1Q84 - knjiga 1 - Haruki Murakami

se strahovito bespomoćno. Sve je beskrajno mračno, nema ti spasa." Posle toga, Aomame je slučajno na televiziji u noćnom terminu odgledala Poslednju obalu. Američki film, snimljen oko I960, godine. Između Amerike i Sovjetskog Saveza je izbio sveopšti rat, ogromna količina nuklearnih raketa poletela je nebom s obe strane poput jata riba poletuša, planeta je za tili čas uništena i skoro svi ljudi na njoj izginuli. Ali, da li zbog pravca vetra ili iz nekog drugog razloga, radioaktivni pepeo jedino još nije dosegao do Australije, na južnoj polulopti Zemlje. Odnosno, potrebno je vreme da stigne i do nje. Istrebljenje ljudske vrste u svakom je slučaju neizbežno. Preživeli u toj oblasti nemoćno čekaju kraj koji sigurno dolazi. Provode svoje poslednje dane, svako na svoj način. To je otprilike bio siže. Bio je to mračan film, bez izlaza (ali, gledajući ga, Aomame se ponovo uverila u to da svi ljudi u stvari u dubini duše očekuju neminovno prispeće kraja sveta). Bilo kako bilo, gledajući taj film sama u gluvo doba noći, ona je pomislila: „Pa da, kad te neko šutne u testise, mora biti da imaš ovakav osećaj", i tako je postala ubeđena u to. Pošto je diplomirala na Fakultetu fizičke kulture, Aomame je četiri godine radila u kompaniji koja je proizvodila sportske energetske napitke i zdravu hranu, i počela kao centralni igrač (kao glavni bacački as uvek je bila udarač u četvrtoj izmeni) aktivno da učestvuje u njenom ženskom softbol timu. Tim je imao sve više uspeha i na nacionalnim takmičenjima uspeo je čak i da se nekoliko puta plasira u četvrtfinale. Ali, mesec dana posle smrti Tamaki Ocuke, Aomame je dala otkaz u kompaniji i stavila tačku na svoju karijeru softbol igrača. Jednostavno, više joj uopšte nije bilo do toga da nastavi s tom igrom. Potpuno je promenila način života. I zatim se po preporuci starijeg kolege s fakulteta zaposlila kao instruktor sportskog kluba u kvartu Hiroo. U sportskom klubu bila je zadužena uglavnom za treninge jačanja mišića i kurseve borilačkih veština. U poznatom klubu visokog ranga koji je napla‐ ćivao visoke članarine, brojni su bili i poznati članovi. Uvela je i nekoliko kurseva veštine samoodbrane za žene. To je bila oblast kojom je ona najbolje vladala. Od platna je načinila veliku lutku s muškim likom, u predelu prepona joj zakačila crnu radnu pamučnu rukavicu umesto polnog organa i temeljno uvežbavala žene kako da šutiraju u to mesto. Da bi sve izgledalo još realnije, rukavici je dodala i dve loptice za skvoš. Iznova i

iznova šutirale su u to mesto, hitro i nemilosrdno. Većina ženskih članova kluba uživala je u tom delu treninga više nego u bilo kom drugom i vidljivo je napredovala u tehnici, ali bilo je onih koji su se mrštili pred tim prizorom (a to su naravno bili uglavnom muški članovi kluba). „E, sad si stvarno preterala“, žalili su se oni iz uprave kluba. Menadžer ju je zbog toga pozvao na razgovor i naredio joj da obustavi obuku šutiranja u testise. „Ali, ako ih ne šutnu u testise, žene realno nemaju mogućnost da se odbrane od napada muškarca", naglasila je Aomame menadžeru kluba. „Većina muškaraca je krupna i snažna. Ženama je hitar udarac u testise jedina šansa. Tako je govorio i Mao Cedung. Pronađi protivnikovu slabu tačku, preventivno je napadni i uništi. Gerili je to jedina šansa da pobedi redovnu vojsku." „Kao što znaš, ovo ovde je jedan od sportskih klubova najvišeg ranga u čitavom gradu", zabrinuto joj je rekao menadžer. „Većina naših članova su slavni ljudi. Moramo da čuvamo svoj integritet u svakom pogledu. Imidž je vrlo važan. A kad se skupe punoletne žene i ispuštaju čudne zvuke dok vežbaju šutiranje lutke u prepone ma iz kog razloga, u tome nema nikakvog integriteta. Bilo je primera da nam potencijalni novi članovi dođu u obilazak i slučajno vide vežbe na tvom kursu, pa da odustanu od učlanjenja. Nek priča Mao Cedung ili Džingis-kan što god hoće, ali takve scene izazivaju nemir, nervozu i nelagodu kod skoro svakog muškarca." Aomame nimalo nije grizla savest što je kod muških članova kluba izazvala nemir, nervozu i nelagodu. Ta nelagoda nije mogla ni da se poredi s bolom koji doživi žrtva brutalnog silovanja. Ipak, nije mogla da se suprot‐ stavi naređenju svojih pretpostavljenih. Stepen agresivnosti kurseva samo‐ odbrane koje je Aomame vodila morao je dobrano da se smanji. Bilo joj je zabranjeno i da koristi lutke. Zahvaljujući tome, vežbe na njenim kursevima prilično su smekšale i postale formalne. Aomame se to, naravno, nije dopalo, a i veliki broj članova je zbog toga izrazio nezadovoljstvo, ali pošto je ona tamo bila najobičniji zaposleni, stvari su bile van njenih moći. Ako se Aomame pita, kada se muškarac svom snagom ustremi na tebe, a ti ne možeš efikasno da ga šutneš u testise, ne preostaje ti skoro ništa što možeš da uradiš. Vrhunska veština izvrtanja protivnikove ruke na leđa i držanja u uvrnutom položaju nije nešto što se tek tako da izvesti tokom stvarnog napada. Stvarnost nije isto što i film. Uvek je bolje pobeći i ne preduzeti ništa, nego pokušati tako nešto.

Bilo kako bilo, Aomame je poznavala desetinu različitih načina šutiranja u testise. Isprobala ih je čak i na jednom mlađem kolegi koji je nosio zaštitnu opremu. „Gospođice Aomame, vaša veština šutiranja u testise prilično je bolna i sa zaštitnom opremom. Prekinite, molim vas“, zapomagao je on. Ako bi se ukazala potreba, nikad ne bi oklevala da upotrebi tu uvežbanu veštinu. Onoj ništariji koja bi se ustremila na mene lepo bih pokazala kako izgleda kraj sveta, bila je rešena Aomame. Plastično bih mu pokazala dolazak carstva nebeskog. Poslala bih ga pravo na južnu poluloptu i zatrpala ga radioaktivnim pepelom zajedno sa kengurima. Razmišljajući o dolasku carstva nebeskog, Aomame je sedela za šankom i pijuckala koktel tom kolins. Pretvarajući se da očekuje nekog, s vremena na vreme bi bacila pogled na svoj sat, ali niko zapravo nije ni trebalo da dođe. Ona je samo među mušterijama koje su ulazile u bar birala odgovara‐ jućeg muškarca. Njen sat pokazuje pola devet. Ispod crvenkastobraon kelvin klajn jakne nosi svetloplavu bluzu i teget mini suknju. Danas sa sobom ne nosi ono specijalno šilo. Umotano u peškir, ono mirno spava u fioci njenog ormara. Bar se nalazio u Ropongiju i bio je poznat kao bar za samce. Poznat po tome da u njemu veliki broj neoženjenih muškaraca traži neudate žene - i obrnuto. Tu su često dolazili i stranci. Iznutra je bar bio uređen po uzoru na neku kafanu na Bahamima iz koje Hemingvej ne bi izbivao. Po zidovima su bile okačene sabljarke, a sa tavanice je visila ribarska mreža. Visilo je i nekoliko fotografija ljudi sa ulovljenim džinovskim ribama. Tu je bio i He‐ mingvejev portret. Veseli čiča Hemingvej. Na činjenicu da se taj pisac u svojim poznim godinama odao alkoholu i izvršio samoubistvo pucnjem iz lovačke puške, ljudi koji tu dolaze izgleda se uopšte ne obaziru. I te večeri joj je prišlo nekoliko muškaraca, ali se Aomame nijedan od njih nije dopao. Čak je i od dva studenta koji su došli da se zabave dobila poziv da im se pridruži, ali je Aomame mrzelo čak i da im odgovori. Nekog službenika neprijatnog pogleda glatko je otkačila rekavši mu da čeka nekoga. Mladi muškarci se Aomame uglavnom ne dopadaju. Oni su puni sebe i imaju samopouzdanja na pretek, ali su im teme za razgovor oskudne i dosadne. U krevetu su pohotni i ne umeju da zaista uživaju u seksu. Njoj odgovara pomalo istrošen, po mogućstvu proćelav, muškarac srednjih godina. Uz to bi valjalo da nije vulgaran, da je čist. A i da mu je glava lepog

oblika. Samo, takav muškarac se ne pronalazi lako. Zbog toga je neophodno da ostavi mesta kompromisu. Osvrćući se okolo po baru, Aomame je nečujno uzdahnula. Zašto na ovom svetu ne mogu da nađem nijednog odgovarajućeg muškarca? Ona pomisli na Šona Konerija. Kad je samo zamislila njegov oblik glave, negde unutra nešto je probode. Kad bi sad Šon Koneri ovamo ušetao, šta li bih mogla da uradim da ga osvojim? Izlišno je reći, ali nije bilo razloga da se Šon Koneri pojavi u nekakvom baru za samce u Ropongiju uređenom da podseća na Bahame. Na velikom televizoru postavljenom u baru išao je spot grupe Kvin. Aomame baš i ne voli njihovu muziku. Zato se trudila da joj pogled ne odluta u tom pravcu. Trudila se da ne čuje ni muziku koja je dopirala sa zvučnika. Konačno se završio spot te grupe i na ekranu se pojavila Aba. Uh, pomisli Aomame. Imala je predosećaj da će ovo biti jedno grozno veče. Aomame se sa staricom iz Kuće vrba upoznala u sportskom klubu u kom je radila. Stara gospođa je pohađala kurs za samoodbranu koji je vodila Aomame. I to onaj radikalni kurs koji je bio prekratkog daha, a u čijem je središtu bila lutka za napad. Onako sitne građe, bila je najstarija polaznica kursa, ali su joj pokreti bili laki, a šutevi oštri. Ako bi zatrebalo, ona bi bila u stanju da bez oklevanja protivnika šutne u testise, pomislila je Aomame. Nije govorila gluposti, niti je okolišala. To se Aomame kod nje i dopadalo. „U mojim godinama i nema prevelike potrebe da se štitim", rekla je ona Aomame po završetku časa i ljupko se osmehnula. „To nije pitanje godina", čvrsto je rekla Aomame. „To je pitanje načina života. Važno je imati ozbiljan stav u pogledu sopstvene zaštite. Nikud nas ne vodi to da se samo prepustimo u slučaju nečijeg napada. Hroničan osećaj nemoći izjeda čoveka." Neko vreme ne progovarajući, starica je samo gledala Aomame u oči. Nešto od onoga što je Aomame izgovorila, ili način na koji je to rekla, izgleda da je ostavilo snažan utisak na nju. Potom je mirno klimnula glavom. „Tačno je to što kažeš. Zaista je tako. Dobro razmišljaš." Nekoliko dana kasnije, Aomame je primila jedan koverat. Koverat je bio ostavljen na prijavnici kluba. Unutra se nalazilo kratko pismo i divnim potezima četkice ispisano staričino ime i broj telefona. Sigurna sam da ste zauzeti, ali bih vam bila zahvalna ako mi se javite kad budete imali vremena, pisalo je.

Na telefon se javio muškarac koji joj je verovatno bio sekretar. Čim je Aomame saopštila svoje ime, bez reči je prebacio vezu. Starica je preuzela vezu i zahvalila što joj se Aomame javila. Ako vam to nije nezgodno, volela bih da zajedno odemo nekud na večeru. Htela bih o nečemu ličnom da na miru porazgovaram s vama, rekla joj je. Vrlo rado, odgovorila je Aomame. Onda, da li vam odgovara sutra uveče, upitala je stara gospođa. Aomame nije imala ništa protiv. Samo se začudila o čemu bi njena sagovornica imala baš s njom lično da razgovara. Zajedno su večerale u francuskom restoranu u mirnom delu Azabua. Starica je izgleda u tom restoranu odavno stalni gost, jer su ih odveli do najboljih mesta u dubini restorana, gde ih je učtivo poslužio stariji konobar koji ju je izgleda poznavao. Nosila je bledozelenu jednobojnu haljinu lepog kroja (izgledala je kao neka živanši haljina iz šezdesetih godina) i ogrlicu od žada. Na polovini večere pojavio se menadžer i s puno poštovanja pozdravio se s njima. Na meniju je bilo dosta jela od povrća, a ukusi su bili vrhunski i blagi. Supa koja se služila tog dana slučajno je Aomame bila omiljena. Starica je popila samo jednu čašu šablija, a Aomame joj se pridru‐ žila. Vino je bilo vrhunsko i blago, baš kao i sama jela. Za glavno jelo Aomame je uzela grilovanu belu ribu. Starica je uzela samo jela od povrća. Sam način na koji je jela svoje povrće bio je lep poput umetničkog dela. Kad se dođe u moje godine, dovoljno je da jedeš sasvim malo da bi opstajala, rekla je. A zatim je napola u šali dodala: „Naravno, po mogućstvu samo vrhunske stvari." Stara gospođa je od Aomame tražila da joj drži individualne časove. Ako bi mogla da joj dva-tri puta nedeljno kod kuće drži časove borilačkih veština. I po mogućstvu da joj isteže mišice. „Naravno, to postoji kao mogućnost", rekla je Aomame. „Samo što biste za individualne treninge kod kuće morali da se prethodno dogovorite sa nekim iz administracije teretane." „Nema problema", rekla je starica. „Samo, hajde da mi porazgovaramo i između sebe se dogovorimo o rasporedu treninga. Htela bih da izbegnem da se dogovaramo preko posrednika, jer to može samo da zakomplikuje stvari. Da li je to u redu?" „Da, u redu je." „Onda počinjemo od iduće nedelje", rekla je starica. I tu je priči o poslu bio kraj.

Starica je rekla: „Zadivilo me je ono što si rekla kada smo prošli put raz‐ govarale u teretani. Ono o osećanju nemoći. O tome koliko je osećaj nemoći štetan za čoveka. Sećaš li se?" Aomame je klimnula glavom. „Sećam se." „Smem li nešto da te pitam?" upitala je starica. „Pitanje će možda biti direktno, da uštedim vreme." „Samo izvolite", rekla je Aomame. „Jesi li ti feministkinja ili možda lezbijka?" Aomame se malo zarumene, pa odmahnu glavom. „Ne bih rekla. Moj način razmišljanja je samo moj. Nisam ni feministkinja ni lezbijka." „U redu", rekla je stara gospođa. A potom, kao da je odahnula, na veoma prefinjen način prinela je brokoli usnama, veoma ga graciozno zagrizla i otpila jedan maleni gutljaj vina. I rekla: „Meni lično to uopšte ne bi smetalo, čak i da jesi feministkinja ili lezbijka. To ne bi imalo nikakvog uticaja. Ali, ako smem da kažem, bolje je što nije tako, jer će stvari biti čistije. Razumeš li šta želim da ti kažem?“ „Mislim da razumem“, rekla je Aomame. Aomame je dva puta nedeljno odlazila u staričinu kuću i učila je borilač‐ kim veštinama. Imala je prostranu salu za vežbanje sa ogledalima, napra‐ vljenu u vreme kada je njena ćerka bila mala i pohađala časove baleta, pa su njih dve tamo mogle da se posvete napornom vežbanju mišića. Bila je gipka za svoje godine, a i brzo je napredovala. Telo joj je bilo sitno, ali lepo odne‐ govano zahvaljujući tome što je dugi niz godina brižljivo vodila računa o njemu. Izuzev toga, Aomame ju je naučila osnovnim vežbama istezanja i masirala je radi opuštanja mišića. Aomame je umela odlično da masira. U tom predmetu bila je uspešnija od svih na Fakultetu fizičke kulture. U pamćenje je urezala naziv svake koščice i svakog mišića koji postoji na ljudskom telu. Upoznala se sa ulogom i svojstvima, načinom vežbanja i održavanja svakog pojedinačnog mišića. Telo je čoveku svetilište, i ma čemu ga on posvetio, ono treba da bude što snažnije, što lepše i čistije, čvrsto je verovala Aomame. Ne zaustavljajući se samo na sportskoj medicini, iz ličnog interesovanja izučila je i akupunkturu. Autentičnu veštinu učila je od jednog kineskog lekara nekoliko godina. Lekar se divio njenom brzom napretku. Rekao joj je da je već postala profesionalac u tome. Aomame je imala dobro pamćenje i nezasitu radoznalost za funkciju svakog delića ljudskog tela. Ali, više nego

bilo čime drugim, bila je obdarena izuzetno istančanim osećanjem u vrhovima prstiju. I kao što neki ljudi imaju savršen sluh, ili su pak sposobni da pronađu podzemne vode, njeni vrhovi prstiju bili su u stanju da trenutno ustanove suptilne tačke u telesnim funkcijama. A tome je niko nije naučio. Taj osećaj je ona jednostavno prirodno posedovala. Kada bi Aomame i starica završile s treningom i masažom, zajedno su provodile vreme uz čaj i razgovor o raznim stvarima. Tamaru im je uvek donosio čajnik i šoljice na srebrnom poslužavniku. Pošto Tamaru u prvih mesec dana pred Aomame ni reč nije progovorio, Aomame je na kraju pitala staricu da on nije možda nem. Jednog dana starica je upitala Aomame je li ona u nekoj stvarnoj situaciji isprobala tu veštinu šutiranja u testise da bi se zaštitila. Jesam jednom, odgovorila je Aomame. „Je li bilo uspešno?" upitala ju je stara gospođa. „Bilo je delotvorno“, odgovorila je Aomame pažljivo, u nekoliko reči. „Misliš li da bi ta veština šutiranja u testise delovala i na mog Tamarua?“ Aomame je odmahnula glavom. „Verovatno ne bi. Gospodin Tamaru se razume u te stvari. Kada ti neko ko se razume pročita pokrete, onda je nei‐ zvodljivo. Šutiranje u testise deluje samo na amatere, koji nisu naučili na pravu borbu.“ „Drugim rečima, ti shvataš da Tamaru nije amater, zar ne?“ Aomame je birala reči: „Tako je. On nije kao obični ljudi." Starica je sipala mleko u crni čaj i polako ga promešala kašičicom. „A tada je tvoj protivnik sigurno bio amater. Je li to bio neki krupan čovek?" Aomame je klimnula glavom, ali ništa nije rekla. Njen protivnik je bio razvijen čovek i delovao je snažno. Ali, bio je arogantan i bezbrižan jer je pred njim stajala žena. Do tada ga nikad u životu nijedna žena nije šutnula u testise, i nije ni pomislio da bi mu se nešto takvo moglo dogoditi. „Je li bio povređen, taj čovek?" upitala je starica. „Ne, nije bio povređen. Samo je neko vreme bio u stravičnoj agoniji od bola." Starica je neko vreme ćutala. A zatim je zapitala: „Da li te je ikad napao neki muškarac? Ne mislim na to da ti je samo naneo bol, već da te je namerno povredio." „Jeste", odgovorila je Aomame. Ona nije umela da slaže. „Možeš li da pričaš o tome?"

Aomame malko odmahnu glavom. „Žao mi je, ali nije mi lako da govorim o tome." „U redu je. To i nije nešto o čemu je lako govoriti. Nema potrebe na silu da govoriš", rekla je starica. Obe su ćutke ispijale čaj. Svaka se zadubila u sopstvene misli. Uskoro je starica progovorila: „Ali, kada ti jednom bude došlo da govoriš o tome, hoćeš li mi tada ispričati šta se dogodilo?" Aomame reče: „Možda ću vam jednom ispričati. Možda i neću biti u stanju. Iskreno rečeno, ni sama ne znam." Starica je izvesno vreme gledala u Aomame. A potom reče: „Ne pitam te to iz čiste radoznalosti." Aomame je ćutala. „Izgledaš mi kao da živiš s nečim što držiš u sebi. S nečim veoma teškim. Osetila sam to čim sam te upoznala. Ti imaš oštar, odlučan pogled. I sama, zapravo, nosim nešto slično u sebi. Nešto što je veoma teško. Zato i znam. Nema razloga da žuriš. Ali, bilo bi dobro da to jednom izbaciš iz sebe. Ja umem odlično da čuvam tajnu, a znam i nekoliko vrlo praktičnih mehanizama. Ako ih budeš primenila kako treba, mogli bi ti biti od koristi." Kada je Aomame kasnije naprečac odlučila da starici otvori svoje srce, otvorila su se sasvim nova vrata u njenom životu. „Šta to piješ?" reče neko Aomame na uho. Glas je bio ženski. Aomame se dozva k sebi, podiže glavu i pogleda u svoju sagovornicu. Bila je to mlada žena, s konjskim repom na glavi u stilu iz pedesetih godina, koja je sedela na barskoj stolici do nje. Na sebi je imala haljinu sa sitnim cvetićima, a o ramenu joj je visila mala guči tašna. Nokti su joj bili uredno nalakirani, svetloroze boje. Nije bila punačka, ali joj je lice bilo prilično za‐ okrugljeno. Veoma prijatno lice. Velike grudi. Aomame je bila prilično zatečena. Nije očekivala da joj se obrati neka žena. To je bilo mesto na kom se muškarci udvaraju ženama. „Tom kolins", odgovori Aomame. „Je l' dobar?" „Ne nešto posebno. Ali nije prejak, može da se pijucka." „Zašto li se zove tom kolins?" „Pa, stvarno ne znam", reče Aomame. „Valjda je to ime čoveka koji ga je prvi napravio. Mada mu izum i nije baš epohalan."

Žena mahnu rukom da pozove barmena i reče mu - i meni jedan tom kolins. Začas je i njoj stigao jedan. „Mogu li da sedim pored tebe?“ pitala je žena. „Možeš, nije zauzeto" - pa već i sediš pored mene, pomisli Aomame. Nije to izgovorila naglas. „Da se možda ne nalaziš ovde s nekim?" upita je ta žena. Aomame ne odgovori ništa, već samo ćutke stade da proučava lice svoje sagovornice. Mogla je biti tri-četiri godine mlađa. „Samo da znaš, nisam s one strane, ništa ne brini", reče joj žena tihim glasom, kao da se ispoveda. „Ako se uopšte čuvaš takvih. I ja više volim muškarce. Isto kao ti." „Isto kao ja?" „Pa, ako si ovde sama, sigurno si došla zato što tražiš nekog zgodnog muškarca." „Tako izgledam?" Njena sagovornica blago zaškilji očima. „Toliko mogu da vidim. Ovo mesto za to i služi. A ni ti ni ja nismo profesionalke." „Naravno da nismo", reče Aomame. „Je li, hoćeš li da se udružimo? Muškarcima je izgleda lakše da prilaze ženama kad nisu same. A i nama dvema će biti zabavnije da sedimo zajedno, moći ćemo malo da se opustimo. Ja sam, kad pogledaš, ženstveni‐ ja, a ti si ipak čvrsta, dečački tip - ne izgledamo loše u kombinaciji." Dečački tip, pomisli Aomame. Ovo joj je prvi put da joj je neko rekao tako nešto. „Ali kako da se udružimo kad nam se ukus za muškarce verovatno razlikuje? Ne znam da li će to funkcionisati." Njena sagovornica blago iskrivi usta. „Sad kad to kažeš, verovatno si u pravu. Ukus, je l' da... Ovaj, dakle, koji je tvoj tip muškarca?" „Po mogućstvu sredovečan", reče Aomame. „Nisam baš luda za mladićima. Volim i da je malo proćelav." „Hmm“, reče žena zadivljeno. „Shvatam, sredovečan, znači. Ja ipak volim mlade, vesele i lepe mladiće. Nisam preterano zainteresovana za sre‐ dovečne muškarce, ali ako ti tako više voliš, mogla bih i tako nešto da probam, druženja radi. Ipak je sve to iskustvo. Jesu li dobri sredovečni muškarci? Mislim, hoću da kažem, u seksu." „Zavisi od čoveka", reče Aomame.

„Naravno", reče žena. A potom zaškilji očima kao da dokazuje neku tezu. „Seks se naravno ne može generalizovati, ali ako bi ipak pokušala?" „Nije loš. Možeš da zaboraviš na ponavljanje, ali če s njima da traje. Oni ne žure. Ako sve bude kako treba, dovešće te do vrhunca i nekoliko puta." Njena sagovornica je malo razmišljala o tome. „Sad kad mi to tako kažeš, zaintrigirana sam. Možda bih mogla jedanput da probam." „Kako god ti želiš", reče Aomame. „Je li, jesi li nekad probala seks učetvoro? Da menjaš partnere usred seksa i to.“ „Nisam." „Nisam ni ja, ali, je l' te zanima?" „Mislim da ne", reče Aomame. „Da, možemo ti i ja da se udružimo, ali ako čemo makar i privremeno da radimo nešto zajedno, morala bih da znam malo više o tebi. U protivnom, priče nam se neće poklapati." „Važi, to ti je ispravno razmišljanje. Onda, šta bi na primer htela da znaš o meni?" „Na primer, da vidimo... Čime se baviš?" Žena ispi gutljaj svog koktela pa spusti čašu na podmetač. Potom salvetom tapnu svoja usta. Onda stade da proučava boju karmina čiji je trag ostao na salveti. „Ovo je baš dobro", rekla je. „Džin je u osnovi, zar ne?" „Džin, sok od limuna i soda." „Stvarno i nije neki epohalan izum, ali ukus mu uopšte nije loš." „Drago mi je." „Dakle, čime se ja bavim? To je malo teže pitanje. Sve i da ti kažem istinu, verovatno mi nećeš verovati." „Onda ću ja da kažem prva", reče Aomame. „Radim u jednom sportskom klubu kao instruktor. Uglavnom za borilačke veštine. Osim toga, radim istezanje mišića." „Borilačke veštine", izusti njena sagovornica s divljenjem. „Nešto kao Brus Li?" „Nešto kao.“ „Jaka si?“ „Onako.“ Žena se zakikota i podiže čašu da nazdravi. „Dakle, ako ustreba, bićemo nepobediv par. Ne delujem tako, ali ja sam dugo trenirala aikido. U stvari, ja sam policajac."

„Policajac", reče Aomame. Blago utvorenih usta, to je sve što je uspela da izgovori. „Radim u tokijskoj policiji. Ne delujem tako, je l' da?" „Stvarno ne deluješ tako", reče Aomame. „Ali, istina je. Ozbiljno. Zovem se Ajumi." „Ja sam Aomame." „Aomame. To ti je pravo ime?" Aomame ozbiljno zaklima glavom. „Radiš u policiji, što znači - nosiš uniformu i pištolj, sediš u patrolnom automobilu i patroliraš ulicama?" „Postala sam policajac baš zato što sam to želela da radim, ali mi to ne dozvoljavaju", rekla je Ajumi. A zatim je stala da krčka slane perece iz pune činije. „Nosim smešnu uniformu, vozim minijaturni patrolni auto i pišem kazne za nepropisno parkiranje - na to se svodi moj posao u ovom trenutku. Pištolj mi, naravno, ne daju da nosim. Očigledno, nema potrebe da opaljujem pucnje upozorenja na civile koji parkiraju tojote korole pored hidranata. Imala sam veoma dobre ocene u vežbama gađanja iz pištolja, ali na to se niko ne obazire. Kažu: ’ti si žensko’, i tako mi daju da svaki bogovetni dan tabanam po asfaltu s kredom u ruci i popisujem parking sate i registarske brojeve." „Kad spomenu pištolj - puca se iz poluautomatske berete?" „Da, sad svi nose taj model. Bereta je za mene preteška. S punim šaržerom sigurno blizu jednog kilograma." „Težina samog pištolja je 850 grama", reče Aomame. Ajumi pogleda u Aomame kao neki zalagaoničar koji precenjuje ručni sat. „Je li, Aomame, otkud ti znaš takve detalje?" „Odavno se zanimam za oružje", reče Aomame. „Mada, naravno, iz jednog takvog nikad nisam probala da pucam." „Ah, tako znači", reče Ajumi kao da je poverovala u to. „I ja zapravo volim da gađam iz pištolja. Bereta je stvarno teška, ali ne trza onoliko koliko klasični pištolji, pa uz dovoljno vežbe i sitna žena može njome efikasno da rukuje. Ali, oni iz rukovodstva ne razmišljaju tako. Stalno se pitaju kako će žena s pištoljem. U vrhu policije su sve sami mačo fašisti. Ja sam baš imala odličan uspeh i u rukovanju pendrekom. Većina muškaraca nije sa mnom mogla da se nosi. Ali, to niko ne ceni. Jedino što umeju jeste da prave neke seksualne aluzije. ’Maestralno držiš pendrek, nema šta’, ili

’ako ti treba malo prakse, slobodno mi se javi’, sve tako nešto. Mozgovi su im ostali na nivou od pre veka i po.“ Ajumi to reče i iz tašne izvadi paklu virdžinija slima, uvežbanim potezima izvuče jednu cigaretu i stavi je u usta, pa je pripali tankim zlatnim upaljačem. Potom polako otpahnu dim ka tavanici. „A zbog čega si poželela da postaneš policajac?" upita Aomame. „Isprva i nisam htela da postanem policajac. Ali, nisam želela da obavljam neki uobičajen administrativni posao. A opet, nisam imala ni spe‐ cijalističku struku. U toj situaciji izbor poslova ti je ograničen. Onda sam na četvrtoj godini fakulteta polagala ispit za prijem u službu tokijske policije. Osim toga, iz nekog razloga, imam dosta policajaca među rodbinom. Moj otac i stariji brat su policajci. I jedan ujak mi je policajac. Policija je u osnovi jedno zatvoreno društvo i kad je neko od tvojih bližnjih policajac, daju ti prednost u zapošljavanju." „Policijska porodica." „Tako je. Ali, znaš, dok nisam stvarno ušla u policiju, nisam mislila da je to mesto na kom se pravi tolika polna diskriminacija. U tom svetu žene policajci su kao građani drugog reda. Daju im samo da se bave saobraćaj‐ nim prekršajima, administrativnim poslom u kancelariji, da idu po osnovnim školama i drže deci obuku iz bezbednosti u saobraćaju, pretresaju osumnjičene ženske osobe - samo takvim, ma, potpuno nezanimljivim poslovima. Muškarci koji su očigledno manje sposobni od mene samo se smenjuju na nekim zanimljivim slučajevima. Ljudi iz vrha policije u javnosti tvrde da su ravnopravne mogućnosti zagarantovane bez obzira na pol, ali stvari u praksi nisu tako jednostavne. Izgubiš i volju za radom. Razumeš, zar ne?" Aomame se složila. „Takve stvari me zaista ljute." „Nemaš dečka ili tako nekog?" Ajumi se namršti. Neko vreme je bila zagledana u tanku cigaretu između svojih prstiju. „Kad žena postane policajac, u realnosti joj biva sve teže da nađe momka. Radno vreme mi nije ustaljeno i ne poklapa se sa uobičajenim radnim vremenom, pa čak i ako uprkos svemu tome stvari krenu kako treba, čim shvate da sam policajac, muškarci se uglavnom povuku. Razbeže se kao krabe kad naiđe plima. Zar to nije grozno?" Aomame se složi, kako se od nje i očekivalo.

„Zbog toga preostaju samo veze s kolegama sa radnog mesta, a tu tek stvarno nema normalnih muškaraca. Sve sami isprazni tipovi koji jedino umeju da pričaju masne viceve. Ili su se rodili praznoglavi ili samo misle na karijeru, uvek je jedno od ta dva. Eto kakvi tipovi se staraju za bezbednost ovog društva. Ovoj zemlji se ne smeši svetla budućnost." „Doduše, ti lepo izgledaš, pa sigurno i muškarci tako misle", reče Aomame. „Pa dobro, nije da im se ne dopadam. Istina, samo dok im ne otkrijem čime se bavim. Zato, kad dođem na ovakvo mesto ja kažem da radim za osi‐ guravajuće društvo." „Često dolaziš ovamo?" „Pa, ne baš često. Povremeno", reče Ajumi. I pošto je malo razmislila, priznade: „S vremena na vreme stvarno poželim seks. Tačnije, poželim muškarca. Nekako, periodično. E tad se lepo doteram, obučem divan donji veš i dođem ovamo. Onda odaberem partnera koji mi odgovara i s njim provedem noć. To me smiri na neko vreme. Pošto mi je priroda samo podarila zdrav polni nagon, i ne goni me nikakva nimfomanija ili bilo koja druga seksualna manija - dam sebi oduška i meni je to dovoljno. I ne vučem nikakve repove. Sutradan u cik zore eto mene opet na ulici, vredno pišem kazne za nepropisno parkiranje. A ti?“ Aomame uze čašu s koktelom i tiho ga otpi. „Pa, manje-više isto kao ti.“ „Nemaš momka?" „Tako sam sama odlučila. Ne mogu, to bi mi predstavljalo problem." „I jeste problem, kad si s jednim istim." „Pa da." „Samo mi povremeno tako dođe da to radim, ne mogu da se suzdržim", reče Ajumi. „Meni se više sviđa izraz: dođe mi da eksplodiram." „A onaj : dođe mi da provedem ludu noć?" „Nije ni taj loš.“ „U svakom slučaju, nešto što se završava na jednoj noći i ne ostavlja repove." Aomame klimnu glavom. Ajumi se podboči na stolu, pa malo razmisli o tome. „Ti i ja možda imamo dosta dodirnih tačaka.“ „Možda“, priznade Aomame. Samo što si ti policajac, a ja ubica. Ti i ja se nalazimo na različitim stranama zakona. Biće da nam je to jedna krupna

razlika. „Evo, ovako ćemo“, reče Ajumi. „Ti i ja radimo u istom osiguravajućem društvu. Firma nam se zove Himicu. Ti si mi starija koleginica. Danas nam se na poslu desilo nešto neprijatno, pa smo došle na piće da malo odvratimo misli. Sad smo se lepo oraspoložile. Može li takav scenario?" „Može, samo ja ne znam ama baš ništa o osiguranju." „Samo ti to prepusti meni. Umem odlično da izmišljam dobre priče." „Prepuštam ti", reče Aomame. „Nego, za stolom tačno iza nas sede dvojica, reklo bi se, sredovečnih muškaraca, koji sve vreme bacaju čežnjive poglede na ovu stranu", reče Ajumi. „Hajde, okreni se nehajno, pa ih overi." Kako joj je rečeno, Aomame se neobavezno osvrnu iza sebe. Za drugim stolom od njih sedela su dva sredovečna muškarca. Obojica su izgledali kao službenici neke kompanije koji su došli tu da se opuste po završetku radnog dana, u odelima i sa kravatama. Odela im nisu bila iznošena, a ni ukus za kravate im nije bio loš. Ako ništa drugo, nisu izgledali neuredno. Jedan je verovatno bio u kasnim, a drugi u ranim četrdesetim. Onaj stariji je bio mršav, duguljastog lica, sa zaliscima. Mlađi je delovao kao da je u student‐ skim danima trenirao ragbi, ali da mu se u poslednje vreme lepi salo usled nedostatka fizičke aktivnosti. Još su mu ostale dečačke crte lica, ali je podvaljak već počeo da mu se primećuje. Njih dvojica su pili viski s vodom i čavrljali, ali su im pogledi značajno vrludali po prostoriji. Ajumi uze da ih analizira: „Koliko ja vidim, nemaju običaj da svraćaju na ovakva mesta. Došli su da se zabave, ali ne znaju kako da se obrate devojkama. Uz to, verovatno su obojica oženjeni. Deluju kao da nešto kriju." Aomame je bila zadivljena preciznošću zapažanja svoje sagovornice. Sve je to uspela da pročita dok je s njom razgovarala. Možda baš zahvalju‐ jući tome što potiče iz policijske porodice. „Aomame, ti voliš one s proređenom kosom, je l' tako? Ja ću onda onog nabijenog. Može?" Aomame se ponovo osvrnu iza sebe. Oblik glave onog s proređenom kosom bio je osrednji. Nekoliko svetlosnih godina daleko od Šona Konerija, ali je privremeno mogao da dobije prelaznu ocenu. Ionako joj je zvonila glava od grupe Kvin i Abe koje su naizmenično puštali celo veče. Bez imalo preterivanja. „Može. Ali kako ćemo da ih namamimo da nam priđu?"

„Sigurno nećemo da ih čekamo do zore. Ti i ja ćemo da priđemo njima. S blistavim osmehom, ljubazno i pozitivno", reče Ajumi. „Ti to ozbiljno?" „Naravno. Idem ja da započnem neobavezni razgovor. Sve prepusti meni. Ti me čekaj tu", reče Ajumi. Ona otpi jedan oveći gutljaj tom kolinsa i protrlja dlanove. Potom stavi svoju guči tašnu na rame i blistavo se osmehnu. „A sad, vreme je za pendrek."

12 Tengo Nek nam prispe kraljevstvo tvoje Profesor se okrenu ka Fukaeri i reče: „Izvini, Eri, možeš li da nam skuvaš čaj i da ga doneseš?" Devojka ustade i izađe iz dnevne sobe. Vrata se tiho zatvoriše. Ne govoreči ništa, profesor je čekao da Tengo na sofi povrati dah i da se pribere. Skinuo je svoje naočare crnih okvira, obrisao stakla ne baš čistom maramicom i vratio ih na lice. Kroz prozor se videlo kako nešto malo i crno hitro prolete nebom. Možda neka ptica. Ili je to možda nečija duša odletela na kraj sveta. „Izvinite", reče Tengo. „Sad mi je dobro. Ništa mi nije. Nastavite s pričom, molim vas." Profesor klimnu glavom i započe: „Posle okončanja žestokog oružanog sukoba, otcepljena komuna Akebono se raspala 1981. godine. Pre tri godine, dakle. Ili četiri godine pošto je Eri stigla ovamo. Ali, pitanje grupe Akebono nema nikakve veze s onim o čemu govorim. „Eri je počela da živi s nama kada je imala deset godina. Eri koja se bez ikakve najave pojavila pred mojim ulaznim vratima bila je neka potpuno drugačija Eri od one koju sam ja poznavao. Nije govorila i bila je zatvorena u sopstvenu ljušturu pred bilo kim koga nije poznavala. Odmalena je bila vezana za mene i mnogo je sa mnom razgovarala, ali u to vreme ni sa kim nije htela da progovori. Kao da je bila izgubila moć govora. Kad smo joj se obraćali, uspevala je samo da klima ili odmahuje glavom, i to je bilo sve." Profesor je sada govorio ubrzano, razgovetnijim glasom. Sticao se utisak da je želeo da donekle ubrza priču u Fukaerinom odsustvu. „Izgleda da se strašno namučila da stigne do vrha ove planine. Kod sebe je imala nešto gotovine i moju adresu ispisanu na papiru, ali je ona ipak bila odgajana u jednoj veoma izolovanoj sredini, a povrh svega nije bila u stanju čestito ni da govori. Uprkos tome, s parčetom hartije u ruci, presedajući s jednog prevoznog sredstva na drugo, konačno je nekako uspela da se obre pred mojim ulaznim vratima.

Na prvi pogled mi je bilo jasno da joj se dogodilo nešto loše. Žena koja mi pomaže u kući i Azami zajedno su se brinule o Eri. Kada je ona posle nekoliko dana počela da pokazuje izvesne znake da se primirila, telefonom sam pozvao Sakigake i tražio da razgovaram s Fukadom. Rečeno mi je da Fukada trenutno nije u stanju da mi se javi. Kad sam upitao o kakvom se stanju radi, nisu hteli da mi kažu. Onda sam tražio da razgovaram s njegovom suprugom. Rečeno mi je da ni supruga ne može da se javi. Na kraju nisam uspeo da razgovaram ni sa jednim ni sa drugim.“ „A jeste li toj osobi s druge strane rekli da se Eri nalazi kod vas?“ Profesor je odmahnuo glavom. „Ne, ako već nisam to mogao da kažem Fukadi lično, imao sam osećaj da je bolje da to prećutim. Naravno, i mnogo puta potom sam pokušavao da stupim u kontakt s njim. Služio sam se svim mogućim sredstvima. Ali, ništa nije donelo rezultat. “ Tengo se namršti. „To znači da u poslednjih sedam godina ona nijednom nije imala kontakt sa svojim roditeljima?" Profesor klimnu glavom. „Punih sedam godina, nikakvog kontakta." „Zar Erini roditelji za tih sedam godina nisu pokušavali da je pronađu?" „Da, kako god pogledao, to je potpuno neshvatljiva stvar, jer je bračni par Fukada voleo Eri više od svega na svetu, ona im je bila najvažnija. A ako je Eri htela na bilo koga da se osloni, nije imala kud drugo nego kod mene. Njih dvoje su sa svojim porodicama prekinuli svaki kontakt i Eri je odrasla ne poznajući svoje bake i deke. Mogla je da se osloni samo na mene. I sami roditelji su je poučili da ide kod mene ako se bilo šta dogodi. Uprkos svemu tome, od njih nije bilo ni glasa. Potpuno nezamislivo." Tengo reče: „Malopre ste rekli da je Sakigake bio otvorena komuna." „Tako je. Od svog osnivanja Sakigake je dosledno tako funkcionisao - kao jedna otvorena komuna. Ipak, nešto pre nego što je Eri pobegla iz Sakigakea počelo je postepeno zatvaranje komunikacije sa spoljnim svetom. Prvi put sam to primetio kada se proredilo Fukadino javljanje. Fukada je oduvek bio čovek od pera, i slao mi je dugačka pisma u kojima je pisao o dešavanjima unutar komune i svemu što mu leži na srcu. U jednom trenutku to je stalo. Slao sam mu pisma, ali on nije odgovarao. Zvao sam ga telefonom, ali često nisam uspevao da ga dobijem. I kad bih ga dobio, Fukada je sa mnom razgovarao kratko i službeno. Odgovarao mi je odsečno, kao da je znao da ga neko prisluškuje." Profesor sklopi ruke na krilu.

„Nekoliko puta sam otišao do Sakigakea. Morao sam da razgovaram s Fukadom o Eri, i premda je telefoniranje i slanje pisama bilo uzaludno, nije mi bilo druge nego da se zaputim pravo tamo. Nisu me, međutim, pustili da uđem unutra. Sa ulaza su me doslovce hladno oterali. Ma koliko ja pokušavao da ih ubedim, nisu hteli ni da čuju. Posed Sakigakea je u među‐ vremenu ograđen visokom ogradom, i nikome ko je dolazio spolja nije bilo dopušteno onamo da uđe. Gledajući sa spoljne strane, nisam mogao ni da pretpostavim šta se događa unutar komune. Shvatao sam tajnovitost militantnog krila Akebono. Njihov cilj je bila oružana revolucija i ponekad su morali da se skrivaju. Ali, Sakigake je samo u miru obavljao poljoprivredne radove prirodnog uzgoja i od samog početka se dosledno držao prijateljskog stava prema spoljnom svetu. Zato su ih voleli i meštani iz tog kraja. Ali sada je ta komuna bila kao utvrđenje. Stavovi i izgled ljudi koji su se tamo nalazili kao da su se potpuno transformisali. I ljudi iz susedstva, jednako kao i ja, bili su potpuno zbunjeni tom promenom. Nisam mogao a da se ne zabrinem da se unutra bračnom paru Fukada nije desilo nešto rđavo. U tom trenutku, međutim, osim preuzimanja brige o Eri, ja sam nisam mogao ništa da preduzmem. I tako je prošlo sedam godina, a da se još ništa nije rasvetlilo." „Ne znate čak ni da li je sam Fukada živ ili ne?“ upita Tengo. Profesor klimnu glavom. „Tako je. Nemam nikakvih naznaka. Pokušavam da ne pomišljam na neko zlo, ako je to moguće. Ipak, u uobiča‐ jenim okolnostima bilo bi nezamislivo da od Fukade punih sedam godina ne čujem ni reč. Nemoguće je da im se nešto nije dogodilo“, i tu on stiša glas. „Možda ih onde drže pod prisilom. Ili je možda nešto još strasnije u pitanju.“ „Nešto još strašnije?“ „To znači da ne mogu da odbacim ni mogućnost da se desilo ono najgore. Sakigake više nije ona miroljubiva zemljoradnička zajednica. “ „Mislite li da se grupa Sakigake zaputila u nekom opasnom smeru?“ „Meni tako izgleda. Po rečima meštana, daleko veći broj ljudi nego pre izlazio je iz Sakigakea i ulazio unutra. I automobili su često saobraćali tamo-amo. Veliki broj ih je bio s tokijskim registarskim oznakama. S vremena na vreme bi spazili i velika, skupa vozila kakva se u unutrašnjosti retko viđaju. Izgleda da se i broj članova komune naglo povećao. Povećao se i broj zgrada i drugih objekata, a i njihovi sadržaji su obogaćeni. Aktivno su kupovali okolne placeve po niskoj ceni, a nabavili su čak i traktor,

kopačicu i mešalicu za beton. Zemljoradnja se nastavila kao i do tada, jer im je ona predstavljala dragoceni izvor prihoda. Brend povrća Sakigake bivao je sve poznatiji, a isporučivali su direktno čak i nekim restoranima koji služe prirodnu hranu. Sklopili su ugovore sa supermarketima s delika‐ tesnom robom. Samim tim, mora da su im se i prihodi povećali. Pa ipak, uporedo sa zemljoradnjom nešto se još razvijalo tamo. Ma kolika bila njihova prodaja poljoprivrednih proizvoda, od nje ne bi mogli da finansiraju ekspanziju takvih razmera. I ma šta da se unutar Sakigakea događalo, meštani su, sudeći po apsolutnoj tajnosti pod kojom se sve odvijalo, stekli utisak da je u pitanju nešto što ne sme biti poznato javnosti.“ „Jesu li se to oni ponovo politički angažovali?“ upita Tengo. „Ne bi trebalo da je u pitanju nikakav politički aktivizam“, reče profesor kategorički. „Sakigake se obrtao oko sasvim drugačije ose. Upravo su zbog toga u datom trenutku i morali da se raziđu od komune Akebono.“ „Pa ipak, u Sakigakeu se posle toga nešto dogodilo, i Eri je odatle morala da pobegne.“ „Nešto se jeste dogodilo", reče profesor. „Neki događaj koji je imao ogroman značaj. Nešto zbog čega je ostavila svoje roditelje i pobegla bez igde ičega. Ali, Eri mi o tome ni reč nije rekla." „Možda od pretrpljenog šoka, ili neke duševne povrede zbog koje nije mogla to da pretoči u reči?" „Ne, nije odavala utisak ni da je pretrpela šok, niti da se nečega plaši, niti da je uznemirena jer se odvojila od roditelja i ostala sama. Samo je bila otupela. Uprkos tome, navikavala se na život kod mene bez ikakvih prepreka. Gotovo obeshrabrujuće bez ikakvog otpora." Profesor hitro pogleda u vrata dnevne sobe. I potom vrati pogled na Tenga. „Ma šta da se Eri dogodilo, nisam želeo da je primoravam da mi se otvori. Smatrao sam da je tom detetu verovatno samo potrebno da prođe vreme. Stoga joj nisam postavljao nikakva pitanja i pretvarao sam se da ne obraćam pažnju na to da ona ne govori. Eri se nije razdvajala od Azami. Kad bi Azami došla iz škole, nasamo bi večerale u svojoj sobi. Šta su unutra radile, ni sam ne znam. Tamo su one možda uspostavile neku samo sebi znanu komunikaciju. Ali, ja nisam zabadao nos gde mu nije mesto i pustio sam je da radi onako kako želi. Ako izuzmemo činjenicu da nije govorila, u našem zajedničkom životu nije bilo nikakvih problema. Ona je pametno dete i uvek me je lepo slušala. Azami joj je postala najbolja drugarica.

Samo, Eri u to vreme nije mogla da pohađa školu. Jer, kako bih i mogao u školu da šaljem dete koje ni reč ne progovara?" „Jeste li vi i Azami dotad živeli sami?“ „Moja žena je umrla pre deset godina", rekao je profesor. I napravio malu pauzu. „Poginula je u automobilskoj nesreći. Tada smo nas dvoje ostali sami. Moja dalja rođaka je živela ovde u blizini i preuzela je brigu o domaćinstvu. Brinula se i o mojoj ćerki. I meni i Azami ženina smrt straho‐ vito je teško pala. Otišla je previše naglo, nismo imali kad da se psihički pripremimo na to. Zato, kada je Eri došla da živi s nama, bio sam toliko srećan zbog toga da mi je već bilo svejedno šta je bilo pre. Makar i da nismo mogli s njom da razgovaramo, sama činjenica da je bila tu donosila nam je neki čudan spokoj. A za ovih sedam godina i Eri je malo-pomalo počela da progovara. U poređenju s vremenom kada je došla kod mene, njena moć govora se vidno popravila. Drugim ljudima njen način izražava‐ nja verovatno zvuči neobično i čudno. Ali sa našeg stanovišta to je ogroman napredak.“ „Pohađa li Eri školu sada?“ „Ne, ne ide u školu. Samo je isprva formalno upisana u nju. Ali, u stvar‐ nosti, ona nije bila u stanju da prati nastavu. Stoga sam ja, kad god bih našao slobodnog vremena od časova koje sam davao đacima kod kuće, učio s njom. Pa ipak, to je bilo nešto što sam sam sklepao, što se nikako nije moglo nazvati sistemskom nastavom. Pošto je imala teškoća da sama čita knjige, zadavao sam joj da čita naglas, kad god je bilo prilike. Davao sam joj i audio knjige na kasetama koje se mogu naći u prodaji. I to je otprilike bilo sve od njenog obrazovanja. Ali ona je zapanjujuće bistro dete. Sve što je rešena da nauči, ona upija brzo, duboko i efikasno. Njena moć da to čini zaista je izuzetna. S druge strane, sve ono što je ne zanima, ona potpuno ignoriše. Taj jaz je kod nje odista veliki." Vrata dnevne sobe još se nisu otvarala. Verovatno je potrebno vreme da voda provri i da se skuva čaj. „Dakle, Eri je zajedno sa Azami ispričala priču Lutke od vazduha, zar ne?“ upita Tengo. „Kao što malopre rekoh, Eri i Azami su se uveče zatvarale u sobu. Ne znam šta su tamo radile. To je bila samo njihova tajna. Ipak, u nekom trenutku, to da Eri priča neku priču postalo je glavna tema u njihovoj komu‐ nikaciji. Azami je zapisivala ili snimala na traku ono što je Eri govorila, pa je to oblikovala na tekst procesoru U mojoj radnoj sobi. Negde u to vreme

Eri su se izgleda postepeno vraćala ošećanja. Apatija, kojom joj je poput opne bilo prevučeno čitavo telo, sada je nestala, na lice su joj se vratili tragovi izraza, i delovala je skoro kao ona stara Eri.“ „Odatle je počeo njen oporavak, zar ne?“ „Ali ne sveobuhvatan. Bio je samo delimičan. Ipak, u pravu si. Erin oporavak je verovatno započeo zahvaljujući tome što je pričala tu priču." Tengo razmisli o tome. Pa promeni temu. „Jeste li razgovarali s policijom o tome da je bračni par Fukada nestao bez traga i glasa?" „Aha, išao sam u tamošnju policiju. Ne govoreći im ništa o Eri, rekao sam da imam prijatelje s kojima već dugo ne uspevam da stupim u kontakt i da mislim da su možda tamo pod prisilom. Ni oni, međutim, u tom trenutku nisu mogli ništa da preduzmu. Sakigake je bio privatan posed, i dokle god nije bilo dokaza da su se tamo odvijale neke kriminalne radnje, policija unutra nije mogla da uđe. Oglušili su se o moje molbe, ma koliko da sam pokušavao da ih ubedim. A onda je 1979. godine postalo i faktički nemoguće izvršiti pretragu poseda.“ Kao da se priseća tog perioda, profesor nekoliko puta zavrte glavom. „Nešto se dogodilo 1979. godine?“ upita ga Tengo. „Te godine Sakigakeu je odobreno da se registruje u svojstvu pravnog lica kao verska organizacija." Tengo na trenutak ostade bez reči. „Verska organizacija?" „To je odista zapanjujuće", reče profesor. Sakigake se u međuvremenu pretvorio u versku organizaciju. Od guvernera prefekture Jamanaši zvanično su dobili dozvolu. A kad se jednom nečemu da naziv ’verska or‐ ganizacija’, postaje strahovito komplikovano da se sprovede policijska pretraga na njihovom posedu. To bi bilo kršenje sloboda zagarantovanih Ustavom. Na taj način je legalizovan Sakigake očigledno prilično učvrstio sopstvenu zaštitu. Oblasna policija im nije mogla ništa. I sam sam bio potpuno zgranut kad sam u policiji čuo priču o njihovoj registraciji kao verske organizacije. Kao gromom pogođen, u početku uopšte nisam mogao da poverujem. Pa čak i kad su mi pokazali relevantnu dokumentaciju i kada sam se svojim očima uverio u to, i dalje mi je bilo teško da to svarim. Fukada i ja se dugo znamo. Poznajem mu i narav i karakter. A s obzirom na to da sam se bavio antropologijom, moj dodir sa religijom nipošto nije bio usputan. Za razliku od mene on je bio do srži političan čovek, koji se držao logike. Pre bi se moglo reći da je imao fizičku

odbojnost prema religiji. Nezamislivo mi je da je tražio dozvolu da registru‐ je versku zajednicu, pa bilo to i iz taktičkih razloga." „Uz to, pribavljanje dozvole za registraciju verske organizacije u svojstvu pravnog lica ne bi trebalo da je tako jednostavno." „Ne neminovno", reče profesor. „Tačno je da mora da se prođe kroz mnogo provera kvalifikacija i da se obavi komplikovana procedura pri nadležnim institucijama, ali ako se iza kulisa pribegne političkim sredstvi‐ ma, relativno lako je moguće preći i tu prepreku. Teško je razgraničiti ono što je prava religija od onoga što predstavlja sektu. Tu ne postoje jasne defi‐ nicije, samo tumačenja. A gde ima prostora za tumačenje, otvara se i prostor da se tu umešaju politički uticaji i interesi. Kad se jednom dobije dozvola za registraciju verske organizacije, dobijaju se poreske olakšice i debela zakonska zaštita." „U svakom slučaju, Sakigake je prestao da bude samo zemljoradnička komuna i pretvorio se u versku organizaciju. I to jezivo zatvorenu versku organizaciju." „Organizaciju nove religije. Još direktnije rečeno, pretvorio se u sektašku organizaciju." „Stvarno mi nije jasno. Mora da je postojao neki krupan povod za tako veliki preokret." Profesor se zagleda u svoje nadlanice. Bile su obrasle umršenim sedim maljama. „Tako je. Nema sumnje da je takva transformacija bila podstaknu‐ ta nečim krupnim. I sam sam o tome dugo razmišljao. Zamislio sam razne mogućnosti. Ali, zaista ne znam. Šta li je mogao biti taj povod? Sve su držali u strogoj tajnosti da se ništa o situaciji unutra ne bi saznalo. Pri tom, od tada se ni Fukadino ime, kao ime vođe Sakigakea, više nije spominjalo." „A onda je pre tri godine izbio oružani sukob kada je Akebono rasturen", rekao je Tengo. Profesor klimnu glavom. „Preostao je Sakigake koji je faktički otpisao komunu Akebono, i koji se širi sigurnim koracima." „Drugim rečima, incident s oružanim okršajem nije nimalo naškodio Sakigakeu, zar ne?" „Baš tako", rekao je profesor. „Čak naprotiv, doneo im je publicitet. To društvance ima klikere u glavi. Sve umeju da preokrenu u svoju korist. U svakom slučaju, sve se to desilo pošto je Eri napustila Sakigake. Kao što i malopre rekoh, taj incident nije imao nikakve direktne veze s njom." Izgleda da je bilo potrebno promeniti temu.

„Jeste li pročitali Lutku od vazduha?" upitao je Tengo. „Naravno da jesam." „Kakav je vaš utisak?" „Veoma zanimljiva priča", rekao je profesor. „Odlična, i vrlo sugestivna. Ali na šta ona tačno aludira, ja iskreno ne znam. Ne znam šta predstavlja slepa koza, šta znače ti čovečuljci i lutka od vazduha." „Mislite li da ta priča ukazuje na nešto konkretno što je Eri u Sakigakeu iskusila ili pak videla svojim očima?" „Moguće je da je tako. Samo, teško je razlučiti dokle seže realnost, a odakle počinje fantazija. Može se protumačiti i kao nekakva bajka, ali i kao domišljata alegorija." „Gospođica Eri mi je rekla da čovečuljci zaista postoje." Kad je to čuo, profesoru se ukazao mrgodan izraz na licu. „Hoćeš da kažeš da ti misliš da su se događaji opisani u Lutki od vazduha stvarno odigrali?" Tengo odmahnu glavom. „Ono što želim da kažem jeste da je priča do detalja izuzetno realistično i verno opisana, i da je to velika prednost tog romana." „A ti ćeš pokušati da to nešto jasnije preoblikuješ na osnovu postojećeg teksta, ili več, konteksta. To je u pitanju?" „Da, ako mi to pođe za rukom." „Moja specijalnost je antropologija", rekao je profesor. „Više nisam naučnik, ali je psihologija antropologa još ukorenjena u meni. Jedan od ciljeva tog polja jeste relativizacija slike o sebi koju nosi svaki pojedinac, otkrivanje koji je to zajednički imenitelj koji ljudi dele, da bi se to onda saopštilo pojedincu. Na taj način trebalo bi da se može postići da ljudi zauzmu stav pripadnosti nečemu kao nezavisne individue. Razumeš li o čemu ti govorim?" „Mislim da razumem." „Od tebe se verovatno zahteva nešto slično." Tengo raširi ruke iznad svog krila. „Zvuči komplikovano." „Ali čini se da vredi pokušati." „Ne znam ni da li sam sposoban za tako nešto." Profesor pogleda u Tenga. U njegovim očima i sada je sijala neka speci‐ fična svetlost. „Ono što ja želim da saznam jeste šta se to dogodilo Eri u Sakigakeu. To, i kakvu je sudbinu imao bračni par Fukada. Poslednjih sedam godina

pokušavao sam kako sam znao i umeo da to rasvetlim, ali na kraju nisam uspeo da nađem način. Zid koji mi se isprečio pretvrd je i preveliki je zalogaj za mene. A možda se u Lutki od vazduha nalazi ključ za rešenje te zagonetke. Makar postojala i sasvim majušna mogućnost za to, ako postoji, ja bih uložio sve što imam na nju. Ne mogu da znam da li si ti sposoban za to. Ali, ti visoko ceniš Lutku od vazduha, i upio si je duboko u sebe. Možda te baš to čini sposobnim." „Postoji nešto na šta bih voleo da mi jasno odgovorite sa ’da’ ili ’ne’“, rekao je Tengo. „Danas sam ovamo došao samo zbog toga. Imam li ja vašu dozvolu da prepravim Lutku od vazduha?" Profesor potvrdno klimnu glavom, pa reče: „Voleo bih da i ja pročitam Lutku od vazduha kad je prepraviš. Eri u tebe izgleda ima dosta poverenja. Osim tebe ona nema takvih prijatelja. Naravno, ako izuzmemo Azami i mene. Stoga, slobodno to uradi. Prepustićemo to delo tebi. Dakle, moj odgovor je: ’da’.“ Onog časa kad su reči stale, na prostoriju se poput klete sudbine spustila teška tišina. Upravo u tom trenu i Fukaeri se vratila s čajem u rukama. Kao da je čekala trenutak završetka njihovog razgovora. Na povratku kući bio je sam. Fukaeri je izašla napolje da prošeta psa. Prema redu vožnje voza pozvali su mu taksi kojim je otišao do stanice Futamatao. Potom je u Taćikavi preseo na Ćuo liniju. Na stanici Mitaka, preko puta Tenga sele su majka i ćerka. Bile su obučene vrlo uredno i čisto. Ni na jednoj ni na drugoj odeća nipošto nije bila skupocena, niti nova. Ali, bila je čista i lepo očuvana. Sve što je na njima bilo belo, blistalo je od beline i bilo je lepo ispeglano. Ćerka je išla u drugi ili treći razred osnovne škole, tako otprilike. Bila je to devojčica krupnih očiju i lepih crta lica. Majka je bila vitka, kose svezane pozadi, s naočarima crnih okvira na licu i glomaznom izbledelom platnenom torbom u rukama. Torba je delovala krcato. I majčino lice bilo je lepo, ali su joj bore urezane od umora na spoljnim uglovima očiju davale više godina nego što je verovatno imala. Iako je bila tek polovina aprila, nosila je suncobran. Suncobran je ličio na suvi štap koliko je čvrsto bio zategnut. Sedeći na tom sedištu, njih dve su ćutale od početka do kraja. Majka je delovala kao da nešto prebira u svojoj glavi. Ne znajući šta će sa sobom, ćerka koja je sedela do nje gledala je u svoje cipele, u pod, u reklame koje su visile s tavanice i na trenutke u Tenga koji je sedeo preko puta. Izgleda

da su njegovo krupno telo i zbrčkane uši u njoj budile veliku radoznalost. Mala deca često takvim pogledom gledaju Tenga. Kao da gledaju u neku retku, bezopasnu životinju. Gotovo ne pokrećući glavu ili druge delove tela, devojčica je samo očima ispitivala svoje okruženje. Majka i ćerka su sišle na stanici Ogikubo. Kad je voz počeo da usporava, majka je uzela suncobran i bez reči ustala sa sedišta. Sa suncobranom u levoj, i platnenom torbom u desnoj ruci. Ćerka ju je u stopu sledila. Hitro je ustala sa sedišta i prateći majku izašla iz voza. Ustajući sa sedišta još jednom je hitro pogledala u Tengovo lice. U njenim očima bilo je nagove‐ štaja čudnovate svetlosti koja nešto traži, nešto moli. Te svetlosti bilo je samo u tragovima, ali je Tengo uspeo da je ugleda. Ova devojčica mi nešto signalizuje, osećao je Tengo. Izlišno je reći, naravno, sve i da mu je slala neki signal Tengo nije mogao ništa da preduzme. Nije znao ni kakve su okolnosti, niti je bilo na njemu da se umeša. Na stanici Ogikubo devojčica je s majkom izašla iz voza, vrata su se zatvorila, a Tengo, koji je ostao da sedi, zaputio se ka sledećoj stanici. Na sedištu na kom je ona sedela sada je sedelo troje učenika niže srednje škole koji su se izgleda vraćali sa polaganja probnih testova. Razgovarali su bučno i razdragano. Uprkos tome, slika tihe devojčice ostala je još neko vreme na mestu na kom je ona bila. Oči te devojčice podsetile su Tenga na jednu drugu devojčicu. Na devojčicu koja je dve godine išla u isto odeljenje s Tengom, u trećem i četvrtom razredu osnovne škole. Imala je iste oči kao i ova devojčica od malopre. Tim očima nepomično je gledala u Tenga. A onda... Roditelji te devojčice bili su pripadnici verske organizacije Društvo svedoka. Izdvojeni iz hrišćanstva, oni propovedaju eshatologiju, aktivno se bave propagiranjem vere i doslovno sprovode slovo Svetog pisma. Recimo, apsolutno ne dozvoljavaju transfuziju krvi. Zbog toga se njihove šanse da prežive ako u saobraćajnoj nesreći zadobiju teške povrede drastično smanjuju. Nikakve ozbiljne operacije nisu izvodljive. Zauzvrat će oni, kada dođe kraj sveta, opstati kao narod izabran od Boga. I moći da žive na zemlji u hiljadugodišnjem blagostanju. I ta devojčica je, baš kao i ona malopre, imala krupne, prelepe oči. Upe‐ čatljive oči. I crte lica su joj bile lepe. Ali, njeno lice uvek je bilo prevučeno nekakvom neprozirnom opnom. Da bi se izbrisala svaka naznaka njenog bića. Nije progovarala ni sa kim, osim kad je bilo neophodno. Nikad joj se

na licu nisu videla osećanja. Njene tanke usne bile su čvrsto stisnute u ravnu liniju. Za tu devojčicu Tengo se prvi put zainteresovao kada je primetio da ona krajem nedelje sa svojom majkom odlazi u propovedanje vere. U porodica‐ ma koje pripadaju Društvu svedoka zahteva se da i deca čim prohodaju odlaze s roditeljima da šire veru. Od kuće do kuće ona pešači već otprilike od svoje treće godine, uglavnom sa majkom, koja deli brošure pod naslovom Uoči potopa i izlaže učenje Društva svedoka. Jednostavnim rečima ljudima objašnjava koliko se raznih znakova propasti pojavilo u svetu današnjice. Boga oni zovu „Gospod". Naravno, većina ih otera s kućnog praga. Zalupe im pred nosom vrata, jer, njihova dogma je previše uskogruda, previše jednostrana i udaljena od realnosti - ili bar od realnosti kako je doživljava većina ljudi. Pa ipak, tek ponekad, nađe se i neko ko lepo sasluša njihovu priču. Na ovom svetu ima ljudi kojima je potreban neko s kim bi porazgovarali, o čemu god to bilo. Među njima se opet, i to tek ponekad, nađe i neko ko će se pojaviti na njihovom skupu. A članovi Društva i idu od kuće do kuće i zvone ljudima na vrata upravo u potrazi za takvim jednim u hiljadu. Njihova je sveta dužnost da ulažu stalne napore da svet usmere ka otrežnjenju, pa makar i za mrvicu. I što je ta dužnost muko‐ trpnija, a prag koji treba preći viši, utoliko će blagostanje koje im bude podareno biti raskošnije. Devojčica je s majkom odlazila u propagiranje vere. Majka je u jednoj ruci nosila platnenu torbu s brošurama Uoči potopa, a u drugoj ruci najčešće suncobran. Devojčica ju je sledila, na nekoliko koraka iza nje. Uvek je bila čvrsto stisnutih, ravnih usana i bezizražajnog lica. Dok ga je otac vodio maršrutom za prikupljanje pretplate NHK, Tengo se nekoliko puta na ulici mimoišao s njom. Tengo bi je prepoznao, a prepoznala bi i ona njega. Tada bi se iz njenih očiju iskralo nešto što svetluca. Naravno, jedno se drugom nikad nisu obratili. Niti su se ikad pozdravili. Tengov otac je bio obuzet nastojanjem da prebaci normu u naplati pretplate, a njena majka ob‐ jašnjavanjem da dolazi kraj sveta. Na ulici u nedelju, dok su ih roditelji vukli sa sobom, dečak i devojčica bi se brzim koracima mimoišli i razmenili poglede. Svi u odeljenju su znali da ona pripada Društvu svedoka. Ona iz „religij‐ skih razloga“ nije učestvovala u božičnim svetkovinama, a nije odlazila ni na izlete ili školske ekskurzije s obilaskom šinto ili budističkih hramova. Nije učestvovala ni na atletskim mitinzima, niti je pevala školsku ili

državnu himnu. Takvo ponašanje, koje je doživljavano isključivo kao ekstremno, nju je sve više izolovalo u odeljenju. Povrh toga, za školskim ručkom, pre nego što bi počela da jede, morala je da izgovori molitvu. I to obavezno glasno i jasno, tako da je svi čuju. Razumljivo, deca oko nje su se ježila te molitve. Ona ni sama sigurno nije želela da tako nešto radi pred svima. Izgovaranje molitve pred obed, međutim, njoj je bilo nešto usađeno, što nije mogla da propusti samo zato što drugih vernika nije bilo u blizini. „Gospod“ je odozgo, iz velikih visina, video apsolutno sve. Gospode na nebesima, nek se zauvek sveti ime tvoje, nek nam prispe kra‐ ljevstvo tvoje, oprosti nam grehe mnoge, i daj blagoslov svoj skromnom putu našem. Amin. Pamćenje je čudna stvar. Tome ima već dvadeset godina, a on je ipak u stanju da se seti cele molitve. Nek nam prispe kraljevstvo tvoje. Čuvši tu molitvu, mali Tengo je mislio: „Kakvo li je to kraljevstvo?“ Ima li tamo NHK? Sigurno ga nema. Ako nema NHK, onda nema ni pretplate. U tom slučaju, valjalo bi da to kraljevstvo dođe što pre. Tengo s njom gotovo da nikad ni reč nije progovorio. Jer, uprkos tome što su išli u isto odeljenje, Tengu se nikad nije pružila prilika da s njom direktno razgovara. Devojčica je uvek stajala sama, na mestu izdvojenom od svih, i nije progovarala ni sa kim osim ako to nije bilo neophodno. Nije odavala utisak da bi mogao da joj priđe i da joj se obrati. Ali, Tengo je duboko u srcu saosećao s njom. Odlazak s jednim od roditelja u obilazak tuđih kuća i zvonjenje od vrata do vrata na dan odmora, njima dvoma bila je jedinstvena zajednička tačka. Iako su propagiranje vere i rad na prikupljanju pretplate dve različite stvari, Tengo je dobro znao koliko je duboke rane nametanje takve uloge nanelo njihovim dečjim srcima. Nedeljom bi deca trebalo da se s drugom decom igraju do mile volje. Ne bi trebalo da idu naokolo i prete ljudima da bi platili pretplatu ili da ih zastrašuju objavama o kraju sveta. Takve stvari - sve i da postoji potreba da se one čine - treba da rade odrasli. Jednom je ipak, sticajem okolnosti, Tengo imao priliku da se nađe toj devojčici. Bilo je to u jesen kada su išli u četvrti razred. Za vreme ispita iz prirodnih nauka, jedan učenik koji je sedeo za istim stolom kao i ona, dobacio joj je nešto vrlo ružno. Bila je napravila grešku u postupku tokom

ispita. Ne seća se više kakva je greška bila u pitanju. Dečak joj se rugao što propagira dogmu Društva svedoka. Ismevao ju je zato što ide od kuće do kuće i deli tupave pamflete. Nazvao ju je „Gospode". Taj incident bio je nešto sasvim neuobičajeno. Jer, mnogo češće nego da je zadirkuju ili da joj se rugaju, prema njoj su se deca ophodila kao da ne postoji. Potpuno su je ignorisali. Ali, kada je u pitanju rad po grupama kakav se zahteva na ispitu iz prirodnih nauka, nisu mogli samo nju da izopšte. Reči koje joj je taj dečak dobacio bile su zaista otrovne. Tengo je sedeo u grupi za susednim stolom, i nikako nije mogao da pređe preko toga. Ne zna zbog čega, ali jed‐ nostavno nije mogao da ostavi da to tek tako prođe. Tengo je otišao do nje i rekao joj da se premesti u njegovu grupu. Uradio je to bez mnogo razmišljanja, bez oklevanja, gotovo refleksno. Potom joj je strpljivo objasnio šta treba da uradi na ispitu. Devojčica je pažljivo saslušala Tengove reči, shvatila je i nije ponovila istu grešku. Posle dve godine u istom odeljenju, to je bilo prvi (i poslednji) put da joj se Tengo obratio. Imao je dobre ocene, a bio je i krupan i snažan. Svi su ga cenili. Zato mu se niko nije narugao - ili bar ne tada - što ju je uzeo pod zaštitu. Ali, otkad je stao na stranu „Gospoda", njegova reputacija u samom odeljenju prećutno je pala za lestvicu niže. Smatrala se ukaljanom samo zbog toga što je s tom devojčicom imao bilo kakve veze. Ipak, Tengo nije davao ni pet para na to. On je odlično znao da je ona jedna obična devojčica. Da joj roditelji nisu bili članovi Društva svedoka, ona bi rasla kao svaka druga devojčica, i svi bi je prihvatali. Verovatno bi među njima stekla i vrlo bliske prijatelje. Samo zbog činjenice da su joj roditelji vernici Društva svedoka, međutim, u školi su se prema njoj ophodili kao da je nevidljiva. Niko nije ni pokušao s njom da razgovara. Nije čak pokušao ni da pogleda u nju. Tengo je to doživljavao kao veliku nepravdu. Devojčica i Tengo posle toga nisu progovorili. Nije bilo potrebe da se jedno drugom obrate, a nije bilo ni prilike za to. Ali, kad bi im se u nekom trenutku pogledi sreli, na njenom licu bi se pojavila blaga napetost. Tengo je to znao. Možda je njoj zasmetalo to kako se Tengo prema njoj postavio na ispitu iz prirodnih nauka. Možda se ona ljuti jer nije želela da on bilo šta preduzima, već je htela samo da je ostavi na miru. To Tengo nije bio u stanju da prosudi. Još je bio dete, a i nije baš bio u stanju da iz njenog izraza lica dokuči prefinjene puteve njene psihologije.

A jednom je ta devojčica uhvatila Tenga za ruku. Jednog vedrog decem‐ barskog popodneva. Kroz prozor se videlo visoko nebo i ravni beli oblaci po njemu. Kada. je posle časova bilo gotovo sa pospremanjem učionice, njih dvoje su slučajno ostali nasamo. Nije bilo nikog drugog. Kao da je nešto rešila, ona je hitro prešla preko učionice, došla do Tenga i stala pored njega. I zatim ga bez imalo oklevanja uhvatila za ruku. Potom je podigla glavu i zagledala mu se u oči (Tengo je bio desetak centimetara viši od nje). I sam zabezeknut Tengo se zagledao u njene. Pogledi su im se sreli. Tengo je u njenim zenicama ugledao bistru dubinu kakvu nikad dotad nije video. Dugo ga je držala za ruku, ne govoreći ništa. Veoma čvrsto, ne popuštajući ni na časak. Potom je hitro sklonila ruku i zalepršavši suknjom izletela iz učionice. Ne znajući šta ga je snašlo, Tengo je neko vreme stajao bez reći. Prvo što mu je palo na pamet bilo je da je dobro što ih niko nije video. Nije mogao ni da zamisli kakva bi se halabuka digla da jeste. Obazreo se oko sebe i prvo odahnuo. A potom je ostao potpuno zblanut. I majka i ćerka koje su od stanice Mitaka do stanice Ogikubo sedele na sedištu preko puta možda su bile članice Društva svedoka. Možda i one svake nedelje odlaze da propovedaju veru. Naduvena platnena torba delovala je kao da je krcata pamfletima Uoči potopa. Ta majka sa suncobra‐ nom u ruci i ćerka sa blistavom svetlošću u očima, podsetile su Tenga na ćudjivu devojčicu iz njegovog odeljenja. Ne, žena i devojčica iz voza verovatno uopšte nisu pripadnice Društva svedoka, već samo obične majka i ćerka koje su se zaputile na neki čas. U platnenoj torbi možda su bile note za klavir, pribor za pisanje ili tako neke stvari. Mora da sam postao preosetljiv na sve i svašta, mislio je Tengo. A zatim je zatvorio oči i polako izdahnuo vazduh. Nedeljom vreme ima čudnovat tok, a prizori su na čudan način iskrivljeni. Stigao je kući i spremio sebi nešto jednostavno za večeru. Kad je malo bolje razmislio, nije ni ručao. Nameravao je da posle večere telefonom pozove Komacua. Sigurno bi želeo da čuje kako je protekao susret. Ali, bila je nedelja, a on tad nije odlazio u kancelariju. Tengo nije znao njegov kućni broj. Ma nije ni važno, mislio je - ako bude hteo da sazna kako je bilo, sam će me zvati.

Kad je kazaljka pokazala deset, a on već pomislio da bi mogao u krevet, zazvonio je telefon. Pretpostavljao je da ga Komacu zove, ali kada je podigao slušalicu začuo je glas svoje devojke. „Slušaj, ne mogu da dužim, ali mogu li prekosutra popodne da svratim kod tebe?“ zapitala je. U pozadini se čula tiha muzika sa klavira. Muž joj izgleda još nije bio stigao kući. Možeš, odgovorio je Tengo. Kad ona bude došla, moraće nakratko da prekine rad na Lutki od vazduha. Ali, čuvši njen glas, Tengo shvati koliko je snažno žudeo za njenim telom. Spustio je slušalicu i otišao u kuhinju, sipao vajld terki u čašu i tako čistog ispio ga pred sudoperom. Potom se zavukao u krevet, pročitao nekoliko stranica knjige i zaspao. To je Tengovom danu, toj napornoj nedelji, označilo kraj.

13 Aomame Rođena žrtva Kad je otvorila oči, shvatila je da se nalazi u stanju vrlo ozbiljnog mamurluka. To joj se nikad ne dešava. Koliko god da popije, glava joj narednog jutra bude potpuno bistra, a ona je odmah u stanju da pređe na sledeću aktivnost. Aomame se ponosila time. Danas je ipak, iz nekog razloga, imala oštar bol u slepoočnicama i svest u laganoj izmaglici. Osećala se kao da joj se oko glave polako steže metalni obruč. Kazaljka sata već pokazuje deset. Jutarnja, tačnije već skoro podnevna svetlost, probadala joj je oči poput igala. Zvuk motora koji je prošao ulicom razlegao se prosto‐ rijom kao da je zabrujala neka sprava za mučenje. Ležala je u sopstvenom krevetu, bez ičega na sebi i bez svesti o tome kako je dospela do svoje kuće. Na podu je razbacana ležala odeća koju je nosila prethodne večeri. Delovalo je kao da ju je sama očerupala sa sebe. Tašna je bila na stolu. Preskačući preko razbacane odeće, Aomame ode do kuhinje i popi zaredom nekoliko čaša vode sa česme. Zatim se zaputi u kupatilo, umi se hladnom vodom i pogleda odraz svog nagog tela u velikom ogledalu. Pregledala je svaki njegov delić, ali na njemu nije bilo nikakvih tragova. Ispustila je uzdah olakšanja. Dobro je. Uprkos tome, od struka naniže još je imala onaj osećaj koji uvek ima ujutro posle žestokog seksa. Ono sladostrašće, kao da joj se čitavo telo uskomešalo, dopiralo je odnekud duboko unutra. A onda je postala svesna izvesne nelagode u predelu anusa. Ne mogu da verujem, pomisli Aomame. I prstom pritisnu slepoočnicu. E pa stvarno, zar su se ona dvojica i tu zavukla? Nažalost, ona se ničeg nije sećala. Mutne svesti istuširala se vrućom vodom rukama se podupirući o zid. Dobro je istrljala celo telo sapunom, uklanjajući sa njega sećanje - ili nešto bezimeno približno sećanju - na prethodnu noć. Posebno je brižljivo oprala svoj polni organ i anus. Oprala je i kosu. Uzmičući pred mirisom mentola paste prala je zube uklanjajući ustajali vonj iz usta. Potom je pokupila veš i

najlon čarape s poda spavaće sobe i glave okrenute u stranu pobacala ih u korpu za prljav veš. Pregledala je sadržaj svoje tašne na stolu. Novčanik je tu. Tu su i kreditne i bankovne kartice. Iz novčanika skoro da nimalo novca ne nedostaje. Sve što je prethodne večeri potrošila izgleda je bilo za taksi vožnju do kuće. Iz torbe su jedino nestali kondomi koje je bila ponela. Pre‐ brojala ih je - nedostajalo je četiri. Četiri kondoma? U novčaniku je stajao presavijeni papirić iz beležnice na kome je bio zapisan neki gradski broj telefona. Ali, nije imala predstavu čiji je bio. Ona se ponovo izvrnu na krevet i pokuša da se priseti čega god je mogla u sledu događaja protekle večeri. Ajumi je prišla stolu za kojim su sedeli muškarci, s osmehom započela razgovor i sve četvoro su pili u lepom ra‐ spoloženju. Posle toga je išlo sve po ustaljenom redosledu. Uzeli su dve sobe u obližnjem gradskom hotelu. Aomame je po prethodnom dogovoru spavala s onim proćelavim. Ajumi je uzela onog mlađeg i krupnijeg. Seks uopšte nije bio loš. Njih dvoje su ušli zajedno u kadu, pa je usledio dugotra‐ jan, temeljan oralni seks. Setio se i da stavi kondom pre nego što je prodro u nju. Posle sat vremena u sobi je zazvonio telefon, i Ajumi je zapitala mogu li njih dvoje da dođu. Da popiju još jedno piće. Može, odgovorila je Aomame. Malo kasnije stigli su Ajumi i njen partner. Od hotelske posluge zatražili su da im donesu bocu viskija i led, pa su ga pili sve četvoro. Ne seća se baš najbolje šta je bilo posle. Izgleda da se brzo opila. Da li je to bilo zbog viskija (Aomame ga ne pije često), ili zbog toga što nije kao obično bila sama s muškarcem, već su im se pridružili i njihovi saučesnici iz susedne sobe, uglavnom, negde joj je popustila pažnja. Potom ima nejasno sećanje da su razmenile partnere i ponovo vodile ljubav. Ja sam bila na krevetu s onim mlađim, a Ajumi na sofi s proćelavim. Da, tako je. A posle... Ono što se desilo posle njoj je u gustoj magli. Ničega se ne seća. Ma, nema ni veze. Ne moram ni da se setim, samo ću da zaboravim na sve. Pustila sam se s lanca i bacila na seks do iznemoglosti. To je sve. Njih dvojicu ionako više u životu neću ni videti. Samo, da li je taj drugi put stavio kondom? To je ono što je grizlo Aomame. Ne može da veruje da bi zbog takve gluposti ostala u drugom stanju ili zaradila neku polnu bolest. Ma, valjda je sve u redu. Koliko god bila pijana, koliko god mi svest bila mutna, o takvim stvarima uvek vodim računa.

Jesam li danas imala neki posao da obavim? Ne, nemam posla. Danas je subota, neradni dan. Uh, nije. Danas u tri po podne treba da odem u Azabu, u Kuću vrba, da radim na istezanju mišića sa starom gospođom. Tamaru je nekoliko dana pre toga zvao da pita da li je moguće termin od petka pomeriti na subotu, jer gospođa treba da ode na neki pregled u bolnicu. Potpuno je zaboravila na to. Ali, do tri po podne ostalo joj je još četiri i po sata. Dotle bi i glavobolja trebalo da prestane, a svest da joj se razbistri. Skuvala je kafu i na silu nalila nekoliko vrućih šoljica kafe u želudac. Potom je legla u krevet samo u bade-mantilu odevenom na nago telo, ispružila se na leđa i provela prepodne zureći u tavanicu. Ništa joj se nije radilo. Mogla je samo da gleda u plafon. Na plafonu nije bilo ničeg zani‐ mljivog, ali nije mogla da se buni. Tavanica i nije tu da bi zabavljala ljude. Sat je već pokazivao podne, ali ona još nije osećala glad. Još su joj u glavi brujali zvuci motora automobila i motocikala. Po prvi put u životu imala je pravi pravcati mamurluk. Uprkos svemu, seks je na njen organizam izgleda uticao povoljno. Za‐ hvaljujući tome što ju je muškarac držao u naručju, gledao njeno nago telo, milovao ga, lizao, grizao, prodro u nju, a ona doživela nekoliko orgazama, nekakva srdžba koja je postojala u njoj lepo se istopila. Mamurluk joj jeste padao teško, ali je bar zauzvrat bila ispunjena osećanjem da je oslobođena. Jedino, dokle li ću ovako, pitala se Aomame. Dokle se uopšte može nastaviti ovako? Uskoro ću imati trideset godina. A ubrzo potom, iza ugla će naići i četrdesete. Ipak, prestala je da dalje razmišlja o tome. Razmišljaću o tom pitanju nekom drugom prilikom. Trenutno me ne pritiska nikakav rok. Da bih ozbiljno mogla da porazmislim o tome, ja... Uto je zazvonio telefon. U njenim ušima zvučalo je kao tutnjava. Kao da je sedela u ekspres vozu koji prolazi kroz tunel. Ona se zatetura iz kreveta i podiže slušalicu. Veliki zidni sat pokazivao je pola jedan. „Aomame?“ rekao je glas s druge strane. Ženski, pomalo napukao glas. Bila je to Ajumi. „Ja sam“, reče Aomame. „Jesi li dobro? Zvučiš kao da te je upravo za sobom dovukao autobus." „Blizu si.“ „Mamurna?“ „Aha, baš gadno“, reče Aomame. „Otkud ti moj broj telefona?"

„Ne sećaš se? Pa valjda si mi ga sama zapisala i dala. Rekla si: ’Hajde da se uskoro ponovo vidimo.’ Trebalo bi da je i tebi moj broj telefona ostao u novčaniku." „Ah, tako znači. Ničeg se ne sećam.“ „Da, imala sam osećaj da če tako biti. Zato sam se i zabrinula, pa sam te pozvala", reče Ajumi. „Pitala sam se da li si dobro stigla kuči. Doduše, ja sam vozaču taksija koji smo zaustavili na raskrsnici u Ropongiju rekla kuda da te vozi.“ Aomame uzdahnu. „Ne sećam se ničega, ali očigledno sam nekako stigla. Probudila sam se u svom krevetu." „Dobro je.“ „Šta ti radiš?“ „Evo me na poslu, normalno", reče Ajumi. „Od deset sati sam u patrolnim kolima i pišem kazne za nepropisno parkiranje. Sad sam na pauzi." „Svaka tebi čast", reče Aomame s divljenjem. „Samo sam malo neispavana, što se moglo i očekivati. Nego, bilo mi je baš zabavno sinoć. Nikad se nisam tako dobro provela. Sve je to zahvaljuju‐ ći tebi." Aomame prstom pritisnu slepoočnicu. „Pravo da ti kažem, one druge polovine se ne sećam baš najbolje. Odnosno, od trenutka kad ste vi došli u našu sobu." „Hm, baš šteta", reče Ajumi ozbiljnim glasom. „Posle toga je bilo stvarno fenomenalno. Svašta smo radili sve četvoro. Neverovatne stvari. Kao iz porno filma. Pa, još smo ti i ja gole imitirale lezbijke. A posle, znaš..." Aomame je prekide: „Dobro to, nego, je l' stavio kondom? Ne mogu da se setim, pa sam brinula zbog toga." „Naravno. Ja sam strogo vodila računa o tome, sve je u redu. Osim što pišem kazne za nepropisno parkiranje, ja idem po školama u opštini, okupljam devojčice u učionicama pa ih prilično detaljno obučavam kako se ispravno stavlja kondom." „Kako se stavlja kondom?" iznenađeno reče Aomame. „Zašto policija srednjoškolce uči takvim stvarima?" „Prvi nam je cilj da obilazimo škole i informišemo ih o opasnostima od silovanja tokom izlazaka s mladićima, kako da se suprotstave manijacima, kako da se zaštite od seksualnih zločina i tome slično, a posle toga ja dodam

neku vrstu lične poruke u tom pogledu. A pošto seks među njima nije nešto što može da se spreči, upozorim ih da makar vode računa da ne ostanu u drugom stanju ili da ne zarade neku polnu bolest, tako otprilike. Njihovi profesori ipak ne idu dotle da im o tome govore. Zato o takvim stvarima vodim računa instinktivno, to mi je profesionalna deformacija. Koliko god da sam popila, to nikad ne izostavim. Nemaš zašto da brineš. Čista si kao suza. Gde nema kondoma, nema ni ulaska. To je moja deviza." „Hvala ti. Laknulo mi je sad kad to čujem." „Je li, zar ne želiš da znaš detalje o tome šta smo sinoć radili?" „Neki drugi put", reče Aomame, i iz pluća izbaci neki ustajali vazduh koji joj se unutra nakupio. „Sve ćeš mi jednom potanko ispričati. Sad ne mogu. Čini mi se da će mi se glava raspući samo ako mi to spomeneš." „Razumem te. Onda, drugi put", reče Ajumi vedro. „Nego, Aomame, nešto razmišljam otkad sam se jutros probudila: ti i ja bismo bile odličan tim. Mogu li opet nekad da te pozovem? Mislim, ako mi dođe da ponovimo ono od juče?" „Možeš", reče Aomame. „Odlično." „Hvala ti što si se javila." „Čuvaj se", reče Ajumi i prekide vezu. U dva po podne, zahvaljujući gorkoj kafi i dremežu, svest joj je bila u mnogo boljem stanju. Na sreću, nestala je i glavobolja. U telu se zadržala samo blaga malaksalost. Aomame je uzela sportsku torbu i izašla iz kuće. U njoj naravno nije ono specijalno šilo. Samo odeća u koju će se presvući i peškir. Kao i uvek, Tamaru ju je dočekao na ulaznim vratima. Aomame je uvedena u izduženu zastakljenu prostoriju. Ogromni prozori prema bašti bili su otvoreni, ali su čipkane zavese bile navučene tako da se spolja ne vidi unutrašnjost prostorije. Uz prozor su bile poredane sobne biljke. Sa minijaturnih zvučnika na tavanici tiho je dopirala barokna muzika. Sonata za blok flautu u pratnji čembala. Na sredini prostorije bio je postavljen ležaj za masažu, na kome je stara gospođa već ležala potrbuške. Na sebi je imala beli bade-mantil. Pošto je Tamaru izašao iz sobe, Aomame se presvukla u opremu za vežbanje. Glave okrenute u stranu, starica je s ležaja posmatrala Aomame dok se skidala. Aomame nije smetalo da je nagu gleda osoba istog pola. To

je svakodnevna stvar ako se baviš sportom, a starica je i sama tokom masaže bila gotovo naga. Zato što je tako lakše proveriti stanje u kom se nalaze mišići. Aomame skide svoje platnene pantalone i bluzu, i obuče gornji i donji deo trenerke. Zatim složi odeću koju je svukla i odloži je u ugao sobe. „Imaš veoma zategnuto telo“, reče starica. Onda se pridiže i skide bademantil, ostavši samo u svilenom kompletu donjeg veša. „Hvala lepo“, reče Aomame. „I moje telo je jednom davno bilo takvo." „Vidi se“, reče Aomame. Zaista je tako, pomisli Aomame. Čak i sada, kada je zašla u sedamdesete, na njenom telu se i dalje zadržala jasna senka onog nekadašnjeg, iz mladosti. Njena građa je ostala netaknuta, čak su joj i grudi bile relativno čvrste. Umerena ishrana i svakodnevno vežbanje očuvali su njenu prirodnu lepotu. Mora da je tome malo doprinela i estetska hirurgija, nagađa Aomame. Povremeno zatezanje bora, lifting oko očiju i usta. „Još uvek imate lepo telo", reče Aomame. Starica blago izvi usne u osmeh. „Hvala ti. Ali nije ni prineti onom kakvo je nekad bilo.“ Aomame ne odgovori na to. „Lepo sam se nauživala u tom telu, a i moji partneri su se nauživali u njemu. Razumeš šta hoću da kažem?" „Razumem." „A ti, je l' i ti uživaš?" „Povremeno." „Povremeno možda nije dovoljno", reče starica i dalje ležeći na stomaku. „U tim stvarima treba dobro da se nauživaš dok si mlada. Koliko ti duša želi. Kad ostariš, to više ne možeš, pa te onda greju samo sećanja na davne dane." Aomame se seti prethodne večeri. Na svom anusu još je osećala tragove penetracije. Hm, hoće li je i takva sećanja grejati pod stare dane? Aomame položi šake na staričino telo i otpoče s brižljivim istezanjem mišića. Ona malaksalost koju je praktično do malopre osećala u telu, sada je iščezla. Otkad se presvukla u trenerku i dotakla staričino telo, njena svest se sasvim izoštrila. Poput putanja na mapi Aomame je vrhovima prstiju pratila jedan po jedan mišić na staričinom telu. Njihovu zategnutost, čvrstinu i reflekse

Aomame je pamtila do tančina. Kao pijanista koji je u stanju da po sluhu odsvira dugačku kompoziciju, ona je obdarena tako preciznom moći pamćenja. Čak i ako ona nešto zaboravi, njeni prsti pamte. Kad god bi joj neki mišić na dodir delovao makar i za nijansu drugačije nego inače, ona bi iz različitih uglova primenjivala različit pritisak na to mesto. A zatim bi proveravala kako mišić na to reaguje. Na tom mestu se javlja ili bol, ili prijatan osećaj ili pak neosetljivost. Stvrdnuta i zgrčena mesta ona ne samo da je opuštala već je starici pokazivala kako da sopstvenom snagom pokrene te mišiće. Naravno, ima i onih tačaka koje se ne mogu opustiti samo delovanjem njene snage. Takva mesta Aomame je pažljivo istezala. Ipak, ono što mišići cene i željno dočekuju više od bilo čega drugog jeste svakodnevni napor čoveka da sam sebi pomogne. „Boli li vas ovde?" upitala je Aomame. Mišići na njenim butinama u predelu bedara bili su stvrdnuti više nego obično. Bili su skoro neprijatno tvrdi. Aomame položi ruku na staričinu karlicu i sasvim joj blago savi butinu pod određenim uglom. „Mnogo", reče stara gospođa s bolnom grimasom na licu. „To je u redu. Dobro je kad se oseća bol. Kad čovek prestane da oseća bol, to onda ne sluti na dobro. Boleće još malo, hoćete li moći da izdržite?" „Naravno", reče stara žena. Nema razloga da je to pita. Starica je izdr‐ žljive prirode. Stvari uglavnom podnosi ćutke. I ako napravi bolnu grimasu, jauk ne pušta. Aomame je više puta doživela da čak i krupni, snažni muškarci nehotice zacvile od njene masaže. Zato nije mogla a da se ne divi staričinoj čeličnoj volji. Učvrstivši lakat kao oslonac poluge, Aomame još više savi staričinu butinu. Začu se krckanje i zglob se namesti. Stara gospođa je zaustavila dah. Ali nije dala glasa od sebe. „Sad će biti u redu“, reče Aomame. „Biće vam lakše.“ Starica duboko izdahnu vazduh. Na čelu joj se presijavao znoj. „Hvala ti“, reče ona tiho. Čitav sat je Aomame razrađivala staričino telo, stimulisala joj i istezala mišiće, i opuštala njene zglobove. A to je bio veoma bolan proces. Ali, tamo gde nema bola, nema ni rešenja. Aomame je to znala, a znala je to i starica. Stoga su obe taj sat provele ne progovorivši ni reči. U nekom trenutku završila se sonata za blok flautu, a CD plejer je utihnuo. Osim cvrkuta ptica u dvorištu, ništa se nije čulo.

„Imam osećaj kao da mi je telo mnogo lakše“, reče stara gospođa posle nekog vremena. Ležala je potrbuške kao isceđena. Veliki peškir prostrt preko ležaja za masažu bio je potamneo od znoja kojim se natopio. „Dobro je“, reče Aomame. „Mnogo mi znači kad si pored mene. Kad više ne budeš, sigurno će mi biti veoma teško.“ „Sve je u redu. Trenutno ne planiram nikud." Kao da malo okleva, posle kraće ćutnje starica reče: „Pitaću te nešto in‐ diskretno: imaš li ti nekog koga voliš?" „Imam nekoga koga volim", reče Aomame. „Dobro je što je tako." „Ali, nažalost, ta osoba ne voli mene." „Možda će ti ovo pitanje biti malo čudno", reče starica. „Ali, zbog čega ta osoba tebe ne može da zavoli? Ja kao neko sa strane mislim da si ti veoma privlačna mlada žena." „Ta osoba ne zna ni da postojim." Stara gospođa je izvesno vreme razmišljala o onome što je Aomame iz‐ govorila. „A zar sa svoje strane ne osećaš želju da toj osobi obznaniš da postojiš?" „U ovom trenutku, ne“, rekla je Aomame. „Postoje li neke okolnosti zbog kojih ne možeš da joj se približiš?" „Ima više okolnosti. Ali, problem je prvenstveno u onome kako se ja osećam." Starica pogleda u Aomame s divljenjem. „U životu sam srela ljude čudne na veoma različite načine - a i ti si izgleda jedna od njih." Aomame blago izvi usne. „Nema ničeg tako čudnog u meni. Samo sam iskrena prema sopstvenim osećanjima." „Držiš se sopstvenih principa." „Tako je." „Uz to si još i prilično tvrdoglava i naprasita." „Verovatno ima i toga." „Samo, sinoć si malo dala sebi na volju, zar ne?“ Aomame pocrvene. „Vi znate za to?" „Vidim ti na koži. Znam po mirisu. Na tebi se još osećaju tragovi muškarca. Kad zađeš u godine, znaš mnogo štošta." Aomame napravi blagu grimasu. „Tako nešto mi je potrebno. Povremeno. Znam da to baš i nije za pohvalu."

Stara žena ispruži ruku i meko je spusti na šaku Aomame. „Naravno. Takve stvari su neophodne s vremena na vreme. Nemaš zašto da se uzbuđuješ zbog toga. Ne krivim ja tebe. Samo verujem da bi bilo dobro da nađeš sreću na neki običniji način. Da se vežeš za onog koga voliš i imaš svoj srećan kraj." „I ja bih to volela. Ali, to će biti teško." „Zbog čega?" Aomame ne odgovori. Objašnjenje nije jednostavno. „Ako imaš neko lično pitanje i poželiš da se posavetuješ s nekim, slobodno mi se obrati", reče starica, skloni svoju Šaku i ručnim peškirom obrisa lice. „Ma šta da je u pitanju. Možda ću moći nešto đa učinim za tebe." „Hvala vam mnogo", reče Aomame. „Nije rešenje da s vremena na vreme puštaš sebe s lanca." „U pravu ste." „Ne činiš ništa što je štetno za tebe samu", reče stara gospođa. „Apsolutno ništa. Shvataš to, zar ne?" „Shvatam", reče Aomame. Upravo je tako, pomislila je. Ne radim ništa što je štetno za mene. Jedino, uvek zaostane nešto neprimerno. Nešto poput taloga na dnu boce vina. Aomame se i sada često seti onog vremena pre i posle smrti Tamaki Ocuke. I kad pomisli na to da više ne može da je vidi i s njom razgovara, ima osećaj da joj se celo telo kida. Tamaki joj je bila prva prijateljica u životu. Ne krijući ništa od nje, mogla je sve da joj kaže. Aomame nikad pre Tamaki nije imala takvog prijatelja, a ni posle nje nije stekla nijednog sličnog. Njoj nije bilo zamene. Da kojim slučajem nije srela Tamaki, život bi joj bio još jadniji, još mračniji. Bile su istih godina i obe su igrale u softbol timu gradske srednje škole. Još od niže srednje škole pa sve do više, Aomame su oduševljavala takmi‐ čenja u softbolu. Isprva je bila nezainteresovana za taj sport i trenirala ga je jer je u tim pozvana usled nedostatka igrača, ali joj je softbol ubrzo postao smisao života. U životu se čvrsto držala te igre kao neko ko se svim silama drži za stub da ne odleti na vetru. Njoj je tako nešto bilo potrebno. A ono čega ni sama nije bila svesna bila je činjenica da je od samog početka pose‐ dovala sve kvalitete da bude izvanredan igrač. I u nižoj i u višoj srednjoj školi bila je centralni igrač i zahvaljujući njoj tim je kao od šale osvajao

turnire. A to je Aomame donelo samopouzdanje (mada to i nije bilo samo‐ pouzdanje u pravom smislu reči, već samo nešto približno tome). Zbog činjenice da joj je njeno nipošto beznačajno prisustvo u timu donosilo čvrstu poziciju, pa makar to bilo i u tom malom svetu, Aomame je bila naj‐ srećnija na svetu. Nekome sam potrebna. Kao glavni bacač i udarač u četvrtoj izmeni, Aomame je doslovce bila središte napada i odbrane. Tamaki Ocuka je bila ključni igrač druge baze, a imala je i ulogu kapitena tima. Istina je da je bila sitna, ali je imala fanta‐ stične reflekse i umela je da koristi glavu. Bila je u stanju hitro i komplek‐ sno da sagleda situaciju. Znala je na koju stranu treba da prebaci težinu prilikom bacanja, a kad bi udarač udario loptu, hitro bi odredila pravac u kom ona leti i trčala da pokrije odgovarajući položaj. Retki su infilderi koji su u stanju to da izvedu. Ne zna se koliko je tim samo puta izvukla iz škripca zahvaljujući svojoj moći procene. Nije bila udarač na velike razda‐ ljine poput Aomame, ali su njeni udarci bili oštri i sigurni, a noge brze. S druge strane, Tamaki je bila izuzetan lider. Održavala je jedinstvo tima, smišljala taktiku, svima davala korisne savete i bila uporna. Bilo je teško biti vođa, ali je ona stekla ugled kod ostalih igračica. Zahvaljujući tome, tim je iz dana u dan bivao sve jači, čak je uspeo da se plasira i u finale gradskog prvenstva Tokija. Igrao je i utakmice s drugim školama. Aomame i Tamaki bile su čak odabrane da budu članice softbol selekcije regiona Kanto. Aomame i Tamaki su jedna kod druge poštovale te izuzetne odlike, i obe su se sasvim spontano zbližile, a uskoro postale i najbolje drugarice. Tokom ekipnih gostovanja, zajedno su provodile duge sate. Razgovarale su o svom odrastanju, bez uvijanja i skrivanja. Aomame je u petom razredu osnovne škole donela odluku da se odvoji od roditelja i otišla je na staranje kod ujaka. Ujakova porodica bila je puna razumevanja za njenu situaciju i toplo ju je prihvatila kao deo porodice, ali je to ipak bila tuđa kuća. Bila je sama samcita i željna ljubavi. Ne znajući gde da nađe cilj i smisao života, živela je ne znajući za šta da se uhvati. Tamakina porodica je bila imućna i na dobrom položaju u društvu, ali pošto su joj se roditelji izrazito loše slagali, živela je u razorenom domu. Otac skoro da i nije dolazio kući, a majka je svaki čas dospevala u stanje rastrojstva. Zbog strahovitih glavobolja, umela je da ne ustaje iz kreveta i po nekoliko dana. Tamaki i njen mlađi brat bili su praktično napušteni. Dvoje dece se najčešće hranilo po obližnjim bifeima, u restoranima brze hrane ili gotovim jelima. Izvesne okolnosti su tako navele i jednu i drugu da se potpuno posvete softbolu.

Dve usamljene devojčice pune problema imale su hrpu tema za razgovor. Za vreme letnjeg raspusta uputile su se same na put. A kad im je jednog trenutka u hotelskoj sobi ponestalo tema za razgovor, dodirivale su jedna drugu nage na hotelskom krevetu. To je bilo nešto sasvim iznenadno, što se dogodilo samo jednom i nikad više, i o tome ni one same nikad nisu progo‐ vorile. Ipak, zahvaljujući tome, njhov uzajamni odnos postao je još dublji i poprimio je zaverenički karakter. Čak i kada je završila srednju školu i prešla na fakultet za fizičku kulturu, Aomame je nastavila da se bavi softbolom. A kako je širom zemlje stekla visok ugled kao igrač ženskog softbola, dobila je i poziv za upis na privatni fakultet za fizičku kulturu i specijalnu stipendiju. Tako je i u uni‐ verzitetskoj ekipi ponovo bila centralni igrač. Trenirajući softbol ona se paralelno zainteresovala za sportsku medicinu i počela veoma ozbiljno da je izučava. Zanimala se i za borilačke veštine. Želela je da za vreme studija stekne što je god više moguće znanja i stručnih veština. Nije imala vremena za lenčarenje i zabavu. Tamaki se upisala na grupu za prava jednog prvoklasnog privatnog uni‐ verziteta. Pošto je završila srednju školu, prekinula je svaku vezu sa softbolom. Za Tamaki, koja je imala izvanredan akademski uspeh, softbol je bila samo prolazna faza u životu. Planirala je da polaže pravosudni ispit i postane advokat. Ali, iako su pošle različitim putevima, njih dve su i dalje ostale najbolje prijateljice. Aomame je živela u studentskom domu u kome je bila izuzeta od plaćanja najamnine, dok je Tamaki na fakultet odlazila iz svog doma koji je istina bio razoren, ali joj je finansijski ostavljao prostor da može da diše. Jednom nedeljno zajedno bi odlazile na večeru i razgova‐ rale o svemu što bi se nakupilo u međuvremenu. A koliko god da je trajala, priči nikad nije bilo kraja. U jesen, na prvoj godini fakulteta, Tamaki je izgubila nevinost. Partner joj je bio godinu dana stariji član njenog teniskog kluba. Pozvao ju je u stan posle nekog skupa, i tu je praktično silovao. Nije da se njoj taj mladić nije sviđao. Upravo je zato i otišla sama kod njega u stan čim ju je pozvao, ali su za nju sama činjenica da je od nje seks nasilno iznuđen, kao i samoživo i nasilničko ponašanje koje je mladić tada pokazao bili strahovit šok. Zbog toga se ispisala iz kluba i izvesno vreme provela u stanju depresije. Izgleda da je taj događaj u Tamakinoj duši ostavio dubok osećaj nemoći. Izgubila je apetit i za mesec dana smršala šest kilograma. Sve što je Tamaki tražila od tog mladića bilo je razumevanje i malo saosećanja. Da je to pokazao, i da

joj je dao vremena da se psihički pripremi, njoj verovatno ne bi bio problem da mu da i svoje telo. Tamaki nikako nije mogla da shvati zašto je morao da bude tako nasilan prema njoj. Uopšte nije bilo potrebe za tim. Aomame ju je tešila i savetovala joj je da nađe način da taj mladić odgovara za ono što je učinio. Ali, Tamaki nije pristala. Rekla je da je i sama bila neobazriva, a i da u tom trenutku ne bi imala ništa od toga da ga prijavi. I sama sam kriva što sam otišla u njegov stan. Verovatno mi ne preostaje ništa drugo nego da zaboravim na to, rekla je Tamaki. Ali, Aomame je bila bolno svesna koliko je duboku ranu taj događaj naneo njenoj prijateljici. To nije bilo samo površno pitanje gubitka nevinosti. Bilo je to pitanje svetinje njene duše. Niko nije imao prava da je pogazi. A bilo je to i pitanje koliko je osećaj nemoći u stanju da izjede čoveka. Zbog toga je Aomame rešila da mladića zauzvrat lično natera da plati za to. Od Tamaki je saznala adresu stana u kom je mladić živeo, u veliku plastičnu tubu za tehničke crteže ubacila je palicu za softbol i otišla onamo. Tog dana Tamaki je otputovala u Kanazavu na pomen nekom rođaku. To je trebalo da joj bude alibi. Aomame je prethodno sve proverila da bi bila sigurna da mladić u to vreme neće biti u svom stanu. Upotrebila je šrafciger i čekić da obije bravu i ušla u stan. Dobro je umotala palicu u peškir i, vodeći računa o tome da ne diže buku, porazbijala sve što se unutra našlo. Razbijala je redom sve što se dalo razlupati, od televizora i lampi, preko satova i ploča, pa do tostera i vaza. Telefonski kabl je presekla makazama. Ispreturala je i razbacala knjige, i ceo sadržaj paste za zube i kreme za brijanje istresla na tepih. Po krevetu je isprosipala sos. Povadila je sve sveske iz fioke i iscepala ih. Izlomila je obične i hemijske olovke. Porazbi‐ jala je sve sijalice. Nožem je rasporila zavese i jastuke. Sve košulje u ormaru isekla je makazama. Fioku s donjim vešom i čarapama dobro je prelila kečapom. Izvadila je osigurač za frižider i bacila ga kroz prozor. Iz vodokotlića je izvadila sigurnosni ventil i uništila ga. Razbila je i bateriju za tuš. Uništavala je pažljivo i apsolutno temeljno. Stan je izgledao vrlo približno jednom prizoru iz bombardovanog Bejruta koji je ranije videla na fotografiji u novinama. Tamaki je bila inteligentna devojka (po uspehu u školi Aomame joj nije bila ni blizu), i za vreme softbol utakmica bila je siguran i pažljiv igrač. Kad god bi se Aomame našla u škripcu, istog trenutka bi došla do centra terena, kratko joj dobacila koristan savet, nasmejala se, rukavicom je pljesnula po

stražnjici i vratila se na položaj odbrane. Bila je obdarena širokim vidnim poljem, toplim srcem i smislom za humor. Naporno je radila za dobar uspeh u školi, a bila je i veoma rečita. Da je tako nastavila, sigurno bi postala iz‐ vanredan advokat. Kad bi se u njenoj blizini našli muškarci, međutim, njena moć rasuđiva‐ nja odlazila je do đavola. Tamaki je volela zgodne muškarce. Bila je praktično luda za njima. A iz perspektive Aomame, imala je skoro bolesnu sklonost ka takvima. Ma koliko neki muškarac bio divne naravi, ma koliko izuzetne inteligencije bio, ako joj se neki takav udvarao a njoj se njegova spoljašnjost nije dopadala, Tamaki on uopšte nije mogao da privuče. Iz nekog razloga uvek su je zanimali muškarci lepog lica, koji su bili prazni iznutra. A kada su muškarci bili u pitanju, Tamaki je bila užasno tvrda i nije slušala Aomame, ma šta da joj je ova govorila. U uobičajenim okolnostima, Tamaki bi saslušala i poštovala njeno mišljenje, ali kritiku na račun svojih mladića nipošto nije prihvatala. U međuvremenu je i Aomame digla ruke i prestala da joj daje savete. Nije želela da se zbog tako nečeg posvađa s Tamaki i naruši njihovo prijateljstvo. Na kraju krajeva, to je bio Tamakin život. Nije imala drugog izbora nego da je pusti da radi kako god želi. U svakom slučaju, dok su studirale, Tamaki je izlazila s mnogo mladića i uvek bi zapadala u nekakve nevolje, bivala razočarana ili povređena, i na kraju odbačena. Posle toga bi svaki put postajala napola luda. Imala je i dva prekida trudnoće. Kada se radilo o muško-ženskim odnosima, Tamaki je bila rođena žrtva. Aomame nije imala stalnu vezu. Povremeno je odlazila na sastanke s mladićima, među kojima je bilo i onih koji uopšte nisu bili loši, ali nikad nije ostvarila dublju vezu. „Ti nameravaš da nikad ne nađeš momka i da zauvek ostaneš devica?“ pitala ju je Tamaki. „Nemam vremena za to“, rekla je Aomame. „Jedva uspevam da ispunim svakodnevne obaveze. Nemam kad da se zabavljam s mladićima.“ Kada je diplomirala na svom odseku, Tamaki je ostala na postdiplom‐ skim studijama i pripremala se za pravosudni ispit. Aomame se zaposlila u kompaniji koja je proizvodila energetske napitke i zdravu hranu i nastavila da se bavi softbolom. Tamaki je i dalje na fakultet odlazila iz roditeljskog doma, a Aomame je živela u Jojogi-Haćimanu, u domu u vlasništvu njene firme. Kao i tokom studija, njih dve bi se nalazile na večeri krajem nedelje i bez prestanka pričale o svemu i svačemu.

U svojoj dvadeset četvrtoj, Tamaki se udala za dve godine starijeg muškarca. Onog trenutka kad se verila prestala je da pohađa postdiplomske studije i odustala je od daljih studija prava. Muž joj to nije dozvoljavao. Aomame je samo jednom srela tog čoveka. Bio je sin imućnih ljudi i, kao što se dalo predvideti, skladnih crta lica, ali bez ikakve dubine. Hobi su mu bile jahte. Umeo je da se izražava, čak je delovao i kao da ima nešto u glavi, ali je njegovom karakteru nedostajalo temelja, a njegovim rečima težine. Bio je tačno onakav mladić kakve je Tamaki volela. U njemu se, međutim, naziralo i nešto zlokobno. Aomame se on od početka nije dopadao. A možda se ni ona njemu nije dopadala. „Taj brak ne može biti uspešan", rekla je ona Tamaki. Nije želela da zabada nos tamo gde mu nije mesto, ali ipak je u pitanju bio brak. Ne tek puka zaljubljenost. Kao Tamakina stara prijateljica, nije mogla da ćuti i pretvara se da ništa ne primećuje. Tada su po prvi put imale žučnu prepirku. Tamaki je bila histerična jer se Aomame protivila njenom braku, i uputila joj je neke teške reči. I to one koje Aomame nipošto nije želela da čuje. Na svadbu Aomame nije otišla. Pa ipak, Aomame i Tamaki su se ubrzo pomirile. Čim se vratila s medenog meseca, Tamaki je bez najave otišla pravo kod Aomame i izvinila joj se zbog svoje grubosti. Molim te, zaboravi sve što sam ti rekla, kazala je. Ne znam šta mi je bilo. Na medenom mesecu sam sve vreme mislila na tebe, rekla je. Ništa se ne uzbuđuj, sve je već zaboravljeno, rekla joj je Aomame. Onda su se čvrsto zagrlile. Zatim su se našalile i nasmejale. Uprkos svemu, od Tamakine udaje, prilika za njihovo viđanje naglo je bivalo sve manje. I dalje su često razmenjivale pisma i razgovarale telefonom, ali se činilo da Tamaki nikad nije uspevala da ugrabi zgodnu priliku da se vidi s Aomame. Imam pune ruke posla kod kuće, izgovarala se Tamaki. Stvarno je teško biti profesionalna domaćica, govorila je. Ali, u načinu na koji je to rekla osećalo se da njen muž ne želi da se ona s nekim viđa van kuće. S druge strane, Tamaki je živela na istom placu gde i muže‐ vljevi roditelji, pa joj je verovatno bilo teško da slobodno izlazi iz kuće. Aomame nije ni pozvala da je poseti u novom domu. Tamaki je koristila svaku priliku da Aomame kaže da joj je u braku dobro. Njen muž je dobar, a i njegovi roditelji su prijatni ljudi. Potpuno je zbrinuta. Ponekad vikendom odu do ostrva Enošima i isplove jahtom. Nije joj bog zna kako žao što je prekinula postdiplomske studije. Jer, bila je pod prevelikim pritiskom zbog polaganja pravosudnog ispita. Možda mi ovakav

običan život na kraju krajeva ipak najviše godi, govorila je. U dogledno vreme ćemo verovatno imati i decu, a tad ću postati samo jedna dosadna mama. Verovatno nećeš hteti ni da se družiš sa mnom. Tamakin glas je uvek bio vedar, i Aomame nije imala razloga da sumnja u ono što ona govori. Baš lepo, rekla joj je Aomame. I stvarno je to i mislila. Naravno da je bolje da se pokaže da je njen loš predosećaj bio netačan, nego da se ispostavi da je pogodila. Tamaki je na nekom mestu u sebi možda uspela da pronađe mir, pretpostavljala je Aomame. Ili se bar trudila da u to veruje. Kako nije imala nikog drugog koga bi mogla zvati prijateljem, otkako su se proredili njeni kontakti sa Tamaki, svakodnevni život Aomame postao je prazan. Ni na softbol nije uspevala da se usredsredi kao nekada. Kao da se i samo njeno interesovanje za tu igru tanjilo otkad je Tamaki počela da se udaljava iz njenog života. Aomame je već imala dvadeset pet godina, a još je bila devica. Kad nije mogla da se opusti, ponekad se samozadovoljavala. Nije se osećala previše usamljeno zbog takvog života. Sa nekim imati duboku vezu, za Aomame je bilo prava muka. A kad je već tako, bilo joj je bolje da je sama. Tamaki je izvršila samoubistvo jednog vetrovitog dana pozne jeseni, tri dana pošto je napunila dvadeset šest godina. Obesila se u sopstvenom domu. Pronašao ju je muž sledeće večeri, kada se vratio sa službenog puta. „Kod kuće nije bilo nikakvih problema, niti sam ikad od nje čuo da je nezadovoljna. Ne mogu ni da zamislim koji bi bio uzrok njenog samoubi‐ stva“, rekao je njen muž policiji. I njegovi roditelji su rekli isto. Ali, to je bila laž. Tamaki je bila puna i telesnih i psihičkih ožiljaka od muževljevog neprestanog sadističkog nasilja. Muževljevo ponašanje gotovo da je zalazilo u sferu paranoičnog. I njegovi roditelji su manje-više za to znali. Čak je i policija, kada je videla njeno telo tokom autopsije, povela istragu o okolnostima, ali optužnica ipak nije podignuta. Njenog muža su pozvali na saslušanje, ali je uzrok smrti očigledno bilo samoubistvo, a i on je na dan njene smrti bio na službenom putu na Hokaidu. Nisu ga stavili u pritvor. I Tamakin mlađi brat je za sve to u poverenju saznao od Aomame tek naknadno. Nasilje je od početka bilo prisutno, i s vremenom je postajalo sve upornije i okrutnije. Tamaki, međutim, sa tog košmarnog mesta nije mogla da pobegne. Svojoj prijateljici o tome nikad ni reč nije rekla. Jer, sve i da je pokušala da se s njom posavetuje, od početka je znala koji bi odgovor

dobila. Smesta odlazi iz te kuće, sigurno bi joj rekla Aomame. Ali, ona to nije mogla. Neposredno pred samoubistvo, na samom kraju, Tamaki je Aomame napisala i poslala jedno dugačko pismo. Ona je ta koja od samog početka greši, a Aomame je od početka u pravu, stajalo je u uvodu pisma. Pismo je završila ovim: Moj život je pakao. Ali, ja iz tog pakla nikako ne mogu da se izbavim. Sve i kad bih se izbavila odavde, ne bih znala ni kud da odem. Nalazim se u stravičnoj tamnici, onoj koja se zove nemoć. Sama sam u nju ušla, sama se unutra zaključala i ključ bacila nekud daleko. Ovaj brak je naravno bio greška. Tačno je onako kako si ti rekla. Samo što najveći problem nije u mom mužu, niti u braku, već je u meni samoj. Svaki bol koji osećam sama sam zaslužila. Nikog drugog za to ne mogu da okrivljujem. Ti si moja jedina prijateljica, i jedina osoba na ovom svetu kojoj mogu da verujem. Ali, meni više nema spasa. Ako možeš, molim te da me zauvek pamtiš. Volela bih da smo zauvek ostale da igramo softbol zajedno. Dok je čitala to pismo, Aomame je stravično pozlilo. Telo je počelo ne‐ zaustavljivo da joj se trese. Bezbroj puta je zvala Tamaki na kuću, ali se niko nije javljao. Samo se automatski uključivala snimljena poruka. Sela je u voz i otišla do stanice Okušava, do Tamakine kuće u Setagaji. Bila je to jedna velika kuća s visokom ogradom. Pozvonila je na interfon, ali naravno, odgovora nije bilo. Unutra se čuo samo pseći lavež. Nije imala drugog izbora nego da odustane i ode. Ono što Aomame tada, razume se, nije mogla da zna, bilo je da je Tamaki već bila ispustila poslednji dah. Vezala je uže za priručje stepeništa i obesila se o njega, sama samcita. U gluvoj kući prazno je odjekivala samo zvonjava telefona i zvončića na tremu. Kada su je obavestili o Tamakinoj smrti, Aomame se nije previše iznena‐ dila. Mora da je negde u podsvesti to i očekivala. Nije joj navirala čak ni tuga. Odgovorila je prilično službeno, prekinula vezu i sela na stolicu. Tek posle dosta vremena osetila je kao da će joj iz tela provaliti sve moguće telesne tečnosti. Dugo nije mogla da ustane sa te stolice. Javila se na posao, rekla da se ne oseća dobro i da če odsustvovati nekoliko dana, i samo se

zatvorila u kuću. Nije jela, nije spavala, čak ni vodu skoro da nije pila. Ni na sahranu nije otišla. Imala je osećaj da je nešto u njoj kvrcnulo i preokre‐ nuto se. Snažan osećaj da više nikad neće biti ona ista osoba. Tog čoveka ću morati da kaznim, rešila je tada Aomame. Što god da bude, moram da mu stanem na put. U protivnom će taj tip, bez ikakve sumnje, nekom drugom uraditi isto to. Aomame je veoma dugo pravila temeljan plan. Imala je znanje o tome na kom mestu na čovekovom vratu i pod kojim uglom treba zabosti oštru iglu da bi smrt trenutno nastupila. To, naravno, nije nešto što bi mogao da izvede bilo ko. Ali, ona može. Bilo je potrebno da joj osećaj dodira postane dovoljno istančan da bi mogla za kratko vreme da napipa tu izuzetno tananu tačku, i da pribavi odgovarajuće oruđe za taj čin. Prikupila je alat i posle dugih sati uspela da izradi maleno, specijalno oruđe koje je podsećalo na šilo za led. Vrh njegove igle bio je zašiljen oštro i hladno, poput nemilosrd‐ ne zamisli. Posle toga je isprobala razne načine rukovanja njime. Kad je konačno bila zadovoljna, sprovela je naum u delo. Bez kolebanja, hladno i sigurno, sručila je kraljevstvo nebesko na muškarčevu glavu. Potom je izgo‐ vorila čak i molitvu. Reči molitve iz njenih usta izašle su gotovo refleksno. Gospode na nebesima, nek se zauvek sveti ime tvoje, nek nam prispe kra‐ ljevstvo tvoje, oprosti nam grehe mnoge, i daj blagoslov svoj skromnom putu našem. Amin. Od tog trenutka, Aomame je periodično dobijala silovitu želju za telom nekog muškarca.

14 Tengo Nešto što čitalac nikad nije video Komacu i Tengo su se našli na uobičajenom mestu. U kafeu u blizini stanice Šinđuku. Kafa uopšte nije bila jeftina, ali pošto su stolovi bili raz‐ maknuti, mogli su da razgovaraju a da ih drugi ne čuju. Vazduh je bio relativno čist, a i muzika neškodljiva po mentalno zdravlje svirala je tiho. Komacu je kao i obično stigao sa dvadeset minuta zakašnjenja. Komacu nikad ne dolazi na vreme, a Tengo nikad ne kasni. To je već bilo zacrtano. Komacu je došao s kožnom akten-tašnom u ruci, u svom uobičajenom sakou od tvida i teget polo majici. „Izvini što si me čekao", rekao je Komacu, na način koji uopšte nije odavao preterano žaljenje. Delovao je bolje raspoložen nego obično, a na usnama mu je igrao osmeh poput bledog sjaja mladog meseca. Tengo je samo klimnuo glavom ne izgovorivši ništa. „Izvini što sam te zbrzao. Sigurno ti nije bilo lako", reče Komacu, sedajući na stolicu preko puta. „Ne bih da preterujem, ali proteklih deset dana sam proveo ni živ ni mrtav", reče Tengo. „Ali si dobro obavio posao. Uspeo si bez problema da dobiješ saglasnost od Fukaerinog staratelja, a i da solidno preradiš roman. Svaka ti čast. Bila je prava stvar što sam se odlučio za tebe takvog, u oblacima. Sad o tebi imam još bolje mišljenje." Tengu je kompliment na jedno uho ušao, na drugo izašao. „Jeste li pročitali moj komentar o Fukaerinoj predistoriji? Onaj dugačak." „Aa, jesam. Naravno. Pažljivo sam ga pročitao. Kako bih ti rekao, vrlo je to komplikovana sudbina. Kao iz nekog epskog romana. No, dobro to, nego ni na kraj pameti mi nije palo da je onaj profesor Ebisuno Fukaerin staratelj. Stvarno je mali svet. A je l' ti profesor rekao nešto o meni?“ „O vama?“ „Aha, o meni.“ „Nije rekao ništa posebno."

„Baš čudan tip“, reče Komacu potpuno zabezeknut. „Profesor Ebisuno i ja smo davno sarađivali. Jednom sam čak išao i u univerzitetsku laboratoriju da preuzmem njegov rukopis. Prilično je davno to bilo, još dok sam bio mlad urednik." „Ako je bilo davno, možda je zaboravio. Mene je samo pitao kakav ste vi čovek." „A, ne“, reče Komacu i mrgodno odmahnu glavom. „To je nemoguće. Apsolutno nemoguće. Taj čovek ništa ne zaboravlja. Ima zastrašujuće dobro pamćenje, a i tada smo vodili duge razgovore... Ali, dobro. Moj stari drug je prilično komplikovan čovek. Nego, sudeći po tvom komentaru, malu Fukaeri okružuju vrlo zamršene okolnosti." „Nisu to nikakve zamršene okolnosti. Mi doslovce u rukama imamo tempiranu bombu. Fukaeri ni u kom pogledu nije obična osoba. Nije ona tek neka lepa sedamnaestogodišnjakinja. Ima disleksiju i ni knjigu ne može čestito da pročita. Ne može ni banalan tekst da napiše. U sebi nosi nekakvu traumu usled koje je izgleda čak delimično izgubila pamćenje. Odrasla je u nekakvoj komuni, a u školu praktično nije ni išla. Otac joj je voda levičar‐ ske revolucionarne organizacije i izgleda da je indirektno bio povezan sa poznatim oružanim okršajem grupe Akebono. A Fukaeri je usvojila porodica nekad poznatog antropologa. Ako o romanu počne da se priča, sjatiće se mediji i iskopati razne sočne detalje. Biće gadno." „Da, činjenica je da bi mogla da se digne velika prašina. Da se otvore vrata pakla", reče Komacu. Ali mu se s usana ne skinu osmeh. „Hoćete li onda obustaviti planove?" „Obustaviti planove?" „Ovo je sada već preveliki zalogaj. Previše je opasno. Hajde da vratimo rukopis na originalnu verziju." „To ipak nije tako jednostavno. Lutka od vazduha koju si ti prepravio poslata je u štampariju i već je urađen prvi otisak sloga. Čim budemo imali odštampani primerak, odmah će biti prosleđen glavnom uredniku, direktoru izdavaštva i četvorici članova žirija. Ne možemo sad da kažemo: ’Izvinite molim vas, bila je greška. Molim vas vratite nam ga i pravite se da ništa niste videli’." Tengo uzdahnu. „Šta ja tu mogu? Ne mogu da vratim vreme", reče Komacu. Potom stavi jedan marlboro u usta, zaškilji očima i zapali ga šibicom iz kutije s logom kafea. „O svemu što sledi ja ću da razmišljam. Ti ne treba ni na šta da

misliš. Ako Lutka od vazduha bude dobila nagradu, gledaćemo da se Fukaeri nigde ne pojavljuje. Završićemo to fino s jednom rečenicom u stilu da je ona zagonetna mlada spisateljica koja ne želi da izlazi u javnost. Ja ću kao izvršni urednik da budem neka vrsta portparola. Biće sve u redu, znam ja kako se to radi.“ „Ne sumnjam ja u vaše sposobnosti, ali je Fukaeri u tom pogledu drugačija od običnih devojaka. Nije ona od onih koji će ćutati i raditi što im se kaže. Kad ona odluči šta će da uradi, samo to sprovede, ma šta joj bilo ko govorio. Ona ne čuje ono što joj ne odgovara - takva je. Neće s njom to ići tako lako.“ Ne govoreći ništa, Komacu nekoliko puta prevrnu kutiju šibica u ruci. „Znaš šta, Tengo, u svakom slučaju, kad smo već dovde došli, treba da budemo odlučni. Prvo, Lutka od vazduha koju si preradio odlično je urađena. Daleko je prevazišla sva moja očekivanja. Skoro da je savršena. Sigurno će osvojiti debitantsku nagradu i o njoj će se pričati, nema greške. Ne možemo sad da je zakopamo. Ako mene pitaš, to bi bio zločin svoje vrste. A i kao što sam ti malopre rekao, proces već odmiče krupnim koracima." „Zločin svoje vrste?" upita Tengo gledajući u Komacua. „Slušaj ove reči", reče Komacu. „Smatra se da svako stvaranje u umetnosti i svako istraživanje u nauci, isto tako i rad i odlučivanje uopšte, teže nekom dobru; stoga je dobro pravilno definisano kao ono čemu sve teži.“ 18 „Šta je to?“ „Aristotel. Nikomahova etika. Jesi li čitao nešto od Aristotela?" „Skoro ništa." „Trebalo bi da ga čitaš. Tebi bi se sigurno dopao. Kad nemam šta da čitam, ja uzmem grčke filozofe. Nikad ne mogu da ih se zasitim. Od njih uvek imam šta da naučim." „Šta je poenta tog citata?" „Da dobro proističe iz svega. Sve izlazi na dobro. Sumnje ostavimo za sutra", reče Komacu. „To je poenta." „Šta Aristotel kaže o holokaustu?" Komacu još malo raširi onaj svoj osmeh u vidu mesečevog srpa. „Aristotel ovde govori mahom o umetnosti, nauci i zanatu."