Peter V. Brett - Demonski ciklus - 4. Presto od lobanja

škljocavih kljunova i oštrih kandži. Tresnuli su o zemlju tako snažno da je Rodžer gotovo čuo
lomljavu šupljih kostiju.

On i Amanva zapljeskaše, a Kendal i Sikva se pokloniše kako ih je naučio.
„Poljski demoni zapadno“, doviknu Koliv. Čopor je bio mali - samo pet zveri - ali pet
poljskih demona za nekoliko sekundi bi ih moglo rastrgnuti na komade.
Obe žene su se spokojno okrenule i posmatrale sve bližu opasnost. Sikva je već nastavila
s pesmom nevidljivosti, i sakrila petoro ljudi na brdu od demonskih čula sigurno kao vezene čini
na ogrtaču.
Kada se, pod uticajem Kendalinog neopozivog zova, čopor približio, ona se namrgodi i
dodade još jedan sloj melodiji; osula je na njih bol. Sikva dopuni to odgovarajućim sazvučjem;
krila je njihovo prisustvo i u isto vreme pojačavala moć Kendalinog napada.
Kad su demoni prišli blizu, Rodžer stisnu vrat violine, prisećajući se one noći kad su je
utrobnici napali zbog njegovog propusta.
Ipak, Kendal je otada mnogo puta bez njega izlazila u golu noć, i bilo je vreme da
prestane da je tetoši.
„Prelako“, doviknu on kad je Kendal nahuškala utrobnike u međusobnu tuču. „Pomoću
mog notnog zapisa svaki žongler od dva klata može naterati demone da se pobiju.“ Nije to bila

baš cela istina, ali Kendal je saglasje sa Sikvom još koristila nekako bojažljivo. Mora malo da se

potrudi.

Kendal mu se osmehnu „Je li? A kad bi se svaki borio sam sa sobom?“

Ona uvrnu muziku kao nož u rani, i poljski demoni okrenuše sopstvene zube i kandže na
sebe. Kendal ih je prvo naterala da iskopaju sebi oči, i sada su posrtali naokolo slepi, razgnevljeni
i u samrtnim mukama. Uskoro potom ih je oborila na leđa i naterala ih da jarosno kidaju sami
sebe kandžama sve dok nisu podlegli samom broju rana. Vreo, smrdljiv gnoj, blistav od magije,

kao sirup se skupljao u baru oko njih.
Posle nekoliko časaka samo se jedan demon još ritao. Bese to vođa čopora, stvorenje

debelog oklopa. Kendal popusti s melodijom, i stvor skoči na noge; rane su već počele da mu se
zatvaraju. Za nekoliko minuta će biti potpuno isceljen, a mlečnobele oči će progledati.

Kendal mu nije dala vremena. Ona pruži pipke muzike, čvrsto uhvati demona i povede ga
u slepi juriš u isturenu stenu na vrhu brda. Stvor se zatetura unazad, kričeći, ali, kao da ga vodi za
uzicu, Kendal upotrebi noge samog stvora da mu glavom opet tresne o kamen. Iznova i iznova,
sve dok se nije čulo samo vlažno šljapkanje, i, smrskane lobanje, stvorenje se sruši.

Uz njihovo pljeskanje, Rodžer prodorno zviznu. Čak i Koliv zalupa kopljem o štit. Ali
onda pokaza prstom. „Plameni demoni s juga. Šumski sa istoka.“

Rodžer pogleda i vide sve bliže utrobnike, još nekoliko trenutaka daleko. „Kendal, violinu

dole. Red je na Amanvu i Sikvu.“
Amanva dojedri i pridruži se Sikvi, a glas joj se izdiže, prirodno se stapajući sa Sikvinom

pesmom obnevidelosti, i utka u nju pesmu prizivanja.
S ponosnim osmehom Kendal priđe Rodžeru i privi se uz njega. Srce mu brže zakuca, i

lice mu se zažari. U poslednje vreme šegrtkinja ga je stalno uzbuđivala. Sad je za njega bila
potpuno nova osoba.

„Uskoro ćeš biti dobar muzičar koliko i ja“, reče Rodžer iskreno.
Kendal ga poljubi u obraz. „Bolji.“
„Iz tvojih usta u Tvorčeve uši“, reče Rodžer. „To bih najviše i voleo.“
Plameni demoni jurnuše uzbrdo, ali pre nego što su stigli do vrha, njegove supruge su ih
zavele. Rodžer je pokušao to da opiše nekim drugim rečima, ali nijedna nije bila tako pogodna.
Utrobnici su obigravali oko Amanve i Sikve, ispuštajući tihe, ritmične zvukove, nelagodno nalik

na predenje.
Čopor šumskih demona je prišao blizu, pa se raširio da opkoli vrh brda. Koliv se spusti u

čučanj, a Rodžer i Kendal dograbiše instrumente, spremni da ih, ako zatreba, dignu za tren oka.
Pod Amanvinim vodstvom, pevačice pređoše u niže oktave. Plameni demoni izviše leđa i

zašištaše, pa sunuše na stražu oko vrha brda. Dok su se šumski približavali, ovi su uporno siktali

na njih, a kad su se našli u dometu, bljuvali su na njih vatru.

Usledila je žestoka bitka, ali naposletku jednostrana. Šumski demoni pribojavali su se
plamenih, i ubijali su ih kad god ih ugledaju. Plameni demoni mogli su da ih povrede, čak s
vremena na vreme i ubiju, ali retko pre nego što jedan šumski smrska nekolicinu.

Onda je Sikva zapevala kontrapunkt Amanvinom zavođenju i proširila pesmu
obnevidelosti da pokrije i njihove nove saveznike. Šumići su se razjareno razmahali, ali gipki
plameni demoni poigravali su, izbegavajući nezgrapne udarce, i izbacivali velike kugle plamenog
daha. Kugle su praštale gde bi se prizemljile i gorele su silovitim plamenom od kojih su Rodžeru
u očima ostajali svetlaci. On razmrda desnu ruku; ostala je obogaljena kada mu je plameni demon
odgrizao kažiprst i srednji prst.

Uskoro su se i poslednji šumski demoni srušili i pretvorili se u lomače, koje su dogorele u
ugljenisane, pocrnele ostatke.

„Kao da su kročili u zrak sunca“, reče Kendal i zapljeska.
„Jašta“, kaza Rodžer glasno, „ali kao što ti rekoh, lako je naterati demone u tuču.“
Naravno, njegove supruge uradile su mnogo više od toga, ali kao i Kendal, bile su ovde da
pokušaju prevazići svoja ograničenja.
Amanva mu se osmehnu i Rodžer je znao da mu je poverenje na mestu. Dok se pela u više

oktave, ona dodirnu ogrlicu, a pesma koja je pre nekoliko minuta navodila plamene demone na
pobednički ples sada ih je, poput šibe, očajničkim trkom poterala na sever. Nešto malo dalje od
kilometar u tom pravcu nalazio se hladan ribnjak. Čula pojačanih zbog magijskog vida, Rodžer je
čuo pljuskanje kada su plameni demoni poskakali unutra i video je oblake pare - znak njihove
smrti.

Iznad glava im sevnu magija; Rodžer pogleda uvis i metar-dva dalje opazi demona vetra

kako se stropoštava na zemlju s Kolivovim kopljem zarivenim u grudi. Koplje je preživelo pad.

Utrobnik nije.
Osmatrač se duboko pokloni. „Everam vas je sve obdario svojim dodirom, istina. Ali ako

niste na oprezu, to vas neće spasti. Everam nema vremena za budale koje ne uvažavaju Najinu
moć.“

Rodžer je očekivao da se Amanva obrecne na njegov nadmeni ton. Umesto toga, ona se
malčice nakloni. Dublje nego što je, na njegove oči, ikad učinila pred ijednim običnim ratnikom.
„Mudro zboriš, osmatraču; čujemo tvoje reči.“

Koliv se opet pokloni. „Živim da bih služio, sveta kćeri.“

Liša je vrata držala zatvorena dok se borila s brdima papira na pisaćem stolu. Ispred,
Vonda nije puštala unutra posetioce, čak ni Žizel ili Darsi. Liša nije bila raspoložena nikoga da
vidi.

Na vratima se začu Vondino prepoznatljivo kucanje i Liša uzdahnu i zapita se ko li je to
Vondi toliko bitan da je uznemirava. „Uđi, dušo.“

Vonda promoli glavu unutra. „Izvini, majstorice...“
Ne dižući glavu s papira, Liša je, uz škripu pera, označila dokument, potpisala se i
pridodala nekoliko zabeleški. „Osim ako neko umire, Vonda, nemam vremena. Reci im da

zakažu.“

„Jašta, o tome se i radi“, reče Vonda. „Tražila si da te zovem u sumrak. Za večeras si
zakazala ispitivanje Iscrtane dece.“

„Nije valjda već sumrak...“ poče Liša, ali pogleda kroz prozor u sve tamnije nebo i shvati
da je istina. U kancelariji već beše toliko mračno pa je naprezala oči a da nije ni primetila.

Liša pogleda u tek načetu hrpu papira pored sebe i potisnu poriv da se rasplače. Kako se
bližila zimska kratkodnevica, sumrak je iz dana u dan padao sve ranije, zbog čega su obaveze
delovale sve nepremostivije. Noć ju je lomila kao stega. Noć bez meseca leti skoro ih je uništila.
Uvalci su umirali svakog minuta, a čitav okrug jedva je izdržao do pribežišta zore i prilike da se
opet utvrdi. Šta će se desiti ako se utrobnički prinčevi vrate kad je tama dvostruko duža, a dnevna
svetlost traje bednih nekoliko sati.

„A Stela se rvala s poganijom šumskog demona!“, govorila je Vonda dok se Lišina kočija
kretala prema kući. Ona i Vonda nekada su taj kilometar i po od kolibe do bolnice prelazile
peške, ali kad bi to sada radila, Liša nije imala mira. Previše čestitara, molilaca i samozvanih
savetnika.

„Tvorca mu, to je trebalo da vidiš“, nastavi Vonda. „Utrobničko žgebe se koprca i rita,
samo što se ne raskine napola, a Stela mu na leđima, mirna kao drvo, strpljivo čeka priliku za
novi zahvat. Kad je uspela, slomila mu kičmu.“

„A?“ Liša otrese glavom. „Šta je uradila?“
„Nisi čula ni reč što sam kazala u poslednjih deset minuta, jelda?“ zapita Vonda.
Liša zavrte glavom. „Izvini, dušo.“

Vonda zaškilji u nju. „Majstorice, kad si poslednji put odspavala?“
Liša slegnu ramenima. „Sinoć, nekoliko sati.“
„Tri“, kaza Vonda. „Brojala sam. Majstorice, to nije dosta. Znaš da nije. Naročito kad
si...“
„Kad sam šta?“, oštro zapita Liša. Bile su potpuno same. Liša je radi privatnosti na kočiju
bila postavila čini za prigušenje zvuka.
Vonda preblede. „Kad si... mislim...“

„Na sunce s tim, Vonda“, obrecnu se Liša.
„Kad si u drugom stanju“, kaza Vonda konačno.
Liša uzdahnu. „Ko ti je to rekao?“
Vonda pogleda u pod kočije. „Majstorica Žizel. Kazala je da naročito pripazim na tebe,
pošto si previše tvrdoglava da priznaš.“
Liša napući usne. „A to je kazala, je li?“
„Samo se brine za tebe i maleno“, reče Vonda. „Ja nisam znala šta ti je, ali vid’la sam
kol’ko ti je bilo zlo otkako smo otišli s juga. Demonov naslednik, jelda?“
„Vonda Drvosečo!“, obrecnu se Liša tako da devojka poskoči. „Nikad više da mi nisi tako
nazvala dete.“

„Nisam mislila...“

Liša skrsti ruke. „Jesi.“
Vonda je izgledala kao da će povratiti. „Majstorice, ja...“
„Ovog puta ću ti“, prekide je Liša kad je ona zastala, „progledati kroz prste. Ovog puta,
zarad moje ljubavi prema tebi. Ali nikad više. Kad budem želela da ti ili bilo ko drugi znate moja
posla, ja ću vam reći. U međuvremenu, ne guraj nos u moj život, hvala ti lepo.“
Vonda klimnu glavom; njena džinovska ženska prilika zgrči se kao telo mlade devojke,
što je iznutra i bila. „Jašta, majstorice.“
Dok su se vratile do kolibe, već se beše sasvim smrklo, ali dvorište je vrvelo od

šegrtkinja, travarki i Iscrtane dece koja su došla na smotru. U amfiteatru, gde je Vika držala čas
pravljenja ogrtača obnevidelosti, bilo je mesta samo za stajanje. Liša je želela da pre kraja zime
svaka travarka i šegrtkinja u Uvali ima po jedan.

Pored govorničkog podijuma Vika je sedela i crtala simbole na finom pergamentu u
ležištu sa sočivima. Ogledala i sočiva prebacivala su sliku na belo platno, i stotine žena
precrtavalo je znake u simbolističke knjige.

„Deca se još okupljaju“, reče Vonda, „a Roni i devojkama će trebati malo vremena da
nameste tegove i kantare. Što ne dremneš malko? Kucnuću ti kad nam zatrebaš.“

Liša je pogleda. „Ma koliko te ja grdila, sad te ništa neće sprečiti da oblećeš oko mene i
ugađaš mi, jelda?“

Vonda se bespomoćno osmehnu. „Izvini, majstorice. Nije ko da mogu prestati da znam
šta znam.“

Liša zažali što je bila gruba prema devojci. Vonda je možda tek šesnaestogodišnjakinja,

ali nosi odgovornosti odrasle osobe tako odmereno da bi se retko ko, ma kojih godina bio, mogao

s njom u tome meriti. Dok je Vonda čuva, Liša se nije plašila ničeg.
„Izvini što se brecam na tebe, Vonda“, reče. „Naprosto si pažljiva prema meni i volim te

zbog toga. Samo nastavi, čak i kad sam ja...“
„Tvrdoglava ko kameni demon?“, dopuni je Vonda.

Liša se nasmeja i protiv volje. „Idem pravo u krevet, mama.“

Kad je Vonda pošla u susret deci, put do kolibe bio je prohodan. Gledali su devojku

zadivljeno i klanjali joj se s pesnicama na srcu kao što se klanjaju učenici šaraska. Mnogi su bili
stariji od nje, ali svejedno su je smatrali vođom.

Liša ubrza hod; svakim korakom bližila se nekolikim ugrabljenim trenucima mira.

Skuvaće čaj da se uspava, i imaće spreman još jedan, suprotnog dejstva, kad je Vonda probudi.
Usuđuje li se da se ponada kako će dobiti četiri sata bez prekida?

„Liša“, začu se jedan glas iza nje, „dobro te uhvatih.“
Liša se okrenu i namesti na lice osmeh, ni po čemu različit od pravog. Bila je to Žizel,
poslednja osoba na Tezi koju je trenutno želela da vidi. Draža bi joj bila i Ilonina poseta.

„Zašto nisi kod Vike na času?“, upita Liša.
„Nekad je Vika bila moja učenica, ne obrnuto“, odmahnu Žizel rukom. „Nek devojke uče
simbolizam. Ja sam prestara da opet privezujem šegrtsku kecelju.“

„Dosta više s tim“, obrecnu se Liša.

Žizel se trže. „A?“

„Zar nisi čula moj govor?“, pritiskala ju je Liša. „Ili si mislila da ga možeš prenebregavati
jer sam ti i ja nekad bila šegrtkinja?“ Žizelino lice poprimi ljutit izraz. „Imaš muda da kažeš tako

nešto, mala, posle svega što sam učinila za tebe? Spadam ovde s nogu otkako sam došla u Uvalu,
a mogla sam pre mesec dana da se vratim u Anžije.“

„Jeste“, reče Liša, „do te mere da sve žene u tebe gledaju kao u vođu dok ja nisam tu. I
zato treba da daješ bolji primer, za opšte dobro. Ako se ti ne obazireš na moje reči i preskačeš
časove simbolizma, šta će sprečiti svaku travarku stariju od pedeset da uradi to isto?“

„Ne mora svako da nauči simbolizam, Liša“, skresa joj Žizel. „Tražiš previše od ovih
žena, i prebrzo. Tovariš ih knjigama i pravilima, a nisi proverila umeju li da čitaju i pišu.“

„Ne“, reče Liša. „Nego ti tražiš premalo. Maltene sam poginula na putu iz Anžijea zato
što nisam umela da nacrtam ni zaštitni krug. Neću da se to ikad više desi ijednoj travarki ako
mogu išta da preduzmem. Život svake žene vredan je nekoliko sati učenja.“

„Zar nećemo svi uskoro imati Iscrtanu decu da nas štite?“, upita Žizel. „Tračevi tvrde da ti
je to pakleni plan. „Po telohranitelj iscrtan simbolima za svaku travarku.“

Liša požele da počupa sebi kosu. „Noći mu, to je samo pogani čas! Prekini da podrivaš
moj autoritet i idi na njega!“

Žizel se podboči. „Podrivam? Kako te, Utrobe ti, ja podrivam?“
„Buniš se protiv zahteva koji će spasti živote!“, reče Liša. „Prenebregavaš moja pravila.
Ponašaš se kao da sam ti još šegrtkinja. Noći mu, čak me zoveš ’mala’ pred drugim travarkama.“
Žizel je izgledala iznenađeno. „Ti znaš da ja ništa od toga ne radim namerno...“
„Znam“, reče Liša. „Ali ostale ne znaju. Moraš da prestaneš.“
Žizel načini podrugljiv kniks; u glasu joj se jasno čulo da je povređena. „Je l’ ti se iza
sisića krije još nešto što želiš da podeliš sa mnom, majstorice?“
Liša se pitala hoće li im se posle ovoga odnos ikad vratiti na staro, ali je naučila da ništa
dobro ne izađe kad bežiš od problema. „Rekla si Vondi da sam trudna.“
Žizel je oklevala samo časak, ali joj aurom sevnu očajnička potraga za kakvom laži, tako
jasno da bi je Liša videla i žmureći. „Mislila sam da sigurno već zna...“
„Ne jedi demonska govna“, siknu Liša. „Nisi ti tamo neka glupa tračara da ti se omakne
pa da prepričaš skandal. Rekla si joj jer si htela da me tetoši.“
„Jeste, pa šta i ako jesam?“ Žizel se podboči. Liša je možda sada odrasla, ali žena se i
dalje nadnosila nad nju. „Poveravaš toj maloj svoj život na čuvanje, ali ne i bebin? Sve si nas
upregla, Liša, ali sebe ponajviše. Odrasla si žena, da, i možeš sama da donosiš odluke, ali donosiš
odluke za dvoje, i ni ja ni Vonda ti nećemo dopustiti da to zaboraviš. Budeš li se dalje bunila, reći
ću i Darsi.“
Liši se zažari lice. Volela je Darsi kao sestru, ali ta žena se drži Kanona kao pijan plota.
Čak neće ni ženama da kuva pomov čaj. Ovo... Liša nije smatrala da bije Darsi ili mnoge druge
travarke podržale ako bi znale da nosi ma kakvo vanbračno dete, a kamoli dete Amana Džardira.
I s tom pomišlju Žizel poče da bledi, a Lišin vid preplavi crnilo. Osetila je da pada, i trzaj
kad ju je Žizel uhvatila, ali sve je bilo nekako daleko.

„Majstorice Liša!“, pozva Vonda, ali bila je kilometrima udaljena.

Liša se probudila u sopstvenom krevetu. Ona se uspravi u sedeći položaj i zbunjeno se
osvrnu po mračnoj sobi. Imala je utisak da joj kapke pritiskaju tegovi.

„Vonda?“, pozva.
„Majstorice Žizel!“ Vonda pritrča postelji. „Majstorice, sve si nas prepala.“
Žizel priđe sa svećom u ruci i izgura Vondu. Odlučno ali nežno ona zadiže Lišine teške
kapke i prinese plamen svece da proveri ženice.
„Sve je dobro da bolje ne može biti, Liša“, reče Žizel i pomilova je po obrazu. „Samo ti
spavaj. Ne dešava se ništa što ne može sačekati jutro.“
Liša je strugala suvim jezikom po unutrašnjosti usta. „Dala si mi travu nabijaču i vrbenu.“
Žizel klimnu glavom. „Spavaj. Po travarkinom naređenju.“
Liša se osmehnu, pa ugnezdi glavu nazad na jastuk i prepusti se blaženom snu.

Kad se sutradan ujutru probudila, Liša se osećala snažnije nego već mesecima. Misli su
joj još bile zamagljene od napitaka za spavanje, ali to će dobar, jak čaj srediti.

Kad se, čvrsto umotana u šal, izgegala iz sobe, Žizel ju je čekala. Mentorka se muvala po
Lišinoj kuhinji kao da je kod kuće. Ona tutnu Liši u ruku šolju čaja koji se pušio - tamnog, crnog,
s kašikom meda, kakav su zajedno pile bezbroj jutara. „Kupka je topla. Idi u klozet i sedi za sto.
Spremiću doručak za tren oka.“

Liša klimnu glavom, ali je oklevala. „Veoma mi je žao što sam ti rekla sve ono.“
Žizel odmahnu rukom. „Nemoj žaliti. Uglavnom si bila u pravu. Mogla si biti učtivija, ali

naravno da će trudnica biti razdražljiva ako se nije pošteno naspavala mesec dana. Sad idi i operi
se.“ Dok se Liša okupala i popila čaj, misli su joj se razbistrile. Odabrala je omiljenu haljinu i
sela da doručkuje. Kao što je i obećala, Žizel ju je čekala s vrućim tanjirom jaja i povrća.

„Pregledala sam te dok si bila onesvešćena“, reče Žizel. „Detetu srce bije kao drvosečina
sekira. Jako je.“ Ona uperi viljušku u Lišu. „Ali već počinje da ti se vidi stomak. Tamos možda
ne primećuje, glave zagnjurene u tvoje sisiće, ali ostatak varoši će mu sa zadovoljstvom ukazati
na to ako već i nisu. Ako si nameravala da mu saopštiš pre nego što mu kaže neko drugi, treba to
da uradiš sad.“

Liša nije skidala pogleda s hrane. Kao i većina Uvalaca, Žizel je uzela zdravo za gotovo
da je dete Tamosovo. „Razgovaraću s njim. Danas ionako imam posla u krunskom vrtu.“

Žizel se zasmeja. „Tako to zoveš, a? Nije ti loš naziv. Pazi da se lepo pozabaviš vrtom pre

nego što mu kažeš za letinu.“

Liša i Vonda kočijom su se odvezle do samog ulaza u krunski vrt. Neki grofovi ljudi
krenuše ka njima, ali im Vonda prepreči put dok je Liša nestajala među granama. Kad je Vonda
na kapiji, niko osim nje neće ući u baštu.

Drhtavog srca im je zamakla s vidika. Uvek joj je bilo uzbudljivo da krišom ulazi kod
Tamosa u utvrdu. Strah da će je uhvatiti i radost zbog predstojećeg seksa bili su opojni kao boca
kuzija. Ipak, danas je bilo drugačije. Spavaće s njim još jednom, kao što je Žizel i predložila, ali
zbog sebe koliko i zbog njega.

Liša je nekad otpisivala Tamosa kao razmaženog kicoša, koji valja za malo šta izuzev za

nasilje, i lako je njime manipulisati. Ipak, Tamos joj je uporno dokazivao da nije u pravu. Nije
bio maštovit, rešavao je sve vojnički, po propisu, ali bio je poznat po pravičnosti, i ljudi su znali
šta od njega da očekuju. Nikad nije oklevao kad je trebalo upotrebiti krunske povlastice, ali nije
ni oklevao da zaštiti i najnebitnijeg podanika kada dođu utrobnici.

Bilo je vrlo moguće da će se poseta završiti veridbom; Liša iznenađeno shvati koliko je
želi. Dete se neće roditi još pola godine. Ko zna šta im tvorac sprema do tada.

Za nekoliko časaka Liša je prošla kroz lavirint od živica i kroz skrivena vrata se uvukla u
grofovsku palatu. Tarisa ju je čekala, i sprovela ju je preko čekaonice s još jednim skrivenim
vratima, pa pravac u Tamosovu spavaću odaju.

Grof je već bio tu, pa je uze u naručje i temeljito je poljubi. „Jesi li dobro, ljubavi moja?
Čujem da si se onesvestila...“

Liša ga opet poljubi. „Nije mi ništa.“ Ruka joj odluta naniže i cimnu ga za opasač.
„Možemo da ugrabimo bar sat vremena pre nego što Arter skupi hrabrosti da pokuca. Možeš da

me povališ dvaput, ako si dovoljno muško.“

Liša je znala da je grof dorastao ovom zadatku. Tamos se borio s demonima gotovo svake
noći, a ona mu je u oklop i koplje ugradila hore. Bio je viši nego kad ga je upoznala, a požuda,
čak i tada pozamašna, beše mu se udvostručila. Od prve zajedničke noći nije bilo ni znaka od
treme koja bi mu uskratila krutost. Već je osećala zatezanje u njegovim čakširama.

Na njeno iznenađenje, Tamos se izmače, držeći je za laktove dok joj je izmicao svoju
muškost van domašaja. „Ništa? Pala si onesvešćena pred svim travarkama u Uvali i to nije
ništa?“

Tamos je čekao odgovor; tišina je teško ležala između njih. On je stisnu za ramena, pa joj
nežno stavi prst pod bradu i diže joj pogled prema svom. „Ako imaš nešto da mi kažeš, Liša

Papirdžijo, sad je trenutak.“

Zna. Liša se pitala je li mu Tarisa rekla, ali zapravo nije ni bilo bitno. „Trudna sam.“
„Znao sam!“, zagrme Tamos i zgrabi je. Načas je pomislila da je napada, ali njegov

zagrljaj, od kog joj zakrckaše kosti, potrajao je samo časak pre nego što ju je odigao od tla i
zavrteo je, radosno podvriskujući.

„Tamose!“, viknu Liša, i grof razrogači oči.
Istog časa je spusti i zabrinuto joj se zagleda u stomak. „Naravno. Dete. Valjda nisam...“
„U redu je“, reče Liša i preplavi je olakšanje. „Samo sam se iznenadila što se toliko
raduješ.“

Tamos se nasmeja. „Naravno da se radujem! Sad ćeš morati da mi postaneš grofica. Svi
će navaljivati, a ja ništa drugo i ne želim.“

„Jesi li siguran?“, zapita Liša.

Tamos poletno zaklima glavom. „Liša, ja ovo ne mogu bez tebe, a ni ti bez mene. Iscrtani

Čovek možda više nije tu, ali ti i ja zajedno možemo da odagnamo utrobnike i ponovo izgradimo
Uvalu, pretvorimo je u velegrad, kao iz davnina.“

Na njegove reči podišli su je prijatni žmarci - Liša to nije mogla poreći. Srce joj je zastalo
u grlu kada Tamos kleknu na jedno koleno i uhvati je za ruke. „Liša Papirdžijo, zaručujem ti
se...“

Tvorca mu, on ovo stvarno radi. Nema pojma da nije njegovo.

Ona se ukoči. Upravo ovo je i želela. U najgorem slučaju, ima šest meseci za kovanje
planova. Širom Uvale ima siročadi. Možda može da nađe bebu dovoljno nalik na Tamosa i
zameni ih, a Amanovo dete tajno da pošalje negde na sigurno.

Ili možda brine bez razloga. Sećala se Stefninih reči posle saveta.
Čudno ti je to. Ljudi u deci vide šta žele da vide.
Tamos je bio tamnoputiji od Liše i dobro je crneo na suncu. Njena bleda koža bi izgorela,

ali nikako nije mogla da potamni. Dete će u tome dovoljno ličiti na njega da se izbegne
podrobnije zagledanje, naročito ako Liša brzo narađa još dece - Tamosovih istinskih naslednika.

Biću dobra supruga, obeća ona u sebi. Dobra grofica. Nećeš zažaliti što si me uzeo za
nevestu, čak i ako jednog dana saznaš istinu.

Suze su joj se u krupnim kapima kotrljale niz nos. Nije ni primetila da plače.

Tvorca mu, mislim da sam se zaljubila.

Ona otvori usta; najveća želja bila joj je da se zaruči sa ovim čovekom i ostvari mu snove.
Ipak, reči joj zastadoše u grlu. Gledao ju je tako iskreno, s tolikom ljubavlju; nije mogla
podneti pomisao da ga izda.

Ona izvuče ruke iz njegovih i ustuknu za korak. „Tamose, ja...“
„Šta je bilo, ljubavi? Zašto ne...“ A onda je, iznenada, sabrao dva i dva. Čak i bez
magijskog vida opazila mu je promenu u očima kada je ustao.
„Noći mu, glasine su tačne“, reče Tamos. „Prošle nedelje sam naredio da se trojica išibaju
što su to prepričavali, a samo su govorili istinu. Demon iz pustinje. Čovek koji je osvojio Rajzon,
pobio na hiljade i celu Tezu napunio staležom skitnica i izbeglica koji će trajati pokolenjima. A ti
pustila da te poganija povali.“

„A ti si povalio svaku devojku u Anžijeu, ako je verovati tračarama“, obrecnu se Liša.
„Nisam bila zaručena s tobom kad sam spavala s njim, Tamose. Ja i ti smo se jedva i poznavali.
Nisam ni znala da dolaziš u Uvalu.“

„Te devojke nisu ubile na hiljade ljudi“, reče Tamos, čak se i ne trudeći da to porekne.
„Da jesu“, reče Liša, „a da ti možeš da ih usporiš i saznaš im planove tako što ćeš spavati
s njima, bi li oklevao?“

„Znači, kurvala si se?“, kaza Tamos.
Liša ga ošamari. Tamos načas preneraženo razrogači oči, pa čvrsto zažmuri. Strašno se
iskezi i steže ručerde u pesnice.

Liša se prikradala torbici gde je držala prašak za oslepljivanje kad on viknu i besno se
odmače od nje, pa poče da korača po sobi kao noćovuk u kavezu. Opet uzviknu, i pesnicom
tresnu uzglavlje ogromne postelje od zlatodrveta.

„Aaaaa!“, viknu, stiskajući šaku.
Liša mu pritrča i uhvati ga za ruke. „Da vidim.“
„Zar ti nije dosta i ovo što si već uradila?!“, viknu Tamos, lica izobličenog od bola,
crvenog i izbrazdanog suzama.
Liša ga je posmatrala mirno. „Molim te. Možda si nešto slomio. Samo časak mirno sedi i
pusti me da pogledam.“

Tamos klonulo dopusti da ga povede do kreveta, gde sedoše, i Liša skloni drugu ruku
kojom se zaklanjao i pregleda povređenu. Crvenela se i koža je na zglobovima prstiju bila
izgrebana, ali nije bilo strašno.

„Ništa nisi slomio“, reče ona. Iz džepa kecelje izvuče sredstvo za zgrušavanje krvi i zavoj,
pa očisti i previ ranu. „Samo je stavi u činiju leda...“

„Ima li nade da je moje?“ Tamos ju je preklinjao pogledom.
Liša duboko udahnu i zavrte glavom. Gotovo je osećala srce kako joj se uvrće i kida u
grudima. Još je imala izgleda kod Tamosa, ali upravo ih je uništila.

„Volim te“, šapnu ona. „Kunem ti se. Kad bih mogla da se vratim i promenim ovo sve,
bih. Znam da sam te zavlačila. Isprva da bih zaštitila dete, ali samo isprva.“

„A posle?“, zapita Tamos.
„Posle zato što sam želela da ti budem grofica“, reče Liša. „Želim to više nego išta.“
Tamos istrže ruku, ustade i opet poče da se šetka. „Ako si iskrena - dokaži. Skuvaj sebi
čaj sakupljačke korova i otarasi se deteta. Počni iz početka i budi moja.“
Liša trepnu. Nije se iznenadila kad joj je majka to predložila, a Inevera i Arejn bi bez
ikakve sumnje želele isto. Žene umeju da budu bezosećajne kad je tako nešto u pitanju, ako
moraju. Ali nikad ne bi pomislila da bi Tamos ubio nevino dete.
„Ne“, reče ona. „Jednom sam popila taj čaj - čak i ne znajući raste li život u meni ili ne - i
nikad se u životu nisam toliko kajala. Čak ni kad sam spavala sa Amanom. Nikad više.“
„Aaaaa!“, povika Tamos, dohvati vazu i baci je preko sobe. Liša se ukoči. U noći je
Tamos morao namerno u sebi da izaziva bes. Zašto bi sada bilo drugačije? Ustade i ona, i poče
neprimetno da uzmiče ka tajnim vratima do bašte.
I do Vonde.
Ipak, na njeno iznenađenje Tamos uzdahnu i gnev ga napusti, a ramena mu klonuše. Kad
se okrenuo ka njoj, na licu mu se video poraz. „Shvataš li ti da cela Uvalska grofovija i moja

majka misle da je dete moje?“
Jecajući, Liša zaklima glavom. Noge joj se pretvoriše u pihtije, i ona se otetura nazad do

kreveta; pokrila je lice u uzaludnom pokušaju da prikrije plač. Sedela je tu nekoliko dugih časaka,
očajna i grčeći se, ali onda se na krevet spusti još nešto, i Tamos je obgrli jednom rukom.

Liša se nagnu ka njemu, pitajući se je li to poslednji put. Grčevito mu se držala za košulju,
čvrsto je stiskajući, duboko udišući da mu zapamti miris.

„Izvini što sam te umešala u ovo“, reče. „Nisam očekivala da ćeš početi da mi se udvaraš
ili da ću se ja zaljubiti u tebe. Samo sam probala da zaštitim bebu.“

„Od koga?“ zapita Tamos. „Niko u Uvali ne bi naudio detetu.“
„Krazijci bi je isekli iz mene da su znali“, reče Liša. „Ili, još gore, sačekali da se rodi, a
onda mi je oduzeli i odgajili je da veruje kako je naslednik celih zelenpredela.“

Ona pogleda u Tamosa. „A i tvoja majka bi mogla da je uzme kao taoca. Nemoj poricati

to.“

Tamos obori oči i klimnu glavom. „Verovatno bi smatrala da je to najbolje.“
„A ti, Tamose?“, upita Liša. Prerano je počela da ga pritiska, ali morala je da zna. „Pre
časak nisi mogao više da živiš bez mene. Zar želiš da budem zarobljenica na dvoru tvoje majke?“

Tamos klonu. „A šta da radim? Rajnbek još nema sina. Moja majka misli da u materici

nosiš sledećeg naslednika bršljanskog prestola. Kako da joj kažem da je umesto toga posredi

naslednik demona iz pustinje?“

„Ne znam“, kaza Liša. „Nema potrebe da se sad odlučuje. Nisam zvanično objavila svoje
stanje. Hajde samo da se ponašamo normalno, smislićemo već šta da radimo.“ Ona stisnu Tamosa
za ruku, a kad se on ne izmače, nagnu se ka njemu da ga poslednji put poljubi.

Tamos skoči na noge kao da ga je ubola pčela. „Nemoj. Ne sad. Možda nikad više.“
On ustuknu jedan korak i mahnu ka skrivenim vratima. „Najbolje idi.“ jecajući, Liša se
išunjala napolje i otrčala iz palate što je brže mogla, pazeći da se ne saplete.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE
ZLATOTONAC

333. P.P.
Zima

Anžijska telalska kočija bila je krajnje upadljiva u Uvali; Rodžer bi je prepoznao ma gde.
On i Arik vozili su se njome bezbroj puta u doba kada je majstor još bio u Rajnbekovoj milosti.

Samo, sada je pripadala Džejsinu Zlatotoncu.
Kada se, u pratnji desetak Drvenih vojnika na vitkim anžijskim borbenim konjima, kočija
zaustavila, Rodžeru gudalo skliznu sa struna. Vođeni njegovim primerom, i ostali žongleri i šegrti
na muzičkoj pozornici prestadoše da sviraju i osvrnuše se u pravcu njegovog pogleda.
Kendal ga pogleda u oči. „Je l’ sve u redu? Pobeleo si kao oblak.“
Rodžer jedva da ju je i čuo. Po glavi mu je vitlala mešavina panike i straha dok se
prisećao vriske i smeha jedne davne krvave noći. Opčinjeno je posmatrao slugu kako spušta
stepenike i prilazi da otvori vrata kočije.
Hari Kotrljalo mu stavi ruku na rame. „Idi, maleni. Odmah, dok te nisu videli. Ja ću
preneti da ti je žao što nisi mogao prisustvovati.“
Reći starog žonglera i blago podgurkivanje trgoše Rodžera iz ošamućenosti. Hari se lati
violine, te povede orkestar i tako skrenu na sebe pažnju muzičara dok se Rodžer odšunja.
Rodžer je izašao s pozornice zdesna, i onog trena kad se izgubio s vidika, ubrzao je;
preskačući po tri stepenika odjednom, izašao je na vrata i hitro kao zec šmugnuo za stražnji deo
muzičke pozornice. U senci koncertne školjke pribio je leđa uza zid i gledao Zlatotonca kako
izlazi iz kočije.
Na prizor čoveka koji je mučki ubio majstora Džejkoba i noću ostavio Rodžera da umre
na ulicama Anžijea, Rodžera obuzeše osećanja, nimalo blaža zato što je otada prošlo godinu
dana. U bezbednosti senki, usna mu se zasuka; ruka ga je svrbela, čeznula je da sune i potegne
nož remenjem pričvršćen za podlakticu. Samo jednom valjano da baci...
A šta onda?, zapita on sebe. Obesiće te što si ubio vojvodskog telala?
No Rodžerovi mišići odbijali su da se opuste. Iako je samo stajao mirno, teško je disao, a
telo mu se punilo kiseonikom, spremno da se baci u borbu ili se da u bekstvo.
Džejsin pozva Harija, i stari žongler pođe niz stepenice na prednjem delu bine da se
pozdravi s njime. Muškarci se zagrliše, tapšući jedan drugog po leđima; sami od sebe, noževi
kliznuše Rodžeru u ruke.
Nije bilo ni traga Džejsinovim šegrtima, Ejbramu i Seli. Ejbramu, koji je slomio Rodžeru
violinu i držao ga prikovanog za zemlju. Seli, koja je, smejući se, na smrt izbatinala majstora
Džejkoba.
No šegrti su bili samo oruđe. Džejsin je izdao naređenje. Džejsin mora najviše da plati za
ovaj zločin.
„Rodžeru, šta to radiš, koje mu Utrobe?“ Na Kendalin grub šapat za leđima on poskoči.
Kako je uspela da mu se prišunja?
„Gledaj svoj instrument, Kendal“, kaza Rodžer. „Ne tiče te se.“
„Utrobu moju me se ne tiče“, kaza Kendal. „Ja sam ti buduća žena.“
Rodžer je pogleda i na nešto u njenim očima on oštro usisa dah. „Zasad“, kaza on tiho,
„treba da znaš samo ovo: bude li se neki demon spremao da pojede Džejsina Zlatotonca, a ja

mogao da ga spasem prosto odsviravši pesmicu - pre ću razbiti violinu na hiljadu parčića.“

„Ko je Džejsin Zlatotonac?“, zapita Amanva oštro onog trena kad je Rodžer kročio u
njihove odaje. Bila je u šarenoj svili, a nepokriveno lice bilo joj je divno čak i u besu.

Očekivao je ovo, ali svejedno je došlo prebrzo. U poslednjih nekoliko nedelja Kendal i
njegove žene postale su sasvim nerazdvojne.

„Džejsin Zlatotonac se tiče mene i samo mene, majku mu njegovu; nikog drugog“, skresa
on.

„Ne jedi demonska govna.“ Amanva pljunu na pod; Rodžera je iznenadila tolika žestina.

„Mi smo ti džive. Tvoji neprijatelji su i naši neprijatelji.“

Rodžer skrsti ruke. „Ako te toliko zanima, što ne pitaš kockice?“
Amanva se osmehnu stisnutim usnama. „Eh, mužu. Znaš da već jesam. Imaš priliku da mi
kažeš svojim rečima.“
Rodžer je pogleda, ne odajući ništa; razmišljao je. Bez ikakve sumnje je zaista bacila
kockice i postavila pitanje, ali šta su joj alagai hore rekle - to je već nešto sasvim drugo. Možda
zna celu priču - više i od njega samog - ili samo nekoliko nejasnih nagoveštaja pomoću kojih će
mu iznuditi obaveštenja.

„Ako si bacala kockice, znaš sve što Everam želi da znaš“, uzvrati on, svestan da je

zagazio na opasno tlo.
Na njegovo iznenađenje, Amanvin osmeh malo se opusti. „Mužu, učiš.“
Rodžer se kratko nakloni. „Imam sjajne učiteljice.“
„Mužu, moraš naučiti da veruješ svojim dživama“, reče Amanva, pa mu spusti ruku na

nadlakticu i priđe mu blizu. Pokret je, kao i njen gnev, bio proračunat - Rodžer je to znao, ali nije
mogao poreći da deluje.

„Ja samo...“ Rodžer proguta knedlu u grlu. „Nisam spreman da pričam o tome.“
„Hore kažu da među vama leži zla krv“, reče Amanva. „Krv koja se može sprati samo
krvlju.“
„Ne razumeš...“, poče Rodžer.
Amanva ga prekide osmehom. „Ja sam ćerka Amana Džardira! Misliš da ne razumem
krvnu zavadu? Ti ne razumeš, mužu. Moraš da ubiješ tog čoveka. Sada, pre nego što mu se opet
pruži prilika da nasrne na tebe i tvoje bližnje.“
„Ne bi se usudio“, reče Rodžer. „Ne ovde. Ne sad.“
„Mužu, krvne zavade nekad potraju i pokolenjima“, reče Amanva. „Ne ubiješ li ga,
možda će se njegovi unuci osvetiti tvojima.“
„A ako ga ubijem, to će prestati?“, zapita Rodžer. „Ili će samo odmah i njegovu decu
pretvoriti u moje neprijatelje?“
„Ako ih ima, možda bi najbolje bilo pobiti i njih“, reče Amanva.
„Tvorca mu, jesi li ti ozbiljna?“ Rodžer je bio zaprepašćen.
„Poslaću Koliva“, kaza Amanva. „On je kerevaški osmatrač i pripada Izbaviteljevim
kopljima. Niko ga neće videti; svedocima će se činiti da ti je neprijatelj prosto pao s konja ili se
zadavio graškom.“
„Ne!“, viknu Rodžer. „Bez osmatrača. Bez dama’tinških otrova. Bez mešanja - ma koga
od vas. Džejsin Zlatotonac je moj, i ja ću mu se osvetiti, a ako nisi u stanju to da poštuješ, onda je
ovaj brak završen.“
Usledio je muk. Muk tako dubok da je Rodžer čuo lupanje sopstvenog srca u grudima.
Deo njega želeo je da povuče ove reči tek da bi prekinuo tišinu, ali nije mogao.
Bile su istina.

Amanva je dugo zurila u njega, ali on je na njenu masku uzvratio sopstvenom i izazivao
ju je da žmirne.

Naposletku jeste, pa je odvratila pogled i duboko se poklonila. Reči su joj se cedile od
otrova. „Kako god želiš, mužu. Njegova krv pripada tebi i samo tebi.“

Ona pogleda naviše, u njega. „Ali ovo znaj. Što duže budeš ovog čoveka ostavljao u
životu, to će se više njegova dela voditi protiv tebe kada se samotnim drumom zaputiš ka sudu.“

Rodžer frknu. „Izložiću se toj opasnosti.“
Amanva kratko, ljutito izduva vazduh kroz nozdrve, pa se okrenu na peti, odjedri u
sopstvene odaje i zatvori vrata.
Rodžer je želeo da potrči za njom. Da joj kaže kako je voli i nikad ne želi da im se brak
završi, ali snaga ga je napustila i stvarnost ga je pritiskala sa svih strana.
Džejsin Zlatotonac je u Uvali, a Rodžer ga ne može zauvek izbegavati.

Sutradan ujutru je stigla pozivnica za naročit popodnevni sastanak grofovog užeg kruga
savetnika kako bi zvanično pozdravili vojvodinog telala.

Rodžer je zgužvao papir u šaci, ali pazio je da ga ne ostavi negde gde bi ga neko mogao
naći. Amanva je još bila u privatnim odajama, a oko vrata je zračila studen.

„Moram do barona“, reče Rodžer Sikvi. Istog časa ona poče da iznosi doličnu odeću.
Amanva je umešala prste čak i u Rodžerovu garderobu. Zaprepastila se kad je videla da je
odeća koju Rodžer doneo u Everamov Dar - jedina koju poseduje. Manje od sat kanije, Šamavini
krojači su ga već skidali i premeravali.
Dobro je što grade konak. Kolikom se brzinom pune Rodžerovi ormari, moraće čitavo
krilo kuće da odvoje za njegovu garderobu.
Nije se on žalio. Rodžer je sada imao žonglersko odelo za svaku priliku, od finih tkanina,
u manje ili više jarkim bojama zavisno od vrste događaja. Noći mu, moglo bi da prođe mesec
dana a da on ne obuče dvaput isto. Ovo ga je podsećalo na one prve dane sa Arikom, kad je ovaj
bio vojvodin telal i kad su živeli u palati. Čak i sada, pošto su laži iz tog doba isplivale na videlo,
i dalje su to bili najsrećniji dani koje je pamtio.
Rodžer je isprva pokušavao sam da bira odeću, ali supruge su to brzo zabranile. I zaista,
imale su više smisla od njega za to.
Sikva mu je za nezvaničan sastanak s grofom odabrala sako i čakšire sa složenim šarama
tamnijih boja, nalik na kakav fin krazijski čilim. Komotna košulja bila je od besprekorno bele
svile. Imao je osećaj da se obukao u oblak.
Pod lepršavom tkaninom, Rodžeru je medaljon teško ležao na grudima. Anžijski krunski
orden za hrabrost na debelom, pletenom lancu bio je od punog zlata, izliven reljefno, u obliku
ukrštenih kopalja iza štita ukrašenog grbom vojvode Rajnbeka: lisnate krune nad prestolom
obraslim u bršljan. Pod štitom, na tračici je pisalo:
Arik Milozvučni

Ipak, Rodžer ga je nosio naopako, a na glatkoj poleđini ordena bila su ugravirana još četiri
imena:

Keli
Džesam
Džeral
Džejkob

Imena ljudi koji su umrli štiteći Rodžera. Pet imena. Pet života, prekraćenih zarad

njegovog. Koliko takvih života vredi njegovo bedno postojanje?

Pretvarao se da petlja oko uzica da bi imao izgovor da dodirne orden. Na tren on prstima
okrznu hladni metal; kroz njega prostruja talas utehe i rastera strah i brigu koji ga behu ščepali.
Ma šta mu mozak govorio, u srcu je znao da mu se ništa loše ne može desiti dok ga dodiruje.

Bilo je to suludo sujeverje, ali Rodžer je bio luda po struci, i to je bilo u redu.
Sikva mu skloni ruke, kao majka koja oblači detence, i sama mu zaveza uzice. Strah i
briga opet ga ophrvaše, i on nagonski posegnu rukom. Sikva ga oštro pljesnu po nadlanici. Na

tren ga je pekla, a onda pade, utrnula, dok mu je ona oštrim pokretima ispravljala košulju.
Rodžer iznenađeno odskoči. „Sikva!“
Sikva razrogači oči, pa glatko pade na kolena, sa šakama na zemlji. „Izvini što sam te

udarila, vrli mužu. Ako želiš da me izbičuješ, imaš pravo...“
Rodžer je bio zgranut. „Ne, ja...“
Sikva klimnu glavom. „Naravno. Obavestiću dama’ting da me ona kazni...“
„Niko nikoga neće bičevati!“, obrecnu se Rodžer. „Šta je svima vama? Pusti to i nađi mi

drugu košulju. S dugmetima.“
Onog trena kad je okrenula leđa, Rodžerova ruka sunu do ordena i stegnu ga kao da mu

sam život zavisi od njega.

Amajlija je spadala u retke tajne koje je još krio od supruga. Znale su imena - njegovi
majka i otac, porodični prijatelj glasnik, i dva žonglera čiji je šegrt bio. Časni mrtvaci.

Ali priče koje su uz to išle, pripovesti o mučkom ubistvu, izdaji i gluposti - te priče je
držao u tajnosti.

Sikva je donela novu košulju - neko slojevito čudo s teškom čipkanom kravatom. Bila je
kitnjastija nego što je prilika zahtevala, ali savršena da mu zakloni grudi kako bi lako mogao da
miluje medaljon a da ne privuče pažnju.

Je li to namerno uradila? Kad je Sikva ostavila treće dugme odozgo otkopčano, Rodžer je
znao da ga je razumela, i zapeklo ga je nešto oko srca.

Svi koje je u životu voleo pomrli su i ostavili ga samog, ali šta ako dug još nije do kraja
isplaćen? Hoće li zarad njega sledeća poginuti Sikva? Amanva? Kendal? Nije mogao podneti tu
pomisao.

On shvati da grčevito steže medaljon do granice bola. Koliko to već nije radio?
Mesecima. Posle napada u noći bez meseca, malo šta ga je plašilo.

Ipak, sada je bio prestrašen. Otkako je Rodžer odbio položaj telala Uvalske grofovije,
Tamos se ponašao hladno. Sigurno neće okrenuti grofa protiv bratovljevog telala nekom pričom o
ubijenom uličnom sviraču.

Što je još gore, Džejsin je možda doneo nalog da se uhapse i on i njegove supruge. Ćerka
i nećaka krazijskog vođe bile bi dragoceni taoci, naročito sad kad su Krazijci napali Lakton.

Optužbom protiv Džejsina Rodžer možda ne dobije ništa do telalovog gneva, a Rodžer je
dobro znao kako se Džejsin Zlatotonac nosi s jarošću. Dočeka je oberučke, miluje je i pothrajuje.

A onda, kad pomisliš da je sigurno zaboravio, eto ti noževa u mračnoj ulici.
Rodžer se zagrcnu, i dah mu izlete u napadu kašlja.
„Mužu, je l’ ti dobro?“, zapita Sikva. „Obavestiću dama’ting...“
„Ništa mi ne fali!“ Rodžer se istrže i ispravi kravatu. Orden ga je privlačio, ali ne
obraćajući pažnju na taj poriv, on posegnu za violinom i ogrtačem. „Samo mi treba gutljaj vina.“
„Bolje uzmi vode.“ Sikva ode da napuni pehar. Džive više nisu pokušavale da ga spreče
da ne pije alkohol, ali nisu ni odobravale.

„Vina“, ponovi Rodžer. Sikva se pokloni i donese pravu mešinu. On se ne obazre na
pehar koji mu je pružila, već uze celu mešinu i zaputi se ka vratima.

„Mužu, kad se vraćaš?”, doviknu Sikva.
„Tek kasno večeras”, i Rodžer nestade kroz vrata, koja zatvori za sobom.
U senovitom ćošku pored samih vrata njihovog stana stajao je Koliv. Osmatrač klimnu
Rodžeru glavom u znak pozdrava, ali ne reče ništa.
„Postavi dodatne Šarame oko restorana”, kaza Rodžer. „Imamo neprijatelje po danu.”
„Svi imaju neprijatelje po danu”, reče Koliv. „Tek u noći postajemo braća.”
„Samo ti postavi pogane ljude”, obrecnu se Rodžer.
Koliv se malčice nakloni. „Već jesam, Džesamov sine. Sveta ćerka juče je izdala
naređenje.”
Rodžer uzdahnu. „Naravno.”
Koliv nakrenu glavu. „Taj čovek, Zlatotonac. Duguje ti u krvi, je li?“
Rodžerovo lice ostalo je bezizražajno. „Da. Ali ne želim da se ti i moje džive mešate.”

Koliv se opet pokloni, ovog puta dublje, i za dva otkucaja srca duže. „Izvini što sam te
potcenjivao, Džesamov sine. I vi iz zelenpredela pomalo se razumete u šaramski način života.
Nije časno poslati ubice iz potaje da naplate dug u krvi.”

Rodžer trepnu. „I to mi kaže sam majstor ubistva iz potaje? Onda se nemoj mešati. Ni ako

Amanva naredi.”
Koliv se pokloni poslednji put, plitko i kratko. „Nema časti u ubistvu iz potaje, ali

ponekad je neophodno. Ako sveta ćerka naredi da se umešam, umešaću se.”
Rodžer proguta knedlu. Na pomisao da Koliv kopljem proburazi Džejsina i šegrte kroz

srca, deo njega proželi su prijatni trnci, ali ne bi se na tome završilo. Džejsin je imao porodicu.
Moćnu porodicu, višestruko povezanu s bršljanskim prestolom. Krv bi se platila krvlju.
Preskačući po tri stepenika odjednom, on maltene dolete na odmorište, pa na zadnja vrata

izađe u Šamavinu štalu. O životinjama su se starala krazijska deca u svetlosmeđem; kada ga
opaziše, sva poskakaše na noge i pohrliše ka njemu, takmičeći se ko će mu prvi pomoći.

Kao najbrža se ispostavila mala Šaliva, unuka nastavnika obuke Kavala. I nastavnik je

poginuo radi Rodžera. Kao i Amanvin telohranitelj Enkido. I ta dva imena valja urezati u orden.
Već sedam života plaćena za ovaj jedan, njegov.

„Treba li gospodaru šareniš-kočija?“, zapita devojčica, hitro i s primetnim naglaskom.
Za tren oka Rodžer navuče žonglersku masku na lice. Nije ga videla kako krišom vadi
cvetić iz nove torbe čudesa. Njoj se činilo da ga je stvorio niotkuda, i kad joj ga je pružio, on
dahnu.
„Šareniš, Šaliva, ne šaruniš. Šareniš znači raznobojno. Šaruniš ne znači ništa. Razumeš?“
Devojčica klimnu glavom, a Rodžer odnekud izvuče šećerlemu. „Reci sad ti. ’Šareniš’.“
Devojčica se osmehnu i baci se ka slatkišu. Rodžer nije bio visok, ali čak i on je mogao da
ga zadrži van dečjeg domašaja. „Šareniš!“, zavika ona. „Šareniš! Šareniš! Šareniš!“
Rodžer joj dobaci slatkiš. Njeno oduševljeno cičanje privuklo je pažnju ostale dece, koja
se sa iščekivanjem zagledaše u njega.
Nije ih razočarao. Već je krio još slatkiša u šaci. Da prikrije teskobu, on se nasmeja
glumački prenaglašeno dok se obrtao i vešto i precizno svakom dobacivao po šećerlemu u ruke.
Njihove porodice krvarile su radi njega, a on im je dug vraćao u slatkišima.

Za pisaćim stolom od zlatodrveta novi baron se nelagodno promeškolji. U njegovoj šaci
pero za pisanje izgledalo je kao pero kolibrija dok je škrabao nešto nalik na potpis na naizgled
beskrajnoj gomili papira koju je pred njega gurao odlični Emet, sitan anžijski plemić kog je
Tamos postavio baronu za sekretara.

„Rodžeru!“, povika Džared kad mu je ovaj ušao u radnu sobu i istog časa ustade.

„Gospodaru moj“, poče sekretar.
„Emete, Rodžer je došao važnim poslom. Moraćeš da dođeš kasnije.“ Džared se nadnese
nad sekretara; Emet je imao dovoljno mozga da pokupi papire i šmugne iz sobe.

Džared zatvori teške vratnice, pa se leđima nasloni na njih i izdahnu kao da je upravo
utekao pred čoporom poljskih demona. „Hvala Tvorcu. Da sam moro potpisati još jedan papir,
zavitlo bi’ ceo sto kroz prozor.“

Rodžerov pogled na tren odluta ka ogromnom, teškom pisaćem stolu i prozoru na
metar-dva dalje. Ako bi iko živ mogao to da uradi, mogao bi Džared Drvoseča.

Rodžer se iskezi. Uvek se bezbednije osećao u Džaredovom prisustvu. „Uvek ću ti rado
pomoći da zbrišeš od papirologije.“

Džared se isceri. „Svrati svakog jutra u oko jedanaest nekim novim hitnim poslom, i ja ću
ti biti zahvalan. ’Oćeš da popiješ nešto?“

„Noći mu, da.“ Rodžer već beše iskapio mešinu, ali vino je sporo hvatalo. Džared, koji je
zavoleo anžijski brendi, držao je bocu u kancelariji. Rodžer priđe flaši i sipa dve čaše. Bio je
hitar, i Džared nije primetio kako je jednu iskapio i opet je napunio pre nego što ih je doneo.

Kucnuli su se i ispili. Džared je otpio samo gutljaj, ali Rodžer je svoju ispraznio, i otišao

da je napuni po treći put. „Danas to i nije laž. U pitanju su i te kako hitna posla.“
„Je li?“, zapita Džared. „Sunce je na nebu, ništa ne gori - dakle ne mož’ biti ništa strašno.

Daj da popušimo po lulu i popričamo o tome pre nego što odemo da se vidimo s tim vojvodinim
telalom. Misliš da mu glas stvarno zvuči ko zlato?“

Rodžer sruči i sledeću čašu i nasu i četvrtu pre nego što je seo na jednu stolicu pred
velikim pisaćim stolom. Džared sede na drugu i napuni lulu. Džared Drvoseča nije bio od onih
što vole da se između njega i gosta ispreči sto.

Rodžer uze ponuđeni duvan, pa i sam napuni lulu. „Sećaš se kako sam upoznao Lišu u
bolnici?“

„To svak’ zna“, reče Džared. „Početak priče kako si upoznao Izbavitelja.“
Rodžer nije imao snage da se prepire. „Sećaš se kad si me pitao kako sam dospeo tamo?“
Džared klimnu glavom.

Rodžer isprazni čašu. „Kriv je vojvodin telal zlatnog glasa.“
Istog trena Džaredovo lice se smrknu, kao u oca koji zatekne ćerku s modricom na oku.
On steže mesnatu pesnicu. „Kad ja završim s njim, imaće sreće ako sve uvalske travarke zajedno
uspeju da ga zakrpe.“

„Ne lupaj“, reče Rodžer. „Ti si baron Drvosečine Uvale, nisi izbacivač kod Smita.“
„Ne mos tek tako da zaboraviš i batališ“, reče Džared.
Rodžer ga pogleda. „Džejsin Zlatotonac je vojvodin telal, predstavnik bršljanskog

prestola u Uvali. Ma šta rekao njemu, isto je kao da si rekao to samom vojvodi Rajnbeku. Sve što

mu uradiš - kao da si uradio Rajnbeku.“

On uputi Džaredu takav pogled da čak i strašni drvoseča ustuknu. „Imaš li ikakvu
predstavu šta bi vojvoda uradio tebi - i Uvali - ako bi mu nasmrt pretukao poganog telala?“

Džared nabra obrve. „Dobro, ajde da nađemo nekog drugog da to uradi?“
Rodžer zažmuri i izbroja do deset. „Samo pusti mene da se nosim s tim.“

Džared ga pogleda sa sumnjom u očima. Rodžer nije bio borac. „Ako ćeš sam s tim da se
nosiš, što mi onda pričaš?“

„Neću da uradiš nešto Džejsinu“, reče Rodžer. „Ali sumnjam da će on biti tako galantan.“
Džared trepnu. „Gala-šta?“

„Širokogrud“, pojasni Rodžer. „Možda se uplaši da ću ja nešto preduzeti, pa se ustremi na
mene i moje bližnje. Lakše ću spavati noću ako mi odvojiš nekoliko drvoseča da drže njegove

ljude na oku.“

Džared klimnu glavom. „Naravno. Ali, Rodžeru...“

„Znam, znam“, kaza Rodžer. „Ne mogu ostaviti ovo da se gnoji doveka.“
„Već bazdi“, reče Džared. „E, da je Izbavitelj ovde. Mogao bi da otkine toj hulji glavu
pravo s ramena, i niko ne bi ni pljucnuo.“

Rodžer klimnu glavom. To mu je i bio plan otkako je upoznao Arlena Stoga.
Ali Iscrtani Čovek se nije vratio.

Rodžer se promeškolji u stolici. U grofovoj dvorani za savetovanja, gde su čekali Tamosa
i Džejsina, vazduh beše ogrezao u napetost. Lord Arter i kapetan Gamon bili su još i krući nego
obično, premda nije bilo jasno da li zbog vesti iz Anžijea ili prosto zbog prisustva krunskog
izaslanika. Inkvizitor Hejz izgledao je kao da je upravo zagrizao kiselu jabuku.

Radi ovog savetovanja čak se i Liša promolila iz skrovišta. Nije se micala iz kolibe dve
nedelje, otkako se onesvestila u dvorištu. Travarke koje su joj patrolirale pored postelje čak su i
Rodžeru zabranile da je poseti. I sada ju je Darsi čuvala kao vučji hrt Ivina Drvoseče.

Bilo je jasno i zašto. Liša je bila bleda, natečenog lica i zakrvavljenih očiju. Inače nije bila
ljubitelj šminke, i puder na licu govorio je dovoljno, pa i previše, baš kao i žile na vratu zategnute
poput konopca hodača po žici.

Je l’ bolesna? Liša je možda najveća vidarka na Tezi, ali nosila je na grbači više čak i od
Rodžera, i mnogo se naprezala. Ona se slabašno osmehnu Rodžeru, i on joj uzvrati vedrim -

premda potpuno lažnim - osmehom.
Pored njega, Džared je delovao spreman da iskoči iz kože. Istina, nikad nije dozvolio da

se išta desi Rodžeru, ali krupni drvoseča često je umeo polomiti ono što je želeo da popravi.
Pored barona, tiho su razgovarali Erni Papirdžija i Smit. Po svoj prilici nisu bili svesni ni

polovine melodrame u prostoriji, ali su obojica prepoznala napetost taman koliko da shvate kako

vojvodin telal nije tek tako navratio u posetu.

Hari Kotrljalo lako spusti ruku Rodžeru na podlakticu. Stari žongler bolje je znao
Rodžerovu i Džejsinovu prošlost nego iko drugi prisutan, ali i on je na licu imao masku i čak ni
Rodžer nije mu mogao videti istinska osećanja.

„Neće praviti nevolje ako ti ne počneš prvi.“ Dobro izvežbanim glasom Hari je izgovorio
ove reči tako da ih nije čuo niko izuzev njih dvojice.

„Misliš da mu je bilo dosta krvi, i sad je sve lepo i krasno?“, zapita Rodžer.

„Normalno da ne“, kaza Hari. „Drugorazredni nikad ne zaboravlja uvredu.“

Drugorazredni. Tako su drugi žongleri zvali Džejsina Zlatotonca u doba kada je Arik
Milozvučni bio vojvodin telal. Govorilo se da je onoliko pokrovitelja dobio putem veza ujka
Džensona koliko i zbog nekakvog zlatnog glasa.

Barem između sebe. Niko nije Džejsina nazivao „Drugorazredni“ u lice osim ako je bio
spreman za tuču. Džejsinu je ujak bio koristan za još ponešto, ne samo da mu pribavlja poslove.
Majstor Džejkob nije bio prvi - ni poslednji - slučaj da se Džejsin izvukao iako je počinio
ubistvo.

Hari kao da mu je pročitao misli. „Nisi više tamo neki ulični svirač od dva klata, Rodžeru.
Ako ti se nešto desi, svako koplje u Uvali će zahtevati pravdu.“

„Bajno i krasno, što se pravde tiče“, kaza Rodžer, „ali ja ću biti podjednako mrtav.“
Upravo tada Arter i Gamon se uskobeljaše na noge, a ostali savetnici hitro se povedoše za

njihovim primerom kada u sobu ujedriše grof Tamos i Džejsin Zlatotonac.
Zlatotonac je još zračio istom onom ljigavom nadobudnošću koju je Rodžer pamtio, a

služba prestolu očito mu je prijala.

Rodžer je na licu zadržao žonglersku masku, otvorene oči i naslikani osmeh, ali duboko u
sebi mislio je da će se ispovraćati. Bio je svestan težine noževa u koricama na podlakticama. Na
vratima su stražarili Drveni vojnici, no ni oni niti oficiri za stolom nisu se mogli pokrenuti brže
nego što bi Rodžer gađao.

Ali šta onda?

Budalo, poslušaj sopstveni savet, prekori Rodžer sebe. Možda ti i ne zaslužuješ ništa bolje
od malo osvete i brzu smrt od ruku Drvenih vojnika, ali šta će biti sa Amanvom i Sikvom ako
ubiješ vojvodinog telala?

Rajnbek bi verovatno sasvim rado menjao Zlatotonca za izgovor da uhapsi krazijske

princeze i zadrži ih kao taoce.
I tako je sedeo i nije preduzimao ništa iako mu je utrobnik u grudima grebao, kričao i

pretio da će ga rastrgnuti na komade.
Dok ga je Arter najavljivao, Džejsin se trudio da svakog pripadnika saveta pogleda u oči.

Pogled mu je na tren zastao na Rodžeru, i on se učtivo osmehnuo.
Rodžer je čeznuo da mu iseče taj osmeh s lica. Umesto toga je uzvratio smeškom.
Kada je upoznavanje bilo gotovo, Džejsin je razmetljivo otvorio kitnjasti valjak sa

svitkom i prelomio vosak krunskog pečata. Razmotao ga je, a glas mu zazvoni i ispuni prostoriju.
„Bršljanski presto šalje pozdrave Uvalskoj grofoviji u ovoj godini našega Tvorca, 333. p.

p.“, poče on.
„Njegova milost vojvoda Rajnbek Treći, zaštitnik šumske tvrđave, nosilac drvene krune i

gospodar čitavog Anžijea, šalje čestitke bratu i svim predvodnicima naroda Uvalske grofovije,
što su obezbedili bezbedan povratak generala Džareda i krunske travarke Liše iz krazijskih
zemalja, i što su uspešno odbranili Uvalu od najvećeg demonskog napada za mnogo vekova.

Ipak, imajući na umu mnogobrojne promene i vesti iz Laktona, još se mnogo šta mora
uraditi. Njegova visost moli i zapoveda da mu odmah dođu na audijenciju grof Tamos i baron
Džared, kao i majstorica Liša, Rodžer Polušaka i krazijska princeza Amanva.“

Utrobnik u Rodžeru prestade da se otima i utopi se u ovim poslednjim rečima. Džejsin
Zlatotonac bio je majušan podzaplet u drami koja se upravo zahuktavala. Rodžer isto tako. Svi će
oni otići u Anžije - jer kako da odbiju? - ali Amanva se neće vratiti. Ona, a i Rodžer, verovatno će
ostati u zarobljeništvu sve do svoje smrti ili dok krazijska vojska ne poruši gradske zidine.

Uz još jedan napućeni osmeh Džejsin mu presrete pogled, ali ovog puta Rodžer nije
smogao snage da uzvrati na isti način.

Dok je Džejsin umotavao svitak i lomio pečat na sledećem, Rodžeru se kovitlalo u želucu.
„Njena visost vojvotkinja majka Arejn, roditeljka Njegove visosti vojvode Rajnbeka
Trećeg, zaštitnika šumske tvrđave, nosioca drvene krune i gospodara čitavog Anžijea, čestita
baronu Džaredu Drvoseči na stečenom položaju. Kako bi ga dolično upoznala sa ostalim
plemstvom njegovog ranga i predstavila društvu princezu Amanvu, vojvotkinja će u baronovu
čast prirediti bećarski bal, prilikom njegovog prispeća u Anžije.“
„A, šta reče?“, trže se Džared; prostorijom se orio smeh sve dok on ne steže šake na stolu
u ogromne pesnice.
„Oprosti, barone“, kaza Tamos, ali još sa smehom u glasu. „To znači da će moja majka
tvoju posetu iskoristiti kao izgovor da napravi igranku.“
Džared se malo opusti. „To ne zvuči tol’ko strašno.“
„Igranku na koju će pozvati svaku anžijsku udavaču s makar i trunkom krunske krvi i dati
sve od sebe da u tvoje ime sklopi brak s nekom od njih.“

Džared samo zinu.

„Biće, naravno, hrane“, kaza Tamos kada baron nije odgovorio. Prvi put u dve nedelje u
očima mu se nešto zacakli. Uživao je u ovome.

„I muzike“, dodade Džejsin. „Ja ću svirati" - on namignu -„i reći ću ti koje su deve
najbolje na dvoru.“

Džared proguta knedlu. „A ako ne budem ’teo nijednu?“
„Onda će te ona pozivati u Anžije i priređivati balove dok ne pristaneš“, reče Tamos.
„Uveravam te, u vezi s tim ume da bude nesalomiva.“

„A što i ne bi bila?“, zapita inkvizitor Hejz i pogleda u Džareda. „Tvojoj baroniji treba

naslednik, a tebi supruga da ti se brine o domu i poštara se za naslednikovo obrazovanje i odgoj
kako bi mogao da predvodi narod kada ti odeš Tvorcu“, on nacrta simbol u vazduhu, „daće
Tvorac, posle dugog života i mnogo unuka.“

„Džarede, u pravu je.“ Ovo su bile prve Lišine reći tog dana, i svi se okrenuše k njoj.
Liša saseče Džareda pogledom, i on ustuknu pred njim. „Predugo si sam. Samci prave
kojekakve budalaštine. Vreme je da se skrasiš.“
Džared malčice preblede i klimnu glavom. Rodžer je bio zapanjen. Znao je da se nekada
davno između njih dvoje nešto desilo, ali ovo...
Tamos se nakašlja. „To je, dakle, to. U mom odsustvu lord Arter će obavljati grofovske
dužnosti. Njegove odluke moraće da odobrava ovaj savet. Baron i majstorica Papirdžija će
odabrati predstavnike da govore u njihovo ime.“
„Darsi Drvoseča“, reče Liša.
Darsi je pogleda molećivo. „Zar ne bi majstorica Žizel bolje...“
„Darsi Drvoseča“, ponovi Liša glasom koji stavlja tačku na svaku raspravu.
„Da, majstorice.“ Darsi klimnu glavom, ali joj široka ramena malčice klonuše.
„Dag i Merem Kasapin“, kaza Džared.
„To je dvoje...“, poče kapetan Gamon.
„Oni idu u paru“, prekide ga Džared. „Još sam general, kao i baron. I treba da dobijem

dvoje.“
Tamos je očima šarao po prostoriji; i bez razgovora je znao šta ko misli. Arter i Gamon

nisu bili naročito omiljeni u Uvali. „Baron je u pravu.“
Arter se namrgodi. „Ko će biti general a ko baron?“
Džared slegnu ramenima. „Birajte sami.“

Onog trena kad ih je grof raspustio, Rodžer je skočio sa stolice, ne želeći da u
Džejsinovom prisustvu provodi ni sekund više nego što je neophodno. Već se kretao ka vratima
kad ga zaustavi Lišin glas.

„Rodžeru, hoćeš sa mnom na ručak?“
Rodžer je stao, udahnuo, i osvrnuo se, vedrog osmeha naslikanog na licu, pa se poklonio

dvorski, najbolje što je umeo. „Naravno, majstorice.“ On joj pruži ruku, i ona ga uhvati, ali

odbijala je da ubrza dostojanstveni korak, ma koliko je on cimao.
Popeli su se u Lišinu kočiju; Vonda je sela pored kočijaša i ostavila ih same. Napolju je

vazduh bio prohladan, iz dana u dan zima je pretila sve više, ali u Lišinoj kočiji je bilo toplo.
Svejedno, on uzdrhta.

Ona zna, pomisli Rodžer dok ga je gledala. Liša je oduvek znala više nego što treba, o
praktično svemu, i nagađanjem je uspevala da ti iščeprka tajne koje bi radije zadržao za sebe
skoro isto onako vešto kao Amanva kad se lati kockica. Oduvek se pitala kako je Rodžer završio
kod nje u bolnici i šta ga je to nagnalo na bekstvo iz Anžijea onog časka kad su mu se kosti
zacelile. Po svoj prilici mu je videla mržnju u očima i konačno sabrala dva i dva. Za koji tren će

pitati, a možda i jeste vreme da joj ispriča celu priču. Ako iko zaslužuje da je čuje, zaslužuje Liša
Papirdžija, koja mu je zakrpila izlomljeno telo.

Iako je mnogo puta otada poželeo da ga je pustila da umre. Liša duboko udahnu. Evo,

samo što nije krenula, pomisli Rodžer.

„Trudna sam.“

Rodžer trepnu. Bilo je veoma lako zaboraviti kako njegova drama nije jedina. „Pitao sam

se kad ćeš se nakaniti da mi saopštiš. Pre nego što se beba rodi, nadao sam se.“
Sad je na Lišu bio red da trepne. „Amanva ti je rekla?“

„Liša, ja nisam glup“, kaza Rodžer. „Žongleri čuju svaki trač u Uvali. Misliš da bi mi ovaj
promakao? Kad mi je dopro do ušiju, počeo sam da uočavam znake na sve strane. Bleda si, a
ujutru nećeš ni da pogledaš hranu. Stalno nešto pipkaš stomak. Koriš sluge kad god ti donesu
meso koje nije praktično ugljenisano, majku mu njegovu. A tek promene raspoloženja. Noći mu,
a ja mislio da si pre bila melodramatična.“

Lišina usta činila je jedna stisnuta linija. „Zašto nisi ništa pomenuo?“
„Čekao sam da mi se poveriš“, reče Rodžer, „ali ti izgleda nemaš poverenja u mene.“
„Evo, poveravam ti se sad“, kaza Liša.

Rodžer je pogleda trpeljivo. „Sad mi se poveravaš jer polovina varoši već zna, i ne misliš
da ćeš još dugo moći da zadržiš ćup poklopljen. Noći mu, čak je i Amanva znala! Kad mi je
rekla, morao sam da se pravim iznenađen.“

„Lagao si ženu radi mene?“, zapita Liša.

Rodžer skrsti ruke. „Razume se. Šta ti misliš, na čijoj sam ja ovde strani? Volim Amanvu
i Sikvu, ali nisam pogani izdajnik. Utrobu mu izem, čekala si poslednji časak da mi se poveriš, a
mogao sam ti sve vreme biti od pomoći. Mogao sam da te proglasim za poganog narodnog heroja
što nosiš naslednika krazijskog prestola. Umesto toga, navela si sve da misle kako umesto toga

nosiš naslednika bršljanskog prestola. Znaš li ti šta će ti Rajnbekova porodica uraditi kad sazna
da si ih izigrala? Šta će uraditi detetu?“

„Uskoro ćemo saznati“, reče Liša. „Rekla sam Tamosu istinu.“
„Noći“, reče Rodžer. „To objašnjava što se ovako ponaša. A ja se nadao da vladajuća
porodica naprosto mrko gleda na venčanja s mladom kojoj je stomak do zuba.“
„Rodžeru, povredila sam ga“, reče Liša. „Dobar je čovek, a ja sam mu slomila srce.“
Rodžer se gotovo zagrcnu. „Ti zbog toga brineš? Samo što se na tebe nije sručila čitava
Utroba, a ti brineš za Tamosova osećanja?“
Liša uze Brunin šal sa sedišta do sebe i čvrsto se umota u njega kao u ogrtač
obnevidelosti. „Zbog svega ja brinem, Rodžeru. Zbog sebe, zbog bebe, zbog Uvale. Previše mi je,

i više ne znam šta da radim. Samo znam da ne mogu doveka da lažem. Žao mi je što ti nisam

ukazala poverenje. Trebalo je ranije da ti se obratim, ali bilo me je sram.“

Rodžer uzdahnu. „Nemoj se sad opterećivati i grižom savesti zbog mene. I ja sam od tebe
krio neke važne stvari.“

Liša pogleda u njega, i glas joj se pooštri, kao u majke koja je upravo čula tresak u
susednoj prostoriji. „A šta to?“

„One noći kad smo se upoznali“, reče Rodžer. „Kad su mene i Džejkoba doneli u
bolnicu.“

Lišino lice istog časa smekša. Te noći ona i Žizel satima su ga sekle, zašivale i nameštale
mu gips. A od njih dvojice, on je bolje prošao.

„Kriv je Džejsin Zlatotonac“, reče Rodžer. „Tad nije bio krunski telal, samo nadobudni
kreten kom sam slomio nos u tuči. On i njegovi šegrti počeli su da prate mene i Džejkoba, gledali
su nas kako nastupamo, a onda su nas jedne noći uhvatili same. Džejkoba su prebili na smrt, a

mene su naterali da gledam pre nego što su pokušali isto to da urade i meni. Naprosto je, na moju

sreću, straža naišla na vreme.“
Liša se natušti. „Rodžeru, to ne možemo prenebregavati.“

Rodžer se zasmeja. „To je i Džared rekao.“

„Otišao si da pričaš s Džaredom pre nego sa mnom?“, Liša gotovo vrisnu.
Rodžer je piljio u nju dok se nije posramila i oborila oči. „Reći ću Tamosu“, reče
naposletku. „Ja sam svedok. Moraće da me sasluša.“
Rodžer odmahnu glavom. „Ni slučajno. Sumnjam da je u ovom trenutku Tamos
raspoložen da meni ili tebi čini usluge, a ti tražiš uslugu nad uslugama.“
„Zašto?“ zapita Liša oštro. „Otkud je tolika usluga baciti ubicu u zatvor?“

„Zato što je Džejsin Zlatotonac nećak prvog ministra Džensona“, kaza Rodžer. „Njegov
potpis stoji na platnom nalogu svakog sudije u gradu, a vladajuća porodica bez njega ne bi umela
da pronađe ni sopstvene čarape. Isto tako bi mogla optužiti i samog Rajnbeka. I odakle ti dokaz?
Ja sam jedini svedok. Džejsin treba samo da pucne onim svojim poganim prstima, i hiljadu ljudi

će se zakleti da je bio negde drugde te noći - ma koja noć da je bila u pitanju.“
„Znači prosto ćeš bataliti to?“, zapita Liša. „Rodžeru, to ne liči na tebe.“
„Ništa ja neću bataliti“, reče Rodžer. „Samo kažem da nam Tamos u ovome nije

saveznik.“

On se tiho zacereka. „Nekad sam zamišljao kako ću nagovoriti Arlena da baci Džejsina s
litice. Kad narod misli da si Izbavitelj, možeš da uradiš tako nešto i da se izvučeš.“

„Ubistvo nikad nije rešenje“, reče Liša.
Rodžer zakoluta očima. „U svakom slučaju, zasad je najbolje da tajna ostane tajna. Dokle
god ništa ne preduzimamo, Zlatotonac će strepeti šta bismo mogli preduzeti. Kad načinimo neki
korak, može da nam uzvrati.“

„Ako je tako nedodirljiv, što uopšte strepi?“, zapita Liša.

„Ne brine njega kazna“, kaza Rodžer. „Ali čak ni on ne želi da bude u sukobu sa
Žonglerskim esnafom i esnafskim poglavarem Kolsom. Kols je video kako udaram Džejsina, i

čuo je njega kako mi preti. Samo njegova reč mogla bi nešto vredeti.“
Liša uzdahnu. „Biće ovo zanimljivo putovanje.“
„Blago rečeno.“ Rodžer izvuče vernu čuturu i promućka je. Ne beše ostalo ni kapi. „Imaš

li u kolibi nešto jače od čaja?“

OSAMNAESTO POGLAVLJE
ŠAPAT NOĆI

333. P.P.
Zima

Koverat je bio od finog papira, zapečaćen Arejninim grbom u vosku, ali poruka u njemu
bila je neobično nezvanična, napisana rukopisom same vojvotkinje majke. Dok ju je čitala, Liša
je gotovo čula staričin glas:

L,
Problem o kom smo razgovarale prilikom tvoje prošle posete i dalje je prisutan. Zbog
ovog s Laktonom, još je i hitniji. Krunska travarka je praktično odustala. Potrebna nam je tvoja
stručnost.
Jesi li znala da te seljaci sad ne zovu samo simbolističkom vešticom? Liša Papirdžija,
uvalska novogrofica. Ime ti raste. I o tome bi valjalo popričati dok budeš kod nas.
A.

Raste. Poput kamena, reč je vukla papir naniže. Arejn zna za dete. Ali koliko zna? Šta joj
je Tamos rekao.

U svakom slučaju, prizvuk pisma bio je jasan. Tamos i ostali možda će nakratko ostati u
Anžijeu, ali Liša neće uskoro kući. Ne ako mora da obezbedi krunskog naslednika pre nego što
Krazijci nađu načina da napadnu sam grad Lakton.

Kada osvoje grad na jezeru, Krazijce ništa neće sprečavati da se usredsrede na sever. Ipak,
Jukor Milnski, bezbedan u planinama, nije hteo da udruži snage sa Anžijeom dokle god misli
kako pomoću ove pretnje može iznuditi da se na presto postavi neki njegov potomak.

Bez reći, Liša pruži papir Žizel, koja ga pročita, mršteći se.
Ona odmahnu glavom. „Ne možeš da ideš. Zaključaće te u palatu dok se dete ne rodi.“
„Ne bih rekla da imam izbora“, reče Liša.
„Previše ti je zlo da bi putovala“, reče Žizel.
„Onesvestila sam se od nerviranja i iscrpljenosti pre dve nedelje“, reče Liša. „Nisam
bogalj.“
Žizel slegnu ramenima. „Ja sam tvoja travarka i ja kažem da nije tako. Pošalji mene. I ja
sam učila kod Brune. Ne možeš ti za vojvodu da učiniš ništa što ja ne bih mogla.“
Liša zavrte glavom. „Ne radi se samo o veštini. Radi se o pristupu. Rajnbek čak i ne
priznaje da nešto nije u redu. Arejn je potreban neko ko će se uklopiti na dvor i ostati neprimetan.
Ako će neko da ga operiše, samo će krunsku travarku i moguće budućeg člana porodice možda
pustiti da stavi vojvodu pod nož.“ Nije pomenula da se Žizel mnogo češće savetovala s njom o
složenim pitanjima plodnosti nego obrnuto.
Žizel izvi obrvu. „Imaš sreće ako te grof sada zadrži kao krunsku travarku, a kamoli ako
se zaruči s tobom.“
Liša klimnu glavom i, da je na ove reči ne bi preplavio talas osećanja, ugrize se za
unutrašnjost obraza. „Jeste, ali Arejn možda još ne zna da dete nije njegovo. U svakom slučaju,
dovoljno je lukava da zadrži to u tajnosti dok ne dobije od mene to što joj treba.“ Nadam se.

„Žao mi je, Stela“, reče Liša. „Sam vojvoda mi je naredio da odem u Anžije.“
„Ali, majstorice, crnolist će izbledeti za samo nekoliko dana.“ Panika u devojčinim očima

bacala ju je u brigu.

„Nastavićemo sa ogledima kad se vratim, časna reč“, reče Liša.
„Ali kad ti odeš, ostali smeju da zadrže oružje“, pobuni se Stela. „I dalje mogu da se bore.

A mi ćemo opet postati niko i ništa.“
„Nije istina da si ti niko i ništa, Stela“, reče Liša, ali devojka je nije slušala. Stela je

cupkala s noge na nogu i češala simbole crnolistom nacrtane na koži. Stajala je u send, podalje od
prozora, i trudila se da zadrži moć još samo malo duže, ali čak i posredna svetlost u sobi bila je
dovoljna da lagano iscrpe magiju iz nje.

Ostali po čijoj je koži Liša iscrtala simbole uglavnom su se ponašali slično. Počeli su da
nose jednostavne odore, kao Arlen kad ga je tek upoznala, dugih, širokih rukava i s dubokim

kapuljačama, da zaklone čini od svetlosti. Mnogi su se danju krili u zamračenim podrumima i
ambarima kako bi ugrabili nekoliko sati nemirnog sna radije nego da opet imaju samo običnu
smrtničku snagu. Kad god bi joj se ukazala prilika, Vonda ih je isterivala na svetlost, ali nije
mogla da bude svuda istovremeno.

Bilo je i drugih nevolja s decom iscrtanom crnolistom. Sve više nasilja u porodici. Stefni

je prepričavala prepirku sa inače mirnom i trpeljivom Stelom, koja je tresnula pesnicom o debeli
sto i sto je pukao napola. Ela Drvoseča je udarila dečka kad ga je uhvatila kako priča s drugom
devojkom i njemu je naprsla vilica. Džas Ribar je možda s pravom zaštitio majku od oca koji ju
je zlostavljao, ali je skoro ubio čoveka. Samo da bi mu spasla život, Liša je bila prinuđena da
koristi dragocene hore, i svejedno još nije bilo sigurno hoće li ikad više prohodati.

Možda je najbolje da se nekoliko nedelja malo ohlade pre nego što se desi nešto zaista

užasno.

„Mogu li s tobom?“, zapita Stela, puna nade. „Da te čuvam na putu na sever?“
Liša zavrte glavom. „Hvala ti, dete, ali u pratnji ću imati drvoseče kao i Drvene vojnike, a
i Vondu; oni će me štititi.“
„A da mi istetoviraš...“ poče Stela.
„Ne“, kaza Liša odlučno. „Ne znamo kako bi to uticalo na tebe.“
„Naravno da znamo!“ obrecnu se Stela. „Bila bih ista kao Rena Stog, koja je odbijala

napade demona kad je Izbavitelj pao.“

„Ne dolazi u obzir“, reče Liša. Stela steže pesnicu, a Liša pusti šolju čaja i stavi ruku u
džep s prahom za oslepljivanje.

Vonda je bila brža; pre nego što je Liša shvatila da se i mrdnula, isprečila se između njih.
I sama diže pesnicu, dvostruko veću od Steline. „Mala, ima da otvoriš tu šaku i da se izviniš
majstorici Liši.“

Pogledi im se sukobiše, i na tren se Liša brinula da je Vonda samo pogoršala sve. Magija

je pojačavala poriv na borbu, čak i kad nisi u prednosti, a Stela je još imala u sebi nezgodnu
količinu.

Ipak, devojka se pribra, ustuknu za korak, pa opusti šake i duboko se pokloni. „Izvini,

majstorice. Ja samo...“

„Razumem ja“, reče Liša. „Magija raspiri varnicu ljutnje u oganj, a oganj u demonvatru.
To je samo razlog više da se ti i ostali malo odmorite.“

„Ali šta ako, dok ti nisi tu, demoni uma opet dođu u noći bez meseca?“, navaljivala je
Stela. „Uvali ćemo trebati svi do jednog.“

„Valjda ću se vratiti dotad“, šlaga Liša. „I u prošlom napadu demoni uma su se razbežali.
Vratiće se, ali ne uskoro, mislim.“

„Je l’ bi mogla bar da me opet iscrtaš?“ preklinjala je Stela, dižući ruku; nekad tamne
mrlje od crnolista behu izbledele do svetlosmeđe boje. „Ovo ima da potraje jedva nekol’ko

dana.“
Liša zavrte glavom. „Izvini, Stela. Nemam vremena. Moraćeš da se snalaziš bez njih dve

nedelje.“
Po devojčinom izgledu sudeći, kao da su tražili od nje da se snalazi bez rođenih ruku, ali

tužno je klimnula glavom i dopustila Vondi da je izvede napolje.
„Stela je dobro dete“, reče Vonda kad se vratila, premda su bile vršnjakinje. „Razumem

kako se oseća. Zar ne možeš...?“
„Ne, Vonda“, reče Liša. „Počinjem da se pitam je li čitav ovaj ogled bio greška i nemam

nameru da ga nastavljam dok nisam tu.“
Neko zakuca na vrata i Vonda pođe da otvori. Liša protrlja levu slepoočnicu, trudeći se da

se masažom otarasi glavobolje. Pojedini čajevi mogli su da otupe taj osećaj, ali od njih joj se
mutilo u glavi i nije mogla jasno da razmišlja. Što je još gore, brinula se kakve bi posledice mogli

ostaviti na dete.
Jedini lek koji je uvek pomagao nije joj bio dostupan. Tamos je ne beše ni pipnuo već

nedeljama, a njeni sopstveni pokušaji nisu imali isti učinak. Naprosto će morati da se navikne na
bol.

No onda je ušla njena majka, i sve je postalo još gore.

„Šta ja to čujem, vojvotkinja pravi bal za Džareda?“, oštro zapita Ilona. „Da pred njim
proparadira svaki nedocvali cvetić Anžijea, a on da ih njuška i bere?“

„I meni je drago što tebe vidim, majko.“ Liša pogleda u Vondu. „Budi ljubazna pa pripazi

da Stela i ostala Iscrtana deca postoje na suncu.“

„Da, majstorice.“ Kao i gotovo svi ostali, Vonda bi vrlo rado nestala kad bi Ilona

Papirdžija došla u posetu.
Liša je sipala majci šolju čaja. „Kad tako kažeš, zvuči kao da ga vojvotkinja Arejn vodi u

kupleraj.“
„S moje tačke gledišta, nema tu mnogo razlike“, reče Ilona i uze čaj.
„Otkako znam za sebe, ti mi guraš Džareda Drvoseču u naručje“, reče Liša. „Sad, prvi put

za više od deset godina, ima dobre izglede, a ti bi da doveka ostane neženja?“

„Dok je bio s tobom, mogla sam da ga držim na oku.“ Ilona namignu. „A kad ti nisi
vodila o njemu računa, gledala sam da mu ja budem prva na listi da mu se staram za semenike.“

Bol u oku joj sevnu i Liša pomisli da će povratiti. „Majko, stvarno si užasna osoba.“
Ilona frknu. „Mala, nemoj preda mnom izigravati nevinašce. Nisi ti ništa bolja.“

„Utrobe mu, nego šta nego jesam“, kaza Liša.
„Ne jedi demonska govna“, reče Ilona. „Pogledaj me u oči i reci da te nije uzbuđivalo što
te demon iz pustinje povaljuje Ineveri iza leđa.“
Liša trepnu. „To je drugo.“
Ilona se zakikota. „Mala, samo ti to sebi pričaj. Neće stoga postati ništa istinitije.“
Demon je opet pokušavao da joj progrebe put kroz oko, napolje. „Majko, šta hoćeš ti?“
„Da idem u Anžije“, reč Ilona.
Liša zavrte glavom. „Ne dolazi u obzir.“

„Trebam ti“, kaza Ilona.
Sad je na Lišu bio red da se zlobno zakikoće. Smeh je nelagodno podsećao na majčin.
„Zašto? Jesi li postala diplomata?“
„Vojvotkinja majka će te udati za grofa“, reče Ilona. „Treba ti neko da vodi pregovore.“
„Nisu oni Krazijci“, reče Liša. „Mogu sama da govorim u svoje ime. Ti samo hoćeš
priliku da još malo spavaš s Džaredom na putu i da kao mačka frkćeš na gospe na njegovoj

kartici za ples.“
Ilona samo što nije počela da sikće. „Te razmažene dvoranke ionako ne bi mogle s njim

izaći na kraj. Beba jednog Drvoseče rascepila bi neku plemićku gušterku kao drvo, ako deblo u
Džaredovim gaćama ne bi to uradilo i pre, dok joj pravi žgebe.“

Liša spusti solju i ustade. „Majko, ne moram da slušam tvoje poganštine. Ne ideš s nama.
Slobodno izađi napolje.“

„Zar moram da te podsećam: možda nosim Džaredovo dete“, reče Ilona. „Ne vidi mi se
kol’ko tebi, ali šavovi samo što mi ne popucaju.“

„Razlog više da ga batališ“, reče Liša. „Šta ćeš drugo? Da se razvedeš od tate i udaš se za
Džareda? Zar misliš da bi inkvizitor blagoslovio takvu zajednicu? A grof? Vojvotkinja majka?“

Ilona nije imala odgovora, a Liša nastavi s napadom. „Misliš da će te Džared još voleti
ako ga budeš koštala titule? Noći mu, zar misliš da te sad voli? Jedini razlog što te je i pipnuo
jeste što izgledaš kao ja.“

„To nije...“, poče Ilona.
„Jeste“, prekide je Liša. „Sam mi je rekao. Ti si bila samo stara krpa u koju je drkao kitu

dok misli na mene.“
Ilona je piljila u nju razrogačenim očima i Liša je znala da je preterala. Majka je uvek

budila ono najgore u njoj.

Muk je na tren lebdeo u vazduhu, a onda Ilona ustade i otrese suknju. „Kažeš da sam
užasna, mala, ali kad hoćeš, ti umeš da budeš zla kao demon.“

Kroz prozor kočije Liša je tužno gledala Uvalu kako promiče pred nje. Sigurno je
blesavo, ali imala je utisak da je gleda poslednji put.

Kad je Liša bila dete, Drvosečina Uvala bila je varošica od nekoliko stotina ljudi, jedva
dovoljno velika da se ucrta na mapu. Staze i zgrade je poznavala dobro kao svoj džep, i svako je

svakog znao po imenu. I svi su znali ko šta radi.
Od tog detinjeg doma malo je ostalo - samo sveta kuća i nekoliko koliba i drveta. Čak i

oni su nosili ožiljke od vatre i demona.
No iz ugljenisanih ostataka uzdigla se Uvalska grofovija, mesto koje će uskoro po broju

stanovnika moći da se meri sa Slobodnim gradovima, a verovatno ih i prevazići. Za manje od dve
godine, na desetine hiljada pobeglo je pred krazijskim osvajanjem ili došlo sa severa u odgovor

na Arlenov poziv na oružje protiv utrobnika.
Ulice Uvalske grofovije bile su nedavno prevučene kambetonom, ali Liša ih je poznavala

isto onako dobro kao stare staze. Bila je uz Arlena kada je oblikovao velesimbole koji su se mogli
širiti u sve većim i većim krugovima sve dok Drvosečina Uvala ne postane centar sveta
zaštićenog činima.

Možda je Džared u pravu. Možda je Arlen stvarno Izbavitelj.
A ti ga pustila da ti izmakne. Čak i kad je ostavi kilometrima za sobom, Liša se nije
mogla osloboditi majčinog glasa.
„Trebaće nam bar dve nedelje do Anžijea“, reče Žizel. „Hoćete li vas dve sve vreme zuriti
kroz prozor?“
Liša se trže i usredsredi se na saputnice u kočiji, Žizel i Viku. Žizel je morala da se vrati u
svoju bolnicu u Utvrdi Anžije, a Vika je išla u posetu mužu - Lišinom drugu iz detinjstva,
staratelju Džoni, kog su Tvorčevi staratelji zadržali radi saslušanja. Liši je vojvotkinja dala reč da
mu se neće nauditi, ali svejedno je bilo vreme da ga vrate kući.
Još jedno pitanje o kom valja popričati s vojvotkinjom majkom.
Kao i Liša, Vika je poslednjih nekoliko sati zurila kroz prozor i kidala zanoktice dok se

nisu zacrvenele.

„Izvini“, kaza Liša. „U mislima sam odlutala kilometrima daleko.“

„Jašta“, složi se Vika.“
„Pa, vrati se“, reče Žizel. „Kad smo poslednji put nas tri imale i minut zajedno, a kamoli
nedelju dana? Treba da iskoristimo to što bolje možemo.“
„Hoćete da pričamo o poslu?“ Na ovu pomisao Liša se razvedri. Posao bi je izvukao iz
kovitlaca misli; mogla bi se usredsrediti na njega umesto na nejasan osećaj da ju je sustigla zla
kob.
„Preći ćemo i na to“, reče Žizel, „ali nemam nameru da cele nedelje samo radim. Mislila
sam da igramo nešto.“

„Šta?“, zapita Vika.
Žizel se osmehnu. „Nazvaćemo igru Štap babuskere Brune’.“
Liša se nagonski protrlja po nadlanici. Kad se seti tog štapa, još ju je bolela. Bio je

dovoljno debeo da se žena osloni na njega celom težinom kad zatreba, ali lagan, i vlasnica je

njime vitlala spretno kao Aman Kadžijevim kopljem. Tom batinom je odbijala budale koje bi se
isprečile između nje i pacijenata, ali je umela i da tresne devojku po nadlanici, oštro kao udar
elektriciteta. Nikad nije ostavljao tragove, ali je umeo da peče po nekoliko dugih minuta.

Bruna Lišu nije udarala često, niti bez razloga. Uvek je to bila lekcija. Lekcija kada su u
pitanju život i smrt. Kao kakva smicalica za lakše pamćenje, udarci su je odučili od ponavljanja
gluposti i podsećali je na moć i odgovornost travarske kecelje. Svaki je zapisala u dnevnik, ali je
priče znala napamet.

„Kako ćemo da se igramo?“, zapita Liša.
„Ti počinješ“, reče Žizel. „Kad te je Bruna prvi put udarila i šta si naučila iz toga?“
„Pomešala sam sivkoren sa semenjem ovare; mislila sam da ću tako izlečiti glavobolju
Merem Kasapin“, kaza Liša. Ona se osmehnu, pljesnu rukama i progovori piskutavije,
podražavajući Brunino kričanje. „Budalo mala! Misliš da je slepilo od nedelju dana bolje od
pogane glavobolje?“
Sve se nasmejaše; Liši je osećaj bio gotovo stran. I načas, predosećaj zle kobi izblede.
„Sad ja!“, povika Vika.

Karavan je prevaljivao kilometar za kilometrom, a Rodžer nije imao nikakvu želju da
vežba s Kendal i suprugama. Čak ni prijatnije zanimacije nisu ga privlačile. Već godinama mu je
oko vrata visila labava omča za vešanje, ali sad je osećao kako se steže. Sedeo je i sviruckao
violinu, u potrazi za onom nemoguće savršenom melodijom.

Nikad je nećeš naći, rekao je Arik, ali to ne znači da treba prestajati s potragom.
Žene su osetile u kakvom je raspoloženju i prepustile ga sopstvenim mislima, pa su igrale
krazijske društvene igre i čitale Kendal pasuse iz Evedže. Bilo je smeha, i Rodžer ga je rado
slušao iako se nije mogao pridružiti. Ko će znati šta čeka ijedno od njih u Anžijeu. Čak i Kendal,
vična opčinjavanju utrobnika, privući će vojvodinu pažnju. Ako proba da je javno proglasi za
svoju ženu, eto razloga da ih ne puste da odu.
Koliko je Uvala narasla, i posle celodnevne vožnje iz Drvosečine Uvale jedva su stigli do
granice. Ipak, konačno naiđoše na krčmu. Sledećih nekoliko noći spavaće u šatorima, a Rodžer
nikad nije bio ljubitelj toga. Amanvin šator pre je bio velika šatra, i imala je petoro ili šestoro

slugu koji su se starali za sve njihove potrebe, ali kad je spavanje u pitanju, Rodžer bi sve to
menjao za ostavu za metle, samo da su joj zidovi čvrsti i da se kroz njih se ne čuju utrobnički
zvuci.

U očekivanju krunskog karavana, krčmu su ispraznili, ali grof je svejedno večerao u

svojoj sobi. Nije pozvao Lišu da mu se pridruži, što je govorilo i više nego dovoljno o anžijskoj
politici čajanke.

I Džejsin je bio odsutan iz zajedničkih prostorija, iako to nije bilo nikakvo iznenađenje.
Kako se činilo, izbegavao je Rodžera koliko i ovaj njega.

I Amanva bi se rado povukla, ali Rodžer joj nije dozvolio, nego je glasno pozvao Lišu,
Džareda i Vondu da im se priključe u glavnoj prostoriji gostionice. Učio je kako da krazijske
običaje upotrebi u svoju korist; njegova dživa nije mogla odbiti već izgovoren poziv. Sikva je
osvojila pola kuhinje, uterala osoblju strah u kosti, i zadužila Amanvine dal’tinške sluškinje da ih
poslužuju za stolom. Ne dao Tvorac da neka tamo šankerica uvredi Njenu visost tako što će se
pogrešno pokloniti.

Drugi sto su zauzele Žizel, Vika i nekoliko šegrtkinja; svima je sasvim odgovaralo da ih

uslužuju Uvalci. Koliv je stajao uza zid i posmatrao sve, krut kao stub za vezivanje konja. Rodžer

ga nikad ne beše video kako jede.
„Mužu, pričaj nam o vojvodi Rajnbeku“, kaza Amanva između jela. „Poznavao si ga, zar

ne?“
„Aha, nešto malo“, reče Rodžer. „Onda kad je majstor Arik bio krunski telal. U biblioteci

palate sam učio da čitam.“
„Sigurno je bilo divno“, kaza Liša čežnjivo.
Rodžer slegnu ramenima. „Ne čudi me što se tebi tako čini. Što se mene tiče, ja sam jedva

čekao da se vratim violini i akrobatici. Ali majstorica Džesa je navaljivala da naučim slova, a čak
se i Arik slagao.“

„Majstorica Džesa je bila krunska travarka?“, upita Liša.

„Ne baš“, kaza Rodžer.
Liša suzi oči. „Sakupljačka korova.“ Rodžer klimnu glavom.
„Šta je sakupljačica korova?“, zapita Amanva.
„Lepo biste se slagale.“ Liša je progovorila zadivljujuće otrovnim glasom. Zaista joj je s
lakoćom išlo od ruke. „Sakupljačica korova je krunska trovačica.“
Amanva klimnu glavom. „Velika je to čast za odanu sluškinju.“
„U otrovu nema časti“, reče Liša.
„Nije to tako prosto“, obrecnu se Rodžer. On pogleda Lišu u oči. „I neću da sedim ovde
dok ti tako pričaš o majstorici Džesi.
Kad mi je mama umrla, ona mi je bila nešto kao mama. Sam Tvorac zna da ja, kad je

Ilona u pitanju, držim jezik za zubima.“

Liša frknu. „Istina.“
„Dakle, viđao sam vojvodu tu i tamo po palati“, kaza Rodžer, „uglavnom kako se tetura
do krunskog kupleraja i nazad. On i braća imaju sopstveni tunel do tamo, pa mogu odlaziti u
posetu a da ih niko ne vidi.“

„Naravno da imaju.“ Liša je testerisala meso na tanjiru kao da bi da amputira ud.
„To je uobičajeno i u Kraziji“, reče Amanva. „Moćni muškarci moraju imati mnogo
dece.“
„Tvorca mu, ma ni slučajno, sve Džesine cure piju pomov čaj. Zamisli da se kopilad
vladajuće porodice razmile po celom gradu.“ Liša ga prostreli pogledom, i Rodžer se zakašlja.
„One...“ Amanva zastade kao kad traži pravu reč na tezanskom. „Te džive sen uzimaju
bilje da spreče rađanje dece?“
„Odvratno“, kaza Sikva. „Koja bi žena od sebe napravila ha’ting?“
„Nisu to džive sen“, reče Liša Amanvi. „Nego hise.“
Na ovo Amanva i Sikva počeše užurbano da se sašaptavaju na krazijskom. Rodžer nije

znao tu krazijsku reč, ali mogao je da pogodi šta znači. Iz sekunda u sekund razgovor je postajao
sve nelagodniji.

Amanva se uspravi, isklesana od čistog dostojanstva. „Nećemo raspravljati o takvim
temama ovde gde lomimo hleb u Everamovo ime.“

Rodžer se hitro pokloni. „U pravu si, razume se, dživo ka.“
„Pričaj mi još o Rajnbekovom klanu“, reče Amanva. „Kako dokazuju da su potekli od
Kadžija?“

„Ne dokazuju“, kaza Rodžer.

„Onda od nekadašnjeg kralja te vaše Teze.“ Amanva nestrpljivo odmahnu rukom. „Naši
učeni ljudi nagađaju da kraljevska loza mora sezati unazad do Izbaviteljevih naslednika na severu
kako bi joj presto po zakonu pripao.“

„Može biti“, reče Rodžer, „ali ja ne bih baš trtljao o tome na dvoru. Rajnbekovi imaju
jedva i kap kraljevske krvi.“

„Je li?“, zapita Liša.
„Ne jedi demonska govna“, reče Vonda. „Ako vojvotkinja Arejn nije od kraljevske krvi,
ko jeste?“
„Ma, Arejn jeste od kraljevske loze“, reče Rodžer. „Priudali su je za sina Rajnbeka Prvog
u pokušaju da ozakone njegov puč. Ali Rajnbek Prvi je bio prvi ministar, bez i kapi kraljevske
krvi. Izmislio je mašinu za proizvodnju klatova i priča se da je zadržao svaki peti klat koji bi
mašine napravile. Kad je stari vojvoda umro bez sina, ovaj je bio najveći bogataš u Anžijeu, i
svaka plemićka kuća koja se otimala za presto dugovala mu je novca.“
Amanva se osmehnu. „Tvoj narod je drugačiji od mog, mužu, ali ne mnogo.“
„To je problem Rajnbeka Trećeg“, reče Rodžer. „Ako umre bez naslednika, mnoge kuće
mogu da polažu pravo na presto isto koliko i njegova braća. Možda uspeju da zadrže vlast, ali to
će ih koštati - taman da u postupak nasleđivanja umešaju prste i ovi sa severa. Klatovi su lepi i
krasni, ali Jukor može kovčege njihovih neprijatelja da napuni zlatom.“
„I ne samo zlatom“, reče Liša, ali nije zalazila u pojedinosti.

Drugog dana su izašli iz okvira same Uvale, ali je drum bio dobro zaštićen simbolima, a
na jednakim razmacima nalazili su se karavanski logori. Kretali su se dalje i nakon što se spustio

sumrak sve dok nisu stigli do garnizon Drvenih vojnika na ivici Tamosove zemlje.
Onog trena kad je karavan stao, Rodžer je, već van kočije, protezao nervozne udove i

izvodio akrobatsko zagrevanje.
„U’vatili te pundravci, a?“, zapita Džared, pa skoči s Lavine, svog divovskog anžijskog

mustanga, lako kao ma koji Tamosov konjički zapovednik.
„Trebalo mi je da se protegnem“, kaza Rodžer.
„Jašta“, reče Džared. „Mora da je zamorno po ceo dan spavati u krznima s tri žene.“
Rodžer se nasmeši. „Ako to misliš, vojvotkinja treba da ti nađe mladu još hitnije nego što

smo mislili.“
Džared se zasmeja, a kada krupni drvoseča podvuče ovaj zvuk uobičajenim pljeskom po

leđima, Rodžer se prepusti i povede se za udarcem.
Lavina se okrenu prema njima, ali Džared je u ruci več držao veliku jabuku. Životinja je

dograbi ujedom koji bi odraslom čoveku lako otkinuo ruku i okreti se nazad; pastuv je tiho
žvakao dok mu je Džared češagijao vrat.

Rodžer zavrte glavom. „Džared Drvoseča kog sam upoznao pre godinu dana jedva je
umeo konju da razlikuje glavu od tura.“

„Ma, i pre tri meseca“, složi se Džared. „Umeo sam da stignem od mesta do mesta, al’

nikad nisam voleo tu poganiju.“ On pogleda u konja, ponositog kao da mu čini uslugu time što
dopušta da ga četkaju. „Ali ovaj moj Lavko nema strpljenja za sirovo drvo.“

„Lepši primerak davno nisam video“, reče grof Tamos. „Oprosti mi, barone, ali voleo bih
da sam ga ja prvi spazio.“ Rodžer se okrenu i ugleda Džejsina kako prati grofa u stopu kao pas.

Pažljivo je stajao van domašaja.

„Ponuda još važi, visosti“, kaza Džared, pa mu sa osmehom pruži uzde. „Izdržiš li ceo

minut u sedlu, mos ga uzeti.“

Lavina frknu, a Tamos se pokloni kroz smeh. „Barone, umem da prepoznam nameštene

kockice. Naprosto me raduje što jašeš pod mojim zapovedništvom.“
„Jašta“, reče Džared, posle samo malo oklevanja. Sad kad Arlen nije tu, sve se više

vezivao za grofa. Ako se Iscrtani Čovek nikad ne vrati, uskoro će biti Tamosov čovek od glave
do pete.

„Put pred nama nije zaštićen činima“, reče Tamos. „Moj zapovednik garnizona kaže da je
veliki promet privukao na desetine demona. To će nas koštati dodatnog vremena, ali odsad pa
nadalje, mislim, ne treba da putujemo kad se smrkne.“

„Koješta“, reče Liša, prilazeći im. Tamos je spazi i hitro odvrati pogled. „Imamo oružje
ojačano simbolima i vešte ratnike. Ako tvoj brat ne može da zaštiti drumove činima i redovno ih
raščišćava, Uvala treba da mu ponudi pomoć.“

Tamos stisnu vilicu. Naposletku on diže pogled prema njoj. „Imamo ratnike, da. Imamo i
travarke. Inostrane velikaše. Žonglere. To nije svet spreman da izađe u noć.“

Liša frknu. „Samo Rodžer bi mogao zaštititi ceo karavan.“
Ej, nemoj mene uvlačiti u ovo, pomisli Rodžer.
„Kako se usuđuješ tako da se obraćaš Njegovoj visosti, travarko“, reče Zlatotonac. „Princ
Tamos je zapovednik Drvenih vojnika. Ne trebaju mu vojni saveti od tebe. Pred nama, čistine
namenjene karavanima ionako su u današnje vreme prepune prosjaka. U dolasku smo svakog

dana morali da šaljemo odred napred da ih razjuri pre nego što se mi ulogorimo, i ne sumnjam da
su se štrokavi pacovi odmah uselili nazad čim smo prošli.“

Usledio je trenutak zaprepašćenog muka, a onda se svi okrenuše ka Džejsinu, koji svenu
pred ujedinjenim mrkim pogledima. Džared stisnu pesnice, a Vonda spusti ruku na luk okačen o
sedlo.

Tamosov glas bio je potmuo, opasan. „Telale, ti si, kažeš, svake noći na svom putu do
Uvale isterivao seljake iz zaštitnih krugova simbola pred sumrak?“

Džejsin preblede. „Naređeno mi je da dođem k tebi najbrže što mogu...“
Tamos se pokrenuo brže nego što bi Rodžer poverovao da je moguće u oklopu; prišao je i
odsečno udario Džejsina nadlanicom, tako da je ovaj pao na tur.
„Ti ljudi su pod zaštitom mog brata!“, viknu Tamos. „To su izbeglice isterane iz domova,

ne prosjaci i razbojnici!“

Džejsin je imao dovoljno mozga da ostane na zemlji, ali Tamos ga šutnu tako da se ovaj

zakotrlja. „Tako li ukazuješ poštovanje kruni? Šalješ u smrt one koji su nam se obratili za
pomoć.“

Džejsin iz kotrljanja spretno pređe u kolut napred i završi na kolenima pred razbesnelim
vojvodom, ruku skupljenih kao da se moli. „Molim vas, Vaša visosti. Sam vojvoda je tako

naredio.“
Svi se behu okupili ili promolili glavu iz kočije i posmatrali razvoj događaja. Ne samo

putnici već su se sjatili i Drveni vojnici iz garnizona, spremni da skoče na Tamosovu zapovest.
Svi behu u oklopima ojačanim činima, i naoružani.

Grof se okrenu k njima. „Zar su Drveni vojnici toliko nepripremljeni, pa ne mogu sebi da

dignu logore? Moraju da isteruju slabije od sebe u noć?“
Kapetan garnizona stupi napred i pade na jedno koleno pred Tamosom. „Ne, visosti, nije

tako. Ipak, telal govori istinu. Sam vojvoda Rajnbek potpisao je naredbu da se svi koji bez
dozvole koriste čistine namenjene krunskim karavanima izbace napolje.“

Na Tamosovom licu pojaviše se bore kada mu se vilica opet steže. „Moj brat ne mora da
gleda zemljoradnike u oči kad ih osuđuje na smrt. Ali tvoji ljudi jesu.“

Kapetan još više obori glavu. „Da, gospodine. I tvorac će nam suditi.“
„Dosta je bilo!“, zaštekta Tamos. On bez po muke pojača glas i obrati se samim
vojnicima.
„Možda nisam dovoljno jasno izrazio šta očekujem od tvojih ljudi. Zbog toga se
izvinjavam. Ali sad me dobro slušajte, da mi niko kasnije ne tvrdi kako nije znao. Zaduženi ste za

svaki ljudski život u Anžijeu. Na vama je da ih zaštitite. Ne da ih isterujete iz bezbednosti
simbola. Ne da ih kinjite, varate ili da im iznuđujete mito. Ne da im dirate žene. Jeste li me čuli?“

„Da, zapovedniče!“, viknuše vojnici kao jedan.
„JESTE LI ME ČULI?“, zavika Tamos po drugi put.
„DA, ZAPOVEDNIČE!“, zagrme ljudstvo.
Tamos klimnu glavom. „Odlično. Jer ako neko zaboravi, obesićemo ga na Izdajničkom
trgu za primer ostalima.“
Rodžer primeti da Liša zuri u grofa sa suzama u očima. Kad se ovaj okrenuo od gomile,
ona krenu prema njemu, ali on joj se glatko izmače s puta i priđe Džaredu. „Generale, spremi
ljude. Posle sumraka nastavljamo drumom; desetkovaćemo demone u prolazu.“
Džared se tresnu pesnicom u grudi. „Visosti, pokosićemo ih kao travu.“
„Ma koliko majstorica Liša tvrdila da je to u redu, ne želim da nijedan vojvodin gost bude
izložen ma kakvoj bespotrebnoj opasnosti. Hoćeš li baciti čini i zadržati demone podalje od
kočija?“
Rodžer se pokloni. „Naravno, visosti.“
„Mora da se šalite“, reče Džejsin. „Treba da poverimo živote ovom...“
Tamos ga saseče pogledom na ivici strpljenja. „Ovom...?“
Kakva radost, videti Zlatotonca kako se grči. Rodžer je počinjao da misli kako će mu se
možda i pružiti prilika da iznese optužbe. Možda nagovori Žonglerski esnaf da na pravo uvo

došapne ponešto o njegovim zlodelima...

Rodžer nije mogao da se uzdrži a da još malo ne dosoli. „Ne boj se, Drugorazredni,
demoni ti neće ni prići.“ On mu dobaci svoj najpodrugljiviji osmeh. „Osim ako ja to poželim.“

Onog trena kad je to izgovorio, Rodžer je znao da je pogrešio, ali Zlatotončevo bledilo
bilo je vredno rizika.

Liša se uporno pomerala u pokušaju da uhvati Tamosov pogled, ali grof se okrenu na

drugu stranu i udalji se krupnim koracima. Iza njega, Drveni vojnici se zbiše i zakloniše ga od
nje. Na tren je ukočeno stajala, a onda se okrenu i požuri nazad u kočiju.

Kroz prozor kočije Liša je zurila u tamu, ali Žizel ju je ovog puta mudro prepustila
mislima. Iza njih, na krovu šareniš-kočije, Rodžer i Kendal stajali su i svirali violine dok su
Amanva i Sikva sedele na kočijaškoj klupi i pevale saglasje.

Magijskim naočarima Liša je gledala utrobnike kako se motaju po ivicama prepreke koju
su oni stvarali. Videli su karavan - bio je prevelik da bi ga čak i Rodžerova muzika sakrila - i
pratili su njegov spori prolazak, ali kad god bi se približili, bol bi ih oterao.

Liša je to dobro razumela. Od kvarteta su dopirali grubi, neskladni zvuci i prožimali

Lišinu neprestanu glavobolju, te je na kraju istopila malo voska da zapuši uši.

No, čak i kad je malo prigušila spoljašnje zvukove, i dalje je čula krike i povike drvoseča i
Drvenih vojnika koji su prosecali put kroz sve utrobnike dovoljno glupave da kroče na drum.

Rodžerov kvartet svima im je pomagao. Kad nekom zatreba odmor, mogao je lako da

zaostane u bezbednom području muzike, a borcima je išlo naruku što dušmanima bolni zvuci
odvlače pažnju.

Liša je tužno posmatrala demonske leševe kako se gomilaju pokraj druma da sačekaju
sunce. Pre samo nekoliko časakabili su to neprijatelji, i morao si ih ubiti ili biti ubijen. Sada...
sada su bili baterije, gorivo za njene čini. Priželjkivala je da može odvojiti nekoliko drvoseča, pa
požnjeti ovo obilje i otpremiti ga u Uvalu, ali kad stignu u Anžije, trebaće im svaki prisutan
Uvalac. Koliko protraćenih hora.

Nekoliko sati nakon smrkavanja naišli su na prvu karavansku čistinu kakve je vojvodin
telal pominjao. Zbijena gomila izbeglica - Rajzonjana, sudeći po izgledu - uzdrhtala je kad je
ugledala karavan kako se približava. Zaštitni stubovi sa simbolima bili su im raspoređeni
nasumično, a čini naslikane na kolima bile su ogromne, nespretne, kao da hoće veličinom
nadomestiti veštinu koja im je nedostajala. Na sebi su imali otrcana krzna, a vatre su pogasili da

ne bi privukli više demona nego što je ova klimava zaštitna mreža mogla odbiti. Mnogi behu

skupili sav imetak kao da su spremni da pobegnu u golu noć.
No onda Tamosova glasina zagrme. „Ne bojte se, dobri ljudi. Ja sam grof Tamos, princ

Anžijea i gospodar Uvalske grofovije. Pod mojom ste zaštitom. Molim ostanite u bezbednosti

simbola. Ništa vam se neće desiti! Imamo hrane i ćebadi viška, i ojačaćemo vam simbole pre
nego što pođemo dalje. Ako imate ranjenika, donesite ih našim travarkama da ih izviđaju. Svi
slobodno možete da se sklonite u Uvalu ako poželite.“

Na ovo se nadiže žamor. Neki su promuklo klicali, ali su drugi gledali nepoverljivo, bez

sumnje se prisećajući Džejsinovog prolaska. Liša ih nije mogla kriviti.
Kad se začulo naređenje da se karavan zaustavi, Liša i ostale travarke bile su napolju pre

nego što su kočijaši uspeli da pripreme stepenike. Na prizor njihovih kecelja s džepovima ljudi se
opustiše. Izvestan broj - neki u zavojima, drugi ćopavi ili bolesni od kašlja - pođoše napred s
nadom u očima.

„Moram da se pobrinem za čini“, reče Liša Žizel.
„Naravno“, odgovori žena. „Devojke i ja ćemo se postarati za ovih nekoliko ogrebotina i
šmrktave noseve.“

No, dok su se približavale, iz prikolica i ispod kola pomaljalo se sve više i više glava.

Ljudi, žene i deca svih uzrasta. U naizgled malom logoru bilo je skoro stotinu ljudi - više nego u

čitavom karavanu.
Kad se Vonda pojavi pored nje, Liša se osvrnu. „Idi, patroliraj po rubovima s lukom dok

ne budem zadovoljna činima.“
„D’ izvineš, majstorice, al’ treba da ostanem uz tebe. Ja ovaj narod ne znam, a i sama

kažeš da čini nisu sigurne.“
Liša je strpljivo pogleda. „Mogu da pripazim na sebe nekoliko minuta, dušo. Još znam

zvrčku ili dve.“
„Jašta“ - Vonda se premesti s noge na nogu - „ali...“

Liša stavi ruku devojci na rame. „Štiteći njih, zaštitićeš i mene.“ Ona pokaza na izbeglice
- otrcane, gladne, uplašene. „Vonda, ovi ljudi se nisu osetili bezbedno već mesecima. Pruži im to
u moje ime, molim te.“

„Jašta, majstorice.“ Vonda se pokloni nezgrapno kako je ona to već umela, pa olabavi
manžetne bluze, zavrnu rukave i razotkri simbole iscrtane crnolistom. Liša je iz iskustva znala da

se ljudi uvek najbezbednije osećaju kad vide svog zaštitnika kako golim rukama mlati demona na

smrt.

Kad je Liša prišla čelu karavana, Džejsin je bio uz lorda Tamosa. „Kako to mislite, da
ostanem u kočiji? Ja sam...“

„...Ti si me doterao do krajnje tačke strpljenja“, završi Tamos umesto njega. „Kočija ti je
dobro zaštićena činima, a to se za ovaj narod ovde ne može reći. Jednom si ih isterao, sad lepo
ostani pozadi pre nego što još više naškodiš dobrom glasu bršljanskog prestola, hvala lepo.“

Telal se odšunja nazad do kočije, i Tamos je na tren bio sam. Liša je čeznula da ode k
njemu, ali sad nije bio trenutak. Nije znala ni šta bi rekla. Samo je želela da je on opet pogleda.

Ipak, bilo je puno posla. Žizel i Vika poslale su šegrtkinje da razvrstavaju ljude u nevolji,

a Rodžer je već izvodio akrobacije i žonglirao ofarbanim krilatim oraščićima na treperavoj
svetlosti vatre uz klicanje i pljeskanje pojedinaca. On baci puckalice pred noge deci koja

verovatno već mesecima nisu imala razloga da se osmehnu. Ona odskočiše unazad, oduševljeno
cičeći.

Izbeglice su uplašeno gledale Amanvu i Sikvu, ali na čelu trojke Kendal je olakšavala
prolaz krazijskim princezama. Uskoro su s grupom žena vežbale zaštitnu pesmu.

Liša se kretala ivicom logora i ispitivala zaštitnu mrežu. Bilo je onako kako se i plašila.

Simbolisti u grupi nisu bili baš sasvim nesposobni, ali su koristili simbole namenjene krugu u

jajastom logorištu. Simboli za oval morali su da budu drugačije oblikovani, ali ta smicalica
prevazilazila je veštinu svih izuzev majstora simbolista. U mreži nije bilo pravih rupa, ali magija

je bila neravnomerno raspoređena, i kakav snažan demon - ili skupina manjih, udruženih
utrobnika - mogli su probiti slabe tačke.

Ona se usredsredi na simbolizam i na neko vreme izbaci ostale brige iz glave. Pojedine

zaštitne stubove je naprosto namestila, obrnula ih za nekoliko stepeni. Uzela je četkicu i slikala
po drugim, popravljala čini ili ih potpuno menjala. Kao da čisti otpad iz potoka, Liša je videla
kako se, dok je radila, tok magije menja. Uskoro je, pri njenom magijskom vidu, čitava mreža
jarko sijala.

Za oko joj zapade još žarkog sjaja, ovog puta van logora. Liša pogleda pobliže, očekujući
kamenog demona, ali umesto toga ugleda Arlena Stoga.

Liša trepnu. Bila je umorna i, na sreću, sama prvi put od ko zna kad. Da joj nisu odlutale
misli?

Ali ne, iz gaja izvan kruga svetlosti simbola mahao joj je Arlen. „Liša!“ Videla je da je

pridodao rečima tračak magije kako bi ih čula samo ona.
Ona se obazre. Niko nije na nju obraćao pažnju. Zašla je za kola blizu ivice logora, tako

da je niko ne vidi kako zuri u noć.
„Liša!“, pozva Arlen i opet joj mahnu rukom da priđe.
„Bilo je krajnje vreme da se pojaviš.“ Liša se dobro umota u ogrtač obnevidelosti i požuri

u noć pre nego što neko primeti njeno odsustvo. „Vala, bolje bi ti bilo da mi valjano odgovoriš na
pojedina pitanja“, obrecnu se ona kad je stigla do drveća a da je niko u logoru ili u patroli nije
primetio.

No Arlen nije bio tu.

„Liša!“ Ona ga opazi još dalje, među gušćim drvećem. Okrenuo se i iščezao među
senkama, mašući joj da pođe za njim.

Liša se namršti i otrupka za njim. „Jesi li se ti to prepao da će te neko videti?“
Arlen ne odgovori, i ona požuri da ga stigne. Bio joj je na samoj ivici vidokruga, a dok je

prolazio između drveća, magijska svetlost mu je treperila.
A onda ga Liša izgubi iz vida. Hodala je još nekoliko časaka, ali od njega ni traga.
„Liša“ Sad odnekud sa strane. Da se nije zbunila među drvećem? Ona požuri u tom

pravcu.

„Arlene Stogu, gubim strpljenje“, siknu ona kad se nije pojavio.

„Liša.“ Sada iza nje. Ona se munjevito okrenu, ali nije bilo nikog.

„Arlene, majku mu, ovo uopšte nije smešno“, obrecnu se Liša. „Ne pojaviš li se za pet

sekundi, odoh ja nazad u logor.“
Ako se setim na koju stranu, pomisli ona. Sve drveće oko nje izgledalo je isto, a granje,

još puno jesenjeg žutog lišća, zaklanjalo joj je jasan pogled na nebo.
„Liša.“ Sleva. Ona se okrenu, ali samo se drveće nejasno sjajilo u tami, a pri šumskom tlu

lebdela je magijska magla.
„Liša.“ Opet pozadi. Svanu joj, ali beše prekasno. Zovovi su se čuli posvuda oko nje.
„Liiišaaaa.“ Više nije zvučalo kao Arlen. Nije zvučalo ljudski.
„Liša Papirdžijo.“ Na dodatak prezimena, niz kičmu joj sunu jeza.
Liiiišaaaa.

Liša Papirdžijo Liša Papirdžijo Liša Papirdžijo Liša Papirdžijo

Liša Papirdžijo

Liša Papirdžijo Liša Papirdžijo Liša Papirdžijo Liša Papirdžijo

Liša Papirdžijo
Obrtala se lagano i među drvećem je uočila nekakav pokret. Utrobnici. Nije mogla znati

koliko ih je. Barem pet ili šest, na čelu s podražavaocem. U ogrtaču obnevidelosti bila im je
nevidljiva, ali mogli su da stežu omču dok je ne uhvate ili dok ona ne izgubi hrabrost i ne potrči.
Ako bude morala da se kreće brzo, ogrtač će joj biti slaba zaštita.

Budalo, korila je Liša sebe u mislima dok se prisećala Reninih reći. Demoni uma znaju ko
ste. Ako im se ukaže prilika, ima da vas mlatnu.

Na izvestan način joj je laskalo što umnici žele njenu smrt. Laskalo joj je, i izazivalo joj
košmare. Mislila je da je između dva zatamnjenja bezbedna, ali očito podražavaoci bolje trpe
mesečinu nego njihovi gospodari.

A pametniji su nego što smo očekivali, priznade ona sebi. Ovaj ju je lepo izigrao, a ona
mu se bacila u kandže, kao na tacni.

Nešto u stomaku joj se promeškolji i Liša se seti da nije samo ona u opasnosti. Oboje ih je

bacila u kandže, i sad je na njoj da ih bezbedno vrati u pribežište.
Ona ugleda čistinicu i krenu prema njoj, otkopčavajući duboke džepove na haljini.

Zavukla je ruku i ščepala dugačku, tanku kost koju je izvadila umnom demonu iz ruke, pa je
zaoštrila na vrhu i celom dužinom izrezbarila simbole pre nego što ju je optočila zlatom. Njen
štapić od hore.

Slobodnu ruku ona zavuče u torbicu za pojasom i rasu iza sebe klatove sa utisnutim
simbolima.

Bacite se na njih, deco Utrobe, pomisli ona i razdrlji ogrtač. Niste me još uhvatili.
Krenuše prema njoj. Zastrašujućom brzinom šumski demoni njihali su se s drveća.
Ipak, ne brže nego što je Liša mogla štapićem od hore da nacrta odbojni simbol. Simbol je
lebdeo u vazduhu, sjajio se kad ga pogleda magijskim vidom, a kad demoni naleteše na njega, on
im istrže rođenu magiju iz tela i pomoću nje ih odbaci nazad u drveće. Zakričali su i nestali uz
lomljavu grana.
Za slučaj da ovo nije bio dovoljan poziv u pomoć, Liša uperi štapić pravo uvis i nacrta
simbol svetlosti. Kao flautista kad menja note, prelazila je prstima po činima i ulivala još moći u
simbol. Blesnuo je žarko i pretvorio noć u dan.
Jedan plameni demon bljunu vatru na nju, ali ona nacrta simbol crpljenja u vazduhu, i on
upi moć. Štapić u ruci joj se zagreja, i zapahnu je samo demonov ogavni dah. Ona usmeri istu tu

moć nazad u vidu simbola udara; demon ostade sravnjen sa zemljom kao miš pod Džaredovom
čizmom.

Iza nje se začu krik; šumski demon nagazio je na klat. Zvuk se preseče, a utrobnik se
ukoči i oklop nalik na koru drveta prekri mu tanak sloj nekakvog inja. Uz piskutav vapaj demon

pokuša na silu da pomeri udove, a onda mu se preko grudi otvori pukotina uz zvuk ledenice koja

pada sa strehe iznad trema. Liša nacilja u pukotinu i nacrta još jedan simbol udara.

Demon se rasprsnu na bezbroj komada, ali pristizalo ih je još.

Iz drveća skoči jedan poljski demon, ali Lišina čin odbaci ga unazad tako jako da prolete
kroz tridesetak centimetara debelo stablo. Čopor plamenih demona istrčkara na proplanak, no
časak kasnije kandže su im se pušile i klizale se po sloju leda. Tren potom bili su potpuno
sleđeni, a narandžasta svetlost u očima i ustima zgasnu im do hladnoplave.

Liša je čula povike drvoseča, koji su jurili prema bleskovima i buci bitke, ali bili su
daleko, a podražavalac je još kružio naokolo. Idu li njoj u pomoć ili u sopstvenu smrt? Kad je
podražajni demon pokušavao da dočepa Rodžera, bez po muke je kandžama prokrčio put kroz
drvoseče, kao i kroz Šarame, i tako sve dok se Rodžer, Amanva i Rena nisu udružili protiv njega.

Liša je među drvećem videla njegovo vitko, promenljivo obličje u hitrom pokretu. Ona
uperi štapić i ispali magijski udar, ne obraćajući pažnju šta će pritom razoriti, samo ako usmrti
stvorenje. Drveće se raspršta, zemlja se zatrese, ali poput zmije, podražajni demon je odgmizao,
nepovređen.

Gotovo joj je došlo glave što je dopustila da joj pažnja odluta. Čopor šumskih demona
beše je opkolio. Jedan nagazi na klat sa utisnutim činima i buknu u plamen kada je čin vreline
stupila u dejstvo. Ostali - ukupno četiri - nađoše prohodan put.

Jedan je dobio bočicu razređivača u lice; oči su se pušile dok ih je demon slepo grebao

kandžama i tako samo pogoršavao povrede.

Ona razbaca još klatova s lektričnim simbolima, koji dokačiše dva demona i zgrčiše im
mišiće potresima i šokovima.

No poslednji se obruši na nju, suviše blizu da bi nacrtala čin. Ona uzmače, slepo pipajući

u potrazi za nožem za pojasom.

„Liša!“, zagrme Tamos i štitom ojačanim činima tresnu demona u bok. Simboli blesnuše i

utrobnik odlete unazad. Tamos je stajao, visok u blistavom oklopu, i na tren se opet osetila

bezbedno.

No onda grofa obujmi pipak i zavitla ga preko čistine; teško je tresnuo u drvo. Sručio se

na zemlju i nije ustao.

Liša hitnu još jedan magijski udar na podražavaoca, ali opet je bio prebrz. Ona ga dokači,
stvorenje se prosu po zemlji, ali najveći deo sile zaora šumom, pretvarajući stogodišnje drveće u
pruće za potpalu.

Zvonilo joj je u ušima, ali Liša je sad čula bitku posvuda oko sebe; Uvalci su se trudili da

se probiju kroz demonski prsten i dopru do nje.

U vazduhu iznad Tamosa ona nacrta podražajni simbol, pa započe krug istih takvih radi

sopstvene zaštite.

Trebalo je da počne od sebe. Podražajni demon zamahnu tankim pipkom kao šibom,
obmota joj se oko ručnog zgloba i obori je s nogu; sad nije mogla da crta. Dok ju je on privlačio k
sebi, pipala je po džepovima kecelje, ali ponestajalo joj je zvrčki.

Jedna strela sa ucrtanim simbolima glatko preseče pipak nadvoje; kad je stisak popustio,
Liša pade na zadnjicu. Pipak poče da se grči, svetlucajući dok se s njega poput znoja cedio ogavni

gnoj. Liša ga užasnuto strese.

Još tri strele pogodiše podražajnog demona u središnju masu; što su duže ostajale

zarivene, stvorenje su duže potresali šokovi i trzaji. Demon je vrištao, a meso oko projektila se

topilo. Oni padoše na zemlju, ali u tom trenutku, dok mu je pažnja bila na drugoj strani, Vonda
skokom od skoro sedam metara prevali razdaljinu, pa mu pesnicom ojačanom činima zadade
snažan udarac u teme.

Sravnila ga je sa zemljom; demon tresnu o tle kao kip od meke gline kad ga udariš

toljagom. No, kao pod uticajem vešte ruke, glina opet poprimi oblik, i izdiže se, još strašnija nego

ranije, sva u šiljcima i oštrim ivicama.
Vonda je bila spremna. Šakama i podlakticama pokrivenim činima odbijala je nasrtaje, a

čini udara na pesnici pogađali su stvora kao kutija gromovitih štapova. Na nju zamahnu desetak
pipaka s koštanim izraštajima nalik na sečiva. Ipak, Vonda je bila brža nego što je Liša
pretpostavljala - brza skoro kao Rena Stog.

A borila se kao Arlen - izvijala se, premetala i preskakala pipke kao muva kad izbegava

mlatilicu. Utrobnikova glava pretvori se u glavu plamenog demona i bljunu na nju vatru, ali

Vonda raširi prste, te upi vrelinu i magiju, i tako zadobi još snage za svoje udarce.
Ona priđe blizu, ruku toliko brzih da se gotovo nisu ni videle, nalik na kolibrijeva krila;

izvlačila je strele iz tobolca i zarivala ih u demona - luk joj nije ni trebao. Stvor je kričao u
kakofoniji bola, kao hiljadu grozota koje sve vrište uglas.

Iz središnje mase niče novi pipak i udari Vondu punom snagom, pa pokulja oko nje i
sraste sam sa sobom. Čvrsto ju je držao; udovi ojačani činima bili su joj bespomoćno prikovani
uz bokove, ali nije bilo stiska iz kog bi se mogla otrgnuti.

Liša diže štapić, ali podražajni demon već je znao taj pokret, te postavi Vondu između
sebe i nje.

„Majstorice Liša, nemoj ga štedeti!“ zavika Vonda. „Ubij ga dok možeš!“
„Ne lupetaj!“, kaza Liša. Držala je štapić na gotovs i razmišljala munjevitom brzinom.
Zvuci borbe čuli su se posvuda oko njih, ali pošto dalja pomoć nije stizala na proplanak, dalo se
zaključiti da je podražavalac doveo mnogo utrobnika radi ove klopke.
„Šta hoćeš?“, zapita Liša stvorenje oštro, makar i samo da bi zadobila nekoliko sekundi za
razmišljanje.
Demon radoznalo nakrivi glavu kao izgrđen pas, svestan da mu se obraćaju, ali
nesposoban da razume reći.
Previše glup da govori, pomisli Liša, ali svejedno dovoljno pametan da nauči moje ime i
odmami me u propast.
Vazduh preplaviše prodorni krici, i demon zabaci glavu i zavrišta. Čak i Liša je morala da
zapuši uši. Ona se okrenu i ugleda Sikvu u čučnju, kako dodiruje ogrlicu i usmerava vrisak od
kog je demonu podrhtavalo meso kao pod naletom uragana. Kako se Sikva probila do proplanka

kad niko drugi nije uspeo?
Upravo tada kroz podražavaočeve grudi izbi vrh koplja; sečivo se zablista od magije.

Tamos uglavi dno oružja u zemlju, pa potegnu uvis, odiže demona od tla i odbaci ga.
No podražavaocu naprosto iznikoše novi udovi, i on se dočeka na njih pre nego što je

udario o zemlju. Demonova glava preobrazi se u nešto nalik zmiji, bez ušiju kojima bi čuo Sikvin
vrisak.

Prošlom podražavaocu je trebalo nekoliko minuta da se prilagodi zvučnom napadu. Ovom
je to pošlo za rukom za nekoliko sekundi.

Upozorili su ga, shvati Liša. Uče naše smicalice.
Podražajnik opet zamahnu na Tamosa, ali ovaj sada dočeka udarac i odbi ga štitom. Liša u
vazduhu nacrta simbol smrzavanja, i pipak oko Vonde se odlomi, te ona pade na leđa, upinjući se
da se oslobodi od prstena demonskog mesa koji ju je sputavao.

Pošto joj je na raspolaganju konačno bila jasna meta, Liša diže štapić da raznese demona s
lica zemlje, ali hore behu iscrpene i ona uspe samo malčice da ga odgurne.

Liša pobaca preostale klatove, ne obazirući se na njihovo dejstvo. Naizmenično su pekli
demona, protresali ga šokovima, smrzavali i odbacivali, ali činilo se da ga je ovo više razljutilo
nego što mu je naudilo; iz sekunda u sekund, telo mu se preobražavalo i zaceljivalo povrede.

On se pretvori u kamenog demona, ali sa osam dugačkih ruku od vulkanskog stakla
umesto dve. Svako ispupčenje na oklopu izgledalo je oštro, ali najgore su bile opake kandže na
vrhu svakog uda, nazubljene kao staklene krhotine.

Zamah rukama odbaci Tamosa u stranu, izlomi mu koplje u iverje i kao kukom mu
potkači ivicu štita; remenje na ruci mu puče. Sada je štit visio mlohavo i više mu smetao nego što
mu je bio od ikakve vajde.

Demon izvi leđa, pa skoči na Lišu, ali Tamos vrisnu, i baci se pred njega da mu prepreči
put. Čini na njegovom oklopu oboje su ih spasle, ali stvor ga odbaci na nju. Liša oseti snažne
šake kako je grčevito hvataju za ramena dok se on izvijao da upije najveći deo udarca; oni
tresnuše o polomljeno stablo nekad veličanstvenog zlatodrveta.

Grčevito su se držali jedno za drugo dok se podražajnik davao u juriš, ali udar munje
odiže stvorenje od zemlje i tresnu ga dole tri-četiri metra dalje.

Na ivici proplanka stajala je Amanva s nečim nalik na grumen zlata blistav od magije u
ruci. Demon poče da se preobražava, i ona ga obori još jednim udarom sile.

Pokraj nje, Rodžer i Kendal su violinama zadržavali utrobnike na odstojanju dok je
dama’ting koristila hore. Koliv se držao podalje; gađao je demona zaoštrenim čeličnim
trouglovima, a čini su pri udarcima cvrčale.

Podražavalac se okrenu i osmotri ovu novu pretnju, ali Vonda beše nekako izvukla nož iz

korica i uspela je da se oslobodi. Fina uniforma, vojvotkinjin poklon, bila je natopljena gnojem,

ali kad se ponovo dala u napad, devojka se sijala od magije.
Pred udarcima demon poče da uzmiče, i Liši odmah bi jasno kako namerava da se da u

bekstvo. Pomislila je da izvikne upozorenje, ali čemu? Podražajni demon nije uspeo da je ubije, a
ona više nije imala čime da se bori. Što bitka duže potraje, to su veći izgledi da neko od njenih
pogine.

Tupi udarac odbaci Vondu nekoliko koraka unazad - demonu je taman toliko vremena i
trebalo da postane bestelesan, pronađe neku pukotinu i pobegne nazad u Utrobu.

Žmureći, Liša se privijala uz Tamosovu ruku dok ju je vodio nazad do kočije. Ostali su ih
zaobilazili u širokom luku, i njoj je bilo drago. Ako treba demonski ubica maltene Ha joj dođe
glave da bi se opet našla u Tamosovom zagrljaju - bilo je to džab-džabe.

Kad su stigli do kočije, Tamos ju je grlio časak duže nego što je bilo neophodno, i ona se
okrenu k njemu i obujmi ga rukama. Osetila je kako mu grudi narastaju kada je udahnuo miris

njene kose i na tren se ponadala.
No Tamos se otrese, kao da se budi iz neprijatne maštarije. Naglo je pusti i odmače se za

korak.

„Dete?“, upita.

Liša opipa stomak. „Mislim da je dobro.“
Tamos klimnu glavom; aura mu je bila nečitljiva smeša uskovitlanih osećanja. On se
okrenu da ode, ali ga ona uhvati za ruku.
„Molim te“, reče. „Zar ne možemo bar da popričamo?“
Tamos se namršti. „O čemu mi imamo da razgovaramo?“
„O svemu“, kaza Liša. „Tamose, volim te. Možeš da sumnjaš u sve ostalo na svetu, ali u

to nikad ne sumnjaj.“
Ipak, auru mu oboji sumnja. Ona ga ščepa za ogrtač. „I voliš i ti mene. Sigurno, kao što

sunce sigurno izlazi. Zaštitio si me sopstvenim telom.“
„To bih učinio za svaku ženu“, reče Tamos.
„Jeste“, složi se ona. „Takav si čovek. Čovek kog volim. Ali nije bilo samo to u pitanju, i

ti to znaš.“
„Zašto je bitno?“, upita Tamos. „To ne menja činjenicu da si me lagala. Spavala si sa

mnom s namerom da me obmaneš, služio sam ti kao štit za tvoj dobar glas. Iskoristila si me.“
Liši navreše suze na oči. „Jesam. I kad bih mogla da povučem te postupke, bih.“
„Ponešto se ne može povući“, reče Tamos. „Zar da se oženim tobom, svestan da ćeš me

za pola godine poniziti pred celom Tezom?“
Ove reći bile su šamar, ali ne koliko one sledeće.
„Voliš me, da, ali bebu u stomaku voliš više. Nevažno koliko života i časti bi mogla

koštati.“
Liša se rasplaka. „Zaista hoćeš da ubijem rođeno dete?“
„Liša, za to je prekasno. Vreme za tu odluku bilo je onih nedelja pre nego što ši mi

saopštila.“ Tamos uzdahnu. „Pogrešio sam što sam zatražio da popiješ čaj sakupljačice korova, i
zbog toga mi je žao. Sumnjam da bih mogao voleti ženu koja bi uradila tako nešto prosto na moj

zahtev.“
Liša ga grčevito stegnu za podlakticu. „Znači, voliš me!“
Tamos joj istrže ruku iz stiska. „Poštedi me ove žonglerske predstave, Liša. Moja

osećanja ne menjaju okolnosti.“
Povređena, Liša ustuknu za korak. „Šta tvoja majka namerava da mi uradi?“
Tamos slegnu ramenima. „Ako uopšte zna da si trudna, ili pretpostavlja ko je otac, ja joj

nisam rekao.“
Liša malčice odahnu. To je bila tek sitnica, ali nije bila u prilici da odbija ma kakvu

olakšicu.
„Neću je lagati u lice“, upozori je Tamos. „Niti ću se ženiti tobom dok nosiš bebu drugog

muškarca u stomaku. Moja majka nije glupa, dakle najbolje bi ti bilo da pažljivo odabereš šta ćeš
joj reći.“

DEVETNAESTO POGLAVLJE
POLITIKA ČAJANKE

333. P.P.
Zima

Dok su prolazili ulicama Utvrde Anžije, Liša je gledala kroz rupicu u zavesi. Ljudi su se
okupljali, piljili u povorku i pokazivali prstom; čak su i žongleri na ulici prekidali nastupe kada bi
im oni odvukli pažnju gledalaca.

Dok su kočije prolazile, mnogi su se sašaptavali. Drugi su vikali kao da nemaju predstavu
da ih ona čuje.

„Eno simbolističke veštice i njenog violinskog čarobnjaka!“
„Novogrofica Uvale!“
„Kad ih čuje, pomislio bi čovek da si baš strašna“, reče Žizel.
„O, da“, reče Liša, pa promigolji prste i zakikota se najzlobnije što je umela. „Čuvajte se
ili će vas simbolistička veštica pretvoriti u žabe!“
Žizel se zasmeja, ali Vika odmahnu glavom. „Smešno je sad, kad je sunce visoko na nebu,
ali oni demoni koji su te napali na drumu nisu se smejali. Nije njih rasterao prstohvat Bruninog
praha za oslepljivanje i vatromet, već nešto više.“
„Žena je u pravu“, reče Žizel.
Povorka se zaustavila pred Žizelinom bolnicom, i Liša je sa zavišću gledala Žizel i Viku
kako izlaze iz kočije. Šta bi dala da se vrati u doba kad joj je najveća briga bila sledeći slučaj u
Žizelinoj bolnici.
Ona pokuca o zid kočije, i pojavi se Vonda. „Odaberi dvojicu drvoseča da čuvaju bolnicu
i rasterujte sve neželjene posetioce.“
„Nema potrebe...“, poče Žizel.
„Molim te, meni za ljubav“, kaza Liša. „Ljudi će te slušati, a ja ću mirnije spavati ako
znam da su ovde.“
Žizel uzdahnu. „Ako će biti drvoseče, ja bih pre uzela žene. Ipak je ovo bolnica.“
Liša klimnu glavom, i Vonda za tren oka odabra dve kršne pripadnice porodice Drvoseča.
Obe su umele da proteraju strelicu iz samostrela kroz iglene uši, ali su bile čuvenije po tome što
su volele da se izbliza biju s demonima. Od magije su još narasle i raskrupnjale se, i ako skrste
ruke i ispreče se na vratima, ostavljaće jednak utisak kao i ma koji muškarac.
Ostatak puta Liša je ostala sama u kočiji. Vonda je sedela napred i osvrtala se u potrazi za
ma kakvim znakom opasnosti. Sebe je krivila za onu zasedu i otada nije puštala Lišu iz vida duže
od odlaska u klozet. Čak i tada je čekala na nekoliko koraka dalje, dovoljno blizu da čuje ono što
je bolje ne deliti s drugima.
Kada je, prvi put za mnogo dana, Liša ostala sama sa svojim mislima, nekakva težina kao
da je ophrvala kočiju. Nekad joj je trebala samoća kao nasušni hleb, ali u poslednje vreme ju je
samo vukla u tamu.
Arlen ju je, činilo se, stvarno napustio. Džardira više nema, a Tamos nikad neće biti njen.
Demoni i Inevera joj žele smrt, a uskoro će im se verovatno pridružiti i vojvotkinja majka.
Sa olakšanjem je napred konačno ugledala vojvodsku palatu. Zar je od prethodne posete
prošlo samo šest meseci? Čitav svet se promenio. Kada je, u Vondinoj pratnji, krenula niz
stepenike kočije, leđa dostojanstveno pravih, u svojoj najboljoj putnoj haljini, težina na plećima
umanji joj se na podnevnom suncu. Arejn nije bila od sorte koja bi traćila vreme na bespotrebne

reci. Ma šta da se sprema, izaći će na videlo pre nego što sunce zađe, a tako je i najbolje.
U dvorištu ih je čekao prvi ministar Dženson sa sinom Polom. Bilo bi neumesno da

vladarska porodica čeka napolju. Kad mu je Tamos prišao, ovaj se pokloni.
„Visosti, milo mi je što vas opet vidim.“

Tamos ga potapša po ramenu. „I meni, prijatelju moj.“

„Nadam se da je put prošao u miru?“, zapita Dženson.
„Ne baš“, reče Tamos. „Demonski napadi na drumu, a i tvoj nećak je ocrnio dobar glas
prestola.“
„Noći mu, šta je budala sad uradila?“, progunđa Dženson.
„Posle ćemo o tome“, kaza Tamos. „Znam, hteo si da mu pružiš priliku da bude telal, ali
možda je on ipak pogodniji za opersku dvoranu nego za diplomatiju.“

Dženson raširi nozdrve, ali klimnu glavom, pa se okrenu Liši i opet se pokloni.
„Majstorice, lepo izgledate, baš mi je milo“, reče i baci joj značajan pogled na stomak.
„Njena milost poziva vas i telohraniteljku na popodnevni čaj nakon što se smestite i osvežite.“

Dok je prilazio sa suprugama, Rodžer je oprezno odmeravao Džensona i pitao se - po ko
zna koji put - koliko dobro taj čovek uopšte poznaje nećaka. Zlosrećne nezgode bile su
uobičajene i među neprijateljima prvog ministra. Čoveka nećakovi postupci možda i ne bi
iznenadili, možda ga to ne bi okrenulo protiv rođaka, ali verovatno je znao samo da su Džejsin i
Arik nekadašnji suparnici.

Nečitljivih očiju, prvi ministar se nakloni. „Majstore Polušako. Sreća ti se osmehnula od
prošle posete.“ On se okrenu Amanvi i pokloni se mnogo dublje. „Visosti. Čast mi je upoznati se
s vama. Ja sam prvi ministar Dženson. Molim vas, dopustite da vam poželim dobrodošlicu u
Anžije. Njena milost vojvotkinja majka poziva vas da večerate s njom za krunskim stolom.“

Amanva se u odgovor plitko nakloni. „Čast mi je, ministre. Mislila sam da u
zelenpredelima nema lepog vaspitanja, ali čini se da sam pogrešila.“

Dženson se osmehnu. „Oprostite, princezo, ako se nisu odnosili prema vama s

poštovanjem kakvo zaslužujete. Molim vas, obratite se meni ako vam tokom boravka išta

zatreba.“

Prvi ministar hitro ih je sproveo unutra, pa dao znak slugama da ih odvedu u njihove

odaje. Jedva su i promakli kroz veliki ulazni hol kada se pojavi Rajnbek, a sa obe strane, na korak
pozadi, išla su mu mlađa braća, princ Mikejl i pastir Peter; sva trojica mnogo su ličila po građi i
stavu, i veoma se razlikovala od znatno mlađeg Tamosa.

„Tamose!“, zagrme Rajnbek glasom koji se orio pod lučnim svodom. On dohvati brata u
snažan medveđi zagrljaj. Kad se okrenuo da pesnicom tresne Džareda u rame, još je jednom
rukom grlio Tamosa. „I ti. Prošli put si bio ovde kao kapetan. A vidi sad! Baron, pa još general!“

„Majka sva izgara od želje da ti nađe nevestu“, reče Mikejl. „Već nedeljama niko u palati
ne priča ni o čemu drugom osim o baronovom balu.“

„I zato mi mudri odlazimo iz palate dok možemo“, kaza Piter.
Rajnbek steže Tamosa oko vrata i natera mlađeg brata da mu se sagne pod rukom. „Sutra
idemo u lovačko utvrđenje. Morate s nama i ti i novi baron.“
Tamos se namršti, uhvaćen između porodice i dužnosti. „Brate, ima važnih pitanja...“
Rajnbek odmahnu na ove reči. „O njima je najbolje popričati daleko od ušiju
radoznalaca.“ On malčice klimnu glavom ka jednom slugi koji se muvao po dvorani - u milnskoj
livreji. Jukor je već, kako se činilo, imao predstavnike na dvoru.
Vojvoda se okrenu Džaredu. „Barone, šta ti kažeš?“

Džared protrlja potiljak, kao da mu je krajnje nelagodno. „Nikad nisam bio nešto mnogo

dobar lovac...“
„Istina“, umeša se Rodžer. „Vašem novom baronu bolje ide od ruke obaranje drveća nego

šunjanje oko njega.“
Rajnbek se prigušeno zasmeja kroz nos, hrapavo i soptavo. Čovek je bio podebeo, i pluća

su mu se naprezala. On palcem pokaza preko ramena na Mikejla. „To nije problem. Moj brat ne
bi mogao pogoditi drvo usred šume.“ Mikejl ga mrko pogleda u leđa, a on nastavi. „Biće i piva, a
i hrane.“ On namignu. „I nekoliko lepuškastih cura za gledanje.“

„Nisi još oženjen“, primeti pastir Peter.
„Povedi i žonglera“, povika Mikejl. „Da vidimo može li da opčini demone toliko da
poskidaju gaćice!“
„Ne mogu“, priznade Rodžer. „Bar nikad nisam imao prilike da probam. Znate, stvarno je
teško obući im gaćice.“
Na ovo se svi nasmejaše. Prema anžijskim običajima, plemići su razgovarali kao da žene
nisu prisutne iako su ih otvoreno odmeravali. Amanva i Sikva strpljivo su čekale u tišini na dva
koraka pozadi. Krazijke su verovatno bile navikle na ovako nešto, ali Kendal, na korak iza njih,

nije izgledala tako trpeljivo.
„Rado ćemo poći“, reče Tamos, iako uopšte nije zvučao radosno.

„Liša, dobro došla“, kaza vojvotkinja Arejn, pa ustade od stočića kada su Liša i Vonda
pristigle u žensko krilo palate.

Žena ju je čak i zagrlila, i Liša shvati da rasteže to kako bi što duže uživala. Veoma je
poštovala vojvotkinju majku, i poprilično se plašila da joj postane neprijateljica.

„I Vonda“, kaza Arejn, pa se okrenu krupnoj ženi i ponudi joj ruku iskićenu draguljima da
je ova poljubi.

Od prošlog susreta, Vonda je vežbala manire, i premda je još grešila u izboru viljuške
podjednako često kao što bi i pogodila, glatko i otmeno se spustila na jedno koleno i pritisla usne
o Arejnine prste. „Milostiva.“

„Nosiš deo odeće koju sam ti poslala“, primeti Arejn. „Ustani da te vidim.“ Vonda
posluša i vojvotkinja poče procenjivački da obilazi oko nje. Od struka do kolena pantalone su joj
bile široke, nalik na suknju, ali su se sužavale u tesne nogavice uvučene u par debelih ali gipkih
kožnih čizama. I bluza joj je bila komotna na krupnim grudima i debelim nadlakticama, i nekako
je naizgled ublažavala udove koji su mogli većinu muškaraca prelomiti napola. Zahvaljujući
štitinicima za podlaktice, rukavi joj nisu smetali, a i štitili su svilu - i njenu ruku - da ih ne ošine
tetiva luka. „Moja krojačka je prevazišla samu sebe. Otmeno, a praktično. Možeš da se boriš u
tome, je l’ tako?“

Vonda klimnu glavom. „Nikad se nisam osećala tako gospodski, a krećem se ko da sam
gola.“

Arejn je pogleda i Vonda žestoko pocrvene. „Izvin’te, milostiva. Nisam ’tela...“

Arejn kratko odmahnu rukom. „Šta, mala? Da upotrebiš zgodnu komparaciju? Moraš

nešto mnogo gore uraditi da bi mene uvredila.“
„Šta je to ’kompa racija’?“, zapita Vonda, ali vojvotkinja se samo osmehnu i pređe

vrškovima prstiju preko tananih simbola zlatom izvezenih na Vondinom finom vunenom

mundiru.

Bio je to anžijski oficirski mundir, upadljivo ženstvenog kroja, ali umesto grba Drvenih
vojnika, na ovom se ranije nalazio Arejnin lični znak: drvena kruna iznad rama za goblen.

Vonda je grb zamenila Lišinim avanom i tučkom. Arejn lako potapša znak. „Da sam od
sorte sklone vređanju, možda mi se ne bi dopalo što si uklonila moj grb, posle sveg novca koji

sam poklonila uvalskim ratnicama.“

Vonda se pokloni. „Mnogo ste uradili za nas, milostiva. Uvalske ratnice ponosito nose vaš
grb, i izvikuju vam ime dok jurišaju u bitku.“ Ona diže glavu i pogleda vojvotkinju u oči. „Ali ja
sam pre svega zakleta na vernost majstorici Liši. Ako mi je cena novog oklopa i odeće da ne
nosim njen grb, slobodno uzmite sve nazad.“

Liša je očekivala da se vojvotkinja razljuti, ali Arejn pogleda u devojku kao da je položila
nekakav ispit.

„Koješta, mala.“ Kad se Vonda poklonila, ona i majušna žena bile su gotovo iste visine, i

Arejn joj položi ruku na rame. „Ako bih tako lako kupila tvoju odanost, ne bi ništa ni vredela.
Oklop i uniforma su tvoji, a ti služiš na čast svojoj gospodarici.“

Vonda pognu glavu i duboko udahnu, očito preplavljena osećanjima. „Fala, milostiva.“
„I daj da prestanemo s ’milostivom’“, kaza Arejn. „Krupne titule su u redu pred svetom,
ali nasamo postanu dosadne. Obraćaj mi se s ’mati’.“
Vonda se osmehnu. „Dobro, mati.“
„Dušo, Liša i ja moramo o koječemu nasamo da porazgovaramo“, reče Arejn. „Molim te
pričekaj ispred i pazi da nas ne uznemiravaju.“
„Da, mati“, reče Vonda, pa se izmače hitro, kao košuta pred lovcem. Možda je izjavila da
služi Lišu, ali hitro je slušala vojvotkinjina naređenja.
Liša oseti ubod nečeg srodnog ljubomori. Liša je davala sve od sebe da obeshrabri
devojku kad joj se ova proglasila za telohraniteljku, ali kad je videla kako Vonda prirodno sledi
Arejnine zapovesti, Liša shvati koliko je počela da se oslanja na nju.
Liša i Arejn sedoše. Posluga nije bila prisutna, ali na stolu je stajao srebrni čajni servis,
kao i birano posluženje. Bruna možda nije naučila Lišu dovoljno o politici, ali je bila vrlo stroga
kad je lepo ponašanje na čajanci u pitanju. Kao mlađa i niža po činu, Liša je posluživala, i
napunila je prvo vojvotkinjinu solju. Tek tada napuni svoju i uze tacnu.

„Koliko je dete staro?“ Kad je vojvotkinja progovorila, Liša upravo beše zagrizla majušni
sendvič, pa se gotovo zagrcnu.

„Kako molim?“, zakašlja se Liša.
Arejn joj uputi pogled na samoj ivici strpljenja. „Mala, ovo će lakše ići ako se ne budeš
ponašala kao da sam glupava.“
Liša dograbi salvetu, pa se iskašlja u nju i obrisa usta. „Možda četiri meseca.“ Nije to bila
laž, ali nije bilo ni precizno. Dovoljno dugo da dete bude Tamosovo - ili ne. Očekivala je da se
ova tema potegne, ali opet je iznenadi vojvotkinjin neposredan nastup.

Arejn kucnu obojenim noktom o tananu porcelansku šoljicu. „Jesam li u pravu kad
nagađam kako mi dete nije rod?“

Liša je samo zurila, no Arejn klimnu glavom kao da je nešto rekla. „Mala, što si tako
iznenađena? Imam uhode na dvorovima svih svojih sinova; ne možeš očekivati da tako nešto
ostane tajna. Ti i Tamos ste prvo bili nerazdvojni, onda ste se otuđili onog časka kad se pročulo u
kom si stanju. Ne mora čovek biti demon uma pa da shvati šta se desilo.“

Arejn odmahnu glavom. „Ode meni još jedna nada za presto. Mikejl, moj tupaviji sin,

jedini je koji je napravio nešto iole nalik nasledniku, ali niko od njegove glupave žgebadi ne bi

zadržao presto ni koliko da zagreje sedište.“
Ona počne da tapka stopalom; ovo je podsećalo Lišu na mačji rep kad se životinja sprema

da skoči. Liša se osvrnu, ali još su bile same. Oštri trzaji jednog staračkog stopala u mekoj
cipelici ne bi trebalo da zrače tolikom pretnjom, ali njoj se činilo da slute na nasilje.

Arejn otpi malo čaja. „Naredila sam Tamosu da počne da ti se udvara onog trena kad se
vratite u Uvalu. Moj najmlađi sin ima izvesnog dara kad je o ženama reč, ali nisam očekivala da

će te povaliti baš prve noći.“ Ona pogleda u Lišu niz nos. „Svejedno nije bilo dovoljno brzo,
izgleda.“

Onako opčinjenoj trzajima stopala, trebao joj je tren da pojmi ove reći. Liša diže pogled.
„Naredila?“

„Naravno“, reče Arejn. „Ima od Tamosa izvesne vajde, ali više je vremena taj proveo u
dvorištu za vežbanje nego u biblioteci. Treba mu grofica s malo mozga u glavi, a udvaranje tebi u
očima Uvalaca mu je davalo izvesna prava na položaj koji je prisvojio.“

Ona značajno spusti praznu šoljicu čaja, i Liša hitro pođe da je napuni. Arejn srknu i
iskrivi lice. „Dušo, ne moraš štedeti na medu. Dugo sam poživela, zaslužila sam ga.“ Ona uze
tananu srebrnu kašičicu, zahvati poprilično meda i stavi ga u šoljicu.

„Manje je gorak od saznanja da smo sve što smo Tamos i ja podelili - podelili po
naređenju njegove majke.“ Liši se pomuti vid, i ona grozničavo zatrepta da odagna suze koje su
pretile da navru.

„Ne lupaj gluposti“, reče Arejn. „Skrenula sam mu pažnju na tebe, jeste, ali skretala sam
ja tom malom pažnju na mnoge valjane žene. Ne bi ostao s tobom da mu se nisi sviđala.“

Ona uperi majušnu kašiku u Lišu. „A ni tebi, dete, nisam ja držala noge raširene. Trebao ti
je muž, toliko je bilo jasno od časka kad sam te upoznala. Imaš izvesnu slabost prema moćnim
muškarcima, i to će te uvaliti u nevolje... ako već nije.“

„A šta sad pa to treba da znači?“, oštro zapita Liša.
„A čije je?“, zahtevala je Arejn odgovor. „Nekog takozvanog Izbavitelja? Nije nikakva
tajna da si bila zacopana u Arlena Stoga. Dolazio ti je u kolibu u svako doba - videli ga ljudi.“
„Bili smo samo prijatelji“, reče Liša, ali čak i njoj samoj zvučalo je kao da se brani.
Arejn izvi obrvu. „A onda sve ono s demonom iz pustinje. Žongleri kažu da si se i s njime

valjala po jastucima.“
„U palati Amana Džardira bio je samo jedan žongler“, reče Liša, „a on ne priča takve

priče.“
Arejn se osmehnu. „Imam ja druge izvore u Utvrdi Rajzon.“
Liša sačeka, ali vojvotkinja nije zalazila u detalje. „Koga primam u postelju i koga nosim

u stomaku ne tiče se nikoga - naročito ne vas. Nije nikakav naslednik, dakle prosto nemojte
računati na njega u svojim planovima i nađite sinu bolju suprugu.“

„Tako lako odustaješ?“ zapita Arejn. „Razočarana sam.“
„Ima li svrhe boriti se dalje?“ upita Liša umorno.

„Misliš da je ovo prvo kopile koje je napravilo ujdurmu pri nekom krunskom braku?“

Arejn coknu jezikom. „Travarka bi trebalo da zna kako se s time izlazi na kraj.“
„Izlazi na kraj?“ Liša nije znala o čemu ova govori.
Vojvotkinjino stopalo prestade da cupka. „Ti i Tamos objavite da čekate dete i istog časa

se venčate. Kad vreme dođe, porodiš se podalje od očiju javnosti, a travarka objavi da je dete,
avaj, mrtvorođeno.“

Liši ruke uzdrhtaše i šolja i tacna začangrljaše. Ona ih spusti na sto i uputi vojvotkinji
oštar, mrk pogled.

„Vaša milosti, je l’ vi to pretite mom detetu?“
Arejn zakoluta očima. „Već sam ti rekla da plešeš dalje, mala, ali ti uporno grešiš u
koracima. Imam četvoro svoje, i znam ovo: ne vredi pokušavati da se isprečiš između majke i
deteta. Isto tako mogu da objavim rat Uvali.“

„U tom ratu verovatno ne biste pobedili“, primeti Liša.

Sad je na Arejn došao red da strelja pogledom. „Nemoj da si tako sigurna, dušo. Videla
sam sve tvoje kečeve iz rukava, ali ti nisi videla sve moje.“

Ona odmahnu rukom, kao da želi odagnati neprijatan smrad u vazduhu. „Ali ništa od toga
nije neophodno. Vrlo je lako zamotati veknu hleba u ćebence i sahraniti je, a dete negde sakriti.
Nekoliko dana kasnije objaviš da si, kako bi se malo utešila, rešila da dojiš neko siroče i tako
ispuniš prazninu u srcu. Tvorac zna da su Krazijci posejali blatokožnu kopilad odavde pa do

pustinjskih zaravni. Napraviš malo predstavu, razgledaš nekoliko pre nego što odabereš, i niko
neće ni znati. Onda ti i moj sin možete da napravite zakonitog naslednika.“ Ona diže šoljicu čaja.
„Po mogućstvu i više od jednog.“

Liša se zamišljeno milovala po stomaku. „Dakle, nikad ne mogu zaista priznati da je dete

moje?“
„Za to si, bojim se, propustila priliku“, reče Arejn. „Imala bi neprijatelje i na severu i na

jugu, a tvoj sopstveni narod sumnjao bi u tvoju mudrost.“
„Možda im treba mudriji vođa“, reče Liša. „Možda tvoj sin zaslužuje mudriju ženu.“
„Pokaži mi tu bolju ženu - odmah će dobiti posao“, reče Arejn. „Dotad pada na tebe.“
Ona diže ruku i kvrcnu se prstom po drvenoj kruni sa usađenim blistavim draguljima.

„Običan narod misli da je lako nositi krunu. Ali vođe moraju da se žrtvuju. Žene najviše od svih.“
Ona uzdahnu. „Bar te Tamos voli. Ja tako nešto nikad nisam iskusila. Kad je njegov deda

platio sebi put do prestola, plemići su bili na ivici puča. Jukor je postavio vojsku u Mostarnik,
spremnu da sravni sa zemljom iscrpenog pobednika i proglasi se za kralja. Samo je moj brak s

Rajnbekovim sinom održao grad na okupu.“
„Nisam znala“, reče Liša. Vojvotkinja majka nikad ranije nije s njom razgovarala tako

otvoreno, i plašila se da kaže ma šta drugo kako ne bi razvejala čini.
„Tad mi se to činilo kao kraj sveta“, reče Arejn. „Rajnbek Prvi nije dugo sedeo na

prestolu, a sin mu nije bio sposoban za vladavinu niti ga je to zanimalo. Posetio bi palatu taman
koliko da mi usadi dete, a ostatak vremena je provodio u onoj prokletinji od lovačke utvrde, u
jurcanju za divljim veprovima i droljama.

Ja sam ostajala trudna i sama, s dizginama grada u rukama. Jesam li plakala i žalila svoju
sudbinu? Nego šta. Ali imala sam posla.“ Arejn pokaza na Lišu. „I pre bih se predala noći nego
što bih dozvolila da Jukor zauzme grad čijoj sam obnovi posvetila ceo život.“

„Znači ovo je severnjačka palata“, reče Amanva. „I nije nešto naročito.“
Što je najgore, Rodžer je razumeo o čemu govori. Rajnbekova palata-tvrđava nekad mu se
činila kao najveličanstvenije zdanje na svetu, ali nakon što je video kako krazijska vladajuća
porodica živi u Everamovom Daru, odjednom je primećivao da bi tepisi mogli biti mekši, zastori
deblji, tavanica viša.
Čudo jedno koliko se brzo navikao na raskoš, nakon što je više od decenije proveravao
ima li buva pre nego što bi legao da prespava u stogu sena ili u kakvoj krčmi od dva klata.
„Je l’ misli još neko da vojvoda zaslužuje šamar?“ upita Kendal. „Bez pardona nam motri

zadnjice.“
„Takvi su ti Rajnbek i njegova braća“, reče Rodžer. „I, pravo da ti kažem, ni ostatak

anžijskog plemstva nije mnogo bolji. Žene ih zanimaju samo kao služavke i ljubavnice. Zvanično
će se predstaviti i sve to večeras, pod oštrim pogledom svoje majke.“

„Jedva čekam da upoznam tu tajanstvenu vojvotkinju majku“, reče Amanva.
Rodžer slegnu ramenima. „Videćeš, isto je tako prazna i plitka kao i sinovi. Niko tu nema
nekih pravih odgovornosti. Svime zapravo upravlja Dženson.“
Amanva ga pogleda. „Koješta. Taj čovek je marioneta.“
„Ozbiljno ti kažem“, reče Rodžer. „Nakači na lice glupav izraz u prisustvu vojvode i
prinčeva, ali to ti je kao i svaka žonglerska maska. Čovek ispod nje je lukav i beskrupulozan.“

Amanva klimnu glavom. „Svejedno, nije on na čelu.“
„To su ti kockice rekle?“, zapita Rodžer.
„Ne“, kaza Amanva. „Videla sam mu u očima.“
„Dok nisam tu, držite se Liše.“

Amanva nakrenu glavu. „Radi naše zaštite, ili njene?“
„I vaše i njene“, reče Rodžer. „Ne mora da znači da su nam ovo neprijatelji, ali nisu nam
ni prijatelji.“

„No“, reče Arejn. „pošto smo se lepo ispričale o tvom šaranju, vreme je da pređemo na
hitnije teme.“

Liša je skupila usne, i to ne zbog limuna u čaju koji je gucnula. „Zanima vas je li vojvoda
lišen semena.“

„I ja i ti znamo da jeste“, reče Arejn. „Nisam te zbog toga zvala čak ovamo. Zanima me
možeš li to da središ.“

„Hoće li pristati na pregled?“, upita Liša.
I usta vojvotkinje majke poprimiše kiseo izraz. „On je... jogunast što se toga tiče.“
„Bez toga mogu samo da nagađam“, reče Liša. „Mogu da kuvam bilje za muževnost...“
„Misliš da nisam probala?“, obrecnu se Arejn. „Džesa ga već godinama kljuka svim
mogućim čajevima za krutost i plodnost.“
„Možda ja smislim nešto što vaša... sakupljačka korova još nije probala.“ Liša nije
dozvoljavala da joj se u glasu oseti gorčina, ali vojvotkinja ju je svejedno uočila.
„Bruna je bez sumnje nadugačko i naširoko popovala o tome koliko je sakupljanje korova
zlo“, reče Arejn, „ali ona nikad nije morala da se brine za više od nekoliko stotina dece i, koliko
se sećam, nije se ustručavala da uručuje ljudima opijate bez njihovog znanja.“
„Uvek da bi im pomogla“, reče Liša. „Nikad da bi ih povredila.“ .
„Oho!“, reče Arejn. „Znači, kad bi bacila nekom prah za oslepljivanje u lice, htela je da
mu pomogne? Ili kad bi ga udarila štapom?“
„Uvek je to radila za njihovo dobro“, reče Liša. „Nije nikog trovala.“
„Može biti.“ Arejn se osmehnu preko ivice tanane šoljice. „Ali ti jesi, jelda? Sve Šarame
u karavanu letos, kako čujem.“ Liši studen proze lice. Kako je vojvotkinja čula? „To je bila
greška. Neću je ponoviti.“
„Ako tako nešto obećaš, ili si glupača ili lažljivica“, reče Arejn. „Vreme će pokazati.
Poseduješ moć, i doći će dan kad ćeš morati ili da je upotrebiš - ili da nastradaš.“
Ona spusti čaj i uze okvir za vez. Spretni prsti kosili su joj se s poodmaklim godinama.
„Svejedno, majstorica Džesa je učila kod same Brune, i ima krunsku biblioteku na raspolaganju.
Kladim se da je o bilju već zaboravila više nego što ti znaš. Ako kaže da je sve probala, onda
jeste.“
„Šta ću vam onda ja?“, zapita Liša.
„Ti imaš oruđe koje ona nema“, kaza Arejn. „Džesa se razume u bilje, ali je manje vična
nožu.“
„A ako Rajnbeka treba secnuti između nogu da bi seme poteklo?“, zapita Liša. „Kako
ćemo to izvesti ako me ne pušta čak ni da ga pregledam?“
„Ako do toga dođe“, reče Arejn, „sipaćemo mu nabijaču i vrbenu u pivo, pa će ostati
onesvešćen dok ne bude gotovo. Reći ćemo mu da se obeznanio od pića u lovu na divlje svinje i
završio s kljovom između nogu. Ali sad postoji i treća mogućnost.“ Arejn nije skidala pogleda sa
okvira za vez. „Magija.“
„Ne ide to baš tako“, kaza Liša. „Telo se leči samo, magija samo ubrzava postupak. Ako

je Rajnbek rođen s nekim... poremećajem, ne mogu ja tu baš mnogo da uradim.“
„A bela veštica koju si dovela sa sobom?“, upita Arejn oštro. „Hoćeš i nju da umešam?“,

zapita Liša.
„Ne lupaj“, kaza Arejn. „Reći ćemo joj da je u pitanju neki drugi plemić, pa nek te nauči

to što ti treba.“
„Ako tako nešto postoji“, reče Liša.
„Bolje bi ti bilo da postoji“, reče Arejn.“„Vreme je na izmaku. Ako Melni ne bude trudna

do sredine zime, moraćemo da pređemo na rezervni plan.“
„A to je?“, zapita Liša.
Arejn se osmehnu. „Navešćemo Tamosa da prospe seme u mladu vojvotkinju.“
„Šta?“ Liša kao da je progutala težak kamen. Načas je jedva disala, a onda joj je ležao u

stomaku i pekao je.
„Melni možda nije najbistriji potočić na svetu, ali kakve sisiće ima, svakom bi muškarcu

zavrtela pamet“, reče Arejn. „Ne kao da će biti naročito teško ubediti Tamosa da bi spasao celo
vojvodstvo ako prevari tebe i nabije Rajniju rogove.“

„A Melni?“ zapita Liša. „Zar je ona samo materica i niko je ništa ne pita?“
Arejn se nasmeja kroz nos. „Ta će dići noge i zahvaliće princu kad bude gotovo. Mala
možda nije baš pametna kao pčelica, ali nije ni sasvim tupava. Šta ti misliš, šta će biti s njom ako
ne zatrudni pre nego što Krazijci krenu na sever i Jukor nas nagna na delanje? Princeza Lorejn od
Milna već je u gradu s pet stotina Planinskih kopalja, pa potkupljuje plemstvo i motri na jadnu
Melni kao sova miša. I samo njeno prisustvo je šamar za bršljanski tron.“

Ona veza konac i štricnu ga majušnim srebrnim makazama. „Tamos izgleda istovetno kao
deda. Niko neće posumnjati da dete nije Rajnijevo.“

„Zašto Tamos?“, zahtevala je Liša odgovor.
„Mogla bih upotrebiti argument da je Mikejl već oženjen“, reče Arejn dok je započinjala
novi bod, „a Peter je pastir i zakleo se na čednost. Ali prava je istina da nijedan ne bi izdržao da
se ne istrtlja. Rajni bi saznao i uradio nešto glupo.“
Ona pogleda u Lišu. „A kad je o pravdi reč, ova je pomalo pesnička. Ako hoćeš da Tamos
ne okvasi koplje, popravi koplje njegovog brata. Ako ne, kad otpočnete zajednički život, oboje
ćete kriti po kopile.“

„Princeza Amanva od Krazije“, izviknu Džejsin glasno; glas mu se orio ispod zasvođene
tavanice. „Prvorođena kći Amana Džardira, vojvode Utvrde Krazija.“

Na ovo se Amanva nakostreši. „Vojvoda? Utvrde? Moj otac je mnogo više od vaših
bednih vojvoda, jer oni su seljački kerovi, a njegovo carstvo proteže se...“

Rodžer je jače stisnu za podlakticu. „Namerno to radi, da nas podbada. Svi dobro znaju ko
ti je otac.“

Amanva jedva primetno klimnu glavom i povrati dama’tinško spokojstvo.

Dok su stajali na vratima, Džejsin dobaci Rodžeru mrk pogled. „I njen muž, žongler
Rodžer Krčmar iz Mostarnika.“

Na Rodžera je bio red da se nakostreši. Inače bi ga, kao muža, najavili prvog, ali zbog
provalije između njegovog i Amanvinog društvenog položaja to je bilo nemoguće. To je mogao
da prihvati.

Ipak, Rodžer je sada bio majstor žongler, širom zemlje čuven pod umetničkim imenom
Polušaka. Napisao je Bitku za Drvosečinu uvalu i Pesmu o zatamnjenju. Kako ga je Džejsin
predstavio, zvučalo je kao da su ga doveli da zabavlja goste između jela.

Sad Amanva njega stisnu za ruku. „Mužu, udahni i dodaj ovo na spisak za osvetu.“

Rodžer klimnu glavom, i oni se ušetaše u prostoriju, dovoljno polako da vide i budu

viđeni. Nimalo veličanstvena najava nije uspela da uguši zanimanje za njih; prilazio im je, kako
se činilo, beskrajan niz plemstva ornog da se predstavi krazijskoj princezi i violinskom
čarobnjaku koji opčinjava demone.

„Princeza Sikva od Krazije“, izviknu Džejsin, „nećaka Amana Džardira, vojvode Utvrde
Krazija. Žonglerka Kendal Krčmar, od čuvenih violinskih čarobnjaka Uvalske grofovije.“

Rodžer zaškrguta zubima.

Nakon što su ih predstavili, Sikva odvuče Kendal na drugu stranu. Njen položaj nametao
je poziv, ali Amanva je zabranila njoj i Kendal da sede s njima. Očito nije bilo primereno da
muškarac prisustvuje zvaničnoj večeri sa svojim dživama sen.

Priđe im jedna grupica, na čelu sa čovekom jarkocrvene kose, obučenim u šareno
žonglersko odelo, ali u prigušenim bojama vojvode Jukora, kao što nose telali. On se glatko

nakloni Amanvi, pa razmetljivo zabaci ogrtač preko ramena uz blesak boja. „Vaše visočanstvo“,
on pogleda u Rodžera, „majstore Polušako. Ja sam Kirin, krunski telal vojvode Jukora, planinske

svetlosti i zaštitnika severnih zemalja, gospodara Milna.

On pričeka da mu Amanva pruži ruku da je poljubi, ali u Kraziji se muškarci i žene nisu
dodirivali, naročito ne udate žene, a dama’ting ponajmanje. Amanva tek jedva primetno klimnu
glavom, kao slugi koji joj je doneo osveženje.

Kirin pročisti grlo. „Molim vas, dopustite mi da vam predstavim Njeno visočanstvo
princezu Lorejn od Milna, najmlađu kćer vojvode Jukora.“

Žena istupi, i Rodžer istog trena vide da su glasine istinite. Pričalo se da Jukorove ćerke
sve po izgledu liče na njega, a Lorejnino četvrtasto lice je imalo mnogo zajedničkih crta sa onim
utisnutim na milnske novčiće.

Po građi je - onako krupna i širokih ramena - takođe veoma podsećala na tog čoveka.
Delovala je dovoljno snažno da se porve s Vondom. Kosa joj je još bila zlatna bez naznake

sedog, ali na licu nije bilo nimalo mladalačke mekoće. Trideset peta beše ostala za njom, ako nije
bila i starija. Stara za politički brak.

Amanva se pokloni, ali ne duboko - u znak poštovanja, ali ne i jednakosti. „Počastvovana
sam, Lorejn va Jukor. Drago mi je što nisam jedina princeza u tuđem gradu.“

Nije bilo jasno je li Lorejn primetila uvredu. Krazijski politički pokloni bili su jezik za
sebe. No uzvratila je Amanvi poklonom istovetnim po dubini i trajanju - beše to izraz jednakosti,

i izazov Amanvi.

No onda učini nešto na šta se svi opustiše.
„Ja sam počastvovana, Amanva, kćeri Amanova“, reče Lorejn na krazijskom.
Amanva trepnu i istog trena pređe na maternji jezik. „Govoriš moj jezik?“
Lorejn se osmehnu. „Naravno. Valjano školovana gospa može za stolom da ćaska na svim
mrtvim jezicima, premda niko od nas nije imao priliku da razgovara sa ljudima koji ga koriste

kao maternji. Sigurno će te plemkinje željne vežbe zasuti pozivima na čajanke.“
„Mrtvim jezicima?“, zapita Amanva.

„Ruskanskom, limnijskom, albinskom i krazijskom“, reče Lorejn.
„Neće biti da je moj jezik mrtav“, kaza Amanva.
Lorejn se lako nakloni. „Naravno. Ali na dvoru vekovima nismo primili nijednog tvog

sunarodnika. Sa severnjačke tačke gledišta, jezik više nije u upotrebi.“
„Obrazovanje će ti dobro doći“, reče Amanva. „Kockice proriču veliki povratak

krazijskog na severu.“

Lorejnin osmeh bio je opasan. „Nisam baš tako sigurna.“

Jedan muškarac pročisti grlo i razveja napetost između žena.

„Predstavljam ti svog pratioca, lorda Samenta“, reče Lorejn; kada je pokazala na
poslednjeg pripadnika svoje svite, prešla je na tezanski. Čovek je bogatu odeću nosio kao neko
svikao na nju, ali je pre ličio na telohranitelja nego na pratioca, a oči mu behu neumoljive. On se
pokloni.

„Ostavićemo vas da se družite s gostima“, reče Lorejn Amanvi. „Samo sam želela da se
upoznamo. Bez sumnje ćemo imati vremena da saznamo više jedna o drugoj posle večere, u
ženskom krilu palate.“

S tim recima, Milnjani se dostojanstveno udaljiše isto onako hitro kako su i prišli.“

„Pratilac?“ zapita Amanva.
„Izigrava dadilju, pre će biti“, reče Rodžer. „Rajnbek je izmenjao nekoliko supruga, ali
nijedna mu nije podarila dete. Lorejn je sledeća u nizu onih koje bi da probaju.“
„Ako ih je pre nje bilo nekoliko, verovatno neće proći ništa bolje“, reče Amanva. „Zvuči
mi kao da je problem u njemu.“
„Ne bih to nagoveštavao u finom društvu“, reče Rodžer. „Ako ništa, Lorejnina dva sina su
dokaz njene plodnosti.“
Amanva ga pogleda. „Milnski vojvoda šalje suparniku ostarelu mladu koja nije čak ni
devica? Šta se desilo ocu njenih sinova?“

„Jukor ih je razveo i poslao je nju na jug“, kaza Rodžer.
Amanva frknu. „Očajnički pokušaj da se obrazuje savez protiv mog oca.“
„Zar ih možeš kriviti?“, upita Rodžer.
„Ne“, reče Amanva, „ali na kraju to neće ništa značiti.“
Nije bilo svrhe raspravljati o ovoj temi. Amanva je bila mudra u pogledu mnogo čega, ali
kad joj je otac u pitanju, videla je samo ono što je želela da vidi. On je bio Šar’Dama Ka i

njegova vladavina je neizbežna.
„Mali Rodžer, oženjen čovek“, reče jedan glas, i Rodžer se okrenu i ugleda vojvotkinju

majku kako mu prilazi u društvu vojvotkinje Melni. „Koliko si godina imao kad sam te uhvatila

kako se pentraš po policama u krunskoj biblioteci?“

Rodžer se duboko pokloni. „Pet, Vaša milosti.“ Kad se priseti tog izgreda, zaboleo bi ga
tur. Vojvotkinja majka je samo frktala, ali slobodno je mogla i izdati naređenje, jer onog trena
kad je izašla, Džesa je već držala kaiš u ruci.

Ne obraćajući pažnju na mladu vojvotkinju, Amanva pogleda staricu u oči. Nešto se
desilo između njih, i Amanvin poklon bio je dublji i duži nego pre. „Čast mi je upoznati čuvenu
vojvotkinju majku.“

Na ovo je Melni - tehnički gledano na višem položaju od svekrve - mogla da se uvredi, ali
činilo se da ona sve to prima kao sasvim normalno. Arejn je imala malo odistinske moći u
Anžijeu, ali dok su Rajnbekove supruge dolazile i odlazile, majka mu je bila tu za stalno, i
učmale dvoranke ugledale su se na nju.

„Jeste li se osvežili i odmorili posle dugog putovanja?“, zapita Melni kad su se upoznali.

„Zadovoljni ste sobama?“
Na Rodžerovo iznenađenje, Amanva klimnu glavom. Amanva nikad nije bila zadovoljna

sobama, ali očigledno je ponešto najbolje poručiti po posluzi. „Razume se.“
„Nadam se da se severnjačka princeza ponela iole pristojno“, reče Arejn.
„Veoma mi je zanimljivo što se moj jezik govori na dvorovima“, reče Amanva na

krazijskom.

Melnini obrazi se zacrveneše, i Rodžer shvati da ona nema pojma šta je Amanva rekla. I

Amanva primeti i pokloni se.
„Vojvotkinjo, oprosti. Po rečima milnske princeze, svi od krunske krvi uče krazijski

tokom školovanja.“
Melnino crvenilo se proširi i zapljusnu joj bledo, pozamašno poprsje ružičastim.

Pogledom je pronašla Lorejn i njenu svitu kako obilaze prostoriju, i pratila ih sa slabo
prikrivenom nelagodom u očima. „Pa, ovaj...“

Arejn se nakašlja. „Barone!“, pozva ona kad je ugledala Džareda na nekoliko metara
odatle. „Dođi da te malo vidimo.“ Uskoro je naterala Džareda da se obrće kao da prikazuje
najnoviju modu u odevanju; div se crveneo žestoko kao i grofica.

Arejn tiho zviznu. „Ovo uopšte neće teško ići. Devojke će stati u red i samo će čekati da
zaplešu s tobom dok meni očevi šapuću miraze na uvo.“

„Ja, ovaj, fala vam, milostiva“, reče Džared. „Valjda neću nikom da nagazim na nogu. Ne
znam ja nikakve plesove za ovako velike dvorane.“ On mahnu rukom ka visokoj, zasvođenoj
tavanici.

„Čekaj dok vidiš balsku dvoranu“, reče Arejn i tiho se zakikota. „A što se plesa tiče, naći
ćemo nešto što ćeš umeti da nabodeš. Ne valja da se loše pokažeš na sopstvenom bećarskom
balu.“

Rodžer se pokloni. „Ako odgovara Vašoj milosti, moj kvartet bi rado preuzeo muziku na
sebe. Bez sumnje ćemo naći nešto uz šta bi se baron osećao ugodnije.“ On pljesnu Džareda po
ramenu i krupajlija se malo opusti.

„Zanosna ideja!“, reče Arejn. „Barone, zavideće ti svaki neženja u gradu. Naći ćemo ti
mladu dok pljesneš dlanom o dlan.“

Džared samo što se ne onesvesti.
„Mislila sam...“ poče Melni. Sve oči okrenuše se k njoj, i ona klonu pred zajedničkim
pogledom.

„Da, dušo?“ upita Arejn.

„Pa, ovaj“, ciknu Melni, i baci pogled ka Amanvi, „ja sam mislila da su muzika i ples

protiv...“

„Evedžanskog zakona?“, zapita Amanva. „U mojoj zemlji jesu. Ali sad pripadam

plemenu iz Uvale“, ona se tiho nasmeja, „i dživa sam jednom žongleru. To je nametnulo

izvesne... promene u stavovima.“
Ona se osmehnu. „Baron Drvosečine Uvale je veliki kai’Šaram, a seme mu se traći

prosipanjem po zemlji. Što pre stekne dživu ka da mu rađa sinove, to bolje. Čast mi je da
učestvujem u severnjačkom obredu udvaranja. Kad sam uz muža, mogu da ga proučavam a da to
ne bude neumesno.“

Arejn ugleda Džejsina Zlatotonca - koji se iz petnih žila trudio da se drži podalje odatle - i
prstom ga pozva da priđe.

„Džejsine, što se bećarskog bala tiče, slobodan si“, reče vojvotkinja majka kad je telal
dotrčkarao. „Rodžer i njegove supruge će preuzeti muziku na sebe.“

„Ali, Vaša milosti“, zamuca Džejsin, „valjda sam pre ja dorastao tom poslu...“
Arejn se nasmeja. „Ti si dorastao pre nego Polušaka, uvalski violinski čarobnjak? Budi
srećan što ti oduzima samo taj posao.“
Džejsin razrogači oči, ali znao je da se ne srne prepirati. Arejn je možda senilna matora
babetina, ali kad je o krunskim zabavama reč, moć joj je neprikosnovena.
„Vreme je, mislim, da posedamo“, reče Arejn. „Deder, Melni, pomozi starici.“
Vojvotkinja uhvati svekrvu za ruku i, oslanjajući se na nju, Arejn pođe do stola.
Povedeni njihovim primerom, ostali se zaputiše ka svojim mestima, ali Rodžer se nije
uzdržao a da ne dospe malo soli na ranu. „Gledaj to s vedrije strane“, reče on Džejsinu, „sad će
bar prestati da te zovu Drugorazredni u esnafskim prostorijama.“ On se osmehnu. „’Druga

Violina’ je mnogo prigodnije.“
Džejsin iskezi zube, ali, pretvarajući se da ne primećuje, Rodžer čvršće steže Amanvu za

ruku i povede je ka sedištima.
„Mužu, nije mudro podbadati krvne neprijatelje“, reče Amanva. „Bolje kad misle kako ti

se mržnja ohladila, a ti onda zadaš udarac.“
„Ništa i nije mudro kad je o osveti reč“, kaza Rodžer. „Ali neću se oslanjati na to da će

Džejsin u zagrobnom životu platiti za ono što mi je uradio. Hoću da gledam kako pati u ovom
životu, a to znači da uništim ono što mu je najdraže.“

„Ponos“, nagađala je Amanva.
„Dobar glas“, reče Rodžer. „Ništa neće toliko zaboleti Zlatotonca nego da se pročuje kao
druga rupa na svirali.“

Večera je bila duga i dosadna, s beskrajnim govorancijama i lažnim izlivima prijateljstva
dok su se Milnjani i Anžijci streljali pogledima, a svi s nepoverenjem motrili Amanvu i Sikvu.

No, kao i uvek u Rajnbekovoj palati, vino je teklo u potocima, a Rodžera su postavili da
sedi pored vojvotkinje Melni, koja se rado smejala, a poprsje joj je podrhtavalo tako čarobno da
je Rodžer maltene zaboravljao kraj vica.

Amanva mu zari nokte u nogu i skrenu mu pažnju na sebe, pa mu se nagnu do uva. „Ako

si dosta zabavljao bludnicu, mužu, nešto bih te pitala.“
„Ta ’bludnica je anžijska vojvotkinja“, reče Rodžer.
Amanva zirnu ka Melni kao da je ova potpuno nebitna. Potpuno nesvesna svega toga,

vojvotkinja joj uzvrati osmehom. „Viđala sam već ovo. Muškarac ne može da napravi dete, pa
naredi dživi ka da mu iz godine u godinu dovodi sve mlađe i gluplje neveste, pošto ga više
zanima sam čin nego ishod. Jedina razlika ovde je što mu to radi majka“, ona klimnu glavom ka
Arejn, „umesto džive ka, a on sramoti neveste tako što se razvodi od njih pre nego što primi

nove.“
„To je...“ Rodžer zastade. „Zapravo vrlo tačno. Ali ne bi valjalo da te čuju. Mi severnjački

’divljaci’ ne pričamo tako neuvijeno o tome.“
Amanva ga je milovala po ruci, ali imao je osećaj da to radi nekako s visine, kao što bi

neko milovao ljubimca. „Onda je na nama da vas civilizujemo.“

Rodžer promeni temu. „Šta si htela da pitaš?“

Amanva pokaza glavom ka drugoj strani stola. Sluge su odnele poslužavnike sa slatkišima

i sada su sipale vino za posle obeda. Nekoliko dvorana preniskog položaja da bi dobili mesto za

stolom sada su bili pušteni u dvoranu za obedovanje. Pojavio se i Koliv i stao iza Amanve,
leđima uza zid. Nisu mu dali da na dvoru otvoreno nosi oružje, ali stoga nije bio ništa manje
sposoban da zaštiti gospodaricu i Rodžer je to znao.

Na kraju stola, Džejsinu Zatotoncu se ranije beše pridružila grupa ulizica, ali sada mu je

sa obeju strana stajalo ono krupnije, poznato dvoje, od kojih je Rodžeru u grlu zastala velika

knedla.

„Ono dvoje nose žonglerska odela, ali su telohranitelji, jelda?“, upita Amanva.
Rodžer klimnu glavom. „Ejbram i Seli. U najboljem slučaju donekle pristojni muzičari;
Džejsinu služe za prateće vokale i za lomljenje kostiju.“
Amanva se ne iznenadi vidno. „A jesu li, između ostalih, lomili i kosti mog vrlog muža?“
„Dživo ka, videla si mi ožiljke“, kaza Rodžer. „Nisu svi potekli od alagaija.“

Nekoliko minuta kasnije, Arejn ustade, a ubrzo za njom i ostatak stola. Liša i Melni su je
pridržavale, svaka sa svoje strane; u putu prema vratima, sve žene su im se priključivale.

„Šta se ovo dešava?“, zapita Amanva.

„Vojvotkinja majka će ostatak večeri zabavljati gospe“, reče Rodžer. „Muškarci će vino
poneti u vojvodin salon i pušiti.“

Amanva klimnu glavom, i dopusti Rodžeru da joj odmakne stolicu od stola. „Povedi

Koliva.“
„Ne dolazi u obzir“, reče Rodžer. „Tvorac ga voli, ali ozbiljno će mi onemogućiti da

sviram po ukusu ovih ljudi, a dživo ka, ovo su moćnici. Mora im se svirati baš kako treba.“
Amanva je izgledala sumnjičavo, ali časak kasnije se pojavi Džared i Rodžeru bi drago

što ga je ovaj izvukao. „Idemo da pušimo, kaže grof.“
Džared je čekao da mu se Rodžer pridruži. Cele večeri je sedeo između dve

zainteresovane mlade plemkinje, ali Rodžer je tu video malo šta izuzev nelagodne tišine.
„Biću s Džaredom Drvosečom“, reče on Amanvi. „Samo bi mi glupak pretio pred njim.“
Zadovoljna ovim, Amanva pođe da se pridruži ženama, a usput pokupi i Sikvu i Kendal.
Džared duboko uzdahnu.
„Zar je toliko rđavo?“, zapita Rodžer.
„Od Karininog parfema me zabole glava“, reče Džared. „Kô da se posula celom kofom. A

priča ko neki mišić. Moro sam da se naginjem ka njoj, otpade mi nos od smrada.“
„Verovatno šapuće da bi morao da se nagneš i buljiš joj u izrez“, kaza Rodžer.
„A Dini je još i gora, nastavi Džared. „Ona je ’tela samo o poeziji da priča. Poeziji! Noći

mu, ja ne znam ni da čitam! Šta ja imam da pričam s tako finim gospama?“
Rodžer se zasmeja. „Nije ni važno. Te žene su verovatno očajnički želele da ostave utisak

na barona neženju iz Uvalske grofovije. Kažeš šta god ti padne na pamet. Hvališeš se koliko si
demona pobio ili pričaš o svom konju. Nebitno je. Svejedno će se smejati i uzdisaće.“

„Ako je nebitno šta kažem, što bi’ uopšte pričo?“
„Da ubiješ vreme“, reče Rodžer. „Ovi ljudi nisu teško radili ni dana, Džare. Imaju
vremena napretek za parfeme i poeziju.“
Džared pljunu. Jedan sluga ga pogleda, ali mudro oćuta. Džared je, ako ništa, bar izgledao
posramljeno.
„Ja ne bi’ tak’u ženu“, reče Džared. „Možda nisam pametan, možda ne znam slova, ali
Tvorac nek mi je svedok, rintam dan i noć. Neću još da dođem kući i da slušam gomiletinu nekih
poganih pesama.“
„Hoćeš da te žena sačeka s pivom u ruci“, nagađao je Rodžer, „spremna da na svaki tvoj
znak zadigne haljinu.“

Džared ga pogleda. „Ne znaš me tol’ko dobro kol’ko misliš, Rodžeru. Rintam zarad
Drvosečine Uvale, i ’oću da mi i žena radi isto. Pogano pivo mogu da sipam i sam.“

On obori oči. „Mada, to drugo što si reko mi se dopalo.“
U Rajnbekovom salonu, muškarci su pušili i pili, raspravljali o politici i veri, i uglavnom

se trudili da ostave utisak jedan na drugog. Ljudi su se tiskali oko nekoliko stolova za kojima se

igralo pribežište; pijuckali su brendi, a kada bi, sa svakim obrtajem kockice, iz ruke u ruku prešlo
više novca nego što većina Anžijaca vidi za ceo život, pravili su se da to nema na njih ama baš
nikakvog uticaja.

Džejsin je bio prisutan, ali telal je zauzeo jedan ćošak i bio je opkoljen gusto zbijenom
skupinom ulizica zahvaljujući kojima je svaki neočekivan susret bilo vrlo malo verovatan.

„Džarede! Rodžeru!“, pozva Tamos, i mahnu im da mu priđu; stajao je s braćom i lordom
Džensonom. „Hajte k nama!“ Tamo je bio i Kirin, telal vojvode Jukora, ali delovao je kao neko
ko pokušava da se uključi u razgovor u kom nije baš sasvim dobrodošao.

„Jeste li se odmorili i osvežili posle putovanja, sinovi moji?“, zapita pastir Peter. „Tamos
nam je baš pričao kako vam je karavan putovao i noću, ne samo danju, i usput ubijao utrobnički

porod. Sjajan podvig.“
Džaredova ramena se digoše, pa se spustiše. „Kô i svake druge noći, reko bi’. Ubijanje

demona je težak poso, al ne ko kad obaraš deblo. Sam Arlen Stog mi je nacrto čini na sekiri. Kad
zamahujem na demona, ne zamaram se. Sa svakim udarcem sve sam jači.“

Svi muškarci su nešto mrndžali i znalački su klimali glavama, ali Rodžer je prozreo
fasadu. Po svoj prilici nijedan nikad nije izbliza ni video demona, a kamoli se borio s njim.

„A ti, Rodžeru“, zapita Dženson. „Koliko shvatam, ti nisi u takvoj prednosti kad
opčinjavaš utrobnike violinom. Sigurno je iscrpljujuće svirati cele noći.“

„Žuljevi, gospodaru“, osmehnu se Rodžer i diže svojih osam prstiju. Muškarci su bili
previše pribrani i na oprezu da bi se trgli, ali video im je preneraženje u očima. Njegova
obogaljena ruka nemilosrdno ih je podsećala šta noću leži iza zidova zaštićenih činima.

„Kao što Džared reče, mi u Uvali navikli smo na sve to“, nastavi Rodžer. „Mislim da bih
mogao malo da razgibam prste partijom pribežišta...“

„Nemoj se ni truditi“, reče Kirin. „Već sam probao. Svi znaju da ne vredi kockati se sa
žonglerom.“

„Vojvotkinja majka nije odgajila budale“, reče Dženson. Rajnbek i braća pogledaše u
njega i nasmejaše se, kao da Kirin reč nije rekao.

Telal se nelagodno smejao zajedno s njima, očajnički tražeći načina da ga bar malo
prihvate. U trenutku tišine koji je usledio, on nastavi da se nameće. „I ja imam nešto iskustva s
demonima. Možda ste čuli kako sam odsekao ruku kamenom demonu?“

Nešto u vezi s tim zagolicalo je Rodžerova sećanja, ali to je bilo sve. Ostali zastenjaše.
„Ne opet ta lovačka priča“, reče Rajnbek.
„Mora da je bila neka sitnurija“, reče Džared. „Ne bi’ ja reko da ti možeš do’vatiti ruku
kamenka pristojne veličine. Šta si koristio? Sekiru? Pijuk?“
Kirin se osmehnu i na ove reči kao da ožive. „Veličanstvena je to priča.“ On se
razmetljivo pokloni Rajnbeku. „Uz dopuštenje Vaše milosti...“
Vojvoda zagnjuri glavu u ruke. „Morao si da pitaš, a, barone?“ On mahnu ka Kirinu.
„Dobro onda, telale. Otpevaj svoju pesmu.“ Kirin odjedri u središte sobe, glasno zahtevajući
pažnju, dok je vojvoda davao znak da mu se donese još vina. Imao je finu lautu, i premda ga po
svoj prilici ne bi uvrstili među velike pevače, ne bi ni Rodžera. Kirinov glas bio je pun i jasan, i
zapljusnuo je sobu kao da je bacio čini.
Tmina beše gusta,
Zemlja pusta,
Kilometrima daleko od pribežišta.

Hladan vetar je jecao,
u srca nam zasecao,
A samo čini nas štitile od utrobnika.

„Upomoć!“, začusmo,
Glas što zove žalosno,
Plač kakvog deteta preplašenog.

„Trči k nama“, rekoh.
„Krug nam je velik,
Nećeš naći skloništa drugog.“