1Q84 - knjiga 1 - Haruki Murakami

Tengovo poznanstvo s Komacuom nipošto nije kratko. Tokom tog po‐ znanstva imao je prilike da vidi njegovo lice, ali i naličje. U poslovnom svetu on je bio vuk samotnjak, koji je delovao kao da živi kako mu se prohte. Većinu ljudi taj njegov izgled zavara. Ali ako čovek dobro u svojoj glavi sabere sve činjenice i podrobno ih preispita, shvati da su njegovi postupci vrlo pažljivo proračunati. Šahovskom terminologijom rečeno, on je uvek nekoliko poteza ispred. Činjenica je da su mu lukave strategije omiljene, ali on ume da povuče liniju tamo gde treba i da vodi računa o tome da ne napravi prestup. A bio je, slobodno se može reći, prilično raz‐ dražljive naravi. Mada su njegove podle reči i dela u najvećoj meri bili samo površna stvar, obična gluma. Komacu je sam sebe brižljivo obezbedio na nekoliko načina. Recimo, jednom nedeljno je pisao književnu kolumnu za večernje izdanje jednog lista. U njoj je ili pisao hvalospeve ili je omalovažavao razne pisce. Kada ih je kudio, tekstovi su mu bili izuzetno oštri. A pisanju takvih tekstova bio je vrlo vičan. Kolumnu je objavljivao pod pseudonimom, mada su svi u svetu izdavaštva znali ko stoji iza nje. Niko, razume se, ne voli da se o njemu loše piše po novinama. Zbog toga su pisci pazili da ga, ako je ikako moguće, ne isprovociraju. Trudili su se da ga ne odbijaju kada bi ih molio da nešto napisu za časopis. Ili da bar prihvate jednom u nekoliko puta. U suprotnom, niko ne zna šta bi u kolumni moglo da izađe o njima. Tengu se baš i nije dopadala ta Komacuova proračunata strana. Književne krugove pravio je budalama, dok je s druge strane iskorišćavao taj sistem kako god mu je to odgovaralo. Komacu je bio obdaren izuzetnim uredničkim instinktom i mnogo je toga učinio za Tenga. Savet koji mu je dao povodom pisanja knjige bio je zaista dragocen. Ipak, Tengo je nastojao da napravi izvesnu distancu kada je u pitanju bilo njegovo druženje s Komacuom. Nije mogao sebi da priušti da mu se previše približi i nevešto zagazi u sve to, i da mu se tlo možda izmakne pod nogama. A u tom pogledu, Tengo je bio veoma obazriv. „Kao što ti upravo rekoh, Lutka od vazduha kako si je ti prepravio skoro je savršena. Svaka ti čast“, nastavio je Komacu. „Ali ima jedno mesto, samo jedno, koje bih hteo da popraviš. Ne moraš to da uradiš sad. Ovo je dovoljno za debitantsku nagradu. Kad osvoji nagradu i stigne do faze obja‐ vljivanja u časopisu, tad možeš to da obaviš." „Koje je to mesto?"

„Kad čovečuljci naprave lutku od vazduha, ukažu se dva meseca. Devojčica pogleda u nebo, a na njemu se pojavljuju dva meseca. Sećaš se tog dela?“ „Naravno da se sećam." „Ako hoćeš moje mišljenje, slabo se šta kaže o ta dva meseca. Nisu dovoljno opisani. Hteo bih da ih opišeš još detaljnije i konkretnije. To mi je jedini zahtev." „Činjenica je da je taj opis prilično sažet. Ja samo sa svoje strane nisam želeo da previše objašnjavam da ne bih narušio tok Fukaerinog originalnog rukopisa." Komacu podiže ruku kojom je držao cigaretu. „Tengo, razmisli ovako: ako govorimo o nebu s jednim mesecom, to je nešto što je čitalac do sada bezbroj puta video. Je l' tako? Ali dosad sigurno nikad nije video nebo na kome su se pojavila dva meseca, jedan do drugog. Kada se u roman uvodi nešto što čitalac nikad nije video, tu je neophodno dati što detaljniji i što precizniji opis. Jedino su opisi nečega što je većina čitalaca dosad već videla nešto što može, ili što treba da se ispusti." „Razumem", rekao je Tengo. To o čemu je Komacu govorio odista ima smisla. „Napisaću još detaljnije opise u delovima u kojima se pojavljuju dva meseca." „Odlično. Onda će biti savršena", rekao je Komacu. I ugasio cigaretu zgnječivši je. „Nemam ništa drugo da ti kažem." „Veoma sam srećan zbog vaših komplimenta na račun onoga što sam napisao, ali ovoga puta ne mogu da se bezuslovno radujem." „Tengo, brzo sazrevaš", izgovorio je Komacu polako, raščlanjujući reči. „Sazrevaš kao pisac, kao književnik. Tome treba bezuslovno da se raduješ. Zahvaljujući tome što si prepravljao Lutku od vazduha, mnogo si toga naučio o pisanju romana. To će ti biti od velike koristi kada budeš pisao svoje sledeće delo." „Bilo bi lepo da sledećeg bude." Komacu se široko osmehnu. „Ništa ne brini. Uradio si sve što je trebalo. Sad je red na mene. Možeš slobodno da sedneš na klupu, zavališ se i posmatraš kako se utakmica odvija." Konobarica je prišla i nasula vodu u čaše. Tengo je svoju ispio dopola. Tek kad je završio, shvatio je da uopšte nije bio žedan. „Je li ono beše Aristotel rekao da se ljudska duša sastoji od razuma, volje i požude?", upita Tengo.

„To je bio Platon. Aristotel i Platon ti se razlikuju kao na primer Mel Torme i Bing Krozbi. U svakom slučaju, nekada davno stvari su bile mnogo jednostavnije", rekao je Komacu. „Samo zamisli razum, volju i požudu kako su se okupili oko stola i vode žučnu raspravu - zar ti to ne zvuči zabavno?" „Već mogu da predvidim da tu nije bilo pobednika." „Taj tvoj smisao za humor, Tengo", reče Komacu s kažiprstom podignu‐ tim u vazduh, „to je ono što mi se sviđa kod tebe." Nije to bio nikakav humor, pomisli Tengo. Ali to ne izgovori naglas. Kada se rastao od Komacua, Tengo je ušao u knjižaru Kinokunija i kupio nekoliko knjiga, pa je u obližnjem baru pio pivo i čitao ih. Od svih trenutaka, to su za Tenga bili časovi najvećeg opuštanja. Da kupi nova izdanja u knjižari, uđe u prvi bar i s pićem u ruci otvori knjigu. Ipak, te večeri iz nekog razloga nije uspevao da se usredsredi na čitanje. Pred očima mu se ukazala ona ista vizija njegove majke, koja nikako nije nestajala. Ona spušta bretele sa belog kombinezona, istura lepo oblikovane grudi i pušta muškarca da joj sisa bradavice. Taj čovek mu nije otac. Krupniji je, mladolik, skladnih crta lica. Maleni Tengo u krevetu zatvorenih očiju diše u snu. Dok joj muškarac sisa bradavice, na njenom licu je ekstati‐ čan izraz. Taj izraz lica donekle liči na onu grimasu koja se ukaže na licu njegove devojke kada doživljava orgazam. Tengo je svoju devojku jednom nešto zamolio iz puke radoznalosti. Je li, možeš li jednom da obučeš beli kombinezon, pitao ju je. „Mogu“, rekla je kroz smeh. „Obuči ću ga za tebe sledeći put. Ako ti se to sviđa. Imaš li još neki zahtev? Možeš bilo šta da mi kažeš, nemoj da se stidiš." „Možeš li da obučeš i belu bluzu? Neku jednostavnu po mogućstvu.“ Naredne nedelje ona je došla u belom kombinezonu i beloj bluzi. Svukao je bluzu s nje, smakao joj bretele kombinezona i počeo da joj sisa razotkri‐ vene bradavice. Iz iste poze, pod istim uglom kao muškarac koji se poja‐ vljuje u njegovoj viziji. U tom trenutku javio mu se osećaj lagane vrtoglavi‐ ce. Glava mu se blago ispunila izmaglicom i sve mu se zbrkalo. U donjem delu tela javio mu se neki olovni osećaj koji se naglo širio. Kad se povratio, telo mu se zatreslo i on je snažno ejakulirao. „Šta to bi? Jesi li već gotov?“ iznenađeno je upitala ona. Tengu nije bilo jasno šta se dogodilo. On je, međutim, već bio ejakulirao na njen kombinezon u predelu bedara.

„Oprosti", izvinjavao se Tengo. „Nisam hteo.“ „Ne treba da se izvinjavaš“, rekla je Tengova devojka tešeći ga. „Opraće se to začas pod vodom. To je samo ono obično. Da je sojin sos ili crno vino, još bih se i zabrinula da li će se skinuti." Ona skide kombinezon, ode do kupatila i propra umrljani deo. A zatim ga prebaci preko šipke za zavesu tuš-kabine da se osuši. „Možda je stimulans bio prejak", rekla je ona i umilno se osmehnula. A onda je počela dlanom polako da mazi Tenga po stomaku. „Beli kombine‐ zon ti se baš dopada, je l' da Tengo?" „Nije to u pitanju", rekao je Tengo. Ali nije mogao da joj objasni koji je bio pravi razlog za tu njegovu molbu. „Ako imaš još takvih fantazija, slobodno ih reci svojoj maloj. Daću sve od sebe. I ja obožavam fantazije. Bez ovakvih ili onakvih fantazija ne bi nam bilo života, zar ne misliš? Onda, želiš li da i sledeći put obučem beli kombinezon?" Tengo odmahnu glavom. „Nema potrebe. Jednom je bilo dovoljno. Hvala ti." Tengo je često pomišljao da je mladi muškarac koji se pojavljuje u njegovoj viziji i sisa majčine bradavice možda zapravo njegov biološki otac. Jer, individua koju je on znao kao svog oca - marljivi ubirač pretplate NHK - u mnogo čemu nije ličio na Tenga. Tengo je visok, stamene građe, širokog čela, uskog nosa i uvijenih, zbrčkanih ušiju. Otac je bio nizak i zdepast, neugledne spoljašnjosti. Čelo mu je bilo usko, nos pljosnat, a uši su mu štrcale kao u konja. Njegove crte lica od Tengovih su se razlikovale toliko da bi se slobodno moglo reći da su u kontrastu. U poređenju s Tengovim opuštenim i vedrim licem, očevo je izgledalo napeto i izrazito mračno. Poredeći njihov izgled, većina ljudi je govorila da oni uopšte ne deluju kao otac i sin. Ali, ono prema čemu je Tengo kod svog oca osećao nelagodnost nisu bile toliko njegove crte lica, koliko njegova psihološka priroda i sklonosti. Na očevom licu nije bilo ni naznake bilo kakve intelektualne radoznalosti. On stvarno nije imao zadovoljavajuće obrazovanje, to je činjenica. Rodio se u siromašnoj porodici i tu nije imao prostora da u sebi izgradi bilo kakav in‐ telektualni sistem. Tengu ga je ipak bilo žao zbog te vrste ograničenja. Pa opet, fundamentalna želja za sticanjem znanja na univerzalnom nivou - a Tengo je smatrao da se ona kod ljudi u manjoj ili većoj meri prirodno javlja

- kod tog čoveka bila je veoma tanka. Imao je praktične bistrine stečene životnim iskustvom, ali stava da treba da se potrudi da svoje znanje unapredi i produbi, da vidi više sveta, kod njega uopšte nije bilo. Revnosno je živeo u tom skučenom svetu sledeći uskogruda pravila, a da mu njegova skučenost ili zagušljivost očigledno nije nimalo smetala. Kod kuće ga Tengo nikad nije video s knjigom u rukama. Ne bi se dohvatio čak ni novina (dovoljno je gledati redovne vesti na NHK, govorio je on). Ni muzika ni filmovi ga uopšte nisu zanimali. Ni na put nikad nije otišao. Jedino što ga je izgleda u izvesnoj meri zanimalo bila je njegova maršruta za naplatu pretplate. Napravio je mapu svog rejona, stavljao na nju oznake raznobojnim olovkama i proučavao je kad god je imao vremena. Kao neki biolog kad pravi klasifikaciju hromozoma. U poređenju s njim, Tengo je odmalena bio smatran matematičkim genijem. Njegov uspeh iz aritmetike bio je daleko iznad prošeka. Kada je bio u trećem razredu osnovne škole, bio je u stanju da rešava zadatke za srednju školu. I iz drugih prirodnih nauka bez po muke je dobijao izvanred‐ ne ocene. A kad god je imao slobodnog vremena, prosto je gutao knjige. Bio je izuzetno radoznao i temeljno je skupljao sva moguća saznanja iz ra‐ zličitih polja, kao kad se kopačicom grabi zemlja. Upravo zbog toga, kad god bi pogledao svog oca, nikako nije mogao da proguta činjenicu da je njegovo biće biološki, pa makar i dopola, sačinjeno od gena jednog tako uskogrudog i neobrazovanog čoveka. Tako je još u ranim danima Tengo došao do zaključka da je njegov pravi otac negde drugde. Smatrao je da ga je usled nepoznatih okolnosti podigao čovek koga je on zvao ocem, ali koji sa Tengom nije bio u krvnom srodstvu. Nalik na svu onu decu zlosrećne sudbine iz Dikensovih romana. Za Tenga je ta mogućnost u dečačkim danima bila noćna mora, ali isto‐ vremeno i velika nada. Gutao je Dikensove romane. Prvo je pročitao Olivera Tvista i od tada postao opčinjen Dikensom. Iščitao je sve njegove knjige koje je mogao da nađe u biblioteci. U mislima je odlazio u svet iz tih priča i zamišljao samog sebe u njima. Te maštarije (ili pak iluzije) u njegovoj glavi grabile su sve dalje i postajale sve složenije. Model je uvek bio isti, ali je imao bezbroj varijacija. Ovo nije mesto na kome bi trebalo da boravim, govorio je Tengo sebi. Greškom su me zatvorili u neki kavez. Moje prave roditelje će neki slučaj sigurno navesti na pravi put i oni će me jednog dana pronaći. A onda će me izbaviti iz ovog mučnog, ogavnog

kaveza i vratiti me onamo gde bi zaista trebalo da budem. Tada ću konačno moći da provodim divne nedelje, u miru i slobodi. Otac je bio srećan što je Tengov uspeh u školi bio izuzetan. Bio je ponosan na to. Čak se i hvalio pred susedima. Ali, istovremeno, bilo je vidljivo i da mu negde duboko u duši i nije baš prijatno što mu je sin toliko bistar i sposoban. Kad bi Tengo seo za sto da uči, ovaj je često, verovatno namerno, umeo da ga ometa. Zadavao mu je kućne poslove, pronalazio razne besmislene načine da mu zanoveta i držao mu stroga predavanja. Predavanja su uvek bila iste sadržine. Kako se on satire od ubiranja pretplate i svaki dan prevaljuje tolike razdaljine da bi ga zasipali pogrdama kad god stignu, a kako Tengo tako lagodno i privilegovano živi. Koliko su mu lomili kičmu teškim radom kad je bio u Tengovim godinama i koliko su ga strogo kažnjavali i otac i stariji brat. Nisu mu davali ni dovoljno hrane, a tretirali su ga kao marvu. Nije smeo ni da se raduje kad je imao malo bolji uspeh u školi. Otac je o takvim stvarima razglabao u beskraj. Ovaj čovek mi možda zavidi, počeo je Tengo u jednom trenutku da pomišlja. Valjda ne može da obuzda svoju ljubomoru na to kakvog sam sklopa, ili na položaj u kome se nalazim. A može li jedan otac biti ljubomo‐ ran na svog pravog sina? O nečemu tako složenom mali Tengo, naravno, nije bio u stanju da donese sud. Ali, Tengo nije mogao a da ne oseća tu ma‐ lodušnost koja je provejavala iz očevih reči i dela, a nije mogao fizički da je podnese. Ne, nije to puka zavist. Taj čovek prezire nešto u svom sinu - tako se Tengo često osećao. Ne mrzi on samog Tenga kao čoveka. Otac mrzi nešto što u njemu postoji. Nešto što oseća da ne može da mu oprosti. Matematika je Tengu pružila efikasan način bekstva. Begom u svet mate‐ matike, uspevao je da se izbavi iz nevolja svog kaveza zvanog realnost. Odmalena je bio svestan činjenice da je u stanju da se na jedan pritisak prekidača u glavi preseli u taj svet bez patnje. I da je, dokle god se kretao u njegovim doslednim okvirima i pretraživao ih, imao neograničenu slobodu. Išao je vijugavim hodnicima ogromne građevine i otvarao jedna po jedna vrata označena brojem. Čim bi se pred njegovim očima ukazao novi prizor, bledeli su i zatim sasvim nestajali tragovi ružnoće stvarnog sveta koji je ostavljao za sobom. Svet kojim su vladale matematičke jednačine za njega je bio legitimno i savršeno bezbedno mesto za skrivanje. Geografiju tog mesta pravilnije je razumeo od bilo koga drugog i bio je u stanju da odabere

odgovarajuću putanju. Tamo niko nije mogao da ga sledi. I dokle god je boravio u tom svetu, mogao je da ignoriše i potpuno zaboravi na pravila i teret koje mu je nametao stvarni svet. Nasuprot velelepnoj izmaštanoj građevini koju je činila matematika, svet koji su predstavljale Dikensove priče za Tenga je bio poput duboke začarane šume. Kao kontrast matematici koja se protezala u nedogled u nebo, šuma se muklo prostirala pod njegovim očima. Njeno mračno i žilavo korenje širilo se duboko ispod zemlje. A tu nije bilo ni mape, ni vrata označenih brojevima. Od osnovne škole pa sve do niže srednje, kao opčinjen je boravio u svetu matematike. Jer, ta njegova jasnoća i apsolutna sloboda, koja mu je bila neophodna da opstane, privlačila ga je više od svega. Ali, otkad je zašao u pubertet, u njemu je postepeno narastalo osećanje da to možda neće biti dovoljno. Dokle god je boravio u svetu matematike, nije imao nikakvih teškoća. Sve je teklo tačno onako kako je zamišljao. Niko nije mogao da ga zaustavi. Ipak, kad god bi se odvojio od njega i vratio u stvarni svet (a nije mogao da to ne čini), i dalje se nalazio u onom istom okrutnom kavezu. Situacija se ni u kom pogledu ne bi poboljšala. Naprotiv, činilo mu se da su mu okovi svaki put bivali sve teži. A ako je tako, od kakve koristi mu je onda bila matematika? Zar to nije bio samo privremeni način da se pobegne od realnosti? I zar mu on, naprotiv, nije samo pogoršavao realnu situaciju? Kako su te sumnje u njemu narastale, Tengo je svesno počeo da pravi odmak od sveta matematike. Istovremeno, ona šuma iz sveta priča sve ga je snažnije privlačila. Čitanje romana, naravno, i jeste bilo jedna vrsta bega. Kad bi zatvorio stranice knjige, morao je ponovo da se vrati u stvarni svet. Pa ipak, Tengo je u jednom trenutku primetio da nije sticao onaj težak osećaj obeshrabrenosti kada bi se u realnost vraćao iz sveta knjiga, kao kada se vraćao iz sveta matematike. Zašto je to tako? Duboko se zamislio nad tim i ubrzo došao do jednog zaključka: ma koliko ti jasna bila povezanost stvari u šumi iz sveta priča, on ti nikad ne daje eksplicitne odgovore. Tu počiva razlika u odnosu na matematiku. Uloga priče je, uopšteno rečeno, da jedno pitanje oblikuje na drugačiji način. A u zavisnosti od svojstva i pravca te transformacije, na pripovedački način ona ukazuje na neki vid odgovora. Tengo te naznake ponese sa sobom i vrati se u realnost. A one su nešto nalik na nerazumljive vradžbine ispisane na parčetu hartije. Ponekad nesuvisle, i trenutno ni od kakve koristi. Ali one ipak sadrže mogućnost. Mogućnost da

on jednoga dana uspe sam da protumači tu vradžbinu. A ta mogućnost polako mu je odnekud iz dubine zagrevala dušu. Kako su godine prolazile, te moguće naznake sve su više privlačile Tengovu pažnju. I sada kad je odrastao, matematika za njega i dalje predsta‐ vlja veliku radost. Kada u pripremnoj školi đacima predaje matematiku, u njemu spontano uzavri ona ista radost kakvu je osećao kad je bio dete. Voleo bi da s nekim podeli radost te idealne slobode. To bi baš bilo lepo. Ali Tengo sada više nije bio u stanju bez zadrške da se otisne u svet kojim su vladale matematičke jednačine. Jer, ma koliko on taj svet pretraživao, znao je da odgovore koje stvarno traži tamo neće moći da pronađe. Tengo je išao u peti razred osnovne škole kada je posle dugog razmišlja‐ nja objavio ocu: ne želim više nedeljom da idem s tobom u naplatu pretplate NKH kao dosad. To vreme želim da iskoristim za učenje, a hteo bih i da čitam knjige i odlazim da se zabavim. Kao što ti, oče, imaš svoj posao, tako i ja imam nešto svoje što želim da radim, rekao je. Želim da vodim normalan život, kao i svi drugi. To je sve što je Tengo rekao. Kratko, ali suvislo. Otac se, naravno, strahovito naljutio. Ne tiče me se kako drugi žive, to sa nama nema veze. U ovoj kući radićemo onako kako mi radimo, rekao je otac. Šta je tebi normalan život? Nemoj tu da mi se praviš pametan. Šta ti uopšte znaš o tome šta je normalan život? Tengo se nije raspravljao. Samo je ćutao. Od početka mu je bilo jasno da otac neće razumeti, ma šta da mu kaže. Ako je tako, onda u redu, rekao je otac. Za onog ko ne sluša roditelja, više nema hrane. Napolje iz moje kuće. Onako kako mu je rečeno, Tengo je skupio svoje stvari i otišao od kuće. Od samog početka bio je rešen da se ničeg ne plaši koliko god se otac naljutio, makar ga i bes savladao i makar ruku na njega digao (što ipak nije učinio). Naprotiv, skoro da je odahnuo zato što je dobio dozvolu da napusti kavez. Pa ipak, desetogodišnje dete nema načina da živi samo. Nije imao kud, već je kad su se časovi završili, svojoj razrednoj starešini ispričao sve o situaciji u kojoj se našao. Da nema gde te noći da prespava. Objasnio joj je koliko su ga opterećivali ti nedeljni odlasci u prikupljanje pretplate NHK sa ocem. Njegova nastavnica razredne nastave bila je neudata žena srednjih tridesetih godina. Nije se moglo reći da je baš bila lepa, a i nosila je naočare jezivo debelih stakala, ali je bila pravedna i veoma topla osoba. Bila je

niskog rasta i obično ćutljiva i blaga, ali bi nasuprot očekivanjima ponekad umela da plane, i kad bi je spopala ljutnja pretvarala bi se u drugu osobu, koju niko nije mogao da zaustavi. Svi su bili zaprepašćeni tim neskladom. Ali, Tengu se ta nastavnica veoma dopadala. I kad je bila ljuta, Tengo je se nije plašio. Ona je saslušala Tengovu priču, razumela kako se on oseća i sažalila se na njega. Te večeri ga je primila da prespava kod nje. Prostrla mu je prekrivač na sofu u dnevnoj sobi i smestila ga da spava na njoj. Ujutru mu je spremila doručak. A potom je naredne večeri zajedno s Tengom otišla kod njegovog oca i dugo s njim razgovarala. Pošto su Tengu rekli da izađe iz prostorije, on ne zna kakav je razgovor vođen između njih dvoje. Ali, na kraju, ni sam otac nije mogao a da ne spusti loptu. Ma koliko da je bio ljut, nije mogao da pusti desetogodišnje dete da luta ulicama. Zakon propisuje da su roditelji dužni da se staraju o svojoj deci. Kao rezultat tog razgovora, Tengu je bilo dozvoljeno da nedelju provodi kako god on želi. Pre podne je morao da obavlja kućne poslove, ali je posle toga mogao da radi što god mu je volja. To je bilo prvo konkretno pravo u Tengovom životu koje je uspeo da izdejstvuje od svog oca. Otac je bio ljut i isprva nije hteo da razgovara s njim, ali za Tenga to nije imalo nikakav značaj. On je sada imao nešto daleko vrednije od toga. A to je bio prvi korak ka slobodi i nezavisnosti. Po završetku osnovne škole dugo nije video svoju razrednu. Imao bi prilike da je sretne da je ikad otišao na godišnjice mature za koje su mu povremeno stizali pozivi, ali Tengo nije imao nameru da se tamo pojavljuje. Za tu osnovnu školu nije ga vezivalo praktično nijedno lepo sećanje. Povremeno bi mu, ipak, ta nastavnica pala na pamet. Ne samo da mu je omogućila da kod nje jednom prespava, nego je uspela da njegovog najban‐ doglavijeg oca na svetu ubedi da nije u pravu. Takve stvari se ne zaboravlja‐ ju. Ponovo se s njom sreo kad je išao u drugi razred srednje škole. Tengo je tad bio član džudo tima, ali zbog povrede lista dva meseca nije mogao da se takmiči. Zauzvrat, privremeno se priključio limenom orkestru kao bubnjar. Uoči samog takmičenja, od ukupno dva bubnjara koja su imali, jedan je naprasno promenio školu, a drugi je oboleo od teškog oblika gripa, pa su oni iz duvačke sekcije od sve muke jurili bilo koga ko je umeo makar dve

palice da drži u rukama da im pritekne u pomoć. Povređenog Tenga koji nije znao šta će sa sobom spazio je profesor muzike, dobro ga nahranio i uz dogovor da će mu progledati kroz prste kada je u pitanju ocena na kraju po‐ lugodišta, uveo ga na probe za nastup. Tengo do tada nije imao iskustvo udaranja u bubnjeve. Nije ni bio zainte‐ resovan za to, ali kada se jednom u tome oprobao, na sopstveno iznenađenje shvatio je da njegovom moždanom sklopu to savršeno odgovara. Čin deljenja vremena na male fragmente koji se ponovo uklapaju da bi obrazo‐ vali lepe muzičke fraze pružao mu je potpuno spontanu radost. Svi tonovi pretvarali su se u grafikon i u vizuelnom obliku ukazivali se u njegovom umu. On je potom, kao morski sunđer vodu, upijao sve sisteme sviranja raznih udaračkih instrumenata. Po preporuci profesora muzike otišao je i kod jednog bubnjara simfonijskog orkestra koji mu je pokazao kako se svira u timpane. Posle višesatnog kursa, naučio je ono glavno o strukturi instru‐ menta i načinu njegovog sviranja. A pošto su note podsećale na matematič‐ ke izraze, nije mu bilo tako teško da nauči kako se čitaju. Profesor muzike je bio presrećan što je otkrio njegov izvanredan muzički dar. Izgleda da imaš urođeni osećaj za kompleksni ritam. I sluh ti je odličan. Ako se budeš usmerio na studije iz te oblasti, mogao bi da postaneš profesi‐ onalni muzičar, rekao je profesor. Timpani su komplikovan muzički instrument, ali poseduju jedinstvenu dubinu i uverljivost, kao i beskonačan broj mogućnosti kombinovanja tonova. Ono što su njih dvojica tad uvežbavali bio je odlomak iz Janačeko‐ ve Simfonijete, nekoliko stavova aranžiranih za duvačke instrumente. Izvodiće je na takmičenju duvačkih orkestara srednjih škola kao „kompozi‐ ciju po slobodnom izboru“. Za jedan srednjoškolski nastup, Janačekova Simfonijeta je teška kompozicija. A u njenom uvodnom delu fanfara timpani vrlo aktivno učestvuju. Profesor muzike i vođa orkestra ju je odabrao računajući na to da u orkestru ima odlične bubnjare. Iz već spome‐ nutih razloga on je, međutim, iznenada ostao bez tih bubnjara i uhvatio se za glavu. Stoga je, razume se, Tengovo ispunjenje uloge zamene bilo od izuzetnog značaja. Ipak, Tengo je, bez ikakvog osećanja pritiska, od srca uživao u tom nastupu. Kako je nastup na takmičenju dobro protekao (nisu pobedili ali su osvojili jedno od viših mesta), ta nastavnica mu je prišla i pohvalila njegov nastup.

„Odmah sam te prepoznala, Tengo", rekla je ta sitna žena (Tengo nije mogao da joj se seti imena). „Baš sam pomislila kako neko odlično svira timpane i dobro se zagledala u lice, kad ono, to si bio ti! Porastao si u me‐ đuvremenu, ali sam te po licu odmah prepoznala. Kad si počeo da se baviš muzikom?" Tengo joj je ukratko objasnio kako je do toga došlo. Bila je potpuno za‐ divljena kad je to čula. „Ti stvarno imaš razne talente." „Mada mi džudo mnogo bolje ide", rekao je Tengo kroz smeh. „Nego, kako ti je otac?" upitala je ona. „Dobro je", odgovorio je Tengo. Ali je, zapravo, rekao prvo što mu je palo na pamet. Nije imao ništa s tim da li mu je otac dobro ili nije, a nije ni hteo da razmišlja o tome. U to vreme, Tengo je već bio otišao od kuće i živeo je u đačkom domu, a sa ocem već dugo nije razgovarao. „Otkud vi ovde, nastavnice?" upitao ju je Tengo. „Moja sestričina svira solo deonicu na klarinetu u orkestru jedne druge srednje škole, pa me je molila da dođem da je slušam", rekla je. „Hoćeš li nastaviti da se baviš muzikom?" „Kad mi se noga oporavi, vraćam se džudu. Kako god da okrenem, s džudom nikad neću biti gladan. U mojoj školi se mnogo polaže na njega. Na taj način mogu da boravim u domu, a dobijam i bonove za tri obroka dnevno. To kao član orkestra ne bih mogao." „Radije ne bi da te otac izdržava, zar ne?“ „Zato što je onakav čovek", rekao je Tengo. Nastavnica se osmehnula. „Samo, prava je šteta. Kad već imaš tako raskošan dar.“ Tengo je ponovo odozgo pogledao u malu nastavnicu. Zatim se setio onog dana kada je prenoćio u njenoj kući. U glavi mu se javila slika njenog vrlo praktičnog i urednog stana. Čipkane zavese, nekoliko saksija s cvećem. Daska za peglanje i započeta knjiga. Mala roze haljina okačena na zidu. Miris sofe na kojoj je spavao. I njena stidljivost, nalik na onu kod mladih devojaka, koju je primetio tek sad, dok je stajala pred njim. Ponovo se setio da on više nije onaj bespomoćni desetogodišnjak, već da se sada prometnuo u krupnog sedamnaestogodišnjeg mladića. Širokih prsa, sada obraslih maljama, i neobuzdano snažnog libida. A osećao se čudnovato spokojno pored žene starije od sebe. „Drago mi je što sam te srela“, rekla je nastavnica.

„I ja se baš radujem što sam vas video", rekao je Tengo. I zaista se tako i osećao. Ali i dalje nikako nije mogao da joj se seti imena.

15 Aomame Čvrsto, kao usidreni dirižabl Aomame se svakodnevno brinula o tome kako se hrani. Jela od povrća bila su u središtu njene dnevne ishrane, i njima je dodavala neku vrstu ribe, uglavnom bele. I kad je jela meso, to je bilo samo pileće. Birala je isključi‐ vo sveže namirnice, a začine je ograničavala na minimum. Izostavljajući hranu punu masnoća, i unos ugljenih hidrata svodila je na umerenu količinu. Na salatu nije stavljala preliv, već ju je jela samo s maslinovim uljem, solju i limunom. Nije ona samo jela mnogo povrća, već je detaljno proučila njegove hranljive vrednosti i trudila se da uravnoteženo kombinuje njegove razne vrste. Sastavila je sopstveni režim ishrane i po potrebi držala obuku o tome i u sportskom klubu. Zaboravite na brojanje kalorija, govorila im je ona. Ako samo steknete osećaj kako da birate namirnice na pravi način i jedete ih umereno, ne treba da vas brinu nikakve brojke. Ipak, nije se slepo držala tog restriktivnog jelovnika, nego bi, kad god joj je došlo da pojede nešto konkretno, poletela u neki restoran i poručila debeli odrezak ili jagnjeći kotlet. Smatrala je da ako ti se s vremena na vreme nešto jede toliko da ne možeš da izdržiš, samo telo iz određenih razloga traži baš tu hranu i na taj način ti šalje signal. Tada treba slediti zov prirode. Volela je da pije vino ili sake, ali se suzdržavala od prekomerne količine alkohola da bi sačuvala jetru, a i da bi kontrolisala unos šećera, pa je tako odredila tri dana u nedelji kada alkohol ne pije. Za Aomame je upravo njeno telo bilo svetilište koje je morala savršeno lepo da održava. Bez ijedne nečistoće, bez ijedne bore. Čemu se unutra klanjala, to je sasvim drugo pitanje. O tome je mogla da razmišlja i kasnije. Na njenom telu u ovom trenutku nema suvišnog sala. Na njemu su samo mišići. Ona se svakog dana pred ogledalom skine naga i pažljivo se uverava u tu činjenicu. Ona to ne čini da bi mu se divila. Baš naprotiv. Grudi joj nisu dovoljno velike, a nisu ni ujednačene. Stidne vlasi joj rastu kao neki busen kroz koji je promarširala cela pešadijska jedinica. Kad god ugleda svoje

telo, ona ne može a da se ne namršti. Ali, na njemu sala nema. Prstima nema za šta da se uštine. Aomame je vodila skroman život. Svesno je trošila novac jedino na hranu. Nije žalila da potroši novac na namirnice, a i kad su vina u pitanju, pila je isključivo ona vrhunskog kvaliteta. Kad je s vremena na vreme odlazila u restorane, birala je samo one u kojima su se jela spremala s velikom pažnjom. Ali, osim za takve stvari, nije bila zainteresovana praktično ni za šta. Nju ne zanimaju preterano ni odeća, ni šminka ni modni detalji. Kada je odlazila na posao u sportski klub, odevala se ležerno, u farmerice i džempere, i tu je bio kraj. Od trenutka kad bi kročila u klub, provodila bi čitav dan u trenerci. Nikakav nakit, naravno, ne stavlja na sebe. S druge strane, i nema mnogo prilika da se posebno doteruje i izlazi. Nema momka, a ni prilike da se s nekim zabavlja. Otkad se Tamaki Ocuka udala, više nije imala ni prijateljicu s kojom bi odlazila na večere. Šminkala se i oblačila uvek u istu vrstu odeće kad je odlazila u potragu za partnerom za usputni seks, ali se i to dešavalo otprilike jednom mesečno. Nije joj bila potrebna velika garderoba. Kad bi se ukazala potreba, obilazila bi butike u Aojami, kupila jednu novu seksi haljinu, jedan ili dva komada nakita koji ide uz nju i par cipela, i to joj je bilo dovoljno. U uobičajenim okolnostima nosila je ravne cipele, i vezivala kosu pozadi. Dovoljno joj je da se umije sapunom i stavi kremu za lice, i njeno lice je bilo glatko. Dokle god je imala čisto i zdravo telo, ni o čemu nije morala da brine. Od detinjstva je bila naviknuta na jednostavan život, bez luksuza. Otkad zna za sebe, asketizam i umerenost usađivani su joj u glavu. U njenoj kući nije bilo ničeg suvišnog. „To je rasipanje", bila je najčešće izgovarana rečenica u njenom domu. Nisu imali televizor, a nisu uzimali ni novine. U njenom domu informacije su bile nešto nepotrebno. Na trpezi su retko imali meso ili ribu, pa je Aomame hranljive sastojke neophodne za rast dobijala uglavnom iz školskih obroka. Svi su govorili da je hrana grozna i ostavljali je nedovršenu, a ona je tražila da dobije i tuđe sledovanje - dotle je to išlo. Odeća koju je oblačila uvek je bila već nošena. Vernici su organizovali razmene takve nepotrebne odeće. Zato njoj, izuzev opreme za fizičko koju je škola propisivala, nikad u životu nije kupljena nikakva nova odeća, niti ona pamti da je ikad nosila odeću ili cipele koje su joj odgovarale po

veličini. Bila je to jeziva selekcija boja i dezena. Kada su ljudi siromašni pa žive takvim životom iz nužde, tu se ništa ne može. Njena porodica, međutim, uopšte nije bila siromašna. Otac je radio kao inženjer i uspevao je da uštedi i prosečnu zaradu. Oni su sami, apsolutno iz principa, odabrali da žive tako jednostavnim životom. U svakom slučaju, zahvaljujući tome što se život koji je ona vodila toliko razlikovao od onog koji su vodila obična deca oko nje, dugo nije uspevala da stekne prijatelje. Nije posedovala ni odeću u kojoj bi nekud otišla sa svojim prijateljima, a nije mogla to sebi ni da priušti. Nije dobijala džeparac, pa sve i da ju je neko pozvao na svoj rođendan (na sreću ili nesreću, to se nikad nije dogodilo), ne bi imala od čega ni jedan poklončić da kupi. Zbog toga je prezirala svoje roditelje, i iz dna duše je mrzela svet kome su pripadali njeni roditelji i njegove ideje. Ona je želela običan život, isti onakav kakav su vodili svi drugi. Nije ona želela nikakav luksuz. Bio joj je dovoljan sasvim običan, skroman život. Samo da mi je toga, ne bi mi bilo potrebno ništa drugo, mislila je Aomame. Samo je želela što pre da odraste, da se odvoji od roditelja i živi onako kako ona hoće. Da jede što god joj duša poželi, da slobodno troši novac iz svog novčanika. Da ode i kupi novu odeću koja joj se sviđa, da obuje cipele koje joj pristaju, da ode kud joj se prohte. Da stekne mnogo prijatelja i s njima razmenjuje predivno upakovane poklone. Ali, ono što je Aomame otkrila kada je odrasla bila je činjenica da se oseća najspokojnije upravo kada vodi asketski i umeren život. Ono što je želela više od bilo čega drugog nije bilo da se dotera i s nekim nekud izađe, već da se obuče u trenerku i provodi vreme sama u svom stanu. Posle Tamakine smrti, Aomame je dala otkaz u kompaniji energetskih napitaka, otišla je iz doma u kome je dotad živela i preselila se u iznajmljeni dvosoban stan u Đijugaoki. On nije prostran, ali izgleda prilično prazno. I dok kuhinjskog pribora u njemu ima na pretek, od nameštaja je tu samo ono najnužnije. I ličnih stvari ima malo. Ona voli da čita knjige, ali čim pročita neku, proda je u antikvarijatu. Voli i da sluša muziku, ali ne skuplja ploče. Kako god bilo, za nju je bila agonija da joj se lične stvari nakupljaju tu, pred očima. Imala je grižu savesti kad god bi u nekoj radnji nešto kupila. Ovako nešto mi stvarno ne treba, pomišljala bi. Kad god bi u svom ormaru ugledala urednu odeću i cipele, nešto bi je zabolelo u grudima i počelo da je guši. Taj prizor bogatstva i slobode paradoksalno je Aomame uvek

podsećao na siromašni period njenog detinjstva lišen slobode, u kome joj ništa nije bilo dato. Postati slobodan - šta to uopšte znači, pitala se ona često. Zar se, kada i uspeš da se izbaviš iz jednog kaveza, ne obreš samo u nekom novom, ovog puta još većem? Kad je izvršila zadatak i preselila onog muškarca na drugi svet, starica iz Azabua joj je dala nadoknadu za to. Nenaslovljen svežanj novčanica čvrsto umotan u hartiju, bez imena i povratne adrese stajao je u poštanskom pregratku. Aomame je od Tamarua uzela ključ, izvadila paket iz pregratka i vratila ključ. Zapečaćeni svežanj je bez provere sadržine stavila u lični sef u banci. U sefu su bila dva paketa, tvrda kao cigle. Aomame ne uspeva da potroši ni celu mesečnu platu. Tako ima i izvesnu ušteđevinu. Zbog toga joj sav taj novac uopšte nije bio potreban. Kada joj je prvi put isplaćena nadoknada, starici je to i rekla. „To je samo jedan vid“, upozorila ju je starica tihim, blagim glasom. „Molim te da to shvatiš kao nešto što je običaj. Upravo zbog toga treba da ga primiš. Ako ti novac nije potreban, neka ti samo stoji. Ako ti je i to mrsko, možeš ga anonimno dati kao dobrovoljni prilog nekoj grupi. Imaš svu slobodu da rešiš šta ćeš s njim. Ali, ako hoćeš da poslušaš moj savet, mislim da bi bilo dobro da izvesno vreme negde čuvaš taj novac netaknut." „Ali ja ne želim da dobijam novac za ovako nešto", rekla je Aomame. „Razumem kako se osećaš. Ali, zahvaljujući tome što si uspešno preselila te ništarije nema ni problematičnih brakorazvodnih parnica, niti borbe oko starateljstva. Nema više ni života u strahu da će im muževi kadtad doći i izobličiti ih od batina. Dobiće novac od životnog osiguranja, a i nasledstvo. Molim te da novac koji ti predajem shvatiš kao jedan vid za‐ hvalnosti tih žena. Uradila si ispravnu stvar, tu nema sumnje. A taj čin ne može da ostane nenagrađen. Shvataš li zašto?" „Nije mi jasno", rekla je Aomame iskreno. „Zato što ti nisi ni anđeo, ni Bog. Dobro znam da je tvoj čin proizašao iz čistih osećanja. Stoga mogu da razumem da se osećaš tako da ne želiš da primiš novac. Ali nezamršena, čista osećanja su sama po sebi opasna. Čoveku od krvi i mesa nije nimalo lako da u sebi nosi takva osećanja. Zbog toga je neophodno da ta osećanja za tlo privežeš čvrsto, kao usidreni dirižabl. To im je i svrha. Tako ti se neće dogoditi da pomisliš da možeš da radiš šta hoćeš dokle god su ona ispravna, dokle god su ti osećanja čista. Razumeš?"

Pošto je malo razmislila o tome, Aomame je klimnula glavom. „Nije mi sasvim jasno. Ali za sada, uzeću da je tako kako kažete." Starica se nasmešila. I otpila gutljaj čaja. „Nemoj da otvaraš račun u banci. Ako to otkrije poreska služba, pitaće se odakle ti. Samo stavi gotovinu u sef u banci. Biće ti jednog dana od koristi." Tako ću učiniti, rekla je Aomame. Iz kluba se vratila kući i u trenutku kada je spremala večeru, zazvonio je telefon. „Aomame", rekao je ženski glas. Blago napukao glas. Bila je to Ajumi. Sa slušalicom na uhu, Aomame ispruži ruku i smanji plinski plamen. „Kako idu policijski poslovi?" „Nižem kazne za nepropisno parkiranje i ceo svet me mrzi. Muškarci - ništa, samo radim kao mrav." „E, to je dobro." „A ti, Aomame, šta sad radiš?" „Spremam večeru." „Jesi li slobodna prekosutra? Mislim, u večernjim satima." „Slobodna sam, ali ne planiram ništa slično onome od pre neki dan. Potrebno mi je da se malo odmorim od toga.“ „Mhm, i meni je dosta toga za neko vreme. Nego, nismo se od onda videle, pa sam poželela da se vidimo i ispričamo." Aomame malo razmisli o tome. Ali, nije uspela tako na brzinu da se odluči. „Čuj, upravo nešto pržim“, rekla je Aomame. „Ne mogu sad da pričam. Možeš li da me pozoveš ponovo za tridesetak minuta?“ „Važi, javiću se ponovo za trideset minuta." Aomame je prekinula vezu i završila sa prženjem. Potom je spremila miso supu sa sojinim klicama i pojela je zajedno sa integralnim pirinčem. Limenku piva je ispila samo dopola, a ostatak je prosula u slivnik. Taman kad je oprala posuđe, sela na sofu i uhvatila dah, ponovo ju je pozvala Ajumi. „Mislila sam da odemo zajedno na večeru ako možeš“, rekla je Ajumi. „Dosadno je stalno jesti sama.“ „Stalno jedeš sama?“ „Živim u domu gde nam služe obroke, pa tamo svi jedemo i pričamo u isto vreme. Ali povremeno mi se jede nešto lepo, na miru. Na nekom

otmenom mestu, po mogućstvu. Samo, ne bih da idem sama. Razumeš na šta mislim?“ „Naravno. “ „Nemam nikog s kim bih mogla da odem tako negde na večeru. Ni muškarca ni ženu. Svi bi da idu po barovima. Pomislila sam da bi ti htela sa mnom na takvo neko mesto. Možda ti je to nezgodno.“ „Ma, ništa mi nije nezgodno", reče Aomame. „Može, hajdemo na neko dobro mesto na večeru. Ni ja tako negde nisam išla odavno." „Stvarno?" reče Ajumi. „E, baš se radujem." „Odgovaralo bi ti prekosutra?" „Aha, prekosutra nisam na dužnosti. Je l' znaš neki dobar restoran?" Aomame joj dade ime francuskog restorana u Nogizaki. Kad je čula ime, Ajumi proguta knedlu. „Aomame, zar to nije onaj užasno poznat restoran? Cene su im paprene, a i u nekom časopisu sam pročitala da se rezerviše dva meseca unapred. Ne verujem da bih to mogla sebi da priuštim od plate." „Ne brini, vlasnik i glavni kuvar restorana je član kluba u kome radim, a ja sam mu lični trener. Osim toga, dajem mu i savete o hranljivim vrednosti‐ ma jela na jelovniku. Ako ga ja budem zamolila ostaviće nam neki sto, a i dosta če nam spustiti cenu. Jedno što sto možda neće biti na najboljem mestu.“ „Ništa ne smeta, ja mogu da jedem i u ormaru.“ „Obuci nešto šik“, reče Aomame. Kad je prekinula vezu i shvatila da je počela spontano da oseća naklonost prema toj mladoj policajki, Aomame je bila malo iznenađena. To je prvi put od smrti Tamaki Ocuke da je prema nekome tako nešto osetila. Razume se, ta osećanja bila su sasvim drugačija od onih koja je gajila prema Tamaki. Pa ipak, sama večera s nekim nasamo, ili pak sama pomisao da bi joj prijalo da s nekim večera, nešto je što joj se odavno nije desilo. Uz to, od svih ljudi baš s jednom pravom policajkom. Aomame uzdahnu. Čudan je ovo svet. Aomame je obukla plavosivu haljinu s kratkim rukavima, preko nje ogrnula mali beli džemper na zakopčavanje i obula feragamo cipele s visokom potpeticom. Stavila je minđuše i tanku zlatnu narukvicu. Torbu koju uvek nosi ostavila je kod kuće (naravno, i ono šilo) i ponela la bagažeri tašnicu. Ajumi se pojavila u jednostavnom crnom kom de garson blejzeru,

velikoj braon majici dubokog izreza, cvetnoj plisiranoj suknji, s istom onom guči tašnom, malim bisernim minđušama i braon cipelama s niskom potpe‐ ticom. Izgledala je mnogo slađe i elegantnije nego kada ju je prethodni put videla. Nipošto nije ličila na policajku. Našle su se u baru, popile po blagi koktel mimoza, i onda su ih odveli do stola. Nije bio na lošem mestu. Pojavio se glavni kuvar i porazgovarao s Aomame. Zatim je rekao da je vino na račun kuće. „Izvinite što je već otvoreno, ali samo je probano. Juče sam imao pritužbu na ukus vina. Kad smo doneli bocu da zamenimo, ispostavilo se da je s ukusom sve u redu. U pitanju je bio jedan političar na visokom položaju koji u tim krugovima važi za poznavaoca vina. U stvari nema pojma o vinima. Samo se žali da bi se pred ljudima pravio važan. Kao: ’Nešto vam je opor ovaj burgundac’. Pošto znam s kim imam posla, ja sam rekao: ’U pravu ste, moguće je da je opor. Verovatno nije bio dobro uskladišten kod uvoznika. Odmah ćemo zameniti bocu. Nego, vi ste pravi stručnjak. Odlično se razumete u vina’, kažem tako nešto što se od mene očekuje i donesem drugu bocu. Postupim tako, pa se on ne naduri. Ne smem mnogo glasno da pričam, ali i račun mu se onda adekvatno uveća. Njemu to ionako ide iz fonda za reprezentaciju. U svakom slučaju, ono na šta se neko žalio i vratio, u mom restoranu se više ne poslužuje gostima, razume se.“ „Ali ako smo mi u pitanju, onda ne mari, je l' tako?“ Kuvar namignu. „Siguran sam da ne mari, je l' da?“ „Naravno da ne mari“, reče Aomame. „Ni najmanje", reče Ajumi. „Je li ova lepa mlada dama tvoja mlađa sestra?" upita kuvar Aomame. „Tako izgleda?" zapita Aomame. „Ne ličite po liku, ali odajete takav utisak", reče kuvar. „Prijateljica", reče Aomame. „Ona je policajac." „Stvarno?" pogleda kuvar ponovo u Ajumi s nevericom na licu. „Ono kao, nosi pištolj i patrolira naokolo?" „Doduše, još ni na koga nisam pucala." „Ovaj, nadam se da nisam rekao ništa ružno", reče kuvar. Ajumi odmahnu glavom. „Ne, baš ništa." Kuvar se osmehnu i sklopi ruke na grudima. „Ko god da je gost, to je burgundac garantovanog kvaliteta, i s punim samopouzdanjem mogu da mu ga poslužim. Proizvođač ima tradiciju, dobro je godište, i obično ga prodajem za deset hiljada jena."

Došao je konobar i sipao vino u dve čaše. Aomame i Ajumi nazdraviše uz to vino. Kada su se blago kucnule, kao da su zvončići zazvonili negde daleko na nebesima. „Ah, nikad u životu nisam probala ovako dobro vino“, reče Ajumi škiljeći očima, pošto je progutala jedan gutljaj. „Ko je taj, da mi je znati, ko se žalio na ovakvo vino.“ „Ima ljudi koji bi se žalili na bilo šta", reče Aomame. Njih dve potom stadoše da pomno pregledaju jelovnik. Oštrim pogledom, kao neki potkovan advokat koji čita važan ugovor, Ajumi je dvaput pročitala kompletnu sadržinu jelovnika. Kao da proverava da tu negde nema neke vešto prikrivene zamke, da joj slučajno ne bi promaklo nešto važno. U svojoj glavi preispituje razne uslove i odredbe koje u njemu stoje, i razmatra posledice koje bi one mogle da donesu. Podrobno vaga šta se time dobija a šta gubi. Sa sedišta preko puta, Aomame je posmatrala njene izraze lica. „Odlučila si se?“ upita Aomame. „Manje-više“, reče Ajumi. „Onda, šta češ?“ „Čorbu od dagnji, salatu od tri vrste luka i teleći mozak iz prefekture Ivate u bordo vinu. A ti?“ „Čorbu od sočiva, mešano prolećno povrće na pari, onda, grdobu pečenu u papiru, sa palentom. Neće mi baš ići uz crno vino, ali kad je na račun kuće, ne mogu da se žalim.“ „Možemo li malo i da se menjamo?" „Naravno", reče Aomame. „Ako ti odgovara, možemo za predjelo da podelimo i pohovane kozice." „Lepo", reče Ajumi. „Ako si odlučila šta ćeš da poručiš, bilo bi dobro da zatvoriš jelovnik", reče Aomame. „U suprotnom, konobar nikad neće doći." „Svakako", reče Ajumi s tugom se rastajući od jelovnika, pa ga zatvori i spusti na sto. Konobar odmah priđe i uze porudžbinu. „Čim završim s naručivanjem, odmah pomislim da sam poručila pogrešne stvari", reče Ajumi pošto je konobar nestao. „A ti?" „I ako pogrešim, to je samo hrana. Ništa bitno u poređenju s prolaznošću života." „Naravno, tako je", reče Ajumi. „Ali, meni jeste veoma bitno. Tako je bilo otkad sam bila dete. Obavezno se pokajem odmah pošto naručim: ’Ih,

trebalo je da uzmem krokete od dagnji umesto hamburgera.’ Ti si, Aomame, oduvek bila tako cool?" „Znaš, u mojoj porodici, zbog raznoraznih okolnosti, nije postojao običaj odlaska u restorane. Uopšte. Otkad znam za sebe, nikad u neki restoran nisam ni kročila, niti sam ikad iskusila, sve dok nisam prilično porasla, kako je to kad pogledaš u jelovnik i odatle izabereš i poručiš koje god ti se jelo sviđa. Iz dana u dan samo sam ćutala i jela ono što mi iznesu. I kad nije bilo ukusno, i kad mi je bilo nedovoljno, i kad je to bilo nešto što ne volim, nisam sebi mogla da priuštim da se požalim. I sad, da budem iskrena, kod mene sve može da prođe." „Hm, tako znači. Ne znam kakve su okolnosti u pitanju, ali ne deluješ tako. Izgledaš baš kao da si odmalena naučila na ovakva mesta.“ A zapravo je Tamaki Ocuka bila ta koja ju je u sve to uvela. Kako se treba ponašati kada se nađeš u ekskluzivnom restoranu, koja jela treba odabrati a da te ne gledaju s visine, kako se poručuje vino, kako se traži desert, način ophođenja prema konobaru, pravilno koriščenje escajga - Tamaki, koja je bila odlično upoznata s tim, svemu tome detaljno je podučila Aomame. Od Tamaki je Aomame naučila i kako da odabere odeću, koji modni detalj da stavi i kako da se našminka. Za Aomame su sve to bila nova otkrića. Tamaki je odrasla u imućnoj porodici u gornjem delu grada, a njena majka, koja je pripadala visokom društvu, izuzetno je polagala na manire i odevanje. Stoga je Tamaki svetsko znanje o takvim stvarima bila čvrsto usvojila još dok je bila srednjoškolka. Mogla je bez ustezanja da ulazi na mesta na koja su odlazili samo odrasli. Aomame je te tehnike gladno upijala. Da se nije slučajno upoznala s tako dobrim učiteljem kao što je Tamaki, Aomame bi sada bila sasvim drugačije formirana osoba. Ponekad je imala osećaj kao da je Tamaki još živa i krije se negde u njoj. Ajumi je u početku bila prilično napeta, ali što je više vina ispijala, malopomalo se opuštala. „Nego, imam jedno pitanje za tebe, Aomame“, reče Ajumi. „Ne moraš da mi odgovoriš ako ne želiš. Samo sam se nešto zapitala. Nećeš se ljutiti?" „Neću.“ „I ako ti postavljam čudna pitanja, nemam nikakve loše namere, zapamti to, molim te. Samo sam mnogo radoznala. Jedino, nekad se ljudi strašno iz‐ nerviraju zbog toga.“ „Sve je u redu, ja se ne nerviram.“ „Stvarno? Svi tako kažu, pa se opet iznerviraju."

„Ja sam drugačija. Dakle, sve je u redu.“ „Da li ti se kad si bila mala desilo da ti je neki muškarac radio nešto uvrnuto?" „Mislim da nije. Zašto?" „Samo me je zanimalo. Nema veze ako nije“, reče Ajumi. I promeni temu. „Nego, jesi li dosad imala dečka? Mislim, nekog s kim si imala ozbiljnu vezu.“ „Ne." „Nijednog?" „Ni jednog jedinog", reče Aomame. A zatim, posle malo dvoumljenja nastavi: „Iskreno rečeno, bila sam nevina do svoje dvadeset šeste godine." Ajumi nakratko ostade bez reči. Spusti viljušku i nož, salvetom obrisa usta, pa se zatim škiljeći zagleda u Aomame. „Neko tako divan kao ti? Ne mogu da verujem." „Nisam bila ni najmanje zainteresovana za tako nešto." „Nisu te zanimali muškarci, je l' to?" „Postoji samo jedna osoba koju sam zavolela", reče Aomame. „Imala sam deset godina kad sam ga zavolela i uhvatila ga za ruku." „Zavolela si nekog dečaka kad si imala deset godina. I to je to?" „To je to." Ajumi uze viljušku i nož i duboko zamišljena odseče komadić dagnje. „I, gde je i šta sad radi taj dečak?" Aomame odmahnu glavom. „Ne znam. Išli smo u isto odeljenje u Ićikavi, u prefekturi Ćiba, ali sam ja u petom razredu prešla u osnovnu školu u gradu i od tad ga više nikad nisam videla. Niti sam čula išta o njemu. Sve što znam o njemu jeste da bi sada, ako je još živ, trebalo da ima dvadeset devet godina. Negde na jesen bi mogao da napuni trideset." „Što znači da ti nije ni palo na pamet da proveriš gde bi on sad mogao da bude i šta radi? Mislim da to ne bi bilo tako teško istražiti." Aomame ponovo odlučno odmahnu glavom. „Nisam mogla da se sama odlučim na to." „Baš čudno. Da se o meni radi, dosad bih se sigurno poslužila svim mogućim sredstvima i pronašla gde živi. Ako ti se toliko sviđa, treba da ga nađeš i u lice da mu kažeš da ti se sviđa." „Ne želim to da radim", reče Aomame. „Ono što ja želim jeste da se s njim jednog dana negde slučajno sretnem. Recimo, da se mimoiđemo na ulici, ili da uđemo u isti autobus."

„Sudbinski susret." „Pa, tako nešto", reče Aomame i otpi gutljaj vina. „Tad ću mu otvoreno priznati. U celom svom životu nisam volela nikog osim tebe - to ću mu reći." „To je stvarno strašno romantično“, rekla je Ajumi zabezeknuto. „Čini mi se da su stvarne šanse da se sretnete prilično male. Osim toga, niste se videli već dvadeset godina, možda se i promenio. Ko zna da li bi ga prepo‐ znala da se mimoiđete na ulici.“ Aomame odmahnu glavom. „Koliko god da mu se lik izmenio, prepo‐ znala bih ga na prvi pogled. Ne mogu da pogrešim.“ „Tako znači.“ „Tako.“ „Ti, dakle, veruješ da ćete se slučajno sresti i samo čekaš skrštenih ruku.“ „Zbog toga uvek obraćam pažnju dok idem ulicom.“ „Hmm“, reče Ajumi. „Ali, iako ti se on toliko sviđa, seks s drugim mu‐ škarcima ti ne smeta, zar ne? Mislim, od tvoje dvadeset šeste pa nadalje.“ Aomame se malo zamisli. Pa reče: „Zato što je to samo prolazna stvar. Iza toga ništa ne ostaje.“ Izvesno vreme je vladao tajac, a njih dve su se u međuvremenu usredsre‐ dile na hranu. Potom Ajumi reče: „Možda pitam nešto što me se ne tiče, ali je l' se tebi nešto dogodilo kad si imala dvadeset šest godina?“ Aomame klimnu glavom. „Nešto mi se dogodilo. Nešto što me je potpuno promenilo. Ali ne mogu sada i ovde da pričam o tome. Izvini.“ „Nema veze“, reče Ajumi. „Baš sam navalila, nadam se da te nisam uvredila.“ „Nimalo.“ Doneli su im čorbu i njih dve su jele u tišini. Razgovor je u međuvreme‐ nu prestao. Nastavio se tek pošto su spustile kašike, a konobar došao da odnese tanjire. „Ali, Aomame, ti se ne plašiš?“ „Čega na primer?“ „Pa, eto, možda se s tim čovekom nikad ne sretneš. Naravno, moguće je da se dogodi nekakav slučajan susret. Mislim da bi to bilo baš lepo. Stvarno se nadam da će tako biti. Samo, mogućnost da ponovnog susreta ne bude u stvarnosti je velika, zar ne? Osim toga, sve i da uspeš ponovo da ga sretneš, možda je oženjen. Možda već ima i dvoje dece, na primer. Zar nije tako? A

ako je tako, ne možeš provesti čitav život sama samcita a da nisi ostvarila vezu s jedinim čovekom koji ti se sviđa na celom svetu. Kad na to pomisliš, zar te nije strah?" Aomame je gledala u crno vino u svojoj čaši. „Možda se i plašim. Ali, bar postoji neko koga volim." „Čak i ako on ne voli tebe, Aomame?" „Ako postoji neko koga voliš svim srcem, pa makar bio i jedan jedini, onda u životu postoji spas. Čak i ako ne možeš da budeš s tim nekim." Ajumi je neko vreme razmišljala o tome. Došao je konobar i dolio im vino u čaše. Aomame otpi gutljaj i pomisli da je Ajumi u pravu. Ko bi mogao da se požali na tako dobro vino? „Aomame, stvarno je fenomenalno kakvu si filozofiju razvila." „Ništa ja ne filozofiram. Samo to iskreno mislim." „I ja sam imala nekog koga sam volela", otvori svoje srce Ajumi. „To je bio mladić s kojim sam prvi put spavala, odmah po završetku srednje škole. Bio je tri godine stariji od mene. Ali on je odmah posle toga počeo da se zabavlja s drugom devojkom. Mene je to strašno pogodilo. Mnogo mi je bilo teško. Sada sam već digla ruke od njega, ali ono što je u meni tad uništeno, još se nije oporavilo. Varao me je, taj gad. I dobro se osećao. A ja sam ga svejedno takvog zavolela." Aomame klimnu glavom. Ajumi uze čašu s vinom i otpi. „On me i sad povremeno pozove telefonom. Pita možemo li da se vidimo. Naravno, samo hoće moje telo. Shvatam ja to. Zato se i ne viđam s njim. Ako bih se videla s njim, opet bi bilo zlo i naopako. Samo, znaš, iako glava sve shvata, telo reaguje samo za sebe. Sve ustrepti, htelo bi da mu se nađe u naručju. Kad mi se sve to skupi, povremeno mi dođe samo da se pustim s lanca. Ne znam da li možeš to da razumeš." „Razumem", reče Aomame. „On je stvarno jedan gad. To je jedna sitna duša, a nije ni tako dobar u seksu. Ali, on me se bar ne plaši, a i makar za to vreme, dok smo zajedno, veoma je pažljiv prema meni." „Kod takvih osećanja ne može da se bira", reče Aomame. „Ona sama dolaze, bez pitanja. Nisu to jela koja možeš da biraš s jelovnika." „Mada liče na ono moje da se pokajem čim napravim grešku." Obe su se nasmejale. Aomame reče: „Samo, bio to jelovnik, muškarac ili nešto treće, zaoku‐ pljeni smo time da sami pravimo neki izbor, a možda zapravo ne biramo

ništa. Možda su sve to unapred određene stvari, a mi se samo pretvaramo da pravimo neki izbor. Slobodna volja je možda najobičnija zabluda. Ponekad tako mislim." „Ako je stvarno tako, život je prilično crn." „Može biti." „Ali, ako uspeš da zavoliš nekog svim srcem, ma kakav on bio, makar on tebe i ne voleo, život ti bar nije pakao. Pa makar bio i sasvim crn." „O tome govorim." „Aomame", reče Ajumi, „ovo je moje mišljenje, ali svet oko nas uopšte nije logičan, a i mnogo mu dobrote nedostaje." „Možda je tako", reče Aomame. „Ali, sada više ne može da se zameni." „Odavno je istekao rok za reklamaciju", reče Ajumi. „A i račun smo bacili." „Da znaš." „Ali, nema ni veze, je l' tako? Ionako će, dok trepnemo, doći kraj sveta", reče Aomame. „To zvuči zabavno." „A onda će doći kraljevstvo nebesko." „Jedva čekam", reče Ajumi. Njih dve su pojele desert, popile espreso i podelile troškove računa (bio je zapanjujuće nizak). Potom su svratile u obližnji bar i popile po koktel. „Hej, onaj muškarac tamo, da nije možda tvoj tip?" Aomame baci pogled u tom pravcu. Visoki sredovečni muškarac pio je martini sam u u uglu šanka. Nekad srednjoškolac koji je imao dobre ocene i bio dobar sportista, pa je sad samo sazreo i dospeo u srednje godine - bio je takav tip čoveka. Kosa je počela da mu se proređuje, ali mu je lice bilo mladoliko. „Možda i jeste, ali danas se držim podalje od muškaraca", reče Aomame odlučno. „Osim toga, ovo je ekskluzivan bar." „Razumem te. Samo htedoh da spomenem." „Drugi put." Ajumi pogleda u Aomame. „Je l' to znači drugi put, kad se opet budemo našle? Mislim, da idemo da tražimo muškarce." „Može", reče Aomame. „Ići ćemo zajedno." „Dobro je. Kad sam s tobom, Aomame, imam utisak da sve mogu." Aomame je pila daikiri. Ajumi je pila tom kolins.

„Nego, kad smo se prošli put čule telefonom, rekla si da smo ti i ja nekako imitirale lezbijke, je l' da?" reče Aomame. „Šta smo to radile?" „Ah, to", reče Ajumi. „Ništa posebno. Samo smo malo podražavale lezbijke, onako, da se uzbudimo. Zar se ničega ne sećaš? A bila si bogami prilično uzbuđena." „Ničega se ne sećam. Apsolutno ničega", reče Aomame. „Pa, obe smo bile nage, pa sam ti malo mazila grudi, malo te ljubila tamo dole..." „Ljubila si me dole?" izlete se Aomame, pa se obazre oko sebe. U tišini bara, njen glas je odjeknuo jače nego što je bilo neophodno. Na svu sreću, niko nije čuo šta je izgovorila. „Pa, samo onako površno. Bez jezika." „Uh", uzdahnu Aomame i pritisnu prstima slepoočnice. „Ne mogu da verujem, šta mi bi?" „Izvini", reče Ajumi. „Ma, nema veze. Ne treba ti da se uzbuđuješ zbog toga. Sama sam kriva, kad sam se toliko napila." „Ali, meni se baš svidelo kako izgledaš tamo dole. Kao nova." „To je zato što i jesam kao nova", reče Aomame. „Radiš ono samo povremeno?" Aomame klimnu glavom. „Da, baš tako. Nego, možda ti imaš lezbijskih sklonosti?" Ajumi odmahnu glavom. „Prvi put u životu sam uradila tako nešto. Stvarno. Nego, i sama sam se bila dobrano napila, a i pomislila sam da bih mogla malo da probam, pošto si ti bila u pitanju. Ako je samo imitiranje, onda je to igra, to sam pomislila. A kako je kod tebe u tom pogledu?" „Ni mene to ne zanima. Jednom mi se tako nešto, doduše, dogodilo dok sam išla u srednju školu, sa bliskom prijateljicom. Nisam nameravala, ali se jednostavno desilo." „Ima toga, rekla bih. I, je l' ti se tad dopalo?" „Da, mislim da jeste“, reče Aomame iskreno. „Ali, to je bio jedan jedini put. Pomislila sam da to nije u redu i nikad to više nisam uradila.“ „Da nije u redu da budeš lezbijka?“ „Ne to. Ne mislim da nije u redu biti lezbijka, da je to nečisto ili tako nešto. Mislila sam da nije u redu da imam takav odnos s tom devojkom. Nisam želela da to meni važno prijateljstvo poprimi takav sirov oblik. “

„Ah, tako“, reče Ajumi. „Aomame, ako se ti slažeš, mogu li večeras da prespavam kod tebe? Ne bih sad da se vratim pravo u dom. Povratak u dom bi mi istog sekunda uništio ovu stvorenu prefinjenu atmosferu." Aomame popi poslednji gutljaj daikirija i stavi čašu na šank. „Možeš da prespavaš kod mene, ali da držiš ruke k sebi." „Aha, u redu, nisam na to ni mislila. Samo bih volela da ostanem još malo s tobom. Spavaću gde god mi kažeš. Ja mogu da zaspim gde god hoćeš, ma i na podu. Osim toga, ni sutra nisam na dužnosti, pa ne moram da žurim ujutru." Posle jednog presedanja podzemnom železnicom, otišle su do stana u Đijugaoki. Sat je pokazivao jedanaest. Obe su bile ugodno pripite i pospane. Namestila je posteljinu na sofi i pozajmila Ajumi pidžamu. „Mogu li malo da legnem pored tebe u krevet? Ne odvaja mi se od tebe. Držaču ruke dalje od tebe, obećavam", reče Ajumi. „Možeš", reče Aomame. Da li se ikad desilo da žena trostruki ubica i jedna prava policajka leže u istom krevetu, mislila je Aomame i divila se. Čudan je ovaj svet. Ajumi se zavukla u krevet i zagrlila Aomame obema rukama. Njene čvrste grudi sasvim su prionule Aomame uz ruku. U dahu su joj se mešali miris alkohola i paste za zube. „Aomame, misliš li da imam prevelike grudi?" „Uopšte ne mislim. Meni baš izgledaju lepo oblikovane." „Ali, zar nije glupo imati velike grudi? Kad potrčiš one ti poskakuju, a sramota te kad sušiš brushalter - kao da si na konopac okačila dve činije za salatu." „Muškarci izgleda baš takve vole." „A i bradavice su mi prevelike." Ajumi otkopča dugme na pidžami, pa izvadi jednu dojku da joj pokaže. „Vidi koliko je velika. Zar ti ne izgleda uvrnuto?" Aomame pogleda u bradavicu. Stvarno nije bila mala, ali ne tolika da bi se zbog njene veličine trebalo uzbuđivati. Bila je nešto veća od Tamakinih bradavica. „Ma baš su lepe. Je l' ti to neko rekao da su prevelike?" „Jedan muškarac. Kaže da nikad nije video tolike." „Taj ih sigurno nije video mnogo. Tolike grudi su normalne. Samo su moje premale."

„Ali meni se sviđaju tvoje grudi, Aomame. Elegantnog su oblika, a i odaju mi nekako misaon utisak." „Ma hajde, molim te, premale su, pa još i različite veličine. Stvarno mi je problem kad treba da odaberem brushalter. Veličina leve i desne korpe se razlikuju." „Pa jeste, svako ima neku svoju brigu u životu." „Upravo tako", reče Aomame. „Zato, hajd’ na spavanje." Ajumi pruži ruku niže i pokuša da zavuče prste ispod njene pidžame. Aomame je uhvati za ruku. „Ne može. Malopre si obećala, je l' tako? Da ćeš podalje držati ruke." „Izvini", reče Ajumi i povuče ruku. „Jeste, stvarno sam ti malopre obećala. Mora da sam se napila. Ali znaš, ja se tebi divim. Kao neka jadna šiparica." Aomame je ćutala. „Znaš šta, ti sigurno ono što ti je najdragocenije čuvaš za tog dečaka, je l' tako?" prošaputa Ajumi tiho. „Baš ti zavidim na tome. Što imaš nekoga za koga se čuvaš." Moguće je da je tako, pomisli Aomame. Samo, šta li je to što je meni najdragocenije? „Hajde, spavaj već jednom", reče Aomame. „Zagrliću te dok ne zaspiš." „Hvala ti", reče Ajumi. „Stvarno izvini. Izvini što ti smetam." „Nemaš zašto da se izvinjavaš", reče Aomame. „Uopšte mi ne smetaš." Aomame je osećala Ajumin topli dah pod pazuhom. Negde u daljini pas je zalajao, pa se prozor uz tresak zatvorio. Za to vreme, ona je neprekidno mazila Ajumi po kosi. Ostavivši usnulu Ajumi, Aomame ustade iz kreveta. Izgledalo je da će ovu noć provesti na sofi. Iz frižidera je izvadila mineralnu vodu i popila dve čaše. Potom je izašla na malu terasu, sela na metalnu stolicu i stala da posmatra grad. Bila je to blaga prolećna noć. Na povetarcu, sa ulica iz daleka, dopirao je veštački zvuk koji je podsećao na šum mora. Ponoć je već bila prošla, i sjaj neonskih svetala bio je prilično uminuo. Nema sumnje da prema toj devojci, Ajumi, osećam naklonost. Volela bih da budem pažljiva prema njoj, koliko god je to moguće. Već dugo, otkad je Tamaki umrla, živim odlučna da ni sa kim neću imati blizak odnos. Nikad nisam ni poželela da steknem novog prijatelja. Pa ipak, iz nekog razloga, u stanju sam da se prirodno otvorim Ajumi. Mogu i do izvesne granice da joj iskreno saopštim kako se osećam. Ali, ona je, naravno, potpuno drugačija

od tebe, govorila je Aomame Tamaki u sebi. Ti si za mene posebna. S tobom sam odrasla. Ne možeš se porediti ni sa kim. Glave zabačene unazad, Aomame pogleda u nebo. Oči su joj bile uprte u nebo, ali je njena svest lutala po dalekim sećanjima. Po trenucima provede‐ nim sa Tamaki, razgovorima koje su vodile. I dodirima koje su razmenile... Utom ona, ipak, primeti da je noćno nebo koje upravo gleda nekako drugačije nego obično. Nešto je bilo drugačije nego inače. Bio je to samo blagi, ali nepobitni osećaj nelagode. Potrajalo je izvesno vreme je dok nije utvrdila u čemu je razlika. Pa čak i kad se dosetila, s teškom mukom je to prihvatila kao činjenicu. Svest nije u stanju da prepozna ono što pogled hvata. Na nebu su se ukazala dva meseca. Mali mesec, i veliki mesec. Stoje na nebu jedan kraj drugog. Veliki mesec je onaj koji se uvek vidi na nebu. Skoro je pun, žut. Ali, tu je još jedan, odmah pored njega. Mesec čudnova‐ tog oblika. Prilično ovalan, zelenkaste boje, kao da je blago obrastao mahovinom. Eto, to je ono što je njen pogled namah uhvatio. Aomame zaškilji očima i zapilji se u ta dva meseca. Potom na tren zatvori oči, sačeka malo, duboko udahnu i ponovo ih otvori. U očekivanju da će se sve vratiti u normalu i da će mesec biti samo jedan. Stvari su, međutim, stajale isto. Nije to bila ni optička varka, niti joj se poremetio vid. Na nebu su, van svake sumnje, i bez ikakve zabune, lepo stajala dva meseca, jedan kraj drugog. Žuti mesec, i zeleni mesec. Aomame htede da probudi Ajumi. Da je pita da li stvarno dva meseca stoje tamo. Ali, onda se predomislila i odustala. „Pa normalno, još od prošle godine postoje dva meseca", reći će možda Ajumi. A možda će reći: „Ma, šta pričaš Aomame? Ja vidim samo jedan mesec. Šta ti je to s očima?" To u svakom slučaju neće rešiti problem koji imam. Samo će ga zakomplikovati. Aomame rukama prekri donji deo lica. I nastavi da pilji u dva meseca. Nešto se van svake sumnje dešava, pomisli ona. Otkucaji njenog srca se ubrzaše. Ili se nešto desilo s ovim svetom, ili se nešto dogodilo sa mnom - jedno je od ta dva. Da li je problem u boci, ili u čepu? Ona se vrati u sobu, zaključa staklena vrata i povuče zavesu. Iz kredenca izvadi bocu brendija i nali ga u čašu. Ajumi je na krevetu zadovoljno disala u snu. Aomame je pijuckala brendi i posmatrala taj prizor. Laktova podbo‐ čenih na kuhinjskom stolu i trudeći se da ne misli na ono što je stajalo iza zavese na prozoru. Možda se, misli Aomame, svetu odista bliži kraj.

„A onda dolazi kraljevstvo nebesko", izgovori ona tiho. „Jedva čekam", negde reče neko.

16 Tengo Baš sam srećan što ti se dopada Posle deset dana prepravljanja Lutke od vazduha, pošto je uspeo da od nje nekako načini novo delo koje je predao Komacuu, Tengu su naišli poput smiraja mirni dani. Tri dana u nedelji odlazio je da predaje u pripremnoj školi, i nalazio se sa svojom devojkom. Ostatak vremena provodio je u oba‐ vljanju kućnih poslova, odlascima u šetnju i pisanju svog romana. U tome je prošao april. Trešnjin cvet se rasuo, izvirili su novi pupoljci, magnolija je bila u punom cvatu, a godišnje je doba prelazilo u sledeću etapu. Dani su proticali uredno, glatko, bez ikakvih teškoća. Upravo je to bio život kakav je Tengo želeo - da se jedna nedelja bez prekida automatski nastavlja na sledeću. Samo, mogla se videti jedna promena. Promena na bolje. Dok je pisao svoj roman, Tengo je primetio da se u njemu samom rodio novi izvor. Nije iz njega voda kuljala u ogromnim mlazovima. Bio je to ipak tihi izvor, iz procepa u steni. Ali, makar i samo malo vode teklo iz njega, činilo se da ipak dotiče neprekidno. Bez ikakve žurbe. Bez nestrpljenja. Trebalo je samo stati i čekati da se nakupi u udubljenju stene. A kada se voda nakupi, rukom se može zagrabiti. Posle toga mu preostaje samo da sedne za sto i ono što je zagrabio pretvori u rečenice. Tako će priča spontano da teče dalje. Zahvaljujući tome što se usredsredio na posao prepravke Lutke od vazduha, ne odvajajući pogled od nje, možda je uspeo da iščupa kamen kojim je do sada taj izvor bio začepljen. Razlog zbog koga je do toga došlo ni samom Tengu nije jasan, ali reakcija u njemu, kao da je uspeo da ukloni jedan težak poklopac, bila je činjenica. Telo mu je bilo lakše, i imao je utisak kao da je uspeo da izađe iz nekog procepa, ponovo u stanju da proteže udove. Mora da je roman Lutka od vazduha uspeo da podstakne nešto što je oduvek bilo u njemu. Tengo je shvatio da se u njemu ponovo probudila motivacija. A ona nije nešto što Tengo pamti da je imao mnogo puta u životu. Od srednje škole pa do fakulteta, to su mu često govorili trener džuda i njegove starije kolege iz

tima. „Ti imaš i predispozicije, i snagu, a i dosta vežbaš. Jedino nemaš mo‐ tivaciju." Sigurno je upravo tako. Iz nekog razloga, kod Tenga je želja za pobedom po svaku cenu bila vrlo bleda. Zbog toga je stizao do polufinala ili do samog finala, ali kada se radilo o suštinski odlučujućim trenucima, on je često gubio. I to nije bilo tako samo u džudu, već je takvu sklonost Tengo imao bez obzira na to šta je u pitanju. Da li je to bila nehajnost, tek, u njemu jednostavno nije bilo upornosti. I kad je njegov roman u pitanju, potpuno je isto. Ne piše tekstove loše i ume da u svom stilu stvori zanimljivu priču. Ali, ona nema onu snagu da dirne čitaoca pravo u srce. Kad je čovek pročita, u njemu ostaje nezadovoljstvo: „Ovde nešto nedostaje." Upravo zato uvek uđe u najuži izbor, ali ne uspeva da osvoji debitantsku nagradu. Baš kao što i sam Komacu kaže. Ali, kada je Tengo prepravio Lutku od vazduha, po prvi put u životu je osetio potištenost. Za vreme prepravke, bio je potpuno opsednut samim poslom. Ruke su mu se pokretale a da nije razmišljao ni o čemu. Otkad ju je završio i predao Komacuu, međutim, savladao ga je duboki osećaj nemoći. A kad je taj osećaj nemoći za nijansu splasnuo, iz dubine stomaka mu je pokuljalo nešto nalik na bes. I to bes na samog sebe. Pozajmio sam tuđu priču i prepravio je praktično izvevši prevaru. Pri tom, s mnogo više žara nego kad sam pisao sopstvenu knjigu. Kad na to pomisli, Tengo se stideo. Zar pisac nije čovek koji pronalazi u sebi priču da bi je izrazio odgovaraju‐ ćim rečima? Zar se ne osećaš bedno? Toliko bi mogao i sam da napišeš, samo kad bi se posvetio tome. Zar nije tako? Samo, Tengo je to morao da dokaže. Odlučio je da sve što je dotle napisao jednostavno baci. Potom je krenuo da piše sasvim novu priču ispočetka. Zatvorio je oči i dugo osluškivao kapanje vode iz malenog izvora u sebi. Ubrzo su se i reči prirodno ukazale. Tengo ih je jednu po jednu brižljivo sklapao u tekst. Došao je maj i Tengo je posle dužeg vremena dobio telefonski poziv od Komacua. Bilo je nešto pre devet uveče. „Pala je odluka", reče Komacu. U njegovom glasu osećalo se blago uzbuđenje. Za Komacua, to je bila prava retkost. Tengo isprva nije uspevao da shvati o čemu Komacu to govori. „O čemu se radi?“ „Šta ti meni: ’o čemu se radi’? Upravo je pala odluka da Lutka od vazduha dobije debitantsku nagradu. Jednoglasnom odlukom žirija. Nije bilo čak ni diskusije. Pa, dobro, podrazumeva se. Kad je rad već tako

moćan. U svakom slučaju, sad teramo dalje. Od sada smo u istom sosu. Treba da se napregnemo, i ti i ja.“ On baci pogled na kalendar na zidu. Dakle, danas je dan kada se sastao žiri. Opsednut sopstvenim romanom, Tengo je izgubio pojam o vremenu. „I dakle, šta sad sleduje? Mislim, po rasporedu", upita Tengo. „Sutra će to biti objavljeno u novinama. Izaći će članci istovremeno u svim listovima u zemlji. Može da se dogodi da izađe i slika. Lepa sedamna‐ estogodišnja devojka - samo to pa će da se digne prašina. Drugačija bi vest, doduše, bila da je debitantsku nagradu dobio recimo jedan tridesetogodišnji profesor matematike pripremne škole, koji izgleda kao medved probuđen iz zimskog sna." „Kao nebo i zemlja", reče Tengo. „U hotelu u Šinbašiju se 16. maja održava dodela nagrada. Tad će biti i konferencija za štampu." . „Hoće li Fukaeri učestvovati u njoj?" „Verovatno će morati. Samo tad jednom. Ne ide da dobitnik debitantske književne nagrade ne prisustvuje dodeli. Samo to da prođe bez problema, i posle će sve ostati pod velom tajne. ’Izvinite, ali autor ne voli da se poja‐ vljuje u javnosti.’ Tu ćemo povući granicu. Tako se nećemo odati." Tengo zamisli Fukaeri kako daje konferenciju za štampu u sali hotela. Načičkani mikrofoni, blicevi sevaju. Nije mogao da pojmi kako bi to izgledalo. „Gospodine Komacu, da li vi stvarno nameravate da održite tu konferen‐ ciju za štampu?" „Moraćemo jednu da održimo da ne bismo izgubili obraz." „Ispašće apsurdno, siguran sam." „Tvoja će uloga zato i biti da se pobrineš da ne ispadne apsurdno." Tengo je ćutao u slušalicu. Zlokoban predosećaj pojavio se poput crnog oblaka na liniji horizonta. „’Ej, jesi li tu?“ upita Komacu. „Tu sam“, reče Tengo. „Šta to znači? Kakva je to moja uloga?“ „Dakle, da podrobno naučiš Fukaeri kako da se drži i šta da preduzme na konferenciji za štampu. Pitanja koja se postavljaju na takvim mestima, manje-više su uvek slična. Zato ćeš ti unapred pripremiti odgovore na niz pitanja koja mogu da se očekuju, a ona će da ih nauči napamet. Ti ionako radiš u pripremnoj školi. Znaćeš da se snađeš u tom pogledu." „Zar to ja treba da radim?"

„Aha, tako je. Iz nekog razloga, Fukaeri tebi veruje. Slušaće šta joj ti kažeš. Džabe je da ja to radim. Sa mnom uopšte neće ni da se sretne." Tengo uzdahnu. Da je to bilo moguće, želeo je samo da nema više ništa s pitanjem Lutke od vazduha. Završio je što se od njega tražilo, i sad je samo hteo da se usredsredi na svoj posao. Ali, imao je predosećaj da se neće sve tako lako završiti. A sa daleko većom verovatnoćom je mogao da pogodi da je u pitanju loš, pre nego dobar predosećaj. „Jesi li slobodan prekosutra uveče?" upita Komacu. „Slobodan sam." „U šest u istom kafeu u Šinđukuu. Fukaeri će biti tamo." „Znate šta, gospodine Komacu, ja to ne mogu. Ja i ne znam kako izgleda konferencija za štampu. Nikad nijednu nisam video." „Ti bi da postaneš pisac, je l' tako? Ako je tako, onda je zamisli. Zar nije piščev posao upravo da zamisli ono što nikad u životu nije video?" „Ali, zar mi niste rekli da neću morati više ništa da radim, samo ako prepravim Lutku od vazduha? ’Sve ostalo prepusti meni, a ti možeš da sedneš na klupu, zavališ se i gledaš ostatak utakmice’?" „Tengo, kad bih ja to mogao da obavim, sam bih to rado uradio. Pa, ni ja ne volim što moram drugog da molim za nešto. Evo, ponizno te molim baš zato što ja to ne mogu. Ja ti se sad, da tako kažem, barkom spuštam niz bujicu i obe ruke su mi zauzete držanjem kormila. Zato ti sve ostalo prepuštam. Ako ti to ne možeš, barka će nam se prevrnuti i svi lepo odosmo do vraga. Uključujući i Fukaeri. Sigurno ne želiš da se to desi.“ Tengo opet uzdahnu. Kako ga uvek satera u situaciju da ne može da odbije? „Shvatam. Hajde, pokušaću da učinim što god mogu. Ali ne mogu da garantujem da ću biti uspešan." „Molim te uradi to. Biću ti dužnik. Izgleda da je Fukaeri rešila da ne razgovara ni sa kim osim s tobom", reče Komacu. „I još nešto. Ti i ja ćemo osnovati novu firmu." „Firmu?" „Agenciju, kancelariju, produkciju... kako god hoćeš da je nazoveš. Uglavnom, firmu koja će voditi poslove oko Fukaerinog spisateljskog rada. Naravno, firmu na papiru. Na površini će ona Fukaeri isplaćivati honorare. Profesora Ebisunoa ćemo zamoliti da bude predstavnik firme. I ti ćeš, Tengo, biti zaposlen u njoj. Svejedno koju ćeš titulu imati, ali ćeš uglavnom odatle dobijati nadoknadu. I ja ću učestvovati, ali tako da mi se ime nigde ne pojavljuje. Ako se sazna da sam ja tu umešan, onda će stvarno biti

problema. Tako ćemo da delimo profit. Ti ćeš samo na nekoliko dokumena‐ ta da šarneš svoj potpis. Sve drugo ću ja da sredim. Imam jednog poznanika, taj je namazan advokat." Tengo razmisli o tome. „Gospodine Komacu, možete li mene da izosta‐ vite iz svega toga? Ne treba mi nikakva nadoknada. Uživao sam u prepra‐ vljanju Lutke od vazduha. Iz toga sam mnogo naučio. To što je Fukaeri osvojila debitantsku nagradu draže mi je od svega. Postaraću se, koliko je to u mojoj moći, da ona uspešno održi konferenciju za štampu. Za toliko ću se nekako snaći. Ali, ne želim da učestvujem u jednom tako zamršenom osnivanju firme. To bi onda bila potpuno organizovana prevara." „Tengo, sad nema nazad", reče Komacu. „Organizovana prevara? Kad mi to tako kažeš, moguće je i da jeste. Može se to i tako definisati. Ali, ti si to sigurno od početka znao. Zar nam zamisao nije bila da od Fukaeri stvorimo napola izmišljenog autora i da podvalimo celom svetu? Je l' tako bilo? Razume se da će se tu uplesti i novac, pa nam treba razrađen sistem kako s tim da izlazimo na kraj. Nije ti ovo dečija igra. Neće ti sad proći da kažeš: ’Jao, meni je ovo strašno, ja neću da učestvujem u tome. Ne treba mi novac.’ Ako si hteo da siđeš s barke, trebalo je to da uradiš mnogo ranije, dok smo bili u mirnim vodama. Sad je kasno za to. Da bismo osnovali firmu, formalno nam treba nekoliko imena, a ne ide da sad u to uvodimo ljude koji ne znaju o čemu se radi. Ti moraš po svaku cenu da budeš deo te firme. Ako ti budeš potpuno uključen, stvari će napredovati." Tengo je razmišljao. Ali, nijedna pametna misao mu nije iskrsla u svesti. „Imam jedno pitanje", reče Tengo. „Iz onoga što govorite shvatam da profesor Ebisuno ovog puta namerava da bude potpuno uključen u plan. Očigledno je već upoznat s tim da će na papiru biti osnovana firma čiji će on biti predstavnik." „Kao Fukaerin staratelj, profesor je upoznat sa svim okolnostima, shvatio ih je i dao zeleno svetlo. Kad si mi ti sve ispričao onomad, odmah sam ga pozvao telefonom. Profesor Ebisuno me se naravno seća. Samo je iz tvojih usta hteo da čuje kako ćeš me oceniti kao čoveka. Bio je zadivljen tvojom oštrinom zapažanja o ljudima. Šta si to rekao profesoru o meni?" „Šta profesor Ebisuno dobija time što će učestvovati u ovom planu? Ne mislim da to radi zbog novca." „Tačno je. On nije čovek koji bi radio za ovu siću." „Pa, zbog čega bi se onda upustio u tako opasan projekat? Ima li šta time da dobije?"

„To ni ja ne znam. Takav je čovek - teško je dokučiti šta mu je na pameti." „Kad smo kod toga, tek je teško, i to veoma teško dokučiti šta je vama na pameti, gospodine Komacu." „Pa, ne znam", reče Komacu. „On spolja deluje kao neki bezazleni čikica, ali je zapravo potpuno zagonetan čovek." „Koliko o svemu ovome zna sama Fukaeri?" „Ne zna ništa o ovim zakulisnim stvarima, a nema ni potrebe da zna. Fukaeri veruje profesoru Ebisunou, a ti joj se dopadaš. Zbog toga te i molim da još jednom pritekneš u pomoć." Tengo prebaci slušalicu u drugu ruku. Bilo mu je neophodno da nekako sustigne razvoj događaja. „Inače, profesor Ebisuno se više ne bavi akadem‐ skim radom. Napustio je univerzitet, a i više ne piše knjige." „Ah, jeste, otvoreno je prekinuo veze bilo s kakvim naučnim radom. Nekad je bio izuzetan naučnik, ali sada izgleda da više nema ni zaostalih veza sa akademskim krugovima. Nikad i nije mogao da se složi s autoriteti‐ ma i sistemom, uvek je bio nekakav otpadnik." „Kojim se poslom sad bavi?" „Radi kao broker", reče Komacu. „Da se izrazim na starinski način, on je savetnik za investicije. Odnekud prikuplja pozamašan kapital, koji onda pokreće i zgrće profit. Sedi na vrhu planine i izdaje naloge da se kupuje i prodaje. Ima zastrašujuće dobru intuiciju. Odličan je u analizi informacija, pa je tako izgradio sopstveni sistem. Isprva je to radio iz hobija, ali mu se to ubrzo pretvorilo u pravi posao. To je otprilike to. Izgleda da je dosta poznat u tim krugovima. Ali jedno je sigurno - novca mu ne nedostaje." „Nije mi sasvim jasno kakva je veza između antropologije i akcija." „Uopšteno gledano, nema je. Ali on je vidi." „A ne može se dokučiti šta mu je na pameti." „Tako je." Tengo je neko vreme vrhovima prstiju pritiskao slepoočnice. Zatim odustade pa reče: „Prekosutra u šest uveče ću se naći sa Fukaeri u onom istom kafeu u Šinđukuu i tu ćemo se dogovoriti o predstojećoj konferenciji za štampu. Može li tako?" „Jeste, to bi trebalo da organizuješ", reče Komacu. „Nego, Tengo, nemoj u ovom trenutku mnogo da lupaš glavu. Samo se prepusti. Nije ovo nešto što se dešava bog zna koliko puta u životu. Ovo ti je svet iz raskošnog pikarskog romana. Pripremimo se na najgore i uživajmo u smradu koji će

nas zapahnuti. Hajde da uživamo u spuštanju niz bujicu. I kad budemo padali niz vodopad, padaćemo zajedno, sa stilom." Dve večeri kasnije, Tengo se sreo s Fukaeri u kafeu u Šinđukuu. Nosila je letnji džemperić kroz koji su joj se grudi jasno ocrtavale, i uzane farmerke. Kosa joj je bila ravna i duga, a koža glatka. Muškarci unaokolo bacali su poglede u njenom pravcu. Tengo je osećao te poglede. Fukaeri ih, međutim, izgleda nije ni primećivala. Ako ovakva devojka primi debitant‐ sku nagradu književnog časopisa, sigurno će se dići nekakva buka. Fukaeri je već bila primila vest i znala je da je Lutka od vazduha osvojila nagradu. Pa ipak, niti je delovala kao da se raduje zbog toga, niti kao da je uzbuđena. Da li je osvojila debitantsku nagradu ili je nije osvojila, njoj je bilo svejedno. Dan je podsećao na letnji, ali je ona poručila topli kakao. Držala je šolju obema rukama i pažljivo ga pila. To da će biti konferencije za štampu nije znala, ali i kad je saznala, nije ispoljila nikakvu reakciju. „Znaš šta je to konferencija za štampu, je l' da?“ „Konferencija za štampu", ponovi Fukaeri. „Skupe se novinari iz dnevnih listova i časopisa i postavljaju ti razna pitanja, a ti sediš na podijumu. Možda će te slikati. Možda će doći i televi‐ zijske ekipe. Izvestiće o tvojim odgovorima širom zemlje. Retka je prilika da sedamnaestogodišnja devojka osvoji debitantsku nagradu književnog časopisa - biće to velika vest. Pričaće se i o tome da ti je žiri dao snažnu, jednoglasnu podršku. Zato što se to retko dešava." „Postavljaće pitanja", upita Fukaeri. „Oni će ti postavljati pitanja, a ti ćeš odgovarati." „Kakva pitanja." „Razna. O tvom delu, o tebi samoj, o ličnom životu, interesovanjima, daljim planovima. Možda bi bilo dobro da sad pripremimo odgovore na takva pitanja." „Zašto." „Zato što ćeš tako biti sigurnija. Tako se nećeš zbunjivati, niti će ostati mesta za pogrešno tumačenje. Ništa neće škoditi da se malo pripremiš. Biće to nešto kao proba za nastup." Ne govoreći ništa, Fukaeri je pila kakao. A zatim je Tengu uputila pogled koji je govorio: to me uopšte ne zanima, ali hajde, ako ti smatraš da treba. Oči su joj ponekad govorile više od reči. Ili su bar govorile više

rečenica. Jedino što konferenciju za štampu nije moguće održati samo pogledima. Tengo iz torbe izvadi presavijeni papir i otvori ga. Na njemu su bila ispisana pitanja kakva bi mogla da se očekuju na konferenciji za štampu. Tengo je prethodne večeri proveo sate cedeći sve svoje znanje i sastavljajući ih. „Ja ću ti postavljati pitanja, a ti zamisli da sam novinar i odgovaraj na njih, možeš li?“ Fukaeri klimnu glavom. „Jeste li do sada napisali mnogo romana?" „Mnogo“, odgovori Fukaeri. „Kada ste počeli da pišete?" „Odavno." „To je dovoljno", reče Tengo. „I treba kratko da odgovaraš. Nema potrebe da spominješ išta suvišno. To je dobro. To znači da si davala Azami da piše umesto tebe, je l' tako?" Fukaeri klimnu glavom. ' „To ne treba da govoriš. To je moja i tvoja tajna.“ „Neću reći", reče Fukaeri. „Kada ste konkurisali za debitantsku nagradu, da li ste verovali da ćete je osvojiti?" Ona se nasmeši, ali ne otvori usta. Nastavio se tajac. „Ne želiš da odgovoriš, je l' da?" „Da." „To je u redu. Kad ne želiš da odgovoriš, treba samo da ćutiš i da se smeškaš. Pitanje je ionako glupo." Fukaeri ponovo klimnu glavom. „Odakle vam inspiracija za priču Lutke od vazduha?" „Došla mi je od ćorave koze.“ „Uh, ne valja: ’ćorave’", reče Tengo. „Bolje je da kažeš: ’od slepe koze’.“ „Zašto." „Zato što je ’ćorav’ diskriminatorna reč. Kad je čuju, neki novinari dobiju blagu aritmiju." „Diskriminatorna reč.“ „Otegnuće se ako počnem sad da ti objašnjavam. Uglavnom, možeš li umesto ’ćorava’ da govoriš ’slepa koza’?"

Fukaeri napravi kratku stanku pa reče: „Došla mi je od slepe koze." „To je u redu", reče Tengo. „Ne može: ćorava", potvrdi Fukaeri. „Tako je. Ali, taj odgovor ti je baš dobar." Tengo nastavi s pitanjima. „Šta kažu vaši drugovi iz srednje škole na to da ste primili nagradu?" „Ne idem u školu." „Zbog čega ne idete u školu?“ Nema odgovora. „Hoćete li nastaviti da pišete romane?“ Ponovo tajac. Tengo ispi kafu i vrati šoljicu na tacnu. Sa zvučnika pričvršćenih za tavanicu kafea tiho je dopirala melodija iz filma Moje pesme moji snovi na žičanim instrumentima. Kišne kapi, ruže, mačkice i njihovi brkovi... „Loši su mi odgovori“, upita Fukaeri. „Nisu loši“, reče Tengo. „Uopšte nisu. Sasvim su u redu.“ „Dobro je“, reče Fukaeri. Tengo je stvarno mislio ono što je rekao. Iako nikad nije izgovarala više od jedne rečenice odjednom, i premda im je nedostajalo znakova interpunk‐ cije, njeni odgovori su u izvesnom smislu bili zapravo savršeni. Odgovori bez zadrške kakve je ona davala i jesu najpoželjniji od svih. Uz to, odgova‐ rala je a da ne trepne, gledajući sagovornika pravo u oči. A to je dokaz da su odgovori iskreni. Ne odgovara ona kratko da bi ljude pravila budalama. Uz to, nikom verovatno neće biti jasno o čemu ona tačno govori. A Tengo je upravo to i želeo. Da ona ostavi utisak da je iskrena, i da sagovornika fino obavije maglom. „Omiljena knjiga?“ „Heike monogatari.“ Baš lep odgovor, pomisli Tengo. „Šta vam se dopada u toj knjizi?" „Sve.“ „Osim nje?“ „Konđaku monogatari.“ 19 „Ne čitate književnost novijeg datuma?“ Fukaeri je neko vreme razmišljala. „Upravitelj Sanšo.“ Lepo. Ogai Mori je Upravitelja Sanšoa napisao početkom Taišo perioda. 20 To je za nju, dakle, književnost novijeg datuma. „Koji je vaš hobi?“

„Slušanje muzike." „Kakvu muziku slušate?" „Volim Baha.“ „Koja vam se kompozicija posebno sviđa?" „Od BWV846 do BWV893.“ 21 Tengo malo razmisli, pa reče: „Dobro temperovani klavir, prvi i drugi deo.“ „Da.“ „Zašto odgovaraš brojevima?" „Tako se lakše pamti.“ Za jednog matematičara, Dobro temperovani klavir je kao muzika s neba. Ravnomema upotreba dodekafonije, prelidi i fuge komponovane u durskim i molskim tonalitetima. Zbirka od dvadeset četiri kompozicije. Prvi i drugi deo, ukupno četrdeset osam kompozicija. Čitav formirani ciklus. „Osim toga?“ „BWV244.“ Tengo nije mogao odmah da se seti šta je BWV244. Samog broja se seća, ali mu se u glavi ne javlja naziv kompozicije. Fukaeri poče da peva. Buß’ und Reu’ Buß’ und Reu’ Knirscht das Sündenherz entzwei Buß’ und Reu’ Buß’ und Reu’ Knirscht das Sündenherz entzwei Knirscht das Sündenherz entzwei Buß’ und Reu’ Buß’ und Reu’ Knirscht das Sündenherz entzwei Buß’ und Reu’ Knirscht das Sündenherz entzwei Daß die Tropfen meiner Zähren Angenehme Spezerei Treuer Jesu, dir gebären. Tengo je neko vreme bio bez reči. Visina glasa joj je bila nesigurna, ali joj je izgovor nemačkog jezika bio jasan i iznenađujuće tačan.

„Pasija po Mateju", reče Tengo. „Zapamtila si stihove.“ „Nisam zapamtila", reče devojka. Tengo zausti da nešto kaže, ali mu se reči nisu pojavile. Nije imao šta drugo nego da baci pogled u svoju belešku i pređe na sledeće pitanje. „Imate li momka?“ Fukaeri odmahnu glavom. „Zašto nemate?" „Neću da ostanem u drugom stanju." „Doduše, ne moraš da ostaneš u drugom stanju čak i ako imaš momka." Fukaeri ne reče ništa. Samo je mirno nekoliko puta trepnula. „Zašto ne želiš da ostaneš u drugom stanju?" Fukaerina usta su, razume se, bila čvrsto zatvorena. Tengo je imao osećaj da je postavio krajnje glupo pitanje. „Mislim da je bilo dosta", reče Tengo, vraćajući spisak pitanja u svoju torbu. „Em ne znam kakva će ti pitanja stvarno biti postavljena, em bi ionako trebalo na njih da odgovaraš kako god ti hoćeš. Možeš ti to." „Slažem se s tvojim mišljenjem. Ni ja ovo ne radim zato što mi se sviđa. Radim to samo zato što me je gospodin Komacu zamolio." Fukaeri klimnu glavom. „S tim što te", reče Tengo, „molim da nikom ne govoriš da sam ja pre‐ pravljao Lutku od vazduha. Razumeš to, je l' da?" Fukaeri dvaput klimnu. „Sama sam je napisala." „Lutka od vazduha je u svakom slučaju samo tvoje delo i ničije drugo. To je apsolutno jasno od samog početka." „Sama sam je napisala", ponovi Fukaeri. „Jesi li pročitala Lutku od vazduha koju sam preradio?" „Azami mi je pročitala." „Kako ti se čini?“ „Ti baš dobro pišeš.“ „Je l' to znači da ti se dopala?“ „Kao da sam je ja napisala", reče Fukaeri. Tengo pogleda u njeno lice. Ona podiže šolju s kakaom i poče da pije. Morao je da se napregne da mu pogled ne padne na prelepa ispupčenja njenih grudi. „Baš sam srećan što to čujem“, reče Tengo. „Mnogo sam uživao u pre‐ pravljanju Lutke od vazduha. Naravno, jesam se i namučio. Zbog toga što

sam želeo da se držim činjenice da je Lutka od vazduha samo tvoje delo. Zato mi je bilo bitno da saznam da li se gotov rukopis tebi dopao ili nije.“ Fukaeri ćutke klimnu glavom. Potom, kao da nešto proverava, prstima dotaknu malenu lepo oblikovanu ušnu školjku. Došla je kelnerica i sipala vodu u njihove čaše. Tengo otpi gutljaj i okvasi grlo. Zatim skupi hrabrost i pomisao koja mu se javila nešto ranije prevali preko usta. „Imam jednu ličnu molbu. Naravno, ako se ti slažeš.“ „Kakvu.“ „Možeš li da se na konferenciji za štampu pojaviš u istoj odeći kao danas?“ Fukaeri pogleda u Tenga s grimasom kao da joj nije jasno o čemu on to. Potom proveri svaki komad odeće na sebi. Kao da do tog trenutka nije ni primetila šta je odenula. „Da obučem ovu odeću kad budem išla tamo“, zapita Fukaeri. „Da. Da obučeš istu odeću koju sad nosiš kad budeš išla na konferenciju za štampu.“ „Zašto.“ „Zato što ti dobro pristaje. Odnosno, grudi ti se baš lepo ocrtavaju, i mada je to samo moj lični predosećaj, verujem da će pogledi novinara biti uprti onamo, pa će sve proći bez nekih teških pitanja. Ako ti je to mrsko, onda ništa. Ne molim te to zato što želim da sebe prisiljavaš na bilo šta.“ Fukaeri reče: „Azami mi bira svu odeću.“ „Ti je ne biraš?“ „Meni je svejedno šta nosim.“ „I to što je danas na tebi odabrala je Azami?“ „Azami je odabrala.“ „Ali, baš ti lepo pristaje." „U ovoj odeći mi grudi dobro izgledaju", upita Fukaeri bez znaka pitanja. „Jeste. Kako da kažem, ističu se." ' „Ovaj džemper i ovaj grudnjak su dobra kombinacija." Dok je Fukaeri netremice gledala u njega, Tengo je osećao kako mu crvene obrazi. „Ne znam ništa o kombinaciji, ali, kako da kažem, deluje mi da bi to moglo doneti dobar ishod", reče on.

Fukaeri je i dalje ozbiljno gledala Tenga u oči. Potom je ozbiljno upitala: „Nesvesno privlače pogled." „To moram da priznam", odgovori Tengo obazrivo birajući reči. Fukaeri povuče okovratnik džempera, pognu glavu kao da če gurnuti nos unutra i zaviri. Verovatno da proveri koji je veš danas obukla. Zatim je neko vreme posmatrala Tengovo zažareno lice kao da posmatra neki redak primerak. „Uradiću kako kažeš", rekla je malo potom. „Hvala ti", reče Tengo. Time je dogovor okončan. Tengo je ispratio Fukaeri do stanice Šinduku. Mnogi ljudi su svukli jakne i tako šetali ulicom. Video je čak i ženu u majici bez rukava. Žagor ljudi mešao se sa zvucima automobila. Stvarali su specifičan zvuk gradske vreve. Osvežavajući rani letnji povetarac duvao je ulicom. Otkuda li taj mirisni vetar duva ulicama Šinđukua, mislio je Tengo u čudu. „Sad se vraćaš u onu kuću?" upita Tengo Fukaeri. Vozovi su prepuni, a i povratak kući potrajaće sumanuto mnogo vremena. Fukaeri odmahnu glavom. „Imam stan u Šinanomaćiju." „Tamo prespavaš kad se zadržiš do kasnih sati?" „Futamatao je predaleko." Dok su hodali do stanice, Fukaeri je kao i ranije držala Tenga za levu ruku. Kao neka mala devojčica koja se drži za ruku odrasle osobe. Uprkos tome, zbog same činjenice da ga jedna tako lepa devojčica drži za ruku, Tengo je bio prirodno ustreptao. Kad su stigli do stanice, Fukaeri je prestala da ga drži za ruku. Zatim je na automatu kupila voznu kartu do Šinanomaćija. „Ne treba da brineš zbog konferencije za štampu“, reče Fukaeri. „I ne brinem.“ „Dobro će proći i ako ne budeš brinuo.“ „Znam“, reče Tengo. „Uopšte se ne brinem. Sigurno če dobro proći." Ne rekavši ništa, Fukaeri samo nestade u gužvi na ulazu za kontrolu karata. Pošto se rastao od Fukaeri, Tengo uđe u maleni bar koji se nalazio u blizini knjižare Kinokunija i poruči džin-tonik. Bio je to bar u koji on odlazi povremeno. Dopadao mu se njegov starinski enterijer i činjenica da nisu puštali muziku. Seo je sam za šank i ne razmišljajući ni o čemu neko vreme posmatrao svoju levu šaku. Šaku koju je do malopre držala Fukaeri. Još je

na njoj osećao devojčin dodir. On se potom seti obrisa njenih grudi. Grudi lepog oblika. A bile su toliko skladne i lepe da su gotovo odbijale svaku erotsku primisao. Razmišljajući tako o tome, Tengu dođe da telefonom pozove svoju devojku. Bilo mu je svejedno o čemu će razgovarati. Žalopojke na temu po‐ veravanja dece na čuvanje, rejting Nakasoneove vlade, sve je dolazilo u obzir. Samo je imao neodoljiv poriv da joj čuje glas. A zatim, po mogućstvu, da se odmah s njom negde nađe i ode pravo u krevet. Ali, nije mogao da je pozove telefonom na kuću. Mogao bi da se javi njen muž. Tengo nju nikad ne zove. Takvo je bilo pravilo između njih dvoje. Tengo poruči još jedan džin-tonik, i dok ga je čekao, zamisli sebe u malenoj barci kako se spušta niz bujicu. „Kad budemo padali niz vodopad, padaćemo zajedno, sa stilom", rekao mu je Komacu preko telefona. Ali, treba li ono što on govori shvatati zdravo za gotovo? Da neće možda Komacu, neposredno pre nego što stignu do vodopada, sam iskočiti na prvu stenu? I reći recimo: „Tengo, stvarno izvini, sad sam se setio da imam neka neodložna posla. Molim te, završi to sam.“ A onaj koji nije uspeo da pobegne, i koji će sa stilom padati niz vodopad biće Tengo sam - eto to bi moglo da se desi. To uopšte nije nemoguće. Tačnije, sasvim je lako zamislivo. Kad je stigao kući i zaspao, sanjao je jedan san. San je bio jasan, kakav odavno nije sanjao. U tom snu, on je bio delić ogromne slagalice. Samo što je to bio delić nestalnog oblika, koji se svaki čas menjao. Zbog toga se nigde nije dobro uklapao. Očigledno. Osim što se bavio time da sebi pronađe mesto, morao je još i da u zadatom roku skupi note za svoj deo nastupa na timpanima. Razduvana jakim vetrom, partitura je bila rasuta na sve strane. On je skupljao listove, jedan po jedan. Potom je trebalo proveriti brojeve stranica i poredati ih po redosledu. Za to vreme, njegov oblik je, poput amebe, nastavljao da se menja. Situacija se nije popravljala. Uskoro se odnekud pojavila Fukaeri i uhvatila ga za levu ruku. U tom trenu, Tengov oblik prestade da se menja. I vetar iznenada stade, a note prestadoše da lete. Dobro je, pomisli Tengo. U isto vreme, međutim, i zadati rok je bio na izmaku. „Ovo je kraj“, saopštila mu je Fukaeri tiho. Normalno, u jednoj rečenici. Vreme stade, a svetu tu dođe kraj. Zemlja se polako zaustavi i nestadoše svi zvuci i svetlosti.

Kada se narednog jutra probudio, svet se i dalje okretao, bez ikakvih posledica. A stvari su se već kretale napred. Poput džinovske kočije iz indijskog mita koja ide i gazi sva živa bića pred sobom.

17 Aomame Bili mi srećni ili nesrećni Prethodne večeri odista su na nebu stajala dva meseca. Veći mesec je onaj koji je tu bio oduvek. Ceo je bio obavijen nekom čudnovatom belinom, kao da je upravo prošao kroz brdo pepela, ali izuzev toga, bio je to onaj isti, stari mesec. Mesec na kome je onog vrelog leta 1969. godine mali Nil Armstrong ostavio otisak velikog prvog koraka. Pored njega je stajao omanji zeleni mesec elipsastog oblika. Poput nekog nedonoščeta, stidljivo se pribijao uz veliki mesec. Nešto nije u redu s mojom glavom, mislila je Aomame. Odvajkada postoji samo jedan mesec, pa bi i sad trebalo da je tako. Da se taj broj iznenada povećao na dva, i život na Zemlji bi pretrpeo razne realne promene. Recimo, odnos plime i oseke sigurno bi se potpuno preobrazio, a o tome bi se naveliko govorilo u javnosti. To nikako ne bih mogla da ne primetim. Ipak to nije isto što i prevideti članak u novinama usled izvesnog spleta okolnosti. Ali, da li je stvarno tako? Mogu li ja to da tvrdim, sa stopostotnom sigur‐ nošću? Aomame je neko vreme bila namrštena. U ovom trenutku, oko mene se neprestano odvijaju čudne stvari. Na meni nepoznatom mestu svet napred ide sam, po sopstvenom nahođenju. Svi kao da igraju neku igru u kojoj je pomeranje dozvoljeno dokle god ja žmurim. A ako je tako, možda i nije ništa čudno što su se na nebu ukazala dva meseca. U nekom trenutku, dok je moja svest bita usnula, on se, sa izgledom nekog mesečevog daljeg rođaka, pojavio odnekud iz svemira i samo rešio da se zadrži u Zemljinom gravita‐ cionom polju. Obnovljene su policijske uniforme i naoružanje. Između policijskih jedinica i ekstremističke grupe u planinama Jamanašija izbio je žestok oružani sukob. Sve se to desilo bez mog znanja. Bila je i vest o tome da Amerika i Sovjetski Savez sarađuju na izgradnji stalne svemirske stanice na Mesečevoj površini. Postoji li neka povezanost između toga i činjenice da

sada ima dva meseca? Pokušala je da pretraži svoje sećanje ne bi li utvrdila da li je u arhivskom izdanju novina postojao neki članak u vezi s novim mesecom, ali ništa nije uspevala da pronađe. Bilo bi lepo kad bi mogla nekog da pita, ali Aomame nije imala nikakvu predstavu kome i kakvo bi pitanje mogla da uputi. Da li bi mogla da kaže: „Znaš šta, mislim da su se na nebu pojavila dva meseca. Možeš li da pogledaš, molim te?“ Kako god razmišljala o tome, pitanje je glupo. Ako je činjenica da sada postoje dva meseca, bilo bi čudno da ona to ne zna, a opet, ako uzme da je mesec jedan kao i do sada, ljudi bi sigurno pomislili da s njenom glavom nešto nije u redu. Aomame utonu u metalnu stolicu, spusti obe ruke na priručje i pokuša da zamisli deset različitih načina kako da uobliči to pitanje. Probala je i naglas da ih izgovori. Ali, svako je zvučalo jednako apsurdno. Nema kud. Situacija je potpuno sumanuta. Suvislo pitanje na tu temu nije ni moguće smisliti. To je apsolutno očigledno. Rešila je da pitanje drugog meseca privremeno ostavi po strani. Prvo će malo da izvidi stvar. Za sada, ono joj ne stvara nikakve probleme. Uz to, možda će, dok se ona okrene, u međuvremenu i drugi mesec sam od sebe nestati. Narednog popodneva je u sportskom klubu u kvartu Hiroo vodila dva kursa borilačkih veština i održala jedan pojedinačni čas. Kada je svratila na recepciju kluba, posle dužeg vremena zatekla je poruku od starice iz Azabua. Javi se kad budeš slobodna, pisalo je. Kao i uvek, na telefon se javio Tamaru. Mogu li da te zamolim da dođeš ovamo sutra, ako ti odgovara. Htela je da te zamoli za vaš uobičajeni program. Posle toga, ako možeš, ona bi volela da zajedno večerate nešto lagano, rekao je Tamaru. Doći ću sutra posle četiri. Drage volje ću večerati s njom, rekla je Aomame. „U redu“, reče njen sagovornik. „Onda, sutra posle četiri." „Je li, Tamaru, jesi li u poslednje vreme gledao u mesec?" upita Aomame. „Mesec?" reče Tamaru. „Misliš na mesec na nebu?" „Da." „Ne mogu sad da se setim da sam svesno gledao u njega. Je l' se nešto desilo s mesecom?"

„Ne, ništa", reče Aomame. „Onda, sutra posle četiri." Tamaru nakratko zastade, pa prekide vezu. Dva meseca su bila tu i te večeri. I jedan i drugi su bili na dva dana do punog meseca. Sa čašom brendija u ruci, kao da gleda u nerešivu slagalicu, Aomame je dugo posmatrala taj par velikog i malog meseca. Što je više gledala u nju, ta kombinacija delovala joj je sve zagonetnija. Volela bi da je samo mogla ga pita: kad i kako se dogodilo da ti se priključi taj mali zeleni družbenik? Ali, od meseca, naravno, odgovora nema. Mesec iz blizine posmatra Zemlju duže od bilo koga drugog. Mora da je video svaku pojavu, svaku aktivnost koja se zbila na njenoj površini. Ali, mesec ćuti, ne progovara. Samo sasvim hladno i sigurno drži u sebi njenu tešku prošlost. Tu nema ni vazduha, ni vetra. Vakuum je u stanju da čuva neoštećeno pamćenje. Ali, niko ne može da dokuči šta je mesecu na umu. Aomame podiže čašu ka njemu. „Jesi li skoro spavao u nečijem zagrljaju?" upita ga Aomame. Mesec nije odgovarao. „Imaš li prijatelja?" upita Aomame. Mesec nije odgovarao. „Zar se nikad ne zamoriš od toga da živiš tako cool?“ Mesec nije odgovarao. Kao i obično, Tamaru je Aomame dočekao na ulazu. „Video sam mesec, sinoć", bilo je prvo što je Tamaru izustio. „Je l’?" reče Aomame. „Zainteresovalo me je kad si mi ga ti spomenula. Sad kad sam ga gledao posle dužeg vremena, mesec mi je baš divan. Nekako smiruje." „Posmatrao si ga sa svojim dečkom?“ „Tako je“, reče Tamaru. A zatim se prstom počeša po rubu nosa. „Nego, je l' se nešto desilo s mesecom?" „Ne, ništa“, reče Aomame. Birala je reči: „Samo sam se u poslednje vreme nešto zapitala u vezi s njim.“ „Bez ikakvog razloga?" „Bez ikakvog posebnog razloga", odvrati Aomame. Tamaru ćutke klimnu glavom. Izgleda da je pokušavao da dokuči njene misli. Taj čovek ne veruje ni u šta bezrazložno. Ali, ne baveći se time dalje, samo je pošao ispred Aomame, kao i uvek, i uveo je u zastakljenu prostori‐

ju. Odevena u gornji i donji deo trenerke za vežbanje, starica je sedela u stolici za čitanje, slušala orkestarski instrumental Lakrime Džona Daulenda i čitala knjigu. To je bila njena omiljena pesma. Kako joj je starica mnogo puta pustila tu melodiju, Aomame ju je znala. „Izvini što sam te zvala juče za danas", reče stara gospođa. „Trebalo je ranije da zakažem, ali mi se ovaj termin iznenada oslobodio." „Ništa se vi ne uzbuđujte zbog mene", reče Aomame. Tamaru je na poslužavniku doneo čajnik s biljnim čajem. Potom ga je sipao u dve prefinjene šoljice. Izašao je iz prostorije i zatvorio vrata, a stara gospođa i Aomame su slušale Daulendovu muziku, posmatrale baštu raz‐ buktalu od cvata rododendrona i tiho pile čaj. Ovo je jedan drugi svet, pomislila bi Aomame kad god bi tu došla. Vazduh je težak. A vreme teče na specifičan način. „Kad slušam ovu muziku, ponekad me obuzme neki čudnovato dubok osećaj prema samom vremenu", reče starica Aomame, kao da joj čita misli. „Prema tome da su ljudi pre četiristo godina slušali ovu istu muziku koju mi slušamo danas. Zar se ne osećaš nekako čudno kad na to pomisliš?" „Pa, da", reče Aomame. „Ali, kad to kažete, ljudi su pre četiristo godina takođe gledali u isti mesec kao i mi." Starica pomalo iznenađeno pogleda u Aomame. Pa klimnu glavom. „Zaista je tako. Potpuno si u pravu. Ako tako razmišljamo, onda možda i nije ništa čudno što posle četiri veka slušamo potpuno istu muziku." „Možda treba da kažem: skoro isti mesec." Aomame to reče i pogleda u staricu. Način na koji se izrazila, međutim, kod starice kao da nije izazvao nikakvo zanimanje. „Muzika na ovom kompakt-disku izvedena je na antikvarnim instrumen‐ tima“, reče starica. „Koristili su instrumente iz onog vremena i na njima su svirali po tadašnjoj partituri. Drugim rečima, muzika je praktično ista kao i ona tadašnja. Baš kao i mesec.“ Aomame reče: „Stvari mogu biti iste, ali bi se način na koji su ih ljudi doživljavali mogao prilično razlikovati u odnosu na današnjicu. U ono vreme, noćna tama je možda bila mnogo dublja i mračnija, pa je i mesec delovao, utoliko veći i utoliko je blistavije svetleo. A da ne govorimo o tome da ljudi nisu imali ploče, kasete i kompakt-diskove. Nisu bili u situaciji da svakodnevno, kad god požele, slušaju muziku u ovako uobliče‐ noj formi. Za njih je ona bila nešto stvarno posebno."

„Tačno tako", priznade starica. „S obzirom na to da živimo u ovako praktičnom svetu, naša osetljivost na to je utoliko otupela, zar ne? Iako je mesec koji nam se javlja na nebu taj isti, mi ga možda vidimo kao neki sasvim drugačiji. Možda smo pre četiri veka u sebi nosili mnogo bogatije duše, bliskije s prirodom." „Samo, to je bio surov svet. Više od polovine dece, i pre nego što bi stiglo da odraste, gubilo je život usled hroničnih epidemija i neuhranjenosti. Ljudi su naprasno umirali od dečije paralize, tuberkuloze, malih boginja i rubeola. Uopšte nije bilo mnogo običnih ljudi koji su prelazili četrdesetu. Žene su rađale mnogo dece, u tridesetim su im ispadali zubi i pretvarale su se u starice. Ljudi su često morali da pribegavaju i nasilju da bi preživeli. Deca su od malih nogu primoravana na težak rad od koga su im se krivile kosti, a prostitucija devojčica bila je svakodnevna pojava. Ili pak prostituci‐ ja dečaka. Većina ljudi je živela najnižim životom, u svetu kome je osetlji‐ vost i bogatstvo duše bilo nešto sasvim strano. Gradske ulice bile su pune bogalja, prosjaka i razbojnika. Verovatno je samo mali broj ljudi mogao da posmatra mesec s dubokim emocijama, divi se Šekspirovim komadima i sluša predivnu Daulendovu muziku." Starica se osmehnu. „Ti si veoma zanimljiva osoba." Aomame reče: „Ja sam sasvim obična. Samo volim da čitam knjige. Najčešće istorijske." „I ja volim da čitam istorijske knjige. Ono čemu nas istorijske knjige uče jeste činjenica da smo i mi sad u osnovi isti kao što smo bili nekad davno. Koliko god razlika bilo u odevanju i stilu života, naš način razmišljanja i rada manje-više je isti. Za same gene, u krajnjoj liniji, ljudi su samo preno‐ sioci, puki prolazi. Poput nekih jahača koji jašu konje do iznemoglosti, geni se preko nas samo sele iz razdoblja u razdoblje. Ne razmišljajući o tome šta je dobro, a šta loše. Bili mi srećni ili nesrećni, njih se to uopšte ne dotiče. Jer, mi smo za njih puko sredstvo. Jedino što oni razmatraju jeste šta je to što jeza njih same od najveće koristi." „Pa ipak, mi moramo da razmišljamo o tome šta je dobro, a šta loše. O tome govorite?" Starica klimnu glavom. „Tako je. Čovek o tome mora da razmišlja. Ipak, geni su ono što upravlja osnovom našeg života. I tu, naravno, nastaje paradoks", reče ona i osmehnu se. Tu se razgovor o istoriji završio. Njih dve popiše ostatak čaja i pređoše na trening borilačkih veština.