1Q84 - knjiga 1 - Haruki Murakami

opisa, povremeno se pomaljaju veoma upečatljiva zapažanja o ljudima i slike predela. Uzgred, ni ti formalni delovi u kojima se navode samo činjenice uopšte nisu loši. Neki od njih su čak vrlo lepi. Recimo, poglavlje koje je napisao o Giljacima." „Giljacima“, reče Fukaeri. „Giljaci su starosedelački narod koji je živeo na Sahalinu još pre nego što su ga naselili Rusi. Izvorno su živeli u južnim predelima, ali ih je narod Ainu sa Hokaida potisnuo i tako su počeli da nastanjuju centralni deo ostrva. Doduše, i sam narod Ainu se sa Hokaida iselio jer su ih odatle potisnuli Japanci. Čehov je izbliza proučavao način života Giljaka koji je naglo nestajao pred rusifikacijom, trudeći se da o njoj ostavi što precizniji pisani trag.“ Tengo otvori poglavlje o Giljacima i stade da čita. Da bi ga svojoj slušateljki učinio što razumljivijim, čitao je povremeno ispuštajući ili prilagođavajući rečenice kako je smatrao za shodno. Giljak je snažne, temeljne građe; srednjeg je, čak malenog stasa. Visok bi mu stas smetao u tajgi. Kosti su mu čvrste, i odlikuju se jako razvijenim izdancima, hrptovima i kvrgama, o koje su pričvr‐ šćene mišice; to nagoni na pretpostavku o čvrstom, snažnom mišićju i neprekidnoj, napregnutoj borbi s prirodom. Telo mu je mršavo, žilavo, bez sala; na pune i debele Giljake nećeš naići. Očito se sva mast troši na toplinu koju telo Sahalinca mora proizvoditi u tako velikim količinama da bi nadoknadilo gubitke uzrokovane niskom temperaturom i izvanrednom vlažnošću vazduha. Shvatlji‐ vo je zašto Giljak upotrebljava u hrani toliko masnoća. On jede masnu tuljanovima, losose, jesetrino i kitovo salo, krvavo meso, sve to u velikim količinama u svežem stanju, suvo, a često i hladno, i stoga što jede grubu hranu, mesta o koja su pričvršćeni žvakaći mišići u njega su neobično razvijena, a zubi jako istrošeni. Hrana je isključivo životinjska i retko - samo kad se obeduje kod kuće ili na gozbi - dodaju se mesu i ribi mandžurski luk ili bobice. Prema sve‐ dočanstvu Neveljskoga, Giljaci zemljoradnju smatraju velikim grehom: onaj koji otpočne da kopa zemlju ili zasadi bilo šta, umreće svakako. No hleb, s kojim su ih upoznali Rusi jedu vrlo rado, kao poslasticu, i stoga se sada često može susresti u Aleksan‐ drovsku ili Rikovskom Giljaka kako pod rukom nosi glavu hleba. 24

Tu Tengo prestade da čita i udahnu vazduh. Sa Fukaerinog izraza lica, dok ga je pomno slušala, nije uspevao da prozre njene impresije. „Kako ti se čini, da čitam još? Ili hočeš neku drugu knjigu?" upita on. „Hoću još da saznam o Giljacima." „Onda čitam nastavak." „Ne smeta da odem u krevet", upita ona. „Slobodno", reče Tengo. Zatim oboje pređoše u spavaću sobu. Fukaeri se zavuče u krevet, a Tengo donese stolicu, stavi je pored kreveta i sede na nju. I nastavi da čita. Giljaci se nikad ne umivaju, tako da je čak i etnografima teško da odrede pravu boju njihova lica; rublje ne peru, a krznena odeća i obuća imaju takav izgled kao su odrani sa psa koji je netom krepao. Sami Giljaci zaudaraju teškim, ljutim zadahom, a blizina njihovih naselja oseća se po odvratnom, često jedva podnošljivom smradu sušene ribe i sagnjilih ribljih otpadaka. Kraj svake jurte obično stoji sušionica, do vrha puna raspolućene ribe, koja izdaleka, osobito kad je obasjana suncem, nalikuje na koralne niti. Kraj tih sušionica Kru‐ zenštem je video mnogo sitnih crvi koji su palac debelim slojem pokrivali zemlju. „Kruzenštern." „Mislim da je to jedan od prvih istraživača. Čehov je bio studiozan čovek, pročitao je sve moguće knjige dotad napisane o Sahalinu." „Čitaj dalje." Zimi je jurta puna jetkog dima koji se širi iz ognjišta, a uz to Giljaci, njihove žene, pa čak i deca puše duvan. O zdravstvenom stanju i smrtnosti Giljaka ne zna se ništa, no mora se pretpostaviti da te nezdrave higijenske prilike loše utiču na njihovo zdravlje. Možda su baš one uzrok njihova niskog rasta, podnadula lica, neke tromosti i lenjosti njihovih pokreta. „Jadni Giljaci", reče Fukaeri. O karakteru Giljaka autori govore na razne načine, no svi se slažu u jednome: da je to narod miroljubiv, ne voli svađe ni tučnjave, i živi u miru sa svojim susedima. Prema dolasku novih ljudi odnosili su

se uvek sumnjičavo, strepeći za svoju budućnost, no svaki put bi ih dočekivali ljubazno, bez i najmanjeg protesta; jedino bi pritom lagali, opisujući Sahalin u mračnim bojama, misleći da će time odvratiti strance od ostrva. Sa Kruzenštemovim saputnicima su se grlili, a kada je oboleo L. I. Šlenk, vest o tome brzo se raširila među Giljacima te je izazvala iskrenu tugu. Lažu samo onda kad trguju i razgovaraju sa sumnjivim i - po njihovom mišljenju - opasnim čovekom, no pre nego što će slagati, izmenjuju međusobno poglede kao deca. Odvratni su im svaka laž i hvalisanje u običnom životu, kad se ne radi o poslovima. „Divni Giljaci", reče Fukaeri. Obaveze koje preuzmu, Giljaci tačno ispunjavaju, i još se nije desilo da bi Giljak bacio poštu negde na pola puta ili potrošio tuđu stvar. Okretni su, dovitljivi, veseli, slobodna vladanja i nimalo se ne zbunjuju u društvu moćnih i bogatih. Ne priznaju nad sobom nikakve vlasti, i čini se da kod njih čak ne postoje pojmovi „stariji" i „mlađi". Kako se govori i piše, Giljaci ne cene čak ni porodično starešinstvo. Otac ne misli da je stariji od svog sina, a sin ne poštuje oca, već živi kako ga je volja; starica majka nema u jurti više vlasti od mlade devojčice. Bošnjak piše da je često video kako sin tuče rođenu majku i goni je iz kuće, i niko se nije usudio da mu kaže ijednu reč. Muški članovi porodice jednaki su međusobno; častite li Giljake votkom, morate je ponuditi i najmanjima. Ženski članovi porodice podjednako su bespravni, bila to baka, majka ili dojenče; postupaju s njima kao s domaćim životinjama, kao sa stvari koju možeš izbaciti napolje, prodati, gurnuti nogom kao psa. Giljaci ipak maze psa, a ženu nikada. Brak se smatra bezvrednom pojavom, ne‐ važnijom, na primer, od pijančenja, on nije propraćen nikakvim re‐ ligioznim ili sujevernim obredima. Koplje, čamac, ili psa promeni Giljak za devojku, dovede je k sebi u kolibu, legne s njom na medvedu kožu - i to je sve. Mnogoženstvo je dopušteno, no ono nije jako rasprostranjeno, iako žena, kako se čini, ima više nego muškaraca. Prezir prema ženi kao prema niskom biču ili stvari razvijen je kod Giljaka do tog stupnja da on, kad se radi o ženama, ne smatra vrednim osude ni ropstvo. Očito je žena za njih isto takav

trgovački predmet kao duvan i kineski pamuk. Švedski pisac Strindberg, poznati ženomrzac koji hoće da žena bude samo robinja i da zadovoljava muškaračke strasti, u biti je istomišljenik s Giljacima; kad bi mu se desilo da stigne na Severni Sahalin, oni bi ga dugo grlili. Tu Tengo zastade, ali je Fukaeri, ne izgovarajući nikakve impresije, samo ćutala. Tengo nastavi. U njih nema suda i oni ne znaju šta je to pravosuđe. Kako je njima teško da nas shvate vidi se već i iz toga što oni sve dosad ne razumeju pravu svrhu puteva. Čak i onde gde su već probijeni putevi, oni se još uvek kreću tajgom. Često se može videti kako se oni, njihove porodice i psi u guščijem nizu probijaju močvarnim terenom kraj samog puta. Fukaeri je sklopljenih očiju veoma mirno disala. Tengo je izvesno vreme posmatrao njeno lice. Ali, nije uspevao da razluči da li spava. Stoga odluči da otvori neku drugu stranu i samo nastavi da čita naglas. Iz osećaja da bi trebalo da joj učvrsti san, ako je uopšte zaspala, a i želje da za sebe nastavi naglas da izgovara još Čehovljevog teksta. Na ušću Najbe nekad je stajala stanica Najbuči. Bila je osnovana 1866. godine. Miculj je zatekao ovde osamnaest zgrada, stambenih i gospodarskih, kapelicu i magazin za hranu. Jedan dopisnik, koji je u Najbučiju boravio 1871. godine, piše da je ovde bilo dvadeset vojnika pod komandom junkera; u jednoj od koliba ugostila ga je krasna visoka soldatuša svežim jajima i crnim hlebom, hvalila je ovdašnji život, i tužila se samo da je šećer vrlo skup. Sada nema ni traga tim kolibama, a kad se osvrneš uokrug po pustoši prekrasna visoka soldatuša pričinja se nekom mitskom osobom. Ovde grade novu kuću, nadgledničku stražarnicu ili postaju, ničeg drugog nema. More se čini hladnim, mutno je, urla, i sedi valovi biju o pesak, kao da bi hteli reći u očaju: „Bože, zašto si nas stvorio?" To je več Veliki ili Tihi okean. Na ovoj obali Najbučija čuje se kako robijaši na građevini udaraju sekirama, a na drugoj je obali, dalekoj, koja se nazire u fantaziji, Amerika. Levo se u magli vide sahalinski rtovi, desno takođe rtovi... a uokrug ni žive duše, ni

ptice, ni mušice, te čovek ne može shvatiti za koga ovde buče valovi, ko ih ovde sluša u noćima, čemu sve to, i najzad, ko će slušati njihovu buku kad ja odem. Ovde na obali obuzimaju čoveka teške misli; čoveku je mučno pri duši, a u isto vreme hteo bi da bez kraja stoji i gleda jednolično nadimanje talasa i sluša njihov strašan urlik. Činilo se da je Fukaeri čvrsto zaspala. Kad je načuljio uho, mogao je da čuje njeno mirno disanje u snu. Tengo zatvori knjigu i spusti je na stočić pored kreveta. Zatim ustade i ugasi svetlo u spavaćoj sobi. Na kraju još jednom pogleda u Fukaerino lice. Okrenuta ka tavanici, usana ravno stisnutih, Fukaeri je mirno spavala. Tengo zatvori vrata i vrati se u kuhinju. Više, međutim, nije mogao da piše svoj tekst. Pejzaži pustih obala Sahalina koje je oslikao Čehov čvrsto su mu se usadili u svest. Mogao je da čuje huk tih talasa. Kad je zatvorio oči, Tengo je stajao sam, tik uz vodu ne‐ privlačnog Ohotskog mora, zatočen dubokim mislima. Saživeo se sa Čeho‐ vljevim besplodnim, melanholičnim osećanjima. Ono čime je on na tom tlu bio ophrvan mora da je bilo nekakvo osećanje nemoći. Biti ruski pisac krajem XIX veka mora da je bio ekvivalent tome da na plećima nosiš okrutnu sudbinu kojoj se ne može umaći. Što su se više pisci upinjali da pobegnu iz Rusije, Rusija je njih sve dublje uvlačila u sebe. Tengo je vodom isprao vinsku čašu, oprao zube u kupatilu, ugasio svetlo u kuhinji, legao na sofu, pokrio se ćebetom i pokušao da zaspi. U ušima je i dalje čuo jak huk talasa. Pa ipak, svest ubrzo poče da mu bledi, a njega u sebe uvuče dubok san. Kada se probudio, bilo je pola devet ujutru. Fukaeri nije bilo u krevetu. Njegova pozajmljena pidžama bila je smotana i ubačena u mašinu za pranje veša u kupatilu. Rukavi i nogavice na njoj još su bili zavrnuti. Na kuhinj‐ skom stolu stajala je poruka. Na papiru za beleške hemijskom olovkom bilo je ispisano: „Šta li sad rade Giljaci? Idem kući." Slova su bila mala, kruta i uglasta, i izgledala su nekako neprirodno. Kao da iz vazduha gledaš u slova načinjena od školjki na peščanoj plaži. On presavi taj papir i gurnu ga u fioku stola. Ako mu ga devojka koja bi trebalo da pristigne u jedanaest bude pronašla, sigurno će nastati gužva. Tengo lepo zategnu krevet i vrati Čehovljevu studiju na policu. Potom je skuvao kafu i prepekao tost. Dok je doručkovao, shvatio je da mu se u grudi

usadilo nešto teško. Potrajalo je dok nije shvatio šta je to. Bilo je to Fukaerino mirno usnulo lice. Da li sam se ja to zaljubio u nju? Ne, to nije moguće, ubeđivao je Tengo sebe. Nešto što ona u sebi nosi samo je fizički uzdrmalo moje srce. Ali, zbog čega me je onda tako kopkala pidžama koju je ona nosila na sebi? Zašto sam je (bez mnogo svesti o tome) uzeo u ruke i udisao njen miris? Pitanja je previše. „Pisac nije čovek koji rešava pitanja. On je čovek koji ih postavlja", rekao je upravo Čehov. Reči vrlo mudre, ali takav stav Čehov je uvek imao ne samo prema književnim delima već i prema sopstvenom životu. Tu je bilo postavljanja pitanja, ali ne i davanja odgovora. Znajući da boluje od neizlečivog oboljenja pluća (kao lekar, nije mogao da to ne zna), trudio se da ignoriše tu činjenicu i nije verovao da umire sve dok nije stvarno dopao samrtničke postelje. Umro je mlad, silovito iskašljavajući krv. Tengo odmahnu glavom i ustade od stola. Danas je dan kad mu dolazi devojka. Sad mora da opere veš i očisti kuću. Razmišljanje će ostaviti za posle.

21 Aomame Ma koliko daleko pokušavala da odem Aomame ode do opštinske biblioteke, i pošto obavi istu proceduru kao i prethodnog puta, na stolu otvori sažeto izdanje novina. Da bi ponovo pretra‐ žila napise o oružanom sukobu između grupe ekstremista i policijskih jedinica koji se odigrao u jesen tri godine ranije u prefekturi Jamanaši. Sedište verske organizacije Sakigake o kojoj joj je govorila starica nalazilo se u planinama Jamanašija. A i taj oružani sukob izbio je u planinama pre‐ fekture Jamanaši. Možda se to slučajno poklopilo. Ali, to slučajno poklapa‐ nje Aomame se nije dopadalo. Između te dve stvari mogla bi da postoji neka veza. Čak i izraz „onako ozbiljni događaji" koji je upotrebila starica, kao da je ukazivao na nekakvu povezanost. Oružani okršaj desio se pre tri godine (što bi prema pretpostavci Aomame značilo „tri godine pre godine 1Q84“), 19. oktobra 1981. Sa detaljima oružanog sukoba Aomame se dovoljno upoznala već prethodni put kad je dolazila u biblioteku i čitala novinske izveštaje. Zbog toga je odlučila da ovog puta sve njih preskoči i usredsredi se na članke vezane uz taj incident koji su usledili u narednim danima, kao i članke koji su iz raznih uglova analizirali taj događaj. Na početku sukoba, tri policajca su ustreljena iz automatskih pušaka ka‐ lašnjikov kineske proizvodnje, a dvojica su zadobila teže i lakše povrede. Posle toga, ekstremistička grupa je s naoružanjem pobegla u planine, a naoružana jedinica policije preduzela je sveobuhvatnu poteru. Istovremeno, helikopterom je poslat odred vazduhoplovnih snaga Japanske odbrambene armije pod punim naoružanjem. Kao rezultat toga, ubijeno je troje pripadni‐ ka ekstremističke grupe koji su odbili da se predaju, dvoje je zadobilo teške povrede (od kojih je jedna osoba tri dana kasnije u bolnici podlegla povredama. Šta je bilo s drugim teže povređenima nije jasno iz novinskih članaka), a četvoro je uhapšeno nepovređeno ili s lakšim povredama. A pošto su vojnici i policajci nosili najmodernije neprobojne prsluke, među njima nije bilo žrtava. Samo je jedan policajac tokom potere pao sa stene i

slomio nogu. Samo se jedan pripadnik ekstremističke grupe vodio kao nestao. Uprkos velikoj potrazi, taj čovek kao da je nekud ispario. Kad se šok od oružanog sukoba slegao, novine su počele sa detaljnim iz‐ veštajima o tome kako je nastala sama ekstremistička grupa. Bila je plod univerzitetskih nemira iz perioda pre i posle 1970. godine. Više od polovine njenih članova učestvovali su u blokadi u amfiteatru Jasuda Tokijskog uni‐ verziteta i Univerziteta Nihon. Kada je njihova „tvrđava“ pala uz pomoć upotrebe sile interventnih jedinica policije, studenti i jedan broj profesora koji su shvatili da će biti isterani sa univerziteta ili da će ih ugušiti gradski politički pokret usredsređen na univerzitet, udružili su se u sektu, u prefek‐ turi Jamanaši napravili farmu i započeli život u komuni. Isprva su bili članovi kolektiva komune Škola Takašima koja se zasnivala na poljoprivre‐ di, ali nezadovoljni takvim životom, putem reorganizacije članstva oni su se osamostalili, budzašto došli u posed napuštenog zemljišta u srcu planina i tu počeli da vode poljoprivredno dobro. Na početku su izgleda morali da se pomuče, ali su uskoro prirodno uzgojene namirnice napravile tihi bum u urbanoj sredini i uspostavljen je biznis prodaje povrća poštanskom na‐ rudžbinom. S takvim vetrom u leđima, njihova farma je bila u solidnoj ek‐ spanziji, postepeno se šireći u obimu. Oni su pre svega bili ozbiljni i marljivi ljudi, a njihov vođa ih dobro organizovao. Naziv te komune bio je Sakigake. Aomame se jako namrgodi i proguta pljuvačku. U dnu grla začu joj se glasan zvuk. S hemijskom olovkom u ruci, ona poče da kucka o površinu stola. Nastavi da čita. Ali, uporedo sa stabilizacijom vođenja poslova, raskol unutar Sakigakea postepeno je poprimao sve jasniji oblik. Grupa se podelila na dva velika krila: radikalne „jastrebove" koji su i dalje imali aspiracije ka gerilskom re‐ volucionarnom pokretu u marksističkoj tradiciji i, prihvatajući činjenicu da u savremenom Japanu nasilna revolucija nije realan izbor, odricali se kapi‐ talističkog duha, i one koji su se zalagali za relativno mirnu komunu koja je težila prirodnom suživotu sa zemljom. I tako je 1976. došlo dotle da brojčano nadmoćniji zagovornici komune iz Sakigakea ekskomuniciraju „jastrebove". Pa ipak, Sakigake njih nije silom isterao napolje. Prema novinskim napisima, radikalnoj grupi zauzvrat su obezbedili novi posed i izvestan kapital, i prijateljski ih zamolili da napuste komunu. U skladu s tom

molbom da odu, „jastrebovi" su na novom zemljištu koje su dobili u zamenu osnovali sopstvenu komunu Akebono. A onda su u nekom trenutku nabavili naoružanje visokih performansi. Očekuje se da će dalja istraga pokazati trasu kojom je ono dospelo do njih, kao i poreklo tog kapitala. U kom trenutku i na koji način je ona prva zemljoradnička komuna Sakigake napravila zaokret ka verskoj zajednici, koji je bio povod za to, ni policija ni novine izgleda nisu uspevali da dokuče. Pa ipak, komuna koja je bez ikakvih problema odstranila „jastrebove" iz svojih redova negde od tog perioda hitro se okrenula ka religiji, i 1979. dobila je dozvolu da se u svojstvu pravnog lica registruje kao verska organizacija. Zatim je počela da kupuje okolne parcele jednu za drugom, umnožavajući obradivu površinu i svoj kompleks. Oko kompleksa verske organizacije podignuta je visoka ograda, a ljudima spolja više nije bio moguć pristup. Kao razlog za to navedeno je da bi to „narušavalo asketsku disciplinu." Otkuda je stizao taj kapital i kako su uspeli tako brzo da dobiju dozvolu za registraciju verske organizacije, ni to nije bilo jasno. Radikalna grupa koja se preselila na novi plac, uporedo sa poljskim radovima, koncentrisala se na tajne vojne vežbe unutar kompleksa, izazvavši nekoliko razmirica sa seljanima iz susedstva. Jedna od njih bio je spor oko prava na koriščenje vode iz potoka koji je proticao kroz Akebonov kompleks. Voda iz tog potoka od davnina je korišćena kao zajednička poljo‐ privredna voda u toj oblasti, ali je Akebono odbio da stanovnicima iz okoline dozvoli pristup svom kompleksu. Sukob je potrajao nekoliko godina i doveo do incidenta u kome je nekoliko članova grupe Akebono teško pretuklo meštane koji su se žalili zbog podizanja žičane ograde oko poseda. Povodom incidenta s nanošenjem telesnih povreda, policija prefek‐ ture Jamanaši pribavila je nalog za pretres i zaputila se u Akebono da obavi saslušanja. I ne sanjajući da ih čeka oružani sukob. Po okončanju žestokog oružanog okršaja u planinama, pošto je Akebono faktički uništen, istog časa zvanično se oglasila verska organizacija Sakigake. Mlad i lep portparol organizacije u odelu održao je konferenciju za štampu i pročitao saopštenje. Poenta je bila jasna. Ma šta da je bilo u prošlosti, u ovom trenutku između Akebonoa i Sakigakea ne postoji nikakva veza. Od raskola, izuzev poslovnih kontakata praktično nije bilo nikakvog saobraćaja. Kada se došlo do zaključka da između Sakigakea, kao zajednice koja se bavi zemljoradnjom, poštuje zakone i teži miru i duhovnosti, i

članova grupe Akebono koji su stremili radikalnim revolucionarnim idejama više nema ničeg zajedničkog, oni su se potpuno razišli. Nakon toga, Sakigake je čak dobio dozvolu i registrovao se kao verska organizacija u svojstvu pravnog lica. Smatraju da je velika nesreća što je došlo do takvog krvoprolića i žele da prenesu svoje izraze dubokog saučešća porodicama na‐ stradalih policajaca. U pomenutim događajima verska organizacija Sakigake nije učestvovala ni na koji način. Činjenica da je Sakigake iznedrio grupu Akebono uprkos tome je nepobitna, i ukoliko je potrebno da nadležni organi u vezi s pomenutim događajem sprovedu istragu u bilo kom obliku, u cilju izbegavanja nepotrebnih nesporazuma, verska organizacija Sakigake spremna je da to omogući. Ova verska organizacija je legalna grupa otvorena prema svetu i nema šta da krije. Ukoliko postoje bilo kakvi zahtevi za obelodanjivanjem podataka, ona će im se povinovati koliko god je to u njenoj moći. Nekoliko dana kasnije, kao da to čini u znak odgovora na saopštenje, policija prefekture Jamanaši je s nalogom za pretres ušla u kompleks verske zajednice, obigravala ogroman kompleks čitav dan, podrobno pretraživši sve objekte i pregledavši svu dokumentaciju. Saslušala je i nekoliko ruko‐ vodećih članova. Sumnja nadležnih istražnih organa bila je da je razmena između dve grupe, iako su spolja gledano bile razdvojene, i posle rascepa nastavila da se odvija, te da je Sakigake ispod žita učestvovao u Akebono‐ vim aktivnostima. Ni jedan jedini dokaz koji bi na to ukazao, međutim, nije pronađen. Kao izvezeni kroz prelepi šumoviti predeo, po njegovom prečniku bili su raspoređeni objekti u kojima se vežbala asketska disciplina, a u njima je veliki broj ljudi u skromnoj odeći bio posvećen meditaciji ili strogim vežbama discipline - to je bilo sve. Pored toga odvijali su se poljski radovi koje su obavljali vernici. Imali su lepo održavanu poljoprivrednu opremu i tešku mehanizaciju, ali, niti je pronađeno ikakvo oružje, niti je bilo ikakvih tragova nasilja. Sve je bilo čisto i uredno. Imali su lepu salu za ručavanje, konake i mali (ali efikasan) dispanzer. U biblioteci na jedan sprat, u kojoj je bilo pohranjeno mnogo budističkih svetih knjiga i spisa, profesionalci su radili na naučnim istraživanjima i prevodima. Mnogo više nego na verski objekat, posed je ličio na prijatan kompleks privatnog uni‐ verziteta. Policija je otišla praktično praznih ruku, kao izduvan balon. Nekoliko dana potom, ovoga puta pozvani novinski i televizijski izveštači unutar kompleksa videli su manje-više iste scene kao i policija. Nije to bio nikakav obilazak nametnutom maršrutom, već su novinari mogli

bez pratnje da posećuju mesta u kompleksu koja god su hteli, slobodno sa svakim da razgovaraju i sačine članak o tome. Samo što je s medijima, radi čuvanja privatnosti članova, postignut dogovor da koriste snimke i fotogra‐ fije za koje su dobili odobrenje verske organizacije. Nekoliko asketski odevenih rukovodećih članova zajednice odgovaralo je na pitanja novinara u velikoj prostoriji za okupljanja, dajući objašnjenja o nastanku verske zajednice, njenoj dogmi i principima rukovođenja. Izražavali su se veoma pažljivo, ali i otvoreno. Apsolutno lišeno svake naznake propagande kojoj verske grupe često pribegavaju. Više su ličili na menadžere reklamne agencije koji odlično drže prezentacije, nego na rukovodstvo verske zajednice. Samo im se odeća razlikovala. Mi nemamo preciznu dogmu, objasnili su. Mi nemamo potrebu za bilo kakvim priručnikom o ustrojstvu. Ono što mi obavljamo je principijelno is‐ traživanje prvobitnog budizma i različitih praksi asketske discipline koje su se u njemu odvijale. Ono čemu mi težimo jeste duhovno buđenje ali ne doslovno, već fluidno, koje se stiče putem te konkretne prakse. Smatrajte da pojedinačno, spontano duhovno buđenje gradi našu kolektivnu versku doktrinu. Postojanje dogme ne podrazumeva duhovno buđenje, već najpre treba da postoji pojedinačno duhovno buđenje iz koga se posledično prirodno rađa dogma koja određuje naše sveto učenje. To je naš fundamen‐ talni princip. U tom smislu, između nas i porekla priznatih religija postoji ogromna razlika. Kada je kapital u pitanju, u ovom trenutku, baš kao i mnoge druge verske organizacije, i mi se oslanjamo na dobrovoljne priloge jednog dela svojih vernika. Ali krajnji nam je cilj da uspostavimo skroman samoodrživ život zasnovan na zemljoradnji, ne oslanjajući se olako na priloge. Živeći takvim životom koji poručuje: „I sa malim valja biti zadovoljan", mi stremimo po‐ stizanju duševnog mira putem čišćenja tela i prečiščenja uma. Ljudi koji su spoznali ispraznost materijalizma konkurentskog društva, jedan za drugim dolaze na naša vrata u potrazi za nekom drugom koordinatnom ravni koja će im pružiti više dubine. Među njima nije malo ni onih koji su stekli visoko obrazovanje, obavljaju stručne poslove i imaju položaj u društvu. Između sebe i onoga što je u javnosti poznato kao „nove religije" postavlja‐ mo jasnu razliku. Niti je ovo neka „fastfud" verska organizacija koja olako preuzima na sebe svetovne ljudske jade i pomaže im na veliko, niti stremimo da idemo u tom pravcu. Spas nejakih jeste, naravno, važan, ali bilo bi tačnije smatrati da je ovo ustanova koja bi odgovarala bogoslovskim

„poslediplomskim studijama", koja ljudima sa visokom svešću da sami sebi nađu spas pruža adekvatno mesto i odgovarajuću pomoć za to. Između ljudi iz Akebonoa i nas u jednom trenutku izrodilo se veliko raz‐ mimoilaženje u pogledima na principe vođenja poslova, oko kojih smo se neko vreme i sukobljavali. Ali, po okončanju razgovora mirno smo se spo‐ razumeli da se raziđemo i svako je pošao svojim putem. I oni su na svoj način težili čistim, asketskim idealima, ali činjenica da je to posledično dovelo do onakve nesreće jedino se može nazvati tragedijom. Najkrupniji uzrok tome bio je njihov preveliki dogmatizam i gubljenje dodirnih tačaka sa stvarnim svetom u kome su živeli. Tim povodom i nama se duboko u svest urezalo da treba da nametnemo sebi još strožu disciplinu i istovreme‐ no prestanemo da budemo zajednica koja svoje prozore otvara ka spoljnom svetu. Nasilje ništa ne rešava. Ono što želimo da shvatite jeste da mi nismo zajednica koja nameće veru. Mi vernike ne vrbujemo, niti napadamo druge veroispovesti. Ono što mi činimo jeste pružanje odgovarajuće i efikasne ko‐ lektivne sredine ljudima koji su u potrazi za duhovnim buđenjem i duhov‐ nošću. Većina izveštača je kući pošla sa blagonaklonim utiskom prema ovoj zajednici. Svi vernici, i muškarci i žene, bili su vitki, izgledali su relativno mladoliko za svoje godine (povremeno se tu mogao ugledati i poneko u ozbiljnim godinama), sa lepim i bistrim pogledom u očima. Izražavali su se učtivo i bili su ljubazni. Uopšte uzev, nisu želeli mnogo da govore o prošlosti, ali je većina njih delovala visoko obrazovana. Jelo koje je posluženo (manje-više isto ono što i vernici obično jedu) bilo je skromno, ali su namirnice bile sveže, tek ubrane sa polja koje je zajednica obrađivala, i na svoj način ukusne. Iz tih razloga, većina medija je onaj segment revolucionarne grupe koja je prešla na Akebono, definisala kao „otpadnike", čije je proterivanje iz Sakigakea koji je svoje težnje usmerio u pravcu duhovnih vrednosti, bilo neizbežno. U Japanu osamdesetih godina, revolucionarne ideje zasnovane na marksizmu već su se bile svele na nešto staromodno. Mladež koja je oko 1970. godine bila radikalno orijentisana ka politici, sada je bila zaposlena u raznim korporacijama i ukrštala je koplja u prvim borbenim redovima na frontu ekonomije. Ili su se, odmaknuti od vreve i utrkivanja u realnom svetu, pozabavili potragom za ličnim vrednostima, svako sa svog mesta. U svakom slučaju, pravac u kome je išao svet promenio se, a politično

razdoblje postalo je daleka prošlost. Incident sa Akebonom jeste bio jedan izuzetno krvav, nesrećan događaj, ali dugoročno gledano, bila je to samo sporadična epizoda iz koje proviruju duhovi prošlosti, koja se desila kad joj vreme nije. Zavesa je pala na jedno razdoblje, i to je jedino značenje koje se iz te epizode moglo uvideti. To je bio opšti ton članka. Sakigake je bio jedna ružičasta alternativa novog sveta. Akebonou, s druge strane, nije bilo buduć‐ nosti. Aomame spusti hemijsku olovku i duboko udahnu. A zatim se seti Cubasinih neprozirnih, bezizražajnih zenica, lišenih svake dubine. Ja sam videla te zenice. Ali, one tada nisu videle ništa. Njima je nedostajalo nešto odista važno. Nije sve tako jednostavno, mislila je Aomame. Situacija u Sakigakeu nije tako čista kao što to piše u novinama. U njemu postoji jedan duboko skriven, mračan deo. Čovek koji sebe naziva „vođom“ siluje devojčice koje nemaju ni deset godina i to argumentuje verskom praksom. Predstavnici medija ne znaju za to. Oni su tamo proveli svega pola dana. Uveli su ih u uredne objekte za vežbanje asketske discipline, poslužen im je ručak pripre‐ mljen od svežih namirnica, saslušali su divno objašnjenje o duhovnom buđenju, zadovoljili se time i otišli kućama. Stvari koje se odista događaju iza kulisa nisu doprle do njihovog pogleda. Pošto je izašla iz biblioteke, Aomame je ušla u kafe i poručila jednu kafu. Sa telefona u kafeu pozvala je Ajumi na broj na njenom radnom mestu. Na taj broj može da je pozove u svako doba, tako joj je rekla. Javio se njen kolega i rekao da je ona trenutno na dužnosti i da po rasporedu u stanicu treba da se vrati za oko dva sata. Ne saopštivši mu svoje ime, Aomame je samo rekla: „Javiću se kasnije." Vratila se kući i posle dva sata ponovo pozvala isti broj. Javila se Ajumi. „Zdravo Aomame, jesi li dobro?" „Dobro, a ti?“ „I ja. Samo, dobrog momka nemam ni za lek. A kod tebe?“ „Ista stvar", reče Aomame. „Ne može to tako", reče Ajumi. „Ovaj svet je naopak kad se dve privlačne i mlade žene jadaju jedna drugoj zbog izdašnog i zdravog libida. Tu mora nešto da se uradi."

„Ma, jeste... Je li, smeš li ti tako glasno da pričaš? Ipak si na dužnosti. Nema nikog u blizini?" „Sve je u redu. O svemu mogu da pričam", reče Ajumi. „Htela bih da te zamolim da mi nešto učiniš, ako budeš mogla. Nije mi padao na pamet niko drugi koga bih to mogla da zamolim." „Slobodno. Ne znam da li ću moći da ti budem od pomoći, ali reci." „Znaš li za versku organizaciju Sakigake? Sedište im je u planinama pre‐ fekture Jamanaši." „Hm, Sakigake“, reče Ajumi, pa stade desetak sekundi da pretražuje pamćenje. „Aha, mislim da znam. Tako je, to je nekakva verska komuna kojoj je ranije pripadala ektremistička grupa Akebono, ona što je izazvala oružani incident u Jamahašiju, je l' da? Došlo je do pucnjave i tri oblasna policajca su poginula. Tuga živa. Ali, Sakigake nije učestvovao u tom incidentu. Posle tog događaja njihov kompleks je pretražen, sve je bilo čisto. Šta s njim?“ „Htela bih da znam da li je na Sakigakeu posle tog oružanog incidenta bilo nekih incidenata. Bilo krivičnih, bilo prekršajnih slučajeva. Samo, kao obična građanka, ne znam kako to da otkrijem. Ne mogu da pročitam sva moguća sažeta izdanja novina od korice do korice. Zato sam pomislila da ti, kao policajac, imaš neka druga sredstva kojima možeš da se poslužiš u tom pogledu." „Volela bih da kažem da je to prosto, i da to uz pomoć kompjutera može da se sazna dok trepneš, ali nažalost, opremljenost japanske policije kom‐ pjuterskom tehnologijom još nije baš dotle napredovala. Mislim da će proći još koja godina dok se to ne ostvari. Dakle, u ovom trenutku, ako bi želela o tome nešto da saznaš, verovatno bi morala da zamoliš policiju prefekture Jamanaši da ti pošalje relevantnu dokumentaciju poštom. Osim toga, najpre bismo morali mi odavde da napišemo zahtev za slanje dokumentacije, a za to nam je neophodno odobrenje pretpostavljenih. Naravno, i razlog treba da bude uredno naveden. Ovo je ipak državna služba, i ljudi su plaćeni da se upliću u sve i svašta i više nego što treba." „Tako znači", reče Aomame. I zatim uzdahnu. „Dakle, ništa od toga." „Ali, zbog čega te zanima takvo nešto? Da nije neko koga poznaješ umešan u neki incident vezan za Sakigake?“ Aomame je bila u nedoumici šta da uradi, ali se odlučila da iskreno kaže. „Blizu si. Ima veze sa silovanjem. U ovom trenutku ne mogu da ti ispričam

detalje, ali u pitanju je silovanje devojčica. Imam informacije da se ono or‐ ganizovano odvija unutar Sakigakea, pod maskom religije." Preko telefonske veze mogla je da shvati da Ajumi blago mršti obrve. „Hm, silovanje devojčica. Kad to tako kažeš, to je zaista neoprostivo.“ „Naravno da je neoprostivo", reče Aomame. „A devojčice, koje su starosti otprilike?" „Deset godina i mlađe. U svakom slučaju, devojčice koje još nisu imale prvu menstruaciju." Ajumi je izvesno vreme ćutala u slušalicu. A zatim reče monotonim glasom: „Razumem. Ako je tako, smisliću nešto. Možeš da mi daš dva-tri dana?" „Mogu, naravno. Ti mi se javi." Posle još nešto malo čavrljanja, Ajumi reče: „E pa, sad moram da se vratim na posao." Pošto je prekinula vezu, Aomame je sedela na fotelji uz prozor i neko vreme posmatrala svoju desnu šaku. Duge, tanke prste i kratko podsečene nokte. Nokti su joj lepo negovani, ali nisu nalakirani. Dok je tako gledala u svoje nokte u njoj je jačao osećaj da je ona samo jedno prolazno, krhko biće. Čak ni oblik njenih noktiju nije nešto što je sama odredila. To je odredio neko drugi po sopstvenom nahođenju, a ja sam samo ćutala i pri‐ hvatila. Sviđalo se to meni ili ne. Ko je uopšte odredio kakav će biti oblik mojih noktiju? Starica je onomad rekla: „Tvoji roditelji su bili, i još uvek su odani vernici Društva svedoka.“ Ako je tako, oni se i sada jednako revnosno angažuju na propagiranju vere. Aomame je imala brata starijeg četiri godine. Bio je blage naravi. Kada je ona donela odluku da ode od kuće, on se povinovao željama roditelja i živeo je poštujući veru. Šta li on sad radi? Ali, Aomame nije imala posebnu želju da sazna vesti o svojoj porodici. Za nju su oni pripadali već završenom delu njenog života. Veza je bila prekinuta. Aomame se dugo trudila da zaboravi sve ono što se dešavalo pre njene desete godine. Moj život je stvarno počeo tek sa deset godina. Sve pre toga je samo ružan san. Ta sećanja ću negde baciti. Ali, ma koliko se ona trudila, s vremena na vreme njen um bi ponovo bio uvučen u taj ružan san. Skoro sve što ima, kao da je pustilo svoje korenje u tu mračnu zemlju i odatle

crplo svoju hranu. Ma koliko daleko pokušavala da odem, na kraju uvek tu moram da se vratim, mislila je Aomame. Tog „vođu“ moram preseliti na onaj svet, odlučila je Aomame. I zarad sebe same. Uveče, tri dana kasnije, dobila je telefonski poziv od Ajumi. „Saznala sam nekoliko činjenica", rekla je. „O Sakigakeu, je l' da?" „Da. Dok sam razmatrala sve i svašta, odjednom sam se setila da je ujak jednog tipa iz moje klase u policiji prefekture Jamanaši. Čovek je pri tom izgleda na relativno visokom mestu. E, njega sam zamolila da se raspita. Rekla sam nešto u smislu da se dete mojih rođaka učlanilo u tu versku orga‐ nizaciju, i da su nastali neki problemi. Da zbog toga prikupljam podatke o Sakigakeu. U smislu: ’Izvini, ali možeš li to malo da mi ispitaš.’ Umem ja to fino da upakujem." „Hvala ti. Stvarno sam ti zahvalna", rekla je Aomame. „E, onda je on pozvao svog ujaka u Jamanašiju telefonom i ispričao mu o čemu se radi, a ovaj je rekao: nema problema, i dao mu ime čoveka koji je zadužen za istragu o Sakigakeu. Tako sam ja uspela direktno s tim čovekom da porazgovaram telefonom." „Divno." „Pa, da, prilično smo dugo razgovarali, i čula sam od njega razne stvari o Sakigakeu, ali pošto mislim da je o svemu tome manje-više pisalo u novinama i da to ti verovatno već znaš,Ispričala bih ti ono što je sad drugačije i o čemu malo ko nešto zna. Je l' ti to odgovara?" „Odgovara." „Kao prvo, Sakigake je do sada imao više pravnih problema. Protiv njih je pokrenuto nekoliko građanskih parnica. Uglavnom su u pitanju problemi vezani za prodaju i kupovinu zemljišta. Ta organizacija izgleda raspolaže pozamašnim kapitalom i redom kupuje sve susedno zemljište. Dobro, jeste to unutrašnjost, pa je i zemljište relativno jeftino, ali ipak. Metode su im, međutim, često malo agresivnije. Pod štitom fiktivne kompanije koju osnuju, tako da se ne zna da je u to umešana verska organizacija, kupuju ne‐ kretnine jednu za drugom. Tako s vremena na vreme nastaju problemi sa ze‐ mljoposednicima i lokalnim vlastima. Ponašaju se kao neki špekulanti sa zemljištem. Ali u ovom trenutku još nije došlo dotle da se policija angažuje ni u jednoj od tih građanskih parnica. Jeste da su na ivici da se umešaju, ali

još uvek ne javno. Ovo je neka opasna priča, nešto u šta su možda i političa‐ ri upleli prste. A kad se iz politike potežu veze, onda se dešava da i policija bude suzdržljiva. Doduše, ako bi se stvar još naduvala, pa se tu promolilo i tužilaštvo, onda bi to bila sasvim druga priča. “ „Sakigakeove finansijske aktivnosti nisu tako čiste kao što izgleda.“ „Ne znam za obične vernike, ali ako bismo pratili evidenciju o kupovini nekretnina, verovatno se za rukovodeće ljude koji upravljaju kapitalom ne bi moglo reći da baš rade čisto. Koliko god čovek pozitivno na to gledao, teško je zamisliti da se novac troši s ciljevima teženja čistoj duhovnosti. Uz to, oni ne pribavljaju zemljište i objekte samo u prefekturi Jamanaši, već i u centru Tokija i Osake. Sve su to vrhunski placevi. Šibuja, Minami-Aojama, Šoto... ta verska organizacija u fokusu ima ekspanziju na nivou cele zemlje. Osim ako ne pokušavaju da svoje poslovanje promene u biznis sa nekretni‐ nama." „Zbog čega bi jedna verska organizacija koja za krajnji cilj ima čistu i strogu asketsku disciplinu uopšte prodirala sve do centra gradova?" „Osim toga, odakle dolaze tolike sume novca, je l' tako?" upita se Ajumi. „Ne može se toliki novac zaraditi od proizvodnje i prodaje daikon rotkve i šargarepe." „Muzu ga od svojih vernika kao dobrovoljne priloge." „Verovatno ima i toga, ali mislim da bi to ipak bilo nedovoljno. Sigurno negde postoji neki utvrđen put novca. Osim toga, iskopali su i još neke in‐ formacije koje su malo zabrinjavajuće. Nešto što bi tebe moglo da interesu‐ je. Unutar verske organizacije ima dosta dece vernika i oni u suštini pohađaju lokalnu osnovnu školu, ali većina te dece posle izvesnog vremena prestaje da odlazi u školu. Sama škola veoma insistira na tome da deca dolaze na časove jer je osnovno obrazovanje obavezno, ali im iz verske or‐ ganizacije samo kažu: ’Ovde ima dece koja nikako ne žele da odlaze u školu’ i ne obaziru se na to. Tvrde da takvoj deci oni sami obezbeđuju obra‐ zovanje, i da što se učenja tiče nema razloga za brigu." Aomame se seti perioda kada je i sama išla u osnovnu školu. Mogla je da razume kako se osećaju deca verske organizacije koja ne žele u školu. Jer, i kad odlaze u školu, njih kao autsajdere samo zadirkuju i ignorišu. „Verovatno im nije prijatno da odlaze u lokalnu školu“, reče Aomame. „Osim toga, nije baš ni tolika retkost da se u školu ne ide.“ „Samo, po rečima njihovih učitelja, kod mnoge dece iz verske organiza‐ cije, bez obzira na pol, uočeni su psihički problemi. U početku su ta deca

sasvim obična i vedra, ali kako napreduju u više razrede, brojčano ih biva sve manje, lica im postaju bezizražajna, u međuvremenu do krajnosti otupe, i ubrzo prestaju da dolaze u školu. Mnoga deca iz Sakigakea koja pohađaju školu prolaze kroz iste faze i pokazuju iste simptome. Nastavnici se stalno pitaju i brinu u kakav li položaj dopadaju deca zatvorena unutar verske or‐ ganizacije, koja se ne pojavljuju u školi. Da li su dobro, kako žive? Ali, ne mogu da ih vide. Jer, običnim ljudima je zabranjen pristup kompleksu." To su isti simptomi kao Cubasini, pomisli Aomame. Ekstremna otupelost, bezizražajnost, skoro da ne progovara. „Ti, Aomame, pretpostavljaš da se unutar Sakigakea odvija neka vrsta zlostavljanja dece. Organizovana. I da to verovatno podrazumeva i silovanja." „Ali, policija verovatno ne reaguje po neosnovanim pretpostavkama običnih građana." „Da. A pošto je policija jedna kruta javna služba, ljudi sa vrha misle samo na svoju karijeru. Ima među njima i onih koji nisu takvi, ali većina njih ide na sigurno dok napreduje u karijeri i jedini cilj života im je da pređu u privatni sektor u okviru neke srodne organizacije ili privatne firme kad se penzionišu. Zato se drže podalje od svega što je pipavo, svega što je ’vruće’. Oni verovatno ni picu ne jedu dok se ne ohladi. Druga bi bila priča kada bi stvarne žrtve istupile i mogle da svedoče na sudu, ali bi takvo nešto sigurno bilo teško." „Da, verovatno bi to bilo teško", reče Aomame. „U svakom slučaju, hvala ti. Tvoje informacije su mi bile od velike koristi. Moram nekako da ti se odužim." „E to bi bilo lepo, pa hajde da sve uskoro ponovimo negde u Ropongiju. Da svaka od nas odmah zaboravi na svoje probleme.“ „Može", reče Aomame. „Tako mi kaži!" reče Ajumi. „Nego, jesi li zainteresovana za malo igranja s lisicama?" „Verovatno ne", reče Aomame. Igranja s lisicama? „Ah, tako, baš šteta", reče Ajumi razočarano.

22 Tengo Vreme može da poprimi iskrivljeni oblik Tengo razmišlja o svom mozgu. Ima mnogo toga o čemu treba razmisliti kada je mozak u pitanju. U poslednja dva i po miliona godina, veličina ljudskog mozga uvećala se oko četiri puta. Sa stanovišta njegove težine, mozak zauzima svega dva procenta težine čovekovog tela, pa ipak troši oko četrdeset procenata ukupne telesne energije (pisalo je u knjizi koju je Tengo nedavno pročitao). Zahvaljujući tako značajnom uvećanju ovog organa, ljudi su uspeli da steknu pojam o vremenu, prostoru i mogućnosti. Pojam o vremenu, prostoru i mogućnosti. Tengo zna da vreme može da poprimi iskrivljen oblik. Činjenica je da je samo vreme uvek jednakog sastava, ali kada se jednom potroši, pretvori se u nešto iskrivljeno. Vreme je nekad strahovito teško i dugačko, a nekad lagano i kratko. Povremeno, ono što je bilo pre menja mesto s onim što je usledilo, a u ekstremnim situacijama biva čak i poništeno. Nekad mu se pridodaje nešto čega nema. A pošto ljudi, valjda, vreme tako prilagođavaju po sopstvenom nahođenju, prilagođavaju i svrhu sopstvenog postojanja. Drukčije rečeno, izvodeći tu aktivnost, nekako uspevaju da sačuvaju razum. Kada bi čovek morao da prihvati period kroz koji je prošao u istom onom redosledu u kom se odvijao, njegovi živci to bez sumnje ne bi mogli da podnesu. Takav život mora da bi bio mučenje. Tako Tengo razmišlja. Zahvaljujući uvećanju mozga, ljudi su stekli pojam o vremenu, ali, isto‐ vremeno, savladali su i način kako da ga menjaju i prilagođavaju. Uporedo s tim što ga neprekidno troše, ljudi prilagođeno vreme neprekidno svesno reprodukuju. Nije to lak posao. Ne kaže se tek tako da mozak troši četrdeset posto ukupne telesne energije. Tengo se dobro zamislio nad tim da li su sećanja iz uzrasta od godinu i po ili najviše dve nešto što je on zaista svojim očima video. Scena u kojoj

njegova majka u donjem vešu pušta muškarca koji nije njegov otac da joj sisa bradavice. Njene ruke obgrlile su muškarca. Može li jednoipogodišnje ili dvogodišnje dete da razazna takve pojedinosti? Može li takva scena da se živo pamti, do detalja? Da to ipak nije lažno sećanje koje je Tengo naknadno na prikladan način izmislio da bi se zaštitio? Možda je to i moguće. Da bi dokazao da nije biološko dete one individue koju je zvao ocem, Tengov mozak je u nekom trenutku nesvesno izradio to sećanje na drugog muškarca (kao mogućnost da je to njegov pravi otac). I pokušao da „individuu koju je zvao ocem“ izbaci iz uskog kruga krvnih srodnika. Uspostavljajući u sebi samom hipotetičko biće njegovog istinskog oca koji negde sigurno živi s njegovom majkom, pokušavao je da postavi nova vrata na svom mučnom životu punom ograničenja. Ipak, to sećanje je bilo praćeno živim doživljajem realnosti. Sadržalo je nepobitno osećanje dodira, težine, mirisa i perspektive. Poput školjke slepljene za olupinu broda, ono je neverovatno čvrsto prionulo uz zid njegove svesti. Nije mogao da ga odlepi, ma koliko pokušavao da ga strese, ma koliko se trudio da ga spere. A Tengo nikako nije mogao da zamisli da je u pitanju bio puki falsifikat, sećanje koje je njegova svest izmislila po potrebi. Bilo je previše realno za nešto što je izmišljeno, previše moćno. Hajde da zamislim da je to pravo, istinsko sećanje. Kada je video taj prizor, beba Tengo se sigurno plašio. Neko drugo ljudsko biće sisa grudi koje bi trebalo da su date njemu. I to neko ko je mnogo veći i jači od njega. A zatim, njegovo je sopstveno biće iz majčine pameti, makar i samo trenutno, naizgled nestalo. To je situacija u kojoj je njegova slabačka egzistencija korenito ugrožena. Fundamentalni strah koji je tada osećao silovito je utisnut u foto-papir njegove svesti. A to zastrašujuće sećanje vraćalo mu se iznenada, kad se tome najmanje nadao, i pogodilo ga poput poplave. Tenga je čak dovodilo u gotovo panično stanje. Govorilo mu je, podsećalo ga: „Kud god da podeš, ma šta da radiš, od ovog vodenog pritiska ne možeš pobeći. Ovo sećanje kontroliše tvoje biće, oblikuje ti život i pokušava da te pošalje na jedno predodređeno mesto. Kako god ti pokušavao da se iščupaš, njegovoj sili ne možeš pobeći. “ Potom se Tengo iznenada seti: kad sam iz veš-mašine izvukao pidžamu koju je nosila Fukaeri, prineo je nosu i pomirisao je, možda sam na njoj tražio majčin miris. Tako mu se činilo. Ali zbog čega bi uopšte u mirisu tela

sedamnaestogodišnje devojke tražio sliku preminule majke? Trebalo bi da je traži na nekom sasvim drugom mestu. Recimo na telu svoje devojke. Tengova devojka je bila deset godina starija od njega, i imala je krupne lepo oblikovane grudi, po njegovom sećanju slične grudima njegove majke. I beli kombinezon joj je pristajao. Ali Tengo iz nekog razloga u njoj ne traži sliku svoje majke. Niti je zainteresovan za miris njenog tela. Ona je vrlo uspešno oslobađala Tengovu žudnju koja bi se nakupila za nedelju dana. I Tengo je (u većini slučajeva) uspevao nju seksualno da zadovolji. I to je naravno bilo važno dostignuće. Ipak, odnos između njih dvoje nije u sebi sadržao nikakav dublji smisao od toga. Ona je vodila najveći deo seksualnog odnosa. Tengo nije razmišljao ni o čemu, nego je samo postupao u skladu s njenim vodstvom. Nije bilo potrebe da pravi bilo kakav izbor, niti da prosuđuje. Od njega su se zahtevale samo dve stvari. Da mu penis bude krut, i da ne pogreši tajming ejakulacije. Ako bi mu ona rekla: „Ne još. Strpi se još malo“, trpeo je iz sve snage. Kada bi mu na uho šapnula: „Hajde sad, brzo svrši“, tačno u tom času on bi ejakuli‐ rao iz sve snage. Kad bi tako učinio, ona bi ga pohvalila. Nežno ga mazeći po obrazu, rekla bi: Tengo, divan si. A potera za preciznošću bila je jedna od oblasti u kojoj je Tengo urođeno bio dobar. Ona je obuhvatala i stavlja‐ nje preciznih znakova interpunkcije, i pronalaženje jednačine za izračuna‐ vanje najkraćeg mogućeg rastojanja. Kada vodi ljubav s mlađim devojkama od sebe, to nije moguće. Od početka do kraja on mora da razmišlja o koječemu, da pravi razne izbore i donosi odluke. A to je u Tengu izazivalo nelagodu. Morao je da nosi breme raznih odgovornosti. Osećao se kao da je kapetan brodića koji se našao u olujnom moru. Mora da se hvata kormila, proverava da li su dobro razapeta jedra i u glavi drži vrednosti vazdušnog pritiska i pravca vetra. Mora da upravlja sobom i učvršćuje poverenje svoje posade. Sitan propust ili pogrešan korak mogu da dovedu do katastrofe. To je nešto približnije izvr‐ šavanju dužnosti nego seksu. Kao posledica toga, on bi usled napetosti grešio tajming ejakulacije, ili ne bi postizao erekciju kada je to bilo potrebno. I zatim počeo sve više da sumnja u sebe. Ipak, između njega i njegove devojke nikad se nisu događale takve greške. Ona je visoko cenila njegovo seksualno umeće. Uvek ga je hvalila i ohrabrivala. Otkad je Tengo jednom prerano ejakulirao, pažljivo je izbega‐

vala da oblači beli kombinezon. I ne samo kombinezon, prestala je da nosi i beli donji veš. I tog dana nosila je crni veš. Zatim ga je brižljivo oralno zadovoljila. I sita se nauživala nabreklosti njegovog penisa i mekoće njegovih testisa. Tengo je mogao da vidi kako joj se grudi obgrljene crnim čipkanim grud‐ njakom gibaju gore dole u ritmu pokreta njenih usana. Da bi izbegao da prerano ejakulira, zatvorio je oči i mislio na Giljake. U njih nema suda i oni ne znaju šta je to pravosuđe. Kako je njima teško da nas shvate vidi se već i iz toga što oni sve dosad ne razumeju pravu svrhu puteva. Čak i onde gde su već probijeni putevi, oni se još uvek kreću tajgom. Često se može videti kako se oni, njihove porodice i psi u guščijem nizu probijaju močvarnim terenom kraj samog puta. Tengo zamisli prizor ćutljivih Giljaka u pohabanoj odeći kako u koloni sa ženama i psima hodaju kroz gustu šumu duž puta. U njihovom pojmu o vremenu, prostoru i mogućnosti, put nije postojao. Makar hodanje u tišini kroz gustu šumu bilo i nepraktičnije od hodanja putem, oni su na taj način verovatno jasnije mogli da shvate smisao svog postojanja. Jadni Giljaci, rekla je Fukaeri. Tengo pomisli na Fukaerino usnulo lice. Fukaeri je spavala u Tengovoj prevelikoj pidžami. Predugački rukavi i nogavice su joj zavrnuti. On je vadi iz veš-mašine, prinosi nosu i udiše miris. O tome ne smem da razmišljam, pomisli i prenu se Tengo. Ali, bilo je prekasno. Tengo snažno više puta ejakulira u usta svoje devojke. Ona sve prihvati u svoja usta, izađe iz sobe i ode do kupatila. Zatim se začu zvuk odvrtanja slavine, puštanja vode i ispiranja usta. Ona se zatim vrati u krevet, kao da ništa nije bilo. „Izvini", reče Tengo. „Nisi uspeo da se suzdržiš, je l' da?“ reče njegova devojka. Zatim vrhom prsta pomazi Tenga po nosu. „U redu je, ništa ne smeta. Je l' ti bilo toliko lepo?" „Mnogo", reče on. „Mislim da ću uskoro moći ponovo."

„To me stvarno raduje", reče ona. I priljubi obraz uz nage Tengove grudi. Zatvorila je oči i nije se pomicala. Tengo je na svojim bradavicama osećao njeno mirno disanje na nos. „Šta misliš, na šta uvek pomislim kad vidim, kad dodirujem tvoje grudi?" upita ona Tenga. „Stvarno ne znam." „Na vratnice zamka kao iz Kurosavinih filmova." „Vratnice zamka", reče Tengo mazeći je po leđima. „Znaš one velike, teške vratnice kao iz Krvavog prestola i Skrivene tvrđave ili sličnih njegovih starih crno-belih filmova. One s gomilom zakucanih ogromnih eksera. Uvek me na njih podsete. Čvrste su, krupne." „Samo što su bez eksera", reče Tengo. „Nisam primetila", reče ona. U drugoj nedelji otkad je počela prodaja knjige, Fukaerina Lutka od vazduha dospela je na listu bestselera, a u trećoj nedelji izbila je u sam vrh književnog žanra. Preko nekoliko dnevnih novina koje su stajale u prostoriji za zaposlene pripremne škole, Tengo je pratio njen proces dospevanja do bestselera. I novinska reklama je dvaput izašla. U reklami je pored fotogra‐ fije naslovne strane stajala i mala Fukaerina slika. Onaj poznati tanki letnji džemper, lepo oblikovane grudi (fotografija verovatno snimljena za vreme konferencije za štampu). Duga ravna kosa pada joj na ramena, crne zagonetne zenice anfas gledaju pravo u objektiv. Izgledaju kao da kroz objektiv foto-aparata gledaju direktno u nešto što čovek nosi duboko u duši - nešto što ni sam čovek obično nije svestan da nosi. Neutralno, ali i nežno. Taj nepokolebljiv pogled sedamnaestogodišnje devojke razoružava, ali isto‐ vremeno unosi i dosta nelagode. Bila je to tek malena crno-bela fotografija, ali mora da nije malo onih koji su poželeli da kupe knjigu samo zato što su videli tu sliku. Nekoliko dana od početka prodaje knjige, Komacu mu je poštom poslao dva primerka Lutke od vazduha, ali Tengo nije probao ni da ih otvori. Unutra odštampan tekst odista je on lično pisao, a i to je, naravno, bilo prvi put da je nešto što je on napisao objavljeno u vidu knjige, ali nije poželeo da je uzme u ruke i pročita. Nije imao volje čak ni da je pogledom preleti. Čak ni kada ju je ugledalo, nije ga preplavilo osećanje radosti. Koliko god da ju je on pisao, ispisana priča bila je apsolutno Fukaerina. Priča koja se izrodila iz njene svesti. Njegova uloga skromnog tehničkog stručnjaka iz senke već

se bila okončala, a kakvu će sudbinu to delo imati od sada nadalje, bilo je nešto s čim Tengo nije imao nikakve veze. Ili pak nije trebalo da ima veze. Ta dva primerka Tengo je onako neotpakovana, u celofanu, ugurao na neu‐ padljivo mesto na polici za knjige. Posle one večeri kada je Fukaeri prespavala u njegovom stanu, Tengov život je izvesno vreme proticao u miru, bez ikakvih trzavica. Kiša je padala često, ali Tengo skoro da i nije obraćao pažnju na vremenske prilike. Pitanje vremena palo je na prilično nisko mesto na njegovom spisku bitnih stvari. Od onda mu se Fukaeri uopšte nije javila. A to što nije bilo kontakta, valjda je značilo da nema nikakvih posebnih problema. Nastavljajući da provodi dane u pisanju svog romana, napisao je i nekoliko kratkih tekstova naručenih za časopis. Anonimni plaćeni posao koji bi mogao bilo ko da uradi, ali mu je čak i takav promenio raspoloženje, a ni honorar nije bio tako loš s obzirom na količinu rada. A tri puta nedeljno je kao i uvek odlazio u pripremnu školu i predavao matematiku. Da bi zaboravio razne probleme - koji su se mahom ticali Lutke od vazduha i Fukaeri - unosio se u svet matematike i dublje nego pre. Čim bi ušao u taj svet, njegovo moždano kolo (tiho) bi se prebacilo. Njegove usne izgovarale su drugačiju vrstu reči, a njegovo je telo počinjalo da koristi neke druge grupe mišića. Ton glasa mu se menjao, a promenio mu se pomalo i izraz lica. Tengo je voleo doživljaj tog prebacivanja. U njemu je bilo osećanja kao kad se iz jedne sobe premestiš u drugu, ili pak kad iz jednih cipela uđeš u neke druge. Čim bi kročio u svet matematike, više nego dok je funkcionisao u sva‐ kodnevnom životu ili dok je pisao svoj roman, mogao je da za jedan stepen više umiri svoja osećanja, a postajao je i elokventniji. Ali, istovremeno, imao je osećaj da se pretvorio u prilično praktičnog čoveka. Nije bio u stanju da proceni koje je od ta dva bio pravi on. Pa ipak, to prebacivanje mogao je da izvede veoma prirodno i bez ikakve svesti o tome. Shvatao je da je ta aktivnost prebacivanja nešto što je njemu u manjoj ili većoj meri neophodno. Sa katedre je u glave svojih đaka usađivao to koliko matematika nezasito zahteva logiku. U carstvu matematike ono što ne može da se dokaže ne znači ništa, a onog trena kad uspe da se dokaže, enigma sveta, poput mekane ostrige, leži u čovekovoj šaci. Njegova predavanja poprimila su ne‐ svakidašnji žar, a i đaci su nesvesno upijali njegovu elokvenciju. Uporedo

sa stvarnim i efektnim podučavanjem načinima rešavanja matematičkih problema, na spektakularan način otkrivao im je romansu skrivenu u tim pitanjima. Obazrevši se po učionici, Tengo je shvatao da nekoliko sedamna‐ estogodišnjih ili osamnaestogodišnjih devojaka ne trepće dok gleda u njega pogledima punih uvažavanja. Znao je da ih on zavodi putem tog medijuma zvanog matematika. Njegovo govorništvo bilo je neka vrsta intelektualne predigre. Matematičke funkcije miluju leđa, a teoreme toplim dahom šapuću na uho. Ali, otkad je upoznao Fukaeri, Tengo za takve devojke više nije imao seksualno zanimanje. Niti je poželeo da udiše miris njihovih pidžama. Fukaeri je sigurno veoma posebno biće, ponovo pomisli Tengo. Ne može ni da je uporedi s drugim devojkama. Ona meni nesumnjivo nešto znači. Ona je meni, kako da to kažem, neka celovita poruka. Uprkos svemu, ja tu poruku nikako ne mogu da dešifrujem. Ipak, trebalo bi da se okane svakog odnosa sa Fukaeri - bio je nedvosmi‐ sleni zaključak do kog je došao njegov razum. Trebalo bi da se što je god više moguće udalji i od Lutke od vazduha koje su pune police knjižara, i od profesora Ebisunoa za koga se ne zna šta mu je u glavi, i od verskih organi‐ zacija punih uznemirujućih misterija. I od Komacua bi, bar za sada, trebalo napraviti distancu. Ako to ne učini, biće odveden na mesto na kome pometnja raste sve više. Biće sateran u opasan ugao, u kome nema ni trunke logike, i zaglibiće u bezizlaznu situaciju. I samom Tengu bilo je, međutim, potpuno jasno da u ovoj fazi neće moći lako da se izvuče iz tako zamršenog zapleta. On je u to već zabrazdio. Nije se on poput junaka Hičkokovih filmova nesvesno upleo u neku spletku. Znajući da ona podrazumeva i izvestan rizik, sam se upleo u nju. Mehanizam se već pokrenuo. Ono što je jednom dobilo zamajac nije moguće zaustaviti, a i Tengo je van svake sumnje postao jedan zupčanik tog mehanizma. I to jedan od ključnih zupčanika. Mogao je da čuje potmulu tutnjavu tog mehanizma i da u svom telu oseća njegov uporan zamah. Komacu ga je telefonom pozvao nekoliko dana pošto je Lutka od vazduha već drugu nedelju zaredom bila na prvom mestu liste bestselera književnih dela. Bilo je prošlo jedanaest sati noću kada je zazvonio telefon. Tengo se već bio presvukao u pidžamu i legao u krevet. Neko vreme ležao je potrbuške i čitao knjigu i upravo se spremao da ugasi svetlo pored

uzglavlja i zaspi. Iz načina na koji je telefon zvonio, pretpostavio je da je u pitanju Komacu. Ne ume da objasni zašto, ali uvek je znao kada ga Komacu zove. Telefon je zvonio na specifičan način. I kao što pisanje ima osoben stil, tako je i zvonjava telefona kada ga on zove sasvim specifična. Tengo ustade iz kreveta, ode do kuhinje i podiže slušalicu. Nije stvarno želeo da je podigne. Hteo je da ostane u krevetu i samo mirno zaspi. Hteo je samo da sanja što god bilo - divlje mačke sa Iriomotea, Panamski kanal, ozonski omotač, Macua Bašoa - sasvim svejedno, samo da je nešto daleko odavde. Ali, da nije tada podigao slušalicu, za petnaest ili trideset minuta on bi ponovo na isti način zazvonio. Komacu nema praktično nikakav pojam o vremenu. A obzira prema ljudima koji vode uredan život tek nema. Zbog toga je bilo bolje da se odmah javi na telefon. „’Ej, Tengo, jesi li već zaspao?“ započe Komacu uobičajeno nehajnim glasom. „Upravo sam legao da spavam", reče Tengo. „Uh, izvini", reče Komacu, ali ne kao da mu je preterano žao. „Nego, prodaja Lutke od vazduha odlično ide, pa sam hteo nešto da ti kažem." „Drago mi je što to čujem." „Prodaje se kao vruće palačinke. Ne mogu da postignu da je naprave, pa ovi jadnici iz knjigoveznice rade po čitavu noć. Pa dobro, naravno da se unapred očekivalo da će se prodati priličan broj primeraka. A roman napisala sedamnaestogodišnja lepotica! Priča se o njemu. Ima sve elemente da se dobro prodaje." „Nešto sasvim različito od toga da je u pitanju roman čiji je autor tridese‐ togodišnji profesor matematike u pripremnoj školi koji liči na medveda." „Tako je. A opet, ne može se reči da je to neki roman bogat zabavnim sa‐ držajima. Nema ni scena seksa, ni scena koje će da te pogode pa ćeš da liješ suze. Zato ni sam nisam očekivao da će baš ovoliko dobro da ide." Tu Komacu zastade, kao da odmerava Tengovu reakciju. A pošto Tengo ne reče ništa, on samo nastavi. „Osim toga, nije da se samo prodaje veliki broj. I kritike su divne. Kad to nije tek tamo neki aktuelni roman koji je neka mala napamet izlupetala. Sadržina mu je stvarno izvanredna. Naravno, tvoja čvrsta, zadivljujuća spi‐ sateljska veština je ta koja je to učinila mogućim. Ma ne, to si stvarno savršeno obavio." Učinila mogućim. Puštajući da mu Komacuovi hvalospevi izađu na drugo uvo, Tengo je vrhovima prstiju blago pritiskao slepoočnicu. Kad god

Komacu Tenga hvali na sva usta, iza toga obavezno prećutkuje neku ne baš povoljnu vest. Tengo reče: „Dakle, gospodine Komacu, koja je loša vest?" „Otkud znaš da imam lošu vest?" „Pa, kad me zovete telefonom u ovo doba noći. Nemoguće je da nema loše vesti." „Stvarno jeste", reče Komacu s divljenjem. „Stvarno je tako. Ti Tengo baš imaš dobar osećaj." Nije to nikakav osećaj, nego pravilo naučeno iz jadnog iskustva, pomisli Tengo. Ali, ne govoreći ništa, čekao je šta će njegov sagovornik sledeće da kaže. „Tako je. Nažalost, imam jednu ne baš povoljnu vest“, reče Komacu. I napravi značajnu pauzu. Preko telefona se moglo zamisliti kako mu u tami kao mungosu svetlucaju zenice usred mraka. „Mora da ima neke veze s autorkom Lutke od vazduha, zar ne?“ reče Tengo. „Upravo tako. Ima veze s Fukaeri. Desilo se nešto pomalo zbunjujuće. Da ti pravo kažem, već neko vreme se ne zna gde je.“ Tengo je nastavio prstima da pritiska slepoočnice. „Kad kažete neko vreme, od kada to?“ „Pre tri dana, u sredu ujutru, izašla je iz svoje kuće u Okutami i pošla u Tokio. Profesor Ebisuno ju je ispratio. Nije ni rekla kuda će. Zvala ga je telefonom i rekla da se tog dana ne vraća na planinu, nego da će prespavati u stanu u Šinanomaćiju. Tog dana je i profesorova ćerka trebalo da prespava tamo. Ali, Fukaeri se nikako nije pojavljivala u stanu. Od tada nemaju nikakvog kontakta s njom.“ Tengo je sledio svoje sećanje u ta tri dana. Ali, ničeg se nije setio. „Ne zna se ništa o tome gde bi mogla biti. Zato sam pomislio da se nije možda tebi javljala.“ „Nije se javljala“, reče Tengo. Od one noći koju je provela u njegovom stanu ima već više od četiri nedelje. Tengo se malo kolebao da li Komacuu treba da kaže ono što mu je Fukaeri tad rekla, da je bolje da se ne vraća u stan u Šinanomaćiju. Možda je slutila da je na tom mestu čeka nekakvo zlo. Ali, na kraju je rešio da ćuti. Nije želeo Komacuu da kaže da je Fukaeri prespavala u njegovom stanu. „Ona je čudna devojka", reče Tengo. „Možda je nekud sama odlutala i nikom se nije javila.“

„Ne, nije to. Možda ne deluje tako, ali Fukaeri je veoma iskrena. Uvek jasno kaže gde se nalazi. Stalno se javlja, kaže gde je, kad će i kuda ići. Tako kaže profesor Ebisuno. Zbog toga baš i nije uobičajeno da od nje nema nikakvog glasa cela tri dana. Možda joj se desilo nešto loše.“ Tengo tiho prostenja: „Nešto loše.“ „I profesor i njegova ćerka su veoma zabrinuti“, reče Komacu. „U svakom slučaju, ako se i dalje ne bude znalo kuda je nestala, vi ćete zaista biti u nezgodnom položaju.“ „Aha, ako upadne u nevolje s policijom, to će biti jedna vrlo zamršena stvar. Nestala lepa mlada spisateljica knjige u ekspresnoj traci za bestseler. Već mogu da vidim medije kako su se uzvrpoljili zbog toga. Ako dotle dođe, ovde prisutnog odgovornog urednika, to jest mene, ima da razvlače kojekuda, da traže od mene da prokomentarišem. A to uopšte nije simpatič‐ no. Ja sam ipak čovek iz senke, nisam prilagođen na svetlost dana. U među‐ vremenu, jedino je pitanje gde će i kako će na videlo izbiti interne informa‐ cije.“ „A šta kaže profesor Ebisuno?“ „Kaže da će već sutra od policije zahtevati da pokrene istragu“, reče Komacu. „Nekako sam ga namolio da to odloži nekoliko dana. Ali, ne može više da odugovlači.“ „A kad shvate da je policija povela istragu, i mediji će se pojaviti, zar ne?“ „Ne znam kako će policija reagovati, ali Fukaeri je tema dana. Nije ona neka tinejdžerka odbegla od kuće. Sigurno će biti teško sakriti to od javnosti.“ A možda je profesor Ebisuno upravo to i hteo, pomisli Tengo. Da digne buku u javnosti sa Fukaeri kao mamcem, da mu to bude poluga da obelodani njenu vezu i vezu njenih roditelja sa Sakigakeom, i otkrije gde se oni nalaze. Ako se uzme da je tako, profesorov plan se u ovom trenutku odvija tačno onako kako je predvideo. Ali, da li je on u stanju da shvati koliko to opasnosti u sebi nosi? Verovatno je bar toga svestan. Profesor Ebisuno nije nepromišljen čovek. Posao mu je oduvek i bio da o svemu podrobno razmišlja. A još uvek sigurno ima više ključnih činjenica o situaciji koja okružuje Fukaeri nepoznatih Tengu. Kako bi to Tengo rekao, ona je bila kao rasklopljena slagalica koju je trebalo složiti. Pametni ljudi se od samog početka ne zamajavaju s tako nezgodnim stvarima. „Zar nemaš neku ideju, Tengo, o tome kud je ona mogla da ode?“

„U ovom trenutku nemam." „Tako dakle“, reče Komacu. U njegovom glasu se osetila iscrpljenost. Komacu je retko dozvoljavao da se prikaže njegova slabost. „Izvini što sam te probudio usred noći." Bila je prilična retkost i da Komacu izusti neku reč izvinjenja. „Sve je u redu, okolnosti su okolnosti", reče Tengo. „Da je do mene, ja te najradije ne bih uvlačio u ovu sadašnju zbrku. Tvoj zadatak je bio da napišeš tekst i ti si taj posao uradio kako valja. Ali, po običaju, stvari ne idu tako glatko. Kao što ti jednom več rekoh, ti i ja smo u istoj barci i nosi nas bujica." „Delimo istu sudbinu", dodade Tengo mehanički. „Baš tako." „Ali, gospodine Komacu, ako Fukaerin nestanak dospe u vesti, zar se Lutka od vazduha neće još bolje prodavati?" „Već se dovoljno dobro prodaje", reče Komacu kao da se već predao. „Ne treba nam više reklame. Oveći skandal bio bi samo izvor problema. Sad je već vreme da razmišljamo o mirnom sletanju." „Sletanju", reče Tengo. S druge strane telefonske veze Komacu ispusti zvuk kao da je progutao nešto nepostojeće. A zatim se jednom tiho nakašlja. „Hajde da se nađemo neki put da se o tome na miru ispričamo uz večeru. Kad se sva ova zbrka raščisti. Laku noć Tengo. Lepo spavaj." Komacu to reče i prekide vezu, a Tengo, kao da ga je neko omađijao, posle toga više nije mogao da zaspi. Bio je pospan, ali da zaspi nije mogao. On će meni: ’Lepo spavaj?’ pomisli Tengo. Seo je za kuhinjski sto jer je nameravao da radi. Ali, ništa mu se nije dalo. Izvadio je bocu viskija iz bifea, sipao ga u čašu i pijuckao ga čistog, gutljaj po gutljaj. Možda je Fukaeri, onako kako je inscenirano, ispunila svoju ulogu živog mamca, i verska organizacija Sakigake ju je kidnapovala. Tengo je smatrao da takva mogućnost nije zanemarljiva. Motrili su na njen stan u Šinanoma‐ ćiju, i čim se Fukaeri pojavila tu nekoliko njih ju je silom strpalo u auto i odvelo. Ako se odigralo brzo, i ako su dobro odabrali situaciju, to uopšte nije bilo neizvodljivo. Kada je Fukaeri rekla da je bolje da ne ide u stan u Šinanomaćiju, možda je imala neki predosećaj. Fukaeri je Tengu rekla da i čovečuljci i lutka od vazduha stvarno postoje. S čovečuljcima se upoznala kada je u komuni Sakigake greškom dozvolila

da slepa koza ugine i za to bila kažnjena. Noću je zajedno s njima pravila lutku od vazduha. Kao posledica, desilo joj se nešto što je nosilo veliko značenje. Taj događaj ona je oblikovala u priču. Tengo je tu priču doterao u obliku romana. Drugačije rečeno, preoblikovao ju je u robu. A ta roba (da se posluži Komacuovim izrazom) prodaje se kao vruće palačinke. Za Sakigake je ta okolnost možda bila nezgodna. Možda su čovečuljci i lutka od vazduha bili ključna tajna koja je ugledala svetlost dana. Stoga su, da bi sprečili da tajna procuri više nego što već jeste, morali da otmu Fukaeri i zapuše joj usta. Morali su da preuzmu i rizik da će njen nestanak možda pobuditi sumnje i pribegli su sili. Ipak, to je, naravno, samo Tengova pretpostavka. Niti za nju može da navede neku osnovu, niti ju je moguće dokazati. Sve i da vikne. „Čovečuljci i lutka od vazduha stvarno postoje!" ko bi takvu priču uopšte slušao? Jer, pre svega, ni sam Tengo zapravo ne zna šta to „da oni zaista postoje" konkretno znači. Ili je Fukaeri možda samo, pošto joj je bilo muka od gužve oko bestsele‐ ra Lutke od vazduha, nekud jednostavno sama isparila. Takva mogućnost se, naravno, može zamisliti. Njeno ponašanje je gotovo nemoguće predvideti. Ali, čak i ako je tako, ona bi sigurno ostavila neku poruku da se profesor Ebisuno i njegova ćerka Azami ne bi brinuli. Jer, nije postojao nijedan razlog da to tako ne bude. Ipak, ako se uzme da je verska organizacija zaista kidnapovala Fukaeri, Tengo je lako mogao da zamisli i da se ona nalazi u nekoj opasnoj situaciji. Možda će se i njoj izgubiti svaki trag, jednako kao i njenim roditeljima otkad su nestali. I kada se obznani veza Fukaeri sa Sakigakeom (a dotle neće proći mnogo vremena), ma koliku prašinu mediji dizali zbog toga, ako nadležni organi policije to budu ignorisali i rekli: „Nemamo materijalnih dokaza da je kidnapovana", sve će se završiti na mnogo buke ni oko čega. A nju će možda zarobiti i zatvoriti negde unutar verske organizacije opasane visokom ogradom. Ili će se desiti nešto još strašnije. Da li je profesor Ebisuno skovao plan koji obuhvata i taj najgori mogući scenario? Tengo je želeo da telefonom pozove profesora Ebisunoa i porazgovara s njim o svemu tome. Ali, već je bila prošla ponoć. Nije imao drugog izbora nego da čeka do jutra. Sledećeg jutra, Tengo je okrenuo broj koji je dobio i pozvao telefonom profesora Ebisunoa na kuću. Vezu, međutim, nije uspostavio. „Ovaj broj

trenutno nije u upotrebi. Još jednom proverite izabrani broj i birajte ponovo", ponavljala se snimljena poruka telefonske centrale. I posle više pokušaja da ga ponovo pozove, rezultat je bio isti. Možda su od Fukaerinog debija, posle lavine telefonskih poziva novinara, promenili broj telefona. Ni nedelju dana kasnije nije se dešavalo ništa različito. Samo je Lutka od vazduha nastavila da se prodaje u najboljem redu. Privremeno je dospela u vrh liste bestselera na nivou cele države. U međuvremenu, Tengo kod kuće nije dobio poziv ni od koga. Nekoliko puta je pozvao Komacua na broj u kancelariji, ali je on uvek bio odsutan (što nije bila nikakva retkost). U uredništvu je ostavio poruku da želi da mu ovaj uzvrati poziv, ali ga Komacu nije pozvao (što takođe nije bila nikakva retkost). Svakog bogovet‐ nog dana je pregledao novine, ali nije pronašao vest o tome da je pokrenuta istraga o Fukaeri. Da li to profesor Ebisuno možda nije ni zahtevao istragu od policije? Ili ju je možda zahtevao, ali se policija suzdržala od objavljiva‐ nja te činjenice kako bi mogla istragu da sprovodi u tajnosti? Ili su pomislili da je to samo jedna od tinejdžerki kakve često beže od kuće i nije ga uopšte uzela za ozbiljno? Tengo je kao i uvek tri puta nedeljno držao predavanja u pripremnoj školi, ostalim danima sedeo za stolom i pisao svoj dugački roman, i upra‐ žnjavao tajni popodnevni seks sa svojom devojkom koja ga je petkom pose‐ ćivala u njegovom stanu. Ali, ma šta da je radio, nije mogao da usredsredi svoja osećanja u jednu tačku. Poput nekog ko je umesto nečeg drugog greškom progutao komad oblaka, provodio je dane mutnih, uznemirenih osećanja u sebi. Postepeno je gubio i apetit. Budio bi se u neko besmisleno vreme usred noći i više ne bi mogao da spava. Ne mogavši da zaspi, mislio je na Fukaeri. Gde je sad ona i šta li radi? Sa kim je? Šta joj se dešava? Zamislio je više situacija u glavi. Bilo je manjih ili većih razlika među njima, ali su sve imale sumorne nijanse. A u njegovoj mašti ona je na sebi imala pripijeni tanki letnji džemper kroz koji su joj se lepo ocrtavale grudi. Ta slika izazivala mu je gušenje i pravila još silovitiju pometnju u Tengovoj duši. Bio je četvrtak, šeste nedelje otkad se Lutka od vazduha ugnjezdila na listi bestselera, kada je dobio glas od Fukaeri.

23 Aomame Ovo je tek početak Za organizovanje jedne fine, ali prilično erotične noćne gozbe, Aomame i Ajumi su bile, slobodno se može reći, idealan par. Ajumi je bila sitna i nasmejana, komunikativna, umela je da govori i, ako se na to odluči, umela je skoro svemu da priđe s pozitivnim stavom. Imala je i zdrav smisao za humor. U poređenju s tim, mišićava i vitka Aomame, bila je bezizražajna i imala je u sebi crtu suzdržanosti. Muškarcu koga tek upoznaje nije umela ni ljubaznu rečenicu da izgovori. U njenim rečima uvek se osećala nijansa cinizma i agresivnosti. U dubini njenih zenica blago je sijala netolerancija. Ali, i pored toga, Aomame je, kad je htela, umela da odaje nekakvu cool auru koja je spontano privlačila muškarce. Nešto nalik na stimulativni polni miris koji životinje i insekti odaju po potrebi. Nije to nešto što je ona smišljeno ili s trudom stekla. To je najverovatnije nešto urođeno. Ili je pak taj miris nešto što je stekla, nešto što je iz nekog razloga usvojila u nekoj fazi svog života. U svakom slučaju, ta aura nežno je privlačila ne samo muškarce već čak i njenu partnerku Ajumi, a njen nastup činila živopisnijim i preduzimljivijim. Kada pronađe odgovarajućeg muškarca, Ajumi je najpre sama polazila u izviđanje, i demonstrirajući svoju urođenu druželjubivost, pripremala teren da ostvari prijateljski odnos. Potom bi se, pazeći na tajming, priključila Aomame, stvarajući duboku harmoniju. Time se stvarala specifična atmosfera kao iz spoja operete i film noira. Kad se jednom dođe do te tačke, posle je sve lako. Premeste se na odgovarajuće mesto, i (da se posluži tipičnim Ajuminim izrazom) samo se bace na seks. Najteže od svega im je bilo da pronađu pogodne partnere. Poželjno je bilo da budu po dvojica, morali su da budu uredni i da relativno dobro izgledaju. Morali su i da imaju malo intelektualnog u sebi, ali nije valjalo ni da budu preterano inte‐ lektualni - dosadni razgovori pretvorili bi tu dugo iščekivanu noć u jalovu. Proceni je bilo podložno i finansijsko stanje, jer, razume se, muškarci su plaćali račun u baru ili klubu, a i hotelsku sobu.

Ali, kada su krajem juna pokušale da organizuju jednu malu seksualnu gozbu (na kraju se ispostavilo da je to bila poslednja zajednička akcija ovog para), nikako im nije polazilo za rukom da pronađu odgovarajuće muškarce. Dugo su se trudile, promenile nekoliko mesta, ali je rezultat bio isti. U taj petak uveče, krajem meseca, barovi od Ropongija do Akasake bili su izne‐ nađujuće učmali, mušterija je bilo malo i nisu imale ni izbor muškaraca. Nebo je bilo tmurno i nad čitavim Tokijom lebdela je mučna atmosfera, kao da je grad u žalosti. „Danas izgleda ništa ne vredi. Hajde da odustanemo", reče Aomame. Sat je već pokazivao pola jedanaest. Ajumi se nevoljno složi. „Ne mogu da verujem, nikad nisam doživela ovako turoban petak uveče. A ja još obukla seksi ljubičasti veš.“ „Idi kući pa padaj sama u trans pred ogledalom." „Koliko god ja bila ja, nemam baš petlju da to radim u kupatilu u policij‐ skom domu.“ „U svakom slučaju, dižemo ruke od ovoga danas, idemo ti i ja na miru da popijemo nešto, pa kući na spavanje." „Verovatno je tako najbolje", reče Ajumi. A zatim, kao da se seti nečeg, reče: „Hej, da, Aomame, pre nego što pođemo kućama, hoćeš li da negde prezalogajimo nešto? Imam oko 30.000 jena viška." Aomame se namršti. „Viška? Šta se desilo? Inače stalno cviliš da ti je plata mala i da nemaš para." Ajumi se kažiprstom počeša po nosu sa strane. „Ovaj, prethodni put sam dobila 30.000 jena od onog muškarca. Kad smo se rastajali on mi ih je dao i rekao da mi je to za taksi. Ma, onda kad smo bili s onom dvojicom što rade s nekretninama." „I ti si ih samo uzela?" reče Aomame iznenađeno. „Možda je mislio da smo neke poluprofesionalke", reče Ajumi kikoćući se. „Sigurno mu nije bilo ni na kraj pameti da je jedna pripadnica Tokijske policije, a druga instruktorka borilačkih veština. Ma, šta fali? Taj zarađuje tone novca od transakcija s nekretninama, sigurno ima viška. Pomislila sam da bih baš mogla posle s tobom na neku lepu večeru, pa sam to ostavila na stranu. Ipak, teško bi mi bilo da potrošim taj novac na životne troškove." Aomame nije izrazila nikakvo mišljenje. Da posle neobaveznog seksa s nepoznatim muškarcem uzmeš novac kao nagradu - njoj je to delovalo nestvarno. Nikako nije mogla da proguta da joj se to stvarno desilo. Kao da

je gledala sopstveni odraz u iskrivljenom ogledalu. Ali, razmatrajući to sa stanovišta etike, kad bi se poredilo uzimanje novca od ubistva nekih muškaraca i uzimanje novca od seksa s nekim muškarcima, koje je od ta dva bilo čestito? Teško je prosuditi. „Je li, je l' tebi smeta da od muškarca dobiješ novac?“ upita Ajumi nelagodno. Aomame odmahnu glavom. „Pre bih rekla da se samo osećam pomalo čudno nego da mi smeta. Još se više borim s osećanjima kad je u pitanju postupak žene policajca koji liči na prostituciju." „Ma, uopšte nije", reče Ajumi razdragano. „Meni to nimalo ne smeta. Znaš šta, Aomame, prostitutka je ona koja se pogodi za cenu pa posle ima seks. I to se uvek plaća unapred. ’Dečko, pare na sunce pre nego što skineš pantalone!’ To ti je pravilo. Kad bi joj posle rekao: ’U stvari, nemam novca’, to ne bi bio biznis. A kad nije to, kad unapred nema pregovora o ceni, nego ti posle kaže: ’Evo ti pare za prevoz’ i da ti nešto malo novca, to je samo izraz zahvalnosti. Nije to isto što i profesionalna prostitucija. Postoji granica." Ajumi je na sebi svojstven način imala poentu. Kada su prethodni put Aomame i Ajumi odabrale partnere, oni su bili srednjih tridesetih do ranih četrdesetih godina. I jedan i drugi je imao žbun na glavi, i Aomame je kad je o tome reč, napravila kompromis. Ali, kad im je videla hugo bos odela i misoni uomo kravate, mogla je da pretpostavi da nisu zaposleni u Micubišiju ili Micuiju - jednom od takvih gigantskih preduzeća za nekretnine. U pitanju je neka agresivnija, okretnija firma. Verovatno neka sa stranim rečima u nazivu. Nema tamo strogih administra‐ tivnih propisa, ponosne tradicije ni razvlačenja po dugim sastancima. Ako nemaš specifično znanje, ne možeš to ni da radiš, ali ako se to pogodi, posao je veoma unosan. Jedan je imao ključ ganc novog alfa romea. Rekao je da Tokiju nedostaje kancelarijskog prostora. Ekonomija se oporavila od energetske krize, ponovo počela da pokazuje znake aktuelnosti, a kapital sve više da se mobiliše. Koliko se god novih nebodera gradilo, doći će se u situaciju da ništa neće biti dovoljno. „U ovom trenutku, nekretnine su izgleda unosne", rekla je Aomame. „Da, Aomame, ako imaš viška novca, trebalo bi da kupiš neku nekretni‐ nu", rekla je Ajumi. „Ogroman novac pritiče na ograničeno područje kao što je Tokio, a cene zemljišta same od sebe rastu. Ništa neće škoditi da sad

kupuješ. To ti je kao da se kladiš na siguran dobitak. Nažalost, sitni javni službenici kao što sam ja to sebi ne mogu da priušte. Ali, možda ti obavljaš neki profitabilan posao?" Aomame odmahnu glavom. „Ja verujem samo u gotovinu." Ajumi se glasno nasmeja. „Znaš šta, to je mentalitet kriminalca." „Pare sakrivene u slamarici, pa kad prigusti, zgrabi ih i beži kroz prozor." „To, to!" reče Ajumi i pucnu prstima. „Kao u Bekstvu. Onom filmu Stiva Makvina. Svežnji novčanica i sačmara. To mi se baš sviđa." „Više nego da budeš na strani koja sprovodi zakon?" „Pa, ovako, lično", reče Ajumi i osmehnu se. „Lično volim razbojnike. U svakom slučaju me mnogo više privlače od toga da se vozikam u minijatur‐ nom patrolnom autu i pišem kazne za nepropisno parkiranje. Zato me i ti, Aomame, verovatno privlačiš." „Ja ti izgledam kao razbojnica?" Ajumi klimnu glavom. „Kako da kažem, nekako odaješ takav utisak. Mada, ne baš onako kao Fej Danavej s mitraljezom u rukama." „Mitraljez mi i ne treba", reče Aomame. „Nego, u vezi s onom verskom organizacijom Sakigake o kojoj smo prošli put pričale", reče Ajumi. Njih dve su ušle u mali italijanski restoran u likuri koji je služio do kasno i tu uz kjanti poručile laganu večeru. Aomame je uzela salatu s tunjevinom, a Ajumi njoke sa sosom od bosiljka. „Da?“ reče Aomame. „Zainteresovala sam se, pa sam od tada malo sama istraživala. Što više istražujem, sve su mi sumnjiviji. Sebe nazivaju verskom organizacijom, imaju čak i dozvolu za to, ali tu nema ni trunke suštinske religije. To je jedna dekonstrukcija doktrine, ako se to tako kaže, obična kompilacija predstava raznih religija. Pa još začinjena duhovnošću novog doba, glamu‐ roznim akademizmom, povratkom prirodi i antikapitalizmom, s aromom okultizma. To je sve. Nigde tu nema nikakve suštine. Kad kažem suštine, mislim na suštinu ove verske organizacije. Ili, kako bi se to Makluanovim rečima reklo - medij je poruka. A to je stvarno cool, nema šta." „Makluanovim?" „Umem ja da pročitam knjigu", reče Ajumi nezadovoljnim glasom. „Makluan je išao ispred svog vremena. Bio je olako shvatan kao nešto

prolazno, trenutno u modi, ali je većina onoga što je govorio potpuno tačno." „Drugim rečima, sadržina se sastoji u pakovanju. O tome se radi?" „O tome se radi. Sadržina nastaje na osnovu specifičnosti pakovanja, a ne obrnuto." Aomame razmisli o tome. Pa reče: „Sadržina verske ogranizacije Sakigake je nejasna, ali ona bez obzira na to privlači i okuplja ljude. O tome se radi?" Ajumi klimnu glavom. „Ne može se baš reći da ih je šokantno mnogo, ali ljudi koji joj se priklanjaju nipošto nije malo. Samim tim što joj se ljudi priklanjaju, ona prikuplja i novac. To je jasna stvar. Kad govorimo o tome zašto joj se onda toliko ljudi priklanja, lično mislim da je to pre svega za‐ hvaljujući tome što nije ni nalik na religiju. Izgleda vrlo čisto, intelektualno i sistematično. Ukratko, ne deluje bedno. To je ono u njoj što privlači ljude u mladim godinama koji se bave stručnim, naučnim profesijama. Stimuliše njihovu intelektualnu radoznalost. Tamo imaju osećaj dostignuća koji ne mogu da steknu u realnom svetu. I to vrlo opipljiv osećaj dostignuća. A ti vernici, pripadnici inteligencije, poput elitnih jedinica vojske, obrazuju moćni mozak organizacije. Pored toga, njihov lider koga zovu ’vođom’, izgleda je obdaren harizmom. Ljudi prema njemu gaje duboko poštovanje. Samo biće tog muškarca deluje, da tako kažem, kao jedan vid jezgra njihove doktrine. A struktura joj je približna prvobitnim religijama. I hrišćanstvo je u početku bilo manje-više takvo. Samo što se taj tip nigde ne pojavljuje. Ne zna se ni kako izgleda. Ne zna mu se ni ime, ni koliko ima godina. Javno, organizaci‐ jom se upravlja po sistemu saveta, čiju čelnu poziciju zauzima neki drugi čovek, koji se u ime organizacije pojavljuje u svim zvaničnim poslovima, ali suština se može shvatiti jedino kao nešto što tu stoji za ukras. U središtu sistema se izgleda ipak nalazi taj neidentifikovani vođa.“ „Taj čovek, čini se, neobično želi da sakrije svoje poreklo." „Ili postoje neke okolnosti koje želi da sakrije, ili time što se neće znati ko je on pokušava da uveća atmosferu misterije." „Ili je možda neobično ružan." „Moguće je da ima i toga. Možda ima deformisano lice, kao da nije s ovog sveta", reče Ajumi, pa potmulo zareža kao čudovište. „Ma, na stranu to, izuzev gurua ove organizacije, ima previše toga drugog što ne izlazi na površinu. Kao što ti rekoh prošli put telefonom, jedna od njih je vrlo

agresivna aktivnost kupovine nekretnina. Spolja se vidi samo fasada. Lepi objekti, zgodan portparol, inteligentne teorije, elitna pastva, stoička discipli‐ na, joga i duševni mir, odricanje materijalizma, zemljoradnja zasnovana na prirodnom uzgoju, zdrav vazduh i ishrana od divnih namirnica... To je kao fotografija na kojoj se vidi sračunata slika. Kao reklame za bungalove u hotelskim kompleksima visoke kategorije što izlaze u nedeljnim novinama. Pakovanje je prelepo. Ali se na poleđini oseća neka atmosfera kao da se tu odvijaju sumnjive radnje. Verovatno i delimično ilegalne. To je iskreni utisak koji sam stekla pošto su mi se složili razni elementi." „Ali, u ovom trenutku, policija ništa ne preduzima." „Ili se možda nešto i preduzima ispod žita, ali to ne znam tačno. Ipak, policija prefekture Jamanaši u izvesnoj meri posmatra pokrete u organizaci‐ ji. Shodno onome što mi je preko telefona ispričao nadležni, takav sam utisak stekla između redova. Sakigake je ipak matična organizacija onog istog Akebonoa koji je izazvao čuveni oružani sukob, a i dalje se samo pret‐ postavlja da je putanja kojom su nabavljeni kineski kalašnjikovi verovatno išla preko Severne Koreje, ali to još nije raščišćeno. I Sakigake im je sigurno meta u izvesnoj meri. Samo, pošto su oni verska organizacija sa svojstvom pravnog lica, ne mogu s njima da postupaju neoprezno. Jer, već su jednom ušli u kompleks, izvršili pretres i ustanovili da nikakve direktne veze nisu imali s tim oružanim sukobom. S tim što ni mi ne znamo da li oni iz javne bezbednosti nešto preduzimaju. Ti ljudi čuvaju apsolutnu tajnost, a i policija i javna bezbednost odvajkada nemaju dobre odnose." „Zar se ne zna šta je dalje bilo s onom decom koja su prestala da odlaze u osnovnu školu?" „Ni to ne znam. Izgleda da deca kad prestanu da pohađaju školu više nikad ne izađu izvan ograde kompleksa. Ni mi nemamo načina da ispitamo šta se dešava. Sve bi bilo drugačije ako bi se pojavile konkretne činjenice o zlostavljanju maloletnika, ali u ovom trenutku ni toga nema." „A da li ljudi koji su se izvukli sa Sakigakea daju neke podatke o tome? Postoji valjda bar nekolicina njih koji su se razočarali u organizaciju, ili su je napustili obeshrabreni strogom disciplinom?" „Ima, naravno, pokreta i u jednom i u drugom smeru. Ima novih vernika koji dolaze, a i onih razočaranih koji odlaze. Napuštanje verske organizacije u osnovi je po slobodnom izboru. Prilikom učlanjenja kao donacija plaća se pozamašna suma na ime ’troškova za stalno koriščenje objekata’, ali im se od toga, u skladu sa ugovorom koji se potpisuje tom prilikom, ne vraća ni

prebijena para, pa ako na to pristanu, mogu da izađu odatle bez igde ičega. Postoji i udruženje rezigniranih bivših članova i ti ljudi tvrde da je Sakigake opasna antidruštvena sekta koja se bavi prevarama. Pokrenuli su i tužbu, a izdaju i neku malu brošuru. Ali njihov glas se skoro i ne čuje, i nema praktično nikakvog uticaja u društvu. Verska organizacija se okružila izvan‐ rednim advokatima, ima sistem pravne zaštite koji je potpuno nepropustljiv, i čak ni tužbe ne mogu da ih uzdrmaju." „Zar bivši članovi nisu spomenuli nešto o vođi ili o deci vernika koji se nalaze unutra?" „Lično nisam čitala tu njihovu brošuru, pa ni sama ne znam", reče Ajumi. „Ali, koliko sam mogla da proverim, većina tih nezadovoljnih bivših članova bili su nisko na lestvici. To je sve sitna riba. S obzirom na njeno superiorno deklarativno odricanje od svetovnih vrednosti, verska or‐ ganizacija Sakigake je u izvesnom delu jedno više nego ovozemaljski otvoreno klasno društvo. Vrlo su jasno raslojeni na rukovodstvo i obično članstvo. Onaj ko nema visoko obrazovanje i specijalistički poziv, ne može ni da uđe u rukovodeći kadar. Samo rukovodeća elita može da se sastaje s vođom i prima instrukcije od njega, kao i da bude stub sistema organizacije. Onoj ostaloj većini preostaje samo da marljivo vežba disciplinu na čistom vazduhu, obavlja poljske radove, predaje se meditaciji u prostoriji za medi‐ tiranje i tome slično, sterilno provodeći svoje dane. Kao stado koza. Pod nadzorom pastira i pasa, ujutru ih izvedu na pašu, uveče ih vrate u štalu - takve mirne dane oni žive. Napreduju na položajima unutar organizacije, željno iščekujući dan kada će moći da se sretnu s vrhovnim Velikim Bratom, ali taj dan nikako da osvane. Zato obični vernici nemaju praktično nikakve podatke o unutrašnjem sistemu organizacije. Čak i ako napuste Sakigake, oni ne poseduju nijednu važnu informaciju koju bi mogli da daju javnosti. Vođu nikad čak nisu ni videli." „Među bivšim vernicima nema pripadnika elite?" „Koliko sam ja mogla da ustanovim, nema takvih primera." „Da li to onda znači da im se ne dozvoljava da odu ukoliko saznaju tajne tog sistema?" „Ako dotle idu, onda bi rasplet mogao da bude prilično dramatičan", reče Ajumi. A zatim kratko uzdahnu. „Nego Aomame, ona priča koju si mi prošli put ispričala o silovanju devojčica - koliko je ona pouzdana?" „Prilično je pouzdana, ali u ovoj fazi je nije moguće dokazati." „Je li to nešto što se organizovano odvija unutar organizacije?"

„Ni to ne znam. Ipak, činjenica je da žrtva postoji, i ja sam tu devojčicu upoznala. Dogodile su joj se užasne stvari." „Kad govoriš o silovanju, da li to znači da je bilo penetracije?" „Van svake sumnje. “ Ajumi iskrivi usne i zamisli se o nečemu. „Shvatam. Probaču to još de‐ taljnije da istražim na svoj način." „Nemoj da se previše uvlačiš u to." „Neću se previše uvlačiti", reče Ajumi. „Verovatno ne delujem tako, ali znam šta radim." Njih dve su završile večeru, a kelner je sklonio tanjire. Odbile su desert i samo nastavile da naginju svoje čaše s vinom. „Je li, Aomame, prethodni put si mi rekla da te u detinjstvu nije maltreti‐ rao nijedan muškarac, zar ne?" Aomame se malo zagleda u Ajumino lice, pa klimnu glavom. „U mom domu su svi bili vrlo pobožni i seks se nikad nije spominjao. I kod svih oko mene je bilo isto. Seks je bila tema koje nismo smeli da se dotičemo." „Ali, čekaj, pobožnost i nivo seksualnog nagona su valjda dve različite stvari. U javnosti je seksualna manija među sveštenstvom opštepoznata stvar. U suštini, prilično je veliki broj ljudi povezanih s religijom ili obrazo‐ vanjem koje policija hvata zbog delikata prostitucije ili seksualnog napasni‐ štva." „Možda i jeste tako, ali bar u mom okruženju nije bilo ničega sličnog. Nije bilo ni ljudi koji rade uvrnute stvari." „E, to je dobro", reče Ajumi. „Drago mi je što to čujem." „Zar kod tebe nije bilo tako?" Dvoumeći se, Ajumi malko slegnu ramenima. Pa zatim reče: „Iskreno, mnogo puta sam zlostavljana. Kao dete." „Ko te je zlostavljao?" „Stariji brat i ujak." Aomame se solidno namršti. „Rođeni brat i rođak?" „Tako je. Obojica su trenutno aktivni policajci. Ujak je nedavno dobio priznanje kao izuzetan policajac. Kažu, za veliki doprinos unapređenju be‐ zbednosti i uslova života zajednice tokom trideset godina službe. Spasao je glupu majku i dete koji su zalutali na pružni prelaz, pisalo je o tome i u novinama." „A šta su ti radili?"

„Dirali me tamo dole, terali me da im mazim polni organ." Bore na licu Aomame još se produbiše. „I tvoj stariji brat i ujak?" „Naravno, jedan nezavisno od drugog. Imala sam deset godina, a moj brat oko petnaest. Sa ujakom je bilo još pre toga. Dva-tri puta, kad je dolazio kod nas u goste. “ „Jesi li to nekome rekla?“ Ajumi nekoliko puta polako zavrte glavom. „Nisam rekla. Kazali su mi da ne smem nikad nikom da ispričam i zapretili mi da će mi se desiti nešto strašno samo ako zinem. Činilo mi se da ću ako budem rekla ja dobiti veću grdnju i da će biti gore po mene nego po njih. Plašila sam se i nisam mogla nikome da kažem." „Zar nisi mogla ni majci da kažeš?" „Njoj pogotovo ne“, reče Ajumi. „Majka je oduvek više štitila mog brata, i uvek je bila razočarana mnome. Nisam bila lepa, bila sam drska, gojazna, a ni svojim uspehom u školi nisam baš mogla da se pohvalim. Majka je želela da ima drugačiju ćerku. Neku kao lutku, koja bi išla na časove baleta, tanjušnu i slatku ćerku. A to je, kako god da pomislim, meni bilo nešto nedostižno." „Nisi želela majku još više da razočaraš?" „Tako je. Da sam rekla šta mi stariji brat radi, imala sam osećaj da bi mene još više mrzela. Rekla bi da je uzrok što je do toga došlo sigurno do mene, pre nego što bi okrivila mog brata." Aomame prstima obe ruke pogladi bore koje su joj se ukazale na licu. Otkad sam u svojoj desetoj godini objavila da ću se odreći vere, majka više nije progovorila sa mnom. Kad joj je nešto bilo potrebno, pisala mi je poruke. Ali nije progovorila. Ja joj više nisam bila ćerka. Bila sam samo „neko ko je odbacio svoju veru". Posle toga sam otišla od kuće. „Ali, nije bilo penetracije?" upita je Aomame. „Nije bilo", reče Ajumi. „Kako god bilo, nisam mogla nešto toliko bolno. A ni oni to nisu tražili od mene." „I sada viđaš brata i ujaka?" „Otišla sam od kuće kad sam se zaposlila, pa se sada skoro nikad i ne viđamo, ali smo ipak rod, a i radimo isti posao, pa susrete nije uvek moguće izbeći. U tim prilikama, trudim se da se smeškam. Ne želim da kompliku‐ jem stvari. A njih dvojica se sigurno više i ne sećaju da se to desilo." „Ne sećaju?" „Takvi, znaš, mogu da zaborave“, reče Ajumi. „Ali ja ne mogu.“

„Naravno“, reče Aomame. „To je isto kao sa istorijskim masakrima.“ „Masakrima?“ „Onaj ko ih počini nađe odgovarajuće opravdanje, racionalizuje taj čin i može da ga zaboravi. Može i da odvrati pogled od onoga što ne želi da gleda. Ali, onaj kome je učinjeno, ne može da zaboravi. Ne može ni da skrene pogled. Pamćenje se prenosi s roditelja na dete. Znaš, Aomame, ovaj svet je neprekidna borba između pamćenja jedne i pamćenja suprotne strane.“ „Svakako“, reče Aomame. Pa se blago namršti. Neprekidna borba između pamćenja jedne i pamćenja suprotne strane? „Pravo da ti kažem, pomislila sam da si možda i ti imala neko slično iskustvo.“ „Zbog čega si tako mislila?“ „Ne mogu tačno da objasnim, ali tako mi se nekako učinilo. Da možda kao posledicu tako nečeg što je bilo vodiš takav život i fino se prepuštaš seksu za jednu noć s nepoznatim muškarcima. U tvom slučaju, delovalo mi je da tu ima i nekakvog gneva. Gneva, ili već, nekakve ljutnje. Ipak mi deluješ kao neko ko nije u stanju da radi ono što rade obični ljudi, pa eto, ceo svet - da lepo stupi u vezu s nekim, izađe na sastanak, ode u restoran i vodi ljubav, naravno, samo s tom osobom. Eto, i u mom slučaju je manjeviše tako." „Ne možeš da usvojiš takav sled stvari, jer si zlostavljana kao dete, o tome govoriš?“ „Tako mi se činilo", reče Ajumi. A zatim malko slegnu ramenima. „Ako već govorim o sebi, znaš, ja se muškaraca plašim. Odnosno, toga da s nekim posebnim imam dubok odnos. A i toga da primim ama baš sve što taj neko nosi. Stresem se od same pomisli na to. Ali, ponekad mi teško pada da budem sama. Želim da me muškarac zagrli, da prodre u mene. Toliko poželim seks da ne mogu da izdržim. A u takvim trenucima, to mi je mnogo lakše s nekim koga uopšte ne poznajem. Neuporedivo lakše." „Strah?" „Da, mislim da je veliki." „Mislim da ja nemam nikakav strah od muškaraca", reče Aomame. „Je li, a postoji li nešto čega se ti bojiš?“ „Naravno da postoji", reče Aomame. „Najviše se plašim sebe same. Toga što ne znam šta sve mogu da uradim. Toga što ne znam ni šta sad radim."

„A šta sad radiš?" Aomame je neko vreme posmatrala čašu s vinom u svojoj ruci. „Bilo bi lepo kad bih ja to znala", reče Aomame podigavši pogled. „Ali, ni sama ne znam. Nisam čak sigurna ni u to u kom se svetu, ni u kojoj se godini sad nalazim." „Sad je 1984. godina, a mesto je Tokio, u Japanu, znaš." „Volela bih kad bih to mogla da tvrdim s takvom sigurnošću kao ti." „Stvarno si čudna", reče Ajumi i nasmeja se. „To je očigledno, nema tu valjda ni sigurnosti, ni tvrdnje." „Još uvek ne mogu tačno to da objasnim, ali ne mogu da kažem da je to za mene očigledna činjenica." „Tako znači", reče Ajumi diveći se. „Trenutno ne mogu da razumem o kakvim se okolnostima, da kažem, ili osećaju radi, ali znaš, kad god da je ovo sada, i gde god da je ovo ovde, ti Aomame imaš nekog koga voliš svim srcem. To je nešto u čemu ti ja, sa svog gledišta, strašno zavidim. Ja čak nemam ni takvog nekog." Aomame ostavi vinsku čašu na stolu. Salvetom blago obrisa usne. A onda reče: „Možda si ti u pravu. Kad god da je ovo sada, i gde god da je ovo ovde, sasvim svejedno želim da ga vidim. Umirem od želje da ga vidim. To je izgleda jedina pouzdana stvar. To je jedino što mogu sa sigur‐ nošću da kažem." „Ako hoćeš, mogu da probam da proverim policijsku dokumentaciju. Ako mi daš podatke, možda ću moći da saznam gde je on i šta radi." Aomame odmahnu glavom. „Nemoj da ga tražiš. Molim te. Mislim da sam ti to već rekla, ja ću na njega negde jednom slučajno naići. Sasvim slučajno. Mirno ću čekati taj trenutak." „To je kao iz ljubavnih romana", reče Ajumi zadivljeno. „Mnogo volim takve stvari. Sva uzdrhtim." „Teže je kad se to dešava u realnosti." „Shvatam da je teško", reče Ajumi i prstima blago pritisnu slepoočnice. „Pa ipak, iako imaš nekog koga toliko voliš, povremeno ti dođe da spavaš s nekim nepoznatim muškarcem." Aomame noktom blago kucnu o rub tanke vinske čaše. „Potrebno mi je da to činim. Da bih uspostavila ravnotežu kao žena od krvi i mesa." „Ipak, ljubavi koju nosiš u sebi na taj način nikako ne škodiš." Aomame reče: „To ti je isto kao tibetanski točak života. Kako se točak okreće, vrednosti i osećanja koja se nalaze sa spoljne strane penju se i

spuštaju. Zablistaju, pa utonu u tamu. Jedino prava ljubav čvrsto stoji na točku i nikad se ne pomiče." „Divno", reče Ajumi. „Tibetanski točak života, dakle." A zatim ispi sav ostatak vina iz čaše. Dva dana kasnije, posle osam uveče, dobila je telefonski poziv od Tamarua. Kao i uvek bez pozdrava, razgovor je započeo direktno, kao poslovnu konverzaciju. „Imaš li neke planove sutra popodne?" „Nemam nikakve planove popodne, doći ću kad god vama odgovara." „Može li u 4.30?" Može, odgovorila je Aomame. „U redu", reče Tamaru. Začulo se kako hemijskom olovkom upisuje taj termin u raspored. Pritisak mu je bio jak. „Nego, je li mala Cubasa dobro?" upita ga Aomame. „Ah, mislim da je devojčica dobro. Madam odlazi tamo svakog dana i brine se o njoj. I dete se izgleda vezalo za madam." „Dobro je." „To je u redu. Nego, desila se jedna druga ne baš vesela stvar." „Nevesela stvar?" upita Aomame. Ako Tamaru kaže da nije baš vesela, Aomame je znala da to u stvari znači da je u pitanju nešto užasno neveselo. „Pas je uginuo", reče Tamaru. „Pas - govoriš o Bun?" „Jeste. O šašavoj nemačkoj ovčarki koja je volela spanać. Uginula je prošle noći." Aomame se zaprepastila kad je to čula. Kuja je imala tek pet ili šest godina. Nisu to godine za umiranje. „Izgledala mi je sasvim zdravo kad sam je videla poslednji put.“ „Nije uginula od bolesti", reče Tamaru a glas mu zatreperi. „Kad je došlo jutro već je bila otišla u paramparčad.“ „U paramparčad?“ „Kao da je dignuta u vazduh, unutrašnji organi su joj se razleteli. Žestoko, na sve strane. Morao sam da idem okolo s ubrusom i da skupljam jedan po jedan deo tela. Leš je izgledao kao da je izvrnut naopačke. Kao da joj je neko stavio moćnu granatu u stomak." „Jadničak.“

„Što se psa tiče, tu više ne mogu ništa“, reče Tamaru. „Kad neko umre, nema više vraćanja u život. Mogu da pronađem drugog psa čuvara u njenu zamenu. Ono što mene brine jeste pitanje šta se to dogodilo. Ovo nije nešto što može da izvede bilo ko. Na primer, to da postavi jaku bombu u stomak psa. Kad joj prilazi čovek koga ne poznaje, ta kuja laje tako da misliš da su se otvorila vrata pakla. Nije to moglo da se izvede tek tako.“ „Zasigurno", reče Aomame hrapavim glasom. „I žene iz sigurne kuće su u šoku, uplašene su. Žena koja je bila zadužena da je hrani, ujutru ju je zatekla na licu mesta. Prvo se ispovraćala, pa je mene pozvala telefonom. Ja sam pitao da li je tokom noći bilo nešto sumnjivo. Kaže - ništa. Niko nije čuo ni zvuk eksplozije. Da se začuo tako snažan prasak, sve bi ih bez greške razbudio. Jer, one ionako stalno žive na ivici nerava. Drugim rečima, to je bila nečujna eksplozija. Niko nije čuo ni psa da je zacvileo. Noć je bila posebno mirna. Ali, kad je stiglo jutro, pas je lepo bio izvrnut naopačke. Sveži organi se razleteli svud naokolo, na radost svraka iz kraja. Meni se to, naravno, nije ni najmanje dopalo." „Nešto se čudno dešava." „Nema sumnje", reče Tamaru. „Nešto se čudno dešava. A ako je moj osećaj tačan, ovo je tek početak." „Jeste li zvali policiju?" „Šta ti pada na pamet?" frknu malo Tamaru kroz nos, kao da se ruga. „Policija nije ni od kakve koristi. Radi jedino pogrešne stvari na pogrešnim mestima, pa se posle sve samo još više zakomplikuje.“ „A šta madam kaže na to?“ „Ne govori ništa. Kad sam joj saopštio, samo je klimnula glavom", reče Tamaru. „Ja sam odgovoran za sva pitanja koja se tiču bezbednosti i sam ih rešavam. Sva, od prvog do poslednjeg. Jer, što god bilo, to i jeste moj posao.“ Neko vreme je vladala tišina. Teška tišina praćena odgovornošću. „Sutra u 4.30“, reče Aomame. „Sutra u 4.30“, odvrati Tamaru. I zatim tiho prekide vezu.

24 Tengo U čemu se sastoji smisao sveta koji nije ovaj U četvrtak je od ujutru padala kiša. Nije bila prejaka, ali je ta kiša u sebi nosila nekakvo nepopustljivo svojstvo. Otkad je prethodnog dana posle podneva počela da pada, nije se zaustavila ni na tren. Taman kad bi čovek pomislio da će stati, ona se, kao da joj je to tek sinulo, ponovo pojačavala. Već je bila prošla polovina jula, ali uopšte nije bilo nagoveštaja da je kišna sezona na izmaku. Nebo je bilo mračno, kao poklopljeno, a čitav svet obavijen teškom vlagom. Pre podneva, kad je u kišnom mantilu i sa šeširom na glavi pošao u susedstvo u kupovinu, u poštanskom sandučetu spazio je debeli smeđi koverat, obložen iznutra. Na kovertu nije bilo poštanskog pečata, a ni zale‐ pljene marke. Nije pisala ni adresa. Ni ime pošiljaoca. S prednje strane, u sredini, malim krutim slovima pisalo je: „Tengo“. Kao da su bila izgrebana ekserom po osušenoj glini. Slova kakva bi odista napisala baš Fukaeri. Kad je rasekao koverat, unutra je našao jednu TDK kasetu od šezdeset minuta koja je izgledala krajnje službeno. Nije bilo priloženo ni pismo, ni poruka, niti bilo šta drugo. Nije bilo ni omota, niti etikete zalepljene na kaseti. Tengo se malo kolebao, pa je odustao od odlaska u kupovinu i rešio da se vrati u stan i posluša kasetu. Podigao je kasetu u vazduh, pa je protresao nekoliko puta. Iako je delovala prilično zagonetno, kako god pogledao, bio je to predmet masovne proizvodnje. Nije delovala kao da će eksplodirati kad je bude pustio. Svukao je kišni mantil i stavio radio-kasetofon na kuhinjski sto. Izvadio je kasetu iz koverta i stavio je u kasetofon. Pripremio je papir za beleške i hemijsku olovku za slučaj potrebe da nešto zabeleži. Obazreo se oko sebe, pa kad se uverio da nema nikog, pritisnuo je dugme za puštanje kasete. Isprva se nije čuo nikakav ton. Izvesno vreme trajao je deo bez zvuka. Kad je već počeo da pomišlja da je to samo prazna traka, iznenada je začuo tandrkanje u pozadini. Kao da neko povlači stolicu. Začulo se i blago naka‐

šljavanje (ili je tako delovalo). A onda je naprečac Fukaeri počela da govori. „Tengo“, rekla je Fukaeri, kao da testira glas. Koliko je Tengo pamtio, to je valjda bio prvi put da ga je ona čestito pozvala po imenu. Još jednom se nakašljala. Kao da je imala malu tremu. Bilo bi lepo kad bih mogla da napišem pismo, ali pošto mi to ne ide, snimiću se na kasetu. Lakše mi je da pričam ovako nego preko telefona. Ne znam da li nam se telefon prisluškuje. Čekaj da popijem vodu. Čulo se kako Fukaeri uzima čašu, otpija gutljaj i vraća je (valjda) na sto. Njen specifičan način govora bez naglašavanja, znakova pitanja ili inter‐ punkcije, snimljen na traci ostavljao je još jači utisak neobičnosti nego kad ga je slušao tokom razgovora. U tolikoj meri da se moglo reći da je nestvaran. Pa ipak, njen govor na traci bio je drugačiji, jer je uspevala da govori nižući rečenice. Čuo si da se ne zna gde se nalazim. Možda brineš. Ali sve je u redu trenutno sam na mestu koje nije opasno. Htela sam da to znaš. U stvari ne bih smela ali sam mislila da je bolje da te obavestim. (Deset sekundi tišine.) Rekli su mi da nikome ne kažem. To da sam ovde. Profesor je podneo zahtev policiji da pokrene potragu. Ali policija ne preduzima ništa. Nije retkost da dete pobegne od kuće. Zato se ne pomeram odavde neko vreme. (Petnaest sekundi tišine.) Ovo mesto je daleko i ako ne budem šetala napolju niko me neće pronaći. Mnogo daleko. Azami će ti dostaviti ovu kasetu. Nije dobro da se šalje poštom. Moram da budem obazriva. Čekaj malo. Da proverim da li se snimilo. (Klepet. Mala stanka. Ponovo zvuk.) U redu je snimilo se. U daljini se čuje neka vika dece. Tiho se čuje i muzika. Ti zvuci verovatno dopiru kroz otvoreni prozor. Možda u blizini postoji obdanište.

Hvala što si mi onda dao da prespavam kod tebe. Bilo mi je potrebno. Bilo mi je potrebno i da tebe upoznam. Hvala ti što si mi čitao knjigu. Giljaci me oduševljavaju. Zašto Giljaci ne hodaju širokim putem nego idu po blatu kroz šumu. (Tu Tengo dodade znak pitanja.) Putevi su praktični ali je Giljacima lakše da se odmaknu od puta i idu kroz šumu. Da bi hodali po putu moraju da izmisle potpuno nov način hoda. Kad izmisle način hoda moraće da izmisle i druge stvari. Ja ne mogu da živim kao Giljaci. Neću da me muškarci stalno tuku. Neću ni da živim crvljivim životom u prljavštini. Samo ni ja baš ne volim da idem širokim putem. Opet ću da popijem vodu. Fukaeri ponovo otpi vodu. Tišina je malo potrajala, pa se čaša uz lupnjavu vratila na sto. Zatim je bila pauza dok je ona prstima otirala usta. Zar ta devojka ne zna da na kasetofonu postoji dugme za pauzu? Možda će biti problema zato što sam nestala. Ali ja nemam nameru da postanem pisac niti da pišem išta više. Tražila sam od Azami da mi pronađe nešto o Giljacima. Azami je išla u biblioteku i tražila. Giljaci žive na Sahalinu i isto kao narod Ainu i američki Indijanci nemaju slova. Ne ostavljaju zapise. I ja sam ista. Jednom kad se pretvori u slova to više nije moja priča. Ti si je lepo pretvorio u slova i mislim da niko drugi nije mogao da je napiše tako lepo kao ti. Ali to više nije moja priča. Ipak ne brini. Nisi ti kriv. To je samo zato što ja hodam mimo širokog puta. Tu Fukaeri ponovo napravi pauzu. Tengo je zamislio tu devojku kako bez reči sama hoda nekud mimo širokog puta. Profesor ima veliku moć i duboku mudrost. Ali ni čovečuljci nemaju ništa manje duboku mudrost i ništa manju moć od njega. Paziti se u šumi. Nešto važno postoji u šumi i u šumi se nalaze čo‐ večuljci. Kako čovečuljci ne bi učinili ništa nažao potrebno je pronaći ono što čovečuljci nemaju. Tako se može bezbedno proći kroz šumu.

Pošto je to izgovorila skoro u jednom dahu, Fukaeri duboko udahnu. A kako je to učinila ne odvraćajući lice od mikrofona, snimio se huk kao da je nalet vetra dunuo kroz prolaz između zgrada. Kad je on uminuo, ovoga puta u daljini se začulo kako je zatrubila sirena. Dubok ton, svojstven velikim kamionima, poput zvuka sirene za maglu. Kratko, dvaput. Mesto na kome se ona nalazi izgleda nije daleko od magistralnog puta. (Nakašljavanje.) Grlo mi se osušilo. Hvala ti što si se brinuo za mene. Hvala ti što su ti se svidele moje grudi i što si mi dao da prespavam kod tebe i što si mi pozajmio pidžamu. Neko vreme se možda nećemo videti. Čovečuljci se možda ljute što sam ono o čo‐ večuljcima pretvorila u slova. Ali ti ništa ne brini. Ja sam navikla na šumu. Zbogom. Tu se začu neki zvuk i snimak se završi. Tengo pritisnu prekidač, zaustavi traku i premota je na početak. Slušajući kišne kapi kako kaplju sa strehe, Tengo nekoliko puta duboko udahnu, vrteći plastičnu hemijsku olovku u svojoj ruci. Zatim spusti hemijsku olovku na sto. Na kraju ništa nije zabeležio. Samo je nepomično upijao onaj uvek isti Fukaerin specifičan pripovedački glas. Ali, i bez zapisivanja, tačke Fukaerine poruke bile su mu jasne. 1. Nije je niko kidnapovao, več se samo negde na neko vreme sakrila. Nema razloga za brigu. 2. Nema više nameru da objavljuje knjige. Njena priča je za usmeno kazivanje, nije podesna za štampanje. 3. Čovečuljci nemaju ništa manje mudrosti i moći od profesora. Paziti se. To su bile tri tačke koje je ona htela da mu saopšti. Osim toga, i onu priču o Giljacima. Skupina ljudi koji moraju da hodaju mimo širokog puta. Tengo ode do kuhinje i skuva kafu. Ispijajući kafu, odsutno je gledao u kasetofon. Zatim presluša kasetu još jednom od početka. Ovoga puta je za svaki slučaj na ponekim mestima pritiskao dugme za pauzu i ukratko zapisivao suštinu. A onda je pogledom prešao preko onog što je zapisao. Tu nije bilo nikakvih novih otkrića. Da li je Fukaeri na početku napravila neku jednostavnu belešku i pričala prateći je? Tengu nije delovalo tako. Ona nije taj tip. Nema sumnje da je u

realnom vremenu (ne pritiskajući ni dugme za pauzu) pričala pred mikrofo‐ nom ono što joj je došlo u pamet. Na kakvom li se mestu ona nalazi? Snimljeni pozadinski zvuci nisu pružili Tengu baš tako mnogo naznaka. Udaljen tresak vrata koja su se zalupila. Dečja graja koja kao da je dolazila kroz otvoren prozor. Obdanište? Sirena velikog kamiona. Ne bi se reklo da je mesto na kome se Fukaeri nalazi negde duboko u šumi. Činilo se da je to u jednom delu nekog grada. Vreme je verovatno bilo kasno prepodne ili rano popodne. Zvuk za‐ tvaranja vrata možda ukazuje na to da ona nije sama. Jedna stvar je potpuno jasna, a to je da se Fukaeri na tom mestu skriva po sopstvenom izboru. Ta traka nije snimljena ni pod čijom prinudom. To se jasno čuje po njenom glasu i načinu govora. Iako je u uvodnom delu prove‐ javala njena manja ili veća napetost, izuzev toga, izgleda da je potpuno slobodno u mikrofon govorila ono što misli. Profesor ima veliku moć i duboku mudrost. Ali ni čovečuljci nemaju ništa manje duboku mudrost i ništa manju moć od njega. Paziti se u šumi. Nešto važno postoji u šumi i u šumi se nalaze čovečuljci. Kako čo‐ večuljci ne bi učinili ništa nažao potrebno je pronaći ono što čovečuljci nemaju. Tako se može bezbedno proći kroz šumu. Tengo još jednom pusti taj deo. Fukaeri je dosta zbrzala kad ga je izgo‐ varala. Razmaci između rečenica su bili izrazito kratki. Čovečuljci su bića koja bi mogla da naškode Tengu ili profesoru Ebisunou. Ali, Fukaerine reči nisu imale prizvuk kao da osuđuju čovečuljke zbog zlobe. Sudeći po njenom načinu govora, sticao se osećaj da su oni neka neutralna bića, koja bi mogla da prevagnu na bilo koju stranu. Postojalo je još jedno mesto koje je kopkalo Tenga. Čovečuljci se možda ljute što sam ono o čovečuljcima pretvorila u slova. Ako se čovečuljci stvarno ljute zbog toga, među objektima te ljutnje, normalno, sigurno se nalazi i Tengo. Jer i on je jedan od glavnih krivaca što je njihovo postojanje pretočeno u reči i obznanjeno javnosti. Sigurno ne bi hteli da čuju opravdanje da on nije imao nikakve loše namere.

Kako li bi čovečuljci mogli čoveku da naškode? Ali, Tengo to nikako nije mogao da zna. On još jednom premota kasetu, stavi je u koverat i zatvori u fioku. Ponovo odenu mantil, stavi šešir i izađe u kupovinu na kiši koja nije prestajala da pada. Posle devet uveče iste večeri, dobio je telefonski poziv od Komacua. I tada je i pre nego što je podigao slušalicu znao da ga to Komacu zove. Tengo je bio u krevetu i čitao je knjigu. Pošto je pustio telefon da triput zazvoni, polako se pridigao iz kreveta i podigao slušalicu za kuhinjskim stolom. „’Ej, Tengo“, reče Komacu. „Piješ li sad nešto?" „Ne, trezan sam." „Posle ovoga što imam da ti kažem, možda će ti doći da popiješ koju", reče Komacu. „Mora da je u pitanju neka vedra priča." „Pa, sad, mislim da baš i nije tako vedra. Mada možda u njoj ima nečeg paradoksalno smešnog." „Kao u Čehovljevim pripovetkama." „Baš tako", reče Komacu. „Kao u Čehovljevim pripovetkama. Sasvim tačno. Uvek nađeš neki jezgrovit i precizan izraz." Tengo je ćutao. Komacu nastavi. „Došlo je do nekih problema. Kad je primila zahtev za pokretanje potrage za Fukaeri, policija je zvanično započela istragu. Mada se policija verovatno neće baš iz sve snage dati u potragu. Nema ni zahteva za otkup. Oni su to samo primili k znanju, pa pošto neće valjati ako se nešto desi, oni samo zasad prikazuju kao da nešto preduzimaju. Jedino što ih mediji neće tek tako ostaviti na miru. I mene su zvali iz nekoliko novina da se raspituju. Ja sam, naravno, zauzeo stav: ’Ništa ne znam’. U ovom trenutku ionako nemam šta da im kažem. To društvance je dosad već sigurno iskopalo sve oko odnosa Fukaeri i profesora i revolucionarske karijere njenih roditelja. Te činjenice sad samo ima da isplivavaju na površinu. Problem je sad u ne‐ deljnicima. Pisci ili, već, novinari-slobodnjaci sad će da se skupe kao ajkule kad nanjuše krv. Svi su vešti, a kad zagrizu, ne puštaju. Ipak oni od toga žive. Privatnost, uzdržanost - na takve stvari se oni ne obaziru. Nisu to blagi mladi književnici kao ti, Tengo." „Da li to znači da bi trebalo i ja da se pripazim?"