1Q84 - knjiga 1 - Haruki Murakami

nominalno plati nešto, sud je blagonaklon prema njemu. Japansko društvo je još uvek popustljivo prema muškarcima." Aomame reče: „Pre nekoliko dana, međutim, taj nasilni muž je srećnim slučajem doživeo srčani udar u jednoj hotelskoj sobi u Šibuji.“ „’Srećnim slučajem’ je previše direktan izraz", reče Tamaru i blago coknu. „Lično više volim onaj: ’To je bio dar s neba.’ Ako ništa drugo, neće biti nerazjašnjenih pitanja povodom uzroka smrti, suma osiguranja neće biti toliko velika da pobudi radoznalost, a ni osiguravajuće društvo neće imati nikakve sumnje. Verovatno će joj glatko isplatiti premiju. Ipak, suma će biti pristojna. S novcem od osiguranja ona će moći da napravi prvi korak u novi život. Još je uspela da uštedi i vreme i novac potreban za brakorazvodnu parnicu. I izbegla komplikovanu i besmislenu zakonsku proceduru, kao i psihičku patnju i probleme koji bi usledili potom." „Osim toga, sad kad takav jedan ološ, opasan čovek počiva u miru, više neće moći da traži nove žrtve." „Dar s neba“, reče Tamaru. „Zahvaljujući srčanom udaru, sve se lepo završilo. Sve je dobro što se dobro završi." „Ako tome uopšte ima kraja", reče Aomame. Tamaruu na usni izbi jedna mala bora koja je podsećala na osmeh. „Kraja negde uvek mora biti. Samo što nigde ne piše: ’Ovo je kraj’. Jesi li videla nekad na poslednjoj prečagi merdevina da piše: ’Ovo je poslednja prečaga. Molimo da se ne penjete dalje’?“ Aomame odmahnu glavom. „To ti je isto“, reče Tamaru. Aomame reče: „Ako upotrebiš zdrav razum i dobro otvoriš oči, i sam shvatiš kad je kraj.“ Tamaru klimnu glavom. „Pa čak i ako ne shvatiš...", i prstom napravi pokret nadole. „Svejedno je tu kraj." Njih dvoje su izvesno vreme ćutke slušali ptičiju pesmu. Bilo je blago aprilsko popodne. Nigde ni naznake rđavih namera ili nasilja. „Koliko žena ovde trenutno boravi?" upita Aomame. „Četiri", odgovori odmah Tamaru. „Jesu li sve u istoj situaciji?" „U manje-više sličnoj", reče Tamaru. Zatim napući usne. „Samo, slučajevi preostale tri nisu toliko ozbiljni. Muževi su im, svaki za sebe, sve same ništarije i nikogovići, ali nisu takvi podlaci kao onaj o kome smo do

sada pričali. To su najobičniji lajavi bednici. Nisu vredni tvog truda. Možemo i ovako s njima da izađemo na kraj.“ „Legalno." „Uglavnom legalno. Mada moramo malo i da pripretimo. Naravno, srčani udar jeste legalan uzrok smrti.“ „Naravno", složi se Aomame. Tamaru je izvesno vreme s rukama u krilu ništa ne govoreći posmatrao vrbine grane koje mirno vise. Nakon malo kolebanja, Aomame izusti: „Je li, možeš li nešto da mi kažeš?“ „Šta to?“ „Pre koliko godina je obnovljena policijska uniforma i naoružanje?“ Tamaru blago nabra obrve. U njenoj formulaciji bilo je nečega što je izazivalo podozrivost. „Zbog čega me to pitaš?“ „Ni zbog čega posebnog. Samo mi je malopre palo na pamet." Tamaru joj pogleda u oči. Pogled mu je uvek bio neutralan, bez ikakvog izraza. Bilo je tu prostora da se shvati i ovako i onako. „Sredinom oktobra osamdeset prve godine u blizini jezera Motosu, između oblasne policije prefekture Jamanaši i ekstremističke grupe bio je jedan žestok oružani sukob, pa je naredne godine bila velika reforma policije. To je bilo pre dve godine." Nepromenjenog izraza lica, Aomame klimnu glavom. Nije se sećala nikakvog sličnog događaja, ali nije imala drugog izbora nego da se drži priče svog sagovornika. „Bilo je krvi do kolena. Pet kalašnjikova AK47 protiv klasičnih revolvera sa šest metaka. Tu ne može biti prave borbe. Izbušili su trojicu nesrećnih policajaca kao da ih je neko proštepao mašinom. Specijalni odred vazduhoplovstva Japanskih odbrambenih snaga hitno je poslat helikopte‐ rom. Policija je gubila obraz. Ubrzo potom, premijer Nakasone bio je čvrsto rešen da ojača moć policije. Došlo je do velikih strukturnih promena, osnovane su specijalne oružane jedinice, a i obični policajci su počeli da nose automatsko naoružanje visokih performansi. Beretin model 92. Jesi li nekad pucala iz nje?" Aomame odmahnu glavom. Zaboga. Nikad nije pucala ni iz čega osim iz vazdušne puške. „Ja jesam", reče Tamaru. „Iz automatskog pištolja s petnaest metaka. Koristi metke kalibra devet milimetara. Veoma cenjeno oružje, koristi ga i

američka vojska. Nije jeftin, ali nije ni skup kao sig ili glok. Samo, to nije pištolj kojim bi amater mogao lako da rukuje. Oni prethodni revolveri bili su teški svega 490, a ovaj je težak 850 grama. Ako ga daš nedovoljno obučenom japanskom policajcu, nije mu ni od kakve koristi. Kad bi iz njega opalio usred ovako gusto naseljenog mesta, izvesno je da bi i neki običan građanin bio kolateralna žrtva." „A gde si pucao iz takvog pištolja?" „Aa, ma to je poznata stvar. Jednom kad sam pored nekog izvora svirao harfu, niotkud se pojavila vila, dala mi beretu model 92 i rekla mi: ’Probaj da pogodiš onog belog zeca’." „Baš si ozbiljan." Ona bora pored Tamaruovih usta bila je malčice izraženija. „Ja uvek pričam ozbiljno", reče on. „Uglavnom, službeno naoružanje i uniforma su obnovljeni u proleće pre dve godine. Otprilike tačno u ovo vreme. Jesam li ti dao odgovor na pitanje?" „Pre dve godine", reče Aomame. Tamaru ponovo uputi oštar pogled ka Aomame. „Ako postoji nešto što te muči, treba da mi kažeš. Da se nije neki policajac umešao u nešto?" „Ne, nije o tome reč", reče Aomame. A onda blago protrese prste obe ruke u vazduhu. „Samo me je nešto kopkalo u vezi s njihovom uniformom. Zapitala sam se kad se promenila." Nastade tišina, i njih dvoje tu prirodno završiše razgovor. Tamaru ponovo pruži desnu ruku. „Drago mi je da je sve dobro prošlo", reče on. Aomame mu stisnu ruku. Taj čovek zna. Zna da ti je posle teškog posla u kome ti je život visio o koncu potrebno da telesni dodir prati toplo i tiho ohrabrenje. „Predahni malo", reče Tamaru. „Ponekad je neophodno zaustaviti se, duboko udahnuti i samo isprazniti glavu. Mogla bi s dečkom da odeš makar do Guama." Aomame ustade, stavi torbu na rame i namesti kapuljaču svog duksa. Ustade i Tamaru. On uopšte nije visok, ali kada se digne, izgleda kao da je tu odjednom iznikao kameni zid. Uvek je iznenadi ta njegova čvrsta struktura. Dok je odlazila, Tamaru ju je s leđa pratio pogledom. Osećala je njegov pogled na svojim leđima sve vreme dok je koračala. Zato je uvukla bradu, ispravila leđa i hodala čvrstim korakom u jednoj pravoj liniji. Ali ono što nije bilo vidljivo spolja, jeste to da je u njoj vladala pometnja. Na nekom

mestu nad kojim ona nema kontrolu, jedan za drugim nizali su se događaji nad kojima ona nema kontrolu. Sve do malopre, svet joj je bio na dlanu. Uopšte nije bio ovo rasulo, puno paradoksa. Ali sada sve odlazi u parampar‐ čad. Oružani okršaj kod jezera Motosu? Beretin model 92? O čemu on to priča? Tako krupne vesti Aomame nije mogla da previdi. Ovaj svet odlazi do đavola. Sve vreme u hodu glava joj je radila veoma brzo. Što god da je to bilo, ona mora nešto da uradi da ponovo vrati taj svet u jednu celinu. A za to će biti potrebno prevazići logiku. I to hitno. Ako to ne učini, vrlo je moguće da će se dogoditi nešto strašno. Tamaru je verovatno prozreo činjenicu da se u Aomame stvarao haos. On je vanredno pažljiv, intuitivan čovek. Ali i opasan. Tamaru prema gazdarici gaji duboko poštovanje i vrlo joj je odan. Uradio bi gotovo sve da bi nju zaštitio. Aomame i Tamaru prihvataju jedno drugo i osećaju uzajamnu naklonost. Ili bar nešto što podseća na naklonost. Ali ako bi procenio da prisustvo Aomame škodi gazdarici iz bilo kog razloga, on bi Aomame bez oklevanja odbacio i rešio je se. I to krajnje službeno. Ipak, ona ne može da ga osuđuje zbog toga. U krajnjoj liniji, to i jeste njegova dužnost. Kada je Aomame prehodala dvorište, kapija se otvorila. Ona okrenu lice ka sigurnosnoj kameri, osmehnu se što je prijatnije mogla i lako mahnu rukom. Kao da se ništa nije desilo. Kad je izašla izvan ograde, za njom se polako zatvorila kapija. Silazeći niz strmu padinu Azabua, Aomame je u svojoj glavi sabirala šta joj je sada činiti i sastavljala spisak. Detaljan i precizan.

8 Tengo Ideš na nepoznato mesto da se sretneš s nekim koga ne poznaješ Većina ljudi nedeljno jutro zamišlja kao vreme odmora. Ali od svojih dečačkih dana, Tengo se nikada nije radovao nedelji ujutru. Nedeljom bi uvek potonuo. Potkraj nedelje njegovo telo postajalo je teško, gubio je apetit i svud po telu osećao bolove. Za Tenga je nedelja bila nešto poput izvitoperenog meseca koji uporno prikazuje samo svoju tamnu stranu. Kako bi samo bilo lepo kad nedelje uopšte ne bi bilo, mislio je često mali Tengo. Kako bi bilo zabavno kad bi bez prekida svaki dan išao u školu. Čak se i molio da ne dođe nedelja - ali mu ta molitva, naravno, nikad nije uslišena. Pa čak i sada, kad mu kao odraslom čoveku nedelja više ne predstavlja nikakvu stvarnu pretnju, događa se da se nedeljom ujutru bez ikakvog razloga probudi mračnog raspoloženja. Osećao bi kako mu krčkaju zglobovi, a pamti i da je povraćao. Takva vrsta reakcije urezana mu je u svest. Verovatno negde duboko u delu njegovog nesvesnog. Njegov otac, koji je radio kao ubirač pretplate za NHK, nedeljom je tada još malog Tenga vodio sa sobom u naplate. To je počelo još pre nego što je Tengo pošao u obdanište, i trajalo je bez izuzetka, osim onim nedeljama kada je imao druge obaveze u školi, sve dok nije pošao u peti osnovne. Tengov otac bi se budio u sedam ujutru, naterao Tenga da lepo sapunom umije lice, detaljno mu pregledao uši i nokte, dao mu po mogućstvu čistu (ali ne i živopisnu) odeću da obuče, obećavši mu da će ga posle voditi da jede nešto što voli. Da li su i drugi ubirači pretplate NHK radili i slobodnim danima, Tengo to ne zna. Ali, koliko se on seća, njegov otac je nedeljom obavezno radio. I to ne u nekoj uobičajenoj meri, već veoma marljivo. Zato što je one ljude koji radnim danima nisu bili kod kuće mogao da uhvati nedeljom. Postoji nekoliko razloga zbog kojih je Tenga vodio sa sobom u naplatu pretplate. Jedan od njih je bio taj što malog Tenga nije mogao da ostavlja samog kod kuće. Radnim danima i subotom je mogao da ga ostavlja u

jaslicama, ili u obdaništu ili u školi, ali nijedno od tih mesta nedeljom nije radilo. Još jedan razlog bio je taj što je imao potrebu da svom sinu pokaže kakav to posao obavlja njegov otac. Morao je od malih dana da nauči na kakvom to poslu oni grade svoj život, i šta je to rad. I sam njegov otac je, otkad zna za sebe, bio vaspitan tako da nedeljom, kada nema drugih obaveza, bude poslat na rad u polju. U vreme najvažnijih poljskih radova čak je i izostajao iz škole. Za njegovog oca takav život bio je nešto što se podrazumeva. Treći i poslednji razlog bio je sračunatiji od ostalih, pa stoga i onaj koji je najdublje povredio Tenga. Njegov otac je dobro znao da će mu posao ubiranja pretplate lakše ići ukoliko sa sobom bude vodio dete. Teško je ubiraču pretplate koji vodi malo dete za ruku reći: „Neću to da platim. Idite odavde." Kad ih dete pogleda pravo u oči, većina ljudi plati i ono što nije nameravala da plaća. Zato je njegov otac nedeljom išao maršrutom na kojoj je najveći broj kuća od kojih se teško naplaćivala pretplata. Od početka osećajući da se takva uloga očekuje od njega, Tengu je ona bila toliko mrska da nije mogao da je smisli. Ali, s druge strane, da bi usrećio oca, morao je da se dovija i izvede nastup kakav se od njega očekivao. Kao dresirani majmun. Ako oca bude usrećio, on će taj jedan dan s njim biti nežan. Za Tenga je jedini spas bio kada se kvart u kome je radio otac nalazio nešto dalje od mesta na kom su živeli. Tengov dom je bio u naselju u predgrađu Ićikave, ali je očevo područje rada bio centar grada. To je bila različita školska oblast. Tako je bar nekako uspevao da izbegne odlazak u naplatu pretplate po kućama svojih drugara iz obdaništa ili osnovne škole. Pa ipak, hodajući glavnim gradskim ulicama, povremeno bi naišao na nekog poznanika. U tim trenucima on se hitro sakrivao u senku svog oca da ga drug ne vidi. Skoro svi očevi njegovih vršnjaka bili su službenici koji su na posao svakog dana putovali do centra Tokija. Njegovi drugovi Ićikavu su doživlja‐ vali kao deo Tokija koji je pukim slučajem potpao pod prefekturu Ciba. Po‐ nedeljkom ujutru bili su puni priča o tome gde su u nedelju išli i šta su tamo radili. Išli su u zabavne parkove, zoološke vrtove ili na bejzbol stadion. Leti su odlazili u Minami-Boso na kupanje, a zimi na skijanje. Njihovi očevi su sedali za volan i vozili ih nekud, ili su išli na planinarenje. Puni utisaka raz‐ govarali su o tim svojim iskustvima i razmenjivali priče o raznim mestima. Ali, Tengo nije imao o čemu da priča. On nikad nije bio u razgledanju

nekog mesta, niti u zabavnom parku. Nedeljom je od ujutru do uveče zajedno s ocem zvonio na vrata nepoznatih kuća, i pognute glave od ljudi koji su otvarali vrata uzimao novac. Kada bi se pojavio neko ko nije hteo da plati, bilo je pretnji i ubeđivanja. Kad bi se pojavio neko ko je cepidlačio, dolazilo je do rasprave. Neki su se čak prema njima ponašali kao da su psi lutalice. O takvim doživljajima svojim drugovima nije mogao da priča. Išao je u treći razred osnovne škole kada se u njegovom odeljenju saznalo da mu je otac ubirač pretplate NHK. Mora da ga je neko video dok je s ocem išao u naplatu. Ipak je on svake nedelje, od jutra do večeri, prateći svog oca obigravao čitav grad. Moglo se i pretpostaviti da će ga neko spaziti (već je bio preveliki da bi se mogao sakriti u očevoj senci). Više, zapravo, iznenađuje činjenica da ga niko dotad nije primetio. Tako je dobio nadimak „NHK“. U krugu koji je okupljao belu decu srednje klase, bilo je neminovno da on bude neka vrsta „mešanca". Jer, većina onoga što su druga deca uzimala zdravo za gotovo, za Tenga nije bilo nešto što se podrazumeva. Tengo je živeo u drugačijem svetu od njih i vodio je drugačiji način života. Tengove ocene u školi bile su izuzetno dobre, a bio je odličan i u sportu. Bio je krupne građe, a bio je i jak. I na‐ stavnici su ga voleli. Stoga, iako je bio „mešanac“, deca iz njegovog odeljenja ga nisu izopštavala. Naprotiv, bez obzira na sve, on je bio neko koga su poštovali. Ipak, kad god bi ga neko od drugova zvao da u nedelju zajedno nekud idu, ili da mu dođe u posetu kući, on nije mogao da odgovori. I pre nego što bi ocu rekao: „U nedelju treba svi da idemo kod jednog druga", znao je da bi on to samo ignorisao. Nije imao drugog izbora nego da odbije pod izgovorom da u nedelju ima neke druge obaveze. Posle nekoliko odbijanja, niko više, razume se, nije ni hteo da ga zove. Kad se osvrnuo oko sebe, nije pripadao nijednoj grupi i stalno je bio sasvim sam. Kako god bilo, nedeljom je morao zajedno s ocem od jutra do večeri da prelazi maršrutu za prikupljanje pretplate. To je bilo apsolutno pravilo, i tu nije bilo izuzetaka niti mesta da se bilo šta menja. Čak ni kad je imao nazeb i nezaustavljivi kašalj, povišenu temperaturu ili pokvaren stomak, otac ga nikad nije poštedeo. U tim danima, lelujao bi iza svog oca pomišljajući kako bi voleo kad bi se samo na licu mesta stropoštao i umro. Možda bi se tada njegov otac zamislio nad onim što je činio. Možda sam ipak bio prestrog prema detetu, pomislio bi. Ipak, na sreću ili nažalost, Tengov organizam je od rođenja bio izdržljiv. I kad je imao temperaturu, i kad ga je boleo stomak, i kad je povraćao, prehodao bi bez padanja ili gubljenja svesti

čitavu putanju naplate pretplate zajedno sa ocem. A da se nijednom nije požalio. Poslednje godine rata Tengov otac je napustio Mandžuriju bez filera u džepu. Rođen kao treći sin u zemljoradničkoj porodici u oblasti Tohoku, otišao je u Mandžuriju zajedno sa drugim zemljacima kao deo Zajednice doseljenika u Mandžuriju i Mongoliju. Nije on naseo na propagandu vlasti da je Mandžurija „zemlja mira i prosperiteta", da je njeno zemljište ogromno i plodno, te da će ako tamo bude otišao živeti bogato. Znao je on od samog početka da zemlja mira i prosperiteta nigde ne postoji. Jednostav‐ no, bio je siromašan i gladan. Čak i na selu mogao je jedino da živi na rubu bede, a znao je da je svet u strahovitoj recesiji, prepun nezaposlenih. Ni u glavnom gradu nije bilo nikakvih izgleda da pronađe neki čestit posao. U tom smislu, odlazak u Mandžuriju za njega je bio jedini put da preživi. Pošto je prošao osnovnu obuku da bi kao doseljenik u slučaju nužde mogao da se lati oružja, i pošto je stekao znanja o poljoprivredi u Mandžuriji taman koliko mu je bilo potrebno, ispratili su ga s „triput ura" iz rodnog mesta, i vozom je iz Lite prebačen do mesta blizu mandžursko-mongolske granice. Tamo su mu dali parče obradive zemlje, poljoprivredne alatke i pušku, i zajedno sa drugovima počeo je da se bavi zemljoradnjom. Zemljište je bilo kamenito i ispošćeno, a zimi se sve ledilo. Jeli su čak i pse lutalice, jer nije bilo hrane. Uprkos svemu tome u prvih nekoliko godina dobijali su pomoć od vlasti, pa su tamo ipak nekako uspevali da opstanu. U avgustu 1945. godine, kada je život konačno počeo da poprima mirniji tok, Sovjeti su pogazili japansko-sovjetski pakt o nenapadanju i izvršili opštu invaziju na Mandžuriju. Sovjetska vojska je ukinula evropski front, transsibirskom železnicom prebacila ogromne vojne snage na Daleki istok i polako ih i sigurno raspoređivala oko granice. Sudbina je htela da o tom kritičnom preokretu Tengov otac sazna od jednog državnog službenika s kojim se bio zbližio, zbog čega je za njega sovjetska invazija bila očekivana. Pošto oslabljena kvantunška vojska nema praktično nikakve mo‐ gućnosti da uzvrati, spremi se da bežiš i spasavaš živu glavu ako dotle dođe, rekao mu je taj službenik u tajnosti. Što pre pobegneš, to bolje, kazao je. Stoga je Tengov otac, čim je čuo vest da je sovjetska vojska pregazila granicu, na konju koga je čuvao za tu priliku odjahao do vozne stanice i ukrcao se na pretposlednji voz za Litu. Od svih doseljenika, on je bio jedini koji se te godine bezbedno vratio u Japan.

Posle rata, otac je otišao u Tokio i tamo se malo bavio trgovinom na crno, malo je bio stolarski šegrt, ali mu ništa od toga nije išlo. Bio je sam i jedva je spajao kraj s krajem. U jesen 1947. godine, dok je obavljao isporuku za prodavnicu alkoholnih pića u Asakusi, slučajno je sreo svog poznanika iz mandžurskih dana. Bio je to upravo onaj službenik koji mu je odao tajnu da se bliži japansko-sovjetski rat. U Mandžuriji je na privreme‐ nom premeštaju radio u poštanskoj službi, a tada se već bio vratio kući u Japan i zaposlio u Ministarstvu telekomunikacija. Čovek mu je bio naklonjen verovatno zato što su bili zemljaci, a i zato što je znao da je Tengov otac istrajan radnik, pa ga je pozvao na večeru. Saznavši da se Tengov otac muči i da ne može da pronađe dobar posao, taj službenik ga je upitao da li bi bio zainteresovan da se bavi ubiranjem pretplate za NHK. Imao je dobrog prijatelja koji je to radio, pa je rekao da bi porazgovarao s njim. Tengov otac je odgovorio da bi mu bio zahvalan na tome. Nije tačno znao kakva je to kompanija, ali njemu je odgovarao bilo koji posao, samo da je bio s redovnim prihodom. Službenik je napisao jedno uvodno pismo i čak garantovao za njega. Zahvaljujući tome, Tengov otac je lako dobio posao ubirača pretplate u NHK. Stekao je obuku, dobio uniformu i normu. Ljudi su se konačno povratili od ratnog šoka, i u svojoj nemaštini tražili nekakvu zabavu. Radio je pružao najpristupačniju i najjef‐ tiniju zabavu svojim muzičkim, humorističkim i sportskim programima, i bio je neuporedivo rasprostranjeniji nego pre rata. Kompaniji NHK bilo je potrebno mnogo ljudi koji će odlaziti na teren i prikupljati pretplatu od slušalaca radio programa. Tengov otac je svoju dužnost ispunjavao izuzetno savesno. Njegova prednost bila je u tome što mu je organizam bio zdrav i izdržljiv. Otkako se rodio, taj se čovek nijednom nije čestito najeo. Takvom čoveku posao ubirača pretplate za NHK nije padao nimalo teško. Ma koliko ga zasipali pogrdama, on je mogao da se nosi s njima. I uprkos tome što je bio najobič‐ niji radnik svoje kompanije, osećao je veliko zadovoljstvo zbog pripadnosti tako ogromnoj organizaciji. Radio je tek jednu godinu kao ubirač pretplate po ugovoru, bez ikakve garancije statusa, s izuzetnim uspehom i besprekor‐ nom radnom etikom, kada je postao službenik NHK-a za stalno. To je bilo izvan uobičajene prakse kompanije. Iznad svega u tome je udela imao njegov izuzetan uspeh u kvartovima u kojima se pretplata teško naplaćivala, ali i uticaj službenika Ministarstva telekomunikacija koji je garantovao za njega. Dobijao je odgovarajuću osnovnu platu na koju su dodati doprinosi.

Uselio se u stan kompanije i uspeo da se prijavi za zdravstveno osiguranje. Između njega i običnih, maltene potrošnih ubirača pretplate na ugovor, razlika je bila kao između neba i zemlje. To je bila najveća sreća koja ga je zadesila u celom njegovom životu. Kako god bilo, konačno je uspeo da zauzme najnižu lestvicu u hijerarhiji. Otac mu je tu priču pričao toliko puta da mu je izašla na nos. Njegov otac nije pevao uspavanke, niti mu je čitao bajke pored uzglavlja. Umesto toga, neprekidno mu je ponavljao priče o onome što je sam iskusio. Priče o tome da se rodio u maloj zemljoradničkoj porodici u Tohokuu, da je imao pasje detinjstvo puno teškog rada i batina, da je kao jedan od doseljenika otišao u Mandžuriju, da je na takvoj hladnoći da ti se zamrzne mlaz mokraće obrađivao pustopoljinu dok je puškom rasterivao razbojnike i čopore vukova, da je spasavao živu glavu od sovjetskih oklopnih jedinica, da se bezbedno vratio kući ne dopavši ni logora u Sibiru, da je praznog stomaka preživeo i posleratni metež, pa sve do priče da su ga slučajnost i dobra sreća doveli dotle da postane stalno zaposleni ubirač pretplate NHK. Kulminacija tih priča bila je u njegovom zaposlenju ubirača pretplate u NHK. Tu su one dobijale svoj srećan kraj. Njegov otac bio je prilično vešt u pripovedanju. Tengo nije imao načina da proveri u kolikoj meri su bile istinite, ali su te priče odista bile suvisle. I, iako se baš i nije moglo reći da su bile pune skrivenog značenja, detalji su bili veoma upečatljivo opisani, a očev način pripovedanja bio je vrlo živopisan. Bilo je tu zabavnih, ozbiljnih priča i priča o nasilju. Bilo je i onih sumanutih, potpuno besmislenih priča, a i onih koje Tengo uopšte nije mogao da proguta, ma koliko ih puta čuo. Kad bi se jedan život merio po raznolikosti svojih epizoda, za očev život bi se moglo reći da je bio izuzetno bogat. Očeve priče iz perioda koji je usledio po njegovom stalnom zaposlenju u NHK, međutim, iz nekog razloga iznenada su gubile raznolikost i realistič‐ nost. Pričama koje je pripovedao nedostajalo je podrobnosti i celovitosti. Kao da, što se njega tiče, nije više imalo o čemu da se priča. Upoznao se s nekom ženom, oženio se i dobio dete - to jest, Tenga. Nekoliko meseci pošto je rodila Tenga, njegova majka je obolela od nečega i preminula. Posle toga otac se više nije ženio i samo je marljivo radeći svoj posao ubirača pretplate za NHK odgajao Tenga kao samohrani otac. I tu se stiže do sadašnjosti. Kraj.

Gde i kako se on s Tengovom majkom upoznao, kako su odlučili da se venčaju, kakva je ona bila žena, koji je bio uzrok njene smrti (da li je njena smrt imala veze s porođajem), da li je izdahnula u miru ili je pak umirala u mukama - o takvim stvarima otac mu praktično ništa nije ispričao. I kad bi ga Tengo pitao za to, on bi menjao temu i ne bi mu davao odgovor. Najčešće bi se samo oneraspoložio i zaćutao. Nije mu ostala nijedna majčina fotografija. Čak ni fotografija s venčanja. Nisu mogli sebi da priušte svadbu, pa nije ni bilo prilike za fotografisanje, objasnio mu je otac. Ipak, Tengo suštinski nije verovao u očevu priču. Otac mu skriva istinu i „doteruje“ priču. Nemoguće je da je majka umrla nekoliko meseci pošto ga je rodila. U sećanju koje mu je ostalo, njegova majka je živela do njegovih godinu i po. I pored usnulog Tenga, bila je u zagrljaju muškarca koji mu nije otac i volela se s njim. Njegova majka svlači bluzu i spušta bretele s belog kombinezona, puštajući muškarca koji nije njegov otac da joj sisa bradavice. Pored njih Tengo diše u snu. Ali, istovremeno, Tengo ne spava. On gleda svoju majku. Za Tenga je to bila fotografija uspomene na njegovu majku. Taj prizor od svega desetak sekundi duboko je urezan u njegovu svest. To je jedini konkretan podatak koji on poseduje o svojoj majci. Posredstvom te slike njegova svest s teškom mukom dopire do njegove majke. Povezane su nekom hipotetičkom pupčanom vrpcom. Njegova svest pliva na površini plodove vode sećanja, osluškujući eho iz prošlosti. Samo, njegov otac ne zna da je taj prizor živo urezan u Tengovoj svesti. Ne zna da on taj delić prizora beskonačno dugo preživa, poput neke krave na paši, crpeći iz njega hranljive sastojke za sebe. Otac i sin, svaki u sebi nosili su svoju mračnu tajnu. Bilo je prijatno vedro nedeljno jutro. Duvao je, međutim, prohladan vetar, dajući naznake da bi se vreme lako moglo promeniti iako je bila sredina aprila. Preko tankog crnog džempera s okruglim izrezom Tengo je obukao sako s tkanjem riblje kosti koji je nosio od svojih studentskih dana. Uz to, bež platnene pantalone i smeđe mokasine. Cipele su mu bile relativno nove. To je za njega bila najpristojnija odeća koju je mogao da složi. Kada je Tengo stigao na peron stanice Šinđuku ispred prvog vagona voza za Taćikavu na liniji Cuo, Fukaeri je već bila tu. Sedela je sama na klupi, nepomično škiljeći u prazno. Preko pamučne haljine štampanog dezena koja

je, kako god uzeo, jedino mogla biti letnja, nosila je debeli zeleni zimski džemper na zakopčavanje i izbledele sive patike na bose noge. Za ovo godišnje doba, prilično čudnovata kombinacija. Haljina je bila previše tanka, a džemper predebeo. Pa ipak, ona u toj odeći nije odavala posebno neobičan utisak. Možda uz pomoć te neprikladnosti ona na svoj način izražava lični pogled na svet. Nije da nije tako delovala. A možda, opet, i nije razmišljala ni o čemu, nego je samo nasumice izabrala tu odeću. Nije čitala ni novine ni knjigu, niti je slušala vokmen, već je samo mirno sedela tu i svojim krupnim crnim očima zurila ispred sebe. Izgledalo je i kao da gleda u nešto određeno, a kao i da pak ne gleda ni u šta. Kao da o nečemu razmišlja, a kao i da ne razmišlja ama baš ni o čemu. Posmatrana izdaleka, delovala je kao realistična skulptura načinjena od nekog specijal‐ nog materijala. „Dugo me čekaš?“ upita Tengo. Fukaeri pogleda u Tenga, pa odmahnu glavom tek nekoliko centimetara. U tim crnim očima video je poput svile blistav sjaj, ali ne i bilo kakav izraz, baš kao ni prilikom prethodnog susreta. Činilo se kao da joj se u ovom trenutku ne razgovara ni sa kim. Zato se i Tengo okanu pokušaja da nastavi razgovor, i bez reči sede pored nje na klupu. Čim je pristigao voz, Fukaeri ćutke ustade. Zatim se oboje ukrcaše u njega. Putnika u ekspres vozu za Takao tog neradnog dana bilo je malo. Tengo i Fukaeri su seli jedno do drugog i bez reči posmatrali pejzaže metropole kroz prozor preko puta. Pošto Fukaeri od početka nije progovori‐ la ni reč, ćutao je i Tengo. Kao da se priprema za oštru hladnoću koja ih tek očekuje, sedela je čvrsto zakopčanog džempera, glave okrenute napred i usana stisnutih u ravnu liniju. Tengo je izvadio džepnu knjigu koju je poneo i počeo da je čita, ali je posle manjeg kolebanja odustao. Vratio je knjigu u džep, pa u istoj pozi kao Fukaeri, s rukama na krilu, stao da samo odsutno gleda ispred sebe. Pokušao je da razmišlja o nečemu, ali nije mogao da se seti ničega o čemu bi trebalo da razmišlja. Kako je već neko vreme bio usredsređen na prepra‐ vljanje Lutke od vazduha, glava mu je izgleda odbijala da razmišlja o bilo čemu suvislom. Unutra kao da mu je bilo neko zamršeno klupko. Posmatrajući kroz prozor pejzaže koji su se smenjivali napolju, Tengo je osluškivao monotone zvuke železnice. Linija Čuo protezala se pravo u nedogled, baš kao da je na mapi povučena lenjirom. Ne, nije to bilo čak ni baš kao, jer su ljudi u tim danima sigurno odista upravo tako pravili prugu.

U tom ravničarskom području regiona Kanto nije bilo nijedne topografske prepreke vredne spomena. Zato su ljudi uspeli da sagrade prugu bez osetnih krivina i padina, bez ijednog mosta ili tunela. Bio im je dovoljan jedan lenjir. Duž pruge prave kao strela voz je samo jurio ka svom odredištu. Nije siguran u kom je to delu puta bilo, ali Tengo je najednom zadremao. Kada je osetio vibriranje i otvorio oči, voz je već postepeno usporavao, zau‐ stavljajući se u stanici Ogikubo. Bio je to kratak dremež. Fukaeri je i dalje sedela u istoj pozi kao i pre, i zurila ispred sebe. Ali, Tengo ne zna u šta je ona to zapravo gledala. Samo, sudeći po utisku da se koncentrisala na to nešto, ona verovatno nije planirala još neko vreme da izađe iz voza. „Kakve knjige obično čitaš?“ upita Tengo kad je voz prošao Mitaku, ne mogavši više da podnese dosadu. Ionako je to planirao jednom da je pita. Fukaeri baci pogled na Tenga, pa se ponovo okrenu napred. „Ne čitam knjige", šturo odgovori ona. „Uopšte?" Ona kratko klimnu glavom. „Zar te čitanje ne zanima?" upita Tengo. „Za čitanje mi je potrebno vreme", reče Fukaeri. „Ne čitaš knjige zato što je za to potrebno vreme?" uzvrati Tengo pitanjem ne razumejući je baš najbolje. Gledajući ispred sebe, Fukaeri ne odgovori ništa. Valjda u znak potvrde da ne pokušava to da porekne. Naravno da je obično potrebno određeno vreme da se pročita jedna knjiga. Ta radnja se razlikuje od gledanja televizije ili čitanja stripova. Čitanje knjiga je kontinuirana aktivnost koja se odvija tokom relativno dugog perioda. Ali u Fukaerinom izrazu: „potrebno mi je vreme" kao da je bila sadržana neka sasvim drugačija nijansa od uobičajenog tumačenja. „Kad kažeš: ’potrebno mi je vreme’, misliš li na to da ti je potrebno baš mnogo vremena?" upita Tengo. „Baš mnogo", potvrdi Fukaeri. „Daleko više nego drugim ljudima?" Fukaeri zaklima glavom. „Zar ti to ne stvara probleme u školi? Ipak se na časovima čita toliko knjiga. Mislim, ako ti je potrebno toliko vremena." „Pretvaram se da čitam", reče Fukaeri nehajno. Tengu negde u glavi zlokobno zazvoni. Voleo bi da je mogao taj zvuk da ne čuje ili da samo pređe preko njega, ali on to ne može. On mora da zna

istinu. Tengo upita: „Da li je to o čemu ti govoriš neka vrsta disleksije?“ „Disleksije", ponovi Fukaeri. „Poremećaja sposobnosti čitanja." „Rekli su mi je da to jeste to. Dis...“ „Ko ti je to rekao?“ Devojka je blago slegnula ramenima. „Mislim...", tražio je Tengo reči kao da ih rukom napipava, „je li to tako sve vreme otkad si bila mala?" Fukaeri klimnu glavom. „Što znači da do sada praktično nikad nisi čitala ništa ni nalik na roman." „Ne sama", reče Fukaeri. To bi objasnilo zašto se u onome što je napisala ne oseća uticaj nijednog pisca. To bi bilo sasvim logično objašnjenje. „Lično ih nisi pročitala", reče Tengo. „Neko mi je čitao", reče Fukaeri. „Jesu li ti ih naglas čitali otac i majka?" Fukaeri ne odgovori na to. „Ali, iako ne možeš da čitaš, možeš da pišeš, zar ne?" upita Tengo boja‐ žljivo. Fukaeri odmahnu glavom. „I za pisanje mi je potrebno vreme." „Baš mnogo vremena?" Ona ponovo blago slegnu ramenima. Znači: „da“. Tengo se promeškolji na sedištu i promeni pozu. „Što bi značilo da tekst Lutke od vazduha nisi lično ti napisala." „Nisam ga lično napisala." Tengo zastade na nekoliko sekundi. Nekoliko sekundi punih težine. „Pa ko ga je onda napisao?" „Azami", reče Fukaeri. „Ko je Azami?" „Dve godine mlađa od mene." Ponovi se kratka pauza. „I ta devojčica je napisala Lutku od vazduha umesto tebe?" Fukaeri, normalno, klimnu glavom. Tengo dobro razmisli. „Dakle, ti si pričala priču, a Azami ju je napisala. To mi govoriš?" „Otkucala i odštampala", reče Fukaeri.

Tengo zagrize usnu, poreda tih nekoliko datih činjenica u glavi i presabra ih. Pa onda reče: „To znači da je Azami bila ta koja je odštampani tekst poslala časopisu na konkurs za debitantsku nagradu, zar ne? I verovatno krijući od tebe dala mu naslov Lutka od vazduha.“ Fukaeri nakrivi glavu tako da to nije značilo ni „da“ ni „ne". Ali to ipak nije ničim osporila. Verovatno je to značilo da je manje-više pogodio. „Je li Azami tvoja drugarica?" „Živim s njom." „Tvoja mlađa sestra?" Fukaeri odmahnu glavom. „Profesorova ćerka." „Profesor", reče Tengo. „Je l' to znači da živiš i s tim profesorom?" Fukaeri klimnu glavom. Kao da misli: zašto me to sad pitaš? „Onda je sigurno profesor ta osoba s kojom ja sad idem da se sretnem." Fukaeri okrenu glavu ka Tengu i pogleda u njega kao da posmatra oblake kako plove negde u daljini. Ili kao da razmišlja za šta bi mogao da joj posluži pas koji slabo pamti. Zatim klimnu glavom. „Idemo da se vidimo s profesorom", reče ona bezbojnim glasom. Tu se razgovor privremeno okončao. Tengo i Fukaeri su ponovo na neko vreme zaćutali, svako za sebe gledajući napolje kroz prozor kupea. Bez kraja i konca po bezličnom, ravnom predelu u nedogled se nižu ni po čemu karakteristične zgrade. Na njima bezbroj televizijskih antena, poput pipaka nekih insekata, štrči ka nebu. Da li ljudi koji u njima žive redovno plaćaju pretplatu za NHK? Tenga uvek nedeljom nešto podseti na pretplatu. Uopšte ne želi da misli na takve stvari, ali to ne uspeva da izbegne. Danas, ovog vedrog nedeljnog jutra sredinom aprila rasvetlilo mu se nekoliko činjenica za koje bi se teško moglo reći da su prijatne. Prvo, da Fukaeri nije lično napisala Lutku od vazduha. Ako joj veruje na reč (a u ovom trenutku mu ne pada na pamet nijedan razlog da to ne čini), Fukaeri je samo pripovedala priču koju je napisala neka druga devojčica. Na način na koji su nastala dela književnosti narodnog predanja kao što su Kođiki 11 ili Heike monogatari. 12 Ta činjenica jeste donekle olakšala Tengovo osećanje griže savesti zbog toga što če prepravljati tekst Lutke od vazduha, ali je situaciju, gledano u celini, komplikovala toliko da je i njega dovela u dilemu. Dalje, ona ima poremećaj sposobnosti čitanja i ne može čestito ni knjigu da pročita. Tengo pokuša da u glavi sabere podatke koje je imao o disleksiji.

Kada je na fakultetu bio na obuci za pedagoga, imao je predavanja o tom poremećaju. Kod disleksije, čitanje i pisanje je u principu moguće. Intelek‐ tualne sposobnosti nisu dovedene u pitanje. Ali, čitanje zahteva vreme. Nema teškoća u čitanju kratkih zapisa, ali kada je u pitanju neki dugačak tekst, sposobnost procesuiranja podataka ne ide ukorak s čitanjem. U glavi ne mogu da se povežu reči s njihovim značenjem. Tako je to kod uobičaje‐ nog toka disleksije. Uzrok još nije sasvim razjašnjen. Ne treba ništa da čudi ako se u jednom razredu nađe jedno ili dvoje dece s diskleksijom. Imao ju je i Ajnštajn, i Edison i Čarli Mingus. Tengo ne zna da li ljudi s poremećajem sposobnosti čitanja obično doži‐ vljavaju iste takve teškoće i prilikom pisanja tekstova. Ali, kada je Fukaeri u pitanju, izgleda da to jeste slučaj. Ona pamti da je imala jednake teškoće prilikom pisanja kao i prilikom čitanja. Šta li bi na to rekao Komacu kad bi to znao? Tengo nesvesno uzdahnu. Ta sedamnaestogodišnja devojka ima urođeni poremećaj sposobnosti čitanja i nesigurna je i u čitanju knjiga, a i u pisanju dugačkih tekstova. I kada vodi razgovor (pod pretpostavkom da to ne radi namerno) ona uglavnom ne izgovara više od jedne rečenice odjednom. Makar to bilo samo spolja, od nje napraviti profesionalnog romanopisca potpuno je uzaludna rabota. Sve i da Tengo uspešno prepravi Lutku od vazduha i to delo dobije debitantsku nagradu, bude objavljeno i dobije dobre kritike, biće nemoguće nastaviti ob‐ manjivati ljude. Ako im to na početku i bude polazilo za rukom, u nekom trenutku ljudi će zasigurno početi da pomišljaju da tu ima nečeg čudnog. A ako se istina bude otkrila, svi odgovorni mogu lepo da poređaju glave na panj. Tu će biti zatrto i svako seme Tengove karijere pisca - još uvek nikakve, koja nije čestito ni započela. Takvi planovi, puni nedostataka, obično su neostvarivi. Od početka je i mislio da je to hodanje po tankom ledu, ali sada je već i taj izraz suviše banalan. Led je počeo da krčka i pre nego što je noga na njega kročila. Nije mu preostajalo ništa drugo nego da telefonom pozove Komacua kad se vrati kući i kaže mu: „Izvinite, gospodine Komacu, ali ja se povlačim iz ovoga. Previše je opasno." Ovo je samo za onog ko ima živce kao konopce. Ali, čim je pomislio na Lutku od vazduha, Tengovim umom zavlada pometnja i u njemu nastade rascep. Koliko god rizičan bio plan koji je Komacu smislio, Tengo nije bio u stanju da sad odustane od prepravljanja Lutke od vazduha. Možda je to bilo moguće pre nego što je započeo posao prepravke. Sada je badava. On se sada u njega zaglibio do guše. On diše

vazduh tog sveta, prilagođava se gravitaciji tog sveta. Esencija te priče upila se u zid njegovog stomaka. Sama priča očajnički je tražila da bude prepra‐ vljena Tengovom rukom, i on je tu žudnju osećao duboko u sebi. To je nešto što je mogao da izvede samo Tengo, nešto što vredi uraditi, nešto što on jed‐ nostavno mora da uradi. Tengo na sedištu zatvori oči, pokušavajući da zaključi kako da se nosi s tom situacijom. Ali, zaključak nije doneo. Kako bi čovek koji je u haosu i u kome postoji rascep uopšte i mogao doneti suvisli zaključak? „Azami samo zapisuje ono što ti govoriš?“ upita Tengo. „Tačno onako kako govorim", odgovori Fukaeri. „Ti govoriš, a ona to piše?" upita Tengo. „Samo što moram da govorim tiho." „A zašto moraš da govoriš tiho?" Fukaeri se osvrnu po vagonu. Skoro da i nije bilo putnika. Samo majka s dvoje male dece koja su sedela preko puta na sedištima nešto udaljenim od njih. Njih troje su izgledali kao da su se upravo zaputili na neko lepo mesto. Na svetu postoje i takvi srećni ljudi. „Da oni ne bi čuli“, reče Fukaeri tiho. „Oni?“ reče Tengo. Sudeći po njenom pogledu koji nije bio uperen ni u šta, bilo je jasno da ne misli na majku s decom. Fukaeri govori o nekim konkretnim ljudima koji nisu ovde i koje dobro poznaje - a koji su Tengu nepoznati. „Ko su to oni?“ upita Tengo. I njegov glas se prilično utišao. Ne govoreći ništa, Fukaerino čelo se između obrva blago namreška. Usne su joj bile čvrsto zatvorene. „Govoriš o čovečuljcima?“ pitao je Tengo. Odgovora naravno nema. „Da li će se možda oni o kojima govoriš naljutiti ako priča bude obja‐ vljena pa se za njih sazna i počne o njima da se priča?“ Fukaeri ne odgovori ni na to pitanje. Fokus njenog pogleda i dalje nije bilo moguće povezati ni sa čim. Tengo neko vreme sačeka, pa kad se uverio da odgovora neće biti, postavi drugo pitanje. „Možeš li nešto da mi kažeš o profesoru kog si spominjala? Kakav je on?“ Fukaeri začuđeno pogleda u Tenga. Kao da misli: šta li ovaj čovek to govori? Pa zatim reče: „Sad ćeš ga upoznati."

„Naravno", reče Tengo. „Naravno da je tako. Ionako ću ga sad upoznati. Kad se budemo upoznali, i sam ću se uveriti." Na stanici Kokubunđi ukrcala se grupa starijih ljudi s planinarskom opremom na sebi. Ukupno ih je desetak, pola muškaraca, pola žena, izgledali su kao da su u kasnim šezdesetim ili ranim sedamdesetim godinama. Svako od njih s ruksakom na leđima i šeširom na glavi, bili su živahni i veseli kao đaci koji su pošli na ekskurziju. Termosi za vodu su im visili o boku ili su pak bili u džepovima ruksaka. Hoću li i ja moći da budem tako veseo kad ostarim, razmišljao je Tengo. I potom blago odmahnuo glavom. Ne, za to verovatno nema izgleda. Tengo je zamislio starce kako ponosno ispijaju vodu iz termosa na nekom planinskom vrhu. Iako su malene građe, čovečuljci piju dosta vode. A ona koja je njima bila po ukusu nije bila voda sa česme, već kišnica i voda iz obližnjeg potoka. Devojčica bi zato preko dana donosila kofe vode iz potoka i davala je čovečuljcima da piju. U kišnim danima ostavljala je kofu ispod oluka i skupljala kišnicu. Samo zato što su čovečuljci, uprkos tome što su i jedna i druga prirodne, više voleli kišnicu od rečne vode. Na toj njenoj ljubaznosti oni su joj bili veoma zahvalni. Tengo opazi da mu je sve teže da svest održi nepodeljenu. To nije dobar znak. Možda se to dešava zato što je danas nedelja. U njemu je počeo da se stvara svojevrstan metež. Negde u prostranstvima njegovih osećanja spremala se peščana oluja. Nedeljom se to ponekad dešava. „Nešto se desilo", upita Fukaeri bez znaka pitanja. Izgleda da je uspevala da razazna napetost koju Tengo oseća. „Hoću li ja to umeti?“ reče Tengo. „Šta.“ „Hoću li umeti da vodim razgovor?" „Hoćeš umeti da vodiš razgovor", upita Fukaeri. Izgleda da nije mogla da shvati šta on to pokušava da kaže. „S profesorom", reče Tengo. „Hoćeš umeti da vodiš razgovor s profesorom", ponovi Fukaeri. Nakon izvesnog dvoumljenja, Tengo priznade: „Imam osećaj da mnogo toga neće ići kako treba, i da će na kraju sve propasti." Fukaeri okrenu svoje telo drugačije i pogleda Tenga pravo u lice. „Čega se plašiš", upita. „Šta je moj strah?" preoblikova Tengo pitanje. Fukaeri ćutke klimnu glavom.

„Možda se plašim toga da se sretnem s nekim novim. Posebno u nedelju ujutru", reče Tengo. „Zašto nedeljom", upita Fukaeri. Tengo je počeo da se znoji ispod pazuha. Imao je osećaj da mu se nešto steže u grudima. Susret s nekim novim i nešto novo što mu on donosi. I ono što samim tim ugrožava njegovo biće, onakvo kakvo je sada. „Zašto nedeljom", upita ponovo Fukaeri. Tengo se seti nedelja iz svojih dečačkih dana. Posle čitavog dana obila‐ ženja planirane maršrute za sakupljanje pretplate, otac bi ga poveo u restoran ispred stanice i rekao mu da može da naruči što god poželi. To je bilo nešto kao nagrada. Za njih dvojicu koji su skromno živeli bila je to gotovo jedinstvena prilika da obeduju van kuće. Tu bi otac, što je neuobiča‐ jeno za njega, naručivao pivo (skoro nikad nije pio alkohol). Tengo pak nije osećao maltene nikakvu želju za jelom. Iako je obično večito bio gladan, iz nekog razloga njemu samo ono što je jeo nedeljom nije bilo ukusno. Da pojede poručeno jelo do kraja - a nipošto mu nije bilo dozvoljeno da nešto ostavi - bilo je pravo mučenje. Toliko da mu se činilo da bi povratio. Za dečaka Tenga, to je bila nedelja. Fukaeri je gledala u Tenga. Tražila je nešto u njegovim očima. Zatim je ispružila svoju ruku, i uhvatila Tenga za ruku. Tenga je to iznenadilo, ali se upinjao da mu se to ne pokaže na licu. Sve dok voz nije stigao u stanicu Kunitaći, Fukaeri ga je meko držala za ruku. Šaka joj je bila čvršća i lakša nego što je mislio. Ni topla, ni hladna. Bila je jedva kao pola Tengove šake. „Nemaš čega da se plašiš. Ova nedelja nije obična", reče ona kao da ob‐ javljuje opštepoznatu činjenicu. To je možda prvi put da je odjednom izgovorila više od jedne rečenice, pomislio je Tengo.

9 Aomame Izmenjeni prizori, izmenjena pravila Aomame je iz naselja pošla do najbliže opštinske biblioteke. Za pultom je zatražila da pregleda novinsku arhivu iz perioda od tri meseca, od septembra do novembra 1981. „Imamo Asahi, Jomiuri, Mainići i Nikei - koje biste želeli?" upitala je bibliotekarka. Sredovečna žena s naočarima koja je više ličila honorarno zaposlenu domaćicu, nego na nekog ko zvanično radi u biblioteci. Nije bila naročito punačka, ali je imala vrat nadut kao šunka. Može bilo koje, odgovorila je Aomame. Sve su iste. „Možda ste u pravu, ali morate se odlučiti za jedne“, rekla je žena bezbojnim glasom, kao da nema namera dalje o tome da raspravlja. Ni Aomame nije imala želju da dalje raspravlja, i bez posebnog razloga izabrala je Mainići Šimbun. Potom je sela za sto s pregradama, otvorila svoje beleške i s hemijskom olovkom u ruci počela da pregleda članke u novinama. U ranu jesen 1981. godine nije bilo nekih većih događaja. U julu te godine održano je venčanje princa Čarlsa i princeze Dajane, pa se talas vesti o njima i dalje nastavljao. Gde su njih dvoje bili i šta su radili, šta je princeza Dajana obukla, kakav je nakit nosila. Aomame je naravno znala da su se princ Čarls i princeza Dajana venčali. Samo nije bila ni najmanje zain‐ teresovana za to. Uopšte nije mogla da dokuči zbog čega se ceo svet baš toliko zanima za sudbinu engleskog princa i princeze. Posmatrajući njegovu spoljašnjost, Čarls je više ličio na profesora fizike koji muku muči s probavnim traktom, nego na princa. U Poljskoj se produbio sukob Valesinog sindikata „Solidarnost" sa vlastima, pa je vlada Sovjetskog Saveza „izrazila zabrinutost“ zbog toga. Plastičnije rečeno, htela je da kaže da će, ako poljska vlada ne bude u stanju da kontroliše situaciju, poslati tenkove kao 1968. za vreme „Praškog proleća". I svega toga se Aomame manje-više sećala. Znala je i da je na kraju, posle niza događaja, Sovjetski Savez odustao od uplitanja. Stoga nije

bilo potrebe da članak čita detaljno. Bila je tu samo jedna izjava američkog predsednika Regana, verovatno data s namerom da ne predstavlja mešanje u unutrašnja pitanja Sovjetskog Saveza: „Nadam se da napetosti u Poljskoj neće predstavljati prepreku zajedničkim planovima SAD i SSSR-a za izgradnju stanice na površini Meseca." Izgradnja stanice na površini Meseca? Za takvo nešto nikad nije čula. U stvari, kad je malo bolje razmi‐ slila, učini joj se da je o nečemu takvom bilo reči nedavno na vestima na te‐ leviziji. One noći kad je spavala sa sredovečnim proćelavim muškarcem iz Kansaija u hotelskoj sobi u Akasaki. U Džakarti je 20. septembra održano najveće takmičenje na svetu u puštanju zmajeva, na kome se okupilo više od deset hiljada ljudi. Za tu vest Aomame nije znala, ali to i nije bilo ništa čudno. Ko bi uopšte zapamtio vest o pre tri godine održanom takmičenju u puštanju zmajeva u Džakarti? Pripadnik ekstremne islamističke grupe 6. oktobra je izvršio atentat na egipatskog predsednika Sadata. Njoj, koja je pamtila taj događaj, ponovo bi žao predsednika Sadata. Sadatovi zalisci su joj se baš dopadali, a i oduvek je osećala snažan animozitet prema verskim fundamentalistima. Samo kad bi pomislila na njihove uskogrude poglede na svet, njihov umišljeni osećaj superiornosti i bezobzirno nametanje drugima, u njoj bi počeo da ključa bes. A ona nije bila u stanju taj bes da kontroliše. Samo, to nije imalo nikakve veze s problemom s kojim se sada suočavala. Aomame nekoliko puta duboko udahnu i pribra se, pa pređe na sledeću stranicu. Na dan 12. oktobra, u naselju tokijske opštine Itabaši, posle prepirke sa studentom koji je odbio da plati pretplatu, ubirač pretplate NHK (56 godina) izbo je studenta u stomak nožem koji je nosio sa sobom u torbi i naneo mu teške telesne povrede. Ubirača pretplate uhapsio je policajac koji je dojurio na lice mesta. Čovek je samo odsutno stajao tu s okrvavljenim nožem u ruci i nije pružao ni najmanji otpor prilikom hapšenja. Bio je zaposlen kao ubirač pretplate već šest godina, i radio je taj posao veoma ozbiljno i sa odličnim uspehom, ispričao je jedan njegov kolega. Aomame nije znala za taj događaj. Uzimala je Jomiuri Simbun, a pregle‐ dala je i Mainići od prve do poslednje strane. Nastojala je da članke iz društvene hronike - posebno one koji imaju veze s kriminalom - čita detaljno. A taj članak zauzimao je skoro polovinu društvene rubrike večernjeg izdanja. Toliki članak jednostavno nije mogla da previdi. Pa ipak, nije da ne postoji mogućnost da je iz nekog razloga propustila da ga pročita.

To je veoma malo verovatno, ali nije mogla da tvrdi da takva mogućnost uopšte ne postoji. Naboranog čela, ona se neko vreme zamisli nad tom mogućnošću. Potom u svoju svesku zapisa datum i podatke događaja u kratkim crtama. Ubirač pretplate zvao se Šinosuke Akutagava. Baš lepo ime. Kao da je pripadalo nekom književnom velikanu. Nije bilo njegove fotografije. Stajala je samo slika izbodenog Akire Tagave (21 godina). Tagava je bio student treće godine Pravnog fakulteta Univerziteta Nihon, i bio je kendo majstor, drugi dan. S lakoćom bi se odbranio od napada da je samo imao šinai, 13 ali normalni ljudi ne idu da razgovaraju s ubiračima pretplate NHK sa šinaijem u ruci. S druge strane, ni normalni ubirači pretplate NHK ne idu naokolo s nožem u torbi. Aomame je pažljivo pregledala izveštaje od narednih nekoliko dana, ali nije zapazila članak o tome da je izbodeni student preminuo. Verovatno je izbegao smrti. U ugljenokopu u gradu Jubara na Hokaidu 16. oktobra se dogodila teška nesreća. Okno je na dubini od hiljadu metara zahvaćeno požarom, i više od pedeset rudara koji su radili u njemu umrlo je od gušenja. Požar se rasplam‐ sao u blizini površine, i tu je još deset rudara izgubilo život. Ne proverivši prethodno da li su preostali rudari preživeli, da bi sprečila širenje požara kompanija je upotrebila pumpe i poplavila okno. Ukupan broj poginulih je dostigao 93. Stravičan događaj. Ugalj je „prljav“ izvor energije, a kopanje uglja je opasan posao. Zarad smanjenja kapitalnih investicija kompanije, uslovi rada u rudniku bili su veoma loši. Nesreće su bile česte, a pluća su radnicima obavezno stradala. Ali pošto je to mala cena, Ljudi i kompanije kojima je ugalj neophodan još postoje. Aomame dobro pamti taj događaj. Incident koji je Aomame tražila dogodio se 19. oktobra, u vreme kada se izveštaji o posledicama nesreće u ugljenokopu i dalje objavljuju. A da se taj događaj desio, Aomame uopšte nije znala - tačnije, nije znala sve do pre nekoliko sati kada je to čula od Tamarua. Što god da se desilo, to je bilo prosto nemoguće. Jer naslov, odštampan krupnim slovima preko cele naslovne strane jutarnjeg izdanja, nije bilo moguće prevideti. Oružani obračun sa ekstremistima u planinama Jamanašija. Poginula tri policajca Bila je tu i velika fotografija. Snimak lokacije iz vazduha. Blizina jezera Motosu. Bila je tu i jednostavna mapa. Mesto je bilo mnogo dublje u planinama od onog predela gde su se nalazili letnjikovci. Portret-fotografije

tri poginula policajca oblasne policije Jamanašija. Specijalni odred vazdu‐ hoplovstva Japanskih odbrambenih snaga upućen helikopterom. Borbena maskirna uniforma, snajperske puške s optičkim nišanom i kratke automat‐ ske puške. Izraz na licu Aomame je već neko vreme bio potpuno iskrivljen. Da bi verno odrazio njeno osećanje, svaki mišić na njenom licu bio je istegnut dokle je god to bilo moguće. Ali, pošto se sa obe strane stola nalazila pregrada, tu drastičnu promenu na njenom licu niko nije mogao da vidi. Aomame potom duboko udahnu. Iz sve snage udahnu vazduh, pa ga zatim duboko izdahnu. Kao kit kad izroni na površinu pa izmeni vazduh u svojim džinovskim plućima. Leđima okrenut srednjoškolac koji je učio na stolici iza nje prenu se od tog zvuka i osvrnu se ka Aomame, ali naravno nije rekao ništa. Samo se prestravio. Aomame s naporom opusti svaki mišić na svom prethodno iskrivljenom licu i vrati ga u pređašnje, normalno stanje. A potom stade dugo da kucka tupim delom hemijske olovke o svoje prednje zube. I pokuša da sredi misli. Trebalo bi da postoji neki razlog za to. Tačnije, razlog mora da postoji. Kako sam mogla da previdim neki tako veliki slučaj koji je potresao ceo Japan? Ne, nije u pitanju samo ovaj događaj. Nisam znala ni za slučaj studenta koga je izbo ubirač pretplate NHK. Veoma čudno. Nemoguće je da sam napravila niz tako velikih propusta. Ipak sam ja veoma metodična i pažljiva osoba. Primećujem svaku sitnicu. A imam poverenja i u svoje pamćenje. Upravo zbog toga nisam napravila ni jednu jedinu grešku dok sam onih nekoliko slala na onaj svet i uspela da preživim. Svakog dana sam pažljivo čitala novine, a kad ja kažem da pažljivo čitam novine, to znači da nisam propustila nijedan jedini podatak od značaja. Naravno, taj događaj kod jezera Motosu danima je ispunjavao stranice novina. Japanska odbrambena armija i oblasna policija sproveli su planinsku poteru velikih razmera za deset odbeglih pripadnika ekstremistič‐ ke grupe, od kojih je troje ubijeno vatrenim oružjem, dvoje je zadobilo teške povrede, a četvoro - od kojih i jedna žena - uhapšeno je. Jedan se vodio kao nestao. Novine su bile pune izveštaja o tom slučaju. Zahvaljujući tome, izveštaji o posledicama slučaja u kome je ubirač pretplate NHK izbo studenta u opštini Itabaši, nekud su otprhnuli. Mada nisu dozvolili da se to vidi, oni u NHK-u sigurno su odahnuli. Da se nije desio jedan tako krupan događaj, mediji bi van svake sumnje digli

buku oko NHK-ovog sistema naplate, kao i funkcionisanja samog NHK kao organizacije. Početkom te godine, Liberalna demokratska partija imala je primedbe na emisiju NHK koja se bavila korupcionaškom aferom Lokhid, pa je uticala na NHK da izmeni njen sadržaj. Nekolicina njih iz NHK je unapred do detalja prenela sadržaj emisije političarima iz vladajuće partije, ponizno se raspitujući sme li takav program da se emituje. Na veliko izne‐ nađenje, to je bila svakodnevna pojava. Parlament je morao da odobri NHK-ov budžet, a čelni ljudi kompanije su se plašili reperkusija ukoliko ne budu zadovoljili vladajuću partiju i vladu. S druge strane, unutar vladajuće partije postojalo je uverenje da NHK nije ništa drugo do njihova sopstvena reklamna agencija. Kada je ta tajna rabota razotkrivena, većina naroda je prirodno počela da gaji nepoverenje prema integritetu emisija NHK i poštenju političara. Potom su se mnogi priključili pokretu neplatiša pretplate. Izuzev tog događaja kod jezera Motosu i slučaja NHK-ovog ubirača pretplate, Aomame se jasno sećala svih drugih događaja, slučaja i nesreća. Osim ta dva događaja, nije imala drugih praznina u sećanju. Imala je pamćenje o tome da je sve druge članke pročitala još u to vreme. Pa ipak, oružani okršaj kod jezera Motosu i slučaj ubirača pretplate NHK uopšte joj nisu ostali u sećanju. Otkud to? Ako je moj mozak pretrpeo nekakvo oštećenje, da li bih propustila da pročitam samo članke o ta dva događaja, ili bih pak samo njih vešto izbrisala iz sećanja? Aomame zatvori oči i jako pritisnu slepoočnice vrhovima prstiju. Možda to i jeste moguće. Možda se u mom mozgu pojavila nekakva funkcija uz pomoć koje on menja sadašnjost i bira samo određene vesti preko kojih prebacuje crnu koprenu, tako da je moje oči ne vide i tako da ne ostaje u mom sećanju. Recimo, vesti o tome da je uvedeno novo policijsko službeno naoružanje i uniforma, o tome da je u saradnji SAD i Sovjetskog Saveza u toku izgradnja stalne stanice na Mesecu, o tome da je NHK-ov ubirač pretplate nožem izbo jednog studenta, i o tome da se kod jezera Motosu odigrao žestok oružani sukob između jedne ekstremističke grupe i specijal‐ nog odreda Japanske odbrambene armije. Ali, kakav to zajednički imenitelj vezuje sve te događaje? Koliko god ona razmišljala, zajedničkog imenitelja nije bilo. Aomame nastavi da tupim delom hemijske olovke kucka o prednje zube. Pokrenula je svoju glavu. Kada je prošlo dosta vremena, Aomame je pomislila sledeće.

Da li bi se moglo ovako razmišljati: da nisam ja ta koja ima neki problem, već spoljni svet koji me okružuje; da nisu moja svest i psiha te kojima se dešavaju nepravilnosti, već da to svet oko mene doživljava promene pod dejstvom nekakve nepoznate sile? Što je više razmišljala o njoj, tu pretpostavku Aomame je osećala kao sve prirodniju. Jer nikako nije imala stvaran osećaj da je njena svest na bilo koji način oštećena ili iskrivljena. Stoga je pretpostavku protegla još dalje. Nisam ja ta koja je poludela, nego je poludeo svet oko mene. Da, to je to. Svet kakav poznajem u nekom je trenutku iščezao, ili se povukao, a neki drugi svet je zauzeo njegovo mesto. Kao da se prebacila skretnica na pruzi. Drugim rečima, moja svest kakva postoji ovde i sada pripada onom prvobit‐ nom svetu, ali se sam svet već preobratio u neki drugi. A izmena u činjeni‐ cama koja se tu odigrala, u ovom trenutku samo je ograničena. Najveći deo novog sveta skreće upravo iz prvobitnog sveta kakvog ja poznajem. Stoga u mom životu uglavnom (u ovom trenutku) nema posebnih problema. Ali, kako „izmena jednog njegovog dela“ bude odmicala, oko mene će verovatno nastajati sve veće promene. A odstupanja će malo-pomalo da narastaju. Od slučaja do slučaja, te nepravilnosti mogle bi da naruše logiku mojih postupaka i navedu me da činim kobne greške. A ako do toga dođe, to bi za mene doslovce moglo biti fetalno. Paralelni svetovi. Aomame se namršti, kao da joj je u ustima nešto užasno kiselo. Ipak, ne onoliko jako kao ranije. Potom ponovo poče jako da kucka tupom stranom hemijske olovke o zube dok joj se iz dubine grla otimalo teško jecanje. Onaj srednjoškolac iza nje ga je čuo, ali se ovoga puta pretvarao da ne čuje ništa. Ovo se sada već pretvara u naučnu fantastiku, pomisli Aomame. Da li ja to možda sebično, zarad svog samoodržanja izmišljam neke pret‐ postavke? Možda zaista samo nešto nije u redu s mojom glavom. Sopstvenu psihu doživljavam kao savršeno normalnu. Mislim da moja svest nije ni na koji način iskrivljena. Doduše, zar većina duševnih bolesnika i ne tvrdi da su oni savršeno normalni, a da je ceo svet lud? Smislila sam sumanutu pret‐ postavku o paralelnim svetovima samo zato da bih kako znam i umem opravdala sopstveno ludilo. Potrebno mi je mišljenje nekog drugog ko razmišlja hladne glave.

Samo, ne mogu ni da odem kod psihoanalitičara i da tražim da me pregleda. Stvari su se previše zakomplikovale, a i previše je činjenica koje ne mogu da mu kažem. Već i ako bih za primer uzela „posao“ koji sam ovde došla da obavim - on se van svake sumnje kosi sa zakonom. Zato što sam šilom ručne izrade u tajnosti ubila neke muškarce. Ne mogu tako nešto da priznam doktoru. Ma koliko oni bili od jedne beskrajno zlobne i izvitopere‐ ne sorte, i makar se protiv njihovog ubistva niko i ne pobunio. Kada bih i mogla na trenutak da prikrijem sve ono što je nezakonito, i ovaj legalni deo svog života ne bih mogla čestito da ispričam običnim rečima. Kao da sam u kofer nagurala sav moguć prljavi veš koji je u njega mogao da stane. Tu ima dovoljno materijala da jedna osoba pomeri pameću. Možda čak i dve ili tri osobe. Isto će biti i ako se dotaknem seksualnog života. Nisu to stvari koje mogu naglas da izgovorim pred nekim. Ne mogu da idem kod lekara, misli Aomame. Ne preostaje mi ništa drugo nego da to rešim sama. Hajde da probam na svoj način da pretpostavku odvedem još malo dalje. Ako uzmem da se tako nešto odista dogodilo, odnosno, ako se svet u kome sam ja zaista promenio, kada, gde i kako se ta konkretna skretnica prebacila? Aomame se ponovo usredsredi i pođe tragom svog sećanja. Prvi put je zapazila neki izmenjeni deo sveta pre nekoliko dana, onog dana kad se u hotelskoj sobi u Šibuji postarala za eksperta za razvoj naftnih polja. Izašla je iz taksija na gradskom autoputu 3, sišla protivpožarnim ste‐ penicama do puta 246, presvukla najlon čarape i linijom Tokju se zaputila do stanice Sangenđaja. Na pola puta se mimoišla s mladim policajcem i tada prvi put primetila da je nešto drugačije u njegovom izgledu. To je bio početak. Što bi značilo da se neposredno pre toga prebacila skretnica u drugi svet. Jer je policajac koga je videla tog jutra u blizini svoje kuće imao onu istu staru uniformu i nosio je klasičan revolver. Aomame se seti onog čudnog osećaja koji je doživela u taksiju usred zakrčenja kada je slušala uvodni deo Janačekove Simfonijete. Onog osećaja kao da joj je celo telo u distorziji. Osećala je kao da joj se struktura tela uvrće kao krpa kad se cedi. Tad mi je onaj taksista rekao da na gradskom autoputu postoje protivpožarne stepenice, a ja sam izula cipele i sišla tim strmim stepenicama. I sve to vreme, dok sam bosa silazila niz stepenice pod jakim naletima vetra, u mojim ušima neprestano su odzvanjale fanfare iz uvoda Simfonijete. Može biti da je to bio početak, pomisli Aomame.

I sam taksista odavao je nekako čudan utisak. Aomame se još odlično sećala reči koje joj je on izgovorio na rastanku. Pokuša u sebi tačno da ih reprodukuje. Kad uradite tako nešto, svakodnevne stvari će možda početi da vam izgledaju malo drugačije nego inače. Ali, ne dajte da vas izgled zavara. Stvarnost je samo jedna. Ovaj taksista baš neobično govori, mislila je tada Aomame. Ali, u to vreme joj nije bilo jasno šta je hteo da kaže, pa na to nije obraćala previše pažnje. Ona je tada žurila i nije imala kad da razmišlja o zbunjujućim stvarima. Sada, međutim, kada se vraćala na to, ono što je on izgovorio bilo joj je veoma neočekivano i čudno. Moglo je biti shvaćeno i kao savet, ali i kao poruka sa skrivenim značenjem. Šta li je taj taksista zapravo hteo da mi saopšti? A zatim, Janačekova muzika. Kako sam odmah shvatila da je ta muzika Janačekova Simfonijeta? Otkud sam znala da je komponovana 1926. godine? Nije uvodna tema Jana‐ čekove Simfonijete toliko popularna da bi je svako prepoznao čim je čuje. Osim toga, ja do sada nisam mnogo slušala klasičnu muziku. Ne znam ni da razlikujem Hajdnovu muziku od Betovenove. Zašto sam onda kada sam čula muziku sa radija u taksiju odmah mogla da kažem: „To je Janačekova Simfonijeta?“ I zašto je baš u meni lično ta muzika izazvala tako snažne potrese? Da, to je bila sasvim individualna vrsta potresa. Kao da je moje dugo uspavano podsvesno pamćenje probuđeno nekim povodom i u nekom potpuno neočekivanom trenutku - takav je to osećaj bio. A to znači da sam u nekoj tački u svom životu možda imala neku duboku vezu s tom muzikom. Kad se začula ta muzika, automatski se uključio prekidač, a u meni se uskomešalo neko sećanje. Janačekova Simfonijeta. Ali ma koliko duboko pretraživala po svojim sećanjima, Aomame nije mogla da ga nađe. Aomame se osvrnu oko sebe, pogleda u svoje dlanove, pregleda oblik svojih noktiju, za svaki slučaj se preko majice uhvati za grudi i opipa njihov oblik. Nema nikakve promene. Iste su veličine i oblika. Ja sam ona ista ja, a svet oko mene je onaj isti. Ali, nešto počinje da se razlikuje. Aomame je to mogla da oseti. Kao kad tražiš razlike na crtežima. Ovde postoje dve slike. Počneš da ih upoređuješ dok vise jedna pored druge na zidu i one ti deluju

potpuno iste. No tek kada počneš pažljivo da proučavaš detalje, shvatiš da postoji nekoliko sasvim malih razlika. Da bi promenila raspoloženje, ona se vrati stranicama arhivskih novinskih izdanja i zapisa detalje oružanog okršaja kod jezera Motosu. Pret‐ postavljalo se da je pet automatskih pušaka kalašnjikov AK47 kineske proi‐ zvodnje bilo prokrijumčareno sa Korejskog poluostrva. Bile su polovne, verovatno već korišćene u vojsci, ali nisu bile loše. Bilo je tu i dosta municije. Linija obale Japanskog mora je dugačka. Nije tako teško uneti oružje i municiju na brodiću za tajne operacije sagrađenom tako da izgleda kao ribarski, krijući se pod tamom noći. Na taj način oni verovatno unose stimulativna sredstva i oružje u Japan, i kući se vraćaju s kamarama japanskih jena. Policajcima oblasti Jamanaši do tada nije bilo poznato da je ekstremistič‐ ka grupa tako dobro naoružana. Pribavili su - bar zvanično - nalog za pretres na osnovu prijave za nanošenje telesnih povreda i s dva patrolna au‐ tomobila, jednim minibusom i standardnom opremom pošli da se suoče s grupom pod nazivom „Akebono" na „farmi“ na njenom terenu. Pripadnici grupe su se na farmi zvanično bavili prirodnim uzgojem. Odbili su zahtev policije da uđe na farmu i izvrši pretres. Tu je naravno došlo do koškanja i neki je povod doveo i do oružanog okršaja. Iako ih nisu upotrebili, imali su spremne čak i moderne ručne granate kineske proizvodnje. To što nisu napadnuti ručnim granatama policajci imaju da zahvale činjenici da su bombe bile nabavljene tek neposredno pre toga i da nije bilo dovoljno vremena da se obuče za njihovo koriščenje. Na svu sreću. Da su upotrebljene ručne bombe, žrtava bi među policajcima i vojnicima sigurno bilo neuporedivo više. Policajci isprva nisu nosili čak ni neprobojne prsluke. Tada se pokazalo koliko je naivna bila analiza podataka u sedištu policije, kao i koliko je zastarela bila njihova oprema. Ali, ono što je za običan svet predstavljalo najveći šok bila je činjenica da ekstremistič‐ ke grupe i dalje postoje u formi borbenih jedinica i da nesmetano obavljaju svoje aktivnosti ispod žita. Živopisna gužva „revolucije“ iz druge polovine šezdesetih sada je već postala stvar prošlosti, a za ostatke ekstremističkih grupa se verovalo da su razbijeni još u incidentu Asama-Sanso. 14 Kada je završila belešku, Aomame je vratila novinska izdanja na pult i sa police na kojoj su bile knjige o muzici izabrala jednu debelu knjigu pod nazivom Svetski kompozitori i vratila se za sto. A onda je otvorila stranicu na kojoj je pisalo o Janačeku.

Leoš Janaček se rodio 1854. u selu u Moravskoj, a umro je 1928. godine. U knjizi je stajala jedna portret-fotografija iz njegovih poznih godina. Uopšte nije bio oćelavio, već mu je glava poput pašnjaka bila gusto obrasla sedim vlasima. Oblik glave se nije mogao razaznati. Simfonijeta je kompo‐ novana 1926. godine. Janaček je živeo u nesrećnom braku bez ljubavi, ali je 1917, kada je imao 63 godine, upoznao već udatu Kamilu i zaljubio se u nju. Bila je to ljubav dvoje ljudi zrelih godina koji su već bili u braku. Janačeku, koji je neko vreme očajavao zbog toga, susret s Kamilom vraća snažnu želju za komponovanjem. I tako jedno za drugim nastaju njegova pozna remek-dela. Jednog dana, dok je s njom šetao parkom, video je da se održava koncert orkestra na bini na otvorenom, zastao je i poslušao njihov nastup. U tom trenutku iznenadni nalet osećanja sreće prožeo mu je celo telo, i tako se u njemu rodila melodija Simfonijete. Imao je osećaj kao da se tada u njegovoj glavi nešto otvorilo i doživljaj da se našao u nekakvom blistavom transu, sećao se on. U to vreme, Janaček je bio angažovan da komponuje fanfare za neko veliko gimnastičko takmičenje, pa je deo motiva za fanfare bila „melodija" koja mu se javila u tom parku, i tako se rodilo delo pod nazivom Simfonijeta. Dobila je naziv „Mala simfonija", ali joj odsustvo tradicionalne forme, spoj zvonkih i veselih fanfara limenih instrumenata i meko sazvučje žičanih instrumenata u srednjoevropskom stilu daju jedinstvenu atmosferu - pisalo je u objašnjenju. Aomame za svaki slučaj u kratkim crtama u svoju svesku zabeleži bio‐ grafske podatke i objašnjenja vezana uz kompoziciju. Ipak, tekst u toj knjizi nije joj dao apsolutno nikakvu naznaku o tome šta bi bila ta zajednička tačka između muzike Simfonijete i nje same, ili bar šta bi ona mogla da bude. Izašavši iz biblioteke, ona poče besciljno da luta gradom u sumrak. Povremeno izgovarajući nešto sebi u bradu, a povremeno odmahujući glavom. Ovo je naravno puka pretpostavka, mislila je Aomame u hodu. Ali, meni u ovom trenutku ta pretpostavka deluje najubedljivije. Ili ću bar, dok se ne pojavi pretpostavka koja će biti još ubedljivija, izgleda morati da se ponašam u skladu sa ovom. U suprotnom, moguće je i da ću je negde usput odbaciti. Zbog toga bi verovatno trebalo da ovoj novoj situaciji u kojoj sam se našla dam odgovarajući naziv. Neki jedinstven naziv potreban je i da bih mogla da napravim razliku u odnosu na onaj nekadašnji

svet u kome su policajci nosili klasične revolvere. Čak i psi i mačke imaju imena. Ne vidim razlog da novi svet koji je pretrpeo ovakve promene nema naziv. Novi svet ću zvati: „Godina 1Q84“, 15 rešila je Aomame. „Q“ kao question mark. Znak pitanja. Aomame u hodu sama za sebe klimnu glavom. Sviđalo se to meni ili ne, trenutno se nalazim u svetu „Godina 1Q84“. Godina 1984. kakvu sam poznavala više nigde ne postoji. Sada je godina 1Q84. Promenio se vazduh, promenili su se i prizori. Načinu funkcionisanja tog sveta sa znakom pitanja moraću da se prilagodim što je pre moguće. Kao životinja puštena u nepoznatu šumu. Da bih se zaštitila i opstala, moraću što pre da spoznam pravila koja važe na tom mestu i da im se prila‐ godim. Aomame je otišla do prodavnice ploča u blizini stanice Đijugaoka i potražila Janačekovu Simfonijetu. Janaček nije toliko popularan kompozitor. Odeljak sa njegovim pločama bio je veoma mali i uspela je da pronađe samo jednu ploču na kojoj se među ostalim kompozicijama nalazila i Simfo‐ nijeta. U izvedbi orkestra iz Klivlenda pod dirigentskom palicom Džordža Sela. Na strani A bio je Bartokov Koncert za orkestar. Nije znala kakva je to izvedba, ali pošto nije bilo nijedne druge, kupila je tu ploču. Kad se vratila kući, iz frižidera je izvadila šabli, otvorila ga, ploču stavila na gra‐ mofonsku glavu i spustila iglu. Pila je dobro ohlađeno vino i pažljivo slušala muziku. Zasvirao je zvonki uvodni deo s fanfarama. Isti onakav kakav je čula u taksiju. Nema sumnje. Ona zatvori oči i usredsredi svoj um na muziku. Nastup nije bio loš. Ali, nije se dogodilo ništa. Samo se čula muzika. Niti joj se telo izvitoperilo, niti su se izmenila njena čula. Kad je odslušala kompoziciju do kraja ona vrati ploču u omot i sede na pod dok je oslonjena na zid pila vino. Vino koje je pila zadubljena u misli skoro da nije imalo nikakav ukus. Ona ode do kupatila, umi lice sapunom, uredi obrve makazicama i očisti uši štapićima s vatom. Ili sa mnom nešto nije u redu, ili sa svetom nešto nije u redu, jedno je od ta dva. A ne znam koje je od ta dva. Boca i čep se ne uklapaju. Možda je to do boce, a možda je i do čepa. U svakom slučaju, činjenica da im se veličine razlikuju je nepromenljiva. Aomame otvori frižider i poče da proučava stvari koje se u njemu nalaze. Pošto u poslednjih nekoliko dana nije išla u kupovinu, unutra nije bilo baš

mnogo toga. Izvadila je zrelu papaju i presekla je nožem napola, pa počela kašikom da je zahvata i jede. Potom je izvadila tri krastavca, oprala ih vodom, stavila majonez na njih i pojela ih. Žvakala ih je polako i dugo. Popila je čašu sojinog mleka. To joj je bila večera. Jednostavna, ali idealna za sprečavanje konstipacije. Konstipacija je njoj jedna od najmrskijih pojava na planeti. Mrska otprilike isto onoliko koliko i onaj ološ koji pribegava nasilju u porodici, ili koliko uskogrudi verski fanatici. Kad je završila s večerom, Aomame se svukla i istuširala vrućom vodom. Izašla je iz tuš kabine, obrisala se peškirom i pogledala odraz svog nagog tela u ogledalu. Zategnut stomak i čvrste mišiće. Grudi nejednake veličine i čudnog oblika, stidne vlasi nalik na zapušteni fudbalski teren. Dok je tako posmatrala sebe nagu, odjednom joj sinu da će za nedelju dana napuniti trideset godina. Nailazi još jedan glupi rođendan. Kud baš trideseti od svih rođendana da dočekujem u ovom besmislenom svetu, pomisli Aomame. I zatim nabra obrve. 1Q84 godina. Tu se ona upravo nalazi.

10 Tengo Prava revolucija u kojoj će poteći prava krv „Presedamo", reče Fukaeri. I ponovo uze Tenga za ruku. To je bilo nepo‐ sredno pre nego što je voz stigao u stanicu Taćikava. Sve vreme dok su izlazili iz voza, peli se uz jedne stepenice pa silazili niz druge da pređu na drugi peron, Fukaeri ni na tren nije pustila Tengovu ruku. Ljudima okolo mora da su izgledali kao momak i devojka koji se vole. Razlika u godinama jeste bila velika, ali je Tengo ipak izgledao mlađi nego što je bio. I razlika u njihovoj građi sigurno je izazivala osmehe po‐ smatrača. Jedan blagosloven ljubavni sastanak u prolećno nedeljno jutro. Ali, u Fukaerinoj šaci kojom je držala Tengovu nije bilo osećaja koji bi podsećao na ljubav prema suprotnom polu. Nastavljala je da ga drži za ruku ujednačenom jačinom. U njenim prstima bilo je nečega nalik na profesio‐ nalnu preciznost, kao kad lekar pacijentu meri puls. Ta devojka možda putem dodira svojih prstiju i dlana pokušava da razmeni neke informacije koje ne uspeva da saopšti rečima. To je Tengu odjednom palo na pamet. Pa ipak, sve i da je te razmene zaista i bilo, bila je pre jednosmerne nego dvosmerne prirode. Jer, možda Fukaeri preko svog dlana i uspeva da oseti nešto što postoji u Tengovoj duši, ali Tengo uopšte ne uspeva da shvati šta je njoj na pameti. Ipak, Tengo se nije zbog toga previše uzbuđivao. Ma šta to bilo što Fukaeri uspeva da pročita, tu nema nikakvih podataka ni osećanja a da bi njemu smetalo da ih ona otkrije. Bilo kako bilo, ta je devojka, premda nije imala svest o njemu kao o pri‐ padniku suprotnog pola, ipak gajila izvesnu naklonost prema njemu. To je Tengo pretpostavljao. Ili bar verovatno nije imala loš utisak. Da nije tako, ma kakva bila njena namera, ne bi ga ovoliko dugo držala za ruku. Prešli su na peron linije Ome i ukrcali se na prvi jutarnji voz koji je već stajao na njemu. Iako je bila nedelja, gužva u vagonu - stariji ljudi s plani‐ narskom opremom na sebi i porodice s decom - bila je veća nego što je moglo da se očekuje. Ne sedajući na sedišta, njih dvoje su stajali jedno do drugog u blizini vrata.

„Izgleda da su pošli na izlet", reče Tengo osvrćući se po vagonu. „Mogu da te držim za ruku", upita Fukaeri Tenga. Otkad su ušli u voz, ona mu i dalje nije puštala ruku. „Možeš, naravno", reče Tengo. Kao da je odahnula, Fukaeri samo nastavi da ga drži za ruku. Njeni prsti i dlan bili su suvi, bez i trunke znoja. Ona kao da je i dalje tražila i napipa‐ vala to nešto što se nalazi u njemu. „Više se ne plašiš", upita ona bez znaka pitanja. „Mislim da se ne plašim", odgovori Tengo. I to nije bila laž. Panika koja ga je spopala zbog nedeljnog jutra zaista je oslabila, verovatno zbog toga što ga je Fukaeri držala za ruku. On se više ne znoji, niti čuje tupo bubnjanje. Nisu ga hvatale ni halucinacije. I disanje mu se ponovo umirilo. „Dobro je“, reče Fukaeri glasom bez intonacije. Dobro je, pomisli i Tengo. „Voz polazi", začula se hitro izgovorena jednostavna objava, i ubrzo, poput velike preistorijske životinje koja se stresa pošto se probudila, vrata vagona se uz jake vibracije zatvoriše. Kao da se konačno odlučio na to, voz se polako odvoji od perona. Držeći se za ruku s Fukaeri, Tengo je gledao pejzaže kroz prozor. Isprva su to bili prizori sasvim običnih naselja. Ali, kako su odmicali, ravničarski predeli oko Musašinoa prometnuli su se u planinske pejzaže. Iza stanice Higaši-Ome postojale su samo jedne tračnice. Kada su tu preseli na voz od četiri vagona, prisustvo planina još se više osećalo. Sada su već bili izvan pojasa mesta iz kojih se na posao putuje do centra metropole. Na obroncima planina još su se zadržale zagasite boje zime, ali se moglo videti i sveže zelenilo zimzelenog drveća. Kada su stigli u stanicu i vrata vagona se otvorila, shvatio je da se miris vazduha promenio. Činilo se da čak i zvuci odzvanjanju drugačije. Duž pruge su se upadljivo nizala polja, i sve je više bilo građevina kakve se viđaju na selu. Broj lakih kamioneta prevazilazio je broj putničkih automobila. Izgleda da smo otišli dosta daleko, pomisli Tengo. Kuda mi to uopšte idemo? „Ništa ne brini“, reče Fukaeri, kao da mu je pročitala misli. Tengo ćutke klimnu glavom. Osećam se kao da sam pošao da upoznam roditelje svoje buduće supruge i da od njih zatražim njenu ruku, pomisli. Sišli su na stanici pod nazivom „Futamatao“. Nije pamtio da je ikad čuo to ime. Baš čudan naziv. Stanica je bila mala i stara, od drveta, i osim njih

dvoje, na njoj je sišlo još petoro putnika. Niko nije ulazio u voz. Ljudi idu do Futamataa da bi šetali planinskim putem po čistom vazduhu. Nema takvih koji bi se u Futamatao zaputili specijalno da bi videli mjuzikl Čovek iz La Manče, da bi se ludo proveli u diskoteci, posetili salon aston martina ili restoran francuske kuhinje čuven po gratiniranom jastogu. Posmatrajući spoljašnji izgled ljudi koji tu silaze, toliko se bar moglo pretpostaviti. Ispred stanice niti je bilo ičeg što bi se moglo nazvati prodavnicom, niti naznaka ljudskog prisustva, ali je ipak stajao parkiran jedan taksi. Verovatno tu dolazi prema voznom redu. Fukaeri tiho pokuca na prozor taksija. Vrata se otvoriše i ona uđe unutra. A zatim rukom pozva i Tenga da uđe. Vrata se zatvoriše, Fukaeri kratko saopšti vozaču odredište, a on klimnu glavom. Tim taksijem se nisu vozili predugo, ali je put bio veoma težak. Peli su se strmim uzbrdicama, pa zatim silazili niz strme nizbrdice, idući tim uzanim zemljanim putem na kome bi bila muka mimoići se bilo s kim. Bio je prepun zavijutaka i krivina. Pošto taksista čak i na takvim delovima puta nije previše smanjivao brzinu, Tengo se celim putem napeto držao za ručku na vratima. Kada su se popeli uz jednu zaprepašćujuće strmu uzbrdicu nalik na ski stazu, taksi se konačno zaustavio na mestu koje je ličilo na vrh omanje planine. Sve je to više ličilo na vožnju u nekom vozilu u luna-parku nego na taksi-vožnju. Tengo je iz novčanika izvadio dve novčanice od hiljadu jena i uzeo kusur i priznanicu. Ispred stare kuće u japanskom stilu stajao je crni micubiši pađero SWB i veliki zeleni jaguar. Pađero je bio blistavo čist, a jaguar je bio neki stari model, prekriven takvim slojem bele prašine da mu se jedva mogla razaznati boja. I prednji vetrobran mu je bio sav prekriven prljavštinom; izgledao je kao da nije vožen duže vreme. Vazduh je bio tako svež da ti preseče dah, a svud okolo vladao je potpuni mir. Toliko je bila duboka ta tišina da se činilo da na nju treba naštimovati sluh. Nebo je bilo visoko kao da se kroz njega može proći, a topli sunčevi zraci nežno su doticali izložene delove kože. S vremena na vreme začuo bi se krik neke ptice na koji uho nije naviklo. Ali, pticu nije bilo moguće videti. Bila je to velika kuća, od stila. Delovalo je da je podignuta prilično davno, ali je bila lepo održavana. I baštensko rastinje je bilo lepo potkresa‐ no. A kako je bilo toliko brižljivo potkresano, nekoliko stabala je izgledalo kao da je veštačko, od plastike. Grane ogromnih borova pravile su senke na tlu. Pogled je pucao svud okolo, ali dokle god je dopirao, na vidiku nije bilo

nijedne ljudske prilike. Čovek koji je odlučio da sagradi kuću na ovako ne‐ praktičnom mestu mora da je neko ko se užasava kontakta s ljudima, nagađao je Tengo. Uz zvuk čangrljanja, Fukaeri otvori nezaključana ulazna vrata. Potom uđe unutra i dade i Tengu znak da je sledi. Niko nije izašao da ih dočeka. Izuli su cipele u prilično prostranom predsoblju i pošli niz čist, prohladan hodnik do dnevne sobe. Kroz prozor dnevne sobe videla se panorama pla‐ ninskih venaca. Videla se i reka kako krivuda dok se sunčevi zraci odbijaju o njenu površinu. Prizor je bio divan, ali se Tengo nije osećao dovoljno opušteno da bi mogao da uživa u njemu. Fukaeri mu je pokazala da sedne na veliku sofu i samo je bez reči izašla iz sobe. Sofa je mirisala na neka davna vremena. Tengo nije mogao ni da pretpostavi koliko davna. Bila je to strahovito ogoljena dnevna soba. Na niskom stolu, načinjenom od jedne debele daske, nije stajalo apsolutno ništa. Ni pepeljara, ni stolnjak. Na zidovima nema slika. Ni sata, ni kalendara. Nema nijedne vaze. Nikakve komode. Ni časopisa, ni knjiga. Bio je prostrt izbledeli, starinski tepih na kome se više i ne razaznaje šara, i na kome je bila otprilike podjednako stara garnitura za sedenje. Jedna sofa velika kao splav, na koju je Tengo seo, i tri fotelje. Postojao je i veliki otvoreni kamin, ali nije bilo naznaka da je bio založen u skorije vreme. Iako je bila sredina aprila, soba je bila ledena. Kao da je hladnoća koja se uvukla tokom zime još boravila tu. Prostorija je izgledala kao da je provela mnoge dane čvrsto rešena da ne ugosti nikog ko u nju kroči. Fukaeri se vratila, i dalje ne govoreči ništa, i sela pored Tenga. Ni jedno od njih dugo nije progovorilo ni reč. Fukaeri se zatvorila u svoj zagonetni svet, a Tengo je smireno disao stišavajuči svoja osećanja. Izuzev ptičjeg oglašavanja koje bi se začulo negde u daljini, soba je bila beskrajno tiha. Kad je naćuljio uho, Tengo je imao utisak da ta tišina ima nekoliko značenja. Nije u pitanju bilo puko odsustvo bilo kakvog zvuka. Bilo je to kao da je sama tišina govorila nešto o sebi. Tengo bez ikakvog smisla pogleda na ručni sat. Podiže glavu, pogledom pređe preko pejzaža koji se video kroz prozor, pa ponovo pogleda na svoj sat. Vreme skoro da nije prolazilo. Nedeljom ujutru vreme uvek prolazi sporo. Posle desetak minuta, bez ikakve najave, vrata se najedanput otvoriše i u sobu žustrim korakom uđe jedan mršavi muškarac. Otprilike sredine šezde‐ setih godina. Visok je oko sto šezdeset centimetara, ali zahvaljujući dobrom držanju, ne deluje ispijeno. Leđa su mu uspravna kao da je u njih ugrađen

gvozdeni stub, a brada čvrsto uvučena. Obrve su mu guste i nosi naočare s debelim crnim okvirima koje kao da su napravljene samo za to da plaše ljude. U pokretima tog čoveka bilo je nečeg što podseća na kompaktan, pre‐ finjeni mehanizam s mnogo zbijenih delića. U njemu nema ničeg suvišnog, svaki se deo s onim drugim odlično uklapa. Tengo ustade u nameri da se pozdravi, ali mu muškarac samo hitro rukom pokaza da sedne. Kad je u skladu s tim napola pridignut Tengo seo, kao da se takmiči s njim, i muškarac žurno sede na fotelju. Još neko vreme potom čovek je samo gledao u Tenga, ne progovarajući ni reč. Njegov pogled nije bio prodoran, već od onih koji vidi kroz sve i zalazi u svaki kutak. Oči su mu čas škiljile, čas se širom otvarale. Kao kad fotograf podešava blendu. Muškarac je nosio belu košulju, preko nje džemper tamnozelene boje, i tamnosive vunene pantalone. Svaki komad odeće izgledao je kao da ga sva‐ kodnevno nosi već deset godina. Dobro mu pristaje, ali deluje pomalo pohabano. On je verovatno čovek koji se ne obazire previše na odevanje. A možda samo nema nikog u svojoj okolini ko bi na to obraćao pažnju. Kosa mu je proređena, pa mu je zbog toga duguljasti oblik glave još naglašeniji. Obrazi upali, brada uglasta. Jedino se njegove malene pune usne, nalik na dečje, ne uklapaju sasvim u opšti utisak. Pojedina mesta propuštena prilikom brijanja. A možda se to samo tako činilo zbog nedostatka svetlosti. Izgleda da se planinsko sunce koje ulazi kroz prozor prilično razlikuje od sunčevih zraka na koje je Tengo navikao. „Oprosti što sam te primorao da prevališ ovoliki put“, izgovorio je muškarac glasom koji je na specifičan način prelazio iz jednog tonaliteta u drugi. Bio je to glas čoveka koji je često govorio pred velikim brojem ljudi. I to o teoretskim stvarima. „Izvesne okolnosti mi ne dozvoljavaju da idem odavde, pa nisam imao drugog izbora nego da te pozovem da dođeš.“ Ni najmanje mi ne smeta, odgovorio je Tengo. A zatim se predstavio. I izvinio se što ne poseduje vizitkartu. „Ime mi je Ebisuno“, rekao je njegov sagovornik. „Ni ja nemam vizitkar‐ tu." „Gospodin Ebisuno", ponovi Tengo. „Svi me zovu profesor. Izuzev moje ćerke, svi me iz nekog razloga zovu profesor." „Kako se piše vaše ime?“ „Vrlo retko ime. Sreće se tek tu i tamo. Eri, hajde napiši ga, molim te."

Fukaeri klimnu glavom, izvadi nekakvu beležnicu i hemijskom olovkom na praznom listu polako ideogramima ispisa „Ebisuno". Slova su izgledala kao da ih je klinom uklesala u opeku. Moglo bi se čak reći i da su zbog toga imala neke svoje draži. „Na engleskom jeziku bi se to reklo ’field of savages’. 16 Nekad sam se bavio antropologijom, a to ime je izrazito prigodno za tu oblast", reče profesor. A zatim mu oko usana zaigra nešto donekle nalik na osmeh. Ali mu se živ izraz u očima nimalo nije promenio. „Samo sam se poodavno oprostio od života istraživača. Sada radim nešto što nije povezano s tim. Preselio sam se u jedno drugačije polje divljaka’.“ To je odista bilo retko prezime, ali se Tengo sećao da ga je već čuo. Jeste, u drugoj polovini šezdesetih godina bio je jedan čuveni naučnik po imenu Ebisuno. Objavio je nekoliko knjiga koje su u to vreme bile veoma cenjene. Ne zna tačno o čemu su bile te knjige, ali mu je ime ostalo negde u dnu pamćenja. Samo, posle nekog vremena, više se nije čulo za njega. „Mislim da sam već čuo za vas“, okuša se Tengo. „Može biti“, reče profesor zagledan u daljinu, kao da govori o nekome ko nije prisutan. „U svakom slučaju, davno je to bilo.“ Tengo je mogao da oseti kako Fukaeri, koja sedi kraj njega, mirno diše. Bili su to spori, duboki udasi. „Tengo Kavana", izgovori profesor kao da čita s pločice sa imenom. „Tako je“, reče Tengo. „Na univerzitetu si studirao matematiku i predaješ je u pripremnoj školi u Jojogiju", reče profesor. „Ali, s druge strane, pišeš romane. Tako sam čuo od Eri, je li to tačno?“ „Upravo je tako“, reče Tengo. „Stvarno ne ličiš ni na profesora matematike, a ni na pisca." Tengo se usiljeno nasmeši, pa reče: „Baš nedavno mi je još neko rekao potpuno istu stvar. Mora da je moja građa u pitanju." „Ne mislim time ništa loše", reče profesor. Pa prstom dodirnu luk crnog okvira naočara. „Ne izgledati na određeni način ne mora da bude ništa loše. To samo znači da još nisi upao u kalup." „Počastvovan sam što to kažete, ali ja još nisam pisac. Samo pokušavam da pišem romane." „Pokušavaš?" „Drugim rečima, isprobavam razne pristupe i usput otklanjam greške."

„Shvatam", reče profesor. A zatim, kao da je tek tad postao svestan hladnoće u sobi, blago protrlja ruke jednu o drugu. „Prema onome što sam čuo, ti ćeš prepravljati roman koji je Eri napisala i usavršiti ga kao delo, sa ciljem da osvoji debitantsku nagradu književnog časopisa. Nastojiš da svetu ovu devojčicu ponudiš kao pisca. Da li se slažeš s takvim tumačenjem?" Tengo obazrivo odabra reči: „U osnovi jeste tako kako kažete. Takva je bila zamisao urednika Komacua. Ne znam da li je takav plan moguće uspešno sprovesti. Ne znam ni da li je to etički ispravno uraditi. U celoj toj priči, deo sa kojim ja jedino imam veze jeste sama prepravka teksta Lutke od vazduha. Drugim rečima, ja sam samo tehničar. Za sve ostalo odgovor‐ nost snosi čovek koga spominjem, Komacu." Profesor je neko vreme koncentrisano razmišljao o nečemu. U gluvoj tišini prostorije, skoro da je mogao da se čuje zvuk toka njegovih misli. Potom profesor reče: „Taj urednik, Komacu, smislio je plan, a ti sarađuješ na tehničkoj strani plana." „Tako je." „Ja sam u biti naučnik i, iskreno govoreći, ne čitam baš mnogo beletristi‐ ku. Tako i ne znam baš tačno kakva su pravila u književnom svetu, ali to što vi pokušavate da izvedete meni zvuči kao neka vrsta prevare. Da li grešim?" „Ne, ne grešite. I meni samom isto tako zvuči", reče Tengo. Profesor se blago namršti. „A ti se, iako gajiš moralne sumnje prema tom planu, bez zadrške uplićeš u to." „Nije bez zadrške, ali upleten nesumnjivo jesam." „Zbog čega?" „To je pitanje koje sam sebi iznova postavljam poslednjih nedelju dana", reče Tengo iskreno. Fukaeri i profesor su ćutke čekali da Tengo nastavi. Tengo reče: „I moja pamet, i zdrav razum, i instinkt mi govore da se iz ovoga treba izvući što pre. Oduvek sam bio promišljen i razuman čovek. Ne volim kockanje ni avanture. Pre bi se moglo reći da sam kukavica. Ali, is‐ ključivo u ovom slučaju nikako nisam bio u stanju da kažem ’ne’ opasnom predlogu gospodina Komacua. Razlog za to je samo jedan - bio sam potpuno fasciniran delom Lutka od vazduha. Da je bilo koji drugi roman bio u pitanju, odbio bih bez razmišljanja." Profesor je izvesno vreme u čudu gledao u Tenga. „Dakle, ti nisi zainte‐ resovan za deo plana koji se odnosi na prevaru, nego si veoma zaintereso‐ van za adaptaciju tog dela. O tome se radi?"

„Jeste, tako je. U pitanju je i više od velike zainteresovanosti. Ako već Lutka od vazduha mora da bude prerađena, ne želim da taj posao prepustim bilo kome drugom." „Shvatam", reče profesor. A potom napravi grimasu kao da je greškom stavio nešto kiselo u usta. „Shvatam. Čini mi se da manje-više shvatam kako se ti osećaš. Ali, kakvim se ciljevima rukovodi taj čovek, Komacu? Je li to novac, ili možda slava?" „Iskreno rečeno, ni sam ne znam kako se tačno gospodin Komacu oseća“, reče Tengo. „Ali, imam utisak da su kod njega u pitanju neki mnogo krupniji motivi nego što je novac ili slava." „Kao na primer?“ „On sam to verovatno neće da prizna, ali i gospodin Komacu je jedan od onih što su opsednuti književnošću. A takvi ljudi traže samo jedno - da pronađu nešto što je van svake sumnje autentično, makar to bilo samo jednom u celom njihovom životu. I da to na poslužavniku iznesu celom svetu.“ Profesor je neko vreme gledao u Tengovo lice. A potom reče: „To znači da obojica imate svaki svoj motiv. A to nije ni novac, ni slava.“ „Ispostavlja se da je tako.“ „Samo, ma kakva bila ta vrsta motivacije, kao što i sam kažeš, plan je izuzetno opasan. Ako se u bilo kojoj njegovoj etapi razotkrije istina, bez sumnje će izbiti skandal, a za to nećete biti okrivljeni samo vas dvojica. Erin život, u njenoj sedamnaestoj godini, mogao bi da zadobije fatalan udarac. A to je ono čega se ja najviše pribojavam.“ „Normalno je da brinete“, reče Tengo klimnuvši glavom. „Tačno je onako kako kažete.“ Jaz između njegovih gustih crnih obrva smanji se na jedan centimetar. „Uprkos svemu tome, makar, kao posledica svega, Eri bude dovedena u opasnost, ti želiš da svojom rukom prepraviš Lutku od vazduha." „Kao što sam vam malopre rekao, to je zbog toga što mi je to osećanje proisteklo iz nečega što ne kontroliše ni moja pamet, ni zdrav razum. Lično, naravno, želim da zaštitim gospođicu Eri koliko god je to u mojoj moći. Pa ipak, ne mogu da obećam da po nju neće biti nikakvih posledica. Lagao bih kad bih to obećao.“ „Shvatam“, reče profesor. A onda se nakašlja, kao da naglašava poentu. „Kako god bilo, rekao bih da si ti pošten čovek.“ „Trudim se da budem što iskreniji.“

Profesor je neko vreme posmatrao svoje ruke na kolenima kao da gleda u nešto nepoznato. Gledao je svoje nadlanice, pa okretao šake i gledao dlanove. Potom je podigao glavu i rekao-. „Dakle, da li taj urednik, Komacu, smatra da će vaš plan odista teći kako treba?“ „’Sve ima dva lica’ - tako on razmišlja", reče Tengo. „Sve ima i dobru i lošu stranu." Profesor se nasmeja. „Vrlo originalno gledište. Je li taj čovek optimista ili je samouveren?" „Nije ni jedno ni drugo. Samo je cinik." Profesor blago odmahnu glavom. „A kad je ciničan, onda postaje optimista. Ili pak samouveren. Da li je to u pitanju?" „Moguće je da je sklon tome." „Komplikovan čovek, rekao bih." „Izuzetno komplikovan čovek", reče Tengo. „Ali nije blesav." Profesor polako izdahnu vazduh. A potom pogleda u Fukaeri. „A ti, Eri, šta ti misliš o tom planu?" Fukaeri je izvesno vreme gledala u nepoznatu tačku u vazduhu. Pa zatim reče: „To je u redu." Profesor njenom oskudnom iskazu dodade neophodne reči. „Da li to znači da dozvoljavaš ovom čoveku da prepravi Lutku od vazduha?“ „Dozvoljavam", reče Fukaeri. „Možda ćeš zbog toga imati problema." Fukaeri nije odgovorila na to. Samo je džemper pritegla još više uz vrat. Taj pokret je još plastičnije odrazio njenu odlučnost. „Ova devojka je verovatno u pravu", reče profesor kao da se pomirio s tim. Tengo je gledao u Fukaerine malene šake stisnute u pesnice. „Ali postoji još jedan problem", reče profesor Tengu. „Ti i taj čovek Komacu planirate da objavite Lutku od vazduha i od Eri napravite pisca. Ali, ova devojka ima izvestan poremećaj sposobnosti čitanja. Disleksiju. Ti to znaš, zar ne?" „Malopre sam shvatio o čemu se radi, dok smo bili u vozu." „To joj je verovatno urođeno. U školi su zbog toga sve vreme mislili da je ometena u razvoju, a zapravo je veoma pametno dete. Obdarena je velikom inteligencijom. Uprkos tome, samo li spomenete disleksiju, to se neće baš dobro odraziti na plan koji ste smislili." „Koliko ljudi ukupno zna za tu činjenicu?"

„Ako izuzmemo nju samu, troje", rekao je profesor. „Moja ćerka Azami, ti i ja. I niko više." „Zar profesori u školi koju je Eri pohađala ne znaju za to?“ „Ne znaju. To je bila mala seoska škola. Oni verovatno nikad nisu ni čuli za disleksiju. Osim toga, ona je školu samo kratko pohađala. “ „Ako je tako, onda bi to možda moglo uspešno da se sakrije.“ Profesor je izvesno vreme gledao u Tengovo lice, kao da ga odmerava. „Eri izgleda baš ima poverenja u tebe“, reče on Tengu posle male pauze. „Ne znam zbog čega. Ali...“ Tengo je ćutke čekao nastavak. „Ali, i ja imam poverenja u Eri. Stoga, ako ona kaže da ti treba prepustiti rukopis, ja nemam drugog izbora nego da to prihvatim. S tim što, ako zaista nameravaš da sprovedeš taj plan, ima nekoliko činjenica koje o njoj treba da znaš“, reče profesor i blago protrlja pantalone na desnom kolenu, kao da je tu pronašao neki maleni končič. „O tome kakvo je detinjstvo ona imala, i kako je došlo do toga je ja prihvatim i da staram se o njoj. Priča je duga, doduše." „Slušam vas“, reče Tengo. Fukaeri, koja je sedela do Tenga, promeni pozu. Još je držala okovratnik svog džempera obema rukama i nameštala ga uz vrat. „Dobro“, rekao je profesor. „Priča seže u šezdesete godine. Erin otac i ja bili smo dugogodišnji bliski prijatelji. Stariji sam od njega deset godina, ali smo predavali na istom univerzitetu, na istoj katedri. Iako su nam se prirode i pogledi na svet prilično razlikovali, iz nekog razloga dopadali smo se jedan drugom. Obojica smo se kasno oženili, i obojici su nam se ubrzo posle ženidbe rodile ćerke. A kako smo živeli u istoj zgradi, naše porodice su se često posećivale. I posao je uspešno napredovao. U to vreme smatrali su nas ’naučnicima koji obećavaju’. Povremeno smo se pojavljivali i u medijima. Bilo je to vreme kad se dešavalo mnogo toga zanimljivog. Međutim, kako su se šezdesete bližile kraju, stvari su se u svetu oko nas sve više komplikovale. Studentski pokret protiv Sporazuma o uzajamnoj saradnji i bezbednosti 1970. godine je ojačao, pa se desila blokada univerzi‐ teta, pa je bilo sukoba sa interventnim jedinicama policije, pa krvavih unu‐ trašnjih sukoba, a bilo je i poginulih. Zbog svih problema koji su usled toga nastali, odlučio sam da dam otkaz na fakultetu. Meni od samog početka previše teoretisanja nije ni prijalo, ali dotad mi je već svega bilo dosta. Bilo

me je baš briga i za konformizam i za antikonformizam. Na kraju krajeva, to nije bilo ništa drugo do borba jedne organizacije protiv druge. Nikad nisam verovao u organizacije kao pojavu, bile one velike ili male. Ti u to vreme verovatno još nisi studirao.“ „Upisao sam se na fakultet kada se gužva bila potpuno raščistila.“ „Pošto je sve bilo gotovo, dakle.“ „Tako je.“ Profesor podiže ruke u vazduh pa ih posle nekog vremena spusti na kolena. „Dve godine pošto sam ja dao otkaz, i Erin otac je napustio univer‐ zitet. On je u to vreme verovao u revolucionarne ideje Mao Cetunga i podržavao je kinesku kulturnu revoluciju. Jer, tada do nas informacije o tome koliko je bila okrutna i nehumana kineska kulturna revolucija uopšte nisu dopirale. Kod jednog dela inteligencije citiranje Maovih misli čak je bilo svojevrsna moda. On je organizovao određeni broj studenata i, po ugledu na Crvenu armiju, na fakultetu obrazovao jednu radikalnu grupu koja je učestvovala u štrajku. Bilo je studenata i sa drugih fakulteta koji su mu verovali i priključili se njegovoj organizaciji. U jednom trenutku, grupa koju je vodio bila se prilično uvećala. Na zahtev univerziteta, interventne jedinice policije upale su na fakultet, a on i studenti koji su bili unutra zatvoreni bili su pohapšeni i optuženi za krivično delo. A zatim je praktično otpušten sa fakulteta. Eri je u to vreme bila mala, verovatno se ničeg i ne seća.“ Fukaeri je ćutala. „Tamocu Fukada - to je ime njenog oca - po odlasku sa univerziteta sa sobom je poveo desetak studenata koji su činili jezgro njegove Crvene armije i svi su se priključili Školi Takašima. Većina studenata bila je izbačena sa univerziteta i privremeno im je bilo potrebno neko mesto na koje mogu da odu. Takašima nije bila loša baza. O tome se čak govorilo i u medijima. Znaš li za to?“ Tengo odmahnu glavom. „Nisam znao.“ „I njegova porodica je bila deo svega toga. Odnosno, njegova supruga i Eri. Cela porodica je ušla u Takašimu. Znaš za Školu Takašima, zar ne?“ „Znam opšte podatke", rekao je Tengo. „Organizovana je kao komuna u kojoj se sve radi u zajednici i živi se od poljoprivrede. Usredsređena je na prirodni uzgoj, a rasprostranjena je po celoj zemlji. Apsolutno ne priznaje privatno vlasništvo, svaka stvar koja se poseduje je zajednička."

„Tako je. Fukada je u tom Takašiminom sistemu očigledno tražio utopiju", reče profesor namrgođenog izraza na licu. „Izlišno je govoriti, ali utopija nigde na svetu ne postoji. Isto kao što ne postoji ni alhemija ni perpetuum mobile. Ono što Takašima čini, ako mene pitaš, jeste da proizvodi robote koji ni o čemu ne razmišljaju. Iz mozga ljudima vadi kolo uz pomoć koga misle svojom glavom. To je isti svet kakav je opisao i Džordž Orvel. Ali, kao što verovatno i sam znaš, na ovom svetu nije mali broj ljudi koji promovišu i traže jedno takvo vegetativno stanje. Zato što im je tako najlakše. Ne moraju da se zamaraju razmišljanjem o komplikovanim stvarima, dovoljno im je samo da rade ono što im se kaže. Ne brinu za svoju egzistenciju. Za ljude koji traže takvu sredinu, Takašima svakako i jeste utopija. Ali, Fukada nije takav čovek. On je temeljna osoba koja se trudi da razmišlja svojom glavom. Napokon, on je čovek koji je i živeo od takve profesije. Stoga on i nije mogao da bude zadovoljan na mestu kakvo je Škola Takašima. I sam je to od početka shvatao. Samo je, kada je isteran sa fakulteta i pri tom povukao sa sobom pametne studente, nemajući kud drugde da ode, privremeno odabrao to mesto kao svoje utočište. Tamo je osim utočišta tražio i da nauči sve o sistemu funkcionisanja Takašime. Pre svega drugog, oni su morali da izuče veštinu bavljenja zemljoradnjom. I Fukada i studenti bili su gradska deca koja nisu znala baš ništa o bavljenju poljoprivredom. Kao ni ja recimo o raketnoj tehnici. Zato im je na samom početku bilo neophodno da u praksi steknu znanje i savladaju tehniku. Bilo je i mnogo toga što su morali da nauče o mehanizmima distribucije, moguć‐ nostima i ograničenjima samoodržive ekonomije i konkretnim pravilima života u zajednici. Za svega dve godine u Takašimi, naučili su sve što se dalo naučiti. To je bila družina koja brzo uči kad to hoće. Ispravno su anali‐ zirali i sve prednosti i mane Škole Takašima. Potom je Fukada odvojio svoje krilo iz Takašime i osamostalio se.“ „Bilo je zabavno u Takašimi“, rekla je Fukaeri. Profesor se osmehnuo. „To mora da je zabavno mesto kad si malo dete. Ali kako su dospevali u godine sazrevanja, i kako im se budio ego, za mnogu decu život u Takašimi postajao je pravi pakao. Zato što su im njihove vođe silom gušile prirodnu težnju da misle svojom glavom. To je kao vezivanje stopala, samo na mozgu." „Vezivanje stopala", upita Fukaeri.

„Nekada davno u Kini su devojčicama vezivali stopala da im ne bi rasla i primoravali ih da nose tesnu obuću", objasnio je Tengo. Ne govoreći ništa, Fukaeri je zamišljala taj prizor. Profesor je nastavio: „Jezgro otcepljenog krila čiji je Fukada bio vođa, bilo je, naravno, sačinjeno od istih onih studenata koji su zajedno s njim bili aktivni u grupi obrazovanoj po uzoru na Crvenu armiju. Ali, bilo je i drugih koji su istupili želeći da se priključe njihovoj grupi, pa je otcepljeno krilo počelo da se uvećava kao lavina, okupljajući više ljudi nego što su očekivali. Nije bilo malo onih koji su ušli u Takašimu jer su gajili određene ideale koji se nisu ostvarili, pa su stoga doživeli razočaranje. Među njima je bilo ljudi koji su u Takašimu ušli u potrazi za životom nalik onom u hipi komuni, levičara obeshrabrenih razmiricama na univerzitetu i onih koji su bili nezadovoljni svojim životom u realnosti pa su tražili neki novi unutra‐ šnji svet. Bilo je tu samaca, ali i ljudi poput Fukade koji su poveli i svoje porodice. Što bi se reklo - zajedničko domaćinstvo, mešovita družina. Fukada je imao ulogu vođe. A i bio je rođeni vođa. Kao Mojsije kad je vodio izraelski narod. Inteligentan, elokventan, izuzetnog rasuđivanja. Imao je i harizmu. Bio je krupne građe. Eto, tačno tako kao ti. Ljudi su se potpuno prirodno okupljali oko njega i priklanjali se njegovim odlukama." Profesor raširi ruke pokazujući dimenzije tela tog čoveka. Fukaeri pogleda u raspon njegovih ruku, pa u Tengovu građu. Ali ne reče ništa. „Fukada i ja smo potpuno različiti i po naravi i po izgledu. On je rođeni vođa, a ja sam rođeni vuk samotnjak. On je politično, a ja beskrajno apoli‐ tično biće. On je krupan, a ja mali. On je zgodan i naočit, a ja bedni naučnik s glavom čudnovatog izgleda. Ali, uprkos svemu tome, bili smo odlični pri‐ jatelji. Uzajamno smo se prihvatali i imali poverenja jedan u drugog. On mi je, bez preterivanja, bio jedini prijatelj u životu.“ Grupa Tamocua Fukade pronašla je u planinama prefekture Jamanaši skoro pusto selo kakvo je tražila. Bez naslednika koji bi nastavili da se bave zemljoradnjom, u njemu su bili ostali samo starci koji nisu bili u stanju sami da obavljaju poljske radove, pa je selo bilo napola napušteno. Grupa je tu uspela da dođe do zemljišta s kućom po realnoj ceni. Na placu je bilo čak i staklenih bašti. I seoske vlasti su im dale finansijsku pomoć, uz uslov da preuzmu postojeća poljoprivredna imanja i nastave da ih obrađuju. U prvih nekoliko godina dobijali su čak i poreske olakšice. Uz sve to, Fukada je

imao nekakve sopstvene izvore prihoda. Odakle su ti prihodi pristizali i od čega su poticali, to ni profesor Ebisuno nije znao. „Fukada nije govorio o tim izvorima prihoda i nikome nije otkrio tajnu. U svakom slučaju, odnekud je prikupljao sume, i to nimalo skromne, koje su bile neophodne da se komuna održi. Od tog novca oni su nabavljali po‐ ljoprivredne alatke, kupovali građevinski materijal i prikupljali novčane rezerve. Sami su prepravili već postojeću kuću i od nje napravili građevinu u kojoj je moglo da živi njih tridesetoro. To je bilo 1974. godine. Novona‐ staloj komuni dato je ime Sakigake. 17 Sakigake? Tengo se seća da je nekad čuo to ime. Samo, ne može da se seti gde. Ne uspeva da ga pronađe u sećanju. To mu je izazvalo napetost, što je za njega retkost. Profesor nastavi priču. „Fukada se bio pripremio na to da će nekoliko godina, dok se ne naviknu na novi teren, vođenje komune biti veoma teško, ali su stvari tekle mnogo bolje nego što je očekivao. Imali su sreće sa povoljnom klimom, a i ljudi iz susedstva su im pružali pomoć. Ljudi su gajili naklonost prema iskrenoj prirodi vođe Fukade, i bili su potpuno zadivljeni gledajući mlade članove Sakigakea kako prolivaju znoj predano radeći u polju. Meštani su često navraćali i davali im razne korisne savete. Na taj način, oni su stekli praktično znanje o zemljoradnji i naučili kako da se sažive s tom zemljom. U Sakigakeu oni jesu u osnovi primenili ono znanje koje su stekli u Takašimi, ali su u nekim aspektima uneli i inovacije. Recimo, potpuno su prešli na prirodan uzgoj. Odlučili su da ne koriste pesticide za zaštitu od štetočina, već samo prirodno đubrivo za gajenje povrća. A potom su otpočeli prodaju namirnica putem poštanske narudžbine. Ciljna grupa su im bili pripadnici tokijske više klase, jer su za njih mogli da drže visoke cene. Bili su pioniri ekološkog uzgoja. Uradili su pravu stvar. A pošto je većina članova odrasla u glavnom gradu, odlično su znali šta se tamo traži. Za ne‐ zagađeno, sveže i ukusno povrće gradski ljudi su bili spremni da plate velike novce. Sklopili su ugovor sa špediterima, smanjili obim distribucije i izgradili sopstveni sistem izuzetno brze isporuke hrane u grad. Njihov uspeh da od ’kvrgavog povrća s grumenjem zemlje’ naprave proizvod koji se prodaje, bilo je još nešto u čemu su bili pioniri." „Nekoliko puta sam posetio Fukadinu farmu i razgovarao s njim", rekao je profesor. „Činilo se da je odista živnuo zahvaljujući novoj sredini i novim mogućnostima u kojima se oprobao. Za Fukadu je to bio period najispunje‐

niji spokojstvom i nadanjima. Izgledalo je i da se njegova porodica privikla na nov način života. Rastao je broj ljudi koji su čuli za reputaciju farme Sakigake i poželeli da joj se priključe. Uz pomoć poštanskih narudžbina to ime je postajalo sve poznatije, a i mediji su izveštavali o komuni kao uspešnom primeru. Ne samo da je na ovom svetu bilo mnogo ljudi koji su bili voljni da od današnjeg društva opsednutog novcem i informacijama pobegnu u prirodu da se tu znoje i rade, već je Sakigake sam po sebi privlačio takvu vrstu ljudi. Kad bi se pojavio neki zainteresovani, s njim je obavljan razgovor pa zatim provera, i bio bi učlanjen svako za koga se smatralo da će biti od koristi. Nisu oni primali svakog ko naiđe. Bilo je neophodno održati visok kvalitet i etiku članova. Traženi su bili ljudi koji su imali predznanje o poljoprivred‐ noj tehnici, kao i zdravi ljudi, koji su bili u stanju da podnesu težak fizički rad. Dešavalo se i da u cilju izjednačavanja proporcije između muškog i ženskog članstva primaju samo žene. Kad se broj ljudi uvećavao, to je značilo da se uvećavala i sama farma, ali je u susedstvu bilo još nekoliko placeva i kuća, pa se imanje moglo proširiti bez imalo teškoća. Farma je u početku bila okupljena mahom oko mladih ljudi bez porodica, ali se postepeno uvećavao broj onih koji su dolazili s porodicama. Među novopri‐ mljenim članovima bilo je i onih sa visokim obrazovanjem i stručnim pozivima. Recimo, lekara i inžinjera, profesora i računovođa. Takvi ljudi bi uvek u zajednici bili dočekivani oberučke, jer su stručne veštine uvek od koristi." „Da li je komuna preuzela sistem prvobitne zajednice iz Takašime?" upitao je Tengo. Profesor odmahnu glavom. „Ne, Fukada je odbacio princip zajedničke svojine. Politički on jeste bio radikalnih gledišta, ali je inače bio hladni realista. Mnogo umereniji kolektivitet je ono na šta je on bio orijentisan. Nije on stremio ka tome da podražava društvo koje bi ličilo na mravinjak. Celu operaciju je razdelio na nekoliko jedinica i usvojio princip života u umerenom zajedništvu u okvirima svake pojedinačne jedinice. Privatna svojina je bila prihvaćena, a bilo je i izvesne raspodele kompenzacije. Ukoliko je neko nezadovoljan životom u jedinici kojoj je pripadao, imao je mogućnost da pređe u neku drugu, a bio je slobodan i da napusti Sakigake. Komunikacija sa spoljnim svetom je takođe bila slobodna i tu se nije odvijala praktično nikakva indoktrinacija, niti pranje mozga. U Takašimi je

naučio da je i efikasnost u radu mnogo veća ukoliko se obrazuje takav jedan prirodan sistem u kome može da se diše." Pod Fukadinim vodstvom upravljanje farmom Sakigake bilo je na pravom putu. Nedugo potom, međutim, komuna se jasno podelila na dva krila. A taj razlaz, dokle god je postojao umereni sistem jedinica koji je Fukada uspostavio, bio je neizbežan. Jedno je bilo militantno krilo, grupa revolucionara koja je činila jezgro Crvene armije koju je uspostavio Fukada. Svoj život u poljoprivrednoj komuni oni su shvatali kao pripremnu fazu za revoluciju. Pritajiti se i baviti zemljoradnjom, a kad kucne čas dići se na oružje - to je bio njihov nepomirljiv stav. Iako mu je borba protiv kapitalističkog sistema bila zajednički imenitelj sa militantnim krilom, ono drugo, umereno krilo, distanciralo se od politike i njegov je ideal bio vođenje samoodrživog zajedničkog života u prirodi. Brojčano, na farmi je umereno krilo bilo nadmoćnije. Tvrdo i umereno krilo bili su kao ulje i voda. U običnim stvarima, kada se radilo o poljoprivred‐ nim aktivnostima, cilj im je bio zajednički i tu nije bilo nikakvih problema, ali kada je trebalo donositi odluke o principima vođenja cele komune, mišljenja su bila podeljena. Dešavalo se i da ne mogu da nađu kompromis. Tada bi dolazilo do žučnih rasprava. Bilo je pitanje dana kada će se komuna rascepiti. Kako je vreme proticalo, ubrzano se smanjivao prostor da se pronađe neko srednje rešenje. Ubrzo je i sam Fukada doveden pred svršen čin i primoran da izabere jedno od ta dva gledišta. Tada je već i sam shvatao da u Japanu sedamdesetih godina više nema ni prostora ni zamajca koji bi doveo do revolucije. A ideja koju je on od samog početka imao na umu bila je neka potencijalna revolucija, neka hipotetička, zamišljena revolucija. Verovao je da bi za ozdravljenje društva bila neophodna jedna akcija s tako subverzivnim i disidentskim namerama. Takoreći, lekovita trava. Ono što su, međutim, tražili studenti koje je on vodio, bila je prava revolucija, u kojoj će poteći prava krv. Naravno, Fukada je i sam bio odgovoran za to. Ponet tim vremenima, pričao im je uzbudljive priče od kojih im je uzavrela krv, i u glave im usadio bajke koje nikud nisu vodile. Nije im rekao da je to revolucija pod navodnicima. Bio je iskren i pametan čovek. Bio je izvanre‐ dan i kao naučnik. Jedino je bio toliko elokventan da je nažalost imao sklonost da se opije sopstvenim rečima, s vidljivim odsustvom preispitiva‐ nja na dubljem nivou.

Tako se komuna Sakigake rascepila nadvoje. Umereno krilo ostalo je da postoji u istom selu kao Sakigake, a militantno krilo se preselilo u napušteno selo pet kilometara dalje, i tu načinilo bazu svog revolucionarnog pokreta. Fukadina porodica, kao i svi drugi koji su tamo bili s porodicama, boravili su u Sakigakeu. Bio je to uglavnom prijateljski razlaz. Kapital koji je bio neophodan da se otcepljena komuna podigne na noge, ponovo je odnekud pribavio Fukada. I posle razlaza, dve farme su spolja održavale odnose saradnje. Bilo je i razmene neophodnih dobara, a za isporuke proizvoda iz ekonomskih razloga koristili su istu maršrutu. Da bi dve male zajednice opstale, bilo je neophodno da se uzajamno pomažu. Ipak kretanje ljudi između starog Sakigakea i novonastale komune s vremenom se smanjivalo. Jer, stremljenja su im ipak bila previše različita. S tim što se između Fukade i radikalnih studenata koje je nekada vodio komu‐ nikacija nastavila i posle razlaza. Osećao je veliku odgovornost prema njima. On je bio taj koji ih je organizovao i poveo u planine prefekture Jamanaši. Nije mogao tek tako da ih ostavi kad je njemu odgovaralo. Osim toga, otcepljenoj komuni bio je neophodan tajni izvor prihoda koji je u svojim rukama držao Fukada. „Može se reći da je Fukada bio u izvesnoj vrsti procepa“, rekao je profesor. „On više nije svim srcem verovao u mogućnost revolucije, niti u romantičnu ideju o njoj. Pa ipak, nije bio u stanju potpuno da je se odrekne. Ako bi se sasvim odrekao revolucije, to bi značilo da bi morao da porekne i sve te godine provedene na taj način i da pred svima glasno prizna svoju grešku. A on to nije bio u stanju. Bio je previše ponosan za tako nešto, ali je smatrao i da bi s druge strane svojim povlačenjem kod studenata izazvao pometnju. U toj fazi Fukada je i dalje imao izvesnu moć kontrole nad stu‐ dentima. Iz tog razloga dane je provodio krećući se od Sakigakea do odvojene komune i nazad. Bio je vođa Sakigakea, a na drugoj strani, bio je u ulozi savetnika komune militantnog krila. Čovek koji više nije svim srcem verovao u revoluciju nastavio je druge da ubeđuje u revolucionarnu doktrinu. Osim što su se bavili zemljoradnjom, članovi te otcepljene komune sprovodili su vrlo strogu vojnu obuku i indoktrinaciju. A njihovi politički stavovi, nasuprot Fukadinoj zamisli, bivali su sve radikalniji. Komuna je počela da se drži načela stroge tajnosti i potpuno je prestala da dozvoljava pristup bilo kome spolja. Odeljenje policije za javnu bezbednost

stavilo ih je pod tihu prismotru kao grupu koja predstavlja pretnju jer zagovara oružanu revoluciju." Profesor ponovo pogleda u svoja kolena. Zatim podiže pogled. „Rascep u Sakigakeu se dogodio 1976. godine. Naredne godine, Eri je pobegla iz Sakigakea i došla kod mene. U to vreme, odvojeno krilo je svojoj komuni dalo novi naziv: Akebono.“ Tengo podiže glavu i zaškilji očima. „Samo trenutak", reče on. Akebono. Jasno se seća da je i taj naziv negde već čuo. Ali sećanje mu je iz nekog razloga obavijeno strahovitom maglom. Sve što je u njemu uspeo da pronađe bilo je nekoliko nejasnih delića koji su ličili na činjenice. „Akebono - zar to nisu oni što su izazvali onaj veliki incident?" „Upravo tako", reče profesor Ebisuno. A zatim pogleda Tenga ozbiljnije nego ikad do tad. „Upravo su pripadnici te čuvene komune Akebono ispro‐ vocirali oružani okršaj sa policijom u planinama kod jezera Motosu. Naravno." Oružani okršaj, pomisli Tengo. Seća se da je za to čuo. Veliki incident. Samo, iz nekog razloga, ne može da se seti detalja. Pomešala mu se hrono‐ logija događaja. A kad pokušava na silu da se priseti, ima osećaj kao da mu se čitavo telo snažno uvrće. Kao da mu se gornji i donji deo tela svaki za sebe uvrće na suprotnu stranu. U glavi ga je nešto probadalo, a vazduh oko njega naglo se razredio. Zvukovi su prigušeni, kao kad si u vodi. Kao da će svakog časa da dobije napad. „Šta se događa?" upita ga profesor zabrinuto. Glas mu je dopirao odnekud užasno daleko. Tengo odmahnu glavom. A zatim procedi: „Sve je u redu. Sad će uminuti."

11 Aomame Telo je čoveku svetilište Majstora u šutiranju u testise kao što je Aomame ima tek onoliko da se izbroje na prste jedne ruke. Ona je svakodnevno proučavala načine šutiranja u testise, a ni prakse joj nije nedostajalo. Prilikom izbacivanja šuta, od svega je najvažnije osloboditi se bilo kakve neodlučnosti. Protivnikovu naj‐ osetljiviju tačku treba napasti nemilosrdno, zadati mu žestok udarac, kao električni šok. Kao kad se Hitler oglušio o proglašenje neutralnosti Holandije i Belgije i pogazio ga, našao slabu tačku u Mažino-liniji i s lakoćom ušao u Francusku. Tu ne sme biti kolebanja. Samo sekund oklevanja, i ishod može biti smrtonosan. Uopšteno govoreći, moglo bi se reći da drugog načina da jedna ženska osoba jednim potezom obori mnogo krupnijeg i snažnijeg muškarca od sebe, praktično i nema. Aomame je u to čvrsto verovala. Kod svakog muškog bića taj deo tela - ili pak visuljak - predstavlja najslabiju tačku. A u najvećem broju slučajeva, on nije efikasno zaštićen. Nije mogla sebi da dozvoli da ne iskoristi tu prednost. Aomame naravno ne može da zna kakav tačno bol osetiš kad te neko iz sve snage šutne u testise. Ne može ni da pretpostavi. Ali, da je izgleda taj bol pozamašan, mogla je da zaključi iz reakcije šutnutog protivnika i njegove grimase. Ma koliko snažan i izdržljiv muškarac bio, tu agoniju nije mogao da podnese. A izgleda da je bila praćena i ozbiljnim gubitkom samo‐ poštovanja. „Aa, to boli tako da stvarno misliš da će kraj sveta. Nemam bolje poređenje od toga. Nije kao bilo koji drugi bol“, tako je, pošto je dobro razmislio, Aomame rekao jedan muškarac od koga je tražila objašnjenje. Aomame se na trenutak zamislila nad tim poređenjem. Kraj sveta? „Da li to znači da bi onda, ako obrnemo stvar, kraj sveta možda bio nešto nalik na to da te neko iz sve snage šutne u testise?" upita Aomame. „Nisam doživeo kraj sveta pa ne bih mogao tačno da kažem, ali moguće je da jeste", reče njen sagovornik zagledan u prazno. „Jednostavno, osećaš