1Q84 - knjiga 1 - Haruki Murakami

Haruki Murakami 1Q84 Knjiga 1 April - jun Roman Prevela s japanskog Nataša Tomič

Naslov originala: 1Q84 (ichi-kew-hachi-yon) Book 1 Copyright © 2009 by Haruki Murakami

Nestvaran je to svet I u njemu izmišljeni svi Al’ maštarija ne bi bio Kad bi u mene verovala ti. „It’s Only a Paper Moon“ Harold Arlen i E. J. Harburg

Knjiga 1 April - jun

1 Aomame Ne daj da te izgled prevari Sa radija u taksiju čuo se program klasične muzike. Kompozicija je bila Janačekova Simfonijeta. Ne baš najprikladnija muzika da je slušaš u taksiju usred zakrčenja. Ni sam taksista nije delovao kao da je posebno pomno sluša. Poput iskusnog ribara koji stoji na pramcu i tumači nepovoljne morske struje, sredovečni vozač taksija samo je ćutke posmatrao nepregled‐ nu kolonu automobila ispred sebe. Duboko utonula u zadnje sedište, Aomame je meko zatvorenih očiju slušala muziku. Koliko li uopšte ljudi na ovom svetu, čim čuje uvodni deo, može da pogodi da je to baš Janačekova Simfonijeta? Negde između veoma malo njih i skoro niko, mora biti. Ipak, iz nekog razloga, Aomame je to mogla. Malu Simfonijetu Janaček je komponovao 1926. godine. Uvodna melodija je od samog početka smišljena kao fanfare za neko sportsko tak‐ mičenje. Aomame zamisli Čehoslovačku 1926. godine. Prvi svetski rat se okončao, zemlja je konačno oslobođena duge vladavine loze Habzburga; ljudi su u kafanama ispijali plzensko pivo i uživali u miru koji je nakratko zavladao Srednjom Evropom; proizvodili su se i popularni i praktični pu‐ škomitraljezi. Dve godine pre toga, Franc Kafka je zlosrećno napustio ovaj svet. Nedugo potom odnekud će iskrsnuti Hitler i za tili čas progutati tu malu prelepu zemlju, ali da će se dogoditi onakav užas, u to vreme još niko ne zna. „U to vreme niko nije znao šta će biti“ - možda je jedna od najva‐ žnijih pretpostavki na koje nam istorija ukazuje. Slušajući tu muziku, Aomame je zamišljala blagi povetarac kako prelazi preko čeških ravnica i razmišljala o tome kako funkcioniše istorija. Godine 1926. umro je car Taišo 1 i nastupio je Šova period. I Japanu su se spremala mračna i teška vremena. Okončaće se kratak intermeco moder‐ nizma i demokratije i zavladaće fašizam. Istorija je, pored sporta, bila jedna od stvari koje je Aomame volela. Nije često čitala romane, ali je sve što je imalo veze sa istorijom mogla da čita u ogromnim količinama. Ono što se njoj dopada kad je istorija u pitanju, jeste

to što je svaka činjenica suštinski vezana za određenu godinu i mesto. Pamćenje godina u istoriji njoj ne predstavlja nikakvu teškoću. Čak i ako ne zapamti tačan datum, dovoljno je da shvati uzajamni odnos događaja koji su prethodili ili usledili, i godina se sama spontano ukaže. Na kontrolnim zadacima iz istorije u nižoj i višoj srednjoj školi Aomame je obavezno dobijala najvišu ocenu u razredu. Čudila se kad god bi joj neko rekao da ne pamti dobro godine u istoriji: „Kako ne zna nešto tako prosto?“ Aomame je njeno pravo prezime. Njen deda s očeve strane poticao je iz prefekture Fukuoka, i u toj brdskoj varoši, ili selu, zaista ima nekoliko njih koji nose to prezime. Ona lično, međutim, nikad nije bila tamo. Njen otac je prekinuo sve veze sa svojom porodicom još pre nego što se Aomame rodila. A i na majčinoj strani je isto. Tako Aomame nikad nije upoznala svog dedu i baku. Ona gotovo nikad ne putuje, ali kad bi joj se s vremena na vreme ukazala prilika, imala je običaj da pretražuje telefonski imenik u hotelskoj sobi da bi proverila ima li ljudi s prezimenom Aomame. Pa ipak, ni u jednom gradu, ni u jednoj varoši koju je dosad posetila nije pronašla nikog s prezimenom Aomame. U tim trenucima osećala se kao usamljeni brodolom‐ nik izbačen sam samcat na pučinu. Oduvek ju je zamaralo da se predstavlja. Kad god bi izgovorila svoje ime, sagovornik bi je pogledao u čudu ili sa zbunjenim izrazom lica. „Gospođica Aomame?" „Tako je, Aomame. Napišete: ’plavi’ i ’pasulj’". 2 Dok je radila u firmi, morala je da ima vizitkarte i tu je često bilo problema. Kad sagovorniku da svoju vizitkartu, ovaj neko vreme stane da je gleda. Kao da mu je iz čista mira uručila pismo iz lanca sreće. Saopšti li svoje ime preko telefona, dogodi se i da se sagovornik zakikoče. Kad joj u opštinskoj ili bolničkoj čekaonici prozovu ime, ljudi se okreću i gledaju u nju. U stilu: kako li izgleda osoba koja se preziva Aomame? Povremeno bi je neko prekrstio u „gospođicu Edamame". 3 Dešavalo se i da joj se obrate sa „gospođica Soramame". 4 Ona bi ih ispravljala: „Ne, nije Edamame (Soramame). Prezivam se Aomame. Pa dobro, jeste slično." Sa‐ govornik bi se kiselo smeškao i izvinjavao. „Ne, nego, stvarno imate retko prezime", rekao bi. Koliko li je samo puta za svojih trideset godina čula tu istu rečenicu? Koliko se samo glupih šala naslušala zbog tog prezimena? Da se nisam rodila s takvim prezimenom, mislila je, možda bi moj život izgledao drugačije nego sada. Da se prezivam recimo Sato, Tanaka, Suzuki ili tako nekako obično, možda bih živela nekim opuštenijim životom, možda bih svet posmatrala blagonaklonije. Moguće je.

Aomame je zatvorila oči i usredsredila se na muziku. Prelepo sazvučje koje su proizvodili duvački instrumenti ispunilo joj je um. A onda joj je odjednom nešto sinulo: kvalitet zvuka bio je previše dobar za radio-aparat u jednom taksiju. Zvuk je bio relativno tih, pa ipak pun, a harmonični tonovi mogli su se jasno čuti. Otvorila je oči, nagla se napred i pogledala u muzički uređaj ugrađen u komandnu tablu. Crn kao noć, aparat se ponosno presija‐ vao. Nije uspela da razazna marku, ali joj je na prvi pogled bilo jasno da je u pitanju skupoceni uređaj. S pregršt dugmića i elegantnim zelenim ciframa na displeju. Verovatno je bio najmoderniji tip. U vozila taksi-kompanija obično se ne ugrađuju tako impresivni muzički uređaji. Aomame se ponovo obazre po unutrašnjosti automobila. Bila je zadu‐ bljena u misli otkad je ušla u taksi pa nije do tada ni obratila pažnju, ali kako god pogledala, to nije bio običan taksi. Unutrašnja oprema mu je bila kvalitetna, čak su i sedišta bila izuzetno udobna. Ali iznad svega, unutra je bilo tiho. Izgleda da je imao odličnu zvučnu izolaciju, jer spoljna buka gotovo da i nije dopirala unutra. Kao da si u nekom studiju opremljenom zvučnom izolacijom. Možda je to ipak bio nezavisni taksista. Među nezavi‐ snim taksistima ima onih koji ne žale da daju novac na automobil. Pogledom je tražila potvrdu o registraciji, ali je nije ugledala. Pa ipak, nije delovao kao neki nelegalni taksi bez dozvole. Imao je propisani taksimetar koji je otkucavao ispravnu tarifu. Pokazivao je 2.150 jena. Uprkos tome, potvrde o registraciji u koju je upisano ime vozača nigde nije bilo. „Baš dobar auto. Još je i tako tih“, oglasi se Aomame u leđa vozača. „Koji je ovo auto?“ „Tojota kraun rojal salun“, odgovori taksista šturo. „Muzika se lepo čuje.“ „Tih je to auto. Zbog toga sam ga i odabrao, između ostalog. Kad je u pitanju zvučna izolacija, Tojotina tehnologija je među vodećim u svetu." Aomame klimnu glavom i ponovo se nasloni na sedište. Bilo je nešto što ju je kopkalo u načinu na koji je taksista govorio. Kao da sve vreme izosta‐ vlja da spomene ono što je bitno. Na primer (samo na primer) kao da nema na šta da se požali kada je reč o zvučnoj izolaciji Tojotinih automobila, ali kao da ima neki drugi problem. Iza njegove završene rečenice ostao je mali grumen neizgovorenog sa skrivenim značenjem. Sred skučenog prostora u unutrašnjosti automobila, ukazao se poput minijaturnog zamišljenog oblačka. A to je nju nekako onespokojilo.

„Stvarno je tih“, izgovori ona kao da pokušava da razveje taj oblačić. „Osim toga, taj muzički uređaj deluje veoma kvalitetno." „Prilikom kupovine trebalo je doneti odluku", objasni taksista kao neki penzionisani oficir koji govori o vojnoj operaciji iz prošlosti. „Ali, pošto toliko vremena provodim u autu, hteo sam da imam što bolji zvuk, a opet..." Aomame je čekala nastavak. Nije ga bilo. Ponovo je zatvorila oči i usredsredila se na muziku. Ona ne zna kakav je Janaček bio kao čovek. U svakom slučaju, mora da mu nije bilo ni na kraj pameti da će neko u tišini tojote kraun rojal salun na jezivo zakrčenom gradskom autoputu u Tokiju 1984. godine slušati muziku koju je on komponovao. Pa opet, kako sam odmah znala da je ta muzika baš Janačekova Simfoni‐ jeta, razmišljala je Aomame u čudu. I kako sam znala da je komponovana 1926. godine? Aomame baš i nije ljubitelj klasične muzike. Niti nju bilo kakvo pojedinačno sećanje veže za Janačeka. Uprkos tome, od trenutka kad je čula prve taktove uvoda te muzike, razne činjenice su se sasvim refleksno pojavile u njenom umu. Kao jato ptica koje je uletelo kroz otvoren prozor. A opet, ta muzika izazivala je u njoj neki čudan osećaj izvitoperenosti. Nije tu bilo bola niti nelagode. Samo osećaja da joj se čitava telesna struktura fizički uvrće. Ništa joj nije bilo jasno. Da li to muzika pod nazivom Simfo‐ nijeta u meni izaziva ovaj neshvatljiv osećaj? „Janaček“, napola nesvesno izusti Aomame. Tek pošto je to izgovorila, pomislila je da je bilo bolje da to nije rekla. „Molim?“ „Janaček. Čovek koji je komponovao ovu muziku." „Nisam čuo za njega." „Češki kompozitor", reče Aomame. „Aa“, reče taksista zadivljeno. „Je li ovo nezavisni taksi?" upita Aomame da bi promenila temu. „Jeste", reče taksista, pa zastade. „Sam radim. Ovo mi je već drugi auto." „Sedišta su veoma udobna." „Hvala lepo. Samo, gospođice", reče taksista sasvim malo iskosivši glavu ka njoj. „Jeste li možda u žurbi?" „Treba da se nađem s nekim u Šibuji. Zato sam i tražila da vozite autoputem." „U koliko sati se sastajete?" „U pola pet", reče Aomame. „Sada je 3.45, zar ne? Bojim se da ovim tempom nećemo stići."

„Zar je toliki zastoj?" „Izgleda da se napred dogodila neka gadna nesreća. Nije ovo uobičajen zastoj. Već neko vreme praktično stojimo u mestu." Zašto, li taj taksista ne sluša izveštaj o stanju u saobraćaju preko radija, čudila se Aomame. Autoput je u stanju katastrofalnog zakrčenja, u potpunom kolapsu. Vozači taksija obično prate izveštaje na specijalizova‐ nim frekvencijama. „Znate to iako ne slušate izveštaje o stanju u saobraćaju?" upita Aomame. „Izveštaji o stanju u saobraćaju nisu ni od kakve koristi", reče taksista nekako odsutnim glasom. „Pola toga su izmišljotine. Ovi iz Preduzeća za puteve emituju izveštaje kakvi njima odgovaraju. Ništa drugo ne možemo osim da se uzdamo u svoje oči i prosudimo svojom glavom onome što se ovde sada događa.“ „I, po vašem sudu, ovo zakrčenje se neće tako lako raščistiti?" „Da, nema ništa od toga", reče taksista mirno klimajući glavom. „To mogu da garantujem. Kad nastane ovakav kolaps, autoput je pakao. Sastajete se nekim važnim poslom?" Aomame razmisli. „Da, veoma. Sastajem se s klijentom." „To je onda problem. Žao mi je, ali možda nećete stići." Taksista to reče i blago zavrte glavom nekoliko puta kao da želi da se razgiba. Bora za vratom mu se promrda poput nekog prepotopskog živog bića. Nesvesno zagledana u te pokrete, Aomame se odjednom seti dobro iz‐ oštrenog predmeta na dnu svoje torbe s remenom. Dlanovi joj se blago oznojiše. „Pa, šta onda da radim?" „Ne možete ništa. Ovo je gradski autoput i nemate kud dok ne stignemo do sledećeg izlaza. Ne možete ovde da izađete i uhvatite voz na najbližoj stanici, kao što biste mogli da je u pitanju običan put." „Koji je sledeći izlaz?" „Ikeđiri. Ali može i da se smrkne dok ne stignemo do njega." Da se smrkne? Aomame zamisli sebe zakopanu u taksiju sve do mraka. Janačekova kompozicija je još svirala. Prigušeni žičani instrumenti, kao da pokušavaju da ublaže njeno uznemirenje, izbijaju u prvi plan. Onaj njen osećaj distorzije od malopre sada se već prilično primirio. Šta li je to uopšte bilo?

Aomame je taksi zaustavila u blizini parka Kinuta i od stanice Joga vozila se gradskim autoputem broj 3. Isprva se saobraćaj kretao glatko. Ispred stanice Sangenđaja, međutim, odjedanput je nastalo zakrčenje koje se ubrzo pretvorilo u potpuni zastoj. U suprotnom smeru saobraćaj se kretao normalno. Samo je pravac ka gradu u katastrofalnom zastoju. U uobičaje‐ nim okolnostima, na ovom delu autoputa broj 3 posle tri sata po podne nije vreme špica. Upravo zbog toga je Aomame taksisti i rekla da vozi autoputem. „Na autoputu taksimetar ne obračunava na sat“, reče taksista u retrovi‐ zor. „Zato, ne brinite zbog plaćanja. Samo, gospođice, hoćete li imati problema ako zakasnite na sastanak?“ „Naravno da hoću, ali nemam kud, zar ne?“ Taksista baci pogled na njeno lice u retrovizoru. Nosio je blago zatam‐ njene naočare za sunce. Usled nedostatka svetlosti, ne uspeva da pronikne u njen izraz. „Znate šta, ne kažem da ne postoji nikakav način. Bio bi to izrazito radikalan potez, ali odavde je moguće otići vozom do Šibuje." „Radikalan potez?“ „Način koji ne mogu nazvati baš previše uobičajenim." Ne govoreći ništa, Aomame zaškilji očima čekajući nastavak. „Eno tamo napred gde je prostor za zaustavljanje vozila", reče taksista upirući prstom ispred sebe. „Otprilike u liniji sa Esovom reklamom." Aomame je napregla pogled i u levoj traci spazila prostor predviđen za zaustavljanje vozila u kvaru. Pošto pored autoputa nema ispusta, na mesti‐ mičnim razmacima predviđena je takva vrsta prostora za hitne slučajeve. Tu je i žuta kutija s telefonom za hitne slučajeve preko koga se može stupiti u kontakt sa službom za puteve. U tom trenutku na tom prostoru nije bilo parkirano nijedno vozilo. Na krovu zgrade preko puta, uz traku u suprotnom smeru, stajao je veliki bilbord sa natpisom naftne kompanije Esso. Nasmejani tigar sa crevom za benzin u šapi. „U stvari, tu postoje stepenice kojima se može sići do tla. Da bi u slučaju požara ili jakog zemljotresa vozači mogli da izađu iz automobila i njima se spuste na tlo. U redovnim okolnostima, koriste ih putari. Ako siđete tim ste‐ penicama, u blizini ćete naći stanicu na liniji Tokju. Njome ćete za tili čas stići do Šibuje." „Nisam znala da na gradskom autoputu postoje stepenice za hitne slučajeve", reče Aomame.

„To i nije opštepoznata stvar." „Ali, zar neće biti problem da se na svoju ruku zaputim tim stepenicama iako nije u pitanju nikakav hitan slučaj?" Taksista napravi malu stanku. „Pa, nisam siguran. Ne znam tačno kakva su pravila službe za puteve. Ipak, nikome ne biste bili na smetnji, verovatno bi vam progledali kroz prste. Takva mesta obično niko ne čuva. Jeste da preduzeće za puteve ima armiju zaposlenih, ali je poznato po tome da mali broj njih zaista nešto radi.“ „Kakve su te stepenice?" „Pa, liče na protivpožarne stepenice. Eto, baš onakve kakve su obično postavljene sa spoljne strane starih zgrada. Visina im je otprilike kao do trećeg sprata, i njima se može normalno sići. Na ulazu verovatno postoji ograda, ali ona nije visoka i, ako se čovek potrudi, lako je može preskočiti." „Jeste li ih vi nekad koristili?“ Odgovora nije bilo. Taksista se samo blago smeškao u retrovizoru. Taj smešak dao se protumačiti na više načina. „Potpuno je na vama“, reče taksista, vrhovima prstiju lagano lupkajući volan u taktu muzike. „Meni uopšte ne smeta i ako ostanete da sedite ovde i opustite se uz muziku i kvalitetan zvuk. Ma koliko se mi upinjali, ne možemo nikud, tako da nam ne preostaje ništa drugo nego da budemo spremni na najgoru mogućnost. Ali, ako imate hitna posla, onda ima smisla načiniti radikalan potez." Aomame se blago namrgodi, letimično pogleda na ručni sat, zatim podiže glavu i pogleda okolne automobile. S desne strane je stajao crni micubiši pađero prekriven tankim slojem bele prašine. Mladić na suvozač‐ kom sedištu bio je otvorio prozor i očigledno iz dosade pušio cigaretu. Duge kose, preplanuo, odeven u bordo vindjaknu. U prtljažniku mu je bilo nekoliko izanđalih, prljavih dasaka za surf. Ispred njega je stajao sivi sab 900. Zatamnjeni prozori bili su mu čvrsto zatvoreni pa se spolja nije moglo razaznati ko se vozi u njemu. Bio je stvarno lepo uglancan. Skoro da si mogao da se ogledaš na njegovoj karoseriji. Ispred taksija u kome je sedela Aomame bio je crveni suzuki alto sa regi‐ starskom tablicom iz Nerime u udubljenju zadnjeg branika. Za upravljačem je bila mlada majka. Njeno detence je stajalo uspravno na sedištu, vrpoljilo se i dosađivalo. Majka ga je upozoravala nestrpljivog izraza lica. Kroz staklo joj se moglo čitati sa usana. Ista scena kao i deset minuta pre toga. A za tih deset minuta auto se nije pomerio valjda ni deset metara napred.

Aomame se na trenutak zamislila. U glavi je poredala sve elemente po redosledu. Nije dugo potrajalo da dođe do zaključka. Kao da se uskladila s tim, i Janačekova kompozicija upravo je ulazila u završnicu. Aomame iz torbe izvuče male rej-ban naočare za sunce. A zatim iz novčanika izvadi tri novčanice od hiljadu jena i dade ih taksisti. „Ovde ću izaći. Ne smem da zakasnim", reče. Taksista klimnu glavom i uze novac. „A priznanica?“ „Ne treba. Zadržite i kusur.“ „Hvala vam“, reče vozač. „Pripazite, vetar je izgleda jak. Pazite da se ne okliznete.“ „Paziću“, reče Aomame. „Onda“, reče taksista u retrovizor. „Upamtite jedno, molim vas: izgled ume da prevari." Izgled ume da prevari, ponovila je Aomame u sebi. A zatim je blago izvila obrve. „Šta to znači?" Birajući reči, taksista odgovori: „Drugim rečima, sada ćete, ako mogu tako da kažem, uraditi nešto neobično. Je l' tako? Ljudi uglavnom ne silaze stepenicama za slučaj nužde sa autoputa u po bela dana. A pogotovo to ne čine žene." „Sigurno ste u pravu“, reče Aomame. „Dakle, kad uradite tako nešto, svakodnevne stvari bi mogle da počnu da vam izgledaju, kako da kažem, malo drugačije nego inače. Meni se to dešavalo. Ali, ne dajte da vas izgled zavara. Stvarnost je samo jedna." Aomame je razmislila o vozačevim rečima. Dok je tako razmišljala, Ja‐ načekova kompozicija se završila i istog trena se prolomio aplauz publike. Izgleda da je u pitanju bio prenos nekog koncerta. Bio je to dugačak, snažan aplauz. Povremeno bi se začulo i kako neko dovikne: „Bravo!" Pred očima joj se stvori prizor nasmejanog dirigenta dok se okrenut publici koja se digla na noge mnogo puta klanja glavom. Podiže glavu, podiže ruku i rukuje se s koncert-majstorom, okreće leđa, podiže obe ruke i odaje priznanje članovima orkestra, još jednom se okreće ka publici i duboko poginje glavu. Kad dugo slušaš snimak aplauza, posle nekog vremena prestaje da ti zvuči kao aplauz. Stičeš osećaj kao da osluškuješ beskonačnu peščanu oluju na Marsu. „Stvarnost je uvek samo jedna", ponovi taksista polako, kao da podvlači neku važnu rečenicu u knjizi.

„Razume se“, reče Aomame. Jedna stvar može postojati samo na jednom mestu u jednom trenutku. Ajnštajn je to dokazao. Stvarnost je jedna beskrajno hladna, beskrajno samotna stvar. Aomame pokaza prstom na muzički uređaj. „Zvuk je odličan." Taksista klimnu glavom. „Kako se ono beše zove kompozitor?" „Janaček." „Janaček", ponovi on, kao da pokušava da upamti neku važnu lozinku. I onda povuče ručicu za automatsko otvaranje zadnjih vrata. „Čuvajte se. Nadam se da ćete stići u zakazano vreme." S velikom kožnom torbom u ruci, Aomame je izašla iz automobila. Dok je izlazila, aplauz na radiju još je odzvanjao nesmanjenom žestinom. Ona se zaputi napred ka desetak metara udaljenom prostoru za zaustavljanje vozila, pažljivo hodajući uz rub autoputa. Kad god bi trakom u suprotnom pravcu prošao kamion, kolovoz bi podrhtavao pod njenim cipelama s visokim pot‐ peticama. Doduše, to je bilo približnije gibanju nego podrhtavanju. Kao da je hodala po palubi nosača aviona usred olujnih talasa. Malena devojčica u crvenom suzuki altu proturila je glavu kroz suvozačev prozor i zinula u Aomame. Potom se osvrnula i rekla: „Mama, mama, šta radi ona teta? Kuda će?“ pitala je. „Hoću i ja da šetam napolju. Mama, hoću i ja napolje. Mama!" vikala je, tvrdoglavo zahtevajući. Majka samo ćutke odmahnu glavom. A potom uputi jedan hitar prekorni pogled Aomame. Ali, to je bio jedini glas koji se začuo u čitavoj okolini, jedina vidljiva reakcija. Ostali vozači samo su otpuhivali dimove cigareta i blago uzdignutih obrva, kao da gledaju u nešto bleštavo, pratili njenu figuru dok sigurnim korakom ide između zaštitnog zida i automobila. Izgledalo je kao da se privremeno uzdržavaju od donošenja zaključaka. Makar se automobili i ne pomicali, ipak nije svakidašnja stvar da neko hoda po autoputu. Potrebno je izvesno vreme da se to prepozna i prihvati kao stvarni prizor. Utoliko pre ako je taj neko jedna mlada žena u mini suknji i cipelama na štikle. Uvučene brade i pravih leđa Aomame je hodala čvrstim koracima, osećajući poglede ljudi na svojoj koži. Njene kestenjaste šari žurdan cipele kuckale su po putu, dok su joj rubovi mantila lepršali na vetru. Već su bili zašli u april, ali je vetar još bio hladan i razuzdan. Preko zelenog đunko šimada kostima od tanke vune nosila je bež prolećni mantil i crnu kožnu torbu s remenom. Kosa, dugačka do ramena, bila joj je lepo ošišana i negovana. Na sebi nije imala nikakav modni detalj. Visina joj je 168 centi‐

metara, nema grama viška na telu na kome je svaki mišić zategnut predanim treningom, mada se to ispod mantila ne vidi. Kad bi pomno proučavao njeno lice, čovek bi shvatio da joj se desno i levo uho i po obliku i po veličini prilično razlikuju. Levo uho joj je bilo čudnog oblika, mnogo veće od desnog. To, međutim, niko ne primećuje, jer su joj uši uvek skrivene ispod kose. Njene usne, ravne i zatvorene, čine jednu liniju ukazujući na to da nema načina tek tako proniknuti u njenu narav. Njen mali, uzak nos, ispupčene jagodice, široko čelo i dugačke, ravne obrve - svaki deo lica je za sebe. Ipak, sve u svemu, to je ovalno lice, finih crta. Na stranu lični ukus, ali slobodno se moglo reći da je bilo lepo. Jedini je problem bio u tome što je to lice oskudevalo u izrazima. Na njenim blago zatvorenim usnama, nikada se bez preke potrebe nije ukazao osmeh. Kao u nekog izuzetnog osmatrača sa brodske palube oči su joj bile nepogrešivo hladne. Zahvaljujući tome, ljudi nikad nisu imali utisak da njeno lice zrači. Ono što je najčešće privlačilo pažnju ili izazivalo zanimanje nije bila činjenica da li je njen staloženi izraz lica dobroćudan ili zao, već njegov prirodan i prefinjen način transformisanja. Većina ljudi nije mogla da pronikne u taj izraz. Čim od njenog lica odvoji pogled, čovek više ne ume da opiše kakav je izraz imala. Iako je bio veoma jedinstven, iz nekog razloga, njegove specifične karakteristike nisu ostajale u pamćenju. U tom smislu, ona je podsećala na nekog insekta sa odličnom sposobnošću mimikrije. Menjati boju i oblik radi prilagođavanja sredini, biti što manje upadljiva i neupečatljiva, to joj je upravo i bio cilj. Ona se odmalena na taj način štitila. Ali, kad se Aomame zbog nečeg namrgodi, njen hladnokrvni izraz dra‐ matično se menja. Mišići lica počinju da se grče, izvitoperenost njenih crta lica postaje prenaglašena do krajnjih granica, svukud se usecaju duboke bore, oči istog časa postaju upale, nos i usta se oštro krive, brada grči, a usne joj se podvrću, otkrivajući krupne bele zube. I tada, kao da je pukla privezana vrpca a maska se s njenog lica otkačila i pala, ona se u trenu oka pretvara u sasvim drugu osobu. Ko god bi video tu jezivu transformaciju, premro bi od straha. Bio je to zaprepašćujući skok iz nečega bezimenog u ambis od kog staje dah. Zbog toga je vodila računa da se pred nepoznatim ljudima nikad ne mršti. Dozvoljavala je da joj se lice iskrivi samo kad je bila sama, ili kad je htela da prestraši muškarca koji joj se ne dopada. Kada je stigla do prostora za zaustavljanje vozila, Aomame je stala i osvrnula se oko sebe, tražeći protivpožarne stepenice. Odmah ih je

ugledala. Baš kao što je taksista rekao, na početku stepenica stajala je gvozdena ograda malo iznad visine bokova, a vratanca su bila zaključana. Biće ozbiljan poduhvat preskočiti tu ogradu u tesnoj mini suknji, ali ako ne bude obuzeta svojim izgledom, to joj neće pasti posebno teško. Ona bez dvoumljenja izu cipele i gurnu ih u torbu. Upropastiće najlon čarape hodajući tako bosa. Dobro, negde će kupiti druge. Ljudi su bez reči gledali kao ona izuva svoje cipele sa štiklom, pa zatim skida i mantil. Kroz prozor crne tojote selike koja je stajala pred njom, kao muzička pratnja upravo za nju, dopirao je visoki glas Majkla Džeksona. Bili Džin. Kao da izvodim striptiz na bini, pomislila je. U redu. Neka gledaju ako im se gleda. Sede u ovoj gužvi i mora da im je mnogo dosadno. Ali, društvo, samo da znate, ne skidam više ništa! Danas samo cipele i mantil. Žao mi je! Da joj ne bi ispala, Aomame prebaci torbu popreko preko gornjeg dela tela. Potpuno nova crna tojota kraun rojal salun sada je delovala sasvim daleko. Pod zracima popodnevnog sunca, njen prednji vetrobran zasleplju‐ juće je bleštao, kao ogledalo. Vozačevo lice se nije videlo. Ali, on je verovatno gledao u njenom smeru. Ne daj da te izgled prevari. Stvarnost je samo jedna. Aomame duboko udahnu vazduh i slušajući melodiju pesme Bili Džin preskoči gvozdenu ogradu. Mini suknja joj se podvrnu do kukova. Ma, nek ide do đavola, mislila je ona. Neka gledaju ako im se gleda. Ako mi i gledaju pod suknju, ionako ne mogu da pogledaju u mene samu. Povrh toga, od svih delova svog tela Aomame je bila najponosnija na svoje lepe vitke noge. Kada je prešla na drugu stranu gvozdene ograde, Aomame spusti rub suknje, otrese prašinu s ruku, obuče mantil i stavi torbu na rame. Pritisnu naočare za sunce iznad nosa. Protivpožarne stepenice su pred njom. Gvozdene stepenice ofarbane u pepeljasto. Jednostavne, službene stepenice, od kojih se traži samo funkcionalnost, nisu bile napravljene za to da se žene bosih nogu u najlon čarapama i tesnim mini suknjama njima penju i silaze. Ni Đunko Šimada nije kreirala taj kostim sa idejom da će se u njemu silaziti niz stepenice za hitne slučajeve pored gradskog autoputa broj 3. Trakom u suprotnom smeru prošao je kamion i zatresao stepenice. Vetar je zviždao kroz proreze čeličnog skeleta. U svakom slučaju, stepenice su bile tu. Preostalo je samo da se spusti niz njih.

Aomame se poslednji put osvrnu unazad i u stavu nekog ko stoji na podijumu po završetku predavanja i čeka pitanja iz publike, sleva nadesno, pa zdesna nalevo pogledom pređe preko kolone načičkanih vozila. Kolona automobila se nije pomerila ni za milimetar. Ljudi su se tu zakopali i, nemajući šta drugo da rade, pratili su svaki njen pokret. Šta li ta žena pokušava da izvede, pitali su se. Zainteresovani ili ravnodušni, ipak, pogledi puni pomešanih zavisti i prekora padali su na Aomame s one strane ograde. Nesposobna da prevagnu na jednu od te dve strane, njihova osećanja klackala su se poput nestabilne vage. Teška tišina visila je u vazduhu. Niko nije podigao ruku da postavi pitanje (mada, sve i da jeste, Aomame nije imala nameru da na njega odgovori). Samo je nemo čekala mig koji čovek za čitavu večnost ne dočeka. Aomame blago uzdignu glavu, ugrize se za donju usnu i kratko ih odmeri iza tamnozelenih naočara za sunce. Ne možete ni da pretpostavite ko sam ja, kuda idem i šta ću da radim, obratila im se Aomame bez pokretanja usana. Vi ste tu svezani, ne možete nikud. Ne možete napred, a ne možete ni nazad. To, međutim, sa mnom nije tako. Imam posla koja moram da obavim. Zadatak koji moram da izvršim. Zato, ja sad odoh. Za sam kraj, Aomame je imala želju da se okrene ka svima njima i namršti se. Pa ipak, nekako se suzdržala. Nije imala kad da se bavi takvim bespotrebnim stvarima. Kad se jednom namrgodi, potrebno je vreme da povrati prvobitni izraz lica. Aomame okrenu leđa svojim nemim posmatračima i sa osećanjem sirove hladnoće gvožđa pod tabanima, poče opreznim koracima da silazi niz pro‐ tivpožarne stepenice. Prohladni vetar ranog aprilskog dana duvao joj je kroz kosu, s vremena na vreme izlažući pogledu njeno izvitopereno levo uho.

2 Tengo Malo drugačija zamisao Tengovo prvo sećanje potiče iz vremena kada je imao godinu i po dana. Njegova majka svlači bluzu i spušta bretele belog kombinezona, puštajući muškarca koji nije njegov otac da joj sisa bradavice. U dečjem krevetu je jedna beba, verovatno Tengo. Vidi sebe kao da gleda nekog drugog. A da nije to bio njegov brat blizanac? Ne, nije. To je verovatno bio upravo jedno‐ ipogodišnji Tengo. Nešto mu je govorilo da je tako. Beba je zatvorila oči i uz malene udahe i izdahe utonula u san. To je Tengovo prvo sećanje u životu. Ta scena od deset sekundi živo se urezala u njegovu svest. Ništa pre, i ništa posle nje. Poput vrha kule u poplavljenom gradu, to sećanje je usamljeno stajalo, štrčeći iznad mutne vodene površine. Kad god je imao priliku, Tengo je pitao ljude iz koje godine života im potiče prva scena koju pamte. Za mnoge od njih to je bilo nešto što im se dogodilo kada su imali četiri ili pet godina. Najranije tri. Nijednog primera nije bilo iz mlađeg uzrasta. Izgleda da je to tako zbog toga što su deca tek sa navršene tri godine u stanju da scene u svom okruženju spoznaju i vide na donekle logičan način. U ranijim stupnjevima razvoja, svi prizori u njihovim očima izgledaju kao nerazumljiv metež. Svet je za njih kao gnjecava kaša, bez strukture i oslonca. Prizori im se u mozgu ne oblikuju u sećanja, već samo prolaze negde izvan njih samih. Jednoipogodišnje dete naravno ne može da shvati značenje situacije u kojoj muškarac koji nije njegov otac sisa majčine bradavice. Stoga, sve i da je autentično to Tengovo sećanje, ono mu se, takvo kakvo je, samo urezalo u mrežnjaču, a da on ništa nije shvatao. Na isti način kao što kamera mehanički na filmu beleži predmet kao kombinaciju svetlosti i senke. Tek sa sazrevanjem svesti, počeo je malo-pomalo da raščlanjuje taj zaustavljeni, zamrznuti prizor i da mu pripisuje određeno značenje. Ali, da li je takvo nešto odista moglo da se desi? Da li je moguće da se takav jedan prizor sačuva u mozgu bebe?

Ili je to samo lažno sećanje? Da li je njegova svest sve to naknadno s nekim ciljem ili namerom proizvela po sopstvenom nahođenju? Krivotvore‐ no sećanje - i tu mogućnost Tengo je podrobno razmotrio. I došao do zaključka da to nije moglo da bude to. Bilo je previše živo, duboko uverljivo za jedno izmišljeno sećanje. Svetlost u njemu, miris, puls. Stvaran doživljaj svega toga bio je toliko snažan da nije mogao da zamisli da je lažan. A opet, pretpostavka da je taj prizor zaista postojao, objasnila bi mnogo toga. I logički i emotivno. Pretvoreno u vremensko trajanje, to živo sećanje od svega desetak sekundi, javlja se bez upozorenja. Bez ikakve najave i odlaganja. Bez kucanja. Ono Tengu dolazi iznenada dok se vozi u vozu, dok ispisuje jednačine na tabli, dok jede, dok s nekim sedi i razgovara (kao na primer sada). Poput nečujnog cunamija samo se sruči na njega. Kada dođe k sebi, ono se već isprečilo pred njim, a njegove noge i ruke ostaju paralisane. Tog časa vreme staje. Vazduh oko njega se razređuje i on ne može da diše. Sve oko njega, i ljudi i stvari, pretvaraju se u nešto njemu strano. Taj vodeni zid će ga celog poklopiti. Iako ima osećaj da se svet pomračuje i odseca, svest mu se ne gubi. Samo se skretnica prebacuje na drugi kolosek. Delimično, svest mu je čak izoštrenija. Nema strah. Ali, ne može da otvori oči. Kapci su mu čvrsto sklopljeni. I zvuci oko njega se udaljavaju. A potom se ta poznata scena bezbroj puta prikazuje na platnu njegove svesti. Svud po telu mu izbija znoj. Shvata da mu se košulja ispod pazuha natapa. Čitavo telo počinje da mu podrhtava. Trzaji postaju sve brži, sve veći. Da je on neko drugi, Tengo bi se pretvarao da ima vrtoglavicu. To zaista i podseća na vrtoglavicu. Dovoljno je da prođe neko vreme, i sve se vrati u normalu. On iz džepa vadi maramicu i drži je na ustima. Diže ruku signali‐ zirajući sagovorniku: nije mi ništa, nema razloga za brigu. Nekad se sve završi za tridesetak sekundi, nekad traje više od minuta. Za to vreme ista se scena kao na video traci automatski ponavlja. Majka smiče bretele kombi‐ nezona i neki muškarac joj sisa ukrućene bradavice. Ona zatvara oči i duboko uzdiše. Širi se blagi, poznati miris majčinog mleka. Kod beba, čulo mirisa je najizoštrenije čulo. Ono im mnogo toga govori. U nekim situacija‐ ma, govori im sve. Ne čuje zvuk. Vazduh postaje lepljiv i vlažan. Sve što može da čuje jesu meki otkucaji njegovog srca. Gledaj ovo, kažu oni. Pravo u ovo gledaj, kažu. Ovde si, ne možeš nikud, kažu. Ta poruka se ponavlja iznova i iznova.

Ovoga puta napad je potrajao. Tengo je zažmurio, stavio platnenu maramicu na usta kao i uvek, i čvrsto stisnuo zube. Ne zna koliko je dugo trajao. To može da proceni jedino po razmerama iscrpljenosti organizma kad se sve okonča. Telo mu je bilo strahovito iznureno. Po prvi put je bio toliko umoran. Dugo je potrajalo dok nije uspeo da otvori kapke. Svest je želela da se što pre probudi, ali su se mišići i unutrašnji sistem tome odupirali. Poput životinje koja je promašila godišnje doba i probudila se iz hibernacije pre nego što je trebalo. „Hej, Tengo“, neko ga je već dozivao. Taj glas se čuo prigušeno, kao da je dopirao iz dubine tunela. Tengo shvati da je to njegovo ime. „Šta je bilo? Opet ono tvoje? Jesi li dobro?“ govorio je taj glas. Ovog puta čuo se malo bliže. Tengo konačno otvori oči, izbistri vid i pogleda u svoju desnu šaku kojom se držao za rub stola. Uveri se da se svet oko njega nije raspao, da postoji, i da se on sam, onakav kakav je, tu nalazi. Još je pomalo utrnula, ali to je nesumnjivo njegova sopstvena desna ruka. Osećao je i miris znoja. Čudnovato žestok vonj, poput onog kakav osećaš kad staneš pred kavez neke životinje u zoološkom vrtu. Ipak, nije bilo mesta sumnji: taj zapah je poticao od njega samog. Bio je žedan. Tengo pruži ruku, uze čašu sa stola i vodeći računa da vodu ne prospe, ispi do polovine. Odmori se trenutak, povrati dah pa popi preostalu polovinu. Svest mu se postepeno vraćala tamo gde treba da bude, a osećaj u telu vraćao se u normalu. On spusti praznu čašu i obrisa usta maramicom. „Izvinite. Sad mi je već dobro“, reče on. I shvati da je Komacu sagovor‐ nik kome se upravo obraća. Našli su se u kafeu u blizini stanice Sinđuku. Sada već i glasove oko sebe može da čuje normalno. Par za susednim stolom gledao je u njega pitajući se šta se upravo dogodilo. U blizini stoji kelnerica sa uznemirenim izrazom na licu. Možda se brine da on ne povrati na stolicu. Tengo podignu glavu, osmehnu joj se i klimnu glavom: Nema problema, nema razloga za brigu. „Je li, jel' to nekakav napad?“ upita Komacu. „Nije ništa strašno. Slično je vrtoglavici. Samo je iscrpljujuće", reče Tengo. Glas mu još ne zvuči kao njegov sopstveni. Ipak, sve mu je pribli‐ žniji. „Mora da je mnogo teško kad ti se to desi za volanom“, reče Komacu gledajući Tenga u oči.

„Ne vozim." „Sva sreća. Imam jednog poznanika koji je alergičan na kedrov polen, i jednom je tokom vožnje tako počeo da kija da je udario u telefonski stub. A kod tebe nije samo neka kijavica u pitanju. Prvi put si me prestravio. Sad, posle drugog puta, već se privikavam." „Izvinite." Tengo je uzeo šolju kafe i otpio gutljaj onoga što je bilo unutra. Nije imalo nikakav ukus. Niz grlo mu se slila tek neka mlaka tečnost. „Da tražim još jednu vodu?" upita Komacu. Tengo je odmahnuo glavom. „Ne, sve je u redu. Sad sam se smirio." Komacu iz džepa jakne izvadi paklu marlboroa, stavi cigaretu u usta i pripali je šibicom iz kafea. A onda baci pogled na svoj sat. „Dakle, o čemu smo pričali?" upita Tengo. Morao je brzo da se vrati u normalu. „Da vidimo, o čemu smo beše ono pričali?" reče Komacu pogleda uprtog u vazduh, malo razmišljajući. Ili se bar pretvarao da razmišlja. Tengo nije mogao da zna šta je od ta dva u pitanju. Komacuovom ponašanju i govoru ne nedostaje pozerstva. „A, da, počeo si da mi pričaš o toj devojci, Fukaeri. I o Lutki od vazduha Tengo je klimnuo glavom. O Fukaeri i Lutki od vazduha. To je počeo Komacuu da objašnjava kad je naišao napad i prekinuo im priču. Tengo iz torbe izvadi primerak rukopisa i stavi ga na sto. Spusti ruke na rukopis, is‐ kušavajući još jednom svoje čulo dodira. „Već sam vam to u kratkim crtama obrazložio preko telefona, ali ono što je najlepše kod Lutke od vazduha to je da ne podražava ničiji stil. Poseduje ono što se retko viđa kod debitantskih ostvarenja, a to je da se ne ugleda na neka afirmisana dela“, rekao je Tengo obazrivo birajući reči. „Tekst jeste sirov, a i odabir reči je nevešt. I u samom naslovu nastaje zabuna između termina ’lutka’ i ’čaura’. Ako vam je do toga, možete nabrojati i pregršt drugih nedostataka. Ali u toj priči bar ima nešto što čoveka uvlači unutra. Iako je ceo siže izmišljen, detalji su opisani vrlo realistično. Lepo je uravno‐ težen. Ne znam da li su možda originalnost ili ekskluzivnost reči koje ga opisuju na odgovarajući način. Ako biste mi rekli da još nije dosegao taj nivo, moguće je da biste bili u pravu. Ali, spotičući se malo pročitate ga i ostanete bez reči. Sa čudnim osećanjem, pa makar bilo neobjašnjivo i nela‐ godano." Ne govoreći ništa, Komacu je gledao u Tenga. Tražio je da mu priča još.

Tengo nastavi: „Nisam hteo tek tako da eliminišem ovo delo samo zato što je donekle sirovo. Za ovih nekoliko godina zbog posla sam pročitao brdo rukopisa prijavljenih na konkurs. Pa dobro, pre bi se moglo reći da sam ih preleteo nego pročitao. Bilo je tu onih relativno dobrih, a i onih - njih, naravno, mnogo više - koji nisu bili ni za šta. Ali, ja koji sam pročitao tolike rukopise, po prvi put sam imao nekakvu reakciju, i to na ovu Lutku od vazduha. Takođe, prvi put sam po završetku poželeo da počnem ispočetka i još jednom pročitam roman." „Hmm“, reče Komacu. Potom prilično nezainteresovano otpihnu dim cigarete i napući usne. Ali, sudeći po svom nimalo kratkom poznanstvu sa Komacuom, Tengo nije dao da ga tako lako prevari njegov izraz lica. Taj čovek je često na licu imao izraz koji nije imao nikakve veze s onim što mu je stvarno na umu, ili je pak bio u potpunoj suprotnosti s tim. Stoga je Tengo vrlo strpljivo čekao da on progovori. „I ja sam ga pročitao", reče Komacu posle izvesne pauze. „Pošto si me ti pozvao telefonom, odmah sam pročitao rukopis. Ipak je stvarno rđavo napisan. Ni gramatički nije uobličen, a ima i rečenica iz kojih mi uopšte nije jasno šta je autorka htela da kaže. Trebalo ju je vratiti da ispočetka uči osnove književnog pisanja pre nego što je počela da piše roman.“ „Ali pročitali ste rukopis do kraja, zar ne?“ Komacu se osmehnuo. Osmeh kao da je izvadio sa dna fioke koju inače ne otvara. „Pa, jesam. Stvarno jesam. Pročitao sam ga do kraja. Na moje sopstveno iznenađenje. Nikad mi se još nije desilo da iščitam ceo rukopis koji je konkurisao za debitantsku nagradu. Čitam ih samo na preskok. Takvo nešto je presedan: dogodi se jednom u ko zna koliko puta, kao planete u konjunkciji. Toliko priznajem." „Na to mislim kad kažem da ima nešto u njemu. Zar nisam u pravu?" Komacu ostavi cigaretu u pepeljari i srednjim prstom desne ruke počeša se po nosu. Ali, nije odgovarao na Tengovo pitanje. Tengo reče: „Ta devojka ima tek sedamnaest godina, ide u srednju školu. Samo nema praksu u čitanju i pisanju romana. Možda će ovo njeno ostvare‐ nje odista teško osvojiti debitantsku nagradu. Ali, zavređuje da ostane u najužem izboru. Vaš glas bi morao toliko da vredi. Ako se založite, njeno sledeće delo će se samo nadovezati na to.“ „Hmm“, uzdahnuo je Komacu još jednom i zevnuo kao da mu je dosadno. Potom je otpio gutljaj vode iz čaše. „E sad, Tengo, dobro razmisli. Recimo da takav jedan sirovi tekst ostavimo u najužem izboru. Ugledni

članovi žirija ima da popadaju u nesvest. Možda će i pobesneti. Pre svega, neće ga ni pročitati do kraja. Sva četiri člana žirija su aktivni pisci. Svi su prezauzeti. Preleteće prve dve strane i baciće ga. To nije takmičenje za najbolji sastav u osnovnoj školi. Ima tu delova koji bi zasjali ako ih uglancaš, ali ko će mene da sluša kako ga hvalim dok ovamo trljam ruke? Sve da moj glas i ima toliku moć, trebalo bi da ga sačuvam za nešto što ima bolje šanse." „Što znači, hoćete potpuno da dignete ruke od njega?“ „Nisam to rekao", reče Komacu češkajući se po nosu. „Imam malo drugačiju zamisao šta bih s ovim tekstom." „Malo drugačiju zamisao?" reče Tengo. To je imalo pomalo zlokoban prizvuk. „I sam kažeš da treba željno da iščekujemo sledeće ostvarenje", reče Komacu. „I ja mu se naravno unapred radujem. Uredniku veliku radost pri‐ činjava da s vremenom brižljivo odgaja mladog pisca. Uzbudljivo je posma‐ trati vedro noćno nebo i pronaći novu zvezdu pre bilo koga drugog. Jedino, iskreno da ti kažem, teško mogu da zamislim da će kod te devojke biti sledećeg rukopisa. I moja malenkost, evo, jede taj hleb već dvadeset godina. Za to vreme video sam mnoge pisce kako se pojavljuju, pa nestaju. Tako sam stekao sposobnost da razlikujem one kod kojih će biti sledećeg rukopisa od onih za koje se to ne može zamisliti. Stoga, ako hoćeš da ti ja kažem, kod ove devojke neće biti sledećeg rukopisa. Žao mi je, ali neće biti ni onog posle sledećeg. Ni onog posle njega. Pre svega, ovo nije materijal koji bi uz mnogo truda s vremenom mogao da se unapredi. Možeš da čekaš koliko hoćeš, ali neće od njega biti ništa. Samo ćeš čekati uzalud. Sve zbog toga što u njoj samoj nema ni trunke namere da se potrudi da napiše ili da nauči da napiše pristojnu knjigu. Kad je pisanje u pitanju, ili se rodiš s knji‐ ževnim darom ili učiniš nadljudske napore pa postaneš dobar u tome - jedno je od ta dva. A ta devojka Fukaeri nije nijedno. Kao što vidiš, nema ni urođenog dara, a ne deluje ni da ima nameru da se potrudi. Ne znam ja zašto, ali od samog početka nije zainteresovana za književnost. Ona bez sumnje ima želju da ispriča priču. I to izgleda veoma jaku želju. To joj priznajem. Ali, ta želja je u sirovom obliku, i to je ono što tebe privlači, a mene nagoni da pročitam rukopis do kraja. U zavisnosti od toga kako gledaš na nju, ona je nesvakidašnja. Uprkos tome, za tu devojku kao roma‐ nopisca nema budućnosti. Ni koliko crnog ispod nokta. Izgleda da ću te ra‐ zočarati, ali ako hoćeš moje iskreno mišljenje, to je to.“

Tengo je razmislio o tome. Deo onoga što Komacu govori zaista stoji. Više nego bilo čime drugim, Komacu je bio obdaren uredničkim instinktom. „Ipak, nema ničeg lošeg u tome da joj damo šansu, zar ne?“ reče Tengo. „Da je bacimo u vodu i da gledamo hoće li isplivati ili potonuti. To mi govoriš?“ „Ukratko rečeno." „Do sada sam živeo prilično beskorisnim životom. Dosta mi je već da gledam ljude kako se dave.“ „A kako stvari stoje kad sam ja u pitanju?" „Ako ništa drugo, Tengo, ti se bar trudiš", reče Komacu pažljivo birajući reči. „Koliko ja mogu da vidim, ti ne hvataš prečice. U spisateljskom radu izuzetno si skroman. Zašto je to tako? Zato što voliš da pišeš. A ja to cenim. Za one koji žele da postanu pisci, ljubav prema pisanju jeste kvalitet važniji od bilo kog drugog." „Samo, ona nije dovoljna." „Naravno da nije. Ona nije dovoljna. Mora tu još da postoji i nešto posebno. Ili bar nešto što meni neće dati da se odvojim od knjige. Znaš, ja više od bilo čega kod romana cenim kad ne mogu da se odvojim od njega. Uopšte me ne zanimaju knjige koje lako mogu da prestanem da čitam. To je potpuno normalno. Sasvim jednostavno." Tengo je neko vreme ćutao. A zatim je progovorio: „Da li u rukopisu koji je Fukaeri napisala ima nečega što vam ne da da se odvojite od njega?" „Aha, ima. Naravno da ima. Ona u sebi nosi nešto važno. Ne znam šta je to, ali ga nosi. To dobro znam. I ti to znaš, i ja to znam. Kao dim koji se uzdiže iznad vatre u mirno popodne, to je nešto što svako jasno može da vidi. Samo znaj, Tengo, ta devojka verovatno neće moći da podnese teret onoga što nosi u sebi." „Nema izgleda da ispliva ako je bacimo u vodu.“ „Tako je", reče Komacu. „I zato je nećete ostaviti u užem izboru?" „To si ti rekao", kaza Komacu. Potom iskrivi usne i sklopi ruke na stolu. „U tim stvarima ja sam moram vrlo obazrivo da biram reči." Tengo uze šolju kafe i pogleda u ono što je u njoj ostalo. Zatim vrati šolju na mesto. Komacu i dalje ne govori ništa. Tengo progovara: „Odatle je potekla ta vaša malo drugačija zamisao, zar ne?" Komacu zaškilji očima kao neki profesor koji gleda u svog dobrog đaka. A zatim polako klimnu glavom. „Tako je."

Čovek po imenu Komacu imao je u sebi nečeg nedokučivog. O čemu razmišlja, šta on oseća, nije bilo moguće tek tako prozreti iz njegovog izraza lica ili glasa. A i on sam izgleda da je ne malo uživao u tome da sagovorniku baca prašinu u oči. Glava mu je radila i te kako brzo. On je od onih koji se ne obaziru na ono što drugi misle, već slede sopstvenu logiku u razmišljanju i donose sud. Pa ipak, iako se bespotrebno ne razmeće, on je pročitao mnogo knjiga i poseduje bogato znanje iz raznih oblasti. I to ne samo znanje, već i sposobnost da instinktivno prozre čoveka, i oko da proceni njegovo delo. Bilo je tu možda i njegovih predrasuda, ali je za njega predrasuda bila jedan važan činilac istine. Nikad nije bio čovek koji mnogo govori i mrzeo je dodatno da objašnja‐ va, ali je umeo po potrebi pametno i logično da se drži svog mišljenja. Kad bi pomislio da će do toga doći, umeo je da bude i vrlo zajedljiv. Pažljivo bi naciljao u najslabiju sagovornikovu tačku i za tren oka u nekoliko reći uspevao da ga dokusuri. Imao je vrlo izgrađen lični ukus i za ljude i za knjige, i daleko je više bilo i ljudi i ostvarenja koji nisu nailazili na njegovo odobravanje od onih koji jesu. Stoga je, normalno, zauzvrat bilo daleko više onih koji nisu gajili naklonost prema njemu od onih koji jesu. On je to, međutim, tako i hteo. Kako je to Tengo video, on je više voleo da sam sebi bude dovoljan i prilično ga je zabavljala ta rezervisanost - ili čista mržnja - drugih prema njemu. Oštrina uma nikad se ne rađa u harmoničnim uslovima - to je bio njegov kredo. Komacu je bio šesnaest godina stariji od Tenga, dakle, bila mu je četrdeset peta. Bio je posvećen uređivanju književnog časopisa i u tom svetu bio je poznato ime, ali o njegovom ličnom životu niko ništa nije znao. To je bilo zbog toga što nikome od ljudi s kojima se poznavao zbog posla nije govorio ništa o sebi. Gde se on rodio, gde je odrastao, gde sada živi - Tengo ništa od toga nije znao. Čak i kad su vodili duge razgovore, takve teme se nikad nisu spominjale. U tom delu bio je nepristupačan, nije činio ništa što bi radio jedan poznanik, i zbog njegovog stava i reči koje su bile pune prezira prema književnim krugovima, ljudi su se stalno pitali može li se takvim pristupom pridobiti mnogo rukopisa, ali je on naizgled bez po muke po potrebi prikupljao dela slavnih pisaca. Zahvaljujući njemu, časopis je više puta uspevao da izađe u svom najboljem izdanju. Zbog toga, iako nije bio omiljen, ljudi su mu skidali kapu.

Pričalo se da je Komacu bio jedan od vođa studentskog pokreta za vreme demonstracija protiv Sporazuma o uzajamnoj saradnji i bezbednosti I960, godine, kada je studirao na Katedri za književnost Tokijskog univerziteta. Kažu da je stajao pored Mićiko Kanba 5 kada je tokom protesta poginula u napadu policije i da je i sam zadobio teže povrede. Nije sasvim sigurno da li je to istina. Tek, kad to čovek čuje, lako može u to i da poveruje. Komacu je visok i suvonjav, prilično velikih usta, malog nosa i izduženih udova sa ni‐ kotinskim mrljama na vrhovima prstiju. Ima nečeg u njemu zbog čega podseća na pripadnika inteligencije, propalog revolucionara iz ruskih romana devetnaestog veka. On se retko smeje, ali kad se nasmeje, čitavo lice mu se pretvara u osmeh. Ipak, čak ni tada ne izgleda previše radosno. Samo liči na nekog ovejanog čarobnjaka koji se zlurado smeška dok sprema neko zlokobno predskazanje. Uvek je čist i uredan, ali kao da celom svetu želi da poruči da ga odeća ne zanima, nosi samo krajnje jednoličnu odeću. Uz sako od tvida, bela pamučna košulja ili svetlosiva polo majica bez kravate, sive pantalone i cipele od antilopa - to mu je kao uniforma. Lepo možeš da ga vidiš kako brižljivo četka onih šest sakoa od tvida na tri dugmeta koji mu vise u ormaru kod kuće, a koji se po boji, tkanju i krupnoći dezena samo u nijansama razlikuju. Možda ih i obeležava brojevima da bi mogao da ih razlikuje. Njegova oštra čekinjasta kosa napred je blago proseda. Tako je razbaru‐ šena da mu praktično skriva uši. Začudo, uspeva da je održi na dužini kao da je trebalo da ode kod frizera pre nedelju dana. Tengu uopšte nije jasno kako je to moguće izvesti. Ponekad mu se izoštri sjaj u očima poput zvezde koja svetluca na noćnom nebu. Kad iz nekog razloga začuti, u stanju je da doveka ćuti kao neki kamen na tamnoj strani meseca. Nestaje mu svaki izraz sa lica i kao da mu se čak i telesna temperatura gubi. Tengo poznaje Komacua od pre pet godina. Konkurisao je za debitantsku nagradu književnog časopisa koji Komacu uređuje i ušao u najuži izbor. Komacu ga je pozvao telefonom i rekao mu da bi hteo da se vidi i porazgo‐ vara s njim. Našli su se u kafeu u Šinđukuu (istom ovom u kome su sedeli i sada). Ovim delom nema izgleda da osvojiš debitantsku nagradu, rekao mu je Komacu (i stvarno je nije osvojio). Ali, njemu se lično dopao. „Nije sad da tražim da mi budeš zahvalan, ali ovakve stvari ja ljudima govorim vrlo retko“, rekao mu je (i zaista je bilo tako, iako to Tengo tada nije znao). „Zato bih voleo da svoje sledeće delo daš prvo meni da ga pročitam", rekao je Komacu. Tengo je odgovorio da će tako i učiniti.

S druge strane, Komacu je želeo da zna kakav je Tengo čovek. Kako je odrastao, čime se sada bavi. Sve što je mogao da mu kaže, Tengo mu je iskreno rekao. Rodio se u Ićikavi, u prefekturi Čiba i tu je odrastao. Nedugo posle Tengovog rođenja, majka mu se razbolela i umrla. Ili bar tako kaže njegov otac. Nema braće ni sestara. Otac se posle toga nije ponovo ženio i sam je podizao Tenga. Radio je kao ubirač pretplate za NHK, 6 ali sada boluje od Alchajmerove bolesti i smešten je u sanatorijumu na južnom delu poluostrva Boso. Tengo je diplomirao u ustanovi sa čudnovatim nazivom Prva grupa fakulteta prirodno-matematičkih nauka Univerziteta Cukuba, radi kao predavač matematike u pripremnoj školi kod parka Jojogi i piše roman. Kad je završio fakultet, imao je i mogućnost da odabere poziv profesora u državnoj srednjoj školi u svom rodnom kraju, ali je ipak odabrao poziv predavača u privatnoj školi sa nešto fleksibilnijim radnim vremenom. Živi sam u malom stanu u Koenđiju. Da li zaista želi da postane profesionalni pisac, ni sam to ne zna. Da li ima talenta da napiše roman, ne zna ni to. Jedino što zna jeste činjenica da ne može da živi ni dan bez pisanja. Za njega je pisati isto što i disati. Komacu je ćutke slušao Tenga, ne izražavajuči nikakvo mišljenje. Nije znao zašto, ali Komacuu se Tengo dopadao kao ličnost. Tengo je bio krupan (od niže srednje škole pa sve do faulteta bio je glavni džudista u timu) i imao je pogled seoskog gazde ranoranioca. Kose šišane na kratko, uvek preplanulog tena i okruglih, kao karfiol zbrčkanih ušiju, nije ličio ni na mladog književnika ni na profesora matematike. Komacuu se izgleda i to dopadalo. Čim je Tengo napisao novi roman, odneo ga je Komacuu. Komacu ga je pročitao i rekao mu svoje utiske. Tengo je onda u skladu sa sugestijama prepravio rukopis. Kad mu je odneo prepravljen rukopis, Komacu je ponovo davao nove sugestije. Kao što trener malo-pomalo podiže prečku na sve veću visinu. „Tebi će možda biti potrebno malo više vremena", rekao bi mu Komacu, „ali, nema žurbe. Posveti se tome i piši bez predaha, svaki dan. Čuvaj sve što si napisao i ništa nemoj da odbacuješ. Kasnije ti može poslužiti." Tako ću i uraditi, rekao je Tengo. S druge strane, Komacu je Tengu nabacivao sitne spisateljske poslove. To je bilo pisanje neautorskih priloga za ženski časopis koji je objavljivala Komacuova izdavačka kuća. Radio je sve što su od njega tražili: od prepra‐ vljanja pisama čitalaca, pa sve do pisanja kratkih najava filmova ili novih knjiga, i još horoskopa povrh svega toga. Horoskopi koje je Tengo pisao kako su mu padali na pamet, imali su reputaciju da dosta pogađaju. Kad je

napisao: „Čuvajte se jutarnjih potresa", zaista se jednog jutra dogodio veliki zemljotres. Novac zarađen od takvih poslova dobro mu je došao kao dodatni prihod, a i kao vežba za pisanje priloga. Tekstovi koje je napisao, ma u kom obliku bili, pretvoreni u pisanu reč i naredani na policama knjižara, pričinjavali su mu veliku radost. Ubrzo je Tengo dobio i posao čitača rukopisa prijavljenih na konkurs za debitantsku nagradu književnog časopisa. Čudno je bilo čitati radove drugih kandidata, iako je i sam konkurisao za debitantsku nagradu, ali samom Tengu nije smetao taj njegov delikatan položaj i nepristrasno je pregledao njihova ostvarenja. A zahvaljujući tome što je pročitao brdo loše napisanih i dosadnih romana, veoma je dobro naučio šta su to loše napisani i dosadni romani. Svaki put bi pročitao oko stotinu rukopisa, odabrao desetak radova koji su imali nekakvog smisla i nosio ih Komacuu. Uz svaki rad dodao bi belešku u kojoj je zapisao svoje utiske. U najužem izboru ostaje pet rukopisa, među kojima četiri člana žirija bira dobitnika debitantske nagrade. Bilo je još čitača osim Tenga koji su honorarno radili taj posao, a bilo je i više urednika pored Komacua koji su obavljali selekciju. Očekivala se objektivnost, ali nije bilo preterane potrebe da se u to ulaže mnogo svesnog truda. Jer, koliki god ukupni broj tekstova bio, radova koji obećavaju bilo je najviše dva do tri, a takvi nisu mogli nikome da promaknu, ma ko da ih je čitao. Tengovi radovi su tri puta dospevali u najuži izbor. Naravno, nikad se nije desilo da Tengo odabere sopstveni tekst, ali su ih u najužem izboru ostavljale druge kolege čitači ili sam Komacu koji je radio u uredničkom desku. Nijedan od njih nije osvojio debitantsku nagradu, ali se Tengo zbog toga nije razočarao. Najpre zato što su mu se u pamet urezale Komacuove reči: „nemoj da žuriš", a zatim, jer ni sam Tengo nije želeo da postane pisac sada i odmah. Kad je uspevao da dobro organizuje nastavne planove za svoje časove, četiri dana u nedelji mogao je kod kuće da radi što je hteo. Već sedam godina radio je u istoj pripremnoj školi i imao prilično dobru reputaciju među đacima. To je zbog toga što su njegova predavanja pogađala tačno u srž, bez digresija, i zato što je bio u stanju da odmah odgovori na bilo koje pitanje. Na Tengovo sopstveno iznenađenje, on je imao dara za izlaganje. Umeo je vešto da objašnjava i glas mu je bio prodoran, a umeo je i da se našali i uskomeša celu učionicu. Sve dok nije dobio posao profesora, bio je ubeđen da nije vešt u govoru. I sada mu se događa kad se s nekim nađe licem u lice da mu od treme reči ne izlaze. Čak i kad bi se našao u manjoj

grupi ljudi, pravio bi potpuni zaokret i preuzimao ulogu onog koji sluša. Ipak, kad bi stao na podijum za katedrom pred neodređenim brojem ljudi, glava bi mu se potpuno razbistrila i on bi mogao ležerno da izlaže koliko god je dugo hteo. Šta ti je čovek, ponovo je pomislio Tengo. Na honorar nije mogao da se požali. Nije se on mogao nazvati baš izdašnim prihodom, ali je pripremna škola plaćala prema zaslugama. Učenici su periodično ocenjivali svoje profesore, i što su ocene bile više, utoliko je veća bila i plata. To se radilo iz straha da izuzetne profesore ne preotme neka druga škola (u nekoliko navrata se zaista dešavalo da ih vrbuju agenti za zapošljavanje). U redovnim školama to tako ne funkcioni‐ še. Plata se određuje prema hijerarhiji, pretpostavljeni nadziru privatni život zaposlenih, a sposobnost ili popularnost ne znače ništa. Pri tom, Tengo je uživao u poslu u pripremnoj školi. Najveći broj učenika dolazio je u učionicu sa jasnim ciljem da položi prijemni ispit za fakultet, pa su pažljivo slušali predavanja. Profesor u učionici nije morao da radi ništa drugo osim da predaje. Tengo je na tome bio zahvalan. Uopšte mu nije bilo potrebno da razbija glavu zamornim pitanjima đačke delinkvencije ili kršenja školskih pravila. Bilo je dovoljno samo da stoji za katedrom i objašnjava im načine rešavanja matematičkih zadataka. Uz to, primena čiste ideje uz pomoć brojeva kao sredstva nešto je za šta je Tengo imao urođenih sposobnosti. Kad je boravio kod kuće, budio se rano i najčešće bi pisao roman skoro do večeri. Monblan nalivpero, plavo mastilo i papir A4. To je bilo sve što mu je bilo potrebno da bi se osetio zadovoljnim. Jednom nedeljno dolazila je njegova udata devojka i provodila s njim popodne. Seks sa deset godina starijom udatom ženom bio je opuštajući jer nikud nije vodio, a i sam po sebi bio je prilično dobar. Predveče je sam odlazio u duge šetnje, a kad padne mrak, slušao je muziku i čitao knjige. Televiziju nije gledao. Kad su mu došli ubirači pretplate NHK-a, on se ljubazno izvinio i rekao da nema televizor. I stvarno ga nije imao. Rekao je da slobodno mogu da uđu u njegov stan i pogledaju i sami. Oni, međutim, nisu ulazili. NHK-ovim ubiračima pretplate nije dozvoljeno da ulaze u kuće. „Trenutno mi je na pameti jedna malo krupnija stvar", reče Komacu. „Krupnija stvar?" „Jeste. Ne kažem da je debitantska nagrada mala stvar, ali, ako nešto hoćeš da uradiš, treba da pucaš na nešto krupnije."

Tengo je ćutao. Nije mu bilo jasno šta to Komacu smera, ali je u tome bilo nečeg uznemirujućeg. „Nagrada Akutagava", reče Komacu posle izvesne pauze. „Nagrada Akutagava", ponovi Tengo reči svog sagovornika kao da ih velikim slovima štapom ispisuje u mokrom pesku. „Nagrada Akutagava. Za nju i ti neznalica mora da si čuo. Puni su je novinski naslovi, vesti na televiziji." „Čekajte Komacu, nije mi jasno, je l' mi to sad govorimo o Fukaeri?" „Jeste, govorimo o Fukaeri i Lutki od vazduha. Nismo se bavili nijednom drugom temom." Tengo zagrize usnu, pokušavajući da shvati suštinu koja se krije iza toga. „Ali, rekli ste da ovo delo nema izgleda da osvoji debitantsku nagradu. Zar niste sve vreme pričali o tome? Da od njega, ovakvog kakvo je, neće biti ništa?" „Tako je, od njega, ovakvog kakvo je, neće ništa biti. To je činjenica, jasna kao dan." Tengu je bilo potrebno vreme da razmisli. „Dakle, govorite da bi rukopis koji je konkurisao za nagradu trebalo prepraviti?" „Nema drugog načina osim tog. Ima mnogo primera da se rukopisi prija‐ vljeni na konkurs prepravljaju na savet urednika. Nije to ništa neobično. Osim što ga u ovom slučaju ne bi prepravljao sam autor, već neko drugi.“ „Neko drugi?" rekao je Tengo, ali je znao odgovor i pre nego što je izustio to pitanje. Postavio ga je tek onako, da bi se i sam uverio. „Ti ćeš ga prepraviti", reče Komacu. Tengo je tražio prave reči. Ali, nije uspevao da ih pronađe. On uzdahnu, pa reče: „Ali, gospodine Komacu, nije dovoljno da se on prepravi samo uopšteno. Ako se ne preradi iz osnova, od početka do kraja, neće biti uobličen, zar ne?" „Naravno da ćemo ga preraditi od početka do kraja. Strukturu priče ćemo iskoristiti onakvu kakva je. Takođe, i atmosferu treba zadržati koliko god je to moguće. Samo, tekst ćemo potpuno preraditi. To je takozvana adaptacija. Ti ćeš biti zadužen za prepravljanje teksta. Ja ću sve to da produ‐ ciram." „Pitam se može li to da uspe", reče Tengo kao da priča sam sa sobom. „Slušaj", uze Komacu kašičicu za kafu i uperi je ka Tengu kao dirigent koji daje takt solisti. „U toj devojci Fukaeri ima nečeg posebnog. Kad pročitaš Lutku od vazduha, to ti je odmah jasno. Takva moć imaginacije ne

sreće se kod običnih ljudi. Samo, nažalost, njeno pisanje nije ni za šta. Beskrajno je loše. Ti, s druge strane, umeš da pišeš. Zapleti su ti dobri, a imaš i osećaja. Jesi rmpalija, ali su ti tekstovi znalački i suptilni. U njima ima i snage, tačno koliko treba. No, za razliku od Fukaeri, ti još ne možeš da dokučiš šta treba da pišeš. Zbog toga često ne možeš da pronađeš jezgro svoje priče. Ono o čemu treba da pišeš, u tebi već nepobitno postoji. Jedino što se kao neka plašljiva životinjica zavuklo u duboku rupu i nikako neće napolje. Ti znaš da se ona krije na dnu rupe, ali nemaš načina da je uhvatiš, kad ona neće napolje. Kad ti kažem da ne treba da žuriš, ja na to mislim." Tengo nezgrapno promeni položaj na plastičnoj stolici. Nije rekao ništa. „Stvar je prosta", nastavi Komacu drmusajući kafenu kašičicu. „Treba spojiti to dvoje i stvoriti novog pisca. Fukaerinoj sirovoj priči dodati Tengov stil pisanja. To će biti idealan spoj. Imaš ti to u sebi. Zbog toga sam te upravo i podržavao sve ovo vreme. Zar nisam u pravu? Sve ostalo prepusti meni. Ako udružimo snage, debitantska nagrada će za nas biti pero kategorija. Nagrada Akutagava nam je i te kako u dometu. Nisam ja džabe u ovom poslu tolike godine. Znam sve o tome kako se postupa kad se u njemu prepliću razni uticaji.“ Blago otvorenih usta, Tengo je neko vreme gledao u Komacua. Komacu vrati kašičicu na tacnu. Začuo se neprirodno glasan zveket. „Čak i da osvoji nagradu Akutagava, šta onda?“ upita Tengo kad se pribrao. „Ako osvoji nagradu Akutagava, steći će reputaciju. Većina ljudi na ovom svetu uopšte ne zna u čemu se ogleda vrednost jednog romana. Ali, ne žele da izostanu iz svetskih tokova. Zato, ako postoji knjiga koja je dobila nagradu i o njoj se priča, oni će je kupiti i pročitati. Utoliko pre ako je autor jedna aktivna srednjoškolka. Ako se knjiga bude prodavala, dobro će zaraditi. Prihode delimo nas troje na odgovarajući način. Ja ću napraviti dobru raspodelu.“ „U ovom trenutku raspodela novca mi uopšte nije na pameti", reče Tengo suvo. Ali, zar se to ne kosi s profesionalnom etikom? Ako bismo izveli nešto takvo i ako bi se to otkrilo, zapali bismo u ozbiljne nevolje. Ni u izdavačkoj kući više ne bismo mogli da ostanemo." „Ne bi mogli tako lako da nas otkriju. Kad to hoću, umem ja vrlo obazrivo da izvedem takve stvari. Osim toga, i ako nas otkriju, drage volje ću otići iz ove kuće. Ovi gore me ionako loše prihvataju, stalno me drže na ledu. Drugi posao bih našao iz mesta. Znaš, uopšte ja ovo ne radim zbog

novca. Ono što ja želim jeste da namagarčim književne krugove. Hoću da ismejem to društvance što se ovamo okuplja u mračnoj rupi da jedan drugom laskaju, ližu rane i zabadaju nož u leđa, a onamo da naklapaju o tome šta je zadatak književnosti. Nadmudriću sistem i napraviti lakrdiju od njega. Zar ne misliš da je to baš veselo?" Tengo nije mislio da je to preterano veselo. On dosad nikad uživo nije ni video nekog iz književnih krugova. A kada je shvatio da se jedan tako sposoban čovek kao što je Komacu iz nekih toliko detinjastih pobuda sprema da pođe opasnim putem, on u trenutku ostade bez reči. „To o čemu vi sad govorite, gospodine Komacu, meni zvuči kao neka vrsta prevare.“ „Nema ničeg neobičnog u saradnji“, reče Komacu namrgođeno. „S polovinom stripova u časopisima isto se tako radi. Članovi redakcije daju svoje ideje, izmisli se priča, onda je crtač skicira, a njegov asistent iscrta detaljan crtež i oboji ga. U tom smislu postupak je isti kao kad se prave budilnici u fabrici. I u književnom svetu ima takvih primera. Evo recimo, tako je to s ljubavnim romanima. Na sličan način angažovani pisac samo sastavlja priču, u skladu sa stilom koji određuje izdavačka kuća. Drugim rečima, to je sistem podele posla. U protivnom nema ništa od masovne pro‐ dukcije. Ali, pošto u strogom, krutom književnom svetu zvanično ne prolaze takve metode, mi, istinski stratezi, stavićemo devojku po imenu Fukaeri u prvi plan. Ako nas razotkriju, može da se desi da nastane manji skandal. Takve su tendencije u današnje vreme. Pri tom, ne govorimo mi ovde o nekom Balzaku ili nekoj Murasaki Šikibu; samo ćemo malo srediti rukopis pun rupa koji je napisala neka srednjoškolka i od njega napraviti jedno čestito delo. Šta je tu pogrešno? Ako završni proizvod bude kvalitetan i ako u njemu bude uživalo mnogo čitalaca, zar to nije u redu?“ Tengo je razmišljao o onome što Komacu govori. A zatim je pažljivo probrao reči: „Tu postoje dva pitanja. Trebalo bi da ih je i više, ali hajde da kažem da ih je samo dva. Prvo pitanje je hoće li sama autorka Fukaeri pristati da njen roman prepravlja neko drugi. Ako ona bude odbila, cela stvar se tu zaustavlja. Drugo je pitanje hoću li ja odista biti u stanju da njenu priču uspešno prepravim, sve i da ona pristane na to. Zajednički rad je jedna izuzetno delikatna stvar i mislim da stvari neće teći tako glatko kao što vi zamišljate.“ „Moći ćeš ti to, Tengo“, ispali Komacu kao da je unapred očekivao takav stav. „Moći ćeš van svake sumnje. To je prvo što mi je prošlo kroz glavu

kad sam pročitao Lutku od vazduha. ’Ovo bi Tengo trebalo da preradi’, to sam pomislio. Štaviše, ta priča bi tebi tačno odgovarala. Priča koja samo tebe čeka da je prepraviš. Zar ne misliš tako?“ Tengo samo odmahne glavom. Reči mu ne izlaze iz usta. „Nema nikakve žurbe“, reče Komacu mirnim glasom. „Ovo je važno. Razmišljaj dva-tri dana. Pročitaj Lutku od vazduha još jednom, molim te. Želim da dobro razmisliš o mom predlogu. A, da, treba i ovo da ti dam.“ Komacu iz džepa sakoa izvadi smeđi koverat i dade ga Tengu. U koverti su bile dve fotografije u boji, standardne veličine. Na njima je bila devojka. Na prvoj je bio njen portret od grudi naviše, a na drugoj se videla cela njena figura. Izgledalo je da su obe snimljene u isto vreme. Ona stoji ispred nekih stepenica. Širokih, kamenih stepenica. Lice klasične lepote, kosa duga. Bela bluza. Sitna je, mršava. Usne joj se upinju da načine osmeh, ali se oči tome odupiru. Ozbiljan pogled. Pogled koji nešto traži. Istim takvim pogledom Tengo je neko vreme posmatrao dve fotografije. Ne zna zašto, ali dok ih je tako posmatrao, one su ga podsetile na njega samog u tim godinama. Oseti blagi bol u grudima. Specifičan bol, kakav dugo nije osetio. Očigledno je u njoj bilo nečeg što ga je izazvalo. Komacu reče: „To je Fukaeri. Baš je lepa je l' da? Pri tom je još i nei‐ skvarena. Sedamnaest godina. Nema joj mane. Pravo ime joj je Eriko Fukada. Samo, ne daje svoje pravo ime. Samo ’Fukaeri’. Ako osvoji nagradu Akutagava, biće predmet opšte priče, zar ne misliš? Mediji ima da joj obleću oko glave kao jato slepih miševa u sumrak. Knjige će se prodavati pravo sa trake." Otkud Komacuu te fotografije, čudio se Tengo. Fotografije se ne traže prilikom predaje rukopisa za konkurs. Ipak, Tengo odluči da ne pita ništa o tome. Pored ostalog i zbog toga što odgovor - nije mogao ni da zamisli kakav bi on bio - nije želeo da zna. „Uzmi ih ti. Poslužiće ti već za nešto“, reče Komacu. Tengo vrati foto‐ grafije u koverat i stavi ga povrh primerka Lutke od vazduha. „Gospodine Komacu, ja ne znam ništa o kretanjima u poslovnom svetu. Ali, ako upotrebim zdrav razum, to je strahovito riskantan plan. Kad čovek jednom počne da laže ceo svet, doveka mora to da nastavi da čini. Stalno mora toj laži da ostaje dosledan. Ni psihološki ni tehnički to nije tako lako izvodljivo. Ako samo jednom od nas nešto negde bude izletelo, svi odosmo pod led. Zar ne mislite tako?“

Komacu izvadi novu cigaretu i pripali je. „Tako je. To što ti govoriš apsolutno je tačno. Plan je zaista rizičan. U ovom trenutku ima previše ne‐ poznatih elemenata. Ne možemo ni da pretpostavimo šta će se dogoditi. Možda ćemo napraviti grešku i posledice neće biti slatke. To mi je savršeno jasno. Samo znaš, Tengo, kad o svemu razmislim, moj instinkt je: ’Započni to.’ Jer, ovakve šanse se nikad ne ukazuju. Meni se do sada nijedna nije ukazala. Nikada do sada. Možda i neće nikad više. Možda nije primereno da se kockam, ali spremio sam novac. Imam i gomilu žetona. Razne okolnosti su se stekle. Ako propustim ovu priliku, kasnije ću zažaliti." Tengo je ćutao i posmatrao onaj izrazito zlokoban osmeh na licu svog sa‐ govornika. „A najvažnije od svega je da mi od Lutke od vazduha pokušavamo da napravimo bolje delo. Tu priču treba bolje napisati. U njoj ima nečeg zaista važnog. Nečeg što neko mora umešno da izvuče iz nje. I ti sam, Tengo, mora da tako misliš duboko u sebi. Zar nisam u pravu? Zato ćemo udružiti snage. Pokrenućemo projekat, a svako od nas će u njega uneti svoje znanje. Takvih motiva nemamo zašto da se stidimo ni pred kim.“ „Ali, gospodine Komacu, koji god mi argument iznosili, koje god oprav‐ danje mi navodili, ovo je prevara, ma kako mi na to gledali. Možda ni pred kim ne bismo imali zašto da se stidimo svojih motiva, ali činjenica jeste da ni pred kim ne možemo ni da ih spomenemo. Moramo sve da radimo ispod žita. Možda ’prevara’ i nije prava reč za to, ali to svakako jeste perfidan čin. Ako i nije protivzakonit, tu svejedno ostaje pitanje etike. Kad urednik lažira konkurs za debitantsku nagradu književnog časopisa izdavačke kuće za koju radi, to se onda berzanskim rečnikom naziva zloupotrebom povlašće‐ nih informacija u trgovini deonicama." „Ne možeš da porediš književnost i trgovinu deonicama. Te dve stvari se potpuno razlikuju.“ „U čemu na primer?“ „Na primer, eto, u tome da ti previđaš jednu važnu stvar“, reče Komacu. Njegova usta, koja su izgledala veća nego ikad do tad, bila su radosno razvučena. „Tačnije, svesno žmuriš pred njom. A ta činjenica je da ti sam već želiš to da uradiš. Tvoja osećanja se kreću ka prepravljanju Lutke od vazduha. Meni je to potpuno jasno. Do đavola i s rizikom i sa etikom. Tengo, ti sad sigurno goriš od želje da preradiš Lutku od vazduha. Sigurno goriš od želje da to nešto sam izvučeš umesto Fukaeri. E, upravo tu je razlika između književnosti i deonica. Nema tu dobra i zla, motivi izvan

novca pokreću stvari. Idi kući i dobro se zagledaj u svoje srce. Dobro pogledaj svoje lice u ogledalu. Na licu ti to jasno piše.“ Naprečac je imao osećaj kao da se vazduh oko njega razredio. Tengo se na brzinu osvrnu i pogleda oko sebe. Hoće li mu se ponovo ukazati onaj isti prizor? Nije mu se činilo da hoće. Taj razređeni vazduh poticao je odnekud drugde. On iz džepa izvadi maramicu i obrisa znoj sa čela. Sve što Komacu kaže uvek je tačno. Iz nekog razloga.

3 Aomame Nekoliko izmenjenih činjenica Bosa, u najlon čarapama, Aomame je silazila uzanim stepenicama za slučaj opasnosti. Oko golih stepenica zviždao je vetar. Mini suknja joj je bila tesna, ali se s vremena na vreme pod naletima jakog vetra koji je nadirao ispod nje nadimala poput jedra na jahti, uzdižući joj telo i čineći ga nestabilnim. Ona se golim rukama čvrsto uhvati za cev koja je služila kao priručje, i natraške krenu dole, stepenik po stepenik. Povremeno sklanjajući šiške koje su joj padale na lice ili nameštajući torbu s remenom koja joj je stajala popreko. Ispod se nalazio državni put broj 246. Bila je okružena brujanjem motora i zvucima sirena, zavijanjem automobilskih alarma, starim koračnicama koje su dopirale s razglasa desničarskih automobila za kampanje, udarcima malja dok je negde razbijao beton i svim mogućim raznim zvucima gradske vreve. Jezdili su na vetru i nadirali odasvuda oko nje, iznad i ispod nje. Slušajući ih tako (iako ne svojom voljom - samo nije imala načina da zapuši uši), postepeno je počela da oseća mučninu, nalik na onu kad imaš morsku bolest. Kad se već spustila do određene tačke na stepeništu, naišla je na jednu ravnu stazu koja vodi ka središnjem delu autoputa, pa se potom spušta pravo dole. S druge strane puta u odnosu na gole stepenice bila je izgrađena mala pe‐ tospratnica. Prilično nova zgrada, od smeđe fasadne opeke. Sa ove strane su postojale terase, ali su svi prozori bili čvrsto zatvoreni, a zavese spuštene ili roletne navučene. Ko je taj arhitekt koji je smislio da terase budu postavlje‐ ne tako da ti gradski autoput bude ispred nosa? Sigurno nema nikoga ko bi tu sušio svoju posteljinu, niti bi iko podizao čašu sa džin-tonikom dok posmatra večernji saobraćajni špic. Pa ipak, kao po pravilu, na nekoliko terasa bio je razapet najlonski kanap za sušenje veša. Na jednoj su čak stajale i baštenske stolice i saksija s fikusom. Bio je sav jadan i izbledeo. Smežuranih listova, pogdegde potpuno sparušen. Aomame nije mogla a da

ne saoseća s tim fikusom. Ako se bude ponovo rodila, poželela je samo da ne bude nešto takvo. Te stepenice očigledno nisu korišćene u redovnim okolnostima, jer je svud po njima bilo paučine. Za nju su prionuli sićušni crni pauci, strpljivo iščekujući svoj sićušni plen. Ali, sa paukove tačke gledišta, strpljenje verovatno ne igra nikakvu ulogu. Paukovi i ne poseduju nikakvu specijalnu veštinu osim pravljenja mreže, i njima nema alternativnog stila života osim da tu sede i čekaju. Stanu na neko mesto i čekaju svoj plen, u tome im prođe život, uginu i sasuše se. Sve im je to od ranije zapisano u genetskom kodu. Nema tu nikakvog dvoumljenja, razočaranja ili kajanja. Nikakvih metafizič‐ kih pitanja, niti etičkih problema. Najverovatnije. Ali, sa mnom nije tako. Ja moram da se krećem i sledim svoj cilj, i da samo zbog toga ovde cepam najlon čarape silazeći sama niz mračne protivpožarne stepenice sa gradskog autoputa broj 3 u ušljivoj Sangenđaji. Razmičući mreže bednih paukova i gledajući u štrokavi fikus na nekoj tupavoj terasi. Krećem se. Dakle postojim. Dok je silazila niz stepenice, Aomame je razmišljala o Tamaki Ocuka. Nije joj bila namera da misli na nju, ali kad joj je jednom pala na um, nije mogla da prestane da razmišlja o njoj. Tamaki je bila njena najbolja drugarica u srednjoj školi i obe su bile u istom softbol timu. Kao članice tima zajedno su putovale na razna mesta i svašta iskusile. Delile su i jednu imitaciju lezbijskog iskustva. Otputovale su zajedno za vreme letnjeg raspusta i tako se dogodilo da je trebalo da spavaju u istom krevetu. Uspele su jedino da nađu sobu sa uskim francuskim krevetom. Na tom krevetu njih dve su se dodirivale. Nisu one bile lezbijke. Jednostavno, nagnane radozna‐ lošću karakterističnom za devojčice, odvažile su se da je iskušaju. U to vreme nijedna od njih dve još nije imala momka, a ni bilo kakvog seksual‐ nog iskustva. Događaji od te noći sada su samo jedna „neobična ali zani‐ mljiva epizoda“ zaostala u sećanju. Sada, međutim, dok se silazeći niz ogoljene gvozdene stepenice sećala tih dodira sa Tamaki, Aomame oseti kao da joj u gornjem delu tela izbija temperatura. I sada se čudnovato živo sećala Tamakinih oblih grudi, njenih svilenkastih stidnih dlačica, prelepih ispupčenja njene stražnjice i oblika njenog klitorisa. Sledeći to živo sećanje, u njenoj glavi se poput muzičke pratnje začu radosno sazvučje duvačkih instrumenata Janačekove Simfonijete. Njeni dlanovi meko su mazili zategnute delove Tamakinog tela. Tamaki je to isprva golicalo, ali je ubrzo prestala da se kikoće. Disanje joj se promenilo.

Ta muzika je prvobitno bila komponovana kao fanfare za neko sportsko tak‐ mičenje. Povetarac je u ritmu muzike prelazio preko zelenih čeških ravnica. Ona je najednom shvatila da su Tamakine bradavice ukrućene. I njene bradavice već su bile podjednako tvrde. Timpani su izvodili složeni motiv. Aomame zastade i nekoliko puta blago odmahnu glavom. Ne mogu na ovakvom mestu da razmišljam o tim stvarima. Moram da se usredsredim na silazak niz stepenice, mislila je. Ali, nije mogla da prestane da razmišlja. Scene iz tih trenutaka javljale su joj se u umu jedna za drugom. Veoma živo. Letnja noć, uzani krevet, blagi miris znoja. Reči na usnama. Osećanja koja se ne pretaču u reči. Zaboravljena obećanja. Neostvarena nadanja. Žudnja koja nema kud. Nalet vetra joj je podigao kosu i išibao je o njene obraze. Od tog bola oči joj malko zasuziše. Ali, sledeći nalet vetra osušio joj je suze. Kad li je to bilo, razmišljala je Aomame. Samo, periodi su se u njenim sećanjima prepleli i zamrsili kao klupko, a sećanja, potpuno dezorijentisana, izgubila pravu osu. Fioke su zamenile mesta. Iz nekog razloga ona ne može da se seti onoga čega bi trebalo da se seća. Sada je april 1984. godine. Ja sam rođena 1954. To znam. Ali vreme tako urezano u njenoj svesti velikom brzinom gubi na materijalnosti. Pred očima joj je prizor belih kartica s od‐ štampanim godinama koje silovit vetar razduvava na sve strane. Ona trči, pokušavajući da skupi koliko ih god više može. Ali, vetar je prejak. Previše je i kartica koje su izgubljene. 1954, 1984, 1645, 1881, 2006, 771, 2041... Jedna za drugom, te godine lete na vetru. Nestaje rodoslov, iščezava spoznaja, a misao gubi tlo. Aomame i Tamaki su u istom krevetu. Imaju sedamnaest godina i potpuno se predaju stečenoj slobodi. To je prvo putovanje na koje dve prija‐ teljice odlaze same. Obe su uzbuđene zbog toga. Odlaze u onsen, 7 dele limenku piva iz frižidera, potom gase svetlo i zavlače se u krevet. Isprva se samo začikavaju. Napola iz zabave dirkaju jedna drugu. Ali, Tamaki u jednom trenutku pruža ruku ka Aomame i nežno joj štipne bradavicu preko tanke majice koju nosi umesto pidžame. Aomame oseća kao da joj kroz telo nešto prostruji. Njih dve ubrzo svlače majice, skidaju donji veš i ostaju nage. Letnja je noć. Kud li su to putovale? Ne može da se seti. Ma, svejedno je kuda. Ne progovarajući ni reči, pomno istražuju tela jedna drugoj. Gledaju, dodiruju, maze, ljube, ližu. Napola u šali, a napola ozbiljno. Tamaki je oniža i malo punija. I grudi su joj krupne.

Aomame je pak visoka i vitka. Mišićava je i grudi joj nisu velike. Tamaki stalno govori da mora na dijetu. Aomame tada misli da je i ovako baš lepa. Tamakina koža je meka i glatka. Ispupčene bradavice su joj lepog ovalnog oblika. Podsećaju na masline. Stidne dlačice su joj tanke i sitne, poput nežne vrbe. Aomame ima oštre i jake. Njih dve se smeju tim razlikama. Dok uzajamno dodiruju svaki delić tela, one jedna drugoj saop‐ štavaju šta je to što najjače osećaju. Neka mesta se poklapaju, neka ne. Potom obe pružaju ruke i jedna drugoj dodiruju klitoris. Obe su dosad ma‐ sturbirale. Mnogo puta. Osećaj je potpuno drugačiji od onog kad dodirujem sebe, misle obe. Povetarac prelazi preko zelenih čeških ravnica. Aomame ponovo zastane i odmahne glavom. Duboko udahnu i ponovo se čvrsto uhvati za cev na stepenicama. Moram da prestanem da mislim o tim stvarima. Moram da se usredsredim na silaženje niz stepenice. Trebalo bi da sam već prešla polovinu, mislila je Aomame. Ali zašto je i pored toga buka ovako strašna? Zašto li vetar ovoliko jako duva? Imam osećaj kao da me osuđuje, kao da me kažnjava. A šta ako joj se neko, kad bude sišla sa stepenica na tlo, bude obratio i pitao je ko je ona i šta tu radi; šta da mu odgovori? Ako bude rekla: „Autoput je zakrčen, pa sam sišla protivpožarnim stepenicama“, da li će to biti dovoljno? Mogla bi da ima problema. Aomame nije želela da se uvali baš u svaku moguću nevolju. Bar ne danas. Na sreću, niko je nije spazio dok je silazila. Kad je sišla na zemlju, Aomame je prvo iz torbe izvadila cipele i obula ih. Prazan prostor ispod nadvožnjaka na kome su bile trake puta broj 246 bio je nekakav depo za odlaganje opreme. Bio je ograđen limenim tablama, a na golom tlu ležalo je nekoliko gvozdenih šipki. Verovatno preostale od nekih građevinskih radova, bile su odbačene onako zarđale. Iznad jednog dela bila je postavlje‐ na plastična nadstrešnica, a ispod su stajale tri sabijene vreče. Ne zna se šta je u njima, ali su prekrivene najlonom da se ne bi skvasile na kiši. I one su izgleda bile preostale od nekih radova. Kao da su ostavljene jer su preteške da bi ih odatle izneli. Ispod nadstrešnice bilo je i velikih razvaljenih karton‐ skih kutija. Nekoliko plastičnih boca i stripova takođe je ležalo odbačeno na tlu. Osim toga, nije bilo ničeg. Samo najlonske kese koje su besciljno letele na vetru. Na ulazu su stajala vrata od žičane mreže, oko kojih je bio obmotan težak lanac sa velikim katancem. Na vrhu visokih vrata stajala je čak i bo‐ dljikava žica. Uopšte nisu delovala kao da ih je moguće preskočiti. Sve i da

ih preskoči, odeća bi joj se pretvorila u froncle. Pokušala je malo da ih povuče ili gurne, ali se vrata nisu pomerala nimalo. Nije bilo prostora ni mačka da se provuče. Uh, što su morali ovo ovako da zamandale? Ničeg važnog tu nema što bi moglo da se ukrade. Ona se namrgodi, opsova i pljunu na zemlju. Ne mogu da verujem, ovoliko sam se namučila da siđem sa autoputa i sad da ostanem zatvorena u depou za opremu? Bacila je pogled na svoj ručni sat. Još ima vremena. Ipak, ne može na tom mestu doveka da ostane. A naravno, nema svrhe ni da se sada vraća na autoput. Najlon čarape su joj bile progledale na petama. Kad se uverila da je niko ne vidi, ona izu cipele, zavrnu mini suknju, spusti najlon čarape, skide ih s nogu i ponovo obu cipele. Pocepane čarape gurnu u torbu. Tada se malo smirila. Pažljivo ga prelazeći pogledom, išla je ukrug po depou. Bio je otprilike veličine školske učionice. Začas se obiđe. Očigledno postoji samo jedan izlaz. Samo zaključana žičana vrata. Limene table kojima je ograđen jesu tanke, ali su sve čvrsto zašrafljene. Nemoguće ih je odšrafiti bez alata. Sad je u škripcu. Ona pogleda u kartone ispod plastične nadstrešnice. Shvati da su posta‐ vljeni u obliku ležaja. Bilo je tu i nekoliko smotanih izanđalih ćebadi. Ništa od toga izgleda nije tu odavno. Neke skitnice možda tu dolaze da prespava‐ ju. Verovatno su zato časopisi i boce pića tu i razbacani. Nema sumnje u to. Aomame razmisli. Ako tu spavaju, negde mora da postoji rupa kroz koju se mogu provući. Skitnice su vrlo vešte kada se radi o pronalaženju neupadljivih mesta na kojima se mogu skrivati od nevremena. A svoje tajne prolaze čuvaju kao divlje životinje svoje staze. Aomame stade pažljivo da proučava svaku limenu tablu ograde. Pritiska‐ la ih je rukom da proveri da li se neka od njih klati. Baš kao što je i pretpostavila, pronašla je jedno mesto na kome je šraf iz nekog razloga ispao i gde se tabla klimala. Ona isproba da je pomeri u raznim smerovima. Kad ju je blago povukla pod malo izmenjenim uglom, pojavio se otvor kroz koji je taman mogao da se provuče čovek. Lutalice se verovatno tuda provuku čim se smrkne i krišom spavaju pod tim krovom. A pošto je problem pronaći takva mesta na kojima mogu boraviti, mora da oni za dana negde napolju nabavljaju hranu i skupljaju prazne boce kako bi zaradili sitan novac. Aomame je bila zahvalna tim bezimenim stanovnicima noći. Dok se i sama bezimena krišom kretala tamnom stranom metropole, Aomame je bila jedna od njih.

Sagla se i prošla kroz taj uzani otvor. Veoma pažljivo, da ne bi pocepala skupi kostim na oštra mesta. I to ne samo zato što joj je to bio omiljeni kostim, već i zato što je bio jedini koji je posedovala. Obično i nije nosila kostime. A ni cipele s visokim potpeticama. Samo, zbog ovog posla, povremeno je morala da se oblači formalno. Nije mogla sebi da dozvoli da upropasti tu važnu odeću. Srećom, ni s druge strane ograde nije bilo nikog. Aomame sada brzo pregleda odeću i pošto joj lice povrati smireni izraz, ona othoda do mesta na kome je bio semafor, pređe put broj 246, uđe u dragstor koji je tu spazila i kupi nove najlon čarape. Zamoli prodavačicu da uđe u prostoriju iza pulta i tu obuče čarape. Tad joj se raspoloženje znatno popravilo. Čak i mučnina u želucu nalik na morsku bolest koju je još pomalo osećala, sada se već potpuno gubila. Ona zahvali prodavačici i izađe iz radnje. Možda upravo i zbog toga što su se vesti o zastoju usled saobraćajne nesreće na gradskom autoputu proširile, tek, nacionalni put broj 246, koji je išao paralelno s njim, bio je zakrčen više nego inače. Aomame zbog toga odustade od vožnje taksijem, odlučivši da se poveze Tokju linijom ŠinTamagava sa obližnje stanice. Tako neće biti greške. Više se neće zateći u taksiju usred gužve. Na pola puta do stanice Sangenđaja mimoiđe se s jednim policajcem. Mlad visok policajac bio se brzim korakom zaputio nekud. Na trenutak je bila napeta, ali policajac, koji je očigledno žurio, samo je hodao pravo i nije Aomame čak ni pogledao. Neposredno pre nego što će se mimoići, Aomame zapazi da policajčeva odeća izgleda nešto drugačije. Nije to bila uobičajena policijska uniforma. Jakna jeste teget boje, ali joj se kroj za nijansu razlikuje. Izgleda manje formalno. Nije utegnuta kao inače. Vidi se i da je od mekšeg materijala. Kragna joj je mala i dosta je bleđe teget boje. I tip pištolja je drugačiji. Policajac je za pojasom nosio veliki automatski pištolj. Japanska policija obično nosi revolvere. U Japanu, gde je stopa oružanih razbojništava izuzetno niska, priliku da se zateknu usred pucnjave policajci skoro nikad i nemaju, pa je klasični revolver s bubnjem od šest metaka sasvim dovoljan. Revolveri imaju prost mehanizam, jeftini su i retko se kvare, a i jednostavno je rukovati njima. Ali, iz nekog razloga, ovaj policajac je nosio najmoderniji tip poluautomatskog pištolja. Kalibra devet milimetara, koji je mogao da ispali šesnaest metaka. Možda glok ili bereta. Šta li se to desilo? Da li se standard za uniformu i naoružanje izmenio, a da ona ne zna za to? Ne, ne bi trebalo. Aomame pomno prati članke u

novinama. Da je došlo do takve promene, o tome bi se naveliko izveštavalo. Osim toga, ona je uvek obraćala mnogo pažnje na policajce. Jutros, samo nekoliko sati ranije, policajci su još bili u onim istim krutim uniformama i nosili one iste zastarele revolvere. Toga se ona sasvim jasno seća. Baš čudno. Samo, Aomame nema vremena da se u to dublje upušta. Ona ima posla koja mora da obavi. Na stanici Šibuja, Aomame zaključa svoj mantil u sigurnosni pregradak i onako samo u kostimu brzim korakom pođe uzbrdo ka hotelu. Gradskom hotelu srednje kategorije. Nije posebno luksuzan, ali ima sve potrebne po‐ godnosti, čist je i u njega ne dolaze gosti sumnjivog morala. U prizemlju ima restoran i prodavnicu. Nalazi se blizu stanice, na dobroj lokaciji. Čim je ušla u hotel, pošla je pravo u toalet. Srećom, unutra nije bilo nikog. Najpre je sela na WC šolju i pomokrila se. Veoma je dugo mokrila. Aomame je zatvorila oči i ne razmišljajući ni o čemu samo slušala kako mokri, kao da osluškuje šum talasa u daljini. Potom je otišla do lavaboa i brižljivo sapunom oprala ruke, očešljala kosu četkom i istresla nos. Izvadila je četkicu i njome bez paste hitro iščetkala zube. Pošto nije imala mnogo vremena, nije upotrebila konac za zube. A nije ni bilo previše potrebe da ide toliko daleko. Nije da se spremala za ljubavni sastanak. Gledajući se u ogledalu, ona stavi malo karmina na usne. Zagladi obrve. Skinu blejzer pa podesi žice grudnjaka, ispravi nabore na beloj bluzi i pomirisa se ispod pazuha. Nije se osećao miris. Potom zatvori oči i, kao i uvek, pomoli se. Sama molitva nije značila ništa posebno. Njen sadržaj je nebitan. Važno joj je samo da se pomoli. Kad je završila s molitvom, otvorila je oči i pogledala se u ogledalu. Sve je u redu. Kako god pogledala, ona izgleda kao besprekorna, uspešna poslovna žena. Leđa prava, usne stisnute. Jedino njena glomazna torba s remenom izgleda kao da tu ne pripada. Možda bi ipak trebalo da nosi neku tanku aktovku. Ipak, s njom bi izgledala prozaično. Za svaki slučaj, ona još jednom pregleda sadržaj svoje torbe. Neće biti problema. Sve je tamo gde treba da bude. Svaka stvar se može rukom napipati i izvući napolje. Samo još preostaje da sprovede ono što je zadato. Nepoljuljanih uverenja, s nemilosrdnošću u sebi, mora da se uhvati u koštac sa stvarima. Aomame potom otkopča gornje dugme na bluzi kako bi joj dekolte, kada se sagne, bio vidljiv. Eh, da su mi samo grudi malo veće, bilo bi još efektnije, jadikovala je.

Neprimećena, ona se penje liftom na četvrti sprat, ide hodnikom i odmah pronalazi sobu broj 426. Iz torbe vadi pripremljenu mapu za dokumenta, stavlja je u naručje i pokuca na vrata. Meko i lako. Malo sačeka. Potom kuca još jednom. Samo za nijansu jače, za nijansu čvršće. Iznutra se začu prigušen glas, i vrata se odškrinuše. Kroz njih proviruje muškarac. Ima četr‐ desetak godina. Nosi ultramarin plavu košulju i sive flanelske pantalone. Izgleda kao poslovni čovek koji se malo raskomotio, skinuo sako i razvezao kravatu, Oči su mu neprijatno crvene. Verovatno je neispavan. Kad ugleda Aomame u poslovnom kostimu, napravi pomalo iznenađeni izraz lica. Mora da je očekivao sobaricu da mu dopuni mini-bar. „Oprostite što vas ometam za vreme odmora. Moje ime je Ito i ja sam iz uprave hotela. Imamo neke probleme sa rashladnim sistemom pa sam došla da ispitam o čemu se radi. Da li bih mogla da uđem u vašu sobu na pet minuta?“ izgovorila je Aomame hitro, sa širokim osmehom na licu. Muškarac nezadovoljno zaškilji očima. „Upravo završavam jedan važan i hitan posao. Izlazim iz sobe otprilike za jedan sat, zar ne možete da sačekate do tada? U mojoj sobi trenutno ionako nema nikakvih problema s erkondišnom.“ „Zaista vam se izvinjavam, ali u pitanju je hitna sigurnosna provera zbog kratkog spoja, pa bih htela što pre da je obavim. Obilazim sve sobe. Ako biste bili ljubazni da mi dozvolite, biću gotova za pet minuta." „Pa, šta drugo mogu?" reče muškarac i coknu jezikom. „A sobu sam iznajmio samo zato da me niko ne bi ometao dok radim." Pokazao je na dokumenta na stolu. Hrpa detaljnih grafikona odštampanih sa kompjutera. Sigurno sprema materijale neophodne za večerašnji sastanak. Tu je i kalkulator, a na bloku za beleške ispisane gomile cifara. Aomame zna da taj čovek radi za naftnu kompaniju. On je ekspert za kapitalne investicije u zemljama Bliskog istoka. Po informacijama koje je dobila, veoma je kompetentan u toj oblasti. To se vidi i po njegovom držanju. Lepo je vaspitan, ima velike prihode, vozi se novim jaguarom. Tetošili su ga u detinjstvu, studirao je u inostranstvu, dobro govori engleski i francuski, pun je samopouzdanja i ništa ga ne može zaustaviti. Od onih je ljudi koji ne trpe da drugi od njih bilo šta zahtevaju, ma šta to bilo. I ne trpe kritiku. Posebno ako dolazi od ženske osobe. S druge strane, nimalo im ne smeta da sami od drugih nešto zahtevaju. Mlatnu svoju ženu štapom za golf, prebiju joj nekoliko rebara, a da se i ne štrecnu. Žive u uverenju da se ceo

svet okreće oko njih. Ako njih ne bude, misle, Zemlja će stati. Kad neko stane na put njihovom ponašanju ili ga ne dozvoljava, to ih ljuti. Mnogo ih ljuti. Toliko da im iskaču osigurači. „Vrlo ste ljubazni", rekla je Aomame s blistavim službenim osmehom na licu. Zatim, kao da je to već rešena stvar, progura se, napola uđe u sobu i leđima odgurnuvši vrata otvori svoju mapu i unutra upisa nešto hemijskom olovkom. „Da vidimo, vi ste gospodin Mijama, je li tako?“ pitala je. Lice mu je više puta videla na fotografiji i zapamtila ga je, ali ne škodi da pita da bi bila sigurna da ga nije pomešala s nekim. Ako pogreši, povratka nema. „Jeste, Mijama“, odbrusi muškarac. A zatim uzdahnu kao da se predaje. U smislu: dobro, radite što god hoćete. Potom se s hemijskom olovkom u ruci zaputi ka stolu i ponovo uze dokumenta koja je počeo da čita. Na na‐ meštenom francuskom krevetu ležao je bačeni sako i prugasta kravata. I jedno i drugo su delovali skupoceno. S torbom na ramenu, Aomame se zaputi pravo ka ormaru. Unapred se obavestila da se tu nalazi tabla s preki‐ dačima za rashladni uređaj. U ormaru je visio mantil sašiven od nekog mekog materijala i tamnosivi kašmirski šal. Sav prtljag mu je bila jedna kožna tašna za dokumenta. Nema ni odeću za presvlačenje, ni pribor za higijenu. Verovatno nema nameru tu da odsedne. Na stolu se nalazi bokal s kafom koji mu je donet kao deo hotelskog posluženja po sobama. Pošto se tridesetak sekundi pretvarala da proučava panel s prekidačima, ona se obrati Mijami. „Hvala vam na saradnji, gospodine Mijama. Uređaji u ovoj sobi rade nesmetano. “ „Zato sam vam valjda odmah i rekao da kod mene nema nikakvih problema sa erkondišnom“, reče Mijama arogantno, i ne podižući pogled ka njoj. „Ovaj, gospodine Mijama", reče Aomame stidljivo. „Oprostite molim vas, ali čini mi se da imate nešto na potiljku." „Na potiljku?" reče Mijama i maša se rukom pozadi po vratu. Malo ga rukom protrlja pa se u neverici zagleda u svoj dlan. „Pa, izgleda da nema ničega." „Ako mi dozvolite", reče Aomame i priđe stolu. „Mogu li da pogledam izbliza?" „Ah, možete", reče Mijama sa zbunjenim izrazom na licu. „To nešto, kako izgleda?" „Kao farba. Jarkozelene boje."

„Farba?" „Nisam sigurna. Sudeći po nijansi mora da je farba. Izvinite, smem li da je dodirnem rukom? Možda će se skinuti." „Aha“, reče Mijama i pognu se napred potiljkom okrenutim ka Aomame. Bio je izgleda sveže podšišan, pa na potiljku nije bilo izrasle kose. Aomame udahnu vazduh, zaustavi dah, i usredsredivši pažnju, hitro pronađe tačku. Zatim blago vrhom prsta pritisnu to mesto, kao da hoće da ga obeleži. Zatvori oči, uveravajući se čulom dodira da nije pogrešila. Da, tu je. U uo‐ bičajenim okolnostima ona ne bi žurila, ali nije imala toliko vremena. Radi najbolje što može u datim okolnostima. „Izvinite, možete li nakratko da ostanete mirni u tom položaju? Izvadiću džepnu lampicu iz torbe. Ne vidim dobro pod ovim sobnim osvetljenjem." „Otkud mi farba na takvom mestu?“ rekao je Mijama. „Ne znam. Odmah ću da pogledam." Meko pritiskajući prstom tu tačku na muškarčevom potiljku, Aomame iz torbe uze plastičnu futrolu, otvori poklopac i iz nje izvadi zamotan predmet u tanku tkaninu. Jednom rukom ona vešto razmota tkaninu, a iz nje izađe nešto nalik na malo šilo za led. Celo je bilo desetak centimetara dugačko. Ručka je bila mala i čvrsta, izrađena od drveta. Ali, to nije šilo za led. Samo ima sličan oblik. I ne služi za razbijanje leda. Ona ga je sama smislila i napravila. Vrh mu je oštar poput šivaće igle. Da se taj oštar vrh ne bi odlomio, na njega je nataknuto maleno parče plute. Specijalne izrade, od plute meke kao pamuk. Ona ga noktima pažljivo uklanja i stavlja ga u džep. A zatim cilja taj ogoljeni vrh igle u onu tačku na Mijaminom vratu. A sad samo mirno, ovo je ključna stvar, govori Aomame sebi. Ne sme da bude greške ni za deseti deo milimetra. Promaši li i samo malo, sav njen trud biće uzalud. Koncentracija je tu najvažnija od svega. „Hoće li to još da potraje? Dokle ćete da gledate?" reče muškarac nestr‐ pljivo. „Oprostite, odmah će biti gotovo", rekla je Aomame. Sve je u redu, biće gotovo dok si rekao keks, obrati se ona muškarcu u sebi. Sačekaj samo još tren. Posle ionako više nećeš morati ni o čemu da razmišljaš. Ni o sistemima za preradu nafte, ni o kretanju na tržištu sirove nafte, ni o kvartalnim izveštajima za investitore, ni o rezervaciji avionske karte do Bahreina, ni o podmićivanju nadležnih, ni o poklonima za ljubav‐ nicu - ni na šta više nećeš morati da misliš. Glava ti je ionako puna svega, je

l' da? Sad izvini, ali strpi se malo. Pokušavam da se koncentrišem da bih ozbiljno obavila ovaj posao. Nemoj da mi smetaš, molim te. Kad konačno odredi položaj i odluči se na to, ona izdigne desnu ruku u vazduh, zaustavi dah, zastane na tren i zatim je tupo spusti. Tačno na drvenu dršku. Ne previše jako. Ako upotrebi previše snage, igla se prelomi ispod kože. A Vrh igle ne sme da ostane unutra. Lagano, gotovo brižno, pod tačno odgovarajućim uglom i tačno odgovarajućom snagom ona spušta dlan. Pusti ga da slobodno padne, sasvim tupo. Tako da maleni vrh igle maltene prirodno utone u tu tačku. Duboko, glatko, i smrtonosno. Važan je samo ugao i snaga koja se ulaže - tačnije odsustvo snage. Ako samo na to pripazi, sve je jednostavno - igla se zabode kao u sir. Vrh igle probada meso, zariva se u posebnu tačku u donjem delu mozga i zaustavlja rad srca, kao kad duneš u sveću i ugasiš je. Sve se okonča u sekundi. Gotovo prebrzo. Jedino je Aomame za to bila sposobna. Niko drugi nije u stanju rukom da napipa tu delikatnu tačku. Ali, ona to može. Ona je obdarena tim izuzetnim osećajem u prstima. Začu se kao da muškarac uze dah. Mišići na čitavom telu mu se zgrčiše. Dodirnuvši ga da se uveri u to, ona hitro izvuče iglu. Potom istog trena iz džepa izvuče pripremljenu kompresu i pritisnu je na mesto uboda. Da ne prokrvari. Taj vrh igle je sasvim malen, a i bio je zaboden svega nekoliko sekundi. Ako krvi i bude, biće je zanemarljivo malo. Svejedno, ona to mora da učini za svaki slučaj. Ne sme da ostavi trag krvi. I samo kap mogla bi da bude kobna greška. Obazrivost je njena jača strana. Iz ukočenog Mijaminog tela energija je postepeno nestajala. Kao vazduh kad se izduvava iz košarkaške lopte. Kažiprstom pritiskajući tačku na mu‐ škarčevom potiljku, ona položi njegovo telo potrbuške na sto. Lice mu je ležalo na dokumentima kao na uzglavlju, okrenuto iz profila. Njegove oči, s izrazom iznenađenja, bile su otvorene. Baš kao da je poslednje što je ugledao bilo nešto što nije imalo smisla. U njima nema straha. Ni bola. Samo čistog zaprepašćenja. Desilo mu se nešto neuobičajeno. Ali ne može da shvati šta. Da li je to bol, svrab ili osećaj zadovoljstva, ili je to pak nekakvo otkrovenje, on čak ni to ne zna. Na ovom svetu ima raznih smrti, ali ovoliko lagodan način da se umre skoro da i ne postoji. Za tebe možda i previše lagodan način da odeš, mislila je Aomame na‐ mrgođeno. Previše lak. Tebi je trebalo palicom za golf da prebijem dva-tri rebra, pa kad ti zadam dovoljno bola, onda da ti skratim muke, zar ne? Pacov kao što si ti i treba tako bedno da skonča. Zato što je upravo to ono

što si ti stvarno uradio svojoj ženi. Samo ja, nažalost, nemam slobodu da biram. Moj zadatak je da ovog muškarca brzo i sigurno pošaljem na onaj svet, a da za to niko ne sazna. Taj zadatak sam upravo izvršila. Ovaj čovek je do malopre bio živ. A sada je mrtav. Ni sam nije bio svestan da je prešao prag koji deli život od smrti. Tačno pet minuta držala je kompresu na mestu uboda. Strpljivo, taman toliko jako da ne ostane trag od njenog prsta. Za to vreme nije odvajala pogled od sekundare svog ručnog sata. Dugih pet minuta. Pet minuta koji su trajali kao čitava večnost. Kad bi tog časa neko otvorio vrata, ušao u sobu i spazio nju s tananim smrtonosnim oružjem u ruci kako prstom pritiska mesto na potiljku muškarca, to bi bio kraj. Ne bi mogla da se opravda. Po‐ služitelj bi mogao da naiđe da odnese bokal za kafu. Svakog trenutka bi mogao da zakuca na vrata. Ipak, to je bilo važnih pet minuta kojima nema prečice. Da bi ostala smirena, ona mimo, duboko diše. Ne sme da bude ne‐ strpljiva. Ne može da gubi prisebnost. Mora da bude ona ista cool Aomame. Čuje otkucaje svog srca. U njihovom ritmu u glavi joj sviraju fanfare iz uvodnog dela Janačekove Simfonijete. Povetarac nečujno prelazi preko zelenih čeških ravnica. Ona zna da je podeljena nadvoje. Jedna njena polovina zapanjujuće hladnokrvno pritiska mrtvačev potiljak. Ali, njena druga polovina se užasno plaši. Htela bi da ostavi sve, i da istog trena pobegne napolje iz te sobe. Ja sam tu, ali u isto vreme i nisam. Istovremeno se nalazim na dva mesta. Suprotno Ajnštajnovoj teoriji, ali je tako. To je zen jednog ubice. Napokon ističe pet minuta. Ipak, iz opreza, Aomame čeka još jedan. Da sačekam još minut. Kad je posao hitan, bolje je biti obazriv za svaki slučaj. Strpljivo je izdržala taj minut koji nikako da prođe. Ona najzad skloni prst i pod svetlošću lampice u obliku olovke pregleda mesto uboda. Nije ostao čak ni trag nalik na ujed komarca. Smrt izazvana ubodom izuzetno tanke igle na posebnom mestu na potiljku podseća na prirodnu smrt. Svaki lekar bi mogao jedino da zaključi da je u pitanju bio srčani udar. Dok je čovek radio za stolom iznenada je nastupio srčani udar, i on je tu izdahnuo. Usled premora i stresa. Ne bi u tome video ništa neobično. Ne bi video ni razlog da obavi obdukciju. Čovek je bio zmaj, samo je previše radio. Zarađivao je velike svote, ali je umro a da nije stigao ni da ih potroši. Nosio je armani odela, vozio jaguar, ali je imao istu sudbinu kao svaki mrav. Radio je, radio i umro

uzalud. Ubrzo će se zaboraviti i da je postojao na ovom svetu. Mlad čovek, baš mi ga je žao - govoriće možda ljudi. A možda i neće. Aomame iz džepa izvadi plutu i nabode je na vrh igle. Ponovo umota to delikatno oruđe u tanku tkaninu, spakova ga u futrolu i spusti na dno svoje torbe. Iz kupatila donese ručni peškir, i njime dobro obrisa sve otiske prstiju koje je ostavila u sobi. Njeni otisci bili su samo na panelu s prekidačima er‐ kondišna i na kvaki. Nijedno drugo mesto nije dodirnula. Ona potom vrati peškir na mesto. Bokal s kafom i šoljicu ostavi na poslužavniku koji se koristio za posluženje po sobama i iznese ga u hodnik. Tako portir koji dođe da ga pokupi neće kucati na vrata, pa će i leš biti utoliko kasnije otkriven. Ako sve bude u najboljem redu, sobarica će pronaći telo kada sutradan dođe da pospremi sobu, pošto prođe vreme predviđeno za napuštanje hotela. Kada se on ne bude pojavio na večerašnjem sastanku, neko će ga verovatno zvati telefonom na hotelsku sobu. Ali neće imati ko da podigne slušalicu. Ljudima će to možda biti sumnjivo pa će tražiti od menadžera hotela da otključa sobu. A možda i neće. Biće kako bude bilo. Aomame je stala ispred ogledala da proveri da joj se odeća nije poreme‐ tila. Zakopčala je gornje dugme na bluzi. Nije bilo potrebe da pokazuje dekolte. Ta ništarija, taj pacov me nije ni pogledao. Šta li taj misli o ljudima? Ona se umereno namršti. Potom sredi kosu, blago prstima izmasira mišiće na licu da ih opusti, i onda se u ogledalu ljubazno nasmeši. Pokaza i svoje bele zube, sveže ispolirane kod zubara. E, sad napuštam sobu u kojoj je mrtvac, i vraćam se u onaj stari, stvarni svet. Moram da se prilagodim drugom atmosferskom pritisku. Tamo više nisam hladnokrvni ubica. Ja sam nasmejana, uspešna poslovna žena u elegantnom kostimu. Aomame malko odškrinu vrata, osmotri okolinu i kada se uverila da u hodniku nema nikog, kliznu napolje iz sobe. Ne ulazeći u lift, dole je sišla stepenicama. Ni dok je prolazila kroz predvorje, na nju niko nije obratio pažnju. Uspravnih leđa, gledajući ispred sebe, hodala je brzim korakom. Ipak, ne toliko brzo da bi privukla bilo čiju pažnju. Ona je profesionalac. I to skoro savršen profesionalac. Da su joj grudi samo malo veće bila bi pro‐ fesionalac bez mane, jadikovala je Aomame. Ponovo se blago namrgodi. Ali, šta se tu može. Moraš da koristiš ono što ti je dato.

4 Tengo Ako ti to želiš Tenga je probudila zvonjava telefona. Fosforescentna kazaljka na satu pokazivala je jedan i nešto. Napolju je, naravno, mrkli mrak. Odmah je znao da ga to Komacu zove. On ne poznaje nikog osim Komacua ko bi ga zvao telefonom posle ponoći. A i ne postoji niko osim njega ko bi toliko uporno zvonio: sve dok sagovornik ne podigne slušalicu. Komacu nema pojam o vremenu. Kad njemu nešto padne na pamet, on tog trenutka pozove. Koje je doba dana, on o tome uopšte ne razmišlja. Bilo to pola noći ili cik zore, prva bračna noć ili samrtni čas, u onoj njegovoj jajastoj glavi ne javi se izgleda ni primisao da bi njegovom sagovorniku to moglo da bude nezgodno vreme za telefoniranje. Ne, ne bi on to radio bilo kome. Komacu je bar čovek koji radi za neku instituciju i od nje dobija platu za to. Ne može on bilo s kim da se ponaša tako nerazumno. On to može samo zato što je u pitanju Tengo. Komacu njega doživljava kao svoju produženu ruku. Kao sopstvene udove. Između njega i sebe on ne pravi razliku. Stoga, ako je on sam budan, smatra da i njegov sagovornik treba da bude budan. Kad nema posla, Tengo ide na spavanje u deset uveče i ustaje u šest ujutru. Vodi prilično uredan život. San mu je dubok. Ali, ako ga nešto probudi, više ne može da zaspi. U tom pogledu je vrlo osetljiv. To je Komacuu ponovio nebrojeno puta. Jasno i glasno ga je molio da prestane da ga zove telefonom usred noći. Kao neki seoski gazda koji uoči žetve moli Boga da mu ne pošalje najezdu skakavaca. „Razumem. Neću te više noću zvati telefonom", rekao mu je Komacu. Ali, pošto to obećanje ne pušta koren u njegovoj svesti, prva kiša ga spere i odnese. Tengo ustade iz kreveta, zveknu u nešto i nekako se dokopa kuhinjskog telefona. Za to vreme, telefon je nemilosrdno zvonio. „Razgovarao sam s Fukaeri", reče Komacu. Tipično, bez ikakvog pozdrava ili uvoda. Nema ni onoga: „Jesam li te probudio?" ili „izvini što te zovem ovako kasno". Neverovatno. Čudo jedno.

Tengo je u mraku namrgođen ćutao. Kad ga neko brutalno probudi usred noći, glava mu neko vreme ne funkcioniše. „’Ej, je l' me čuješ?" „Čujem." „Jeste bilo preko telefona, ali smo razgovarali. Pa, dobro, uglavnom sam ja pričao a ona je slušala, pa ako uključim zdrav razum, ne bih to mogao da nazovem razgovorom. Prvo, mala je prilično nekomunikativna, a još govori ekscentrično. Shvatio bi na šta mislim kad bi je čuo. Uglavnom, ugrubo sam joj izneo te moje, da kažem, planove. U smislu - kako bi bilo da angažuje‐ mo nekog trećeg ko će prepraviti Lutku od vazduha, napraviti od nje nešto celovitije što će onda moći da cilja na nagradu. Uglavnom, ni ja nisam mogao da dužim pošto smo razgovarali preko telefona. Rekao sam da ću joj detalje ispričati kad se budemo videli i pitao je samo da li je zainteresovana ili ne. Onako, prilično izokola. Ipak, mogao bih sebe da dovedem u nezgodan položaj ako bih joj previše otvoreno rekao o čemu se radi." „I?" „Ostao sam bez odgovora." „Bez odgovora?" Komacu je tu napravio efektnu stanku. Uzeo je cigaretu i , pripalio je šibicom. I samo slušajući te zvuke preko telefona, Tengu se prizor živo ukazao pred očima. Komacu ne koristi upaljače. „Znaš, Fukaeri kaže da prvo hoće da se upozna s tobom", reče Komacu otpuhujući dim. „Ne kaže ni da je zainteresovana ni da nije zainteresovana za to. Ne govori ni da bi to uradila, ni da ne bi. Izgleda da joj je najvažnije da se prvo nađe s tobom i porazgovara licem u lice. Kaže da će mi dati odgovor tek kad te bude upoznala. Prebacuje odgovornost, zar ne misliš?" „I." „Jesi li slobodan sutra uveče?" Predavanja u pripremnoj školi mu počinju rano ujutru i završavaju se u četiri sata po podne. Na sreću ili nažalost, posle toga nema nikakve obaveze. „Slobodan sam“, reče Tengo. „Idi u Šinđuku, u restoran Nakamuraja u šest po podne, molim te. Rezer‐ visaću na svoje ime neki miran sto u dnu restorana. Firma ima tamo otvoren račun, pa možete da popijete i pojedete što god vam je volja. Samo se lepo ispričajte." „To znači da vi nećete biti tamo?“