razdaljinu do njega, dohvati se s Hasikom i obori ga na

zemlju.

„Brzo, mali!“, zavika Aban i othrama prema izlazu. „Kreči!“
Borci su se kotrljali po podu šatora. Kao teži i nadmoćniji, Bezuhi je bio odozgo i
kolenom beše prikovao za tlo Hasikovu ruku s nožem. Drugu Hasikovu ruku držao je na zemlji

kod zgloba i slobodnom rukom ga je bubecao po licu. Behu to silni, užasni udarci, ali otkako su

bili dečaci u šaraju, Aban je gledao Hasika kako se bije u redovima za hranu i znao je da se neće
na ovome završiti.

Jedan udarac pesnicom odbaci Hasikovu glavu u stranu i on snažno ugrize gležanj ruke

kojom ga je Bezuhi držao prikovanog na leđima. Div nije mogao da govori, ali jednoličan urlik
bola je stoga bio samo još strasniji: životinjski krik lišen svake ljudskosti.

Onog časka kad je stisak popustio, Hasik je oslobodio ruku i presekao je krik nemog
čoveka udarcem pesnice u grlo. On sunu uvis, pa sada prikova on njega za podlogu, ali primeti da
se Aban približava šatorskom krilu.

„Ovog puta nećeš, hafitel“, viknu Hasik i baci nož.
Aban diže ruke, ali sečivo nije ni bilo naciljano u glavu ili grudi. Žarilo mu se u butinu
zdrave noge, i Aban opet pade uz vrisak.
„Oče!“, zavika Faki i pritrča mu.
„Beži odmah“, reče mu Aban. „Nađi ratnike i reci im da je Hasik ubio šaram kaa.“
„Neću da te ostavim“, reče Faki, pa čučnu i pokuša da uspravi Abana. Niz nogu mu se
slivala vrela krv, ali Aban stegnu zube i osloni se na nju, snažno naležući na štaku u obliku
kamile. Dozivao je u pomoć, ali napolju je vladala potpuna pometnja i kroz debele platnene
zidove niko ga nije čuo.
Hasik i Bezuhi, obojica na nogama, sada su razmenjivali udarce s namerom da obogalje i
ubiju protivnika. Bezuhi se držao - jedva. Oba krvava lica počinjala su da otiču. Bezuhom se
jedno oko punilo krvlju, a Hasiku je nos spljošteno ležao na obrazu, slomljen.

Ipak, on se osmehivao. Vojska im je bila uništena, Džajan mrtav, a Hasik se borio za goli

život, ali surovi evnuh se osmehivao kako ga Aban nikad pre toga nije video.
Aban pokuša da korakne, ali čak i kad se oslonio na Fakija, bol je bio neizdrživ.
Hasik uspe da prodre u gard Bezuhog, pa ga dohvati za uši. On snažno povuče i žabi vrh

kacige Bezuhom u lice. Šiljkom je probušio nepravilnu rupu mutavcu na čelu.
Div snažno odgurnu Hasika od sebe, pa zarika i uhvati se za glavu.

„Ovo tražiš?“, zasmeja se Hasik, pa diže uvo koje mu je strgao. „Sad si stvarno bezuh!“

Div nasrnu opet, prvi put zaista ljut. Pesnicama bi i kamilu oborio u nesvest, ali Hasik ih

je lako odbijao u stranu, a onda mu prišao blizu i petom ga iz okreta šutnuo u stomak. Odletevši

unazad, Bezuhi nalete na središnju potpornu šipku šatora, prelomi je na pola, i platnena tavanica
se sruči dole.

Aban stegnu zube i svom snagom krenu prema izlazu. Korak. Dva. Ipak, nije bilo

dovoljno, jer iz upetljanog platna izroni Hasik.
„Stani iza mene“, reče Aban, ščepa Fakija za ruku i odvuče ga Hasiku s puta. „Mene

hoće.“
„Ne dam mu...“, poče Faki i stade pred oca.
„Ne budi glup“, odseče Aban. „Ne možeš ti s njim da se meriš.“
„Bolje poslušaj oca.“ Hasik se još osmehivao. „Beži i prepusti ga ineveri.“ Oči mu na tren

odlutaše ka Fakijevom koplju. „Ili ću te pojebati tvojim sopstvenim kopljem.“
„Kao Šar’Dama Ka tebe?“, upita Aban.

Osmeh nestade Hasiku s lica, a Aban gurnu štaku u obliku kamile napred, i pritisnu oroz;
iz vrha sunu petnaestak centimetara elektruma. Sečivo je bilo namazano otrovom tunelske guje,
najsmrtonosnijim na svetu.

Ipak, Hasik se kretao brže nego što je on smatrao mogućim; dograbio je kamilju nogu pri
dnu štake i skrenuo sečivo u stranu. On ga istrže Abanu iz ruku, gurnu hafita na tlo i ovaj se
sruči, pa slomi štaku preko kolena.

Uz krik, Faki zamahnu kopljem i dade se u napad. Pristojno je baratao oružjem, ali bio je
samo dečak, a Hasik jedan od najopasnijih živih ubica. Polovinom štake sa sečivom on odbi vrh u
stranu, pa snažno udari nogom Fakija u koleno s boka. Dečak vrisnu i pade ne jedno koleno,
oslanjajući se o koplje.

Hasik mu nogom izbi oružje; šutiranjem i udarcima štakom usmeravao je Fakijev pad
tako da je dečak završio na leđima.

Hasik žabi elektrumsku oštricu štake Fakiju u dupe. Otrov je radio brzo. Faki poče
mahnito da se grči i bacaka, a usta mu pobeleše od pene.

„Oduzeo si mi kitu, ali na svoj način ja još jebem“, reče Hasik Abanu dok se preteći
kretao ka njemu. Opet se osmehivao.

Platno zašušta i zaori se jednoličan krik; Bezuhi se beše oslobodio iz upetljanog platna i
bacio se Hasiku oko nogu.

Ostao je u prednosti samo časak. Hasiku su obe ruke bile slobodne i još dok su padali
zabijao je savijene prste mutavcu u oči i vrat. Kad su udarili u pod, zasuo ga je snažnijim
udarcima, i nemi čovek konačno je ležao nepomično.

„Posle ovoga nema nazad“, upozori ga Aban dok je Hasik ustajao poslednji put.
„Damadža će te naći. Završio si sa životom.“

Hasik se nasmeja. „Životom? Kojim životom? Hafite, ja nemam ništa. Ti si se za to

postarao. Ništa do svakodnevnih poniženja.“

On se osmehnu. „Poniženja i moje osvete.“
„Onda me ubij i završi s tim“, reče Aban.
Hasik se nasmeja i zamahnu pesnicom. „Da te ubijem? E, moj hafite. Neću ja tebe ubiti.“

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE
NOĆ HORA

334. P.P.
Zima

„Napad je gotov“, reče Melan sveštenstvu. „Bila je to klanica.“
Ašija je gledala muškarce kako krše ruke i premeštaju se s noge na nogu. Prethodnog
dana stigle su vesti da je Džajan poveo najveći deo vojske na sever u napad na Anžije i time, kao
šaram ka, znatno prekoračio ovlašćenja. Sveštenstvo je otada preklinjalo dama’ting za
proročanstvo. Ako Džajan uspe - kao što će po svoj prilici uspeti - gotovo sigurno će krenuti da
preotme presto od lobanja.
Damadža se umorila od njihovog cirkusa i povukla se u svoje odaje da proriče u miru, a
Melan je ostavila da predskazuje umesto nje.
Dama’ting pod crnim velom je, uz sopstvene dramatične izlive, bacala svetlucave kockice
iz izvitoperenog patrljka desne šake. Po dama’tinškoj palati se šaputalo kako su je prisilili da
podigne svoj prvi, nesavršeni komplet kockica na sunce, a ono ju je spržilo do kosti. Melan je
pustila duge nokte, i pod grubim, istopljenim ožiljcima ruka joj je ponajviše podsećala na
alagajsku kandžu.
Čitavog jutra sveštenici su neprestanim pitanjima trošili dama’tinškekockice, ali nikakvih
novosti nije bilo. Bili su prinuđeni da sačekaju zalazak sunca i pokušaju opet.
Jedina druga žena u sobi bila je Ašija, ali niko se nije usuđivao da se pobuni što je ona tu.
U poslednje vreme muž je sve više i više želeo njeno prisustvo. Asom je bio pod neverovatno
velikim pritiskom i odnedavno se oslanjao na njenu podršku. Još je bio puš’ting, ali otkako su
spavali zajedno kao muž i žena, Ašija se ipak nadala da će nekako održati svoju zajednicu na Ali
a da im se život ne pretvori u Najin ponor.
„Uspeo je?“ U Ašanovom glasu osećala se nekakva oštrina. „Džajan je zauzeo Utvrdu
Anžije?“ Na zatvorenom zasedanju dvora bili su prisutni samo najviši sveštenici. Ašan je sedeo
na prestolu od lobanja, a damadžiji i Izbaviteljevi sinovi među damama stajali su u podnožju
podijuma, u redovima sa obe strane Melaninog čilima za proricanje.
„Nije to ništa čudno“, zlobno se isceri damadži Ihah. „Činovi su slabići.“
Melan se nagnu i nakrivi glavu, i dalje proučavajući raspored. „Ne. Dal’Šarami su
poraženi. Svi se povlače. Izbaviteljev prvenac je mrtav.“
Zavlada ošamućena tišina. Ni jedan jedini damadži nije želeo da ishitreni mladi Džajan
tako brzo odnese još jednu veliku pobedu. Ipak, druga mogućnost je bila nepodnošljivo užasna.
Dal’Šarami poraženi? Izbaviteljev sin ubijen? Ubili ga činovi?
Pobeda za pobedom pod vodstvom Šar’Dame Kaa razvila je u njihovom narodu
nacionalni ponos koji je sada, prvi put za mnogo vekova, prevazilazio plemenske granice.
Izvestan osećaj da su svi oni Everamov izabrani narod, Evedžani, i da je Inevera da se činovi
pokore evedžanskom zakonu.
Šarak sunca, Sunčani rat, ujediniće ih sve kako bi čitavo čovečanstvo učestvovalo u Šarak
kau.
Poraz je bio nezamisliv.
„Jesi li sigurna?“, upita Asom. Melan potvrdi.
„Slobodna si, možeš ići“, reče Asom, a žena klimnu glavom, skupi kockice u torbicu za
hore i poče da slaže prostirku za proricanje.

„Ostani“, naredi Ašan. „Imam još pitanja.“

Melan složi prostirku i uspravi se. „Oprosti mi, andro, ali damadža je naredila da joj

odmah odnesem svaku novost.“ Ona se okrenu da ode.

Ašan zausti nešto na ovakav izraz nepoštovanja, ali pre nego što je stigao da progovori,
Asom se umeša i stade tik pred stepenice do prestola. „Ujače, neka se Melan poštara za moju
majku. O koječemu treba da porazgovaramo, a to se ne tiče dama’ting.“

Ašan ga čudno pogleda, i Asom se pokloni. „Oprosti mi, časni andro, ali tvoje bezuspešno
vodstvo nas je dovelo do ovoga. Da je na prestolu sedeo moj otac, Džajan se ne bi odvažio na

tako glupav napad. Ovo je jasan znak Everamovog nezadovoljstva tvojom vladavinom.“
On se okrenu pa prelete pogledom po sobi, susrećući oči drugih muškaraca. „Vreme je da

prihvatimo ovo: otac se neće vraćati. Pošto mi je brat mrtav, inevera je da ja sedim na prestolu od
lobanja.“ On pogleda u Ašana. „Tvoje je pravo da mi pokušaš to uskratiti. Ali ako to učiniš, ovo
znaj: u tvojoj smrti neće biti ničeg nečasnog.“

Ašan se namrgodi. „Samo ukoliko uspeš da me ubiješ, mali. Ali prvo se obrati
damadžijima i vidi hoće li ti se skloniti s puta.“

„Istina.“ Asom klimnu glavom, pa okrenu leđa Ašanu i krupnim koracima se zaputi kroz
prolaz između njih sve dok nije prošao pored svih odreda. „Damadžiji! Istupite napred!“

Kao jedan, njegova braća, dame, svi koraknuše u prolaz i pokloniše se kao jedan, pa se
okrenuše svaki prema svom damadžiju. „Oprosti, časni damadži“, izustiše uglas, „ali moram da
te izazovem zarad vodstva plemena. Tvoje je pravo da mi pokušaš to uskratiti. Ako to učiniš, znaj
ovo: u tvojoj smrti neće biti ničeg nečasnog.“

„Nečuveno!“, zavika Ihah. „Straža!“
Asom se osmehnu. „Straža te ne čuje, damadži. Melan je zapečatila sobu činima tišine i
zaprečila je vrata.“
Sred iznenadne napetosti i ljudi u borbenom stavu, Ašija i Asukadži bili su ostrvce
spokoja. Ona se ukoči, nesigurna šta treba da radi. Asom je očito ovo isplanirao, ali nije joj
poverio svoje planove.
Iznenada, rečenica „Neka se Melan poštara za moju majku“ poprimi zlokoban prizvuk.
Ona okrenu upitan pogled Asukadžiju baš u trenu kada joj brat nabaci gajtan oko vrata. Bila je
brza, ali nedovoljno. On ukrsti pesnice i čvrsto steže, poigravajući iza nje.
Ašija se zagrcnu, i glava joj polete u stranu, ali ona se povinova Asukadžijevom potezu i
sagnu se ka njemu, pa jedno stopalo čvrsto postavi ispred sebe, a drugim hitro šutnu unazad da ga
poput škorpiona pogodi u potiljak.
Brat ju je držao i dalje, ali Ašija je uspela da podvuče prst pod lanac oko vrata i uprkos
njemu udahne.

Davila se. Na kraju se uvek sve svede na davljenje.
I dalje je šutirala Asukadžija i udarala ga slobodnim laktom, ali on ju je čvrsto držao,
primao je razmahane udarce i sve jače je stezao; stopala su im plesala po podu u pokušaju da
steknu bolji oslonac, ali i da ga onom drugom uskrate.

Ašija je na tren postigla ravnotežu, ali kada diže jednu nogu da ga šutne, Asukadži joj
spremno potkači i drugu i obori je na mermerni pod.

„Zar si stvarno poverovala da si mu ti dživa?“ oštro zapita Asukadži. „Da mu išta značiš?
Jednu noć provedeš ispod njega i misliš da me možeš zameniti? Asom je moj, sestro. Sada i
doveka.“

I zaista, Asom zirnu ka njima, hladne, ravnodušne aure. Kao da se Asukadži sprema da

zgazi bubu.
Ašija je vukla prstom lanac sve dok nije prokrvarila, ali nije uspevala da podvuče još

jedan. Lice joj je naticalo; bilo je samo pitanje vremena, i ona je to znala.

Gledala je šardame kako pogubljuju svoje damadžije. To se nikako drugačije nije moglo
nazvati. Svi damadžiji bili su majstori šaraska, ali nijedan nije bio mlađi od šezdeset, a
nekolicina i daleko starija. Mnogi su se pritom i ugojili. Sva Asomova polubraća bila su mlada i
snažna, na pragu najboljih godina.

Ipak, nije u pitanju bilo samo to. Svi su već bili ožiljcima u obliku čini zaštitili ruke, i
svaki je stiskao pesnicu, silovito blistavu od magije hora. Ožiljci su upijali moć, davali im
nadljudsku snagu i brzinu, i uskraćivali im svu čast pobede; jedan za drugim, damadžiji su
podlegali njihovim surovim napadima.

Za nekoliko sekundi bili su mrtvi svi osim drevnog Aleveraka, koji je poigravao

napred-nazad s Madžijem. I prastari damadži je ubijao alagaije u noći. Još je bio mršav i svenuo,
ali snažniji nego već decenijama. Do sada nijedan od njih dvojice nije zadao značajan udarac,
poduhvatio ili bacio onog drugog.

No, iako joj se mutilo pred očima, Ašija je videla da Aleverak naprosto oprobava mladića,
da mu, spokojne aure, ispituje odbranu i slabe tačke.

Uočila mu je to u držanju kada se ustremio na metu. Damadži nije mogao videti
Everamovu svetlost, ali i on beše primetio da je Madži vičniji nego inače, i uočio je kako dečak
grčevito stiska pesnicu.

Aleverak nije video linije moći zahvaljujući kojima je Madži stezao šaku, ali kada je
mladom dami zario nožni prst u ručni zglob, razorio je te linije lako kao Enkido. Madži refleksno
otvori dlan i, premda se brzo povratio i stisnuo pesnicu, već je bilo kasno.

Svi su bili zaokupljeni sukobom i niko, čak ni Asom, nije primetio krhotinu demonske
kosti koja je ispala Madžiju iz šake i otkotrljala se po podu.

Ipak, svi su videli da se tok bitke promenio. Aleverak je zadržao ravnodušan izraz lica, ali

na Madžijevom se video strah, a damadži je nasrtao sve žešće. On ustuknu korak.
Savas kroči napred da pomogne Madžiju, ali Asom diže ruku i zaustavi ga. „Ovo je

kušnja za njega i samo za njega, brate.“ Činilo se da se Savasu to ne mili, ali on se pokloni i
ustuknu.

Časak kasnije Madži je nauznak ležao na tlu sa Aleverakovom rukom oko grla.
Ašija odabra taj trenutak da nastavi sa otimanjem; beše to poslednji pokušaj pre nego što

izgubi svest. Asukadžiju je bitka bila odvukla pažnju, ali sada se opet usredsredio na nju i još

pojačao stisak, ali nije bilo bitno. Njeni prsti pipali su naokolo i na kraju se sklopili oko komadića
demonske kosti. Duž simbola naslikanih na noktima iskrila joj se magija i ispunjavala je novom

snagom.

„Tvoj otac, Šar’Dama Ka, zakleo mi se nešto, mali“, reče Aleverak. „Da nikad neće
dovoditi u pitanje moju vladavinu nad Madžama, a da se, nakon što umrem prirodnom smrću,
Madži može s mojim sinom boriti za vodstvo.“

Asom se pokloni. „Znam to, časni damadži. Ali ja nisam otac. Njegove zakletve nisu
moje zakletve.“

„U Evedži je pisano da zakletva otaca obavezuje i sinove“, reče Aleverak. „A zakletve
izgovorene na prestolu od lobanja obavezuju nas sve. Da si se držao pakta, ne bih ti se protivio

ove noći.“
On se ružno iskezi. „Umesto toga kršiš zakletve i napadaš u noći kao kakav beščasni čin. I

stoga ti pobeda neće biti potpuna.“ On pogleda dole, u Madžija. „Nemaš drugog Madžu da me
zameni.“ S tim rečima, on slomi Madžiju vrat.

Svi novi damadžiji ustuknuše za korak da ostave prostora Asomu i Aleveraku. Prastari

damadži prepreči Asomu put i zauze položaj pred stepenicima do prestola od lobanja.

Na vrhu stepenica stajao je Ašan. Običaji su mu nalagali da sačeka dok put između njih ne
bude prohodan, ali njen otac je imao ratničko srce. Žarko je želeo borbu.

„Ove noći si doneo čast našem narodu, damadži“, reče Ašan. „Everam će ti lično otvoriti
rajsku kapiju.“

„Nismo još mrtvi“, reče Aleverak kada Asom krenu na njega.
Ašija oko muža nije videla sjaj hora. Možda je pustio braću da pobede nečasno, ali on se
borio kako običaji nalažu.
Napao je žestoko i brzo. Aleverak kliznu u stranu, ali Asom je bio spreman na taj potez,

pa se izvi i zari lakat Aleveraku u pazuh. Dohvatio mu je ud koji je time izgubio snagu i povukao
starca, izbacujući ga iz ravnoteže. On dograbi damadžija za opasač, odiže ga od tla, pa diže
koleno i polomi preko njega Aleverakovu kičmu.

Asom pusti damadžija da se stropošta na zemlju, omlitaveo i zaboravljen, a on sam se

osovi na noge, zagledan u Ašana.
Ašija je polako uspela da podvuče još jedan prst pod lanac. Nije još imala dovoljno dobar

zahvat da se oslobodi, ali ona soptavo usisa dah i tako udvostruči snagu.
Asukadži pritegnu jače. „Everamove mu brade, budi ljubazna i umri pre nego što osedim,

sestro.“
Ašija je sad podvukla i treći prst, ali zagrca i oklembesi se dok je prikupljala snagu.
Krupnim koracima Ašan krenu naniže, a Asom se povlačio pred njim kako bi obojica

stajali na podu kao jednaki. Njegova braća raščišćavala su mrtvace s puta između njih.
„Mali, zna li ti majka za ovu izdaju?“, zapita Ašan. „Ti, kog sam odgajao kao sopstvenog

sina?“
„Majka ništa ne zna“, reče Asom. „’Uvek će biti slepa kad su joj sinovi u pitanju’, rekle

su kockice Melan što se moje majke tiče, i to se u više navrata ispostavilo kao istina.“
„Neće ti dozvoliti da zadržiš presto“, kaza Ašan.
„Odreći će se i svog“, reče Asom. „Moja baba je dostojnija da bude damadža. Kad

postanem Šar’Dama Ka, prvim proglasom ću upravo njoj dodeliti tu titulu.“
„Prvo moraš stići do stepenica.“

Dok su šar’damadžiji ravnodušno gledali, Asom i Ašan borili su se za presto od lobanja.

Aleverak je potrajao duže. Asom je parirao trima udarcima ujakove pesnice, i tako naveo

Ašana u dobar položaj za žestok udarac nogom kroz gard. Ovaj je udarac odbio, ali nije mogao
sprečiti Asoma da ne skoči i ne obuhvati ga nogom oko vrata. Njegova sopstvena težina obavila
je ostatak.

Još pre nego što je napunio četrdeset, Ašijin otac postao je velemajstor šaraska, ali Asom
ga je sredio kao naj’Šarama. Krckanje vrata zaorilo se čitavom dvoranom.

Asom pogleda u braću. Žurila su da odgovarajućim redom kleknu duž puta do prestola,
čela pritisnutih o pod, kada je Asom počeo da se penje.

Upravo tada, kada su joj sve oči bile uperene u muža, Ašija je napala; naglo je zabacila
glavu unazad i snažno povukla lanac za davljenje. Osetila je kako se Asukadžijev nos smrskao, i
stisak mu popusti, te je uspela da se izvuče iz omče.

Sve oči iznenađeno se okrenuše ka njima, ali Ašija nije oklevala, već je zadala precizan
udarac bratu u potiljak, razmrskala kost i prekinula mu kičmenu moždinu.

„Asukadži!“, zaurla Asom, a hladnu auru konačno mu preplavi vrelina.
Ipak, nije prestao da se penje, već je poslednje stepenike prevalio u dva ogromna skoka do
podijuma. Ašija se dade u trk ka zadnjem izlazu, kuda će dospeti u krunske odaje.
Asom skoči na presto, okrenu se, prostreli je pogledom punim mržnje i zaurla: „Ubijte

je!“

Ašija se zalete ka ulazu u damadžino krilo palate, ali kao što je Asom i najavio, Melan
beše zaprečila sva vrata magijom hora. Ramenom kao da je nasrtala na gradske zidine.

Kada su se Izbaviteljevi sinovi jarosno ustremili na nju, ona odskoči u drugom pravcu i
sunu ka jednom ogromnom stubu.

Onog časka kada im više nije bila na vidiku, ona se otkotrlja do drugog stuba, skoči
visoko i hitro se uspentra. Dok su joj rođaci zaobišli stubove i ustanovili da je nema, već beše
skliznula u jednu nišu iz koje su inače čuvale damadžu.

Everamove kopljaničke sestre imale su sopstvene izlaze iz prestone dvorane, a dama’ting
njih nije zapečatila.

Zahvaljujući činima tišine stražari ispred ništa nisu znali. Spokojno su stajali na svojim
mestima, pa ih je lako izbegla i dospela u deo hodnika bez ikakvog zaklona. Svakog časka Asom
će polomiti pečate od čini i uzbuniće čitavu palatu, ali za sada je put bio prohodan. Dužnost joj je
bila da štiti damadžu, koja se možda upravo nosi sa sopstvenim državnim udarom.

„Everame, oprosti mi“, šapnu Ašija i potrča u suprotnom pravcu.

„Ne, ne dolazi u obzir da ti ga dam!“ Kadživa je zaštitnički držala bebu, svog praunuka,
dok je Ašija posezala ka njemu.

„Nijedno ni drugo niste bezbedni“, reče Ašija. „Asom ubija damadžije u prestonoj
dvorani. Odvešću te na sigurno, k damadži, dok nemiri ne prođu.“

Kadživa opet koraknu unazad, ali Ašija je ščepala babu za palac i napola se obrnula, pa
glatko uhvatila Kadžija kada ga je ova ispustila.

„Kako se usuđuješ da me pipneš, ti....!“
Ašija privi sina na grudi i priveza ga za sebe svilenom maramom. Polubudan, dečak poče
da joj sisa odoru u potrazi za bradavicom. „To je moj sin, tika, ne tvoj. Ako hoćeš da bude na
sigurnom, moramo da krenemo. Odmah.“

»Tvoj sin?!“, oštro zapita Kadživa. „A gde ti je bradavica kad je gladan? Gde si ti kad
plače? Kad opogani bido? Ti se biješ sa alagaijima. A onda te zateknem oblivenu demonskom
krvlju kako se trudiš da ga smrskaš na smrt...“

Ašiji se na ovo lice zažari. „Nije tako bilo. To je bila nesreća.“
Kadživa zadiže veo i pljunu Ašiji na stopala. „Nesreća je kad si osuđena na poremećenu
unuku koja ti sramoti porodicu.“

Ašija je morala da se nasmeje koliko je sve to blesavo. „Zar si tako glupava, tika? Zar
zaista ne vidiš da je moja ’poremećenost’ tvoje maslo? Ti si gurala mene i sestre u dama’tinšku
palatu a da nisi ni pomislila šta to znači. To sam što ste napravili od mene - ništa više.“

„A sad očekuješ da tražim damadžinu zaštitu?“, zapita Kadživa. „Zaštitu iste one žene
koja te je izopačila. Zar ona treba da me štiti od rođenog unuka?“

Ašija skide veo i pokaza joj jarkocrvenu liniju preko grla. „Noćas je rođeni brat probao da
me ubije, tika. Niko nije bezbedan.“

„Asukadži?“, zapita Kadživa zaprepašćeno. „Šta si mu uradila?“ Ona nasrnu na Ašiju i
poče da je udara pesnicama. „Veštice! Šta si uradila Asukadžiju?!“

Ašija se okrenu od nje da zaštiti Kadžija; lako je skrenula udarce. Ona uhvati ženu za ruku
i žabi joj palac u stecište bola, vodeći je ka vratima. Kad bi Kadživa pokušala da skrene s puta,
podvrgla bi staricu trzaju samrtnog bola, i tako se brzo izborila s njenim otporom.

Stigle su do hodnika, no uto se začu povik i petorica ili šestorica Šarama pojuriše da im
prepreče prolaz sa obeju strana.

„Hvala Everamu što te zatičemo nepovređenu, sveta majko“, reče kai’Šaram na čelu.
„Unuk ti se brižno raspituje jesi li na sigurnom.“ On se okrenu i uperi koplje u Ašiju. „Daj dete

svetoj majci i odstupi. Odmah.“

Ašija posegnu preko ramena i uhvati držalju jednog od dva ukrštena džilita. „Sinu je

mesto uz mene.“
Kai’Šaram se osmehnu. „I biće uz tebe. Šar’Dama Ka željno iščekuje i bezbedan povratak

svoje džive ka.“
„Da bi me svojeručno ubio?“, zapita Ašija.
„Nemaš mnogo izbora, princezo“, reče kai. „Zar ćeš se radije boriti tako, sa sopstvenim

sinom umesto štita?“

Na Ašiju je došao red da se osmehne. „Ništa se ti ne boj za mog sina, Šarame. Umesto

toga se boj za svaku budalu koja se usudi da uperi koplje u njega.“
„Dosta.“ Kadživa pođe ka njoj i posegnu ka Kadžiju. „Ašija, gotovo je.“
Ašija ispusti dah i klonu, pa skloni ruku s držalje koplja. Onda se okrenu baki, petljajući

oko čvora nosiljke kojom joj je sin bio privezan za grudi.
Ipak, kada je Kadživa prišla blizu, na tren ju je zaklonila od okolnih ratnika. Ašija zadade

starici brz, precizan udarac, pa je prenaglašeno uhvati kada se ova srušila.
„Tika!“ Ašija uspaničeno pogleda u ratnike. „Pomozite joj! Svetoj majci treba pomoć!“
Muškarci se ukočiše i, zaboravljajući na oružje u rukama, nagnuše se ka ovom prizoru,

nesigurni šta da rade. I sama pomisao da dodirnu svetu majku bez sumnje ih je plašila više nego

hvatanje ukoštac s hordom alagaija.
Sred ove pometnje Ašija napade; iz ruke joj sunuše oštri staklići ojačani činima, pravo ka

najbližim ratnicima.
Ljudi su bili u oklopima, ali Ašija je staklićima za gađanje mogla muvi da potkreše krila.

Jedan ratnik držao je glavu ukrivo, taman zgodno da mu staklo klizne u žilu kuckavicu. Šarami
nisu imali štitnike za nos na kacigama, pa drugi dobi staklo među oči. Uz jedva čujno krc prodrlo
je kroz tanku kost i žarilo mu se u mozak.

Kada se ratnici na samrti zateturaše unazad i naleteše na sadruge, pometnja se samo
pogorša. Jedan Šaram je brže od ostalih shvatio šta se događa, ali kada je stupio napred, razotkrio
je procep na oklopu u predelu prepona; presekla mu je mišićni čvor koji je spajao butinu s
kukom. Ratnika izdade noga, a njoj se ukaza čist prolaz do kai’Šarama.

Kada je Ašija zabila džilit kaiju u grlo, Kadži se probudi i razdraženo zaplaka. Ona izvuče
drugo koplje iz remenja i šutnu kaija na put drugom ratniku. Hitar ubod u metež koji je usledio, i

ratniku ruka s kopljem beživotno klonu uz bok dok je ona skakala pored njega.

Uto se i probila napolje iz gužve i put pred njom bio je prohodan. Brz trk iz petnih žila, i

mogla bi da se uzvere do nekog svog tajnog prolaza...

„Buro! Kejmene! Vodite svetu majku Šar’Dami Kau!“, zagrme jedan glas. „Vi ostali, za

njom!“

Ašija se osvrnu. Zapovedništvo nad ljudima je preuzeo nastavnik obuke crvenog vela i
sam je poveo juriš, a dvojica ratnika spustiše koplja i skidoše ogrtače kako bi napravili nosila.

Već beše ubila trojicu i osakatila još dvojicu. Časne ratnike koji su izvršavali naređenja
svog vođe. Šarame, koji sad neće učestvovati u Šarak kau.

Ipak, nije mogla dopustiti ljudima da odnesu Kadživu Asomu, da od nje načini damadžinu
zamenu. Niti je mogla dopustiti da se ratnici vrate njenom mužu i odnesu vesti da im je sin na

staranju kod Inevere.

Ona pogleda dole; i Kadži joj susrete pogled. Tada je znala da je Kadživa bila u pravu.

Dopustila je da je dužnost razdvoji od deteta i zbog toga ga gotovo izgubila.

„Kadži, budi hrabar“, šapnu ona. „Iako zajedno hodimo ivicom ponora, neću te nikad više
ostaviti.“

Koplja su joj se sastojala od šezdesetak centimetara dugačke drške s trideset centimetara
stakla ojačanog činima na vrhu - stakla oštrog poput britve. Ašija skide poklopce s vrhova i
zavrnu drške jednu za drugo, a Kadži zevnu i sklopi oči.

Čak je i nastavnik obuke ustuknuo pred njenim jurišem, nesiguran kako da napadne a da
ne ugrozi dete. Prodrla mu je kroz gard pre nego što je i shvatio šta se događa i završila pre nego
što je shvatio da je mrtav.

Ona povrati ritam daha; u Everamovoj svetlosti posmatrala je linije moći kroz preostalu
četvoricu ratnika i birala mete. Udarac stopalom odozgo prvom je slomio gležanj noge, i dao joj
dovoljno vremena da parira ubodu drugog. Ašija dvoručnim zahvatom zavitla kopljem; drugo
sečivo joj kliznu niz ivicu štita sledećeg čoveka i odseče mu ruku sa oružjem. On ustuknu
užasnuto i načini joj put do narednog ratnika. Ovaj je bio spreman, ali Ašija ustuknu korak,
parirajući još jednom udarcu drugog ratnika dok je pripremala napad kojim će dokrajčiti prvog.
Čovek nije uspeo da povrati ravnotežu na preostalom gležnju, te ga ona naprosto gurnu i tako mu
načini rupu u gardu.

Očekivala je da će se ratnik odsečene ruke duže oporavljati, ali čovek ispusti beslovesan
krik i jurnu na nju štitom.

Pošto nije imala gde da se izmakne, Ašija se izvi i primi udarac leđima pod oklopnom
odorom. Koplje je držala popreko pred sobom i tako stvarala bezbedan prostor oko Kadžija kada

ju je prvi ratnik odgurnuo na drugog.

No, dok je muškarcima trebao časak da povrate ravnotežu, Ašijine spretne noge nisu
posrtale. Gurnula je jednog, drugog potplela, i oba ratnika završila su na leđima. Linije Šarama
odsečene ruke brzo su bledele; krvario je na smrt. Ona se okrenu drugom i hitrim ubodom mu
ugasi auru pre nego što se okrenula da se uhvati ukoštac s poslednjim čovekom koji joj je stajao
na putu.

Bura i Kejmen s Kadživinim nosilima u rukama već su zalazili za ugao, a tik za njima i
ratnik čiju je ruku-štitonošu ona u početku onesposobila. Ašija dograbi nečije odbačeno koplje,
hitnu i pogodi begunca u leđa.

Poslednji ratnik držao je štit podignut, kolena povijenih i spremnih za skok. Koplje mu je

bilo upereno njoj u grudi - pravo u Kadžija.

Ali se vršak tresao.

„Skupi hrabrosti i napadni me, ratniče“, kaza Ašija. „Pogini časno, na dužnosti, i Everam
će te oberučke dočekati na kraju samotnog druma.“

Dal’Šaram udahnu, pa strašno urliknu i skoči na nju s kopljem pred sobom, spremnim za
valjan udarac.

Ašija ga je ubila brzo i časno.
„Veštice!“ Dok je on padao, Ašija vide da se hromi ratnik, zaboravljen na podu, pridigao

na zdravu nogu.

Koplje već beše na putu: iz njegove ruke ka njenom srcu. Oklopne ploče u odori lako bi
odbile takav udarac, ali Kadži, privezan povrh njih, nije mogao.

Pošto nije imala vremena da se izmakne, Ašija ispusti oružje i obujmi Kadžija rukama, pa

se izvi da primi udarac bokom. Tu su pločice bile manje, s prorezima radi slobodnijeg kretanja.
Vrh skliznu niz jednu i zaroni u rupu između njih.

Udarac odbaci Ašiju korak unazad. Načas je mislila da to nije ništa, ali je težina koplja
povuče kada se pokrenula; bilo joj je zariveno duboko u slabinu.

Nije znala kolika je povreda, ali to je bilo nebitno, baš kao i bol. Ona izvuče sečivo iz tela

i okrenu ga protiv čoveka koji ga je bacio, pa dograbi sopstveno koplje i iz petnih žila potrča za
Burom i Kejmenom.

Lako je prestigla muškarce. Palatu je prožimao splet staza poznatih samo Šaram’ting, te je
prolazila kroz zidove dok su muškarci bili prinuđeni da idu dužim putem, a sveta štićenica još ih
je više usporavala.

Ašija je čučala spremna iznad lučnog prolaza i čekala je da prođu. Kadži se meškoljio, a
žurno previjena rana ju je bolela i natapala joj odoru krvlju, ali ona je bila zadubljena u dah i ništa

nije dopiralo do nje.
Ratnici su se približavali; njihov dolazak najavilo je grozničavo dahtanje. Ona pusti Buru

da protrči kroz luk i bešumno skoči na Kejmena.
Kadži se zasmeja dok su padali i zlosrećni ratnik pogleda uvis taman na vreme da ugleda

dolazak smrti. Kada je Kejmen ispustio svoj kraj nosila, iznenadna težina izbacila je Buru iz

ravnoteže; sad je bio njen.
„Tika!“, povika Kadži kad ugleda Kadživu. Stežući zube, Ašija diže ženino mlitavo telo i

zabaci ga preko oba ramena.
Niz hodnik je čula viku još ratnika; prečešljavali su palatu u potrazi za njom.

- Prvenac ti je mrtav. -
Inevera je zurila u kockice i preispitivala smešana osećanja koja su je prožimala.
Dužnost je svih dama’ting da dobiju naslednicu, ali ona je sopstvene potrebe ostavila po
strani radi svog naroda, i pomoću kockica je prvo podarila Amanu blagoslov dvojice sinova,
jednog za šaraj, jednog za Šarik Horu. Dečake je rodila po dužnosti, ali dok su narastali u njoj,
Everam je bacio svoje najtananije čini, i zahvaljujući tom čudu zavolela je bebe dok su joj sisale
na grudima.
Tokom odrastanja, dečaci su joj podjednako išli na živce. Mislila je da će joj sinovi ličiti
na Amana, ali su bili stvorovi za sebe. Jer koji bi Izbaviteljev sin mogao biti išta do razočaranje?
Džajan je bio Šaram do srži, surov i namerna neznalica. Od kolevke pa do Lavirinta nikad
ni trena nije protraćio na oprez ili ličnu bezbednost, i skakao je a da i ne pogleda šta leži dole.
Kao vođa je bio sklon da probleme rešava kopljem radije nego mudrošću. Na sebi svojstven
način je bio oštrouman, i možda bi se nekad i pročuo, ali trenutno je bio čuven jedino
zahvaljujući ocu. Nametali su mu da donosi odluke pre nego što je sasvim odrastao, i to je bilo
previše.
Kockice nikad nisu bile od neke naročite koristi kad su joj rođena deca u pitanju, ali
oduvek je u srcu znala da će on umreti mlad.
Strah joj se utrostručio na vesti da je krenuo na sever.
- Zla će kob snađi Izbaviteljevu vojsku - rekle su joj kockice -odmaršira li na sever i
ostavi za leđima neporažene neprijatelje. -
Potvrda Džajanove smrti donela je talas dubokog bola, još i goreg zbog griže savesti:
laknulo joj je što se konačno dogodilo ono od čega je dugo strepela.
Biće kasnije vremena da puni suzne bočice. Zamislila je palmu kako se giba na vetru
njenog bola i usredsredila se na dah sve dok opet nije bila spremna da baci kockice.
- Triput će ti ove noći moć biti stavljena na probu -
Na ovo je zastala i na časak osetila tračak straha. Oči joj na tren odlutaše ka jedinom
ulazu u odaju za proricanje. Ispred su Miha i Džarva čekale zajedno s damadži’ting Kevom,
spremne da je brane i po cenu sopstvenog života. Pred ulazom u njene odaje čekalo je još
Šaram’ting, kao i stražari-evnusi, učenici samog Enkida.
Ako vesti o Džajanovom porazu dopru do damadžija, ko zna šta če oni uraditi. Ni u

jednog nije imala poverenja, svi su bili spletkaroši. Bez oklevanja bi stupili u delo ako bi im to

bilo od koristi.
Ona diže kockice i po treći put. „Svemoćni Everame, darovaoče života i svetlosti, podari

svojoj bednoj sluškinji znanje o onome što predstoji. Ko će me ove noći stavljati na probu?“
Kockice blesnuše pa dođe složen raspored kao i uvek, ali poruka je bila jednostavna.
- Čekaj. -
Ispred odaje neko kriknu.

Kad je Inevera kročila iz prostorije, Melan diže pogled. Skinuvši s glave belu maramu,
sada je držala u ruci majčinu crnu. Aure zgasle u smrti, pred nogama joj je ležala Keva. Pored
vrata s druge strane prostorije ležale su Miha i Džarva. Aure su im bile jednolične i prigušene, a
one se nisu micale.

Na Ineverino preneraženje, Melan se nasmeja. Bilo je tako neočekivano da Inevera
zastade.

„Ma hajde, damadža!“, povika Melan. „Zar ne uviđaš koliko je ovo ironično? Nismo li
upravo ovako zatekli tebe i moju babu, onda, pre mnogo godina?“

Bila je to sušta istina. Inevera nije želela prerano da preuzima položaj od kadžijske

dama’ting, ali kada je Keneva zapretila da joj osujeti planove o postavljenju Amana na presto od

lobanja, bez oklevanja je ubila staricu.

„Može biti“, složi se ona, „ali to nije bilo i materoubistvo.“
„Naravno“, iskezi se Melan podrugljivo. „Pletiljina ćerka nikad ne bi mogla nauditi svojoj
svetici od majke. Kako je Manva? Je l’ još na bazaru? Možda je došlo vreme da je posetim.“
Ineveri je to bilo dovoljno. Ona diže štapić od hore i ispali magijski udar na Melan.
Onog časa kad je digla štapić, Melanina ruka sunu pod odoru i diže komad oklopa
kamenog demona, prekriven činima i okovan zlatom. Čini skrenuše magiju s puta; čitava soba
bila je u rasulu, a Melan je ostala netaknuta.
Spremala se za ovo, shvati Inevera. „Koliko dugo već planiraš izdaju, Melan?“
Melan diže spaljenu, izobličenu kandžoliku ruku. „Zar moraš da pitaš?“ Ona frknu. „I
duže. Sanjam o ovom danu otkako si isplela prvi bido.

Ali Everam ti se obratio. Kockice su proglasile Amana Džardira za Šar’Damu Kaa, a tebe

za njegovu damadžu. Šta sam ja tu mogla, do da poslušam?“

Melan uperi dugu kandžu u Ineveru. „Ali nisi predvidela poraz Amana Džardira, i u
njegovom odsustvu nisi sačuvala jedinstvo među narodom. Nisi više Everamova miljenica.
Otkako te je severnjačka kurva zamenila u jastucima, kockice govore protiv tebe. Vreme je za
novog Šar’Damu Kaa i novu damadžu.“

Inevera se zasmeja. „Ne možeš ti da zadovoljiš mog sina, puš’tinga.“
„Ne može nijedna žena“, složi se Melan, „a ja ionako nisam omiljena među narodom
koliko je potrebno.“

„Kadživa.“ Inevera prošišta ovo ime.
Melan zatapša izobličenom rukom po zdravoj. „Sama si mi dala oružje u ruke - što je to
slasno. Asom ju je do sada svakako proglasio blaženom, ona će zauzeti tvoje jastuke pokraj
prestola... nekoliko stepenika niže. Predvodnica samo zvanično, i tupo oruđe - ali naučili smo
vrlo precizno da baratamo njime.“
Inevera diže štapić od hore. „Nećeš ti ničim baratati, Melan. Noćas ćeš se zaputiti
samotnim drumom.“

Tada nešto udari Ineveru i odbaci je preko cele sobe. Da nije bila snažna od magije, od
siline bi ostala sva izlomljena i bespomoćna. Ovako je odletela kao lutka i tresnula o pod; bol joj

je sunuo niz udove i štapić joj uz zveket ispao iz ruke. Ona pogleda u pravcu iz kog je došao
udarac; soba se na tren vrtela oko nje.

Ipak, kovitlac se raziđe i ukaza se dama’ting Asavi, navodno na stotine kilometara daleko
odatle.

Kao Džajanova savetnica.
„Ubila si mi sina“, reče Inevera.
„Sama si prorekla njegovu propast.“ Asavi položi ruku na grudi. „Ali pošto je mudra

damadža rešila da ne otkriva to sinu, ko sam ja da mu saopštavam?“
Svejedno ne bi slušao, pomisli Inevera. Ipak, reći se stoga nisu žarile u nju ništa manje

bolno, niti se stišao gnev koji je besneo u njoj poput uragana.
Melan i Asavi se razdvojiše i stadoše na suprotne krajeve prostorije; smeštena između

njih, Inevera ih nije mogla obe odjedanput obuhvatiti pogledom. Aure su im postajale sve jarkije,
jer svaka je dohvatila po grumen hore kako bi se ojačala za predstojeću borbu. Nakit i predmeti u
rukama blistali su im se od moći.

Previše moći za Ineverin ukus. Oči joj na tren odlutaše ka sopstvenom štapiću od hore, ali
Melan ga šutnu podalje.

Načinjeno od uda demonskog princa, oružje je bilo moćnije od svih Melaninih i Asavinih
hora zajedno. Toliko silno da se Inevera i suviše oslonila na njega i imala je pri sebi malo koji
drugi predmet namenjen za napadačku magiju. Ako ništa, bio je beskoristan njenim
neprijateljicama izuzev ako ulože sate i sate u proučavanje položaja simbola za puštanje u
dejstvo; i to je bila nekakva uteha.

Ipak, čak i razoružana, Inevera nije bila lišena svake odbrane, kao što je Asavi saznala
kada je digla lobanju plamenog demona i usmerila u nju mlaz vatre. Prsten zapećka Ineveru, a
dok ju je mimoilazila, vatra se pretvori u povetarac.

Inevera nije traćila vreme, već je sunula pravo u oganj i nogom izbila lobanju Asavi iz
ruku. Zavrtela se pun krug, s namerom da zabije lakat ženi u grlo, ali Asavi nije bila početnica u
šarasku. Ona podvuče ruku Ineveri pod lakat i povuče ga dalje u pravcu u kom se već kretao, pa
se obesi o njega svom težinom, u pokušaju da je obori svenulim cvetom, šarakinom koji bi joj
skršio liniju moći u nozi.

Hitro se prilagođavajući, Inevera okrenu butinu da zaštiti tačku preseka. Asavini prsti
promašiše za svega dva centimetra, ali to je bilo dovoljno, i Ineverina noga ostade čvrsta, a ona
upotrebi Asavin sopstveni zalet da je snažno baci o pod.

Ipak, pre nego što je stigla da iskoristi prednost, Melan baci na nju punu šaku zuba
demona vetra. Čini usečene u zube stupiše u dejstvo i zubi poleteše brzinom od koje se zaiskrio i
sam vazduh.

Inevera postavi ruku na pola puta između lica i grudi. Na jednoj narukvici je imala
simbole protiv demona vetra, i blesak magije zaštiti joj vitalne organe.

Drugi delovi tela nisu joj bili te sreće. Zubi demona vetra bili su oštri kao igle a debeli kao
slama. Jedan joj je probušio rupu u stomaku, drugi u kuku.

Još jednom Inevera snažno upi moć iz nakita i izleći ubode, ali dva zuba su joj ostala
zarivena u butinu; nije imala vremena da ih vadi.

Ona snažno nagazi, ali Asavi se već bila otkotrljala i skočila je na noge. Melan je dizala
cev od kožastog krila demona vetra, i Inevera je znala šta je čeka.

Pošto nije imala kud bežati, ona se baci na zemlju baš u trenutku kada je nalet vetra udari

kao ruka Everamova i zalepi je na pod tako snažno da daske pod njom popucaše.

Dok je Inevera dizala noge da se ritne i uspravi, Asavi baci magijski kamen. Odskakutao
je po podu, ostavljajući za sobom trag od leda. Dovoljno moćan da potpuno zamrzne neprijatelja.

Inevera uvuče silu iz rubinskog prstena, načinjenog od zlata livenog oko kružne koščice
plamenog demona; toplota joj obli telo, odagna studen, i ona šutnu kamen prema Melan.

Žena je baš pripremala još jedan nalet vetra kada hladni kamen pođe prema njoj.
Očajnički ona okrenu cev od demonovog krila i opali. Uspela je da oduva kamen, ali je glupavo
naciljala udar vetra u pod, i povratni trzaj je obori s nogu.

Inevera priđe Asavi i zari joj oštre prste u rame. Nedovoljno hitra, Asavi nije sasvim
izblokirala potez, ali je uhvatila Ineverinu podlakticu taman koliko da zaštiti tačku preseka, i
udarac koji bi je osakatio pretvorila je u običan bol.

Pošto joj je Inevera bila blizu, Asavi je uhvati za rame i zadrža je u mestu dok joj je

zabijala koleno u bubreg, jednom, pa još jednom. Inevera je prigrlila udarce, a u zamenu za njih

dobila je priliku da slobodnom rukom potkači Asavino koleno i opet obori ženu. I druga ruka
sunu joj oko Asavine noge, s namerom da je uvrne i izbaci je iz ležišta.

Ovaj potez joj nije uspeo, ali je postigao željeni učinak. Melan nije mogla dopustiti da joj
dragana ostane osakaćena, ali nije mogla ni napasti magijom dok je Asavi između nje i mete;
umesto toga je prišla da se izbliza pridruži borbi.

Inevera je morala da pusti Asavinu nogu kako bi blokirala Melanin lučni šut i uzvratila joj
je udarcem u grudi koji bi normalnoj ženi slomio grudni oklop. Ipak, i Melan je zahvaljujući
magiji bila jača; povlačeći se, izdržala je udarac i snažno šutnula Ineveru u međunožje.

Kod drugih tačaka je ključno pogoditi precizno, a ne skrenuti za centimetar-dva u neku
stranu, ali centar ženske moći pretežno se nalazi između nogu, i tu metu je teško promašiti.

Nervni čvorovi urlikali su od bola; Ineveri u tren oka malaksaše noge. Spremna na ovo,
Asavi ih šutnu, izbi, i konačno je obori.

Umesto da dopusti da je povuku dole, Inevera se svom težinom baci u pad, grabeći i
Asavi za potiljak i povlačeći je za sobom, pa se obrnu tako da je žena došla odozgo taman na
vreme da dočeka Melanino koleno u leđa. Inevera nogom odbaci jednu ženu o drugu, pa se osovi
na noge i iz petnih žila potrča preko sobe ka svom štapiću od hora.

Ma koliko brzo ona trčala, Melan je gađala brže. Nalik na svetlucavi ugalj, grumen hore
sunu kroz vazduh i prizemlji se između nje i oružja, a udar raznese pod, načini zjapeći krater, i
zasu Ineveru kršom. Nije imala simbole za zaštitu od drveta, i ostala je krvava i puna iverja kao

jastuče za pribadače. Sred dima i prašine, izgubila je štapić iz vida.
Spolja se začu vika, kao da je čitava ova pometnja privukla nekoga, ali Asavi baci još

jedan kamen udara na vrata, i dovratak se uruši kako niko ne bi mogao priskočiti Ineveri u
pomoć.

Inevera opet upi u sebe magiju kako bi se izlečila, ali osećala je kako skladište moći u
draguljima presušuje. Ne srne ovom brzinom trošiti hore.

Očajnički ona zavuče ruku u torbicu s horama i prsti joj se sklopiše oko poznatog obličja
kockica. Nije morala ni da ih pogleda, samo ih je podigla iznad glave i prizvala svetlost.

Naj’dama’ting u kockice prvo urežu svetlosne simbole kako bi dalje radile pri

Everamovom sjaju. To može čak i svaka početnica. Njen postupak nasmejao je Melan i Asavi.
Ipak, Ineverine kockice bile su izrezbarene od kostiju demona uma, a moć im se

usmeravala kroz čist elektrum. Prizvana svetlost zablista poput samog sunca, i žene zakričaše i
okrenuše glave.

Pre nego što su došle sebi, Inevera je dohvatila Asavi za ruku i uvrtala je unazad dok nije

začula pucanje hrskavice; žena zavrišta.
Ovaj potez koštao ju je ogrebotine od Melaninih kandži preko lica. Krv joj poteče u oči,

no ona odbi sledeći napad i sama udari u tačku preseka, na šta se Melan zatetura unazad.
Morala je da zastane i podlakticom obriše krv iz očiju. Ona opet usisa magiju ne bi li se