„Tako je. Treba da se pripremiš i dobro pričuvaš. Ne zna se s koje će strane šta da nanjuše." Tengo u svojoj glavi zamisli malu barku, okruženu jatom ajkula. Ali taj prizor mu je jedino ličio na karikaturu u kojoj nema iznenadnog obrta. ’Potrebno je pronaći ono što čovečuljci nemaju’, rekla je Fukaeri. Šta li bi to moglo da bude? „Ali, gospodine Komacu, zar nije profesor Ebisuno od samog početka i predvideo da će ovako biti?" „Ah, možda i jeste", reče Komacu. „Možda nas je vrlo taktično iskori‐ stio. Ali, njegove krajnje ciljeve smo od početka donekle znali. Jer, profesor nikad i nije krio svoje planove. U tom smislu, bila je to poštena transakcija. I mi smo u tom trenutku mogli da odbijemo i da kažemo: ’Čekaj profesore, to je opasno. Ne možemo mi to.’ Normalan urednik bi to bez sumnje uradio. Ja, međutim, kao što i sam znaš, ne mogu da kažem da sam normalan urednik. Stvari su tada već počele da se kreću napred, a i ja sam imao ambiciju. I tako sam verovatno dopustio da me iskoristi." Sa druge strane telefonske veze bila je tišina. Kratka, napeta tišina. Tengo progovori: „Dakle, desilo se to da vam je profesor Ebisuno na pola puta preuzeo planove?" „Moglo bi se i tako reći. Odnosno, biće da su njegove zamisli jače izbile u vodstvo." Tengo reče: „Mislite li da će profesor moći uspešno da stiša ovu gužvu?" „Smatram da će to profesor Ebisuno sigurno moći. On je načitan čovek, a ima i samopouzdanje. Možda će sve uspešno proći. Ali, ako ova gužva bude prevazišla i profesorove zamisli, možda će se sve otrgnuti kontroli. Ma koliko neko izuzetan čovek bio, znanje jednog čoveka ima granice. Zato sad treba čvrsto vezati pojaseve." „Gospodine Komacu, kad se čovek vozi u avionu koji se ruši, može da bude vezan pojasom koliko god hoće - on mu neće biti ni od kakve koristi." „Ali će mu savest biti mirna." Tengo se nesvesno osmehnu. Doduše, bez imalo snage. „I, je li ovo poenta te priče? Priče koja ni slučajno nije vedra, ali u kojoj ima nečeg pa‐ radoksalno smešnog?" „Žao mi je što sam te uvukao u sve ovo. Iskren da budem", reče Komacu bezbojnim glasom. „Meni ništa ne smeta. Nemam ništa posebno da izgubim. Nemam porodicu, nemam ni društveni položaj, a ni neku spektakularnu budućnost.
Više me od toga brine Fukaeri. Devojka ima tek sedamnaest godina." „Naravno, i meni to smeta. Pa, ne može da mi ne smeta. Samo, Tengo, nemamo ništa od toga da sad ovde lupamo glavu. Zasad treba da mislimo za šta čvrsto da se privežemo da nas ovaj moćni vetar ne oduva. Neko vreme treba temeljno čitati novine." „Trenutno se trudim da svakodnevno čitam novine." „To je dobro", reče Komacu. „Nego, da li si se možda setio nečeg u vezi s Fukaerinim nestankom? Bilo čega, što god da je." „Nisam ničega“, reče Tengo. On nije bio vičan laganju. A Komacu ima čudnovato dobar instinkt. Ipak, Komacu izgleda nije primetio blago podrh‐ tavanje u Tengovom glasu. Glava mu je verovatno bila obuzeta njime samim. „Ako nešto bude, javiću ti“, reče Komacu i prekide vezu. Prvo što je Tengo uradio pošto je spustio slušalicu bilo je da izvadi čašu i u nju ulije dva centimetra viski-burbona. Kao što je Komacu i rekao, posle razgovora bio mu je potreban alkohol. U petak je po običaju kod njega došla njegova devojka. Kiša je bila prestala, ali je nebo još bilo sasvim prekriveno sivim oblacima. Njih dvoje su pojeli nešto lagano i otišli u krevet. Tengo je i dok su vodili ljubav nastavio isprekidano da razmišlja o raznim stvarima, ali mu to nije narušilo telesno zadovoljstvo koje je seksualni čin donosio. Kao i uvek, ona je vešto izmamila njegov polni nagon od čitave nedelje i oslobađala ga brzo i efikasno. A i ona sama je iskusila dosta zadovoljstva. Poput nekog izuzetnog poreskog službenika koji nalazi ogromnu radost u složenom baratanju brojkama u knjigovodstvenim knjigama. Izgleda da ipak nije primetila da nešto drugo, uprkos tome, zaokuplja Tengovu pažnju. „U poslednje vreme nešto se prilično smanjio ovaj viski", reče ona. Još uživajući u onoj toplini posle seksa, njena ruka je ležala na Tengovim širokim prsima. Na domalom prstu joj je stajala burma s malenim ali blistavim dijamantom. Govorila je o boci vajld terkija koja je još prilično odavno stajala na polici. I kao što uvek bude sa većinom žena srednjih godina koje imaju seksualne odnose s mlađim muškarcem, i njoj su razni sitni detalji padali u oči. „U poslednje vreme često ne mogu noću da spavam", reče Tengo. „Nisi se valjda zaljubio?" Tengo odmahnu glavom. „Nisam se zaljubio." „Možda ti posao ne ide od ruke?"
„Posao trenutno ide kako treba. Ako ništa drugo, ide nekud.“ „Pa ipak, izgleda da te nešto muči." „Ne znam. Samo ne spavam dobro. To mi se ne dešava baš često, doduše. Oduvek čvrsto spavam, takav sam tip." „Jadni Tengo", reče ona, meko milujući njegove testise rukom na kojoj nije nosila burmu. „Onda, ružni snovi?" „Ja skoro nikad ne sanjam", reče Tengo. To je bila činjenica. „Ja često sanjam. Pri tom, često sanjam isti san. Toliko često da i u snu shvatam da sam to već sanjala. Zar ne misliš da je to iščašeno?" „Šta sanjaš, na primer?" „Na primer, eto, san sa kolibom u šumi." „Kolibom u šumi", reče Tengo. On pomisli na ljude koji se nalaze u šumama. Giljake, čovečuljke, i Fukaeri. „A kakva je ta koliba?" „Stvarno hoćeš da čuješ tu priču? Tuđi snovi ti nisu dosadni?" „Ne, nisu. Voleo bih da čujem", reče Tengo iskreno. „Ja sama idem kroz šumu. Nije to onako duboka i zlokobna šuma kao iz Ivice i Marice, u kojoj bih zalutala. Ona je prozračna, retka šuma. Popodne je, toplo je i prijatno, osećam se opušteno dok hodam kroz nju. Odjednom nailazim na kućicu. Iz nje se puši dim; ima maleni trem, a na prozorima vise karirane zavese. U suštini, spoljašnjost joj deluje sasvim prijateljski. Ja pokucam na vrata i kažem: ’Dobar dan’. Ali, nema odgovora. Pokucam još jednom, malo jače nego pre, i vrata se sama otvore. Nisu ni bila dobro zatvorena. Ulazim u kuću i unapred upozoravam: ’Dobar dan. Ima li koga? Ulazim unutra.’" Nežno mu milujući testise, ona gleda u Tenga. „Dotle ti je jasno kakva je atmosfera?" „Jasno mi je." „U toj kolibi postoji samo jedna prostorija. Vrlo jednostavna. Tu je mala kuhinja, tu je krevet i trpezarija. Na sredini je peć na drva, a na stolu uredno postavljen obed za četvoro. Iz tanjira se puši bela para. Ali u kući nema nikog. Kao da se, taman što je jelo bilo skuvano i svi zajedno hteli da sednu i počnu da jedu, desilo nešto bizarno, recimo - iskočilo je neko čudovište i svi su pojurili napolje - takav mi je bio osećaj. Ali, stolice nisu ispremetane. Sve je mirno, čudnovato normalno. Samo nema ljudi." „A kakva su jela bila na stolu?" Ona nakrivi glavu. „Toga ne mogu da se setim. Sad, kakva su bila jela? Ali, znaš, nije poenta u tome šta je bilo u tanjirima. Poenta je da su jela bila
vruća, tek spremljena. Uglavnom, ja sednem na jednu od stolica i nepomično čekam da se vrati porodica koja tu živi. U tom trenutku ja moram da ih čekam. Ne znam zašto moram. Ipak je san u pitanju, a u njima ti nisu sve okolnosti uvek objašnjene. Možda sam htela da mi objasne kako da se vratim kući, ili treba nešto da uzmem od njih, tako neka stvar. U svakom slučaju, ja ih samo čekam da se vrate. Ali, koliko god ja čekala, niko ne dolazi. Jelo se i dalje puši. Dok gledam u njega, ja strašno ogladnim. Opet, ma koliko bila gladna, ne mogu sama da se poslužim jelom sa stola kad ljudi koji tu žive nema. Je l' bi i ti to pomislio?" „Mislim da verovatno bih", reče Tengo. „Mada, pošto je san u pitanju, ne mogu baš da budem siguran." „Dok ja to tako razmišljam, međutim, sunce počinje da zalazi. I u kolibi se smrkava. Šuma oko mene postaje sve dublja. Htela bih da upalim svetlo u kolibi, ali ne znam kako. U meni postepeno raste nemir. Onda odjednom primetim nešto: para koja se uzdiže sa jela nikako se ne smanjuje. Iako je prošlo više sati, jela su još vruća. Počinjem da razmišljam kako je to baš čudno. Nešto nije u redu. Tu se san završava." „Ne znaš šta se posle desilo?" „Sigurno se nešto desilo", reče ona. „Sunce je zašlo, ja ne znam put do kuće i sedim sama u toj besmislenoj kolibi. Nešto se sprema. Imam osećaj da to nije nešto baš poželjno. Ali, san mi se uvek na tom mestu završava. A sanjam ga iznova mnogo puta." Ona prestade da mu mazi testise i prisloni obraz uz njegove grudi. „Taj san možda na nešto ukazuje." „Kao na primer na šta?" Nije odgovorila na pitanje. Umesto toga ona upita: „Tengo, hoćeš da znaš koji je najstrašniji deo ovog sna?" „Hoću." Ona duboko udahnu i izduva taj dah preko Tengovih bradavica poput toplog vetra koji prelazi uski moreuz. „To, znaš, da sam možda upravo ja sama to čudovište. U jednom trenutku mi je sinula ta mogućnost. Kad su me ugledali kako se približavam, ljudi su hitro prekinuli s jelom i pobegli iz kuće upravo zbog toga što sam ja tu došla. I dokle god sam ja bila unutra, ti ljudi nisu mogli da se vrate. S druge strane, ja moram da sedim u toj kolibi i čekam njihov povratak. Kad na to pomislim mnogo se uplašim. Situacija je bezizlazna, zar ne?"
„Ili je možda", reče Tengo, „to tvoja sopstvena kuća, a ti čekaš sebe odbeglu odatle." Kako je to izgovorio, Tengo je shvatio da nije trebalo to da kaže. Ali, jednom izgovorene reči ne mogu da se povuku. Ona je dugo ćutala. A onda ga je ščepala za testise. Toliko jako da mu je stao dah. „Kako si mogao da kažeš nešto tako užasno?" „Ništa time nisam mislio. Samo mi je palo na pamet", nekako procedi Tengo. Ona olabavi stisak ruke kojom ga je držala za testise i uzdahnu. „Sad mi pričaj o nekom svom snu. Nekom koji sanjaš." Tengo konačno pribra dah i reče: „Kao što ti malopre rekoh, ja skoro nikad ne sanjam. Naročito ne u poslednje vreme." „Sanjaš sigurno bar nešto. Na svetu ne postoji čovek koji nikad ne sanja ništa. Doktor Frojd ne bi bio zadovoljan kad bi to čuo." „Možda i sanjam, ali kad se probudim, uopšte se ne sećam sna. Čak i kad mi ostane neka svest o tome da sam nešto sanjao, ne mogu da se setim o čemu je bilo." Ona uze Tengov opušteni penis na dlan kao da ga vaga. Kao da će joj njegova težina saopštiti neku važnu činjenicu. „Dobro, ne moraš o snovima. Onda mi pričaj o romanu koji sad pišeš." „Ako je moguće, ne bih da pričam o romanu koji trenutno pišem." „Znaš šta, ne kažem ti da mi ispričaš ceo siže od početka. Uopšte ti to nisam tražila. Vrlo dobro znam da si ti jedan osetljiv mladić, nasuprot tvojoj konstituciji. Može i samo neki deo koji tek pripremaš, ili neka usputna epizoda, dovoljno je da mi ispričaš nešto malo. Hoću da mi otkriješ nešto što još niko na celom svetu ne zna. Hoću da mi se sad odužiš, kad si mi već rekao nešto onako grozno. Razumeš šta hoću da kažem?" „Mislim da razumem", reče Tengo nesigurnim glasom. „Pričaj onda." Tengo poče da priča, dok mu je penis još uvek bio na njenom dlanu. „To je priča o meni samom. Ili pak priča o nekome ko je modelovan po meni samom." „Da, verovatno", reče njegova devojka. „I, je l' se pojavljujem ja u toj priči?" „Ne pojavljuješ se. Zato što taj svet u kome se nalazim nije ovaj.“ „U svetu koji nije ovaj nema mene.“
„Ne samo tebe. U svetu koji nije ovaj, nema ljudi koji postoje u ovom svetu." „U čemu se svet koji nije ovaj razlikuje od ovog sveta? Možeš li da razlučiš u kom se svetu nalaziš?" „Da, mogu da razlučim. Ipak to ja pišem." „Pitam te da li je to moguće drugim ljudima osim tebe. Recimo, ako bih se ja u nekim okolnostima odjednom našla u tom svetu." „Mislim da bi mogla da razlučiš", reče Tengo. „Na primer, u svetu koji nije ovaj postoje dva meseca. Tako bi ih razlikovala." Ta postavka sveta u kome se na nebu pojavljuju dva meseca nešto je što je preneto iz Lutke od vazduha. O tom svetu Tengo je pokušavao da napiše još dužu i složeniju, sopstvenu priču. To što je postavka ista, naknadno bi mogao da bude problem. Ali, u ovom trenutku, Tengo je po svaku cenu hteo da proba da napiše priču o svetu s dva meseca. Kasnije će razmišljati o tome šta posle. Ona reče: „Što znači - kad padne noć, pogledaš u nebo i ako se na njemu ukazuju dva meseca, ti shvatiš: ’Aha, to je svet koji nije ovaj.’" „Jeste, to mu je obeležje." „A ta dva meseca se ne preklapaju?" upita ona. Tengo odmahnu glavom. „Ne znam zbog čega, ali između dva meseca uvek postoji ustaljeno rastojanje." Njegova devojka je izvesno vreme sama za sebe razmišljala o tom svetu. Prsti su joj po Tengovim nagim grudima iscrtavali nekakvu šaru. „Je li, znaš li u čemu je razlika između engleskih reči lunatic i insane?“ upita ga ona. „I jedno i drugo su pridevi koji ukazuju na psihički poremećaj. Ne znam baš preciznu razliku." „Pod insane 25 se verovatno podrazumevaju urođeni problemi u glavi. Oni za koje se stručno lečenje smatra poželjnim. Nasuprot tome, lunatic 26 - to je kada luna, odnosno mesec, nekom privremeno oduzme razum. U Engleskoj u XIX veku nekoliko ljudi koje je počinilo zločine dobilo je za jedan stepen manje kazne jer su priznali da su lunatic. Uz obrazloženje da to nisu učinili sopstvenom krivicom, već da su bili zavedeni mesečevom svetlošću. Zvuči neverovatno, ali takav zakon je stvarno postojao. Drugim rečima, zakon je priznavao da mesec može da poremeti čovekovu pamet.“ „Otkud ti sve to znaš?“ upita Tengo iznenađeno.
„To ne bi trebalo toliko da te iznenađuje. Živim deset godina duže od tebe. A kad je već tako, nije ništa čudno da znam više stvari od tebe.“ Tengo priznade da je to stvarno tačno. „Iskreno, to sam naučila na predavanjima iz engleske književnosti na Japanskom ženskom univerzitetu. Čitali smo Dikensa. Imala sam uvrnutog profesora, koji je stalno pravio digresije koje nisu imale nikakve veze sa radnjom romana. Ali, ono što sam time htela da kažem jeste: ako i ovaj sadašnji, samo jedan mesec sasvim dovoljno remeti čoveka, s dva meseca na nebu, u glavi bi verovatno imao još više problema. Sigurno bi se menjale i plima i oseka, a i ženski ciklusi bi još češće bili neredovni. Mislim da bi se jedna za drugom samo pojavljivale razne nenormalne stvari." Tengo razmisli o tome. „Sigurno da je tako." „Da li ljudi u tom svetu stalno imaju probleme u glavi?" „Ne, nemaju. Nemaju oni nikakve posebne probleme u glavi. Tačnije, rade sve manje-više isto što i mi koji se nalazimo ovde." Meko je obujmila Tengov penis. „To je svet koji nije ovaj, a ljudi rade sve manje-više isto što i mi koji smo ovde. Ako je tako, u čemu se onda sastoji smisao toga da je to svet koji nije ovaj?" „Smisao sveta koji nije ovaj sastoji se od toga da se prošlost ovog sveta može prepraviti", reče Tengo. „Što god hoćeš iz prošlosti može da se preinači kako god hoćeš?" „Da." „Ti želiš da prepraviš prošlost?“ „Ti ne želiš da je prepraviš?“ Ona odmahnu glavom. „Prošlost ili istoriju - takve stvari uopšte i ne pomišljam da prepravljam. Ono što ja želim da preinačim je ova sadašnjost ovde.“ „Ali ako preinačiš prošlost, i sadašnjost se, razume se, menja. Jer je sa‐ dašnjost i oblikovana na osnovu nagomilane prošlosti.“ Ona ponovo duboko uzdahnu. I onda nekoliko puta spusti i podiže onu ruku na kojoj joj je bio njegov penis. Kao da izvodi neku probnu vežbu lifta. „Mogu da ti kažem samo jedno: ti si nekadašnji matematički vunder‐ kind, nosilac crnog pojasa u džudu, eto, pišeš i dugačke romane. Uprkos svemu tome, ne shvataš ama baš ništa o ovom svetu. Apsolutno ništa.“ Ta kategorična osuda za Tenga nije bila posebno iznenađujuća. Trenutno, to što on ništa ne shvata i njemu samom postalo je potpuno normalno stanje. Nikakvo spektakularno novo otkrovenje.
„Ali nema veze ni ako ništa ne shvataš“, promeni njegova devojka pozu i priljubi grudi uz Tengovo telo. „Ti, Tengo, iz dana u dan nastavljaš da pišeš svoj dugački roman, i profesor si matematike u pripremnoj školi koji ima snove. Takav i ostani. Ja stvarno obožavam tvoj ud. I njegov oblik, i veličinu, i dodir. I kad se ukruti, i kad se opusti. I u dobru, i u zlu. A za ovo trenutno, izvesno vreme, on je samo moj. Tako je, je l' da?“ „Upravo tako“, priznade Tengo. „Je li, jesam li ti već rekla da sam užasno ljubomorna?“ „Jesi. Da si ljubomorna toliko da to prevazilazi logiku.“ „Da to prevazilazi svaku logiku. Oduvek je tako bilo“, reče ona i poče da pokreće prste ritmično. „Sad ću još jednom da ga strašno ukrutim. Imaš li ti možda neku primedbu na to?“ Tengo nije imao nikakvu primedbu. „O čemu sad razmišljaš?“ „Razmišljam o tebi dok pohađaš predavanje engleske književnosti na Japanskom ženskom univerzitetu.“ „Knjiga je Martin Čazlvit. Imam osamnaest godina, nosim slatku haljinu s karnerima, na glavi konjski rep. Bila sam užasno ozbiljan student, i tada još nevina. Prva stvar koju sam naučila čim sam se upisala na fakultet je, malopre već rekoh, ona razlika između lunatic i insane. Je li, zamišljaš me i sad si se uzbudio?“ „Naravno“, zatvori on oči i zamisli haljinu s karnerima i konjski repić. Nevinu, užasno ozbiljnu studentkinju. Ali, toliko ljubomornu da to prevazi‐ lazi svaku logiku. Mesec koji obasjava Dikensov London. Umobolne, lude ljude koji tumaraju po njemu. Svi nose slične šešire, svi imaju slične brkove i bradu. Gde pronaći razliku? Kad je zatvorio oči, Tengo više nije bio siguran ni kom to svetu on sam trenutno pripada.
Haruki Murakami, jedan od najpoznatijih savremenih japanskih i svetskih pisaca, rođen je u Kjotu (Japan) 1949. godine. Dobitnik je više pre‐ stižnih književnih nagrada. Do sada je objavio, među ostalim, romane: Slušaj pesmu vetra (1979), Fliper (1973), Avantura oko ovce (1982), Okorela zemlja čuda i Kraj sveta (1985), Norveška šuma (1987), Igraj Igraj Igraj (1988) Južno od granice, zapadno od sunca (1992), Hronika ptice koja navija sat (1994), Sputnik ljubav (1999), Kafka na obali (2002), Kad padne noć (2004), 1Q84 u tri toma (2009); knjige priča: Ponovni napad na pekaru (1993), Posle potresa (2000), Tokijske misterije (2005) i dokumentarističku knjigu Metro (1997/98). Prevodio je na japanski Ficdžeralda, Karvera, Irvinga, Selindžera i druge američke pisce. Nakon višegodišnjih perioda provedenih u Americi i Evropi, sada živi u Japanu, a angažovan je kao gostujući profesor na Uni‐ verzitetu Prinston u SAD.
Haruki Murakami
1Q84 Knjiga 1 U japanskom jeziku slovo Q i broj 9 isto se izgovaraju. Kada se 1Q84 izgovori na japanskom, dobije se 1984, što je direktna aluzija na poznati roman - Džordža Orvela koji se više puta i pominje i citira na ovim stranica‐ ma. Čitalac zajedno sa glavnim likovima lebdi između 1984. godine i paralel‐ nog vremena u godini 1Q84. Prvi tom ovog kapitalnog romana pokriva period od aprila do juna i kroz poglavlja koja se naizmenično smenjuju pratimo priče dvoje glavnih junaka - Aomame i Tenga. Ona je instruktorka borilačkih veština, član misteriozne organizacije koja sprovodi pravdu ubijajući nasilnike... Tengo je profesor matematike u pripremnoj školi, tipičan murakamijevski muški lik - pasivan, bez inicijative, talentovan bez ostvarenja, jednostavno on je „deo slagalice koji se nigde ne uklapa". Nerealni elementi, tako prepoznatljivi za Murakamija, ipak ne vode ovaj roman u žanr SF-a. Autor je ovde angažovaniji nego ikad, s namerom da mnoge važne teme modernog sveta dovede u fokus - političke zločine, tumačenje istorije, nasilje, religiozni fanatizam, slobodu, ali i nastanak knji‐ ževnog dela, granicu između laži i istine, realnosti i fikcije... U 1Q84 svet je pun zlostavljanja, napuštanja, nasilja, gotovo svi likovi su otuđeni, usamljeni, izolovani, ostavljeni, nesposobni za istinsko vezivanje, željni ljubavi, a neretki opisi seksa, od mehaničkog do divljeg, tek ponekad imaju blagu naznaku površne emocije. Pišući u trećem licu (za razliku od svih prethodnih romana), pisac nas vešto vodi kroz vrlo kompleksnu strukturu i brojne slojeve, zahvaljujući umeću zavođenja nepoznatim i postepenim otkrivanjem, koje čitaoca mami da ne ispušta ovaj roman. Novi murakamijevski humor, kao i pominjanje najznačajnijih muzičkih, filmskih i književnih imena, unose vedre boje u ovaj naizgled mračan roman.
„U romanu 1Q84 vidimo jednog sasvim novog Murakamija. Samo je murakamijevski svet u njemu i dalje onaj isti." Asahi šimbun „Čitalac je od prvih stranica snažno uvučen u tok ove priče... A ta snaga veča je nego u bilo kom Murakamijevom delu do sada." Jomiuri šimbun „Uzmete li je u ruke, nećete moći da se odvojite od ove knjige. Zaboravi‐ čete 'sada i ovde' stvarnog sveta i uroniti u dugo iščekivani novi svet iz Mu‐ rakamijeve priče." Jomiuri šimbun „Murakamijeva proza je od sve veće važnosti za razumevanje sveta da‐ našnjice, a ovoga puta njegova je majstorija istančanija nego ikada do sada." The Japan Times „Pisac je u ovaj roman nesumnjivo uložio sve što nosi u sebi." Mainići šimbun
1 Car Jošihito vladao je od 1912 do 1926. a period njegove vladavine naziva se Taišo. Po preuzimanju prestola, japanski carevi se u Japanu više ne nazivaju po ličnom imenu, već po nazivu perioda. - Prim. prev, 2 Aomame - vrsta soje zelenog zrna. Na japanskom se ova reć piše uz pomoć dva ideograma: „ao“ u značenju „plavi“, i „mame" u značenju „pasulj".- Prim. prev. 3 Edamame - vrsta mlade soje. - Prim. prev. 4 Soramame - bob. - Prim. prev. 5 Studentklnja koja je bila prva žrtva sukoba demonstranata sa policijom tokom studentskih demonstracija u Tokiju 1960. godine. - Prim. prev. 6 Japanska nacionalna radio-televizija. - Prim. prev. 7 onsen - prirodni topao izvor i kupalište na otvorenom ili u zatvorenom prostoru. -Prim. prev. 8 Vagon prve klase brzog voza. - Prim. prev. 9 Najveći grad regiona Kansai je Osaka. - Prim. prev. 10 U to vreme, oko 1.100 američkih dolara. - Prim. prev. 11 Najstarije književno đelo napisano na japanskom jeziku (712. godine), na srpskom jeziku objavljeno pod naslovom Kođiki, zapisi o doga‐ đajima iz starine, Beograd, Rad, 2008. - Prim. prev. 12 Srednjovekovno japansko epsko delo, čiji bi se naslov mogao prevesti kao „Pripovest o klanu Heike“. - Prim. prev. 13 Mač za vežbanje kendoa načinjen od bambusa. - Prim. prev. 14 Pomenuti incident je trajao deset dana, od 19. do 28. februara 1972, kada su policijske snage u akciji spasavanja jednog taoca pod opsadom držale planinsku kuću u podnožju planine Asama, u kojoj su se nalazili pri‐ padnici militantne studentske grupe „Ujedinjena crvena armija". U završnom okršaju poginula su dva policajca i jedan civil. - Prim. prev. 15 Broj 9 se na japanskom jeziku između ostalog čita i kao „kju“, baš kao i slovo „q“ na engleskom. - Prim. prev. 16 Polje divljaka - Prim. prev. 17 Sakigake (jap.) - preteča, pionir, vesnik, dah nečega novog. - Prim. prev. 18 Korišćen je prevod dr Radmile Šalabalić, Aristotel, Nikomahova etika, Beograd, BIGZ, 1980 - Prim. prev. 19 Konđaku monogatari - antologija priča iz davnina na japanskom jeziku nepoznatog autora, nastala negde u prvoj polovini XII veka. - Print, prev.
20 Taišo period - 1912-1926 - Prim. prev. 21 Bach Werke Verzeichnis (nem.) - oznaka Bahovih dela. - Prim. prev. 22 Klan Taira poznat je i kao klan Heike - Prim. prev. 23 Pripadnici protivničkog klana Minamoto, poznatog i kao klan Genđi - Prim. prev. 24 U svim odlomcima iz Čehovljeve knjige Ostrvo Sahalin koji se ovde navode, korišćen je prevod Anđelka Malinara, Anton P. Čehov, Otok Sahalin, Zagreb, August Cesarec, 1988. - Prim. prev. 25 insane (eng.) - umobolan. - Prim. prev. 26 lunatic (eng.) - lud. - Prim. prev.
Sadržaj Knjiga 1 April - jun 1 Aomame Ne daj da te izgled prevari 2 Tengo Malo drugačija zamisao 3 Aomame Nekoliko izmenjenih činjenica 4 Tengo Ako ti to želiš 5 Aomame Profesija koja iziskuje stručno umeće i praksu 6 Tengo Idemo li mnogo daleko? 7 Aomame Sasvim tiho, da ne probudi leptira 8 Tengo Ideš na nepoznato mesto da se sretneš s nekim koga ne poznaješ 9 Aomame Izmenjeni prizori, izmenjena pravila 10 Tengo Prava revolucija u kojoj će poteći prava krv 11 Aomame Telo je čoveku svetilište 12 Tengo Nek nam prispe kraljevstvo tvoje 13 Aomame Rođena žrtva 14 Tengo Nešto što čitalac nikad nije video 15 Aomame Čvrsto, kao usidreni dirižabl 16 Tengo Baš sam srećan što ti se dopada 17 Aomame Bili mi srećni ili nesrećni 18 Tengo Veliki Brat ovde više nema šta da traži 19 Aomame Žene koje dele tajnu 20 Tengo Jadni Giljaci 21 Aomame Ma koliko daleko pokušavala da odem 22 Tengo Vreme može da poprimi iskrivljeni oblik 23 Aomame Ovo je tek početak 24 Tengo U čemu se sastoji smisao sveta koji nije ovaj