1Q84 - knjiga 1 - Haruki Murakami

Tog dana su zajedno u kući lagano obedovale. „Mogu da ponudim samo jednostavnu hranu, nadam se da je to u redu", reče starica. „Naravno da jeste", reče Aomame. Tamaru je hranu dovezao na kolicima. Jela je verovatno spremao profesi‐ onalni kuvar, ali je donošenje i serviranje bilo Tamaruov zadatak. Otvorio je belo vino koje je stajalo u posudi s ledom i veštim pokretima ga sipao u čaše. Starica i Aomame su uzele da ga piju. Bilo je lepog mirisa, ohlađeno taman koliko treba. Za jelo su bile samo barene bele špargle, salata nisoaz i omlet od krabe. Uz to zemičke i puter. Svi sastojci su bili sveži i ukusni. I količina je bila taman dovoljna. Starica inače jede veoma malo. Prefinjeno koristeći viljušku i nož, prinosila je ustima malene zalogaje, kao ptičica. Za to vreme, Tamaru se bio povukao u najudaljeniji ugao sobe. Aomame mu se svaki put divila, zapanjena kako je jedan tako korpulentan muškarac u stanju da toliko dugo poništava svaku naznaku svog prisustva. Za vreme obeda, njih dve su progovarale samo pokoju rečenicu. Bile su usredsređene na jelo. Muzika je tiho svirala. Hajdnov koncert za violončelo, koji je takođe bio jedna od omiljenih staričinih kompozicija. Kada je sto raščišćen, poslužena im je kafa. Dok joj je Tamaru sipao kafu, starica podignu prst obraćajući mu se. „To bi bilo sve. Hvala ti", rekla je. Tamaru blago pognu glavu. Zatim jednako bešumno kao i uvek napusti prostoriju. Vrata se tiho zatvoriše. Dok su njih dve ispijale kafu, disk se završio i tišina je ponovo zavladala prostorijom. „Ti i ja imamo poverenja jedna u drugu. Je li tako?“ reče starica gledajući pravo u Aomame. Aomame se kratko, ali bez oklevanja složi. „Ti i ja delimo jednu važnu tajnu“, reče starica. „Da tako kažem, čuvamo jedna drugu." Aomame ćutke klimnu glavom. Bila je to ona ista prostorija u kojoj je Aomame starici prvi put ispričala svoju tajnu. Aomame se dobro seća tog trenutka. Morala je nekome jednog dana da je ispovedi i skine taj kamen sa svog srca. Već je skoro bila dosegla granicu do koje je mogla da živi noseći sama taj teret na duši. Stoga je, kada

joj je starica pružila priliku, Aomame širom otvorila vrata svoje dugo za‐ ključane tajne. Da je njena najbolja prijateljica godinama trpela muževljevo zlostavlja‐ nje, izgubila psihičku ravnotežu i u nemogućnosti da pobegne iz kuće, iz očajanja izvršila samoubistvo. Skoro godinu dana kasnije, Aomame se dala na posao i otišla njegovoj kući. A zatim je vrlo vešto udesila situaciju, zabola mu oštru iglu u potiljak i ubila ga. Jednim jedinim ubodom, bez ožiljka, bez prolivene kapi krvi. Smrt je jednostavno podvedena pod prirodnu. Niko ništa nije posumnjao. Aomame nije smatrala da je uradila nešto pogrešno, a ni sada tako ne misli. Niti je grize savest. Ali teret činjenice da je smišljeno oduzela ljudski život time nije ništa manji. Starica je pažljivo saslušala njenu dugačku ispovest. Aomame je ispreki‐ dano pričala o svim okolnostima, i sve dok nije završila, starica je samo ćutala i slušala. Kad je priča bila gotova, postavila Joj je nekoliko pitanja o detaljima koji su joj bili nejasni. Potom je pružila ruku i dugo u čvrstom stisku držala Aomame za ruke. „Ispravno si postupila", izgovorila je starica polako i razgovetno. „Da je taj čovek ostao u životu, kad-tad bi i nekoj drugoj ženi učinio nešto slično. Takvi uvek negde pronađu žrtvu. Tako su stvoreni da uvek ponove istu stvar. Ti si to zlo sasekla u korenu. To je bilo potpuno drugačije od obične lične osvete. Budi bez brige." Aomame je zagnjurila glavu u šake i rasplakala se. Plakala je zbog Tamaki. Starica je izvadila maramicu i obrisala joj suze. „Neverovatna slučajnost", rekla je starica mirnim glasom, bez imalo oklevanja. „I sama sam iz istovetnog razloga uticala na to da jedan čovek nestane." Aomame je podigla glavu i pogledala u staricu. Nije uspevala ništa da izgovori. O čemu li ova žena to priča? Starica je nastavila. „Naravno, nisam to uradila lično, svojim rukama. Niti imam fizičku snagu za to, niti imam neku specijalnu veštinu kakvu ti poseduješ. Poslužila sam se sredstvima koja su mi bila na raspolaganju i uticala na to da on nestane. A nije ostao nijedan konkretan dokaz. Čak i kad bih se ja sad prijavila i sve priznala, ne postoji mogućnost da se to dokaže. Baš kao i ovaj tvoj slučaj. Ako postoji neki sud posle smrti, sigurno će mi Bog suditi. Ali, toga se nimalo ne bojim. Nisam uradila ništa pogrešno. To pred bilo kim mogu da tvrdim."

Starica je ispustila nešto što je podsećalo na uzdah olakšanja. Zatim je nastavila. „Dakle, ovo znači da ti i ja sad u rukama držimo uzajamno važne tajne. Je li tako?" Svest Aomame još nije bila sasvim u stanju da primi o čemu joj to sago‐ vornica govori. Uticala da nestane? Njeno lice je, na pola puta između velikog pitanja i teškog šoka, još uvek bilo lišeno normalnog izraza. Da bi je umirila, stara gospođa je još mirnijim glasom stala dalje da objašnjava. I njena ćerka je izgubila život u sličnim okolnostima kao i Tamaki Ocuka. Udala se za pogrešnog čoveka. Starica je od početka znala da njoj u braku nije dobro. Iz staričine perspektive, ćerkin bračni partner bio je muškarac očigledno pokvaren do srži. I ranije je pravio probleme, a uzroci njegovog ponašanja imali su duboke korene. Pa ipak, niko nije bio u stanju da spreči taj brak. I, kao što se moglo očekivati, u kući je teško zlostavljanje počelo stalno da se ponavlja. Njena ćerka je postepeno gubila samopoštova‐ nje i samopouzdanje, i saterana u tesnac pala je u depresiju. Lišena snage da stane na svoje noge, poput mrava koji je upao u mravlji pakao, nije mogla odatle da se izbavi. Viskijem je sprala ogromnu količinu tableta za spavanje pravo put svog želuca. Prilikom obdukcije na njenom telu otkriveni su znaci nasilja. Bilo je podliva i tragova žestokih udaraca i preloma, kao i brojnih opekotina od gašenja cigareta. Čvrstog vezivanja na oba ručna zgloba. Taj čovek je izgleda voleo da koristi konopac. I bradavice su joj bile deformisane. Policija je pozvala muža na saslušanje. Priznao je da je pribegavao nasilju do određene granice, ali je tvrdio da je to bilo u erotske svrhe, uz njenu sa‐ glasnost, i da je njegova žena to volela. Na kraju, baš kao i u Tamakinom slučaju, policija nije uspela da muža pozove na zakonsku odgovornost. Njegova žena ga nije prijavila policiji, a i sada je bila mrtva. Muž je imao položaj u društvu i sposobnog krivičnog advokata. S druge strane, nije bilo nikakve sumnje da je uzrok smrti bilo sa‐ moubistvo. „Jeste li vi ubili tog čoveka?“ upitala ju je Aomame odlučno. „Ne, nisam ubila tog čoveka“, rekla je starica. Ne shvatajući poentu njene priče, Aomame je samo ćutke gledala u staricu.

Starica je rekla: „Ćerkin bivši muž, taj podlac, još diše na ovom svetu. Svakog jutra se budi u krevetu i korača ulicama na rođenim nogama. Tog čoveka nemam ni najmanju nameru da ubijem.“ Starica je napravila malu stanku. Čekala je da se ono što je izgovorila slegne u glavi Aomame. „Ono što jesam učinila bilo je da svom bivšem zetu uništim ugled u društvu. Zbrisala sam ga tako da od njega ništa nije ostalo. Ponekad imam tu moć. Taj čovek je bio slabić. Umeo je da razmišlja na sebi svojstven način, bio je elokventan i donekle priznat u društvu, ali je u osnovi bio slab i podao čovek. Uvek su slabići ti koji u svom domu pribegavaju strahovi‐ tom nasilju nad sopstvenom ženom i decom. A upravo zbog toga što je slab, on mora da pronađe slabijeg od sebe da mu bude plen. Bilo je sasvim lako uništiti ga, a kad takvog čoveka jednom upropastiš, on više nikad ne može da se povrati. Ima tome dosta otkad mi je ćerka umrla, ali ja na tog čoveka motrim bez predaha i dan-danas. Kad god pokuša da se pridigne, ja mu to ne dozvolim. Još je živ, ali kao da je leš. Neće se taj ubiti. Ne može on da skupi hrabrost za tako nešto. To su moje metode. Neću ja jednostavno da ubijem. Ja ga držim na živim mukama, neprekidno i bez milosti. Kao da mu derem kožu na živo. Čovek za koga sam uticala da nestane je jedan sasvim drugi. Postojao je stvaran razlog zbog koga je on morao biti preseljen na drugo mesto.“ Starica je nastavila dalje da objašnjava Aomame. Godinu dana po ćerkinom samoubistvu, obezbedila je privatnu sigurnu kuću za žene koje pate u istim uslovima porodičnog nasilja kakvo je trpela ona. Na priključe‐ nom posedu do njene kuće u Azabuu postojala je mala kuća na sprat, i pošto je bila predviđena za skoro rušenje, u njoj nije bilo nikog. Jednostavno je renovirala tu građevinu i odlučila da od nje napravi sigurnu kuću za žene koje nisu imale kud da odu. Otvoreno je „Savetovalište za žene žrtve nasilja" koje vodi jedan gradski advokat, u kome volonteri u smenama primaju na razgovore i daju savete preko telefona. Oni se odande javljaju starici i u sigurnu kuću šalju žene kojima je hitno potrebno utočište. One neretko sa sobom vode i decu. Među njima ima i maloletnih devojčica koje su očevi seksualno zlostavljali. Dok ne pronađu miran stalni smeštaj, žene borave tu. Opskrbljene su najnužnijim stvarima za život. Obezbeđena im je hrana i odeća, i tu one, pomažući jedna drugoj, vode neku vrstu života u zajednici. Troškove za to snosi starica lično.

Advokat i psiholog redovno posećuju sigurnu kuću, brinu se o tim ženama i dogovaraju se o daljim merama. Kad god je imala vremena starica bi se tamo pojavljivala, saslušala ličnu priču svake žene i davala im odgova‐ rajuće savete. Nekad im je tražila posao ili stalni smeštaj. Kad je bilo problema koji su zahtevali fizičku intervenciju, istupao bi Tamaru i sređivao stvari na odgovarajući način. Recimo, bilo je slučajeva da muž sazna gde se žena nalazi i pokuša silom da je vrati kući. A po sposobnosti da efikasno i hitro sredi tu vrstu problema, Tamaruu nema ravnog. „Ipak, Tamaru i ja ne možemo da rešavamo sve sami, a ima i slučajeva kod kojih stvarnog leka jednostavno nema, ma koji zakoni bili na snazi", rekla je starica. Kako je priča odmicala, Aomame je primečivala da staričino lice počinje da poprima neki specifičan bronzani sjaj. Onaj poznati topli i prefinjeni utisak koji je odavala sve je više bledeo, počevši nekud da se gubi. Umesto njega, pojavilo se nešto što je prevazilazilo običan gnev i gađenje. Verovatno nekakvo čvrsto i sićušno, bezimeno jezgro najdubljeg dela njene psihe. Jedino se uprkos svemu hladnoća njenog glasa nije menjala ni za jotu. „Naravno, ne može se ljudski život upravljati samo praktičnim razlozima kao što je eliminisanje postupka brakorazvodne parnice ili činjenica da će novac od osiguranja odmah biti uplaćen ako muškarca više ne bude. Jedino ako dođem do zaključka da nema mesta milosti za tog čoveka, tek pošto prikupim sve elemente i pravedno ih i vrlo obazrivo razmotrim, postaje neizbežno da stupim u akciju. Za onog muškarca koji poput parazita jedino može da preživi ako sisa krv slabijima od sebe. Za onu družinu koja ima is‐ krivljenu psihu, bez mogućnosti izlečenja ili volje da se rehabilituje, za koje više apsolutno ne vidiš da zavređuju dalje da žive na ovom svetu.“ Starica je zaćutala i zagledala se u Aomame prodornim pogledom, kao da će probušiti stenu. A zatim je ponovo progovorila blagim glasom. „Nema druge mogućnosti nego da ti ljudi u nekom vidu nestanu. Po mogućstvu, na neki način koji ne privlači pažnju." „Je li tako nešto moguće?" „Postoje razni načini da neko nestane", rekla je starica biranim rečima. Zatim je napravila izvesnu pauzu. „Lično, mogu da udesim neke vrste nestanaka. Imam tu moć." Aomame je razmišljala o tome. Ali, starica se ipak izrazila previše neo‐ dređeno.

„Svaka od nas je izgubila voljenu osobu u različitim nepravednim okol‐ nostima i duboko je povređena. Rane na svom srcu verovatno nikad nećemo zalečiti. Ali, ne možemo doveka da sedimo skrštenih ruku i gledamo u otvorene rane. Moramo da se pridignemo i napravimo sledeći korak. I to ne zarad lične osvete, već zarad opšte pravde. Šta kažeš, hoćeš li da mi pomogneš u mom poslu ako možeš? Meni je potreban vešt saradnik u koga mogu da imam poverenja. Neko ko će moći sa mnom da deli tajnu i zajedno obavlja istu misiju." Kad je okončala priču, Aomame je bilo potrebno vreme da svari ono što je izgovorila. Bila je to neverovatna ispovest i predlog. Još je više vremena bilo potrebno da odredi šta oseća prema tom predlogu. Za to vreme, ne menjajući pozu na stolici, Starica je samo ćutala i gledala u Aomame. Njoj se nije žurilo. Delovala je kao da može doveka da čeka. Ta žena se, bez ikakve sumnje, nalazi u nekom stanju ludila, mislila je Aomame. Samo, nije njoj poludela glava. Niti joj je obolela psiha. Ne, njena psiha je veoma hladnokrvna i sasvim stabilna. Za to ima i konkretnih dokaza. To nije ludilo već nešto nalik na ludilo. Tačnije rečeno, verovatno nešto približno pristrasnosti. Ona od mene upravo traži da s njom delim to njeno ludilo, tu pristrasnost. Sa jednakom hladnokrvnošću. Ona veruje da sam sposobna za to. Koliko li je dugo razmišljala? Dok je bila duboko utonula u misli, njen osećaj za vreme kao da se nekud izgubio. Samo joj je srce kucalo u čvrstom, ravnomernom ritmu. Aomame je obišla nekoliko malenih prostori‐ ja u sebi, i poput ribe koja pliva uz rečni tok, pošla tragom svojih sećanja. Tu su bili oni poznati prizori, odavno zaboravljeni mirisi. Nežna nostalgična sećanja i strahovit bol. Odnekud se probio tanak snop svetlosti i iznenada probo njeno telo. Imala je čudnovat osećaj kao da je postala prozirna. Kad je probala da svoju ruku stavi pod tu svetlost, kroz nju je mogla da vidi ono što se providelo s druge strane. Telo kao da joj je naprečac postalo lagano. I tad je Aomame pomislila: šta bih uopšte mogla da izgubim i ako se sada i ovde prepustim tom ludilu ili pristrasnosti, a moje biće bude uništeno i čitav svet nestane i prestane da postoji? „Shvatam“, rekla je Aomame. Malo je zagrizla usnu, pa ponovo progo‐ vorila: „Htela bih da pomognem, ako postoji nešto što mogu da učinim." Starica je ispružila obe ruke i stegla je za šake. Od tada nadalje, Aomame je sa staricom delila istu tajnu, istu misiju i nešto nalik na ludilo. Ne, možda upravo apsolutno ludilo. Ali, Aomame nije u stanju da razluči gde se nalazi

ta granica. Povrh toga, oni koje je ona zajedno sa staricom slala u jedan daleki svet, ma iz koje perspektive da se pogleda, bili su muškarci za koje nema mesta milosti. „Nije prošlo previše vremena otkad si prethodni put u hotelu u Šibuji onog čoveka preselila na drugi svet, reče starica mirno. Preselila na drugi svet, govori ona, kao da govori o selidbi nameštaja. „Za četiri dana biče tačno dva meseca", reče Aomame. „Još nema ni dva meseca", nastavi starica. „Stoga nikako ne bi bilo poželjno da te sada molim da obaviš sledeći zadatak. Želela bih da ostavimo pauzu od bar pola godine. Ako bi pauze bile kraće, tvoj psihički teret bi bio prevelik. Kako da kažem - to nije neka obična stvar. Osim toga, u međuvre‐ menu bi mogli i da se jave oni koji će posumnjati da je previsok procenat muškaraca koji su umrli od srčanog udara a imaju veze sa sigurnom kućom koju vodim." Aomame se malko osmehnu. Pa reče: „Ovaj svet je pun sumnjičavih ljudi.“ I stara gospođa se osmehnu. „Kao što ti je poznato, ja sam izuzetno pro‐ mišljena osoba. Ne računam na slučaj, izglede ili dobru sreću. Do posled‐ njeg trenutka tragam za mirnim mogućnostima, i biram to samo onda kada mi postane jasno da nikakve alternative više nema. I kad postane neizbežno da to sprovedem, otklonim svaki zamislivi rizik. Marljivo i temeljno razmotrim sve elemente, obavim sve pripreme, i kad sam apsolutno sigurna da će sve biti u redu, tebe molim da to izvedeš. Zbog toga se dosad nije pojavio nikakav problem. Je li tako?" „Tako je", reče Aomame. Bilo je upravo tako. Ona spremi oruđe i ode na zadato mesto. Situacija je unapred pažljivo postavljena. U određenu tačku na čovekovom vratu ona jednim udarcem zabada oštru iglu. Pošto se uveri da ga je „preselila na neko drugo mesto", odlazi odatle. Do sada se sve uvek odvijalo glatko i sistematično. „Ovoga puta, međutim, u pitanju je čovek za koga ću izgleda, na svoju veliku žalost, morati da ti postavim donekle nerazuman zahtev. Plan još nije dovoljno sazreo, ima i mnogo nepoznatih, a postoji i mogućnost da nam ne donese sređenu situaciju kakve smo dosad imali. Okolnosti su malo drugačije nego obično." „Drugačije na koji način?" „To nije čovek koji se nalazi na uobičajenom položaju", Starica je pazljivo birala reči. „Konkretno, ima jako obezbeđenje.“

„Da nije političar ili tako nešto?“ Starica odmahnu glavom. „Ne, nije političar. Kasnije ću ti sve objasniti. Mnogo sam razmišljala o tome kako da to sve završim a da ne šaljem tebe. Ali, što god da sam uzela u razmatranje uopšte nije delovalo kao da će uspešno proteći. Nemamo nikakve šanse da uspemo uobičajenim metodima. Molim te izvini, ali ne pada mi na pamet ništa drugo osim da molim tebe.“ „Da li ta akcija zahteva hitnost?" upita Aomame. „Ne, ne zahteva hitnost. Ali, ne može ni neograničeno da traje. Ako kasnimo, više bi ljudi zbog toga moglo da propati. A šansa koja nam se ukazuje ograničene je prirode. Ne može se predvideti kada će se ukazati sledeća. “ Napolju se već sasvim smrklo, a zastakljenu prostoriju obavila je tišina. Da li je izašao mesec, mislila je Aomame. Ali, sa mesta na kom je sedela, nije mogla da vidi šta je napolju. Starica reče: „Planiram da ti izložim situaciju što je detaljnije moguće. Ali, prethodno bih želela da upoznaš nekog. Sad ćemo poći da se sretnemo s njom.“ „Da li ta osoba živi u ovoj sigurnoj kući?“ zapita Aomame. Stara gospođa polako udahnu vazduh, i to se negde duboko u njenom grlu tiho začu. U njenim očima pojavila se ona posebna svetlost koju nije uvek moguće videti. „Pre šest nedelja su je iz savetovališta poslali ovamo. Četiri nedelje nije progovorila ni reč. Sad, da li bi se to moglo nazvati potpunim odsustvom, uglavnom, potpuno je izgubila moć govora. Znala je samo svoje ime i koliko ima godina, na staranje je data u trenutku kada je u stravičnom stanju spavala po stanicama, i pošto su je šetali od ustanove do ustanove, konačno je došla kod mene. Polako sam, malo-pomalo počela da razgovaram s njom. Bilo je potrebno vremena da je ubedim da je ovo bezbedno mesto, da nema razloga da se plaši. Sada je već u stanju pomalo da govori. Pričala je zbrkano i nepovezano, ali kada sam sastavila deliće, uspela sam manje-više da shvatim šta se dogodilo. Užasne stvari, koje ne mogu ni da izgovorim. Srce mi se cepalo.“ „Je li ponovo u pitanju muževljevo nasilje?" „Ne“, rekla je starica suvo. „Ona ima samo deset godina." Starica i Aomame prođoše kroz dvorište, otključaše malena drvena vrata i prođoše kroz njih, zaputivši se ka susednoj sigurnoj kući. Bila je to prijatna drvena kućica, koja se nekad davno, kada je u glavnoj kući bilo

mnogo pomoćnog osoblja, uglavnom koristila kao njihovo boravište. Građevina na sprat, koja je imala lepu atmosferu, ali je bila prilično stara za jednu kuću koja se redovno koristi za stanovanje. Pa ipak, bila je dovoljna da posluži kao utočište za žene koje nisu imale kud. Stari hrast zaštitnički je širio svoje velike grane oko nje, a na ulaznim vratima imala je postavljeno prelepo dezenirano staklo. Unutra je bilo ukupno deset prostorija. Bilo je perioda kad je bila puna, i onih kada je bila prazna, ali je u njoj najčešće skrovito živelo pet do šest žena. Trenutno svetlost dopire kroz prozore polovine soba. Izuzev dečijih glasova koji bi se unutra povremeno začuli, bila je čudnovato tiha. Kao da je i sama građevina pokušavala da pritaji dah. Tu nema raznih svakodnevnih zvukova. U blizini kapije privezana je ženka nemačkog ovčara, koja počinje potmulo da reži čim joj se neko približi, pa nekoliko puta zalaje. Ko ju je i na koji način uvežbavao nije poznato, ali kada joj se približi muškarac, ovčarka je bila dresirana da žestoko zalaje. A najviše od svih bila je vezana za Tamarua. Čim se starica približila, kuja odmah prestade da laje, poče jako da maše repom i radosno da cvili. Starica se saže i potapša je nekoliko puta po glavi. Aomame je počeša iza uha. Ovčarka se sećala Aomame. Ona je pametan pas. Koji iz nekog razloga voli da jede svež spanać. Starica potom ključem otključa vrata. „O devojčici se brine jedna od žena koje ovde borave", reče starica Aomame. „Stanuju u istoj sobi, pa sam nju zamolila da je ne ispušta iz vida ako je ikako moguće. Još me brine da to dete ostaje samo." U sigurnoj kući žene su se svakodnevno brinule jedna o drugoj, razgova‐ rale o iskustvima kroz koja su prošle, prećutno ohrabrene da dele bol koji im je nanet. Na taj način one su najčešće malo-pomalo prirodno išle putem ozdravljenja. One koje su tu od ranije podučavale su novopridošle žene tamošnjem načinu života i davale im osnovne potrepštine. Pospremanje i kuvanje obavljalo se na smenu. Među njima je naravno bilo i onih koje su želele da ostanu nasamo i da ne govore ni o jednom svom iskustvu. Njihova samoća i ćutnja poštovale su se. Pa ipak, većina žena je sa drugima koje su prošle isto to želela otvoreno da priča i razmenjuje iskustva. U kući je alkohol i pušenje, kao i dolazak ljudi koji nisu imali dozvolu da uđu bio zabranjen, ali drugih takvih ograničenja nije bilo. U kući je postojao jedan telefon i jedan televizor, koji su stajali u zajed‐ ničkoj sali kod ulaza. U sali je pored toga postojala garnitura za sedenje i tr‐ pezarijski sto. Većina žena je tu izgleda provodila najveći deo dana. Ali,

televizor gotovo nikad nije bio uključen. I kada je bio uključen, zvuk je bio toliko smanjen da se nije moglo razlučiti čuje li se išta. Žene su više volele same da čitaju knjige, otvore novine, štrikaju ili s nekim tiho razgovaraju. Bilo je i onih koje su crtale. Unutra je postojala nekakva čudna praznina. Poput prolaznog mesta u međuprostoru između stvarnog sveta i sveta posle smrti, svetlost je bila prigušena i sumorna. I u vedrim i u oblačnim danima, i po danu i po noći, svetlost je unutra uvek bila iste vrste. Kad god je ulazila u tu sobu, Aomame se osećala kao neki bezobzirni uljez kome tu nije mesto. Bila je nalik na klub u kome se traže specifične odlike. Samoća koju su osećale te žene, i samoća koju je osećala Aomame bile su sasvim druga‐ čijeg porekla. Kad se starica pojavila, tri žene koje su bile u dnevnoj sobi odmah su ustale. Na prvi pogled je bilo očigledno da osećaju veliko poštovanje prema staroj gospođi. Starica ih zamoli da sednu. „Slobodno sedite. Samo sam došla da porazgovaram sa malom Cubasom.“ „Cubasa je u svojoj sobi“, reče žena koja je mogla biti istih godina kao Aomame. Imala je dugu, ravnu kosu. „Tamo je, sa Saeko. Izgleda da još neće da silazi“, reče druga, malo starija žena. „Verovatno je potrebno da prođe još neko vreme“, reče starica s osmehom. Sve tri žene ćutke klimnuše glavom. Vrlo su dobro znale šta to znači kada je potrebno da prođe vreme. Kada su se popele na sprat i ušle u sobu, starica zamoli prozračno sitnu ženu koja je sedela tu da nakratko izađe. Žena po imenu Saeko bledo se osmehnu, izađe iz sobe, zatvori vrata i siđe niz stepenice. Ostala je samo de‐ setogodišnja devojčica koja se zvala Cubasa. U sobi je stajao mali sto koji je služio za obedovanje. Devojčica, starica i Aomame posedaše oko njega. Na prozoru je bila navučena debela draperija. „Ova devojka se zove Aomame", reče starica devojčici. „Ona radi sa mnom. Zato se ništa ne brini." Devojčica hitro pogleda u Aomame, pa zatim malko klimnu glavom. Taj pokret bio je toliko sićušan da ga je bilo lako prevideti. „Ovo je mala Cubasa", predstavi je starica. A zatim upita devojčicu: „Koliko već ima otkad si ovamo došla?"

Devojčica ponovo sasvim malko odmahnu glavom u stranu, kao da kaže: ne znam. Možda ni ceo centimetar. „Šest nedelja i tri dana", reče starica. „Možda ti ne brojiš, ali ja uredno računam. Znaš li zašto?" Devojčica opet blago odmahnu glavom. „U nekim situacijama, vreme biva veoma važno", reče starica. „Tada je i samo brojanje dana od ogromnog značaja." U očima Aomame, Cubasa je izgledala kao bilo koja druga desetogodi‐ šnja devojčica. Verovatno nešto viša za svoj uzrast, ali mršava i još nenapu‐ pelih grudi. Delovala je hronično neuhranjena. Crte lica joj nisu bile neskladne, ali su odavale užasno bled utisak. Zenice su joj podsećale na za‐ magljena stakla. Pogledaš u njih, ali unutra ništa ne može da se vidi. Njene suve, tanke usne povremeno su se nemirno pokretale, kao da pokušavaju da oblikuju neke reči koje se zapravo nikad ne pretvore u zvuk. Starica iz papirne kese koju je donela sa sobom izvadi bombonjeru. Na njoj je bio prikazan švajcarski planinski pejzaž. Unutra je bilo dvanaest prelepih čokoladnih bombona različitog oblika. Starica jednu pruži Cubasi, jednu dade Aomame i jednu stavi u usta. I Aomame svoju stavi u usta. Kada je pogledom ispratila njih dve, i Cubasa učini isto i pojede svoju. Sve tri su neko vreme ćutale i jele čokoladu. „Sećaš li se sebe kada si imala deset godina?" upita starica Aomame. „Odlično se sećam", reče Aomame. Te godine jednog je dečaka uhvatila za ruku i zavetovala se da će ga voleti celog svog života Nekoliko meseci kasnije, dobila je prvu menstruaciju. U njoj se tada mnogo toga promenilo. Odlučila je da napusti svoju veru i prekine sve veze s roditeljima. , „I ja se odlično sećam“, reče starica. „Te godine kada sam imala deset otac me je odveo u Pariz i tamo smo boravili godinu dana. U to vreme, moj otac je radio kao diplomatski predstavnik. Živeli smo u starinskoj zgradi, u blizini Luksemburškog parka. Bio je kraj Prvog svetskog rata, i stanica je bila preplavljena ranjenicima. Bilo je vojnika koji su još bili deca, a i onih koji su već bili starci. U svako godišnje doba Pariz je grad toliko lep da ti stane dah, ali je meni od njega ostao samo krvav utisak. Na prvoj liniji fronta odvijao se žestok rovovski rat, a ljudi koji su izgubili ruku, nogu ili oko, tumarali su ulicama poput odbačenih utvara. Belina njihovih zavoja i crnina flora koje su žene nosile oko ruku, bilo je jedino što sam primećiva‐ la. Na zaprežnim kolima bilo je mnogo novih mrtvačkih sanduka. Sanduci

bi prolazili ulicom, a ljudi koji su njome hodali samo su bez reči odvraćali poglede. “ Starica pruži ruku preko stola. Devojčica malo razmisli, pa zatim podiže ruku koja joj je bila na krilu i spusti je na staričinu. Stara gospođa uhvati devojčicu za ruku. I nju samu su kao devojčicu, dok se na ulicama Pariza mimoilazila sa zaprežnim kolima natovarenim mrtvačkim sanducima, otac i majka sigurno podjednako čvrsto držali za ruku. I ubeđivali je da ne treba da se brine. Sve je u redu, ovde si na sigurnom, nemaš čega da se bojiš, govorili su. „Muškarci svakog dana proizvode milione spermatozoida“, reče starica Aomame. „Jesi li to znala?“ „Ne znam tačan broj.“ „Ni ja, naravno, ne znam precizan broj. Uglavnom, bezbroj njih. I to ih izbacuju samo iz jednog puta. Ali, broj zrelih jajašaca koje žene izbacuju je ograničen. Znaš li na koliko njih?“ „Ne znam tačno.“ „Svega oko četiristo za ceo život", reče starica. „Ne proizvode se nova jajašca iz meseca u mesec, već je u ženskom telu od rođenja pohranjen tačno određen broj njih. Pošto dobije prvu menstruaciju, izbacuje po jedno zrelo jajašce mesečno. I u telu ove devojčice su na isti način pohranjena jajašca. A pošto joj još nisu počeli ciklusi, njihov broj je po svemu sudeći netaknut. Trebalo bi da su lepo smeštena u fioci. Uloga tih jajašaca je, razume se, da prime spermatozoid i budu oplođena." Aomame klimnu glavom. „Najveći broj razlika između ženske i muške prirode proističe iz kontrasta u reproduktivnim sistemima. Sa čisto biološkog stanovišta, nama ženama je glavni zadatak u životu da sačuvamo taj ograničeni broj jajašaca. I tebi, i meni, i ovoj devojčici", reče i uputi devojčici bled osmeh na usnama. „U mom slučaju, naravno, govorimo u prošlom vremenu, o životu koji sam proživela." To bi značilo da sam dosad već izbacila dvestotinak jajašaca, hitro je sračunala Aomame u glavi. Unutra mi je ostala još otprilike polovina. Valjda s natpisom: „rezervisano". „Ali, njena jajašca neće biti oplođena", reče starica. „Prošle nedelje sam je vodila na pregled kod jednog poznanika lekara. Materica joj je uništena." Aomame napravi iskrivljenu grimasu i pogleda u staricu. Zatim sasvim malo iskrenu glavu i baci pogled na devojčicu. Reči joj nisu izlazile.

„Uništena?" „Tako je. Uništena", reče starica. „Ni operacijom se ne može vratiti u pređašnje stanje." „Ko je, zaboga, uradio tako nešto?" reče Aomame. „Još ne znam tačno", reče starica. „Čovečuljci", reče devojčica.

18 Tengo Veliki Brat ovde više nema šta da traži Posle konferencije za štampu, pozvao ga je Komacu i rekao da je sve proteklo glatko, bez ikakvih problema. „Fantastično je to izvela", reče kao retko kad uzbuđen Komacu. „Ne, stvarno nisam mislio da će se držati tako savršeno. Davala je pametne odgovore, na sve prisutne je ostavila povoljan utisak." Tengo uopšte nije bio iznenađen Komacuovom pričom. Bez ikakvog konkretnog osnova, on se nije posebno brinuo za konferenciju za štampu. Pretpostavljao je da će za toliko biti u stanju s tim i sama da se nosi. Samo što prizvuk izraza „povoljan utisak" nekako nije pristajao uz Fukaeri. „Nisu iskopali nikakve detalje, je l' tako?" upita Tengo za svaki slučaj. „Ah, gledali smo da im ograničimo vreme, a ona je vešto izbegavala nezgodna pitanja. Mada, u stvari, gadnih pitanja nije ni bilo. Kad im je sa‐ govornica jedna tako ljupka sedamnaestogodišnjakinja, ni novinari ne vole da igraju ulogu negativca. Naravno, treba reći - ’bar ne u ovom trenutku’. Šta će biti posle, to ne znam. U ovim krugovima vetar promeni pravac dok trepneš." Tengo zamisli Komacua kako s ozbiljnim izrazom na licu stoji na vrhu litice i liže prst da odredi pravac vetra. „U svakom slučaju, to je sve zahvaljujući tome što si je ti, Tengo, unapred uspešno uvežbao. Stvarno sam ti zahvalan. Izveštaji o osvajanju nagrade i konferenciji za štampu trebalo bi da izađu u sutrašnjim večernjim izdanjima." „Kakvu je odeću nosila Fukaeri?" „Odeću? Običnu odeću. Pripijeni džemperić i farmerice." „Onaj u kojem joj se grudi ističu?" „Aa, sad kad to kažeš, jeste. Grudi su joj se jasno ocrtavale. Izgledale su kao vrući hlepčići“, reče Komacu. „Sad, Tengo, ta mala će dobiti reputaciju da je genijalna devojčica-pisac. Lepa je, čudno priča., doduše, ali je mnogo bistra. Odaje neku nesvakidašnju atmosferu. Dosad sam prisustvovao

mnogim debijima pisaca, ali ta mala je posebna. A kad ja kažem da je neko poseban, to znači da je stvarno poseban. Za nedelju dana će se časopis sa objavljenom Lutkom od vazduha naći na udarnim policama knjižara, i mogao bih da se kladim u što god hoćeš: dajem i levu ruku i desnu nogu da će se časopis rasprodati za tri dana.“ Tengo mu zahvali što se javio i prekide vezu. A zatim malo odahnu. Ako ništa drugo, bar je savladana prva prepreka. Doduše, nije mogao ni da pret‐ postavi koliko ih još prepreka iza ove čeka. Izveštaj o konferenciji za štampu bio je objavljen u večernjem izdanju narednog dana. Na povratku s posla u pripremnoj školi, Tengo je u prodav‐ nici na stanici kupio četiri večernja izdanja i uporedio ih kod kuće. Sadržina članaka je u svim novinama bila manje-više ista. Nisu bili toliko dugački, ali jesu predstavljali izuzetak u odnosu na uobičajene izveštaje o debitant‐ skoj nagradi književnog časopisa (koji su se maltene uvek svodili na pet redova). Kao što je Komacu i predvideo, mediji su se digli na noge zbog činjenice da je dobitnica jedna sedamnaestogodišnjakinja. U članku je pisalo da je sve četvoro članova žirija jednoglasno odabralo Lutku od vazduha kao dobitnika debitantske nagrade. Skoro bez ikakve diskusije, žiri je većanje okončao za petnaest minuta. A to je bila izuzetna retkost. Da se četiri samosvesna savremena pisca okupe i mišljenja im se apsolutno slože, to se jednostavno ne dešava. Samo delo je u tim krugovima već steklo izvestan ugled. U sali hotela održana je manja konferencija za štampu na kojoj je ona na pitanja novinara odgovarala „jasno i s osmehom“. Na pitanje: „Želite li da nastavite da pišete romane?“ ona je odgovorila: „Romani su samo jedan oblik izražavanja misli. Ovoga puta, to je slučajno u formi romana, ali koji će oblik poprimiti sledeći put, to zaista ne znam.“ Teško je zamisliti da je Fukaeri sklopila tako dugačke rečenice i izgovorila ih odjedanput. Verovatno je novinar njene isprekidane iskaze umešno spojio, na odgovarajući način dopunio nedorečeno i sklopio ih u jedan. A možda je ona stvarno davala tako dugačke odgovore. Ne postoji ništa što se o Fukaeri može sa sigurnošću tvrditi. Na pitanje: „Vaše omiljeno delo?“ ona je naravno odgovorila: „Heike monogatari.“ Bio je i jedan novinar koji je pitao koji joj se deo te knjige najviše dopada. Ona je citirala omiljeni deo. Potrajalo je pet minuta dok se taj dugački citat nije završio. Svi prisutni su bili toliko duboko zadivljeni da je po završetku citata usledio tajac. Na svu sreću (treba reći), nije bilo novinara koji bi je zapitao o omiljenoj muzici.

Kada su je upitali ko se najviše obradovao tome što je osvojila debitant‐ sku nagradu, ona je napravila dugačku pauzu (Tengo je taj prizor odlično mogao da zamisli) i odgovorila: „To je tajna.“ Koliko je mogao da pročita iz novina, na postavljena pitanja Fukaeri nije izrekla nijednu laž. Sve što je izustila bilo je istina. U novinama je stajala i njena slika. Fukaeri na fotografiji Tengu je bila još lepša nego što je pamti. Kad je s njom razgovarao licem u lice, pažnju su mu više privlačili njeni telesni pokreti, promene izraza lica i reči koje je izgovarala, ali sada, gledajući je na zamrznutoj fotografiji, bio je u stanju ponovo da spozna koliko su lepe crte lica te devojčice. Fotografija je bila mala, izgleda snimljena na licu mesta, tokom konferencije za štampu (na kojoj je zaista nosila onaj isti letnji džemper u kome ju je video), ali se na njoj mogao primetiti nekakav sjaj. Možda upravo ono što je Komacu nazvao „nesvaki‐ dašnjom atmosferom." Tengo presavi večernja izdanja i skloni ih, i ispijajući pivo s nogu u kuhinji, spremi jednostavnu večeru. Delo koje je on prepravio jednoglasno je osvojilo debitantsku nagradu književnog časopisa, izašlo na glas, a sada će verovatno postati i bestseler. Kad je na to pomislio, osetio se čudno. Osećao je iskrenu radost, ali istovremeno i nespokojstvo i uznemirenost. Jeste da je tako bilo i planirano, ali treba li sve ovako jednostavno i glatko da se završi? Dok je još pripremao večeru, shvatio je da mu je apetit u međuvremenu sasvim iščileo. Do malopre je bio gladan, ali mu se sada više nije jelo. Kad je završio sa pripremanjem, prekrio je jelo celofanom, stavio ga u frižider, seo na stolicu u kuhinji i gledajući u kalendar na zidu samo ćutao i pio pivo. Kalendar, koji je dobio u banci, bio je ukrašen slikama planine Fudi u četiri godišnja doba. Tengo se još nikad nije popeo na Fudi. Nije se popeo ni na Tokijski toranj. Čak ni na krov nekog nebodera. Nikada nije gajio intereso‐ vanje za visine. Što li je to tako, mislio je Tengo. Možda zato što je ceo život proveo gledajući u svoja stopala. Komacuovo predviđanje je bilo tačno. Književni časopis u kome je obja‐ vljena Fukaerina Lutka od vazduha rasprodao se maltene istog dana i nestao iz knjižara. To, da se književni časopis rasproda, jednostavno se nikad ne dešava. Izdavačka kuća svakog meseca izdaje književni časopis poslujući u minusu. Cilj izdavanja takvih časopisa je da se prikupe tekstovi i objave u vidu knjige, kao i da se odabrani mladi autori ponude na tacni u vidu

laureata debitantske nagrade. Prodaji samog časopisa i prihodu od njega praktično se niko i ne nada. Stoga je vest da se književni časopis rasprodao istog dana privukla jednaku pažnju kao da su na nebu iznad Okinave zaigrale snežne pahulje. Činjenica da je časopis rasprodat, doduše, nije donela nikakvu promenu u pogledu onog minusa. Komacu ga je pozvao telefonom i to mu ispričao. „Ovo je odlično", reče on. „Ako se časopis rasprodao, javnost će se zain‐ teresovati za ovo delo i ljudi će poželeti da ga pročitaju da bi videli o čemu se radi. A u štampariji knjigu Lutka od vazduha trenutno štampaju kao ludi. Prvi prioritet, štampanje po hitnom postupku. Kako sad stvari stoje, više nije ni bitno hoće li uzeti i nagradu Akutagava ili neće. Sad je važnije da se prodaje dok je vruća. Ova će biti bestseler, nema greške. To ti ja garantu‐ jem. U ovom trenutku i ti treba da smišljaš na šta ćeš potrošiti taj novac." U kulturnom dodatku subotnjeg večernjeg izdanja izašao je članak o Lutki od vazduha. Činjenica da se časopis u kome je bilo objavljeno to delo rasprodao za tili čas ušla je u naslov. Nekoliko književnih kritičara navelo je svoje utiske o delu. Mišljenja su uglavnom bila pozitivna. Nepobitna spisa‐ teljska moć nezamisliva za jednu sedamnaestogodišnju devojku, oštar sen‐ zibilitet i raskošna moć imaginacije. To delo možda ima potencijal da odredi novi književni stil. Jedan kritičar je ocenio da je „njena moć imaginacije uzletela previsoko, te joj zato možda nedostaje dodirnih tačaka sa realnošću". To je bila jedina negativna kritika koju je je Tengo video. Ali, čak je i taj kritičar mirno nadovezao da je „veoma radoznao kakvo če sledeće delo ova devojka napisati." U ovom trenutku, čini se, nepovoljnog vetra nije bilo. Telefonski poziv od Fukaeri došao mu je četiri dana uoči planiranog datuma objavljivanja knjige. U devet ujutro. „Budan si“ upitala ga je. Kao i obično, glasom bez intonacije. I bez upitnika. „Naravno da sam budan“, reče Tengo. „Slobodan si popodne." „Slobodan sam posle četiri po podne.“ „Možeš da se nađeš sa mnom.“ „Mogu da se nađem s tobom", reče Tengo. „Može na istom mestu", upita Fukaeri.

„Može", reče Tengo. „Doći ću u onaj isti kafe u Šinđukuu u četiri. Nego, baš ti je lepa fotografija izašla u novinama. Ona sa konferencije za štampu." „Nosila sam isti džemper", reče ona. „Lepo ti je stajao", reče Tengo. „Zato što im se svidelo kako mi se ocrtavaju grudi." „Možda je tako. Ali ono što je u ovom slučaju bilo još važnije, jeste da ostaviš povoljan utisak na ljude." Fukaeri je neko vreme ćutala u slušalicu. Kao da se zagledala u nešto na polici u svojoj blizini - takva je to ćutnja bila. A možda je i razmišljala o povoljnom utisku ili obliku svojih grudi. Dok je razmišljao o tome, i samom Tengu je prestalo da bude jasno kakav je odnos između povoljnog utiska i oblika grudi. „U četiri", reče Fukaeri. I prekide vezu. Iako je stigao nešto pre četiri, kada je ušao u kafe, Fukaeri ga je već čekala unutra. Pored Fukaeri sedeo je profesor Ebisuno. U svetlosivoj košulji dugih rukava i tamnosivim pantalonama. Kao po običaju, leđa uspravnih kao neka skulptura. Kad je ugledao profesora, Tengo je bio malo zatečen. Kako bi to Komacu rekao, on „s planine silazi" izuzetno retko. Tengo sede na stolicu preko puta njih dvoje i poruči kafu. Iako još nije bila kišna sezona, taj vruć dan podsećao je na vrhunac leta. Uprkos tome, Fukaeri je pijuckala kakao, kao i prethodnog puta. Profesor Ebisuno je uzeo hladnu kafu, ali je nije bio ni načeo. Istopljeni led na vrhu obrazovao je sloj prozirne vode. „Hvala ti što si došao", reče profesor Ebisuno. Stigla mu je kafa, i Tengo je prinese ustima. „Izgleda da se trenutno sve odvija kako treba", izgovorio je profesor Ebisuno polako, kao da testira svoj glas. „Tvojom velikom zaslugom. Izuzetno velikom. Najpre treba za to da ti iskažem zahvalnost." „Zahvalan sam vam što to kažete, ali kao što vam je poznato, ja sam čovek koji zvanično ne postoji u svemu ovome", reče Tengo. „A čovek koji zvanično ne postoji, ne može imati nikakve zasluge." Profesor Ebisuno protrlja svoje ruke na stolu, kao da želi da ih zgreje. „Nema potrebe da budeš toliko skroman. Na stranu ono što se spolja vidi, ti u realnosti i te kako postojiš. Da nije bilo tebe, stvari se ne bi odvijale ovako glatko. Lutka od vazduha je zahvaljujući tebi postala daleko kvalitetnije ostvarenje. Postala je nešto što poseduje mnogo dublju i

bogatiju sadržinu, koja je prevazišla i moja očekivanja. Kao što sam mogao i da pretpostavim, Komacu stvarno ume da proceni čoveka." Pored njega, Fukaeri je poput mačkice dok lapće mleko i dalje ćutala i pila svoj kakao. Nosila je jednostavnu belu bluzu kratkih rukava i kraću teget suknju. Kao i obično, nije imala nijedan modni detalj na sebi. Kad god bi se pognula, lice bi joj se sakrilo ispod duge ravne kose. „Hteo sam to svakako lično da ti saopštim. Samo zbog toga sam došao čak ovamo", reče profesor Ebisuno. „Nije trebalo da se mučite samo zbog toga. Rad na prepravljanju Lutke od vazduha je i za mene lično imao veliki smisao." „Mislim da treba ponovo da ti iskažem svoju zahvalnost." „Meni zahvalnost ne treba", reče Tengo. „Mogu li samo da vas pitam nešto lično što je u vezi sa Eri?" . „Naravno, ako mogu da ti odgovorim." „Jeste li vi Erin zvanični staratelj?" Profesor odmahnu glavom. „Ne, nisam njen zvanični staratelj. Voleo bih da to postanem, ako bude moguće. Samo, kao što sam ti već rekao, situacija je takva da nemamo nikakvog kontakta s njenim roditeljima. Zakonski gledano, ne posedujem nikakva prava kada se radi o njoj. Ja sam samo prihvatio Eri kada je pre sedam godina došla u moju kuću i od tada je podižem, to je sve.“ „U tom slučaju, ne bi bilo normalno pomišljati da sad treba da dignete ruke od nje, zar ne? Kad je dospela u ovako veliku žižu, moglo bi da bude problema. Ona je još maloletna.“ „Govoriš o tome da bi se situacija zakomplikovala ako bi njeni roditelji recimo digli tužbu i rekli da žele da im se Eri vrati? Da će je silom vratiti na mesto otkud je jednom već uspela da pobegne?" „Tako je. To je još nešto što mi je neshvatljivo." „To je razumno pitanje. Ali, ni njima okolnosti ne dozvoljavaju da tako javno deluju. Što god Eri više bude u žiži, ako pokušaju da preduzmu nešto prema njoj, privući će pažnju javnosti. A to je nešto što oni ni najmanje ne žele." „Oni“, reče Tengo. „Govorite o Sakigakeu, zar ne?" „Tako je", reče profesor. „Govorim o verskoj organizaciji Sakigake. I ja imam neke zasluge što sam ovih sedam godina podizao Eri. I sama Eri želi da ostane kod mene. Ma šta da se dogodilo njenim roditeljima, oni su nju

napustili u poslednjih sedam godina. Ne mogu ja tek tako da kažem: ’Aha, u redu’ i da im je predam." Tengo je sredio misli u glavi. A onda je rekao: „Lutka od vazduha će po planu postati bestseler. Eri će privući pažnju javnosti. U tom slučaju, ni Sakigake neće moći tek tako da povlači poteze. Dotle mi je jasno. Ali, što se tiče vaših planova profesore Ebisuno, kako mislite da postavite stvari od sada nadalje?" „To ni ja ne znam", reče profesor Ebisuno odsutno. „Za bilo koga od nas sve je od sada na nepoznatoj teritoriji. Nema tu mape. Ne možeš saznati šta te čeka iza sledećeg ugla dok ne skreneš. Ne možeš ni pretpostaviti." „Ni pretpostaviti?" reče Tengo. „Da, možda zvuči neodgovorno, ali srž ove priče i jeste u činjenici da se ne može ni pretpostaviti. Baciš kamen u duboki ribnjak. Buć. Svud unaokolo taj zvuk snažno odjekuje. Mi zurimo u jezero i gutamo knedle, čekajući šta će iz njega iskočiti." Izvesno vreme svi su ćutali. Svako od njih troje za sebe je zamišljao kako se po vodenoj površini šire krugovi. Tengo je pratio te zamišljene vodene krugove dok se nisu umirili, pa je potom mirno progovorio: „To je nešto što sam vam na početku već rekao, ali ono što mi sada radimo je neka vrsta prevare. Moglo bi se možda čak nazvati i činom uperenim protiv društva. Od sada nadalje u to će verovatno biti upletena i nipošto zanemarljiva svota novca, a laž će narastati kao lavina. Laž priziva laž, odnos između jedne i svake sledeće laži biće sve zamršeniji, pa će na kraju možda doći dotle da više niko neće biti u stanju da je kontroliše. A kada se unutrašnje informacije razotkriju, svi koji su u to upleteni, uključu‐ jući i ovde prisutnu Eri, pretrpeće neku vrstu štete, a ako pođe po zlu, možda biti i uništeni. Možda će im biti čak i sahranjen ugled u društvu. Slažete se sa mnom, zar ne?“ Profesor Ebisuno dotaknu okvir svojih naočara. „Pa, moram da se složim.“ „Uprkos tome, vi ćete sudeći po priči gospodina Komacua postati pred‐ stavnik izmišljene firme vezane uz Lutku od vazduha. Odnosno, nameravate da se naglavačke upletete u planove gospodina Komacua. Drugačije rečeno, izgleda da vam je namera da budete izblaćeni.“ „I to bi mogao da bude krajnji ishod." „Koliko ja shvatam, vi ste obdareni izuzetnom inteligencijom, i imate prilično široko znanje i jedinstvene poglede na svet. Pa ipak, ne znate kuda

ide ovaj plan. Kažete da se ne može ni pretpostaviti šta će iskočiti iza sledećeg ugla. Na osnovu čega vi mislite da treba sebe da dovedete u jedan tako nesiguran i krajnje besmislen položaj, to je ono što ja ne mogu da shvatim." „Zahvalan sam na svim tim komplimentima, ali da njih ostavim po strani...", reče profesor Ebisuno i zastade na tren. „Odlično shvatam šta pokušavaš da mi kažeš." Nastupio je tajac. „Niko ne zna šta donosi sutra", neočekivano tu upade Fukaeri. A zatim se ponovo vrati u svoju ćutnju. Šolja sa kakaom sad je već bila prazna. „Upravo tako", reče profesor. „Niko ne zna šta donosi sutra. Eri je u pravu." „Ali bi trebalo da postoji nekakav plan", reče Tengo. „I postoji nekakav plan", reče profesor. „Ako dozvolite, mogu li da pretpostavim kakav?" „Naravno." „Pomoću objavljivanja ostvarenja pod nazivom Lutka od vazduha, možda će se u javnosti otkriti istina o tome šta se dogodilo Erinim roditelji‐ ma. Je li to smisao bacanja kamena u ribnjak?" „Pretpostavka ti je uglavnom tačna", reče profesor Ebisuno. „Ako Lutka od vazduha postane bestseler, mediji će se sjatiti kao šarani u ribnjaku. Istini za volju, već sad se digla velika prašina. Od konferencije za štampu naovamo, zatrpani smo zahtevima za novinskim i televizijskim reportaža‐ ma. Sve smo ih, naravno, odbili, ali sad kad smo na putu da se objavi knjiga, stvari će se još više zakuvati. Ako ne budemo odgovarali na novi‐ narske zahteve za izveštavanjem, oni će se služiti svim sredstvima da saznaju nešto o Erinom identitetu. I tako će pre ili kasnije razotkriti Erino poreklo. Ko su joj roditelji, gde su je i kako podizali. A zatim, i ko se sad stara o njoj. Biće to vrlo zanimljive vesti. „Ne radim ja ovo zato što mi se to sviđa. Trenutno vodim bezbrižan život na planini. Uopšte mi nije do toga da se sad uplićem u nešto što će privući pažnju javnosti. Meni to ne vredi ni crvljive šljive. Ali, razmišljam o tome da bi bilo dobro ako bih uspeo vešto da bacim mamac i izazovem zanimanje medija za Erine roditelje. Konkretno, za to gde se oni nalaze i šta rade. Drugim rečima, da prebacim medijima na pleća ono što policija nije u stanju, ili nema volje da uradi. Ako sve bude išlo kako treba, razmišljam o tome da ću na tom talasu možda uspeti i njih dvoje da spasim. U svakom

slučaju, meni lično, a naravno i Eri, bračni par Fukada su izuzetno važni ljudi. Ne mogu da ostavim stvar na tome da od njih više nikad ne bude ni traga ni glasa." „Ali, čak i ako je bračni par Fukada još tamo, koja bi ih sila navela da pod prinudom ostanu čitavih sedam godina? To je ipak predugačak period." „To ni ja ne znam. Mogu samo da nagađam", reče profesor Ebisuno. „Kao što ti onomad rekoh, Sakigake koji je započet kao revolucionarna ze‐ mljoradnička komuna u jednom se trenutku razišao sa ekstremističkom grupom Akebono, izašla daleko izvan koloseka komune i preobrazila se u versku organizaciju. Povodom incidenta s grupom Akebono povela se poli‐ cijska istraga unutar kompleksa zajednice ali se jedino saznalo da oni nikakve veze nisu imali s tim događajem. Od tada je organizacija samo polako i sigurno učvršćivala svoj položaj. Ne čak ni polako i sigurno, već vrlo brzo, trebalo bi reći. Pa ipak, o njihovim se aktivnostima u javnosti skoro ništa ne zna. Eto, ni ti verovatno ne znaš ništa.“ „Ne znam apsolutno ništa", reče Tengo. „Niti gledam televiziju, niti čitam novine, nisam baš neki kriterijum za javnost." „Ne, ti nisi jedini koji ništa ne zna. Oni i rade tajno tako da po mogućstvu javnost ništa ne sazna. Druge organizacije novih religija sve čine da budu upadljive, trudeći se da pridobiju makar još kog vernika, ali Sakigake to ne radi. Jer, njihov cilj i nije da uvećaju broj vernika. Verske or‐ ganizacije obično uvećavaju broj vernika da bi stabilizovale prihode, ali Sakigake očigledno nema ni potrebe za tim. Ono što oni traže nije novac, već ljudstvo. Zdrave i mlade vernike velike motivacije koji poseduju stručne veštine najrazličitijih vrsta. Zbog toga oni ne regrutuju vernike na silu. Niti primaju pod svoje bilo koga. Obavljaju razgovore s ljudima koji im dođu i traže da budu primljeni, i izvrše selekciju. Ili vrbuju one koji imaju neko znanje. Tako su i stvorili kvalitetnu i borbenu versku organizaci‐ ju visokog morala. Za one spolja, bave se poljoprivredom i istovremeno održavaju veoma strogu asketsku disciplinu." „Na kakvoj se dogmi uopšte zasniva ta verska organizacija?" „Najverovatnije nemaju nikakvo određeno sveto pismo. Ako ga i imaju, to je neki amalgam. Uopšteno govoreći, oni su organizacija vezana za tantrički budizam, ali srž njihovog načina života ne predstavlja neka konkretna doktrina, već pre rad i asketska disciplina. I to izuzetno stroga di‐ sciplina, ne tek neka mlaka. Idući za takvom reputacijom iz cele zemlje se

okupljaju mladi ljudi koji traže takav mentalni život. Čvrsto ujedinjeni, čuvaju tajnost prema spoljnom svetu." „Imaju li svog gurua?" „Za javnost guru ne postoji. Oni odbacuju idolatriju pojedinca, pa verskom zajednicom upravljaju po sistemu saveta. Ipak, nije jasno šta se iznutra događa. I sam pokušavam da prikupim što je moguće više podataka, ali je informacija koje procure izvan zidova izuzetno malo. Jedino što mogu da kažem jeste da se organizacija sigurnim korakom razvija i da izgleda ima pozamašan kapital. Posed na kome se nalazi Sakigake sve se više širi, sa sve kompletnijim objektima. A i ograda koja okružuje posed sad je još čvršća." „I ime gospodina Fukade, koji je od početka bio Sakigakeov vođa, u jednom trenutku prestalo je da se spominje." „Tako je. Sve je potpuno neprirodno. Ništa od toga nema smisla“, reče profesor Ebisuno. On baci kratak pogled na Fukaeri, pa ponovo pogleda u Tenga. Sakigake skriva neku ogromnu tajnu. Unutar njega se, nema sumnje, u jednom trenutku odigrala nekakva tektonska promena. Ne znam kakva. Ali, usled te promene Sakigake je napravio veliki zaokret od zemljoradnič‐ ke komune ka verskoj organizaciji. I od tada se od jedne mirne grupe koja je bila otvorena prema javnosti transformisao u rigidnu organizaciju koja je zauzela ekstremno tajnovit stav. Lično pretpostavljam da se u tom trenutku unutar Sakigakea odigrao nekakav prevrat. I da se Fukada našao u središtu svega toga. Kao što sam ti ranije spomenuo, Fukada je čovek koji nikad nije imao ni mrvu religioznih sklonosti. On je apsolutni sledbenik materijalizma. Nije on čovek koji bi sedeo skrštenih ruku i posmatrao kako zajednica koju je sam osmislio skreće na kolosek verske organizacije. Upotrebio bi svaki atom svoje energije da zaustavi taj tok. Mora da je tada bio poražen u borbi za prevlast unutar Sakigakea.“ Tengo razmisli o tome. „Razumem o čemu mi govorite, ali čak i ako uzmemo da je bilo tako, mogli su da isteraju gospodina Fukadu iz Sakigakea i da bude gotova stvar, zar ne? Isto onako mirno kako se odvojila i grupa Akebono. Ne bi bilo nikakve potrebe da ga drže u zatočeništvu, zar ne?“ „U pravu si. U uobičajenim okolnostima, nema nikakve potrebe za tako problematičnim postupcima kao što je držanje u zatočeništvu. Ali, da li je Fukada možda znao nekakvu Sakigakeovu tajnu? Nešto što bi se ispostavilo

kao gola istina ako bi javnost za to saznala. Zbog toga se ništa ne bi završilo s tim da su isterali Fukadu. Kao osnivač prvobitne komune, Fukada je godinama ispunjavao ulogu istinskog vođe. Sigurno je video apsolutno sve što se do sada tamo odvijalo. Odnosno, možda je bio čovek koji je previše znao. Osim toga, Fukadino ime bilo je veoma poznato u javnosti. Ime Tamocua Fukade se za ono vreme vezuje kao fenomen, pa čak i sada ponegde nosi harizmu. Da je Fukada napustio Sakigake hteo on to ili ne, njegove izjave i dela privukla bi pažnju ljudi. A to znači da čak i da je bračni par Fukada želeo da pobegne odatle, iz Sakigakea ih ne bi tek tako pustili." „Zbog toga pokušavate da sa strane uzburkale stvari i pokrenete ih s mrtve tačke time što ćete gospođici Eri, ćerki Tamocua Fukade, omogućiti senzacionalni debi i privući pažnju javnosti kad Lutka od vazduha postane bestseler." „Sedam godina je prilično dugačak period. Za sve to vreme, što god sam pokušao nije urodilo plodom. Ako se sada ne napnem da smislim neko sredstvo, možda će zagonetka ostati nerešena." „Sa gospođicom Eri umesto mamca, pokušavate da izmamite ogromnog tigra iz žbuna." „Niko ne zna šta će otud da izađe. Ne mora to da bude tigar." „Ipak, shodno tome što govorite, meni izgleda da vi u vidu imate i da je tu bilo nekakvog nasilja." „Ta mogućnost postoji", reče profesor zamišljeno. „I sam verovatno znaš da su unutar zatvorenih homogenih grupa svakakve stvari moguće." Nastupila je teška tišina. Sred te tišine progovori Fukaeri. „Zato što su došli čovečuljci", reče ona tiho. Tengo pogleda u Fukaeri koja je sedela do profesora. Lice joj je kao i uvek bilo lišeno bilo kakvog izraza. „Došli su čovečuljci, pa se zbog toga unutar Sakigakea odigrala neka promena, to hoćeš da kažeš?" upita Tengo Fukaeri. Fukaeri nije odgovorila na pitanje. Prstima se poigravala gornjim dugmetom na bluzi. Profesor Ebisuno progovori kao da štiti Erinu ćutnju: „Ja ne znam kakvo je značenje čovečuljaka koje Eri opisuje. Ni ona sama nije u stanju rečima da objasni šta su ti čovečuljci. Ili pak nema ni nameru da objašnjava. U svakom slučaju, to da su čovečuljci imali nekakvu ulogu u nagloj promeni

pravca Sakigakea od zemljoradničke komune ka verskoj zajednici, to je izgleda sigurno." „Ili pak neki koji otelotvoruju suštinsko svojstvo čovečuljaka“, reče Tengo. „Tako je", složio se profesor. „Da li su to bili čovečuljci, ili oni koji ote‐ lovljuju njihovu suštinu, to ni sam ne znam. Ali, ako ništa drugo, izgleda mi da time što je čovečuljke stavila u Lutku od vazduha Eri pokušava da saopšti neku važnu činjenicu." Profesor je izvesno vreme posmatrao svoje šake, ali je ubrzo podigao glavu i rekao: „Kao što i sam znaš, u 1984. Džordža Orvela pojavljuje se autokrata po imenu Veliki Brat. Knjiga je, naravno, parabola staljinizma. Od tada i termin „veliki brat“ funkcioniše kao neka vrsta društvene ikone. To je bilo Orvelovo dostignuće. Ipak, u 1984. godini današnjice, Veliki Brat je postao i previše poznata, očigledna pojava. Kad bi se takav danas pojavio, mi bismo na tog čoveka uprli prstom i rekli: „Čuvaj se, eno ga Veliki Brat!“ Da se drugačije izrazim, u današnjem svetu Veliki Brat više nema šta da traži. Zauzvrat, pojavili su se oni koji otelovljuju suštinu čovečuljaka. Vrlo intere‐ santan kontrast u odabiru reči, zar ne misliš?" Dok je netremice gledao pravo u Tenga, na profesorovim usnama se ukazao osmeh. „Čovečuljci su nevidljiva bića. Mi ne znamo da li su dobri ili loši, čak ni da li su materijalna bića ili nisu. Ali oni nam polako i sigurno kopaju tlo pod nogama", tu profesor malo zastade. „Da bismo saznali šta se dogodilo bračnom paru Fukada, ili pak samoj Eri, najpre verovatno moramo da znamo šta su ti čovečuljci." „Drugim rečima, vi pokušavate da izmamite čovečuljke?" upita Tengo. „Možemo li mi uopšte izmamiti nekog za koga ne znamo ni da li je ma‐ terijalno biće?" rekao je profesor. U uglu usana mu je i dalje stajao osmeh. „Mada, ne bi bilo loše da je u pitanju taj veliki tigar kog spominješ, jer bi nam šanse bile realne, zar ne?“ „Ali bi gospođica Eri svejedno bila mamac." „Ne, ne mogu da kažem da je reč ’mamac’ prikladna. Mnogo bi bilo pri‐ bližnije zamisliti da se tu stvara vrtlog. Taj vrtlog će ubrzo zavrteti sve oko sebe. To ja iščekujem." Profesor je polako u vazduhu vrteo prstom. I nastavio da priča.

„U središtu tog vrtloga nalazi se Eri. Ono što se nalazi u središtu vrtloga nema potrebe da se pokreće. Pokreće se ono što je oko njega." Tengo je ćutke slušao njegovu priču. „Ako mi dozvoliš da upotrebim tvoju uznemirujuću metaforu, mi ćemo svi, a ne samo Eri, možda postati mamci", reče profesor i škiljeći pogleda u Tenga. „Uključujući i tebe." „Rečeno mi je da treba samo da prepravim Lutku od vazduha. Ja sam najobičniji tehnički stručnjak. To je ono što mi je gospodin Komacu na početku rekao." „Shvatam." „Samo, cela priča je na pola puta počela malo-pomalo da se menja", reče Tengo. „Dakle, da li ste vi uneli neke izmene u prvobitni plan gospodina Komacua?" „Ne, nemam nameru da unosim nikakve izmene. Komacu ima svoje ciljeve, a ja imam svoje. A smer naših ciljeva se u ovom trenutku poklapa." „I plan se sada ostvaruje tako što vi delite isto sredstvo da postignete različite ciljeve, zar ne?" „Moglo bi se tako reći." „Dva čoveka s različitim odredištima sede na istom konju i idu putem. Do određene tačke put im je isti, ali se ne zna šta dolazi posle toga." „Kao što bi se i očekivalo od jednog pisca, ti stvarno umeš da se izražavaš." Tengo uzdahnu. „Ne mislim da je perspektiva previše svetla. Ali, bilo kako bilo, nazad više nema povratka." „Sve i da je povratak moguć, verovatno bi bilo teško vratiti se u prvobitnu tačku", reče profesor. Razgovor se tu završio. Tengu više nije padalo na pamet ništa što bi trebalo da kaže. Profesor Ebisuno je prvi ustao sa stolice. Rekao je da treba da se negde u blizini sastane s nekim. Fukaeri je ostala. Jedno preko Puta drugog, Fukaeri i Tengo su izvesno vreme ćutali. „Nisi ogladnela?" upita Tengo. . „Ne posebno", reče Fukaeri. Pošto se kafe napunio ljudima, njih dvoje su bez ijedne razmenjene reči izašli napolje. Potom su neko vreme besciljno lutali ulicama Sinđukua. Već je bilo blizu šest sati i mnoštvo ljudi je brzim korakom hodalo ka stanici, ali

je nebo još bilo svetlo. Grad je bio obavijen sunčevim zracima ranog leta. Izašavši iz kafea u podzemlju, ta svetlost im se učini čudnovato veštačka. „Ideš li sad nekud?“ upita Tengo. „Nikud posebno", reče Fukaeri. „Da te otpratim do kuće?“ reče Tengo. „Mislim, do zgrade u Šinanoma‐ ćiju. Danas ćeš tamo prespavati, je l' tako?“ „Tamo ne idem“, reče Fukaeri. „Zašto?“ Nije odgovorila na to. „Je l' to znači da misliš da je bolje da tamo ne ideš?“ upita je Tengo. Fukaeri ćutke klimnu glavom. Hteo je da je pita zašto misli da je bolje da ne ide tamo, ali je imao osećaj da na to neće dobiti čestit odgovor. „Onda, vraćaš se kod profesora?" „Futamatao je predaleko." „Imaš li kuda drugde da odeš?" „Prespavaću kod tebe", reče Fukaeri. „To možda ne bi bilo dobro", odvrati Tengo pažljivo biranim rečima. „Stan mi je mali, a i živim sam, profesor Ebisuno to sigurno ne bi dozvolio." „Profesoru ne smeta", reče Fukaeri. A zatim napravi pokret kao da sleže ramenima. „Ni meni ne smeta." „Možda meni smeta", reče Tengo. „Zašto." „Zato što...", započe on, ali mu nastavak nije došao. Ni sam više nije mogao da se seti šta je hteo da kaže. To mu se ponekad desi kad razgovara s Fukaeri. U trenutku bi izgubio iz vida kontekst u kom je pokušavao nešto da kaže. Kao da je iznebuha dunuo jak vetar i usred nastupa mu razduvao sve note. Fukaeri pruži desnu ruku i meko uhvati Tengovu levu šaku, kao da ga teši. „Ti ne shvataš", reče ona. „Šta to, na primer?" „Ti i ja smo jedno." „Mi smo jedno?" reče Tengo zabezeknuto. „Zajedno smo napisali knjigu."

Tengo je na svom dlanu osećao pritisak Fukaerinih prstiju. Nije bio jak, ali je bio ujednačen i siguran. „Tako je. Zajedno smo napisali Lutku od vazduha. I kad nas tigar bude pojeo, isto ćemo biti zajedno." „Neće iskočiti tigar", reče Fukaeri ozbiljnim glasom kao retko kada. „Dobro je“, reče Tengo. Ali ga ni to nije preterano usrećilo. Možda tigar i neće iskočiti, ali se nije moglo znati šta iz njegove okoline hoće. Stali su ispred automata za prodaju karata na stanici Šinđuku. Držeći Tenga za ruku, Fukaeri mu je gledala u lice. Reka ljudi hitro je prolazila pored njih. „Dobro. Ako želiš da prespavaš kod mene, neka tako bude", predade se Tengo. „Ja mogu da spavam na sofi." „Hvala ti", reče Fukaeri. Prvi put iz njenih usta čuje bilo kakav izraz zahvalnosti, pomisli Tengo. Ne, možda i nije bilo prvi put. Pa ipak, nikako nije mogao da se seti kada ga je prethodno čuo.

19 Aomame Žene koje dele tajnu „Čovečuljci?" upita Aomame nežnim glasom, zagledavši se u devojčici‐ no lice. „A ko su ti čovečuljci?" Ali, čim je to izgovorila, Cubasine usne se ponovo čvrsto stisnuše, a zenice, baš kao i pre, iznova izgubiše dubinu. Kao da joj se skoro sva energija istrošila samo izgovaranjem te reči. „Ljudi koje ti poznaješ?" reče Aomame. Odgovora i dalje nije bilo. „Ovo dete je dosad bezbroj puta ponovilo tu reč“, reče starica. „Čove‐ čuljci. Ne znam šta to znači." U reči „čovečuljci" bilo je zlokobnog prizvuka. Taj jedva čujni prizvuk Aomame je u svojim ušima osećala kao grmljavinu odnekud iz daleka. Aomame upita staricu: „Jesu li joj ti čovečuljci nekako naškodili?" Starica odmahnu glavom. „Ne znam. Ali, ma šta to bilo, čini mi se da nema sumnje da oni koji otelovljuju suštinu čovečuljaka imaju neki važan smisao za ovu devojčicu." Sa malenim rukama sklopljenim na stolu, ne menjajući položaj, devojčica je svojim neprozirnim očima zurila u jednu tačku u vazduhu. Aomame zapita staricu: „Šta li se njoj to dogodilo?" A starica poče da govori prilično hladnim glasom: „Očevidni su tragovi silovanja. I to mnogo puta ponovljenog silovanja. Na spoljnim genitalijama i vagini ima nekoliko teških razderotina, a ima i povreda unutar materice. Nastale su tako što je još nerazvijenu matericu, u kojoj nije započeo ciklus, povredio ukrućeni polni organ odraslog muškarca. Na taj način je teško uništena mogućnost ugnježdenja jajašaca. Lekar je procenio da, čak i ako nastavi da se razvija, verovatno neće moći da ostane u drugom stanju." Izgledalo je da starica namerno tako plastično opisuje pred devojčicom. Cubasa je sve to slušala bez reči. Na njenom licu nije bilo vidljivo ništa ni nalik na promenu izraza. Usne su joj povremeno pokazivale neke znakove

kretnji, ali nisu puštale nikakav glas. Izgledala je kao da uglavnom iz pri‐ stojnosti sluša priču o nekoj dalekoj, njoj nepoznatoj osobi. „To nije sve", nastavi starica mirno. „Ako bi se nekim slučajem uz pomoć neke vrste lečenja čak i povratila funkcija materice, ona u budućno‐ sti verovatno neće želeti ni sa kim da stupi u polne odnose. Ako je zadobila ovako žestoke povrede, penetracija mora da je bila izuzetno bolna, a ponovila se mnogo puta. Sećanje na takav bol ne može tako lako da se izbriše. Razumeš o čemu ti govorim, zar ne?“ Aomame klimnu glavom. Prsti su joj bili čvrsto ukršteni na krilu. „Drugim rečima, jajašca pripremljena u ovoj devojčici nemaju kud da odu. Već sada su", starica brzo pogleda ka Cubasi, pa nastavi, „jalova." Koliko od cele te priče Cubasa razume, Aomame to nije znala. Ali, što god da je razumela, njena živa osećanja bila su izgleda negde drugde. Ili bar nisu bila tu. Njena duša je izgleda negde drugde, u nekom mračnom sobičku, bila zauvek zaključana. Starica nastavi: „Ne kažem ja da je ostati u drugom stanju i dobiti dete za ženu jedina svrha života. Svako ima slobodu da bira kakav život želi da živi. Ali da neko silom jednu ženu unapred liši urođenog prava koje joj ga‐ rantovano pripada, kako god da razmislim o tome, neoprostivo je." Aomame ćutke klimnu glavom. „Naravno da je neoprostivo", ponovi starica. Aomame zapazi da joj glas blago podrhtava. Izgleda da više nije mogla da se suzdržava. „Ova devojčica je sama pobegla s izvesnog mesta. Ne znam kako je uspela da pobegne. Ali, nema gde drugde da bude osim u ovoj kući. Jer, za nju osim ovog mesta ne postoji nijedno za koje mogu reći da je bezbedno." „Gde su joj roditelji?" Starica napravi tegobnu grimasu i lagano kucnu noktima o površinu stola. „Znam gde joj se nalaze roditelji. Ali, oni koji su se tako svirepo poneli prema njoj bili su upravo njeni roditelji. Drugim rečima, ovo dete je od njih i pobeglo." „Dakle, roditelji su znali da im je neko silovao ćerku, to hoćete da kažete?" „Ne samo da su znali, nego su to i potpomagali." „Kako su mogli tako nešto...", reče Aomame. Nije preko usta uspela da prevali ostatak. Starica zamaha glavom. „Priča je stravična. Što god da je u pitanju, neo‐ prostivo je. Ali tu postoje i neke složene okolnosti. Daleko je to od čistog

nasilja u porodici. Lekar mi je rekao da mora sve to prijavi policiji. Ipak, ja sam ga zamolila da to ne učini. A pošto mi je prijatelj, nekako sam uspela da ga ubedim u to." „Zašto?" upita Aomame. „Zašto niste obavestili policiju?" „Ono što je ovom detetu učinjeno jeste čin koji se jasno protivi etici, kakav društvo ne sme da ignoriše. To je podli zločin za koji bi teška zatvorska kazna trebalo da se podrazumeva", reče starica pažljivo traže reči. „Ali imajući to u vidu, kada bismo ovog časa obavestili policiju, kakve bi oni korake mogli da preduzmu? Kao što vidiš, ovo dete jedva da progovara. Ne bi mogla čestito ni da objasni šta se dogodilo i šta je sve pretrpela. Sve i kad bi mogla da objasni, ne postoji metod kojim bi to moglo da se dokaže kao činjenica. Ako bi je policija sad preuzela, možda bi je čak vratili rodite‐ ljima. Nema kud da ode, a roditelji ipak imaju roditeljska prava. A ako bi se vratila roditeljima, verovatno bi se ponovilo sve isto. Ne možemo da joj učinimo tako nešto." Aomame klimnu glavom. „Ja ću to dete sama podići", bila je kategorična starica. „Nikud je ne šaljem. Čak i ako dođu njeni roditelji ili bilo ko drugi, nemam nameru da im je predam. Sakriću je negde, uzeću je pod svoje i odgajiću je." Aomame je neko vreme gledala naizmenično u staricu pa u devojčicu. „A može li se ustanoviti ko je muškarac koji je ovo dete seksualno zlo‐ stavljao? Je li samo jedan u pitanju?" upita Aomame. „Može da se ustanovi. Samo je jedan." „Ali tog čoveka ne možete prijaviti, zar ne?" „Taj čovek ima snažnu moć uticaja“, reče starica. „Veoma snažnu, direktnu moć uticaja. Devojčicini roditelji su potpali pod taj uticaj. I još su pod njim. Igraju onako kako im on svira. To su ljudi koji nemaju ni karakter, ni moć rasuđivanja. Oni misle da je sve što im taj čovek kaže apsolutno ispravno. Pa kad im on kaže da treba da mu daju svoju ćerku, oni ne mogu da mu se suprotstave. Gutaju sve što im kaže, i s radošću mu daju ćerku. Znajući šta će se tamo dogoditi." Prošlo je neko vreme dok nije shvatila šta joj to starica govori. Aomame je malo pustila da joj glava radi. „Je li to nekakva specifična grupa ljudi?" „Tako je. Specifična grupa ljudi koja deli uskogrudu, bolesnu psihu." „Nekakva sekta?" upita Aomame. Starica klimnu glavom. „Tako je. I to izuzetno zloćudna i opasna sekta."

Naravno. To je mogla da bude jedino sekta. Ljudi koji igraju kako im drugi svira. Ljudi koji ne poseduju ni karakter, ni moć rasuđivanja. Ne bi bilo nikakvo čudo da se i meni desilo to isto, pomisli Aomame grizući se za usnu. Naravno, unutar Društva svedoka nisu se stvarno dešavale stvari kao što je silovanje. Bar se njoj lično nije desila nikakva vrsta seksualnog zlosta‐ vljanja. Sva „braća i sestre" kojima je bila okružena, bili su mirni, iskreni ljudi. Ljudi koji su ozbiljno razmišljali o svojoj veri, i živeli uz uvažavanje tih učenja, ponekad i uz rizik po sopstveni život. Ispravna motivacija, međutim, ne donosi jedino ispravne rezultate. A kada je silovanje u pitanju, njegov cilj nije samo telo. Nasilje ne poprima uvek vidljiv oblik, niti iz rana svaki put teče krv. Cubasa je Aomame podsetila na nju samu u istom uzrastu. I ja sam svojom voljom nekako uspela da se izbavim odande. Ali, kada je u pitanju ova devojčica, za nju možda, posle toliko ozbiljnih povreda, više nema povratka. Možda više nikad neće biti u stanju da povrati svoju prirodnu dušu. Pomislivši na to, Aomame je silovito zabolelo u grudima. Ono što je Aomame videla na Cubasi, bila je njena sopstvena slika i prilika, koja je bila možda upravo takva. „Aomame", reče starica kao da se ispoveda. „Tek ti sad kažem, shvataju‐ ći da je to bilo nepristojno s moje strane, ali tražila sam proveru tvojih ličnih podataka. “ Kad je to izgovorila, Aomame se prenu i pogleda u svoju sagovornicu. „Bilo je to odmah pošto smo se ovde prvi put srele. Radovalo bi me ako se ne uvrediš zbog toga.“ „Ne, neću se uvrediti“, reče Aomame. „Razume se da će neko u vašem položaju tražiti proveru mojih podataka. Ono što mi radimo ipak nisu sva‐ kodnevne stvari.“ „Tako je. Mi hodamo po jednoj krhkoj, tankoj liniji. Upravo zbog toga moramo da verujemo jedna drugoj. Ali, ko god da nam je partner, ne možemo mu verovati dok ne znamo ono što o njemu treba znati. Zbog toga sam tražila proveru u vezi s tobom. Od današnjih dana pa unazad, daleko u prošlost. Naravno, gotovo o svemu. Niko ne može da zna apsolutno sve o nekome. To verovatno ne zna ni Bog.“ „A ni đavo“, reče Aomame. „A ni đavo“, ponovi stara gospođa. I onda se bledo osmehnu. „Znam da su i tebi lično u detinjstvu nanete rane na duši u jednoj sekti. Tvoji roditelji

su bili, i još su odani vernici Društva svedoka. I ne opraštaju ti što si se odrekla vere. A to tebe i dan-danas tišti.“ Aomame ćutke klimnu glavom. Starica nastavi: „Ako želiš da čuješ moje iskreno mišljenje, ne mogu da kažem da je Društvo svedoka valjana religija. Da si u detinjstvu imala neku težu povredu, ili da si imala neku bolest zbog koje bi ti bila potrebna operacija, možda bi izgubila život. Izuzev sekti, nema religija koje se odriču operacija neophodnih za održavanje života, jer se to protivi slovu njihovog svetog pisma. To je zloupotreba dogme koja prelazi granicu.“ Aomame klimnu glavom. Logika odbijanja transfuzije krvi prva je stvar koja se deci Društva svedoka usađuje u glavu. Decu uče tome da je daleko veća sreća umreti čistog tela i duše i otići u raj, nego primiti transfuziju oglušivši se o Božiju reč i sići u pakao. Tu nema mesta kompromisu. Ili ćeš otići u raj, ili ćeš se spustiti u pakao - treba slediti neki od ta dva puta. A deca još nemaju sposobnost da prosude. Nemaju načina da znaju da li je takva logika ispravna, bilo sa stanovišta opštedruštvene prihvatljivosti, bilo sa stanovišta nauke. Deca nemaju drugog izbora nego da samo veruju u ono što im roditelji kažu. Da sam u detinjstvu dospela u situaciju u kojoj bi mi bila neophodna transfuzija krvi, sigurno bih odbila transfuziju onako kako su mi roditelji naložili, i odabrala da umrem. I bila preneta u raj ili več negde, na neko besmisleno mesto. „Da li je reč o nekoj poznatoj sekti?" upita Aomame. „Zove se Sakigake. I sama si, naravno, več čula za to ime. U jednom periodu svakodnevno se spominjalo u novinama." Aomame nije pamtila da je ikad čula to ime. Ali, ne govoreči ništa, samo je neodređeno klimnula glavom. Imala je osećaj da tako treba da uradi. Bila je svesna da se trenutno ne nalazi u 1984. godini, već da živi u svetu nešto izmenjene godine 1Q84. To je i dalje bila njena puka pretpostavka, ali se njena realnost iz dana u dan polako i sigurno uvećavala. A delovalo je da još ima mnogo nepoznatih informacija o tom novom svetu. Morala je da bude beskrajno obazriva. Starica nastavi priču: „Sakigake je započeo kao mala zemljoradnička komuna čije je jezgro činila i kojom je rukovodila ekstremna levičarska grupa, ali je u nekom trenutku iznenada promenila smer i preobrazila se u versku organizaciju. Razlozi i detalji tog preokreta nisu sasvim jasni. Priča je veoma čudna. Ali, u svakom slučaju, izgleda da je najveći broj članova ostao u njoj. Sada imaju dozvolu i registrovali su versku organizaciju kao

pravno lice, ali se o samoj organizaciji u javnosti skoro ništa ne zna. U osnovi pripadaju tantričkom budizmu, ali sadržina njihove dogme verovatno su samo kulise. Ova organizacija, međutim, ubrzano pridobija članstvo i progresivno jača. Uprkos svojoj umešanosti u onako ozbiljne događaje, predstava o toj verskoj organizaciji apsolutno je neokrnjena. Nosili su se s tim zapanjujuće dobro. To im je samo donelo dodatni publici‐ tet." Starica jednom udahnu, pa nastavi s pričom. „U javnosti se o tome skoro ništa ne zna, ali ta verska organizacija ima gurua koga zove ’vođom’. Smatra se da on ima posebne sposobnosti. Koristeći te svoje sposobnosti on čas leči teške bolesti, čas predskazuje budućnost i izaziva razne paranormalne pojave. Sve je to, bez sumnje, dobro osmišljena obmana, ali mu se i pored toga veliki broj ljudi izgleda priklanja.“ „Paranormalne pojave?“ Starica izvi svoje lepo oblikovane obrve. „Ne znam šta to konkretno znači. Pravo da ti kažem, ja za te okultne stvari nemam nikakvo interesova‐ nje. Od davnina se takve prevare ponavljaju u svakom kutku sveta. A model je uvek isti. Uprkos tome, takve sramne obmane ne jenjavaju. Jer, većina ljudi na svetu ne veruje u istinu, nego uporno veruje u ono za šta želi da bude istina. I pored toga što su im oči širom otvorene, takvi ljudi zapravo ne vide ništa. Njih obrlatiti prava je igrarija.“ „Sakigake“, izusti Aomame. Zvuči kao naziv ekspres voza, pomislila je. Uopšte ne deluje kao ime verske organizacije. Na spomen naziva Sakigake, kao da reaguje na neki poseban prizvuk skriven u njemu, Cubasa načas obori pogled. Ali, odmah potom podiže pogled, a na lice joj se vrati ona bezizražajnost. Činilo se kao da se u njoj iznenada zavrteo maleni vrtlog, da bi odmah zatim uminuo. „Guru verske zajednice Sakigake je čovek koji je silovao Cubasu“, reče starica. „Prisilio ju je na to pod izgovorom da će joj podariti duhovno buđenje. Roditeljima je saopštio da taj ritual mora da se obavi pre prve menstruacije. Čisto duhovno buđenje može se podariti jedino još neokalja‐ noj devojčici. Strahovit bol koji se doživljava tom prilikom nezaobilazna je prepreka zarad uspinjanja na višu lestvicu. Roditelji su jednostavno povero‐ vali u to. Zaista je zaprepašćujuće koliko ljudi mogu da budu glupi. Cubasin slučaj nije jedini. Prema podacima koje smo dobili, iste stvari su počinjene i nad drugim devojčicama unutar verske organizacije. Guru je jedan razvrat‐

nik izopačenih seksualnih sklonosti. Van svake sumnje. Verska organizacija i dogma samo su podesne maske za prikrivanje njegove lične požude.“ „Ima li taj guru ime?“ „Nažalost, ime mu još ne znam. Znam samo da ga zovu ’vođom’ . Ne zna se ni kakav je čovek, ni kakva mu je biografija, niti kako izgleda. Koliko god mi istraživali, informacija jednostavno nema. Potpuno su blokirane. On se zatvorio u sedište verske zajednice u planinama prefekture Jamanaši, i gotovo se nikad ne pojavljuje pred ljudima. Čak je i unutar same grupe malo onih koji ga mogu videti. Kažu da boravi na izuzetno mračnom mestu i da tu meditira. “ „Ali mi tog čoveka ne možemo pustiti da radi što hoće.“ Starica baci pogled na Cubasu, pa polako klimnu glavom. „Ne sme više biti žrtava. Zar ne misliš tako?“ „Drugim rečima, moramo nešto da preduzmemo.“ Starica ispruži ruku i stavi je preko Cubasine. Neko vreme bila je utonula u ćutnju. A zatim progovori: „Tako je.“ „A da li je pouzdano da on ponavlja to nastrano ponašanje?“ upita Aomame staricu. Stara gospođa klimnu glavom. „Imamo pouzdane dokaze da se tamo odvija organizovano silovanje devojčica." „Ako je to istina, to je zaista neoprostivo", reče Aomame mirnim glasom. „Kao što kažete, više ne sme biti žrtava." Starica je delovala rastrzano, kao da joj se u pameti prepliće nekoliko ideja. Pa zatim reče: „Neophodno je da o toj figuri koju zovu ’vođom’ dobijemo još detaljni‐ ja, dublja saznanja. Ništa ne sme ostati nedorečeno. Jer, ljudima glave vise o koncu." „A ta osoba se nikad ne pojavljuje u javnosti?" „Tako je. Verovatno ima i jako obezbeđenje." Aomame zaškilji i zamisli ono specijalno šilo smešteno na dnu fioke u ormaru s odećom. Onaj dobro zašiljen oštar vrh igle. „Biče to težak posao, čini se", reče ona. „Izuzetno težak posao", reče starica. Zatim skide svoju ruku sa Cubasine i srednjim prstom blago dotače obrvu. To je bio znak - a nije se viđao tako često - da se starica o nečemu dobro zamislila. Aomame reče: „Izgleda mi da će biti prilično teško da odem sama do planina u prefekturi Jamanaši, uvučem se u grupu s jakim obezbeđenjem,

sredim tog lidera i mirno izađem odatle. Da je film s nindžama u pitanju, pa i nekako." „Nisam ni mislila da od tebe toliko tražim, naravno", reče starica ozbiljnim glasom. A onda, kao da se setila neke šale, na usnama joj se pojavi bled osmeh. „To bi bilo nečuveno." „Osim toga, postoji još nešto što me brine", reče Aomame gledajući staricu pravo u oči. „Radi se o čovečuljcima. Šta su uopšte ti čovečuljci? Šta su oni uradili maloj Cubasi? Možda će nam biti neophodne informacije o tim čovečuljcima." S prstom na obrvi, starica reče: „I mene to brine. Ovo dete skoro da ne govori, a kao što sam ti i malopre rekla, reč ’čovečuljci’ ponovila je mnogo puta. To je nešto što verovatno ima važno značenje. Ali, neće da mi kaže šta su ti čovečuljci. Kad se toga dotaknemo, neće ni da zucne. Daj mi još vremena. Pokušaću da saznam nešto o tome.“ „Imate li neku ideju kako bismo mogli da dobijemo još detaljnijih podataka o Sakigakeu?" Starica se blago osmehnu. „Ne postoji ništa što ima neki oblik, a da ne može kupiti za odgovarajuću kamaru novca. A ja sam spremna da skupim taj novac. Posebno za ovu svrhu. Možda će malo potrajati, ali ću sigurno doći do neophodnih podataka." Ima i onoga što se ne može kupiti ni za koju kamaru para, pomisli Aomame. Na primer, mesec. Aomame promeni temu. „Vi zaista nameravate da preuzmete Cubasu i odgajite je?" „Naravno da sam ozbiljna. Hoću zvanično da je usvojim." „Verujem da vam je to već poznato, ali to neće biti jednostavno prema zakonskoj proceduri. U datim okolnostima." „Svesna sam toga, naravno", reče starica. „Poslužiću se svim sredstvima. Nameravam da uradim sve što je u mojoj moći. Ovo dete ne dam nikom." U njenom glasu osećao se prizvuk očajanja. Do tada nikad nije tako jasno ispoljila svoja osećanja pred Aomame. A to je Aomame pomalo kopkalo. Starica kao da je pročitala tu nelagodu sa njenog izraza lica. Ona spusti glas, kao da se ispoveda: „Ovo nikad nikom nisam ispričala. Do sad je bilo zatvoreno samo u mom srcu. Bilo mi je teško da to izgovorim. Da budem do kraja otvorena, moja ćerka je bila u drugom stanju kada je izvršila samoubistvo. Bila je u šestom mesecu trudnoće. Možda nije želela da rodi tog dečaka. I tako je oduzela sebi život, povevši i svoje

nerođeno dete sa sobom. Da se zdravo rodio, sada bi bio otprilike istih godina kao i ovo dete. Tada sam u isto vreme izgubila dva važna života." „Žao mi je", reče Aomame. „Ali, budi bez brige. Takve lične stvari ne zamagljuju moje rasuđivanje. Nikad te ne bih izlagala nepotrebnoj opasnosti. Ti si za mene kao rođena ćerka. Ti i ja smo već deo iste porodice." Aomame bez reči klimnu glavom. „Naša veza je još važnija od krvne“, reče starica mirnim glasom. Aomame ponovo klimnu glavom. „Ma šta bilo, tog čoveka moramo likvidirati", reče starica kao da ubeđuje samu sebe. A zatim pogleda u Aomame. „Neophodno je da ga što skorijom prilikom preseliš na onaj svet. Pre nego što još nekog povredi." Aomame pogleda u lice male Cubase koja je sedela s druge strane stola. Žiža njenih zenica nije se nadovezivala ni na šta. Ono u šta je ona gledala bila je samo zamišljena tačka u vazduhu. U očima Aomame, ta devojčica je izgledala kao prazna ljuštura. „Istovremeno, međutim, s ovim ne smemo žuriti", reče starica. „Moramo biti obazrive i vrlo strpljive." Aomame je ostavila staricu i devojčicu po imenu Cubasa u sobi i sama napustila kuću. Ostaću pored Cubase dok ne zaspi, rekla je stara gospođa. Oko okruglog stola u prizemlju sedele su četiri žene i tiho šuškale o nečemu. U očima Aomame, taj prizor je delovao nestvarno. Izgledale su kao kompozicija neke zamišljene umetničke slike. Naslov joj je mogao biti: „Žene koje dele tajnu". Čak i kad je Aomame prošla ispred njih, ta kompo‐ zicija koju su sačinjavale nije pokazivala nikakvu promenu. Na ulaznim vratima Aomame čučnu i stade da neko vreme mazi nemačkog ovčara. Pas je snažno mahao repom od sreće. Kad god bi videla tog psa, Aomame se čudom čudila kako psi uvek mogu da budu tako bezu‐ slovno srećni. Ona nikad u svom životu nije imala ni psa, ni mačku, ni pticu. Nikad nije poželela da sebi kupi čak ni neku biljku u saksiji. A onda se odjednom seti i pogleda u nebo. Nebo je, međutim, bilo ujednačeno pre‐ kriveno sivim oblacima koji su podsećali na dolazak kišne sezone i mesec nije bio vidljiv. Bilo je to mirno veče, bez vetra. Iako se odnekud iza oblaka osećalo prisustvo bledog mesečevog sjaja, nije se moglo razaznati koliko ih na nebu ima.

Hodajući do stanice podzemne železnice, Aomame je mislila koliko je svet čudan. Ako smo mi, kao što je starica rekla, samo puki prenosioci gena, zašto onda nemali broj nas mora da provodi živote čudnovate forme. Zar ne bismo sasvim dobro ispunili njihov cilj da prenesemo DNK i ako bismo jednostavno živeli svoj jednostavni život, ne razmišljajući ni o čemu suvišnom, i stremeči ka pukom održanju života i reprodukciji. Da li to što ljudi vode svoje zbunjujuće krivudave živote, koji su ponekad takvi da se jedino mogu smatrati bizarnim, za gene ima nekakvu vrednost? Muškarac koji nalazi zadovoljstvo u napastvovanju devojčica koje još nisu imale prvu menstruaciju, mišićavi gej telohranitelj, duboko religiozni ljudi koji umiru jer uporno odbijaju transfuzije krvi, žena koja se pilulama za spavanje ubila u šestom mesecu trudnoće, žena koja ubija problematične muškarce ubodom oštre igle u potiljak, muškarci koji mrze žene, žene koje mrze muškarce. Od kakve li je koristi genima bitisanje takvih ljudi na ovom svetu? Da li geni u takvim iskrivljenim epizodama uživaju kao u živopisnoj stimulaciji, ili ih pak koriste za neke ciljeve? Aomame ne zna. Jedino zna da više nema načina da odabere drugačiji život. Kako god bilo, nemam drugog izbora nego da taj život živim. Ne mogu da ga vratim i zamenim za neki drugi. Koliko god on čudan, izvitope‐ ren bio, to je ono što ja kao prenosilac imam. Bilo bi mi drago da starica i Cubasa budu srećne, mislila je Aomame u hodu. Kad bi njih dve zaista mogle da postanu srećne, mislim da mi čak ne bi ni smetalo da se za to žrtvujem. Jer, ja ionako nemam nikakvu budućnost vrednu spomena. Ipak, sasvim iskreno, da će njih dve nadalje moći da provode miran i ispunjen - ili bar običan život - to Aomame nije mogla da zamisli. Mi smo, ipak, manje ili više iste, mislila je Aomame. Svaka od nas čitav život nosi neki svoj, pretežak teret. Kao što starica kaže, mi smo kao jedna porodica. Široka porodica koja ima duboke ožiljke na duši kao zajed‐ ničku crtu, nosi nekakve nedostatke i nastavlja da bije bitke bez kraja. Razmišljajući o tome, Aomame shvati da oseća snažnu požudu za telom nekog muškarca. Ne mogu da verujem, otkud mi to da baš u ovakvom trenutku poželim muškarca, hodala je Aomame i vrtela glavom. Nije mogla da razluči da li joj je taj skok polnog nagona donela njena psihička napetost, ili je to bio prirodan zov njenih nakupljenih jajašaca, ili pak iskrivljena zavera gena. Pa ipak ta je požuda bila izgleda veoma duboko ukorenjena. Što bi Ajumi sad verovatno rekla: „Dođe mi da svršim kao zec“. Šta da radim, zamisli se Aomame. Mogla bih da odem u onaj isti bar i nađem

muškarca kakav mi odgovara. Do Ropongija je samo jedna stanica metroom. Ali, Aomame je bila preumorna. Osim toga, nije ni bila adekvatno odevena za zavođenje. Bez šminke, u patikama i s najlonskom sportskom torbom. Pomisli da bi trebalo samo da ode kući, otvori bocu crnog vina, masturbira i zaspi. Tako je najbolje. I da prestane da misli na mesec. Muškarac koji je između stanice Hiroo i Đijugaoka sedeo na sedištu preko puta na prvi pogled bio je njen tip. Verovatno sredine četrdesetih godina, ovalnog lica, kome je u čeonom delu počela pomalo da se povlači kosa. Oblik glave mu nije bio loš. Imao je lepo zarumenjene obraze i elegantne naočare tankih crnih okvira. Uz to još i dobro odeven. Imao je tanku letnju pamučnu jaknu, belu polo majicu i kožnu akten-tašnu na krilu. Nosio je smeđe mokasine. Na prvi pogled, izgledao je kao službenik, mada ne neke krute firme. Urednik neke izdavačke kuće, arhitekt koji radi u nekom malom projektnom birou, ili zaposleni u nekoj firmi koja ima veze s galanterijom - tako negde. Bio je potpuno zadubljen u neku džepnu knjigu s omotom. Da je mogla, rado bi s tim muškarcem otišla nekud i obeznanila se od seksa. Zamislila se kako čvrsto stiska njegov ukrućeni penis. Želela je da ga drži toliko snažno da mu stane krvotok. A drugom rukom da mu nežno miluje testise. Ruke su joj bile nemirne na krilu. Prsti su joj se nesvesno stezali i pružali. Sa svakim udahom, ramena su joj se spuštala i podizala. Polako je lizala usne vrhom jezika. Ipak, morala je da siđe u Đijugaoki. On je, nesvestan da je bio predmet erotske fantazije, ostao da sedi na svom sedištu zaputivši se neznano kud i nastavljajući da čita svoju džepnu knjigu. Izjeda da nije ni obratio pažnju na ženu koja je sedela na sedištu Preko puta. Dok je izlazila iz voza, Aomame je bila u napasti da mu iščupa tu knjigu iz ruku, ali se naravno obuzdala. U jedan sat posle ponoći, Aomame je čvrsto zaspala u svom krevetu. Sanjala je erotski san. U tom snu ona je imala jednake grudi, velike i oble kao grejpfrut. Bradavice su joj bile krupne i čvrste. Pripijala se grudima uz muškarčeve bokove. Odeće pobacane na pod, spavala je naga, rastavljenih nogu. Usnula Aomame to nije mogla da zna, ali na nebu su u tom trenutku, jedan kraj drugog, bila dva meseca. Jedan je bio onaj isti stari veliki mesec, a drugi, nov i malen.

I Cubasa i starica su u onoj sobi spavale. U novoj kariranoj pidžami, Cubasa je spavala sklupčana na krevetu. Starica je odevena prilegla na fotelju i zaspala. Preko krila joj je bilo prebačeno ćebe. Imala je nameru da ustane čim Cubasa zaspi, ali je izgleda tu samo zadremala. Oko zavučene visoke kuće sve je bilo tiho i mirno. S vremena na vreme, samo bi se začulo prodorno brujanje auspuha motocikala koji su jurili ulicama u daljini, i zavijanje sirena kola hitne pomoći. I nemačka ovčarka je ispred ulaznih vrata sklupčana spavala. Zavesa navučena na prozoru belela se od srebrna‐ ste svetlosti. Oblaci su počeli da se razmiču, a kroz procepe na njima povremeno su provirivala dva meseca. Delovali su na plimu i oseku svih mora na svetu. Obraza priljubljenog uz jastuk, Cubasa je spavala blago otvorenih usta. Dišući tiho da ne može tiše, tela gotovo nepomičnog. Samo bi joj vrh ramena povremeno malko zadrhtao. Šiške joj padaju na oči. Ubrzo joj se usta polako otvaraju i iz njih jedan po jedan izlaze čovečulj‐ ci. Obazirući se oko sebe, pažljivo se pomaljaju odatle, jedan za drugim. Da je budna, starica bi mogla da ih vidi, ali ona čvrsto spava. Neće se još neko vreme probuditi. Čovečuljci to znaju. Ukupno ih je pet. Kad su izlazili iz Cubasinih usta bili su veličine njenog malog prsta, ali onog trenutka kada sasvim izađu napolje, oni se rastresu poput neke stvarčice na rasklapanje i dođu na veličinu od tridesetak centimetara. Svi na sebi imaju ni po čemu posebnu, istu odeću. Ni lica im nisu ni po čemu specifična; nije ih moguće razlikovati jednog od drugog. Meko su sišli s kreveta na pod i ispod kreveta izvukli predmet veličine zemičke. Okružili su ga i počeli predano da ga obmotavaju. To je nešto belo i vrlo elastično. Dižu ruke u vazduh i odatle veštim pokretima izvlače polu‐ prozirnu belu nit, uz čiju pomoć malo-pomalo uvećavaju taj vazdušasti predmet. Nit deluje dovoljno lepljivo. U međuvremenu, visina im se povećala na blizu šezdeset centimetara. Svoju visinu čovečuljci mogu da menjaju po potrebi. Tokom nekoliko sati koliko je trajao njihov rad, čovečuljci, usredsređeni na svoju aktivnost, nisu progovarali ni reč. Njihovi redovi su zbijeni, a rad bez predaha. Za to vreme, Cubasa i starica čvrsto su spavale, sasvim nepomične. I sve druge žene u sigurnoj kući bile su u svojim krevetima, duboko usnule. Nemačka ovčarka, kao da nešto sanja, ispružena na travnjaku ispuštala je tihe zvuke iz dubine svoje besvesti.

Kao po dogovoru, odozgo su dva meseca čudnovatom svetlošću obasja‐ vala svet.

20 Tengo Jadni Giljaci Tengo nije mogao da zaspi. U njegovom krevetu, u njegovoj pidžami, Fukaeri je bila duboko usnula. Tengo je samo prostro posteljinu povrh male sofe (a pošto je često preko dana dremao na toj sofi, nije mu bilo posebno nezgodno), legao je, no kako mu se uopšte nije spavalo, seo je za kuhinjski sto i počeo da piše nastavak svog dugačkog romana. Pošto mu je tekst procesor bio u spavaćoj sobi, pisao je hemijskom olovkom na papiru. Ni to mu nije bilo posebno nezgodno. Tekst procesor je, istina, bio praktičan kada je u pitanju brzina pisanja i čuvanje teksta, ali je on voleo staromodan čin ispisivanja slova rukom na papiru. Pisanje romana usred noći za Tenga je bila prilična retkost. Voleo je da radi u vreme kad je napolju svetlo i kada se ljudi obično kreću ulicama. Kad god je pisao okružen tamom, u satima dubokog smiraja, i rečenice su mu postajale previše teške. Često bi ono što je napisao noću, po dnevnoj svetlosti ispočetka morao da prepravlja. A ako je već morao toliko da se pomuči, bilo je bolje da od početka piše danju. Ipak, ispisujući posle dužeg vremena slova hemijskom olovkom, glava mu je radila kao podmazana. Njegova moć imaginacije protezala je udove, a priča slobodno tekla. Jedna ideja prirodno se nadovezivala na drugu. U gotovo neprekidnom toku. Vrh hemijske olovke je bez predaha vezao, škripeći po belom papiru. Kad bi mu se zamorila ruka, ostavljao je olovku, i kao neki pijanista koji vežba zamišljenu muzičku skalu, razmrdavao prste desne ruke u vazduhu. Kazaljke sata pokazivale su blizu pola dva. Skoro da je čudno koliko se oko njega ništa ne čuje. Oblaci koji su nalik na debelu vatu prekrivali nebo iznad grada, kao da su prigušili svaki suvišni zvuk. Potom je ponovo uzeo hemijsku olovku u ruku i nizao reči po papiru. Nasred rečenice, odjednom se setio: danas mu dolazi devojka. Ona dolazi svakog petka oko jedanaest pre podne. Mora nekud da pošalje Fukaeri pre toga. Sva sreća da Fukaeri ne stavlja nikakav jak parfem. Kada bi nečiji miris ostao na krevetu, ona bi to odmah primetila. Tengo je odlično znao da

je ona pronicljiva i izuzetno ljubomorna. Ne smeta joj to što ona sama povremeno vodi ljubav s mužem. Ali kada Tengo izađe s nekom drugom ženom, nju to ozbiljno naljuti. „Seks između mene i muža je ipak nešto drugo", objasnila mu je ona. „To je nešto poput dvostrukih knjiga." „Dvostrukih računovodstvenih knjiga?" „Stavke na računu se razlikuju." „Misliš na to da se koriste različiti segmenti emocija?" „Tako je. Iako se koriste isti delovi tela, osećanja se razdvajaju. Zato je to u redu. Kao zrela žena, ja to mogu. Ali tebi ne mogu da dozvolim da spavaš s drugim devojkama." „Ja to, doduše, i ne radim", reče Tengo. „Čak i ako ti ne vodiš ljubav s drugim devojkama", reče ona, „osetim se povređeno i na samu pomisao da postoji takva mogućnost." „Samo zbog toga što postoji mogućnost?" upita Tengo zabezeknuto. „Tebi izgleda ženska osećanja nisu baš jasna. A ovamo pišeš romane." „Meni se to, ipak, čini prilično nepravedno." „Možda i jeste tako. Ali lepo ću ti to nadoknaditi", reče ona. I nije lagala. Tengo je bio zadovoljan odnosom sa svojom devojkom. Ona se ne bi mogla nazvati lepoticom u uobičajenom smislu reči. Pre će biti da su joj crte lica od one jedinstvene vrste. Ima valjda čak i ljudi koji bi ih smatrali ružnim. Ali Tengu su se one iz nekog razloga od početka dopadale. S druge strane, nije imao šta da joj zameri kao seksualnom partneru. A nije ni mnogo zahtevala od Tenga. Da s njom jednom nedeljno provede tri-četiri sata i nežno vodi ljubav. Po mogućstvu dvaput. Da se ne približava drugim ženama. U osnovi, to je bilo sve što je tražila od Tenga. Njoj je njena porodica bila važna i nije imala nameru da je rastura zbog Tenga. Samo joj seks sa mužem nije pružao dovoljno zadovoljstva. Korist je praktično bila obostrana. Prema drugim ženama Tengo nije osećao preteranu žudnju. Više od bilo čega drugog bilo mu je potrebno da provodi vreme u slobodi i miru. Osim da za sebe obezbedi periodičnu priliku za seks, on od žena ništa nije tražio. Upoznavanje sa ženom istih godina, zaljubljivanje, seksualni odnosi i odgo‐ vornost koja to sve obavezno prati, nisu bili nešto na šta je čekao raširenih ruku. Nekoliko emotivnih faza kroz koje se mora proći, aluzije na moguć‐

nosti, neizbežni sukobi mišljenja - čitavim tim nizom problema on je želeo, ako je ikako moguće, da izbegne da se opterećuje. Ideja obaveze stalno je plašila Tenga i on je bežao od nje. Ceo svoj život proveo je mudro izbegayajući da dospe u položaj da bude prinuđen da ispunjava obaveze. Stalno je tražio da živi sam u slobodi i miru, bez uplitanja u složene odnose među ljudima, redovno izbegavajući da se veže za nekoga i ne dugujući nikome ništa. I zarad toga bio je spreman da istrpi skoro svaku neudobnost. Da bi pobegao od obaveza, Tengo je u ranim fazama života savladao metod da se ne ističe. Trudio se da pred drugima ne pokazuje svoje sposob‐ nosti, da ne izražava lično mišljenje, izbegavao je da bude u prvom planu i svoje prisustvo činio što je moguće neprimetnijim. Od detinjstva se nalazio u situaciji da opstaje uzdajući se u sopstvene snage, ne oslanjajući se ni na koga. Ipak, dete ne poseduje stvarnu snagu. Stoga, kada dune jak vetar, ono mora da se sakrije iza nečega i čvrsto se uhvati za nešto da ne bi odletelo. A to je morao uvek držati na umu. Baš kao i siročići iz Dikensovih romana. Moglo bi se reći da su Tengu stvari tekle uglavnom po planu. Uspevao je da se sačuva od najrazličitijih obaveza. Niti je ostao na fakultetu, niti je formalno imao posao, niti se oženio, imao je relativno fleksibilno zanimanje, sebi je pronašao zadovoljavajuću (i nezahtevnu) seksualnu partnerku, a obilato slobodno vreme koristio je za pisanje romana. Imao je sreće da se upozna s književnim mentorom po imenu Komacu, zahvaljujući kome je redovno dobijao spisateljske poslove. Romani koje je napisao još nisu ugledali svetlost dana, ali je u ovom trenutku u životu bio potpuno zbrinut. Nije imao bliskih prijatelja, niti devojku koja je čekala da joj se obeća. Do sada se zabavljao sa desetak žena i imao seksualne odnose, ali ni sa kim nije imao dužu vezu. Ali, bar je bio slobodan. Otkada mu je Fukaerina Lutka od vazduha dopala šaka, međutim, u njegovom mirnom životu pojavilo se nekoliko otvorenih šavova. Najpre je praktično na silu uvučen u Komacuove opasne planove. Njega lično, ta prelepa devojka uzdrmala je iz nekog čudnovatog ugla. A usled toga što je prepravljao Lutku od vazduha, u Tengu su se izgleda javile neke unutrašnje promene. Zahvaljujući tome, obuzela ga je snažna želja da napiše sopstveni roman. To je, naravno, bila promena nabolje. Istovremeno, međutim, bila je činjenica i da mu se u ciklusu skoro savršeno samodovoljnog života koji je do sada održavao spremala nekakva promena.

Bilo kako bilo, sutra je petak. Moja devojka dolazi. Dotle ću morati negde da otpremim Fukaeri. Kada se Fukaeri probudila, bilo je nešto posle dva iza ponoći. Onako u pidžami, otvorila je vrata i došla u kuhinju. A zatim je iz velike čaše popila vodu sa česme. Potom je, trljajući oči, sela za sto preko puta Tenga. „Smetam ti“, upitala je Fukaeri, kao po običaju bez znaka pitanja. „Nema problema. Uopšte mi ne smetaš." „Šta pišeš." Tengo sklopi papire i spusti olovku. „Ništa posebno", reče Tengo. „Upravo sam pomislio da je vreme da prekidam." „Mogu malo da ostanem s tobom", upita ona. „Možeš. Uzeću malo vina, hoćeš li i ti nešto da popiješ?" Ona odmahnu glavom. To znači da nije htela ništa. „Ostala bih ovde malo budna." „Može. Ni meni se ne spava." Pošto joj je Tengova pidžama bila prevelika, dobro je zavrnula rukave i nogavice kad ju je obukla. Kad se sagla, njene lepe grudi delimično su se videle kroz izrez. Gledajući Fukaeri u sopstvenoj pidžami, Tenga nešto čudnovato poče da guši. On otvori frižider i nali u čašu vino koje je preostalo na dnu boce. „Nisi ogladnela?" upita Tengo. Na povratku u njegov stan, njih dvoje su pojeli špagete u malom restoranu u blizini stanice Koendi. Količina nije bila neka preterana, a i otada je prošlo dosta vremena. „Mogu da ti napravim sendvič, ili nešto tako jednostavno." „Nisam ogladnela. Radije bih da mi pročitaš šta si pisao." „Ono što sam sad pisao?" „Da." Tengo uze hemijsku olovku u ruku, i stade da je premeće između prstiju. U njegovoj velikoj šaci izgledala je stvarno sićušno. „Čvrsto sam rešen da rukopise ne pokazujem nikom dok ih ne završim i lepo ne prepravim. Inače mi je baksuz." „Baksuz." „Nešto kao pakt sa samim sobom." Fukaeri je neko vreme gledala u Tenga. A zatim je namestila okovratnik pidžame. „Onda mi čitaj neku knjigu."

„Prispava ti se kad ti neko čita?" „Da." „Sigurno ti je profesor Ebisuno čitao mnogo puta." „Zato što je profesor uvek budan do zore." „Je l' ti profesor čitao i Heike monogatari?" Fukaeri odmahnu glavom. „To sam slušala na traci." „I tako si zapamtila. Samo, to mora da je bila prilično dugačka traka." Fukaeri rukama pokaza količinu naslaganih traka. „Mnogo dugačka." „Koji si deo citirala na konferenciji za štampu?" „Moganovo bekstvo iz prestonice.“ „To je ono kad po uništenju klana Taira, 22 Minamoto no Joritomo juri Jošicunea, 23 a ovaj napušta Kjoto. Započinje borba unutar pobedničkog klana." „Da." „Koji još deo možeš da citiraš?" „Reci šta hoćeš da čuješ." Tengo pokuša da se seti neke epizode iz Heike monogatari. Pripovest je prilično dugačka, a epizoda je bezbroj. „Bitka kod Dan no ure“, reče Tengo nasumično. Fukaeri je ćutala dvadesetak sekundi, koncentrišući se. A zatim poče: Genđijevi ratnici već su se bili ukrcali na lađu klana Heike koja je skretala s kursa, jer lađari i krmari prebodeni i posečeni ležaše svud po njenom dnu. Novi Srednji Savetnik Tomomori u čunu se zaputi do carske galije. „Dospeli smo, čini se, u krajnje nevolje. Sve što vređa oko hitnimo u more“, reče on, pa trči tamo, trči onamo, stade da mete, čisti i briše. „Kako protiče bitka, Savetniče, kako teče?“ upitaše dvorske dame. Na to će on: „Dobićete priliku da upoznate slavne ratnike sa istoka“, pakosno se smejući. „Kako možete da se šegačite u ovakvom času?“ zavapiše i vrisnuše one uglas. Gospodarica Drugog Reda, koja beše odavno rešena šta će preduzeti, prebaci preko glave svoje dve tamnosive podsuknje od sjajne svile, smesti brojanice pod pazuho, sveti mač za pojas i Cara u naručje. „Neka sam žena, ali u šake neprijatelja neću pasti. Idem s vama, Vaša Visosti. Pohitajte za nama i svi vi čija su mu srca odana“, reče ona i ode na bok galije.

Car, koji je te godine navršio osam leta, beše veoma zreo za svoje godine. Lice mu je zračilo svetlošću, a njegova je gusta crna kosa dosezala do ispod pasa. „Kuda me vodiš Stara Mati?" upita je Car začuđeno. Ona pogleda u mladog vladara, zadržavajući suze: „Zar još niste razumeli? Carem ste postali jer ste sledili Deset Dobrih Nauka u prethodnom životu, ali vas zla karma sad drži u klopci. Vaša se dobra sreća iscrpla. Okrenite se najpre ka istoku i recite zbogom Velikom hramu Ise, potom se okrenite ka zapadu i pona‐ vljajte sveto ime Amida Bude, kako bi vas poveo u Čistu Zemlju. Ovo je zemlja tuge, a ono kuda vas ja vodim blagosloveno je carstvo zvano raj“, reče mu ona. Car je bio odenut u maslinastosivu odoru, a kosa njegova svezana u omče pored ušiju. Očiju punih suza on sklopi svoje malene prelepe šake, najpre kleknu ka istoku i oprosti se od Velikog hrama. Potom se okrenu ka zapadu i izgovori sveto Budino ime. Gospodarica ga brzo prigrli - uteši ga: „I pod talasima postoji jedna prestonica", i zađe u beskrajne dubine. Zatvorenih očiju slušao ju je kako pripoveda tu priču i imao utisak kao da sluša drevnog slepog monaha kako je govori uz lautu. Tengo se tad ponovo podseti da je Heike monogatari izvorno bila epska pesma koja se prenosila usmenim predanjem. Fukaerin način govora obično je bio jednoli‐ čan, skoro bez ikakvog naglaska ili intonacije, ali kada je počela da pripoveda tu priču, njen glas je postao zaprepašćujuće snažan, pun i melodičan. Maltene kao da ju je neko zaposeo. U toj priči je živopisno oživljeno svedočanstvo o žestokoj pomorskoj bici koja se odigrala 1185. godine kod tesnaca Kanmon. Klan Heike je tada već bio osuđen na poraz, a Tokiko, supruga Taira no Kijomorija, utopila se s dečakom carem Antokuom u rukama. Užasnute od toga da će pasti u ruke ratnicima iz istočnih provincija, i njene dvorske dame je slede. Prikrivajući svoju ogor‐ čenost, Taira no Tomomori se šali i podstiče ih na samoubistvo. Ako ostanete, iskusićete pakao na zemlji. Bolje vam je da sebi odmah oduzmete život. „Da nastavim?“, pitala je Fukaeri. „Ne, to je dovoljno. Hvala ti“, reče još zaprepašćen Tengo.

Odlično je razumeo kako su se osećali novinari kad su ostali bez reči. „Ali, kako uspevaš da zapamtiš tako dugačak tekst?" „Čula sam ga bezbroj puta na traci." „Obični ljudi mogu takođe da čuju bezbroj puta, ali ne mogu da zapamte", reče Tengo. A onda mu sinu: možda je njena sposobnost da zapamti ono što je čula vanredno razvijena? Kao što su deca sa savantizmom u stanju da u trenu oka urežu u pamćenje ogromnu količinu vizuelnih informacija. „Hoću da mi čitaš knjigu", reče Fukaeri. „Koju bi htela?" „Imaš onu o kojoj si malopre pričao sa profesorom", upita Fukaeri. „Onu u kojoj se pojavljuje Veliki Brat." „1984? Ne, nemam je ovde." „O čemu se radi." Tengo se seti sižea tog romana. „Čitao sam tu knjigu baš davno, u školskoj biblioteci, i detalja se baš i ne sećam, ali, ta knjiga je izdata 1949; godine, a u tom trenutku je 1984. bila daleka budućnost." „To je ova godina." „Da, ovo je upravo 1984. godina. I budućnost jednog dana postane sada‐ šnjost. A onda odmah potom postane prošlost. U tom romanu Džordž Orvel je opisao budućnost kao jedno mračno društvo u kome vlada totalitarizam. Autokrata po imenu Veliki Brat strogo kontroliše sve ljude. Informacije se ograničavaju, a istorija se neprestano prepravlja. Glavni junak radi kao službenik u ministarstvu, naravno, u odeljenju gde mu je posao da preinaču‐ je reči. Kad se ispiše nova istorija, stara se kompletno odbaci. S tim u skladu izmišljaju se nove reči, a postojećim rečima se menja značenje. A kako se istorija prečesto prepravlja, više niko nije u stanju da razluči šta je istina. Više se ne zna ni ko je prijatelj, a ko neprijatelj. O tome se radi." „Istorija se prepravlja." „Lišiti čoveka prave istorije isto je što i lišiti ga jednog dela njegove ličnosti. To je zločin." Fukaeri je izvesno vreme razmišljala o tome. „Naša sećanja su sačinjena od spoja pojedinačnih i kolektivnih sećanja", reče Tengo. „Ona su čvrsto isprepletana. A istorija je kolektivno pamćenje. Kada nas neko njega liši, ili ga preinači, mi više nismo u stanju da očuvamo onu autentičnu ličnost." „I ti preinačuješ."

Tengo se nasmeja i otpi gutljaj vina. „Ja sam tvoj roman prerađivao iz praktičnih razloga. To se dosta razlikuje od prepravljanja istorije," „Ali, knjigu o Velikom Bratu nemaš ovde“, upita ga ona. „Nažalost. Zato ne mogu da ti je čitam." „Može i neka druga." Tengo ode do police i stade da razgleda korice knjiga. Dosad je pročitao mnogo knjiga, ali je malo onih koje poseduje. Nikako nije voleo da u svom stanu drži previše stvari. Zbog toga je knjige koje pročita, izuzev onih posebnih, nosio u antikvarijat. Nastojao je da kupuje samo one knjige koje je mogao odmah da pročita, a važne knjige bi posle podrobnog čitanja dobro zapamtio. Sve druge neophodne knjige pozajmljivao je iz obližnje bi‐ blioteke. Potrajalo je dok nije odabrao knjigu. Pošto nije bio navikao da knjige čita naglas, nije imao pojma koja bi knjiga bila odgovarajuća za to. Posle dužeg kolebanja, izvukao je Ostrvo Sabalin Antona Čehova koju tek što je prethodne nedelje bio pročitao. Zanimljiva mesta su bila obeležena, pa je mogao na preskok da čita samo ono što mu odgovara. Pre nego što je počeo naglas da čita, Tengo joj dade jednostavno obja‐ šnjenje o toj knjizi. Da je 1890. godine, kada je putovao na Sahalin, Čehovu bilo tek trideset godina. Da je stekao visoku reputaciju kao pisac u usponu generacije mlađe od Tolstoja i Dostojevskog, ali da niko ne zna tačan razlog zbog koga je gradski čovek kakav je bio Čehov, koji je vodio raskošan život u prestonici Moskvi, sam otišao u takvu jednu zabit kao što je ostrvo Sahalin i odlučio da tamo provede duže vreme. Sahalin je bio područje namenjeno uglavnom za zatvorsku koloniju, i za obične ljude simbolizovao je samo zlu kob i nesreću. A kako u to doba još nije bilo transsibirske železnice, on je morao da pređe nešto više od četiri hiljade kilometara kočijom, prolazeći kroz ledene predele. Te muke su njegovom organizmu, koji je od samog početka pobolevao, nanele bespovratnu štetu. Delo pod nazivom Ostrvo Sahalin, koje je Čehov po završetku svog osam meseci dugog putovanja na Daleki istok napisao kao njegov rezultat, potpuno je zbunilo većinu čitalaca. Bilo je to nešto što je sadržalo izuzetno malo knji‐ ževnih elemenata, mnogo približnije službenom izveštaju o istraživanju ili korografiji. „Zašto li je Čehov, u tako važnom razdoblju svoje spisateljske karijere, uradio nešto tako uzaludno, tako besmisleno?" šuškalo se oko njega. Bilo je kritičara koji su to etiketirali kao „puko privlačenje publiciteta zarad društvenog ugleda". Bilo je i mišljenja da „nije imao o čemu da piše

pa je išao u potragu za senzacijom". Tengo je Fukaeri pokazao mapu koja se nalazila u knjizi, i na njoj položaj Sahalina. „Zašto je Čehov išao na Sahalin", upita Fukaeri. „Pitaš me šta ja mislim o tome?" „Da. Ti si čitao tu knjigu." „Pročitao sam je." „Šta misliš." „Možda ni sam Ćehov nije znao tačan razlog tome“, reče Tengo. „Odnosno, mislim da mu je možda tek tako došlo da ode tamo. Proučavao ga je na mapi, pa ga je naglo obuzela želja da na neviđeno ode na ostrvo Sahalin. I sam imam sličnih iskustava. Ima tih mesta koja gledaš na mapi i samo osetiš: ’Ma, moram da odem tamo, pa kud puklo’. A iz nekog razloga često su to daleka i nepristupačna mesta. Dobiješ toliku želju da saznaš kakvi se tamo pejzaži mogu videti i šta se tamo dešava da ne možeš da izdržiš. To ti je nešto kao boginje. Drugima ne možeš prstom da pokažeš odakle ta strast izbija. Radoznalost, u čistom smislu reči. Inspiracija koja se ne da objasniti. U to vreme, naravno, putovanje od Moskve do Sahalina predstavlja teškoću kakva se ne može ni zamisliti, pa mislim da to verovatno nije bio jedini razlog.“ „Šta onda.“ „Čehov je bio pisac, ali i lekar. Stoga je možda, kao naučnik, sopstvenim očima želeo da pregleda obolele delove džinovske države Rusije. Čehov je osećao nelagodu zbog činjenice da je bio slavni pisac koji živi u prestonici. Atmosfere moskovskih književnih krugova bilo mu je preko glave, a nije mogao da bude blizak s družinom pretencioznih književnika koji jedan drugom podmeću noge. Spoznao je jedino odbojnost malicioznih kritičara. Putovanje na Sahalin možda je bilo neki čin hodočašća s ciljem da spere te mrlje sa svog književnog dela. U višestrukom smislu, ostrvo Sahalin ga je skrhao. Valjda upravo zbog toga Čehov i nije sav materijal o Sahalinu svrstao u jedno književno delo. Jer, i nije bio lak zadatak od tog materijala tek tako napraviti roman. To obolelo područje postalo je takoreći deo njega samog. Ili je pak možda upravo to sam i tražio." „Ta knjiga je zanimljiva" upita Fukaeri. „Ja sam je sa zanimanjem pročitao. U njoj postoji gomila konkretnih brojki i raznih statistika, i kao što rekoh, sasvim malo živopisnog spisatelj‐ stva. Čehovljeva naučnička strana došla je tu do snažnog izražaja. Samo, ja u tome mogu da razaznam čistu Čehovljevu odlučnost. Unutar tih formalnih