1Q84 - knjiga 1 - Haruki Murakami

„Fukaerin uslov je bio da se nađe s tobom nasamo. Kaže da u ovom trenutku nema potrebe da se viđa sa mnom.“ Tengo je ćutao. „Eto, toliko", rekao je Komacu razdragano. „Završi to, Tengo, molim te. Ti jesi ko od brega odvaljen, ali ostavljaš prilično dobar utisak na ljude. A kao profesor u pripremnoj školi, ionako si navikao da razgovaraš sa sred‐ njoškolkama zrelim za svoje godine. Mnogo ćeš ti to bolje da obaviš od mene. Ubedi je s osmehom, neka stekne poverenje u tebe. Hajde, očekujem dobre vesti.“ „Samo trenutak. Zar ovo nije nešto što ste vi sami započeli? Ni ja još nisam dao svoj pristanak. Kao što sam vam i prošli put rekao, to je prilično riskantan plan i moja je procena da se stvari ne mogu odvijati tako glatko. Nije nemoguće i da će se to pretvoriti u širi društveni problem. Ni sam još nisam doneo svoj sud o tome hoću li prihvatiti ili ne. Kako onda da u to ubedim devojku koju ne poznajem?“ Komacu je izvesno vreme ćutao u slušalicu. A onda je rekao: „Slušaj, Tengo, ova stvar se već pokrenula. Ne možeš sad da zaustaviš voz i tražiš da siđeš. Ja sam već odlučio. I ti si već do sad sigurno napola doneo odluku. Ti i ja smo u istom sosu.“ Tengo odmahnu glavom. U istom sosu? Uh, kad se ovo pretvorilo u toliko veliku stvar? „Ali, zar mi niste prošli put rekli da dobro razmislim o tome?“ „Od tada je prošlo pet dana. I šta misliš, sad kad si dobro razmislio?" Tengo nije znao šta da kaže. „Još ne mogu da zaključim", rekao je iskreno. „Onda bi svakako trebalo da se sastaneš s tom devojkom Fukaeri. Posle toga možeš da prosudiš." Tengo vrhovima prstiju jako pritisnu slepoočnice. Glava mu još ne radi kako treba. „U redu. U svakom slučaju, hajde da se upoznam sa Fukaeri. Sutra u šest sati, u restoranu Nakamuraja u Šinđukuu. Ja ću joj objasniti manje-više o čemu se radi. Ali, ne obećavam ništa više od toga. Ja mogu da joj objasnim, ali zaista ne mogu da je ubedim.“ „Naravno, to će biti dovoljno." „A koliko ona zna o meni?" „Rekao sam joj uopštene stvari. Da imaš 29-30 godina ili tu negde, da si neoženjen i da si profesor matematike u pripremnoj školi u Jojogiju. Da si krupne građe, ali da nisi loš čovek. Da ne jedeš mlade devojke. Da živiš

skromno i da imaš topao pogled. I da ti se mnogo svideo njen roman. Otprilike toliko." Tengo je uzdahnuo. Kad je hteo da se zamisli, stvarnost je počela da mu se približava, pa da se zatim udaljava od njega. „Nego, gospodine Komacu, mogu li ja sad nazad u krevet? Još malo pa je pola dva, a ja bih rado da odspavam bar malo pre nego što svane. Sutra ujutru imam tri predavanja u nizu." „Možeš, laku noć“, reče Komacu. „Lepo spavaj." I samo hladno prekide vezu. Tengo je neko vreme ostao da gleda u slušalicu u svojoj ruci, pa je potom vratio na mesto. Ako je do spavanja, voleo bi odmah da zaspi. Ako je do lepih snova, i njih je hteo da sanja. Ali, nasilno probuđen u zlo doba pa potom uvučen u problematičnu priču, shvatao je da neće tek tako lako moći da zaspi. Imao je na raspolaganju još jedan način - da popije neko piće i zadrema. Samo, njemu se alkohol nije pio. Na kraju je popio čašu vode, vratio se u krevet, upalio svetlo i počeo da čita knjigu. Nameravao je da je čita dok mu se ne prispava, ali ga je san stigao tek pred zoru. Kad je završio tri časa u pripremnoj školi, zaputio se vozom u Šinđuku. U knjižari Kinokunija kupio je nekoliko knjiga, pa otišao u restoran Naka‐ muraja. Kad je na ulazu saopštio Komacuovo prezime, odveli su ga do mirnog stola u dnu restorana. Fukaeri još nije bila stigla. Sačekaću da mi se i druga osoba priključi, rekao je Tengo konobaru. Da li biste želeli nešto da popijete dok čekate, pitao je konobar. Ne želim ništa, rekao je Tengo. Konobar je ostavio vodu i jelovnik, i otišao. Tengo otvori tek kupljenu knjigu i stade da je čita. Bila je to knjiga o vradžbinama. Bavila se funkcijom koju su imale vradžbine u japanskom društvu. U stara vremena, vračanje je igralo značajnu ulogu u društvenim zajednicama. Uloga vradžbina bila je da se njima nadomešćuju i nadopunjuju nedostaci i nedo‐ slednosti društvenog sistema. Kakva zabavna vremena. Došlo je 6.15, a Fukaeri se još nije pojavila. Ne zabrinjavajući se posebno zbog toga, Tengo je samo nastavio da čita knjigu. Nije ga posebno iznenađivalo što ona kasni. Cela priča je bila prilično nesuvisla. A kada se stvari odvijaju nesuvislo, na to nikome ne možeš da se požališ. Ne bi bilo ništa čudno i da se predomislila, pa da se uopšte ne pojavi. Ili, skoro da bi joj bio zahvalan da se uopšte nije pojavila. U tom slučaju, sve bi bilo lako i dobro. Jer bi tada mogao da saopšti Komacuu da ju je čekao ceo sat, ali da devojka nije došla. Što god da bude posle, to Tenga ne zanima. Sam bi

večerao i otišao kući. Na taj način bi ispunio svoju dužnost prema Komacuu. Fukaeri se pojavila u 6.22. Konobar ju je doveo do stola i ona je sela preko puta. Ne skidajući kaput, spustila je svoje malene šake na sto i pogledala pravo u Tenga. Ne rekavši ništa ni nalik na: „Oprostite što kasnim“, ili „jeste li me dugo čekali“. Niti čak: „Drago mi je“, ili „dobar dan“. Usana stisnutih u ravnu liniju, samo je gledala u Tenga. Kao da izdaleka posmatra neki prizor koji nikad dotad nije videla. Neverovatno, pomisli Tengo. Fukaeri je bila sitne građe, mnogo lepših crta lica nego što je to odavala fotografija. Ono što je privlačilo pogled više od bilo čega drugog na njenom licu, bile su njene oči. Bile su upečatljive, pune dubine. Dok ga je par tih vlažnih crnih zenica posmatrao, u Tenga se uvlačio nemir. Gotovo da nije treptala. Izgledala je kao da i ne diše. Kosa ravna, kao da joj je svaki pramen povučen lenjirom, i obrve čiji je oblik lepo pristajao uz kosu. I kao što je to tako sa većinom lepih devojaka u adolescenciji, njenom izrazu ne‐ dostajao je dah iskustva. Doduše, mogla se tu osetiti i nekakva neravnoteža. Možda zbog toga što se dubina njene dve zenice prilično razlikovala. Onome ko gleda u njih izazivale su nelagodu. Bilo je nečeg u njima zbog čega je ono o čemu razmišljaju delovalo nedokučivo. U tom smislu, nije ona bila lepa devojka one vrste kakve su manekenke iz časopisa ili pop zvezde. Ali zauzvrat, u njenim očima bilo je nečeg provokativnog, nečeg što je čoveka uvlačilo unutra. Tengo zatvori knjigu i ostavi je sa strane, ispravi kičmu i sede pravo, pa otpi vođu. Tačno je onako kako je Komacu rekao. Ako ova devojka bude osvojila književnu nagradu, mediji je neće ostavljati na miru. Nastaće mala gužva oko nje, nesumnjivo. A ako do toga dođe, hoće li se sve na tome završiti? Došao je konobar i ispred nje stavio vodu i jelovnik. Fukaeri se i dalje nije pomerala. I ne dotakavši jelovnik, samo je gledala u Tenga. Nemajući kud, Tengo reče: „Dobar dan.“ S njom pred očima, imao je osećaj da mu je telo i krupnije nego što jeste. Ne uzvrativši pozdravom, Fukaeri je i dalje gledala u Tenga. „Znam te“, ubrzo izgovori ona tihim glasom. „Znaš mene?“ reče Tengo. „Predaješ matematiku." Tengo klimnu glavom. „Tačno."

„Dvaput sam te slušala." „Na mojim predavanjima?" „Da.“ Način na koji je govorila imao je nekoliko odlika. Rečenice iz kojih su ispuštene odredbe, hronični nedostatak intonacije i ograničeni rečnik (ili je bar sagovorniku odavala utisak da je ograničen). Kao što je Komacu rekao, odista je ekscentrično govorila. „Dakle, ti si učenica pripremne škole u kojoj predajem?" upita je Tengo. Fukaeri odmahnu glavom. „Samo sam išla da slušam." „Ne bi trebalo da možeš da uđeš u učionicu bez đačke legitimacije." Fukaeri samo blago slegnu ramenima. U stilu - odrastao čovek, a priča gluposti. „Kako ti se dopalo predavanje?" upita Tengo. Još jedno besmisleno pitanje. Pogleda i dalje uprtog u njega, Fukaeri otpi gutljaj vode. Nije bilo odgovora. Pa, ako je došla dvaput, znači da joj prvi utisak nije bio tako loš, nagađao je Tengo. Da joj nije privukao pažnju, posle prvog puta bi odustala. „Ti si učenica završne godine srednje škole, zar ne?" upita Tengo. „Za sada." „A prijemni za fakultet?" Ona odmahnu glavom. Da li je to značilo: „Ne želim da polažem prijemni", ili „neću polagati prijemni", to Tengo nije mogao da razluči. Seti se kako mu je Komacu preko telefona rekao da je strašno nekomunikativna. Konobar je došao i uzeo porudžbinu. Fukaeri je i dalje bila u kaputu. Uzela je salatu i hleb. „To je sve", rekla je i vratila konobaru jelovnik. A potom, kao da se toga najednom setila, dodade: „Belo vino." Mladi konobar kao da je nešto hteo da zapita na temu njenih godina starosti, ali pošto je Fukaeri zurila u njega, lice mu se zacrvene i on samo zaćuta. Neverovatno, ponovo pomisli Tengo. Tengo je poručio lingvine s morskim plodovima. Zatim, kao i njegova sagovornica, uze i čašu belog vina. „Profesor, a pišeš romane", izgovori Fukaeri kao da Tengu postavlja pitanje. Izgleda da je jedna od karakteristika njenog načina govora bilo i po‐ stavljanje pitanja bez upitnika. „Trenutno, da", reče Tengo. „Ne deluješ ni kao jedno ni kao drugo."

„Moguće je da si u pravu", reče Tengo. Htede da se nasmeši ali nije uspeo. „Kvalifikovan sam za profesora i radim kao predavač u pripremnoj školi, ali ne mogu da kažem da sam pravi profesor. Pišem romane, ali pošto ništa nisam objavio, još nisam ni pisac." „Nisi ništa." Tengo klimnu glavom. „Tako je. Trenutno nisam ništa." „Voliš matematiku." Tengo na kraj njenog iskaza dodade znak pitanja, pa opet odgovori: „Volim. Oduvek sam je voleo, a i sad je volim." „Šta kod matematike." „Šta volim kod matematike?" dopuni Tengo njenu rečenicu. „Pa, s brojkama pred sobom osećam se veoma smireno. Nekako sve dođe na svoje mesto." „Priča o integralima je bila zanimljiva." „Govoriš o mom predavanju u pripremnoj školi?" Fukaeri klimnu glavom. „Voliš li ti matematiku?" Fukaeri kratko odmahnu glavom. Ne voli matematiku. „Ali ti je priča o integralima bila zanimljiva?" upita Tengo. Ona ponovo blago slegnu ramenima. „Govorio si o integralima kao da su ti sve na svetu." „Pa, ne znam", reče Tengo. Prvi put mu je neko rekao tako nešto. „Kao da govoriš o nekom ko ti je sve na svetu", reče devojka. „Možda ću pričati još strastvenije kada na red dođe predavanje o brojčanim nizovima", reče Tengo. „Iz matematike za srednju školu lično najviše volim brojčane nizove." „Voliš brojčane nizove", ponovo upita Fukaeri bez upitnika. „Oni su za mene kao Bahov Dobro temperovani klavir. Nikad mi ih nije dosta. Stalno otkrivam nove stvari." „Znam za Dobro temperovani klavir." „Voliš Baha?" Fukaeri klimnu glavom. „Profesor ga stalno sluša." „Profesor?" reče Tengo. „Neki profesor iz tvoje škole?" Fukaeri nije odgovarala. S izrazom lica koji kaže: „Još je prerano da pričamo o tome", samo je gledala u Tenga. Ona zatim, kao da joj je to tad sinulo, skide kaput. Izmigolji se iz njega poput larve kad se presvlači, i nepresavijenog ga samo stavi na susednu

stolicu. Ispod kaputa na sebi je imala tanak svetlozeleni džemper sa okruglim izrezom i bele farmerice. Bez nakita. Nenašminkana. Pa i pored toga, bila je upadljiva. Imala je vitko telo i nesrazmerno velike grudi koje su privlačile pažnju. Bile su lepog oblika. Tengo je morao dobro da pazi da mu pogled ne ode u tom pravcu. Ali, dok je o tome razmišljao, pogled mu nesvesno odluta baš na njene grudi. Isto kao kad ti pogled nesvesno ide pravo u središte velikog vira. Doneli su im čaše s belim vinom. Fukaeri otpi gutljaj. A zatim se zagleda u čašu, kao da se zamislila, pa je spusti na sto. Tengo je vino samo probao. Na njemu je sada bilo da započne važan razgovor. Fukaeri zavuče prste u svoju ravnu crnu kosu da bi narednih par minuta provlačila pramenove između prstiju. Simpatičan gest. Lepi prsti. Izgledalo je kao da svaki njen tanak prst ima svoju volju i da sledi svoje principe. Bilo je u tome nekakve magije. „Šta to volim kod matematike?" Tengo ponovo naglas upita sam sebe, ne bi li odvratio pogled od njenih prstiju i grudi. „Matematika podseća na tekuće vode“, reče Tengo. „Tu naravno postoji gomila složenih teorija, ali je fundamentalna logika sasvim jednostavna. Kao što voda prelazi najkraću moguću razdaljinu kad teče s tačke na nekoj visini do tačke koja se nalazi dole, tako i matematika ima samo jedan tok. Ako se dobro zagledaš, taj put ti se sam ukaže. Dovoljno je samo da staneš i gledaš. Ne treba ništa da radiš. Samo se usredsrediš i dobro otvoriš oči, i sve ti samo postaje jasno. Na ovom velikom svetu matematika je jedina s kojom znam na čemu sam.“ Fukaeri je izvesno vreme razmišljala o tome. „Zašto pišeš romane“ upita ona glasom bez intonacije. Tengo je tu rečenicu pretvorio u još duže pitanje. „Zar se ne mučim bespotrebno da napišem roman kad već toliko uživam u matematici? Zar ne bi bilo bolje da se bavim samo matematikom, to hoćeš da kažeš?" Fukaeri klimnu glavom. „Pa, ne znam. Stvarni život nije matematika. Tu se stvari ne odvijaju baš uvek najkraćim mogućim putem. Matematika je za mene, kako da kažem, izuzetno prirodna stvar. Za mene je ona kao neki prelepi pejzaž. Nešto što je jednostavno tu. Nema potrebe čak ni da ga pretočim u nešto. Zato, kad utonem u matematiku, meni se ponekad učini da se providim. Povremeno se i prepadnem toga.“

Ne skrećući pogled, Fukaeri je Tenga gledala pravo u oči. Kao da je pri‐ ljubila lice uz prozor, i kroz njega posmatra unutrašnjost napuštene kuće. Tengo reče: „Kada pišem, prizore koje vidim oko sebe ja uz pomoć reči pretvaram u ono što je meni samom prirodnije. Drugim rečima, iznova ih stvaram. Na taj način ja kao čovek van svake sumnje dokazujem da postojim na ovom svetu. A taj proces se potpuno razlikuje od onog kroz koji prolazim u svetu matematike." „Dokazuješ da postojiš", reče Fukaeri. „Mada još ne mogu da tvrdim da mi to uspešno polazi za rukom", reče Tengo. Fukaeri nije izgledala ubeđena u Tengovo objašnjenje, ali nije rekla ništa više od toga. Samo je čašu s vinom prinela ustima. A zatim ga je nečujno srkutala, kao da ga pije na slamku. „Ako mene pitaš, i ti u suštini radiš isto to. Prizore koje vidiš oko sebe predstavljaš sopstvenim rečima i tako ih iznova stvaraš. Na taj način kao čovek dokazuješ svoje mesto na ovom svetu“, objasni Tengo. Fukaeri zaustavi ruku u kojoj joj je bila čaša s vinom, razmišljajući izvesno vreme o tome. Svoje mišljenje, naravno, nije izrekla. „Potom si taj proces preoblikovala u književno delo“, reče Tengo. „A ako to delo bude izazvalo slaganje i saosećanje, onda će ono biti objektivno vredno književno delo.“ Fukaeri kategorično odmahnu glavom. „Oblik me ne zanima.“ „Oblik te ne zanima“, ponovi Tengo. „Oblik ništa ne znači.“ „A zbog čega si onda napisala tu priču i prijavila je na konkurs za debi‐ tantsku nagradu?" Fukaeri ostavi čašu vina na sto. „Nisam ja." Da bi se smirio, Tengo uze čašu i otpi gutljaj vode. „Dakle, ti sama nisi konkurisala za debitantsku nagradu?" Fukaeri klimnu glavom. „Nisam ga ja poslala." „Ko je onda nešto što si ti napisala u tvoje ime poslao izdavačkoj kući na konkurs rukopisa za debitantsku nagradu?" Fukaeri blago slegnu ramenima. Ćutala je narednih petnaestak sekundi. A onda reče: „Ko god." „Ko god“, ponovi Tengo i polako othuknu vazduh kroz napućena usta. Uh, neće ovo teći tako glatko. Kao što sam i pretpostavljao.

Tengo se i ranije nekoliko puta nasamo sastajao sa nekom od učenica kojima je predavao u pripremnoj školi. Pa ipak, to se uvek dešavalo tek pošto su već bile završile pripremnu školu i upisale se na fakultet. One bi s njim stupile u kontakt, tražile da se vide, a kad bi se sastali, razgovarali bi ili bi nekud odlazili zajedno. Ni samom Tengu nije jasno šta ih je to privla‐ čilo kod njega. Svejedno, on nije oženjen, a i one više nisu bile njegove učenice. Nije imao razloga da odbije da izađe na sastanak bilo s kojom od njih. Samo dva puta su takvi sastanci kao epilog imali i telesno iskustvo. Ali, njegove veze s tim devojkama nisu trajale predugo, i u nekom trenutku su se spontano gasile. Kad je bio s nekom mladom devojkom koja tek što se upisala na fakultet, Tengo nije mogao da bude miran. Nije mu bilo prijatno. To je isto kao kad imaš razigrano mače - u početku ti je sve novo i zabavno, ali onda počne postepeno da te zamara. A i same devojke bi se izgleda prilično razočarale kad spoznaju činjenicu da taj profesor matematike nije isti čovek kad stoji za katedrom i strastveno govori o matematici, i kad to ne čini. To osećanje Tengo je mogao da razume. On je mogao da bude miran jedino kad mu je partnerka bila žena koja je starija od njega. Kad bi shvatio da nema potrebe da on vodi glavnu reč u bilo čemu, osećao se kao da se oslobodio teškog tereta. Uz to, bio je omiljen kod mnogih starijih žena. Stoga, otkad je pre godinu dana počeo da se viđa sa deset godina starijom udatom ženom, potpuno je prestao da izlazi s mlađim devojkama. Zahvaljujući tome što se jednom nedeljno u svom stanu nalazi s njom, njegova telesna strast prema ženama (ili pak potreba) u velikoj je meri zadovoljena. Preostalo vreme provodio je sam - pisao je roman, čitao knjige, slušao muziku i ponekad odlazio na obližnji zatvoreni bazen da pliva. Izuzev retkih razgovora koje je vodio s kolegama iz pripremne škole, praktično ni sa kim nije razgovarao. Takvim životom on nije bio nezadovoljan. Tačnije, za njega lično, takav život bio je gotovo idealan. Ipak, sa sedamnaestogodišnjom devojkom po imenu Fukaeri preko puta sebe, Tengo je osetio da mu je srce snažno uzdrhtalo. Bio je to onaj isti osećaj koji je imao kada ju je prvi put video na fotografiji, ali sada, kada je ona odista bila pred njim, ti drhtaji su bili još silovitiji. Nije to nekakva za‐ ljubljenost, niti žudnja. To nešto se verovatno provuklo kroz neki otvor i ušlo u njega, pokušavajući da popuni nekakvu prazninu. Tako se on osećao.

Nije Fukaeri napravila tu prazninu. To je nešto što postoji u Tengu još od ranije. Ona je samo u nju uperila specijalan snop i iznova je osvetlila. „Tebe pisanje romana ne zanima, i roman nisi prijavila na konkurs za de‐ bitantsku nagradu", izgovara Tengo kao da želi da to potvrdi. Fukaeri klimnu glavom, ne skrećući pogled s Tengovih očiju. I zatim malko slegnu ramenima, kao da se čuva prohladnog vetra. „Ne želiš da postaneš pisac“, reče Tengo, pa se iznenadi kad je shvatio da je i sam postavio pitanje bez upitnika. Taj način izražavanja je izgleda zarazan. „Ne želim", rekla je Fukaeri. Utom je stigla večera. Velika činija salate i zemička za Fukaeri. Lingvini s morskim plodovima za Tenga. Fukaeri je viljuškom prevrtala list po list zelene salate, kao da proučava naslove u novinama. „U svakom slučaju, neko jeste poslao izdavačkoj kući tvoj rukopis Lutka od vazduha na konkurs za debitantsku nagradu. Bio sam čitač rukopisa pri‐ javljenih na konkurs, i to delo mi je zapalo za oko.“ „Lutka od vazduha“, reče Fukaeri. I zaškilji očima. „Lutka od vazduha, naslov romana koji si napisala", reče Tengo. Ne izgovarajući ništa, Fukaeri je samo i dalje škiljila. „Zar to nije naslov koji si mu ti dala?" upita Tengo, sad već uznemireno. Fukaeri blago odmahnu glavom. Tengu je i dalje bio mali haos u glavi, ali je rešio da za sada ne raspravlja dalje o pitanju naslova. Najpre je morao da nastavi s pričom. „Nije ni bitno. Naslov ionako nije loš. Ima atmosferu, a i privlačiće pažnju ljudi - pitaće se: ’šta li je ovo?’ Ko god da ga je dao, nisam nezado‐ voljan naslovom. Doduše, ne znam tačno kakva je razlika između ’lutke’ i ’čaure’, ali to nije ništa važno. Ono što sam hteo da ti kažem jeste da me je taj roman potpuno opčinio kad sam ga pročitao. Onda sam ga odneo gospodinu Komacuu. I njemu se svidela Lutka od vazduha. Ali, njegovo je mišljenje bilo da ga jezički treba doterati, ako će ozbiljno da konkuriše za debitantsku nagradu. Zato što je tekst slab u poređenju s tim koliko je priča jaka. On bi hteo da tu jezičku prepravku poveri meni, ne tebi. Ja o tome još nisam doneo odluku. Nisam mu odgovorio da li bih to radio ili ne. Zbog toga što ni sam ne znam je li to ispravno ili nije." Tengo tu zaćuta da bi video Fukaerinu reakciju. Reakcije nije bilo.

„Ono što bih ja sad voleo da znam jeste šta ti misliš o predlogu da ja umesto tebe preradim Lutku od vazduha. Ma koliko ja bio rešen na to, bez tvoje saglasnosti i saradnje neću to nikako uspeti da izvedem." Fukaeri uze čeri paradajz s dva prsta i pojede ga. Tengo uze dagnju viljuškom i pojede je. „Možeš to da uradiš", reče Fukaeri jednostavno. I uze još jedan paradajz. „Možeš da ga prepraviš kako hoćeš." „Možda bi trebalo da daš sebi još malo vremena da dobro razmisliš o tome. Ipak se radi o nečemu veoma važnom", reče Tengo. Fukaeri odmahnu glavom. Nema potrebe. „Ako ja budem taj koji će prepravljati tvoj rukopis", objasni Tengo, „pojačaću delove teksta koji su slabi, vodeći računa da ne izmenim priču. Transformacija će možda biti velika. Ali, ti si apsolutni pisac romana. Apsolutna je činjenica da je roman napisala sedamnaestogodišnjakinja po imenu Fukaeri. Tu se ništa neće promeniti. Ako roman bude dobio debitant‐ sku nagradu, ti ćeš je primiti. Ti sama. Ako bude objavljen, ti si njegov jedini autor. Mi smo samo ljudi koji čine tim. Ti i ja i gospodin Komacu, kao troje urednika. Ali, spolja će se videti samo tvoje ime. Preostala dvojica ćute u pozadini. Kao rekviziteri u pozorištu. Shvataš li šta hoću da ti kažem?" Fukaeri viljuškom prinese celer ustima. Blago klimnu glavom. „Shvatam." „Priča nazvana Lutka od vazduha zauvek će biti tvoje delo. Ona je nešto što je izašlo iz tebe. Ja ne mogu da je pretvorim u svoje delo. Samo ti pomažem s tehničke strane. Takođe, ti ćeš zauvek morati da kriješ činjenicu da sam ti ja pomagao. Drugim rečima, mi ćemo biti zaverenici koji će lagati ceo svet. Kako god da pogledaš, to nije jednostavna stvar. Nije jednostavno tako dugo nositi tajnu u sebi." „Ako tako kažeš", reče Fukaeri. Tengo skrajnu školjku dagnje na rub tanjira, i taman kad se spremio da usisa lingvini, predomisli se i stade. Fukaeri uze krastavac i poče da ga isprobava i pažljivo žvaće, kao da je to nešto što nikad nije videla u životu. S viljuškom u ruci, Tengo reče: „Pitaću te još jednom, imaš li nešto protiv da ja prepravim tvoju priču?" „Možeš da je prepraviš kako hoćeš", reče Fukaeri kad je završila s kra‐ stavcem. „Neće ti smetati, kako god da je prepravim?"

„Neće.“ „Zašto ti se tako čini? A da ništa ne znaš o meni." Ne izustivši ništa, Fukaeri samo malko slegnu ramenima. Posle toga, njih dvoje su neko vreme jeli ne progovarajući ni reč. Fukaeri se usredsredila na to da jede svoju salatu. Povremeno je mazala puter na hleb i jela ga, ili se mašila čaše s vinom. Tengo je mehanički prinosio lingvini ustima i razmišljao o raznim mogućnostima. On spusti viljušku, pa reče: „Kad mi je prvi put gospodin Komacu sve to spomenuo, mislio sam da je u pitanju šala, potpuna besmislica. Da je tako nešto neizvodljivo. Nameravao sam da odbijem. Ali, kad sam se vratio kući i počeo da razmišljam o njegovom predlogu, postepeno sam dobijao sve veću želju da se oprobam u tome. Bilo to etički ili ne, poželeo sam da priču Lutka od vazduha koju si ti stvorila preoblikujem na sopstveni način u nešto novo. Ne znam kako to da opišem, ali to se javilo kao nekakva sasvim prirodna, savim spontana žudnja." Ne, nije to žudnja, pre će biti da je u pitanju glad, dodao je Tengo u sebi. Tačno je onako kako je Komacu predvideo. Sve mu je teže da je potisne. Ne govoreći ništa, Fukaeri je iz dubine svojih prelepih očiju neutralnim pogledom posmatrala Tenga. Izgledala je kao da se upinje da shvati njegove reči. „Ti želiš da je prepraviš", pitala je Fukaeri. Tengo joj je gledao pravo u oči. „Mislim da je tako." Kao da nešto odaju, Fukaerine crne zenice blago zasjaše. Ili je bar Tengu to tako izgledalo. Tengo rukama u vazduhu napravi pokret kao da drži zamišljenu kutiju. Bio je to gest bez mnogo smisla, ali mu je bilo potrebno nešto takvo, zami‐ šljeno, da mu pomogne da saopšti svoja osećanja. „Ne umem to dobro da objasnim, ali posle nekoliko čitanja Lutke od vazduha imao sam osećaj da mogu da vidim ono što i ti vidiš. Naročito u onim delovima gde se pojavljuju čovečuljci. U tvojoj mašti zaista ima nečeg posebnog. A to je nešto originalno i, kako da kažem, nekako zarazno." Fukaeri tiho spusti kašiku na tanjir i salvetom obrisa usta. „Čovečuljci stvarno postoje", rekla je tihim glasom. „Stvarno postoje?" Fukaeri napravi stanku. A zatim reče: „Baš kao ti i ja." „Baš kao ti i ja", ponovi Tengo.

„Ako ti se čini da ih vidiš, znači da možeš da ih vidiš." U Fukaerinom škrtom načinu izražavanja bilo je nečeg čudnovato ube‐ dljivog. Imao je osećaj kao da je u svaku njenu izgovorenu reč precizno zaboden klin tačno odgovarajuće veličine. Pa ipak, Tengo još nije mogao da proceni koliko je ta devojka po imenu Fukaeri uopšte pri čistoj svesti. U njoj ima nečeg pomerenog, nečeg neobičnog. Možda je to odlika darovitih ljudi. Možda on upravo pred sobom ima istinski, sirovi talenat. Ili je to pak samo najobičnija gluma. Pametne devojke u adolescentskom uzrastu ponekad instinktivno glume. Spolja se pretvaraju da su ekscentrične. Izgo‐ varaju sugestivne reči i tako zbunjuju sagovornika. Znao je više takvih primera. Ponekad je teško razlikovati ono što je istinsko od predstave. Tengo reši da priču vrati u realnost. Ili bar nekud bliže realnosti. „Ako se ti slažeš, već od sutra bih počeo da prepravljam Lutku od vazduha." „Ako ti to želiš." „Želim", kratko odgovori Tengo. „Htela bih da te upoznam s nekim", reče Fukaeri. „Upoznaćeš me s nekim?", reče Tengo. Fukaeri klimnu glavom. „Ko je ta osoba?" upita Tengo. Ignorisala je njegovo pitanje. „Porazgovaraćeš s tom osobom", reče devojka. „Ako je to ono što je potrebno, nemam ništa protiv da se upoznam", reče Tengo. „Slobodan si u nedelju ujutru", postavi ona pitanje bez upitnika. „Slobodan sam", odgovori Tengo. Kao da komuniciramo signalnim za‐ stavicama, pomisli on. Kad su završili s jelom, Tengo i Fukaeri su se rastali. Tengo u ružičasti telefon u restoranu ubaci nekoliko novčića od deset jena i pozva Komacua na poslu. Komacu je još bio u kancelariji, ali je potrajalo neko vreme dok se nije javio na telefon. U međuvremenu, Tengo je čekao sa slušalicom na uhu. „Kako je bilo? Je l' dobro prošlo?“ pitao je Komacu čim se javio na telefon. „Fukaeri se u osnovi saglasila s tim da ja prepravim Lutku od vazduha. Ili otprilike tako nešto.“ „Fantastično!" reče Komacu. Raspoloženje u glasu mu se popravilo. „Divno. Da ti pravo kažem, bio sam se malo zabrinuo. Imao sam utisak da

tebi, Tengo, takva vrsta pregovora, kako da kažem, ne leži baš preterano." „Ja i nisam pregovarao", reče Tengo. „Nije bilo potrebe da je ubeđujem. Uopšteno sam joj objasnio o čemu se radi, a ona je posle toga sama donela odluku." „Nije ni bitno. Važno je da imamo rezultat. Sad možemo da nastavimo s planovima." „S tim što ja prethodno treba da se upoznam s nekom osobom." „S nekom osobom?" „Ne znam ko je to. U svakom slučaju, ona želi da se ja s tom osobom upoznam i porazgovaram." Komacu je ćutao nekoliko sekundi. „I kad ćete se videti?" „U nedelju. Ona će me odvesti kod te osobe." „Postoji jedno važno pravilo kada je u pitanju čuvanje tajnosti", reče Komacu ozbiljnim glasom. „Tajnu treba da zna što je moguće manje ljudi. U ovom trenutku za naše planove zna samo troje ljudi na ovom svetu. Ti, ja i Fukaeri. Ne bih voleo da se taj broj poveća, ako je ikako moguće. Razumeš to, je l' da?" „U principu", reče Tengo. Potom je Komacuov glas ponovo smekšao. „U svakom slučaju, Fukaeri je pristala da ti doteraš rukopis. Na kraju krajeva, to je najvažnije od svega. Sve ostalo će se već srediti." Tengo prebaci slušalicu u levu ruku. Potom kažiprstom desne ruke polako poče da pritiska slepoočnicu. „Znate šta, gospodine Komacu, ja sam prilično uznemiren. Ne kažem da imam jasnog povoda za to, ali ne mogu da se oslobodim predosećaja da se upravo upuštam u nešto što nije obično. Nisam to osećao tako jasno dok sam sedeo s Fukaeri, ali otkad smo se ona i ja rastali, i ja ostao sam, taj osećaj mi je sve jači. Ne znam da li to mogu da nazovem predosećajem ili šestim čulom, ali tu ima nečeg čudnog. Nečeg neobičnog. Nije to nešto što se da spoznati razumom. Osećam to iznutra." „Tako se osećaš otkad si se video s Fukaeri?" „Moguće je. Mislim da je Fukaeri autentična. Mada je to, naravno, samo moj instinkt." „Hoćeš da kažeš da je istinski talentovana?" „To već ne znam. Ipak smo se tek upoznali", reče Tengo. „Samo, ona možda vidi i ono što mi ne vidimo. Možda u sebi ima nešto izuzetno. Tu zaista ima nečega."

„Hoćeš da kažeš da joj fali neka daska u glavi?" „Ima ona ekscentričnih strana, ali ne mislim da joj nešto fali u glavi. Priča sasvim suvislo", reče Tengo. A zatim napravi malu pauzu. „Tu jedno‐ stavno ima nečega." „U svakom slučaju, ti lično si je zainteresovao", reče Komacu. Tengo je tražio prave reči, ali njih nigde nije bilo. „To već ne znam", odgovorio je. „Sad kad te je upoznala, ako ništa drugo, bar je shvatila da si u stanju da prepraviš Lutku od vazduha. Drugim rečima, ti si joj se dopao. A to je pravi uspeh, Tengo. Šta će dalje biti, to ni ja ne znam. Rizik, naravno, postoji. Ali, rizik je začin života. Sad se, molim te, odmah daj na prepravljanje Lutke od vazduha. Nemamo vremena. Prepravljeni rukopis treba što pre vratiti na onu gomilu rukopisa podnetih na konkurs. Zameniti ga s originalom. Možeš li da ga završiš za deset dana?" Tengo uzdahnu. „To je baš kratak rok." „Nema potrebe da to bude finalna verzija. U kasnijoj fazi će moći još malo da se dotera. Zasad je dovoljno samo da ga uobličiš." Tengo je u glavi pokušavao da načini grubu procenu posla. „Ako je tako, za deset dana ću možda i uspeti nešto da napravim od njega. Mada to ne menja činjenicu da će biti teško." „Obavi to, molim te“, reče Komacu vedrim glasom. „Ti ćeš gledati svet njenim očima. Bićeš posrednik koji će povezati Fukaerin svet s ovim stvarnim. Možeš ti to, Tengo. Ja sam..." I tu je novac iscurio.

5 Aomame Profesija koja iziskuje stručno umeće i praksu Po završetku posla Aomame je neko vreme išla peške, pa je zatim zau‐ stavila taksi i otišla u hotel u Akasaki. Neophodan joj je alkohol da opusti napregnute nerve pre odlaska kući na počinak. Ipak, tek što je jednog čoveka preselila na onaj svet. Kakav god on pacov bio, i makar niko ni reč ne prozborio protiv njegovog ubistva, ljudsko biće je ipak ljudsko biće. Na rukama ona još ima osećaj gašenja nečijeg života. Kad se ispusti poslednji dah, duša se rastaje od tela. Aomame je više puta bila u baru tog hotela. Poslednji sprat nebodera, lep pogled, prijatan šank. Kad je ušla u bar, bilo je već nešto posle sedam. Mladi duo na klaviru i gitari izvodio je Sweet Lorraine. Kopija stare pesme Neta Kinga Kola, ali ne tako loša. Kao i uvek, ona sede za šank, poruči džin-tonik i činiju pistaća. U baru još nije gužva. Mladi par koji pije koktele i posmatra noćnu panoramu, četvorica u odelima koji izgledaju kao da drže sastanak, sredo‐ večni par stranaca s čašama s martinijem u rukama. Ona polako pije džintonik. Ne želi prebrzo da se napije. Noć će biti duga. Izvadi knjigu iz torbe i poče da je čita. Knjiga je iz tridesetih godina, o Mandžurskoj železnici. Godinu dana po završetku japansko-ruskog rata, Mandžurska železnica (Južna mandžurska železnička kompanija), nastala tako što joj je Rusija ustupila prugu i svoja prava na nju, ubrzano je rasla. Poslužila je za izvidnicu okupacije Kine koju je izvršio Veliki carski Japan, a 1945. godine rasformirala ju je sovjetska vojska. Do 1941. godine kada su zaratile Nemačka i Rusija, tom železnicom, uz presedanje na transsibirsku železnicu, moglo se za trinaest dana stići od Šimonosekija do Pariza. U poslovnom kostimu, s velikom torbom pored sebe i onako zadubljenu u knjigu (tvrdog poveza) o mandžurskoj železnici, pa bila ona i mlada žena koja sedi sama i ispija svoje piće u hotelskom baru, sigurno je niko neće pomešati sa vrhunskom prostitutkom koja odvaja mušterije, misli Aomame. Ipak, ni sama ne zna kako zapravo izgleda prava vrhunska prostitutka. Da ona kojim slučajem jeste prostitutka čije su mušterije bogati poslovni ljudi,

možda bi se baš trudila da ne izgleda kao prostitutka upravo zbog toga da mušterija ne bi bila napeta, ili da je ne bi isterali iz bara. Možda bi baš nosila đunko šimada kostim, belu bluzu, diskretnu šminku, oveliku poslovnu torbu i čitala knjigu o manžurskoj železnici. Kad malo bolje razmisli, ono što ona upravo radi suštinski se nimalo ne razlikuje od onoga što bi radila prostitutka koja čeka mušteriju. Kako je vreme proticalo, broj gostiju se postepeno uvećavao. Kad se osvrnula oko sebe, bar se već bio ispunio bučnim žagorom. Onog tipa muškarca kakav je ona tražila, međutim, nije bilo na vidiku. Aomame poruči još jedan džin-tonik i štapiće svežeg povrća (još nije bila večerala), pa nastavi da čita knjigu. Ubrzo dođe jedan muškarac i sede za šank. Bio je sam. Ugodno preplanuo, u plavosivom odelu kvalitetnog kroja. Ni ukus za kravate mu nije loš. Ni previše upadljiva, ni previše jednostavna. Verovatno je u ranim pedesetim godinama. Kosa mu je bila prilično proređena. Ne nosi naočare. Verovatno je u Tokio došao na službeni put, pa bi mu sad kad je završio poslove prijala jedna čašica pred spavanje. Baš kao i Aomame. Uneće u telo umerenu količinu alkohola da bi opustio napete živce. Većina službenika koji dolaze na službeni put u Tokio ne odseda u hotelu ovako visoke kategorije. Spavaju u poslovnim hotelima gde je noćenje jeftinije. U blizini stanice, gde ti krevet zauzima skoro celu kvadraturu sobe, kroz prozor se vidi jedino zid susedne zgrade, ne možeš ni da se istuširaš a da se bar dvadeset puta ne zvekneš laktom u zid - na takvom nekom mestu. U hodniku na svakom spratu stoji automat s pićima ili sredstvima za ličnu higijenu. Ili im je od samog početka određena taman tolika dnevnica, ili plaćanjem jeftinog hotela nameravaju da razliku od dnevnice stave u svoj džep - jedno je od ta dva. Takvi odu u obližnju prodavnicu alkoholnih pića, popiju pivo i legnu da spavaju. I za doručak pojedu govedinu i pirinač u obližnjoj kafani. U ovom hotelu, međutim, odseda drugačija vrsta ljudi. Kada poslom dolaze u Tokio, oni se isključivo voze zelenim kolima šinkansena 8 i odsedaju isključivo u određenim hotelima visoke kategorije. Kad završe s poslom, opuštaju se u hotelskom baru uz skupa pića. Većina ih radi u upravama najznačajnijih kompanija. Ili su pak samostalni preduzetnici, ili stručnjaci poput lekara i advokata. Dospeli u srednje godine, potpuno mate‐ rijalno situirani. I, manje ili više znaju da se provode. Aomame u vidu ima takav tip ljudi.

Još od vremena kada je imala manje od dvadeset godina, ne zna zbog čega, ali Aomame su privlačili muškarci proređene kose. Više su joj se sviđali oni kojima je ostalo nešto kose od sasvim ćelavih ljudi. Ali, nije samo stvar u tome da treba da budu proćelavi. Ako im oblik glave nije lep, onda ne vredi. Za nju je Šon Koneri idealan tip proćelavog muškarca. Ima veoma lep oblik glave i seksi je. Srce joj zalupa samo kad ga vidi. Muškarac koji je sedeo za šankom, dve stolice dalje od nje, uopšte nije imao loš oblik glave. Nije mu, naravno tako dobar kao kod Šona Konerija, ali je imao nekog jedinstvenog šarma. Kosa mu je rasla sasvim daleko pozadi, a ono malo preostalih vlasi podsećalo je na travnjak potkraj jeseni koji je orosilo inje. Aomame sasvim malo podiže pogled sa knjige, neko vreme odmerava‐ jući oblik muškarčeve glave. Crte lica mu nisu posebno upečatljive. Nije podgojen, ali mu podbradak već počinje da visi. Ima i podočnjake ispod očiju. Sredovečni muškarac kao bilo koji drugi. Pa ipak, na kraju svega, sviđa joj se njegov oblik glave. Kad mu je barmen doneo jelovnik i vlažni ubrus, muškarac ne gledajući u jelovnik poruči viski sa sodom. „Da li bi vam odgovarao neki određeni brend?“ pitao je barmen. „Nijedan poseban. Može bilo koji“, rekao je muškarac. Glas mu je bio tih i smiren. Mogao se razaznati naglasak regiona Kansai. 9 Potom, kao da mu je to naprečac sinulo, muškarac upita imaju li kati sark. Imamo, reče barmen. Nije loše, misli Aomame. Ona više voli kad izbor ne padne na čivas regal ili neki prefinjeni singl malt. Njeno je lično zapažanje da su ljudi koji se slepo drže vrste pića izvan uobičajene barske ponude mlaki u seksu. Nije joj jasno zašto je to tako. Dijalekt iz Kansaija je Aomame po ukusu. Posebno je volela onaj jaz koji se ne da premostiti, kada neko ko se rodio i ko je odrastao u regionu Kansai dođe u Tokio i upinje se da izgovori reči koji se u Tokiju koriste. Neopisivo je lep taj nesklad rečnika i intonacije. Taj specifičan zvuk nju je na čudnovat način smirivao. Njega ću, rešila je. Baš bih volela da se prstima poigravam s ono malo njegove preostale kose. Kad je barmen poneo njegov kati sark, ona ga zaustavi i svesno, tako da to može da dopre do muškarče‐ vog uha, reče: „Kati sark s ledom." „U redu“, odgovori barmen bezizražaj‐ no. Muškarac otkopča gornje dugme na košulji i malo olabavi tamnoplavu kravatu sitnog dezena. I odelo mu je tamnoplave boje. Košulja je svetlopla‐ va, s običnom kragnom. Ona je čitala knjigu i čekala da joj stigne kati sark. U međuvremenu je nehajno otkopčala jedno dugme na bluzi. Bend je svirao

It’s Only a Paper Moon. Pijanista je pevao jednu strofu. Kad joj je stigao viski s ledom, ona ga prinese usnama i srknu jedan gutljaj. Znala je da je muškarac pogledao u nju. Aomame podiže pogled sa knjige i uperi ga ka muškarcu. Neobavezno, onako usput. Kad su im se pogledi sreli, na licu joj se pojavi jedva vidljiv osmeh. Potom odmah vrati pogled ispred sebe, pre‐ tvarajući se da posmatra noćnu panoramu kroz prozor. Trenutak je bio savršen da joj se muškarac obrati. Ona je svesno stvorila uslove za to. Muškarac joj se, međutim, nije obratio. E pa stvarno, šta to radiš, pomisli Aomame. Nisi ti neki žutokljunac u tim stvarima, trebalo bi da možeš da shvatiš ovako suptilne naznake. Verovatno samo nema hrabrosti za to, nagađa Aomame. On u pedesetim, a ja u dvadesetim, sigurno se brine da ću ga ignorisati ako mi se bude obratio ili da će ispasti ćelava matora budala. Uh. Pojma nema. Ona zatvori knjigu i stavi je u torbu. I zatim se obrati muškarcu. „Voliš kati sark?“ upita ga Aomame. Muškarac iznenađeno pogleda u nju. Na licu je imao izraz kao da mu uopšte nije jasno šta ga pita. A onda skide taj izraz s lica. „A, da, kati sark“, reče on kao da se prisetio. „Još davno mi se svideo taj brend pa sam ga često pio. Zbog crteža jedrenjaka na etiketi." „Voliš brodove, je l' da?“ „Jeste, volim jedrenjake." Aomame podiže čašu. I muškarac sasvim malo podiže čašu viskija sa sodom. Kao da nazdravlja. Aomame potom na rame stavi torbu koja je stajala pored nje, uze čašu viskija s ledom, premesti se dve stolice bliže i sede do muškarca. Čovek kao da je bio malo zatečen, ali se trudio da mu se iznenađenje ne pokaže na licu. „Dogovorila sam se da se nađem s drugaricom iz srednje škole, ali izgleda da sam izvisila“, reče Aomame gledajući u svoj sat. „Niti se javila, niti se pojavila." „Da nije ta osoba možda pogrešila dogovoreni dan?“ „Može biti. Oduvek je bila izgubljena“, rekla je Aomame. „Planirala sam da sačekam još malo. Možemo li za to vreme da proćaskamo? Ili bi možda želeo da budeš sam, na miru.“ „Ne, ne uopšte“, izgovorio je muškarac isprekidano. A onda je nabrao obrve, gledajući u Aomame kao da procenjuje hipoteku. Izgleda da je posumnjao da je u pitanju prostitutka koja peca mušterije. Aomame,

međutim, ne odaje takav utisak. Kako god pogledao, ona nije prostitutka. Tu mu napetost malo splasnu. „Jesi li odsela u ovom hotelu?“ upita on. Aomame odmahnu glavom. „Ne, živim u Tokiju. Samo se nalazim ovde s prijateljicom. A ti?“ „Na službenom putu“, reče. „Došao sam iz Osake, zbog sastanka. Sastanak je besmislen, ali pošto se centrala nalazi u Osaki, ne bi mogao da se održi ako mu neko od nas ne prisustvuje. “ Aomame se kurtoazno osmehnula. Ma koga je briga za tvoj posao, pomisli ona u sebi. Znaš šta, samo mi se svideo tvoj oblik glave. Ništa od toga, naravno, nije izgovorila naglas. „Kad sam obavio posao, baš mi je došlo da popijem jednu. Imam još sutra pre podne nešto da završim, pa se vraćam u Osaku.“ „I ja sam upravo završila jedan veliki posao“, reče Aomame. „Stvarno? Kakav posao?“ „Ne bih da pričam o poslu, ali u svakom slučaju u pitanju je jedna vrsta stručne profesije.“ „Stručna profesija", ponovio je muškarac. „To ne može da obavlja svako. Profesija koja iziskuje stručno umeće i praksu." Pravi si pokretni rečnik, pomisli Aomame. Ali, ni to ne izgovori, već se samo osmehnu. „Pa, tako nešto." Muškarac ponovo otpi gutljaj svoje viski-sode i pojede šaku pistaća iz činije. „Zanima me kakav je to posao, ali ti nisi previše raspoložena da pričaš o tome.“ Ona klimnu glavom. „U ovom trenutku." „Da se ne radi slučajno o nekom poslu u kome se upotrebljavaju reči? Recimo, da nisi možda urednik ili istraživač na univerzitetu?" „Zašto si to pomislio?" Muškarac se maši čvora na kravati pa ga ponovo lepo zategnu. Zakopča i dugme na košulji. „Onako. Bila si prilično zadubljena u debelu knjigu." Aomame noktom lako kucnu o rub čaše. „Volim da čitam knjige, to je sve. To nije vezano za moj posao." „Predajem se. Ne mogu ni da pretpostavim." „I ne možeš", reče Aomame. Ni pod razno, dodade u svojoj glavi. Muškarac je nehajno proučavao njeno telo. Pretvarajući se da je nešto ispustila, ona se saže, puštajući ga da joj se nagleda razdeljka između grudi. Trebalo bi da je mogao da razazna i njihov oblik. I čipkasti beli veš. Ona

potom podiže glavu i popi kati sark s ledom. Velike loptaste kocke leda zazvečaše u ispražnjenoj čaši. „Da poručim još? I ja bih još jedan", reče muškarac. „Da, molim", reče Aomame. „Dobro podnosiš alkohol." Aomame se odsutno osmehnu. A potom se naprasno uozbilji. „Ah, da. Sad mi pade na pamet. Htela bih nešto da te pitam." „Šta to?" „Jesu li policajcima nedavno promenili uniforme? I tip naoružanja koje nose." „Kad kažeš nedavno, koliko nedavno?" „U poslednjih nedelju dana." Muškarac napravi začuđeni izraz lica. „Policijska uniforma i naoružanje se jesu promenili, ali tome ima već nekoliko godina. Ona kruta uniforma zamenjena je neformalnim gornjim delom, kao nekakvom jaknom, a naoru‐ žanje modernim automatskim pištoljima. Mislim da od tada nije bilo nikakvih krupnih promena.“ „Ali, japanski policajci su nosili klasične revolvere s bubnjem sve do prošle nedelje.“ Muškarac odmahnu glavom. „Nisu. Svi policajci već odavno nose auto‐ matske pištolje." „Jesi li siguran u to?“ On se malo pokoleba kad je ona to rekla. Predeo između obrva mu se namreška, a on ozbiljno poče da prekopava po sećanju. „Ne, kad me tako pitaš, sad sam se zbunio. Samo, trebalo bi da je pisalo u novinama da je svim policajcima zamenjeno naoružanje novim modelom. U to vreme digla se buka oko toga. Pisalo se da su pištolji toliko visokih performansi da su građanske grupe kao i obično demonstrirale protiv vlade.“ „Pre koliko godina?“ upita Aomame. Muškarac pozva barmena koji je bio u godinama i upita ga kad su uvedene nove policijske uniforme i naoružanje. „Pre dve godine, u proleće“, ispali barmen kao iz topa. „Vidiš, nema šta barmen prvoklasnog hotela ne zna“, reče muškarac kroz smeh. I barmen se smejao. „Ma ne, nego mlađi brat mi je slučajno policajac, pa se toga odlično sećam. Mom bratu se nikako nije dopadao novi kroj uniforme, stalno se žalio. I pištolj mu je, kaže, pretežak. I još uvek se žali.

Novi pištolj mu je automatski, bereta kalibra devet milimetara, a na pritisak jednog dugmeta može da se pretvori u poluautomatski. Micubiši ga sad proizvodi po nacionalnoj licenci. U Japanu skoro da i nema oružanih ra‐ zbojništava, i nema potrebe da nose pištolje toliko visokih performansi. Sigurno im je veća briga da im ih neko ne ukrade. Ali, vlada je stajala pri stanovištu da se sposobnost policije mora osnažiti.“ „A šta je bilo sa starim, klasičnim revolverima?" upita Aomame što je god mogla prigušenijim glasom. „Trebalo bi da su svi povučeni, rastavljeni i uništeni", reče barmen. „Na vestima na televiziji sam gledao kako ih rasklapaju. Sigurno je bilo potrebno užasno mnogo vremena da se toliki pištolji rasklope i meci unište." „A mogli su lepo da ih prodaju negde u inostranstvu", reče proćelavi službenik kompanije. „Izvoz oružja je zabranjen Ustavom“, barmen mu nenametljivo skrenu pažnju. „Vidiš, nema šta barmen prvoklasnog hotela..." „Dakle, je l' to znači da japanska policija od pre dve godine više uopšte ne koristi revolvere sa bubnjem?" upita Aomame barmena prekinuvši muškarca. „Koliko ja znam." Aomame se blago namršti. Da li to s mojom glavom nešto nije u redu? Još jutros sam videla policajca u staroj uniformi i s klasičnim revolverom s bubnjem. Nisam ni čula za to da su svi do poslednjeg klasični revolveri ra‐ stavljeni. Ali nemoguće je da su obojica, i ovaj sredovečni muškarac i barmen, pogrešili ili da me lažu. To znači da mora da sam ja pogrešila. „Hvala. Nije ni važno", reče Aomame barmenu. Barmen nabaci službeni smešak, kao da stavlja odgovarajući znak interpunkcije, i vrati se svom poslu. „Zanimaš se za policajce?" upita sredovečni muškarac. „Ma ne, nije to“, reče Aomame. A zatim poče da se pravda: „Nešto me pamćenje izdaje." Njih dvoje su ispijali još po jedan posluženi kati sark sa sodom i viski s ledom. Muškarac je pričao o jahtama. Ima malu jahtu, usidrenu u marini u Nišinomiji. Slobodnim danima isplovljava s tom jahtom. Muškarac je stra‐ stveno objašnjavao koliko je lep osećaj kad je sam na pučini i oseća vetar na svojoj koži. Aomame nije bilo do slušanja priče o glupoj jahti. Bolje da joj

je izlagao istoriju kugličnih ležajeva ili kako stoji stvar s distribucijom mi‐ neralnih resursa u Ukrajini, nego o tome. Ona baci letimičan pogled na ručni sat. „Već je kasno. Mogu li da ti postavim jedno indiskretno pitanje?" „Možeš." „Kako da kažem, u pitanju je nešto veoma lično." „Ako mogu da odgovorim, reći ću ti.“ „Je l' ti ud veliki?" Muškarac blago zinu, zaškilji očima i zagleda se u njeno lice. Kao da sopstvenim ušima ne veruje što je upravo čuo. Aomame je, međutim, imala potpuno ozbiljan izraz lica. Ne šali se. Vidi joj se po očima. „Pa, ne znam“, odgovori on ozbiljno. „Nisam siguran, ali rekao bih da je uobičajene veličine. Kad me tako iznebuha pitaš, ne znam šta bih ti rekao..." „Koliko imaš godina?" upita Aomame. „Baš sam prošlog meseca napunio pedeset jednu", reče muškarac nesi‐ gurnim glasom. „Imaš mozga u glavi, živiš već više od pedeset godina, radiš posao kao i svaki drugi, imaš čak i jahtu, a ne umeš da proceniš da li je po uobičajenim standardima na ovoj planeti tvoj polni organ veliki ili mali?" „Pa ne znam, možda je malo veći nego što je uobičajeno", malo razmisli pa s mukom izgovori on. „Stvarno?" „A zašto ti to smeta?" „Smeta? Ko je rekao da mi smeta?" „Ne, nije niko, nego...", reče muškarac i poče polako da uzmiče na barskoj stolici. „Nego se očigledno sad postavlja to pitanje." „Uopšte se ne postavlja to pitanje", reče Aomame odsečno. „Samo se radi o tome da ja lično volim veliki ud. Mislim, vizuelno. Nije stvar u tome da ga ne osećam ako nije veliki, ili tako nešto. A i nije stvar u tome da je jedino važno da bude veliki. Samo kažem da sam lično više raspoložena za veći. Je l' to u redu? Svako ima svoj ukus. Jedino ne dolazi u obzir da bude sumanuto veliki. Taj samo boli. Razumeš?" „Ako bude sve u redu, verovatno će ti se svideti. Mislim da je malo veći nego što je uobičajeno, ali uopšte nije sumanuto veliki. Tačnije, ako mogu da kažem, taman je kako treba..." „Ne lažeš mi, je l' da?" „Šta bih imao od toga da ti lažem za tako nešto?"

„Hm. Dobro, pokaži mi ga." „Ovde?" Aomame se namrgodi, suzdržavajući se. „Ovde? Je l' s tobom nešto nije u redu? U lepim si godinama, šta li ti je u glavi? Nosiš fino odelo, čak i kravatu, valjda si civilizovan. Šta bi ovde radio s polnim organom u ruci? Hajde razmisli, šta bi ovi ljudi okolo pomislili? Idemo sad u tvoju sobu, pa ćeš tamo da skineš pantalone i da mi ga pokažeš. Valjda je to jasna stvar." „I kad ti ga pokažem, šta onda?" reče muškarac zabrinuto. „I kad mi ga pokažeš, šta onda?“ reče Aomame i zaustavi dah, pa se dobrano namršti. „Onda će valjda da bude seksa. Šta drugo? Ne bih valjda odlazila u tvoju sobu specijalno da mi ti pokažeš polni organ, a da ti ja kažem: ’E baš ti hvala, lepo si mi ga pokazao. Hajd’ sad, laku noć’ i da odem kući? Ti izgleda imaš neki kratak spoj u glavi.“ Muškarac je posmatrao dramatičnu promenu na njenom licu i gutao knedlu. Kad se ona namršti, većina muškaraca ustukne. Da je malo dete, možda bi se i upiškio. Toliko je šokantno bilo njeno namršteno lice. Možda sam malo preterala, pomisli Aomame. Ne bih smela toliko da ga prepadnem. Jer, pre toga imam neke planove s njim. Ona hitro vrati onaj pređašnji izraz na lice i na silu se nasmeši. A zatim ponovi svom sagovomi‐ ku: „Drugim rečima, idemo u tvoju sobu, u krevet, da vodimo ljubav. Ti nisi gej ili impotentan ili nešto, je l' da?“ „Ma ne, nisam. Imam i dvoje dece...“ „Čuj, koga je briga koliko ti dece imaš? Nisam ti ja ovamo došla da obavim popis stanovništva, i zato nemoj da mi pričaš bespotrebne stvari. Pitam te da li ti se penis fino diže kad legneš u krevet sa ženom. Ništa drugo.“ „Do sada mi se nikad nije desilo da me je izdao u ključnom trenutku", reče muškarac. „Samo, jesi li ti profesionalka? Mislim, je l' ti ovo posao?“ „Ma daj molim te, ne bavim se ja time. Nisam ni perverzna. Ja sam obična građanka. Obična građanka koja samo čisto i otvoreno želi da ima polni odnos s pripadnikom suprotnog pola. Ništa posebno, sasvim običan odnos. Šta tu nije u redu? Završila sam težak posao, zašlo je sunce, malo sam popila i sad samo želim seks s nekim nepoznatim, da se izduvam. Da odmorim živce. To mi je potrebno. Ako si muško, valjda možeš da razumeš to obećanje.“ „Naravno da razumem, ali...“

„Ne treba mi ni prebijena para od tebe. Ako me lepo zadovoljiš, ja ću tebi da platim. Imam i kondome, nemaš da brineš ni zbog zaraze. Jesi li razumeo?“ „Razumeo sam, ali...“ „Izgleda da ti nije do toga. Možda ti nisam dovoljna?" „Ne, nije to u pitanju. Samo mi nije jasno. Ti si mlada i lepa, a ja bih mogao otac da ti budem...“ „’Ej, nemoj više da pričaš gluposti, kad te molim. Kolika nam god bila razlika u godinama, ja nisam tvoja glupa ćerka, a ti nisi moj glupi otac. To je valjda jasno kao dan. Takva generalizacija mi stvarno ide na živce. Znaš šta, meni se samo sviđa ta tvoja proćelava glava. Sviđa mi se njen oblik. Razumeš?“ „Pa, sad kad to tako kažeš, nisam baš proćelav. Činjenica je da mi je kosa malo...“ „Dosta je bilo“, reče Aomame suzdržavajući se da se ne namršti iz sve snage. A potom dobrano umekša glas. Ne sme da ga prepada više nego što je neophodno. „To mi stvarno nije bitno. Kad te lepo molim, nemoj više da govoriš besmislice.“ Što god on mislio, ćelav je, nema greške, mislila je Aomame. Kad bi postojala rubrika za ćelave u okviru popisa stanovništva, mogao bi mirne duše da je štrikliraš. Ako budeš išao u raj, ići ćeš u raj za ćelave. Ako budeš išao u pakao, ići ćeš u pakao za ćelave. Jesi li razumeo? Ako si razumeo, nemoj da bežiš od istine. Dakle, da krenemo. Sad ću da te povedem pravo u raj za ćelave. Muškarac plati račun i njih dvoje pređoše u njegovu sobu. Penis mu je zaista bio solidno veći nego što je to uobičajeno, ali nije bio preveliki. Nije pogrešio u proceni. Aomame se vešto poigrala njime, pa je postao veliki i krut. Svukla je bluzu, pa suknju. „Misliš da su mi grudi male“, reče Aomame hladnim glasom gledajući muškarca odozgo. „Tebi je penis veliki, a meni grudi male - sad misliš da sam napravila budalu od tebe. Sigurno misliš da si ostao uskraćen." „Ne, ne mislim tako. Grudi ti nisu tako male. Baš su lepo oblikovane.“ „Ma šta mi kažeš“, reče Aomame. „Slušaj, da ti kažem nešto, ne nosim ja uvek ovakav vrcavi čipkani brushalter. Obukla sam ga zbog posla, nisam imala drugog izbora. Da bi mi se lepo video dekolte.“ „Kakav ti to posao radiš?“

„Zar ti nisam lepo rekla malopre? Neću ovde da pričam o poslu. Samo da znaš, koji god posao da obavljaju, ženama uopšte nije lako." „Pa ni muškarcima u životu uopšte nije lako.“ „Ali, ne moraju, recimo, da nose čipkani brushalter čak i kad im se ne nosi." „To jeste tačno, ali..." „Onda nemoj da se ponašaš kao da si nešto shvatio. Ženama je mnogo teže nego muškarcima. Jesi li ikad silazio niz strme stepenice bos? A preskakao ogradu u tesnoj mini-suknji?" „Žao mi je", direktno se izvini muškarac. Ona posegnu rukom na leđa i skide grudnjak, pa ga baci na pod. Zavrćući najlon čarape skide ih, pa i njih baci na pod. Leže postrance na krevet i ponovo poče da se poigrava s muškarčevim penisom. „Slušaj, stvarno je pozamašan. Impresionirana sam. Lepog je oblika, veličina idealna, tvrd je kao koren drveta." „Hvala ti što to kažeš", reče muškarac kao da mu je laknulo. „Evo, sad će gospođica lepo da se pobrine za tebe. Blistaćeš od sreće." „Zar ne bi bilo bolje da se pre toga istuširamo? Sav sam znojav." „Dosta" reče Aomame. A potom mu, kao da zvoni za uzbunu, blago prstom žacnu desni testis. „Slušaj, ja sam tu zbog seksa. Nisam došla da se tuširam. Razumeš? Prvo seks. Žestok seks. Baš me briga što si znojav. Nisi ti neka stidljiva šiparica." „Razumem", reče muškarac. Posle seksa, dok je mazila obnaženi vrat muškarca koji je iscrpljen ležao potrbuške, Aomame je osećala snažan poriv da u onu specifičnu tačku zabode oštar vrh igle. Toliko snažan da je već počela da razmišlja da to zaista i uradi. Na dnu torbe, zamotano u tkaninu, nalazi se šilo. Na njegov brižljivo izoštren vrh nabodena je specijalno smekšana pluta. Lako bi to mogla da izvede samo ako to hoće. Tupo da spusti dlan desne ruke na njegovu drvenu dršku. I ne znajući šta ga je snašlo, čovek će već biti mrtav. Bez ikakve patnje. To će se podvesti pod prirodnu smrt. Ipak, pokolebala se. Ne postoji nijedan razlog zbog kog bi društvo trebalo lišiti tog muškarca li‐ kvidacijom. Osim onog da sama Aomame više nema nikakve koristi od njegovog bitisanja. Ona zavrte glavom, rasterujući te opasne misli iz pameti.

On nije loš čovek, govori sebi Aomame. I seks s njim je bio relativno dobar. Suzdržao se čak i da ne ejakulira pre nego što ona doživi orgazam. I njegov oblik glave i proćelavost baš su joj po ukusu. I penis mu je taman koliki treba. Čovek je uglađen, ima ukusa za odevanje, uopšte ne navaljuje. Mora da su ga lepo vaspitali. Jeste da su mu priče jezivo dosadne i da njoj ozbiljno ide na živce. Ali to nije greh koji zaslužuje smrtnu kaznu. Valjda. „Mogu li da upalim televizor?" upita Aomame. „Možeš“, reče muškarac još ležeći na stomaku. Gola u krevetu, do kraja je odgledala vesti u jedanaest. Na Bliskom istoku Irak i Iran i dalje vode svoj krvavi rat. Sukob je u takvoj pat poziciji da niko ne vidi izlaz. Mladi dezerteri u Iraku vise sa telefonskih stubova za primer. Iranska vlada osuđuje Sadama Huseina zbog upotrebe bojnih otrova i bioloških agenasa. Volter Mondejl i Geri Hart bore se za kandidaturu De‐ mokratske partije na američkim predsedničkim izborima. Nijedan od njih dvojice ne deluje kao da je baš najpametniji na svetu. Pošto su mudri pred‐ sednici najčešće meta atentata, možda im je baš i cilj da im predsednik, ako je moguće, ne bude neki bistar čovek. Na Mesecu napreduje izgradnja stalne svemirske stanice. Kao u retko čemu, Amerika i Sovjetski Savez sarađuju u tome. Baš kao u slučaju istraži‐ vačke stanice na Južnom polu. Svemirska stanica na Mesecu, začudi se Aomame. Nije čula za to. O čemu se tu radi? Ipak, rešila je da se ne udubljuje u to. Bilo je važnijih aktuelnih pitanja od toga. U požaru u rudniku uglja na Kjušuu ima mnogo poginulih, a vlasti tragaju za uzrocima nesreće. Sama činjenica da u doba svemirskih stanica na Mesecu ljudi još kopaju ugalj, za Aomame je veoma šokantna. Amerika je uputila zahtev Japanu za otvaranjem tržišta novca. Kompanije Morgan Stenli i Meril Linč podstiču vladu da traži nove unosne izvore prihoda. Bio je prilog i o jednoj pametnoj mački iz prefekture Simane. Mačka sama otvara prozor i izlazi napolje, ali kad izađe, sama ga i zatvori za sobom. Tako ju je dresirao vlasnik. Aomame je fascinirana gledala scenu u kojoj se mršava crna mačka okreće natraške, pruža jednu šapu i sa značajnim pogledom u očima zatvara prozor. Bilo je tu svih mogućih vesti. Ali, vest o tome da je u hotelu u Šibuji otkriveno telo muškarca nije preneta. Kad su se vesti završile, ona pritisnu dugme na daljinskom upravljaču i ugasi televizor. Svud okolo je bilo tiho. Samo se čulo kako sredovečni muškarac koji je ležao pored nje u snu mirno diše.

Onaj čovek bi trebalo da još u istoj pozi leži na stolu. Sigurno izgleda kao da spava dubokim snom. Baš kao i ovaj muškarac pored mene. Jedino što se ne čuje kako diše. Ne postoji šansa da taj pacov ikada više otvori oči i digne se. Zagledana u tavanicu, Aomame zamisli njegov leš. Malko zavrte glavom i sama za sebe se namrgodi. Potom se podiže iz kreveta i poče da skuplja jedan po jedan komad odeće pobacane na pod.

6 Tengo Idemo li mnogo daleko? Bio je petak rano ujutro, malo posle pet, kada je dobio poziv od Komacua. Sanjao je da prelazi dugački kameni most. Išao je da uzme važne dokumente koje je zaboravio na suprotnoj obali. Tengo sam hoda preko mosta. Reka je velika i prelepa, s ponekim peščanim sprudom. Protiče polako, a na peščanim sprudovima rastu čak i vrbe. Vide se i otmene figure losos pastrmki. Jarkozeleno lišće popadalo je na vodenu površinu. Pejzaž kao sa kineskog ukrasnog tanjira. Tu se on probudi i u mrklom mraku pogleda na sat pored uzglavlja. Još pre nego što je podigao slušalicu, mogao je, naravno, da pretpostavi ko ga zove telefonom u to doba. „Tengo, imaš li tekst procesor?" pitao je Komacu. Ni: „Dobro jutro", ni: „jesi li budan?" Ako je on budan u ovo doba dana, mora da je probdeo čitavu noć. Nije on ustao rano ujutru da bi video izlazak sunca. Samo se setio nečega što treba da kaže Tengu pre nego što ode u carstvo snova. „Naravno da nemam", reče Tengo. Okolo je još mrak. A on je još negde nasred dugačkog mosta. Za Tengove pojmove bio je to neuobičajeno živ san. „Nije da sam ponosan na to, ali ne mogu sebi da ga priuštim." „Umeš da ga koristiš?" „Umem. I tekst procesor, i računar, sve umem da koristim. Imamo ih u pripremnoj školi, a i u poslu ih stalno koristim." „Onda, idi danas nekud i kupi neki po svom izboru. Ja se nimalo ne razumem u tehniku, tebi prepuštam da odabereš i marku i model. Posle mi pošalji račun da ti pokrijem trošak. Hoću da imaš to da što pre počneš da prepravljaš Lutku od vazduha." „Ali, čak i oni jeftiniji su oko dvesta pedeset hiljada jena.“ 10 „U redu je, nije to neka suma." Tengo nakrivi glavu sa slušalicom u ruci. „Je l' to znači da ćete mi vi kupiti tekst procesor?" „Aha, od mog skromnog džeparca. Ovaj posao zahteva takvu investiciju. Neću ništa postići time što ću da škrtarim. Kao što i sam znaš, Lutka od

vazduha nam je i podneta kao rukopis napisan uz pomoć tekst procesora, što znači da neće ni na šta da liči ako ga na procesoru ne budeš i prepra‐ vljao. Samo se potrudi da ima istu formu kao originalni rukopis, molim te. Možeš li već danas da počneš da ga prepravljaš?" Tengo razmisli o tome. „Mogu. Mogu ja da počnem kad god hoću. Nego, Fukaeri mi je postavila uslov da ne počinjem sa prepravljanjem do nedelje, kada ću se upoznati s tim nekim koga mi je spominjala, a tu osobu još nisam upoznao. Ipak, postoji mogućnost da se upoznamo i da pregovori propadnu, pa da i novac i trud budu uzalud." „Ne smeta. Za to ćemo već nešto videti. Nemoj ti da se zamaraš detaljima, nego se odmah baci na posao. Ovo je trka s vremenom." „Sigurni ste da će moj razgovor uspešno proteći?" „Imam predosećaj", reče Komacu. „Meni radi intuicija kad su te stvari u pitanju. Nisam baš blagosloven nekim darom, ali imam dobru intuiciju. Uz dužno poštovanje, to je jedino što me je do sad održalo u životu. Je li, Tengo, šta misliš, u čemu je glavna razlika između intuicije i dara?" „Ne znam." „Ma koliko bio obdaren talentom, ne mora da znači da ćeš se od toga najesti hleba u životu, ali ako si obdaren intuicijom, za tebe nema zime - eto u tome." „Zapamtiću to", reče Tengo. „Dakle, nemaš zašto da brineš. Ništa neće smetati ako počneš da radiš već danas." „Ako vi tako kažete, onda ni meni neće smetati. Samo nisam hteo da počinjem isključivo zbog toga što takvi izgledi postoje, pa da se posle ispostavi da je to bio uzaludan posao." „U tom pogledu, ja preuzimam svu odgovornost na sebe.“ „U redu. Popodne imam jedan dogovor s nekim, ali posle toga sam slobodan. Još ovoga jutra ću otići u grad da izaberem neki tekst procesor.“ „Hajde, molim te, Tengo. Očekujem to od tebe. Zajedničkim snagama ima da prevrnemo svet naglavce.“ Nešto posle devet, dobio je poziv od svoje devojke. To je vreme kad bi svog muža i decu automobilom odvezla do vozne stanice. Trebalo je da tog popodneva dođe kod Tenga. Oni se uvek viđaju petkom. „Danas zdravstveno baš nisam u najboljem izdanju“, rekla je. „Krivo mi je, ali izgleda neću moći da dođem. Vidimo se sledeće nedelje.“

Da zdravstveno nije u najboljem izdanju bio je eufemizam za to da joj je počeo ciklus. Bila je tako vaspitana da koristi fine i indirektne izraze. U krevetu baš i nije bila ni fina ni indirektna, ali to je već drugo pitanje. I meni je baš krivo što se nećemo videti, rekao je Tengo. Ali dobro, sad, šta je - tu je. Baš ove nedelje, međutim, nije mu bilo ni toliko žao što neće moći da se vide. Uživao je u seksu s njom, ali su se njegove misli već usmerile ka pre‐ pravljanju Lutke od vazduha. Poput uskomešanih klica života u nekom prai‐ skonskom okeanu, u njegovoj glavi su se već javljale i nestajale razne ideje kako bi mogao da je prepravi. Isti sam kao Komacu, mislio je Tengo. Još pre nego što je doneta zvanična odluka, meni su misli već otišle na tu stranu i kreću se same po sopstvenom nahođenju. U deset sati je otišao u Sinđuku i na kreditnu karticu kupio fuđicu tekst procesor. Najnoviji model, mnogo lakši od prethodnih modela procesora iste kategorije. Kupio je i rezervni kertridž i papir. Kad je to pribavio, vratio se kući, stavio ga je na sto i uključio kabl u struju. Na radnom mestu je koristio veliki model fuđicu procesora, ali iako je ovaj bio mali, nije bilo funkcionalne razlike. Isprobavajući kako se njime rukuje, Tengo je započeo prepravljanje Lutke od vazduha. Nije imao ništa što bi se dalo nazvati jasnim planom kako će prepraviti taj roman. Imao je samo nekoliko ideja vezanih za pojedina mesta. Nije on predvideo nikakav dosledan model ili princip prepravke. Nije bio siguran ni đa li je uopšte moguće logično prepraviti jedan takav izmaštani i senzibilan roman kakav je bila Lutka od vazduha. Kao što je Komacu rekao, bilo mu je jasno da će tekst morati u velikoj meri da se dotera, pa ipak, hoće li to biti moguće, a da se atmosfera ili kvalitet ovog dela suštinski ne poremete? Zar to neće biti isto kao da leptiru pokušavaš da dodaš skelet? Kad je na to pomislio, on poče da se koleba, a nemir u njemu da raste. Ali, stvari su se već pokrenule. A i vreme je ograničeno. Nema vremena da sedi skrštenih ruku i razmišlja. U svakom slučaju, neće ni moći ništa drugo osim da tekst doteruje konkretno, detalj po detalj. A dok se bude bavio sređivanjem detalja, možda će se i čitava slika spontano pomaljati. Možeš ti to, Tengo. Ja to znam, tvrdio mu je ubeđeni Komacu. Ne zna zašto, ali te Komacuove reči Tengo je odmah uzeo sasvim zdravo za gotovo. On je čovek prilično problematičnih reči i dela, i u osnovi misli samo na sebe. Kad bi to smatrao za shodno, nema sumnje da bi i Tenga ili bilo koga drugog potpuno odbacio. Ne bi se ni osvrnuo za sobom. Ali, kao

što i sam kaže, njegova urednička intuicija bila je nešto zaista posebno. Kod Komacua uopšte nema dvoumljenja. Što god da se desi, on u trenu oka prosudi, donese odluku i pređe na sprovođenje. Nimalo se ne obazire na to što mu drugi govore. To je kvalitet kakav se zahteva od nekog izuzetnog ko‐ mandanta sa prve borbene linije. A kako god da pogleda, taj kvalitet nije bio od onih kojima je Tengo bio obdaren. Kad je započeo rad na prepravljanju rukopisa, bilo je već pola jedan po podne. Prvi okrugli broj strana rukopisa najpre je u originalnoj verziji otkucao na ekranu tekst procesora. Hajde da zasad probam da prepravljam ovaj blok teksta, sve dok ne budem zadovoljan. Ne dirajući sadržinu, temeljno ću sređivati samo tekst. Isto kao kad renoviraš stan u zgradi. Osnovna struktura ostaje. Jer u samoj arhitekturi nema nikakvih problema. Ne menjaš ni mesta mokrim čvorovima. Sve drugo što se može promeniti: podne obloge, tavanicu, zidove, pregradne panele - to će porušiti i povaditi, i zameniti ih novim. Ja sam vešti stolar koji će da obavi sav posao koji mu je poveren, govorio je sebi Tengo. Nemam nikakve projektne planove. Jedino mogu da koristim svoj instinkt i iskustvo da stvaram na licu mesta. Pošto je jednom pregledao tekst, dodao je objašnjenja na nejasnim mestima da bi se lakše pratila nit. Izbacio je suvišne segmente i ponavljanja, dopunivši ono nedorečeno. Ponegde je menjao red reči u rečenici, ili je pak menjao mesta sintagmama. U originalu je prideva i priloga bilo izuzetno malo i on je poštovao tu osobenost rukopisa, ali bi ipak birao odgovarajuću reč i dodavao pridev gde god je osećao da je neophodan. Iako je Fukaerin tekst u celini bio nevešt, ipak su dobra i loša mesta bila jasno vidljiva, pa mu odlučivanje o tome šta će zadržati, a šta izbaciti nije zahtevalo onoliko vremena koliko je mislio. Upravo zbog toga što je bio nevešt, rukopis je imao nerazumljivih i nečitljivih delova. S druge strane, baš zato što je bio nevešt, bilo je u njemu iznenađujuće svežih rečenica. One prve trebalo je bez zadrške izbaciti i zameni ti ih drugim izrazima, a ove potonje ostaviti kakvi jesu. Dok je trajao posao prepravke, Tengo se ponovo setio da Fukaeri rukopis nije pisala iz želje da od njega nastane nekakvo književno delo. Samo je htela da priču koju je nosila u sebi - ili rečeno njenim sopstvenim rečima, ono što je zaista videla - privremeno zabeleži uz pomoć reči. Izuzev reči, nije pronašla nijedno drugo odgovarajuće sredstvo izražavanja kojim bi to postigla. I to je sve. Ona, dakle, od samog početka nema nikakvih književ‐ nih ambicija. Završen rukopis nema nameru ni da pretvori u proizvod, pa

samim tim nema ni potrebe da vodi mnogo računa o izrazima u tekstu. Ako bismo uzeli da je reč o stanu, to bi bilo kao da razmišlja da joj je dovoljno da ima zidove i krov da je čuva od vremenskih nepogoda. Baš zbog toga Fukaeri nije važno u kojoj meri će Tengo doterati njen tekst. Zbog toga što je njen cilj već postignut. Kad je rekla: „Možeš da ga prepraviš kako god želiš“, verovatno je stvarno to i osećala. Uprkos svemu tome, Lutka od vazduha nipošto nije bila tekst koji je dovoljno samo autor da razume. Da je Fukaerin jedini cilj bio da samo zabeleži nešto što je videla sopstvenim očima ili što joj je palo na pamet, bilo bi dovoljno da to samo popiše na nekakvom spisku. Ne bi bilo potrebe da se drži zahtevne procedure i da se trudi da od toga napravi štivo. Kako god da se pogleda, bio je to tekst pisan pod pretpostavkom da će ga neko drugi čitati. Ali uprkos tome što nije pisan s ciljem da bude književno delo, i uprkos tome što je sam tekst bio nevešt, Lutka od vazduha mogla je da stekne snagu kojom će privući ljude. Samo što taj neko drugi verovatno neće biti nalik na „široku čitalačku publiku" kakvu savremena književnost po pravilu ima u vidu. Kad ju je pročitao, Tengo je imao neodoljiv osećaj da je to tako. Dakle, kakav se to ovde tip čitaoca predviđa? Tengo, naravno, ne zna. Sve što Tengo zna jeste činjenica da je Lutka od vazduha potpuno jedin‐ stveno prozno delo, koje ima podjednako mnogo velikih kvaliteta i velikih mana, te da izgleda ima i neki svoj specifični cilj. Kao rezultat prepravke, količina teksta se povećala otprilike dva i po puta. Nedorečenih delova bilo je daleko više od onih suvišnih, pa je bilo neizbežno da se ukupan prepravljeni tekst uveća. Ipak, od samog početka bio je prilično tanak. Tekst je postao suvisao, fokus se ustaložio, i u tom smislu postao je čitljiviji. Jedino što je sad u celini prenatrpan. Logika je izašla u prvi plan, dok je ona prvobitna izoštrenost rukopisa otupela. Sledeće na redu je izbacivanje onih delova iz uvećanog rukopisa koji „nisu bili neophodni". Tu se odstranjuje sve suvišno s krajeva. Tesanje je mnogo jednostavniji proces od dodavanja. Zahvaljujući tome tekst se smanjio na otprilike 70 odsto. To je jedna vrsta mozgalice. Odvoji se vreme samo za dodavanje, pa se potom odvoji vreme samo za odstranjivanje. Upornim smenjivanjem te dve aktivnosti, amplituda se postepeno smanjuje, da bi se količina teksta prirodno zaustavila tamo gde treba da se zaustavi.

Dospeva u tačku iz koje dalje ne treba ni da se povećava, ni da se smanjuje. Ego se steše, suvišni ornamenti poskidaju, a providan rezon ostavlja u stražnjoj sobi. Tengo je prirodno vešt u toj vrsti aktivnosti. Rođeni je stručnjak za to. Ima oštro oko kao ptica koja obleće nebo u potrazi za hranom, izdržljivost magarca koji tegli vodu i beskrajnu doslednost pravilima igre. Bez daha je nastavljao taj posao kao opčinjen, sve dok nije udahnuo i pogledao na zidni sat - bilo je već skoro tri. Kad je malo bolje razmislio - nije ni ručao. Tengo ode do kuhinje, pristavi vodu da se skuva, za to vreme samlevši kafu u zrnu. Pojeo je nekoliko krekera sa sirom, zagrizao jabuku i kad je voda provrila, skuvao je kafu. Da bi promenio raspoloženje, dok je pio kafu iz velike šolje razmišljao je o seksu sa svojom devojkom. U redovnim okolnostima, u ovo vreme bi to s njom radio. Zamišljao je šta bi tad radio on, a šta ona. Glave zabačene unazad zatvorio je oči i ispustio dubok uzdah pun značenja i raznih mogućnosti. Tengo se potom vrati za sto, vrati se na prvi red i sa ekrana tekst procesora poče ispočetka da čita uvodni blok prepravljene Lutke od vazduha. Kao general koji obavlja inspekciju rova u uvodnoj sceni filma Staze slave Stenlija Kjubrika. Tengo klimnu glavom nad onim što je video. Nije loše. Tekst je bolji. Stvari dobro napreduju. Ali, ne može da kaže da je dovoljno dobar. Još tu ima mnogo toga što treba uraditi. Nasipi su se tu i tamo urušili. Nema dovoljno mitraljeske municije. Vide se i mesta na kojima se upetljana bodljikava žica istanjila. On najpre odštampa tekst na papiru. Potom sačuva tekst na procesoru, isključi ga i pomeri u stranu. Stavi ispred sebe odštampani tekst i s olovkom u ruci poče još jednom pažljivo da ga čita od početka. Još više skrati ono što je smatrao suvišnim, i ponovo dopuni mesta koja je osećao kao nedorečena, prepravljajući delove na koje nikako nije mogao da se navikne, sve dok nije bio zadovoljan. Brižljivo je birao neophodnu reč kao kad tražiš odgovaraju‐ ću pločicu za malenu rupu u kupatilu, pa isprobavaš da je uklopiš iz raznih uglova. Ako ne može da se uklopi, onda joj doteraš oblik. Od sasvim male razlike u nijansi rečenica može da dobije, ali može i da izgubi. Utisak o potpuno istom tekstu prikazanom na ekranu tekst procesora i odštampanom na papiru za nijansu se razlikuje. Pisanje olovkom po papiru i kucanje uz pomoć tastature na procesoru menja osećaj o rečima kojima pokušavaš da se pozabaviš. Neophodno je proveriti sve iz oba ugla. Jednu

po jednu ispravku ispisanu olovkom na odštampanom tekstu on unosi na tekst procesoru. Potom prerađeni rukopis ponovo iščitava na ekranu. Nije loše, misli Tengo. Svaka rečenica ima težinu kakvu treba da ima, i u njima se stvara prirodni ritam. Sedeći na stolici Tengo ispravi leđa, podiže glavu ka tavanici i jako izdahnu. Time posao, naravno, nije sasvim okončan. Kad ga za nekoliko dana bude ponovo čitao, sigurno će se ukazati mesta koja opet treba prepra‐ viti. Ali, u ovom trenutku, to je dovoljno. Tu negde je i granica njegove moći koncentracije. Potrebno mu je vreme da se ohladi. Kazaljka sata bila je blizu pet, a okolo je već počelo da se smrkava. Sutra ću prepravljati sledeći blok. Samo prepravljanje uvodnih stranica oduzelo mu je skoro čitav dan. Potrajalo je duže nego što je mislio. Ali, jednom kad se postavi kolosek i uhvati se ritam, proces rada bi trebalo da teče brže. Uz to, uvodni deo je taj koji je najteži i koji zahteva najviše vremena. Čim se to prevaziđe, sve je.... Tu Tengo zamisli Fukaerino lice i pomisli: kako li će se ona osećati kad bude pročitala ovaj prepravljeni rukopis? A šta će ona pomisliti, i kako će se osećati, Tengo ne može ni da pretpostavi. Razume se, on o njoj lično ništa ne može ni da zna. Ništa osim toga da ima sedamnaest godina, da je učenica završne godine srednje škole, da nije nimalo zainteresovana za polaganje prijemnog ispita za fakultet, da je njen način izražavanja ekscen‐ tričan, da voli belo vino i da su njene prelepe crte lica od one vrste koja ti pomućuje pamet. Ali, u Tengu se javila reakcija, ili nešto približno tome, na to da i sam sve bolje shvata kako funkcioniše svet koji Fukaeri pokušava da opiše (ili pak da zabeleži) u Lutki od vazduha. Zahvaljujući tome što ih je Tengo tako nežno i s pažnjom prepravljao, prizori koje je Fukaeri pokušavala da opiše tim jedinstvenim i svedenim jezikom isplivali su iz rukopisa mnogo snažnije i življe, jasnije nego pre. Rodila se jedna nit. I Tengo je to znao. In‐ tervenišući u tehničkom pogledu on je samo ojačao slaba mesta, a rezultat je bio toliko prirodan i skladan kao da je to bilo nešto što je od samog početka on sam pisao. A odatle je snažno izronila priča nazvana Lutka od vazduha. Tenga je to radovalo više od svega. Bio je izmoren usled dugih sati kon‐ centrisanja na posao prepravljanja, ali je zauzvrat osećao uzbuđenje. Čak i kada je isključio procesor i ustao od stola, izvesno vreme nije mogao da potisne osećanje da želi samo da nastavi s prepravkom. U poslu prepravlja‐

nja ove priče on je od srca uživao. Ako se tako bude nastavilo, možda i neće razočarati Fukaeri. Pa ipak, teško mu je bilo da je zamisli, bilo razočaranu, bilo kako se raduje. Nije mogao da zamisli ni da joj na usnama zaigra osmeh, pa ni da joj se lice sneveseli. Na njenom licu nema ničega ni nalik na izraz. Da li ona ne oseća ništa pa joj lice nema izraz, ili pak oseća nešto ali ta osećanja nisu u sprezi sa izrazom, Tengo jednostavno ne zna. Uglavnom, ona je odista čudna devojka, ponovo pomisli on. Glavna junakinja Lutke od vazduha najverovatnije je sama Fukaeri u prošlosti. Ona je desetogodišnja devojčica, i u jednoj specifičnoj komuni (ili u nečemu nalik na komunu) u planinama, stara se o jednoj slepoj kozi. Taj posao su joj dodelili. Svakom detetu je dodeljen neki posao. Koza je stara, ali za tu zajednicu ona ima poseban značaj, pa je zbog toga neophodno da neko pazi da joj se nešto ne dogodi. Ne sme ni na trenutak da odvoji pogled od nje. Devojčici su to naglasili. Ona je, međutim, sasvim nenamerno ispušta iz vida, i u međuvremenu koza ugine. Zbog toga biva kažnjena. Zatvaraju je zajedno s mrtvom kozom u staro spremište. Deset dana devojčica je u potpunoj izolaciji i nije joj dozvoljeno da izlazi napolje. Za‐ branjeno joj je i da razgovara bilo s kim. Koza ima ulogu prolaza između čovečuljaka i ovog sveta. Ona ne zna (a ni Tengo naravno ne zna) da li su čovečuljci dobri ili loši. Kad padne noć, čovečuljci prolaze kroz telo mrtve koze i izlaze na ovaj svet. A kada svane, oni se ponovo vraćaju na onu stranu. Devojčica može da razgovara s čove‐ čuljcima. Oni je uče kako se pravi lutka od vazduha. Ono što je zadivilo Tenga bili su detalji s kojima je tako iscrpno opisana narav i ponašanje slepe koze. Ti detalji su potpuno oživeli ukupan tekst. Da li je ona možda odista jednom gajila slepu kozu? I da li je ona odista nekad živela u jednoj takvoj komuni u planinama kakva je tu opisana? Verovatno jeste, pretpostavljao je Tengo. Ako nikad nije imala takvo iskustvo, onda Fukaeri poseduje redak urođeni dar za pripovedanje. Kada se sledeći put bude video sa Fukaeri (a to je trebalo da bude u nedelju), pitaće je za kozu i planinsku komunu, mislio je Tengo. Ne zna, naravno, hoće li mu Fukaeri odgovoriti na takvo pitanje. Prisetivši se razgovora koji su vodili prethodnog puta, shvatio je da ona izgleda ne reaguje ni na jedno pitanje osim onih na koja hoće da da odgovor. Pitanja na

koja ne želi, ili na koja ne namerava da odgovori, ona apsolutno ignoriše. Kao da ih nije ni čula. Isto kao Komacu. U tom pogledu njih dvoje su slični. Tengo pak nije takav. Koje god pitanje da mu se postavi, ma kakvo ono bilo, on na njega iskreno da nekakav odgovor. A to mora da je nešto urođeno. U pola šest usledio je telefonski poziv od njegove devojke. „Šta si danas radio?" pitala je. „Ceo dan sam pisao roman", reče Tengo. Pola toga je bilo istina, a pola laž. Jer nije pisao sopstveni roman. Ali, nije smeo da joj otkrije detalje. „Napreduje li posao?" „Onako." „Izvini što sam danas iznenada otkazala. Mislim da ćemo moći da se vidimo iduće nedelje." „Radovaću se tome", reče Tengo. „I ja", reče ona. Potom je pričala o deci. Ona je često Tengu pričala o svojoj deci. Dve male ćerke. Tengo nema braće ni sestara, a naravno ni dece. Stoga baš i ne zna mnogo o maloj deci. Ona je, međutim, o svojoj deci pričala nimalo se ne obazirući na to. Sam Tengo nije previše pričljiv. On voli da sluša druge dok govore. Tako je i njenu priču slušao sa zanimanjem i pažnjom. Rekla je da misli da njenu stariju ćerku koja ide u drugi razred osnovne zadirkuju u školi. Samo dete joj ništa ne govori, ali joj je majka nekog ćerkinog druga iz razreda rekla da se verovatno to događa. Tengo njenu devojčicu, naravno, nikad nije upoznao. Jednom mu je pokazala fotografiju. Baš i ne liči na majku. „Iz kog razloga je zadirkuju?" upita Tengo. „Ona ponekad ima astmatične napade, pa ne može da obavlja sve aktiv‐ nosti zajedno s drugom decom. Možda zbog toga. Vrlo je blage naravi, ni uspeh u školi joj nije loš." „Stvarno mi nije jasno", reče Tengo. „Valjda bi dete koje ima astmatične napade trebalo da štite, a ne da ga zadirkuju." „U dečijem svetu stvari nisu tako jednostavne", reče ona i uzdahnu. „Događa se da te odbacuju samo zato što si drugačiji od ostalih. Isto je to kao i kod odraslih, samo što se u svetu dece to ispoljava u mnogo direktni‐ jem obliku." „U kakvom obliku?"

Ona dade konkretne primere. Svaka za sebe, nisu to velike stvari, ali kada postanu svakodnevne, dete na njih reaguje. Nešto krije. Ništa ne govori. Oponaša bezobrazluke. „Jesu li tebe nekad u detinjstvu zadirkivali?" Tengo se priseti svojih dečačkih dana. „Mislim da nisu. Možda i jesu, ali ja to nisam primećivao." „Ako nisi primećivao, to znači da te nikad nisu zadirkivali. Čekaj, pa cilj zadirkivanja i jeste da onom drugom staviš do znanja da ga zadirkuješ. Za‐ dirkivanje u kome onaj ko je zadirkivan ne shvata da se to dešava i nije moguće." Tengo je odmalena bio krupan, a bio je i snažan. Svi su mu to priznavali. To što ga nisu zadirkivali verovatno je rezultat te činjenice. Ali, u to vreme, Tengo je imao ozbiljnijih problema od zadirkivanja. „Jesu li tebe nekad maltretirali?" upita je Tengo. „Nisu", rekla je ona jasno. Potom je usledilo nešto nalik na oklevanje. „Ali ja jesam maltretirala nekog." „Sa svojim društvom?" „Da. Išla sam tad u peti razred. Svi smo se dogovorili da jednom dečaku zapušimo usta. Uopšte ne mogu da se setim zašto smo mu uradili tako nešto. Verovatno je postojao neki neposredan razlog, ali ako ja ne mogu da ga se setim, mora da to nije bilo ništa krupno. U svakom slučaju, sad žalim što sam uradila takvo nešto. Stidim se toga. Ni sama ne znam zašto sam to uradila." Nadovezavši se na to, Tengo se setio jednog događaja. Nečeg što se dogodilo veoma davno, ali mu se i sada sećanja ponekad vraćaju na to. Ne može da zaboravi. Ipak, tu priču nije spomenuo. Ako je započne, razgovor će se odužiti. S druge strane, to je jedan od onih događaja čije se najvažnije nijanse, kad ih jednom pretočiš u reči, jednostavno izgube. On o tome do sada nikada nikom nije pričao, a verovatno nikada i neće. „Na kraju", reče njegova devojka, „nisam bila u onoj manjini koja je izbačena iz škole, već u većini koja nije, pa smo svi odahnuli. U smislu - uh, dobro je da ja nisam među njima. U svim razdobljima i u svim društvima to je u suštini isto, ali ako si deo te većine, ne razmišljaš baš previše o neprilikama u koje si se uvalio." „A kad se nađeš u onoj manjini, sve o čemu razmišljaš su te neprilike." „Jeste, tako je“, reče ona setnim glasom. „Samo, kad se več nađeš u takvoj sredini, ako ništa drugo, to te možda primora da naučiš da misliš

svojom glavom." „Ili možda naučiš da misliš svojom glavom jedino o neprilikama." „To jeste jedan od problema." „Ne treba toliko da lupaš glavu", reče Tengo. „Na kraju neće biti ništa strašno. U njenom razredu sigurno ima više dece koja sasvim lepo misle svojom glavom." „Verovatno", rekla je. Pa je potom o nečemu sama razmišljala. Sa sluša‐ licom na uhu, Tengo je strpljivo čekao da ona sabere misli. „Hvala ti. Malo mi je lakše sad kad sam razgovarala s tobom", reče ona malo potom. Izgleda da joj je nešto sinulo. „I meni je malo lakše", reče Tengo. „Zbog čega?" „Zato što sam imao priliku da razgovaram s tobom." „Vidimo se sledećeg petka", reče ona. Kad je prekinuo vezu, Tengo je izašao napolje, otišao do obližnjeg super‐ marketa i kupio hranu. Vratio se kući s papirnim kesama u naručju, zamotao povrće i ribu u celofan i stavio ih u frižider. Posle toga, dok je uz muziku sa FM stanice radija pripremao večeru, zazvonio mu je telefon. Da mu u jednom danu telefon zazvoni čak četiri puta, za Tenga je bila prava retkost. Takvih prilika bilo je svega nekoliko puta godišnje. Ovoga puta, bio je to poziv od Fukaeri. „Naš dogovor za ovu nedelju", reče ona bez ikakvog uvoda. S one strane telefonske veze bez prestanka je trubila automobilska sirena. Vozača je nešto izgleda mnogo naljutilo. Mora da se javljala iz tele‐ fonske govornice licem okrenute ka nekoj velikoj ulici. „Dogovorili smo se da se u nedelju, tačnije prekosutra, nađemo ti i ja i da me odvedeš kod nekog", dopuni Tengo njenu rečenicu. „Devet ujutru, stanica Sinđuku, prednji deo voza za Taćikavu", rekla je. Naredala je tri podatka. „Dakle, nalazimo se ispred prvog vagona, na platformi linije Ćuo u pravcu koji vodi van grada, je l' tako?" „Da.“ „Do koje stanice da kupim kartu?“ „Do bilo koje.“ „Kupiću kartu do neke stanice, pa ću doplatiti ako treba kad stignemo tamo“, dopunio ju je Tengo, pretpostavljajući. Ovo je ličilo na njegov posao

prepravljanja Lutke od vazduha. „I, idemo li mnogo daleko?“ „Šta sad radiš“, upita Fukaeri ignorišući Tengovo pitanje. „Spremam večeru.“ „Kakvu.“ „Pošto sam sam, ništa posebno. Ispeći ću sušenu barakudu i narendaću daikon rotkvu. Skuvaću miso supu od praziluka i asari školjki, i to ću jesti s tofuom. Napraviću i salatu od krastavca i algi. Osim toga, pirinač i ukiselje‐ ni kineski kupus. To je sve.“ „Zvuči ukusno.“ „Pa ne znam. Ne baš toliko ukusno da bi bilo vredno spomena. Ja jedem manje-više uvek iste stvari", reče Tengo. Fukaeri je ćutala. Njoj izgleda uopšte nije smetalo da dugo ćuti. Ali, Tengo nije takav. „E, da, danas sam počeo da prepravljam tvoju Lutku od vazduha", reče Tengo. „Još nisam dobio tvoj konačni pristanak, ali nemamo baš mnogo dana, i ako ne počnem odmah, neću stići da završim na vreme.“ „Gospodin Komacu ti je rekao da to radiš.“ „Jeste. Gospodin Komacu mi je rekao da počnem sa prepravkom.“ „Gospodin Komacu i ti ste bliski.“ „Pa, da, možda i jesmo bliski.“ Na ovom svetu verovatno nema čoveka koji bi uspeo da postane blizak sa Komacuom. Ali ako to bude izgovorio, priča će se odužiti. „Prepravka dobro napreduje." „U ovom trenutku. Uglavnom." „Dobro je“, reče Fukaeri. I nije delovalo kao da to kaže tek onako. Njemu je zvučalo kao da se ona na sebi svojstven način obradovala što posao prepravljanja teče kako treba. Samo što nedorečeni izraz njenih osećanja nije išao baš dotle. „Biće mi drago ako ti se bude dopala“, reče Tengo. „Bez brige", reče Fukaeri bez oklevanja. „Kako znaš?“ upita Tengo. Fukaeri ništa ne odgovori na to. Samo je ćutala u slušalicu. Bila je to ćutnja od onih smišljenih. Verovatno s ciljem da Tenga primora da razmisli. Ali, koliko se god on upinjao da shvati, nikako mu nije bilo jasno zbog čega je ona toliko sigurna u to. Da bi razbio tišinu, Tengo reče: „Nego, hteo sam nešto da te pitam - jesi li ti stvarno živela u nekakvoj komuni i držala kozu? Ti opisi su tako živi.

Zato sam malo radoznao i pitam se da li su se te stvari odista desile." Fukaeri malo pročisti grlo. „O kozi ne govorim." „U redu je“, reče Tengo. „I ne moraš ako to ne želiš. Samo pitam. Nemoj da se uzbuđuješ zbog toga. Piscu je njegovo delo sve. Nema potrebu da daje suvišna objašnjenja. A postoji li nešto na šta treba da obratim pažnju kad se budem upoznavao s tom osobom?" „Ne razumem." „Odnosno, da li treba da se obučem pristojnije, treba li da ponesem nekakav poklon, ili tako nešto? Nisi mi dala nikakvu naznaku o tome kakva je osoba u pitanju." Fukaeri je ponovo ćutala. Ali, ovog puta ćutnja nije bila smišljena. Njena svest jednostavno ne uspeva da dokuči cilj, pa ni samu zamisao njegovog pitanja. To pitanje ne dospeva ni do jednog dela njene svesti. Kao da je pre‐ vazišlo okvire značenja, zauvek upijeno negde unutar ništavila. Poput usamljene planetarne rakete koja je samo prošišala pored Plutona. „Ma, nema veze, ionako nije bitno", predade se Tengo. Uopšte postavlja‐ ti takvo pitanje Fukaeri potpuni je promašaj. Dobro, kupiće neko voće, i to će biti dovoljno. „Onda, u nedelju u devet", reče Tengo. Posle pauze od nekoliko sekundi, ne izustivši ništa, Fukaeri prekide vezu. Ni: „zdravo", ni: „Vidimo se u nedelju". Veza se samo prekinula. Možda je ona klimnula Tengu glavom pa je tek onda spustila slušalicu. U najvećem broju situacija, međutim, govor tela suštinski nema nikakvog značaja preko telefona. Tengo vrati slušalicu na mesto, dvaput duboko udahnu i izdahnu vazduh, prebaci svoje kolo u glavi na realnost, i nastavi da priprema svoju skromnu večeru.

7 Aomame Sasvim tiho, da ne probudi leptira U subotu, nešto posle jedan sat, Aomame je otišla u posetu „Kući vrba“. Kuća je bila zaklonjena iza nekoliko gustih višegodišnjih džinovskih vrba, koje su provirivale iznad kamene ograde, njišući se bešumno na vetru poput zbora zalutalih duša. Ljudi iz susedstva zbog toga od davnih dana tu staru kuću u zapadnom stilu spontano zovu „Kućom vrba“. Ona se nalazi na vrhu jedne strme uzbrdice u kvartu Azabu. Na granama vrba čuče malene ptice. Ogromna mačka škilji i drema na osunčanom mestu na krovu. Okolne ulice su uske i krivudave, a automobili tuda gotovo da i ne prolaze. Visokog drveća ima toliko da je i usred dana utisak da je sumrak. Čim kroči u taj kutak, Aomame stiče utisak kao da se vreme malo usporilo. U blizini je i nekoliko ambasada, ali na ulici ima malo ljudi. Obično je sasvim tiho, samo je u leto nešto drugačije, pa i od cvrčanja cvrčaka bole uši. Aomame pritisnu zvono na kapiji, i izgovori svoje ime pred interfonom. Potom se sasvim malčice osmehnu u kameru koja joj je stajala iznad glave. Gvozdene vratnice na daljinsko upravljanje polako se otvoriše i čim Aomame uđe unutra, zatvoriše se za njom. Kao i uvek, ona se zaputi preko dvorišta ka ulazu u kuću. Znajući da je sigurnosna kamera snima, Aomame je hodala pravo stazom kao manekenka, uspravnih leđa i uvučene brade. Danas je sportski odevena, u sivi duks sa kapuljačom i farmerke, i u tamno‐ plavu vindjaknu. U belim je košarkaškim patikama, s torbom na ramenu. Danas unutra nema šila za led. Kad joj nije potrebno, ono miruje u fioci njenog ormara za odeću. Ispred ulaza bilo je nekoliko baštenskih stolica od tikovine, a na jednoj od njih je sedeo krupan muškarac koji je delovao veoma skučeno. Nije preterano visok, ali se vidi da mu je gornji deo tela zaprepašćujuće razvijen. Ima valjda četrdeset godina, glava mu je obrijana na ćelavo, a brkovi lepo odnegovani. Uz sivo odelo širokih ramena nosi košulju belu kao sneg i tamnosivu svilenu kravatu. I besprekorno uglancane crne cipele od kordovske kože. Na oba uha srebrni pirsing. Ne izgleda kao da radi u op‐

štinskom računovodstvu, a ne liči ni na prodavca automobilskog osiguranja. Čak i na prvi pogled izgledao je kao profesionalni telohranitelj, a to mu i jeste bila branša. Ponekad je imao i ulogu vozača. Nosilac je crnog pojasa visokog ranga u karateu, a po potrebi ume efikasno da koristi i vatreno oružje. Ume da pokaže zube i bude brutalniji nego bilo ko drugi. Ipak, u uo‐ bičajenim okolnostima bio je miran i hladnokrvan, pa čak i pronicljiv. Kad bi mu se zagledao u oči - pod uslovom da bi on tako nešto dozvolio - čovek bi u njima mogao da ugleda sasvim toplu svetlost. U privatnom životu, hobi mu je igranje s raznim tehničkim uređajima i sakupljanje ploča progresiv roka iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Ima mladog i zgodnog dečka koji radi kao frizer i s kojim živi takođe u jednom delu Azabua. Zove se Tamaru. Ne zna se da li mu je to ime ili prezime. Ne zna se ni kojim se ideogramima ono piše. Uglavnom, njega svi zovu gospodin Tamaru. Iz sedeće poze na stolici Tamaru ugleda Aomame i klimnu glavom. „Dobar dan“, rekla je Aomame i sela u stolicu preko puta muškarca. „Izgleda da je u hotelu u Šibuji izdahnuo jedan muškarac“, rekao je čovek, pogledom ispitujući koliko mu blistaju cipele od kordovske kože. „Nisam znala", reče Aomame. „Zato što to i nije stvar o kojoj bi pisale novine. Srčani udar, izgleda. Šteta, tek što je prešao četrdesetu." „Na srce mora da se pazi." Tamaru klimnu glavom. „Važne su navike u životu. Neuredan život, stres, neispavanost. Takve stvari ubijaju čoveka." „Pre ili kasnije nešto uvek ubije čoveka." „Teoretski govoreći, da." „Hoće li biti obavljena obdukcija?" upita Aomame. Tamaru se sagnu i dlanom sa cipele otre zrnce prašine jedva vidljivo golim okom. „Policija je zauzeta nečim drugim, a ima i ograničen budžet. Ako je leš čist i nema spoljnih povreda, tu obdukciji nema mesta. Ni ožalo‐ šćena porodica sigurno ne želi da dozvoli da čoveka koji je umro u miru seckaju ni zbog čega.“ „Naročito njegova udovica." Tamaru je neko vreme ćutao, pa joj zatim pruži svoju debelu desnu šaku, nalik na rukavicu. Aomame je stegnu. Bio je to čvrst stisak dve ruke. „Sigurno si umorna. Bilo bi dobro da se malo odmoriš", reče on.

Aomame malo razvuče ivice svojih usana u stranu, onako kako bi obični ljudi načinili osmeh, ali se na njenom licu osmeh nije pojavio. Samo njegova naznaka. „Je li Bun dobro?" „Aha, dobro je", odgovori Tamaru. Bun je ženka nemačkog ovčara koju su gajili u toj kući. Dobre naravi, pametna. Jedino što ima nekoliko čudnih navika. „Je l' taj pas još jede spanać?" upita Aomame. „Mnogo. A sa ovim cenama spanaća, to me malo udara po džepu. Šta ću kad ga jede u ogromnim količinama." „Nikad nisam videla nijednog nemačkog ovčara koji voli spanać." „Ona i ne misli da je pas." „Pa šta misli?" „Izgleda da misli da je natprirodno biće koje prevazilazi sopstvenu vrstu." „Superpas?" „Ili već nešto." „I zato voli spanać?" „Nema to veze s tim, samo voli spanać. Volela ga je otkad je bila štene." „Ali, možda je baš zbog toga uvrtela u glavu opasne ideje." „Moguće je“, reče Tamaru. A zatim baci pogled na svoj sat. „Nego, danas imaš dogovor u 1.30, je l' da?“ Aomame klimnu glavom. „Da, imam još malo vremena." Tamaru se polako podiže. „Sačekaj ovde trenutak. Možda ću uspeti malo da ubrzam stvar", i nestade unutra. Aomame je ostala tu da čeka i posmatra divna vrbova stabla. Nije bilo vetra, i grane vrba su mirno visile ka tlu. Poput nekih ljudi zabludelih misli. Tamaru se vratio nešto kasnije. „Kaže da prođeš sa stražnje strane. Danas ćete se videti u stakleniku." Njih dvoje obiđoše dvorište, prođoše pored vrba i zaputiše se ka stakleni‐ ku. Staklenik se nalazio iza glavne kuće. Na dobro osunčanom mestu, u čijoj okolini nije bilo drveća. Tamaru pažljivo, da leptiri ne bi izleteli napolje, odškrinu staklena vrata i propusti Aomame. Potom i sam skliznu unutra i odmah zatvori vrata. Nije to bila kretnja u kojoj bi jedan krupan čovek mogao da bude vešt. On ju je, međutim, izveo hitro i lako. Samo nije dizao nos zbog toga.

U veliku prostoriju u staklu proleće je stiglo bez imalo oklevanja. Razne vrste predivnog cveća cvetaju unutra. Uglavnom su to uobičajene biljke. Po policama naredane saksije s gladiolama, anemonama, margaretama - cvećem koga svuda ima. Među njima su i biljke koje Aomame izgledaju kao najobičniji korov. Izuzetnih primeraka poput skupocenih orhideja, retkih vrsta ruža ili polinezijskog cveća jarkih boja nema nigde na vidiku. Nije da se Aomame posebno zanima za biljke, ali joj se ta nepretencioznost staklenika veoma dopadala. Zauzvrat, u stakleniku je obitavalo veoma mnogo leptira. Pre nego za retke vrste cveća, vlasnica je izgleda posedovala veliko zanimanje za odgajanje veoma retkih vrsta leptira u toj prostoriji od stakla. Da bi se u sta‐ kleniku gajili leptiri potrebno je da se neuobičajeno mnogo pazi, zna i radi, ali na šta da se pazi, to Aomame uopšte nije znala. Osim usred leta, vlasnica je s vremena na vreme pozivala Aomame u staklenik da tu razgovaraju nasamo. U toj prostoriji od stakla nije bilo bojazni da će neko prisluškivati njihov razgovor. Razgovori koje su one raz‐ menjivale između sebe nisu bili od onih običnih, koji bi se dali voditi glasno, na bilo kom mestu. A bilo je i onoga da su tu, okružene leptirima i cvećem, mogle da budu opuštenije. To se videlo i po Aomaminom izrazu lica. Unutar staklenika joj jeste bilo pretoplo, ali ne toliko da ne bi mogla da istrpi. Gazdarica je bila sitna žena na polovini svojih sedamdesetih godina. Njena lepa seda kosa ošišana je na kratko. Na sebi je imala radnu košulju od kepera dugih rukava, bež platnene pantalone i isprljane patike. Sa belim radnim rukavicama od pamuka na rukama, iz velike limene kante za zalivanje nalivala je vodu u jednu po jednu saksiju. Svaki komad odeće na njoj izgledao je kao da joj je za broj veći, ali joj je i pored toga lepo pristajao. Kad god bi je videla, Aomame nije mogla a da prema njenoj ne‐ nametljivoj i prirodnoj otmenosti ne oseti neku vrstu poštovanja. Pre rata udata za čoveka plemićkog porekla, ćerka poznatog finansijskog magnata, uopšte nije odavala ni utisak razmetljivosti, niti krhkosti. Kad je ubrzo posle rata izgubila muža, počela je da učestvuje u upravljanju malom investicionom firmom koju je posedovala njena rodbina, pokazavši izuzetan talenat za rad sa deonicama. Treba reći - svima očigledan, sasvim urođeni dar. Investiciona firma se zahvaljujući njenom trudu brzo razvijala, pa je i njena preostala lična imovina višestruko narasla. Uz pomoć nje je u Tokiju kupila nekoliko vrhunskih poseda koji su bili u vlasništvu pripadnika neka‐

dašnjih plemićkih porodica i carske porodice. Pre desetak godina se penzio‐ nisala, sačekala je pravi trenutak da za visoku cenu proda svoje deonice i tako još više uvećala svoj imetak. Zahvaljujući tome što je na svaki način izbegavala da se pojavljuje u javnosti, ime joj je među običnim svetom ostalo nepoznato, ali ne postoji čovek u svetu ekonomije koji za nju nije čuo. Priča se da i u svetu politike ima ogromnu mrežu veza. Ali ovako lično, ona je prijatna i bistra žena. Koja ne zna za strah. Uzda se u svoje instinkte, a kad donese neku odluku, ona je i sprovede. Kad je ugledala Aomame, ona spusti kantu za zalivanje cveća i pokaza joj da sedne na malu metalnu baštensku stolicu u blizini ulaznih vrata. Čim je Aomame sela na pokazano mesto, ona se i sama smesti na stolicu preko puta. Ma šta da je radila, činila je to gotovo nečujno. Kao lukava lisica kad se kreće kroz šumu. „Želite li nešto za piće?“ pitao je Tamaru. „Topli biljni čaj“, reče ona. A zatim pogleda u Aomame: „A ti?“ „Isto“, reče Aomame. Tamaru lako klimnu glavom i pođe iz staklenika. Osvrnu se oko sebe, pa kad se uverio da u blizini nema nijednog leptira, sasvim malo odškrinu vrata, hitro izađe napolje i ponovo ih zatvori. Kao da izvodi neki plesni korak. Gazdarica skide svoje radne pamučne rukavice kao da su u pitanju svilene rukavice za večernji izlazak i pažljivo ih spusti jednu preko druge na sto. A potom blistavocrnim očima pogleda pravo u Aomame. Očima koje su u životu videle toliko toga. Aomame uzvrati pogledom, taman toliko dugačkim da ne bude uvredljiv. „Veliki gubitak, smrt tog čoveka", reče ona. „Izgleda da je bio veoma poznat u naftnoj industriji. Bio je mlad, ali vrlo uticajan." Gazdarica je uvek govorila tihim glasom. Toliko tihim da se činilo da bi ga i povetarac prigušio. Njeni sagovornici su zbog toga uvek morali dobro da načulje uši. Aomame bi ponekad savladala želja da ispruži ruku i okrene dugme za jačinu zvuka nadesno. Ali, dugme za jačinu zvuka, normalno, ne postoji. Nema drugog izbora nego da napregne svoj sluh. Aomame reče: „Mada, koliko ja vidim, njegova iznenadna smrt nije donela nikakve posebne teškoće. Mislim, svet se i dalje normalno okreće." Gazdarica se osmehnula. „Na ovom svetu ne postoji čovek koji nije zamenljiv. Ma koliko on znanja ili sposobnosti posedovao, zamena za njega svakako negde postoji. Da je svet pun onih koji su nezamenljivi, imali

bismo mnogo problema. Naravno...“, dodade ona i, kao da to želi da naglasi, podiže svoj kažiprst u vazduh. „Za tebe bi se zamena malo teže našla." „Čak i da meni nema zamene, ne bi trebalo da bude tako teško da se pronađu drugačija sredstva", ukaza Aomame. Gazdarica je mirno gledala u Aomame. Na usnama joj se javio zadovo‐ ljan osmeh. „Možda", reče ona. „Ali, sve i da je tako, verovatno se ipak ne bi mogla naći saradnja kakvu ovde imamo nas dve. Ti si takva kakva si, i samo si svoja. Veoma sam ti zahvalna. Rečima ne mogu da izrazim koliko." Gazdarica se nagnu napred, ispruži ruku i spusti je na nadlanicu Aomame. Ruka joj tu ostade desetak sekundi. Potom je skloni, i sa zado‐ voljnim izrazom na licu nasloni se pozadi. Leptir zaleprša kroz vazduh i spusti joj se na rame preko plave radne košulje. Bio je to maleni beli leptir, sa nekoliko crvenih šara na krilima. Kao da ne zna za strah, leptir je samo zaspao tu gde se zatekao. „Ovog leptira verovatno dosad nisi videla", reče gazdarica bacivši pogled na svoje rame. U tom glasu bilo je tragova ponosa. „Ni na Okinavi ih nije tako lako pronaći. Ovaj leptir se hrani isključivo na jednoj vrsti cveća. Posebnoj vrsti cveća, koje raste samo u planinama Okinave. Da bi se gajio ovaj leptir, neophodno je najpre preneti taj cvet i odnegovati ga. A to podrazumeva mnogo truda. Naravno, i troškova.“ „Izgleda mi da je taj leptir veoma vezan uz vas.“ Gazdarica se nasmeši. „Ovaj druškan me smatra prijateljicom.“ „Zar je moguće sprijateljiti se s leptirom?“ „Da bi se sprijateljila s leptirom, moraš najpre da postaneš deo prirode. Da izbrišeš sa sebe auru ljudskog bića, staneš ovde, ne pomeraš se i misliš da si drvo, ili travka ili cvet. Potrebno je vreme, ali kada počne da ti veruje, spontano se zbližite.“ „Dajete li leptirima imena?“ upita Aomame iz radoznalosti. „Mislim, svakom od njih, kao psu ili mački.“ Gazdarica malko odmahnu glavom. „Leptirima ne dajem imena. I ovako bez imena svaki od njih se razlikuje po šari ili obliku. Uz to, sve i da mu dam ime, on bi ionako ubrzo potom uginuo. Ovi drugari ovde su samo moji bezimeni, trenutni prijatelji. Dolazim ovamo svaki dan, pozdravim se s njima i pričam o svemu i svačemu. Ali, kad kucne čas, oni samo bez reči nekud nestanu. Sigurna sam da tad uginu, ali ja ih tražim i ne uspevam da pronađem njihova telašca. Nestaju bez traga, kao da ih je vazduh progutao.

Leptir je najefemernije dražesno živo biće. Rodi se negde, ko zna gde, tiho traži tek nešto malo konačnih stvari i nestaje nekud, neznano kud. Odlazi na neki drugi svet, verovatno.“ Vazduh u stakleniku bio je topao i vlažan, ispunjen mirisom biljaka. A ti mnogobrojni leptiri, poput znakova interpunkcije koji razdvajaju tok svesti bez početka i kraja, iskrsavali su kojegde, pa se skrivali. Kad god bi kročila u taj staklenik, Aomame bi gubila osećaj za vreme. Stigao je Tamaru s metalnim poslužavnikom na kome su bili prelepi čajnik od bledozelene keramike i dve šoljice u kompletu. Uz njih su stajale i platnene salvete i mali tanjir pun biskvita. Miris biljnog čaja pomešao se s mirisom cveća unaokolo. „Hvala Tamaru: Sad ću ja da preuzmem“, rekla je gazdarica. Tamaru spusti poslužavnik na baštenski sto, nakloni se i udalji bešumnim koracima. A potom istim redosledom koraka otvori vrata, izađe iz staklenika, pa ih zatvori. Gazdarica skide poklopac sa čajnika, udahnu miris, pa kad se uverila da su se listići čaja natopili, poče da sipa malo-pomalo u obe šoljice. Vrlo pažljivo, tako da čaj bude jednake jačine. „Možda postavljam suvišna pitanja, ali zašto na ulaz ne stavite mrežu?" upita Aomame. „Mrežu?“ „Da, dvostruka vrata, tako da je mreža s unutrašnje strane, pa više ne bi moralo da se pazi da leptiri ne pobegnu kad se izlazi." S tacnom u levoj ruci, gazdarica desnom rukom prinese šoljicu ustima i mirno otpi jedan gutljaj čaja. Udahnuvši miris, ona blago klimnu glavom. Vrati šoljicu na tacnu pa je spusti na poslužavnik. Blago utisnu salvetu na usne i stavi je na krilo. Samo za taj postupak bilo joj je potrebno, najblaže rečeno, bar triput više vremena nego običnom čoveku. Liči mi na neku vilu koja duboko u šumi pije okrepljujuću jutarnju rosu, pomisli Aomame. Potom gazdarica diskretno pročisti grlo. „Ne volim te mreže", reče. Aomame zaćuta čekajući nastavak, ali ga nije bilo. Da li je to što ona ne voli mreže bio njen uopšteni stav prema stvarima koje ograničavaju slobodu, ili je proistekao iz njenih estetskih nazora, ili je pak bio u pitanju samo lični ukus bez ikakvog posebnog povoda, uglavnom, priča se nerazja‐ šnjena na tome završila. Doduše, u ovom trenutku to ionako nije nikakvo bitno pitanje. Samo joj je palo na pamet. Na isti način kao i gazdarica, Aomame uze šoljicu s tacnom i nečujno otpi gutljaj. Ona baš i ne voli biljne čajeve. Njoj je po ukusu kafa, jaka i

vruća kao đavo u ponoć. Ali, to verovatno nije napitak koji ide uz staklenik u rano popodne. Zato je i odlučila da u stakleniku traži da pije uvek isto ono štp i gazdarica. Gazdarica joj ponudi biskvit i Aomame pojede jedan. Keks od đumbira. Bio je sveže ispečen i osećao se reski ukus đumbira. Gazdarica je pre rata izvestan period provela u Velikoj Britaniji. Aomame se seti toga. Potom i gazdarica uze jedan keksić i poče sasvim pomalo da ga gricka. Sasvim tiho, da ne probudi retkog leptira koji joj je spavao na ramenu. „Kad budeš polazila, kao i obično, Tamaru će ti dati ključ", rekla je. „Kad završiš, pošalji ga nazad poštom. Kao i uvek." „U redu." Neko vreme je trajala prijatna tišina. U unutrašnjost zatvorenog stakleni‐ ka ne dopire nikakav zvuk iz spoljnog sveta. Leptir je mirno nastavljao da spava. „Nismo uradili ništa pogrešno", reče gazdarica gledajući pravo u Aomame. Aomame blago zagrize usnu. Pa klimnu glavom. „Znam.“ „Pogledaj šta je u onom kovertu", reče gazdarica. Aomame u ruku uze koverat koji je stajao na stolu i pored vrhunskog čajnika od svetlozelenog porcelana poreda sedam Polaroid fotografija koje su se unutra nalazile. Poput tarot karata koje predskazuju neko zlo. Delovi tela mlade nage žene snimljeni izbliza. Leđa, grudi, stražnjica, butine. Čak i tabani. Jedino nema fotografije lica. Na nekim mestima tragovi nasilja ostavili su podbule modrice i otekline. Izgledaju kao da su od kaiša. Stidne dlačice obrijane, a u blizini tog predela tragovi gašenja cigarete. Aomame se nesvesno namršti. Do sada je imala prilike da vidi slične fotografije, ali ovoliko užasne - nikada. „Ovo prvi put vidiš, zar ne?" reče gazdarica. Aomame bez reči klimnu glavom. „Čula sam manje-više o čemu je reč, ali prvi put vidim fotografije." „Taj čovek je to uradio", reče stara gospođa. „Prelomi na tri mesta su se zalečili, ali ono uho koje je pretrpelo oštećenje sluha možda više nikad neće biti kao što je bilo“, reče gazdarica. Govorila je podjednako tiho kao i pre, ali joj je glas postao hladniji i tvrđi. Kao da ga je iznenadila ta promena u njenom glasu, leptir se probudi, raširi krila i odleprša u vazduh. Ona nastavi: „Čoveka koji uradi ovako nešto ne možemo pustiti. Ma šta bilo." Aomame skupi fotografije i vrati ih u koverat.

„Zar ne misliš tako?“ „Mislim", složi se Aomame. „Ispravno smo postupili", reče gazdarica. Ona ustade sa stolice, i valjda da bi se smirila, podiže kantu za zalivanje koja je stajala sa strane. Kao da se maša nekog prefinjenqg oružja. Prilično je pobledela. Pogled joj se oštro ukopao u jednom uglu staklenika. Aomame se okrete da vidi u šta je to uperen, ali tamo nije bilo ničeg čudnog. Samo saksija s čičkom. „Hvala ti što si došla. Dobro si obavila posao", reče ona s praznom kantom za zalivanje u ruci. Time je razgovor izgleda bio završen. Aomame se podiže i uze svoju torbu. „Hvala vam za čaj." „Hvala ti još jednom", reče gazdarica. Aomame se sasvim malo osmehnu. „Ni zbog čega ne treba da brineš", reče gazdarica. Njen govor je u među‐ vremenu povratio svoju uobičajenu blagost. U očima joj se ukazao topli sjaj. Ona lagano uhvati Aomame za ruku. „Zaista smo ispravno postupili." Aomame klimnu glavom. Razgovor uvek završava istom rečenicom. Verovatno to ponavlja sama sebi, pomisli Aomame. Kao neku mantru, ili molitvu. „Ni zbog čega ne treba da brineš. Ispravno smo postupili." Kad se uverila da u njenoj blizini nema nijednog leptira, Aomame prvo malo odškrinu vrata staklenika, potom izađe napolje i zatvori vrata. Gazdarica ostade iza nje, s kantom u rukama. Izašla je napolje, a spoljni vazduh bio je prohladan i svež. Osećao se miris drveća i rastinja. Tu je stvarni svet. Tu vreme uobičajeno protiče. Tim stvarnim vazduhom Aomame napuni svoja pluća. Na ulazu je u istoj onoj stolici od tikovine sedeo Tamaru i čekao je. Da joj preda ključ od poštanskog pregratka. „Završila si?" upita on. „Mislim da jesam", reče Aomame. A zatim sede pored njega, uze ključ i stavi ga u pregradu svoje torbe. Ne izgovarajući ni reč, njih dvoje su neko vreme posmatrali kako ptice doleću u dvorište. Još nije bilo ni daška vetra i vrbe su i dalje mirno visile. Nekoliko grana samo što nije dotaklo tlo. „Je li ta žena dobro?" upita Aomame. „Koja žena?" „Supruga čoveka koji je pretrpeo srčani udar u hotelu u Šibuji."

„Ne bi se moglo reći da je baš dobro u ovom trenutku", reče Tamaru namršteno. „Još je u šoku. Ne može mnogo da govori. Potrebno je da prođe vreme." „Kakva je ona?" „U prvoj polovini tridesetih. Nema dece. Lepa je i prijatna. Ima i stila. Jedino, nažalost, ovog leta neće moći da se skine u kupaći kostim. Možda sledećeg leta. Videla si slike sa polaroida?“ „Malopre.“ „Strašno, zar ne?“ „Užasno", rekla je Aomame. Tamaru reče: „To je čest slučaj. Gledano sa strane, muškarac je vrlo sposoban čovek. Okolina ga veoma ceni, iz dobre porodice, visokoobrazo‐ van. Ima i dobar položaj u društvu." „Ali kad dođe kući, pretvori se u drugu osobu", preuzima Aomame i nastavlja. „Naročito kad je tu i alkohol, on postaje nasilan. Ali, on je onaj tip koji diže ruku jedino na ženu. Ne tuče nikog osim supruge. Na površini, sve je u redu. Okolina ga smatra blagim čovekom i dobrim suprugom. Ako ona sebi i dozvoli da nekome ispriča o užasima koji joj se dešavaju, niko joj ne veruje. A pošto muž to zna, i kad je nasilan prema njoj, on bira delove tela koje će ona teško bilo kome pokazati. Ili to radi tako da ne ostavi tragove. O tome pričaš?" Tamaru klimnu glavom. „Manje-više. Samo što ne pije ni kap alkohola. On to radi trezan, u po bela dana. Mnogo je rđave naravi. Ona je želela da se razvede. Ali muž je kategorično odbijao razvod. Možda ju je voleo. A možda nije hteo da se liši žrtve koja mu je stalno na dohvat ruke. Ili je voleo da siluje sopstvenu ženu." Tamaru lagano podignu nogu, pa kad se uveri u to da mu cipele blistaju, nastavi s pričom. „Da bi dokazi o nasilju u porodici bili potkrepljeni, naravno da bi bilo potrebno da se odobri zahtev za razvod, ali to zahteva vreme, a i novac. Ako suprug unajmi veštog advokata, žena se vrlo loše provede. Sud zadužen za porodične sporove zatrpan je predmetima, a broj sudija je mali. Čak i kada se okonča razvod i ustanovi suma alimentacije ili izdržavanja, mali je broj muškaraca koji je uredno plaćaju. Uvek imaju neki izgovor. U Japanu skoro da ne postoji bivši muž koji je dopao zatvora na osnovu toga što nije platio alimentaciju. Ako pred sudom izjavi da ima nameru da plati, i