Slavomir Nastasijevic - Stefan Dusan

Slavomir Nastasijević

STEFAN DUŠAN

NARODNA KNJIGA · BEOGRAD

By

2

Prvoš i Markiša

Valovit predeo pored rečice Banjske, leve pritoke Ibra, kao da je bio

predodređen za naselje opevano u narodnoj pesmi.1 Nekada i tržište na
koje su se sticali putevi što su povezivali bliže i dalje gradove, Banjska je
ipak ostala čuvena po manastiru, zadužbini braće Milutina i Dragutina i
njihove matere Jelene. Da li zbog nastojanja onih po čijem se nalogu
zidala, ili što je predeo svojom pitominom nadahnuo neimare, tek
zadužbina je, bar u predanju, očuvala svoju velelepnost. Sama crkva,
obložena spolja belim, crvenim i plavim kamenom, bila je unutra bogato
ukrašena čuvenim »banjskim zlatom«. Sve je tu bilo raskošno: i
ikonostas, i freske po zidovima, i ukrasi klesani u kamenu.

Oko takve lepote i bogatstva morale su nastati legende o velikom
blagu pohranjenom u Banjskoj kraj kovčega upokojenog kralja Milutina.
O tom blagu pričalo se i prepričavalo po selima i selištima rasturenim u
rečnim dolinama, pa i u retkim naseljima na padinama planine Rogozne.
Priželjkivah u ga vođe pljačkaša, a još više meropsi i parike,2 među
kojima je bilo razbojničkih jataka. Uzalud su jataci raspaljivali u vođama
pohlepu za zlatom, jer u naivnoj narodnoj mašti takvo blago je naročito
čuvano: kao arhiđakon Stefan, kome je crkva posvećena, svima je
lakomcima, koji se drznuše na obesvećenje, zgrčio ruke i navukao belo
na oči. I klonili su se pljačkaši i vođe razbojničkih družina; vreme je
odmicalo, a niko se ne usudi da izvrši prepad na sveto mesto.

Istinu o blagu znali su, međutim, dvorani i crkveni velikodostojnici.
Blago je još za života kralja Milutina doneto u manastir i predato na
čuvanje episkopu Danilu. Posle kraljeve smrti episkopat je u Banjskoj
ukinut,3 Danilo je otišao u Hilendar, a blago je, po naređenju Stefana
Dečanskog, preneto u Nerodimlje.

U tom manastiru dva momka su čamila u zatočeništvu. Niko ne bi
verovao, po izgledu manastira i crkve, da se u zidinama nalaze i ćelije
namenjene ubogim grešnicima iz naroda.

Kaluđeri su ih zatvorili u jednu isposničku ćeliju, jer manastir, po
zakonima svete pravoslavne crkve, nije imao tamnice. Prvoš i Markiša,
zdravi, snažni i kršni momci, nađoše se u ćeliji samici, potesnoj i
nepodesnoj i za jednu osobu. Iz debelog zida ćelije zjapio je uzan otvor
prema zaleđu štale. U malenoj odaji kroz polumrak nazirala se
pohabana asura, prostrta po zemljanom podu; na njoj je jedan trupac

3

isposniku služio umesto stola ili kao uzglavlje kad prilegne da odspava.
U uglu je stajala testija. Oskudne potrebe pri ruci u premalom prostoru
dvojici bujnih momaka, naviklih na slobodu i široka prostranstva pod
nebom.

Sedam dana sedeli su u ćeliji samici, a činilo im se da je godina
protekla. Očekivali su da ih izvedu pred manastirski ili svetovni sud, pa ih
je nestrpljenje razdiralo, a neizvesnost gonila u očajanje.

Hrana im je redovno doturana: po komad ovsenog hleba, a za piće
testija izvorske vode.

Prvoš progovori:
— Ako ovako potraje, odosmo pravo među svece! Tlo mi se ljulja
pod nogama a tavanica pritiskuje teme... Uši mi se protanjile a iz očiju mi
izbijaju svetlaci!
Kroz otvor na zidu povremeno se čulo frktanje konja u štali i lupanje
kopita o tvrdi pod.
Prvoš nastavi:
— Iguman i cela manastirska bratija okomili se na nas... Svi su
ubeđeni da smo krivi... A evo, meni se čini da nepravedno čamimo u
ovom trapu... Tako mi boga, izvešće nas pred manastirski sud4 i —
propali smo!

*

Momak se zagleda u druga. U polutami oči mu se svetlucahu.
Markiša je sedeo na hasuri naslonjen leđima na vlažan zid. Iz jedne
rupe na podu izađe miš. Mrdajući njuškicom i brčićima doskakuta do
mrvica hleba rasturenih po podu. Ispod hasure vrvele su bubašvabe,
šuškale, milele i jurcale. Miš se na njih nije obazirao. Nije se obzirao ni
na ljude, nego je spokojno skupljao mrve i u slast ih jeo.
Bilo je predvečerje. Spolja dopreše glasovi čobana, blejanje ovaca i
vrečanje koza pred mužu.
— Ili misliš da će nas izvesti pred porotu svetovnog suda? —
podviknu Prvoš. — Ta mi smo niža vlastela...5 Porota bi shvatila da ima
posla s boljim svetom...
— Ti — bolji svet! — prezrivo se odazva Markiša. — Vanbračni sin
vlastelina i seljanke... Kamo sreće da te nikad nisam sreo! Meni je moja
pokojna majka... bog neka se smiluje njenoj napaćenoj duši... kažem,
otkako pamtim sebe, pokojnica mi je, dok je bila živa, govorila da pazim
s kim se družim... I ko zna već po koji put zaboravio sam na to!
— Šteta! — dobaci Prvoš.

4

— Uvek se setim njenih reči kad već zapadnem u bedu... Ovoga
puta, po zloj sreći, naišao sam na tebe!

— I ja na tebe! — nasmeja se njegov drug, a u očima mu blesnu
zloba. — Znači, blagorodna dušo, da patiš od zaboravnosti? Zaboravio
si, sotono, da si pripadao razbojničkoj družini koja se drznula da juriša

na sprovod kad su baš u ovaj manastir donosili telo svetoga kralja
Uroša... Opljačkao si svete sasude!

— To nisam...

— Jesi!

— Nisam.

— Jesi, razboleo se, dabogda! I tada si zaboravio na dobre savete

svoje majke! Gori si nego Tatarin! Bezbožnik!
— Ja bezbožnik! Ponovi to, pa ću ti ovu testiju slupati o glavu! —

planu Markiša. — Ti si me nagovorio da kopam oči svecima!
— Ne viči! Možda kaluđeri prisluškuju... Radili smo zajedno... Čista

trgovina... Mi smo iscelitelji... Lečili smo slepce. I bogougodan i unosan

posao...
— Izlečili smo vraga! — dobaci Markiša.
— Ama, rekao sam »lečili smo«... A koji je lekar siguran da će

bolesnika dići sa postelje! I plemenita namera, i posao, zarada...
— Presešće nam i posao i zarada i »plemenita namera«! —

podviknu njegov drug. — Konopac nam ne gine, ako nam već monasi ne
oderu kožu s leđa!

— Neće... neće... — neubedljivo reče Prvoš. — Još nisam čuo da

su u manastiru nekoga obesili, a još manje da su nekome kožu gulili!

Jedino može da proradi batina...

— Batina?

— Daa... Ona što je iz raja izašla... A mogu i ruke da nam odseku.

— Zar obe?
— Ne obe, nego dve: jednu tvoju, jednu moju... Obično seku desnu.

Znaš kako se kaže: desnica kradljivica...
— Gospode! — sad već očajnim glasom zavapi Markiša. — Zar

zbog malo praha što smo iskopali iz očiju svetaca ruke da nam... I niko
ne priznaje da smo činili bogougodno delo!... Lečili smo...

— Da... Lečili... Zasluga je to! A za naš trud i rizik zatucani monasi
dostojno će nas nagraditi! Nagradiće nas, nema šta...

— Jeste — složi se Markiša. — Oni ne veruju da prah iz očiju
svetaca leči slepilo.

— Da, da... Očevidno... Ne veruju, baš kao ti i ja — nasmeja se

Prvoš.

Kada se Stefan Uroš (III), oslepljeni sin kralja Milutina, vratio iz
zatočeništva u Carigradu, pronela se vest kroz srpske zemlje da je, s
božjom pomoći, progledao. Ta priča imala je jednu osnovu a tri smera.

5

Među meropsima, parikama i skitnicama govorilo se da je princ još u
Carigradu progledao i to u trenutku kad ga je car Andronik II ispraćao za
Srbiju. Nekakav stari hadžija dao mu je, kažu, prah iskopan iz očiju

svetih prilika naslikanih po zidovima manastirskih crkava. Tvrdio je da od

toga praha slepi progledaju, pa je progledao i Stefan, sin kralja Milutina.
Ova priča se najduže održala i od čestog i dugotrajno! — ponavljanja
dobila pečat istine.

Među vlastelom ispredala se drugačija priča i krenula kroz narod
baš kad je Stefan, došavši iz zatočeništva, stao pred svoga oca.
Govorilo se da je stari kralj, videći oslepljenog sina, a pod pritiskom

savesti, pao na kolena i zavapio:
— Gospode, smiluj se meni grešnome! Evo, ojađeni roditelj na

kolenima moli svoga sina mučenika da oprosti starcu za zlo koje mu

nanesoh, jer padoh pod vlast sotone!
Po jednima, gospod se smilovao. Po drugima, sin je od uzbuđenja

progledao. A treći, koji su bili prisutni susretu, sa ogorčenjem su govorili i
kleli se u svoje oči da su videli podmukli osmeh oko Stefanovih usta, a u
njegovim očima pakostan sjaj. Oni su tvrdili da princ nije došao slep iz
Carigrada, a neki da nije tamo ni otišao oslepljen.6

Priča trećeg smera sasvim se razlikuje od prve dve. Neki hroničari

onoga doba beleže da Stefan nije ni bio oslepljen, jer je »cormfex
coruptus mito«7 propustio da mu probode zenice, i da se princ godinama

pretvarao da je slep.
Prva priča kaluđerima je najbolje odgovarala, jer se smatrala kao

čudo, premda je i druga navodila na »božju promisao«. Za treću prost
narod nije znao, a vlastela se na nju nije obazirala. Podmićeni dželat je
ćutao. Uveliko se govorilo da je priča o čudotvornom prahu potekla iz

usta samoga Stefana, pronela se kroz narod i kao celovita istina ustalila
se među dvoranima i velmožama. Na dvoru se niko nije usuđivao da
javno ispolji sumnju, a kaluđeri, slaveći Stefana i »čudo«, priklanjajući se
volji gospodnjoj, stražarili su i danju i noću po crkvama čuvajući s

batinama u rukama svete prilike naslikane po zidovima. Jer iscelioci,

prodavci svetoga praha, nicahu na sve strane.
Prvoš i Markiša uhvaćeni su na delu u manastiru Banjskoj i

zatvoreni u isposničku ćeliju. Nije njih privlačilo blago pokojnog kralja
Milutina. Oni su bili sitni lupeži i kradljivci. Dok su čamili i nagađali šta ih
može snaći, iguman, otac Spiridon, smišljao je kakvom kaznom da ih

kazni.
— Skrnavitelji i štetočine! Štetočine i skrnavitelji! — mrmljao je

iguman dvoumeći se da li da ih izvede pred manastirski sud, ili pred

porotu svetovnog suda.

Monasi su smatrali da ovakav prestup treba da sudi manastirski

sud.

6

— Mi ćemo biti i sudije i porotnici! — uzviknu otac Venijamin. —
Ostaćemo časni pred ljudima i čisti pred bogom... Umećemo valjano da
zastupamo svetitelje. Jer osim nas, ko će da ih brani? Neka krivica
nanesena višnjima na duše prekršitelja padne!

— Tako je! — složiše se monasi.
— Neka bude po vašoj — reče iguman. — Izgleda da ste ovoga
puta u pravu.
Kaluđeri su ukrštali poglede i klimali glavama kao ljudi čiji se zahtevi
uvažavaju, a predlozi prihvataju. Otac Venijamin se razvika:
— Mi, čuvari svetoga hrama i grešni iskupitelji tuđih...
— Dosta! — preseče ga iguman. — Rekao sam, neka bude po
vašoj... Sutra posle službe božje sastaće se crkveni sud, pa... sudite...
po pravdi i savesti...

*

Sutradan služba u crkvi otegla se unedogled. Tako je i moralo biti,
jer je na svom putu iz Svete Gore u manastir Banjsku navratio episkop
Danilo.

Prvoša i Markišu izveli su iz ćelije i smestili ih u jednu prostranu
odaju koja je služila kao trpezarija, a u slučaju potrebe i kao sudnica.
Sedeli su na klupi za čamovim stolom i čekali da otpočne suđenje.
Prema njima, malo podalje, sedeo je iskušenik Milen, pozamašna ljudina
zadrigla vrata i čupave glave. On ih je zatekao u crkvi kako čeprljaju po
očima svetaca, zatvorio vrata i spolja okrenuo ključ. Zato je iguman
njega odredio da čuva zatvorenike. Smatrajući to za počast, a možda i
priliku za pokoru sopstvenih grehova, iskušenik je bacao na dva momka
preteće poglede kao da su njemu lično oči kopali.

— Kopali ste oči svecima! — reče piskutavim glasom.
Dva momka se pogledaše. Očekivali su da će ih, kad progovori
ovakva slota od čoveka, zaglušiti bas.
— Grešni smo — odvrati Prvoš. — Grešni kao i svako drugi... Eto, i
ti... Iskušenik si... Ko zna šta si sve pregrešio!
— Umukni, sotono! — pijuknu Milen.
Markiša podviknu:
— Kopali smo! I šta ti imaš s tim!
— Bogami, da vidiš i imam... A ima i ova drenovača! Ako Pokušate
da pobegnete, noge ću vam prebiti!
— Naopako! Noge da nam prebiješ! A znaš li, paklena dušo, da
svaka batina ima dva kraja!

7

— Ima, duše mi! — uzviknu Prvoš razdragano kao da je njegov
drug otkrio pravi put do spasenja duše.

Markiša se isceri:
— Svaka batina ima dva kraja. I uvek se desi da onaj drugi bude
deblji!
Iskušenik šmrknu i počeša se iza uha:
— Znam ja ko ste vi — reče.
— E!
— Otac Venijamin kaže da ste sotone!
— Neverovatno! — uzviknu Markiša.
— Hoće da vas spale...
— Da spale? Nas? — prenu se Prvoš. — Sveta pravoslavna crkva
uči nas da jedni drug ima opraštamo grehe... I šta je sad ovo? Preti nam
se, a nigde nije zapisano da ljude treba spaljivati, osim ako nisu, sakloni
bože, vukodlaci ili vešci.
— Vi ste gori! — kroz stisnute zube procedi Milen.
Prvoš nastavi:
— Vukodlaci, vešci i veštice su nešto drugo. Njih spaljivati dobro je i
bogougodno delo... A, vidiš, ja sam za oca Venijamina čuo da je
vukodlak... I njemu ne treba baš sve verovati!
Utišavši glas do šapata, momak nastavi:
— Pojavljuje se kad je pun mesec i urla...
— Ee... — zateže iskušenik.
— Tukao je nogama oca i majku i svoga rođenog ujaka obesio o
dud... Zbog toga se i uvukao u manastir. Hoće sa svoje duše da stovari
preteške grehe.
Iskušenik se namrgodi, zinu da nešto kaže ali se predomisli i samo
škljocnu vilicama.

*

Iguman Spiridon je još u vreme kralja Milutina bio glava monaha u
manastiru Banjskoj, a posle smrti »svetoga kralja« svoju ljubav i odanost
preneo je na njegovog sina Stefana. Blagopriklonivši se vrhovnoj vlasti, i
pribojavajući se, iguman sa dostojnom odanošću prihvati episkopa
Danila; a monasi pokazaše izuzetnu predusretljivost. Klanjajući se i
metanišući, svi su ozarenih lica pratili svaki korak visokog gosta, a
njegove reči slušali sa velikim poštovanjem.

Pošto je petrovski post prošao a gospojinski još nije počeo, iguman
priredi gozbu u čast episkopa Danila.

8

— I gospodu će biti milo da malo premrsimo u slavu dragoga nam i
uvaženog gosta — reče.

Uz dobro jelo i staro manastirsko vino razveze se živ razgovor.
Monasi nisu skidali oka s episkopa, radoznali da čuju šta se zbiva s one
strane manastirskog zida i izvan međa njihovih poseda.

Episkop Danilo, shvatajući njihove želje, pričao im je o naslaganjima
između kralja Stefana i vizantijskog cara Andronika III.

— I, braćo moja — govorio je — naša vojska s pomoći božjom
krenula je na Ohrid,8 jer je gospod u to vreme na cara nasilnika navalio

tešku boljeticu srdobolju i svalio ga u postelju.
— Neka je slava bogu na visinama! — uzviknu iguman dižući obrve

i bečeći oči.

— I dok je naša vojska jurišala na grad — nastavi episkop —
sotona, koji ne ore i ne kopa, daleko bio od nas, priteče u pomoć caru
nasilniku i diže ga na noge... I besomučnik, isti taj samovladar Andronik,

u andrak se stamanio, odagna našu vojsku od Ohrida, zauze nekoliko
naših postaja i manjih gradova i tvrđava i vrati se u Trakiju...

— Uh... uh... uh... — vajkali su se kaluđeri mašući rukama i
klimajući kosmatim glavama.

— A Stefan, naš presvetli kralj? Šta on?

— Ništa! A i šta bi!
— Ništa... Ništa... Ništa... Bog ga štitio! Pravi sveti čovek!

Episkop Danilo diže pehar i dobro otpi vina, obrisa dlanom usta i
reče:

— Ništa... A i šta bi! I onda, mili i predragi moji, naš dušmanin ode u
Bugarsku caru Mihailu, sinu Šišmanovu, i u njemu nađe saveznika za

sva zlodela, a poglavito protiv našeg presvetlog kralja Stefana...
— U kam! U kam! Utaman! — zavikaše kaluđeri.
— I, braćo moja — diže glas episkop — Vizantinac sotona

podmetne istom Mihailu Bugarinu za ženu svoju sestru Teodoru, pošto
ga je najpre nagovorio da otera zakonitu suprugu Anu, zvanu Neda, 9

sestru miloga nam kralja Stefana... da je otera...

— Paguba! — uzviknu iguman. — Paguba i sablazan!
— Paguba i sablazan! — pridružiše se kaluđeri.
Iguman Spiridon, stežući pehar i savlađujući gnev, reče:
— Ista ta Teodora, čini mi se, još ranije je živela u Bugarskoj. Bila je
udata za cara Svetoslava...10
— Koga Svetislava? — upita otac Venijamin gledajući razroko

pehar ispred sebe.
Iguman ga preseče pogledom i oćuta.

— Brate u Hristu — blago ga pogleda episkop — to je bio

Svetoslav, a ne Svetislav. Za njega je bila udata ta Teodora. E pa, tako
se dva cara zlotvora poravnaše u gradu zvanom Adrijanopolis. 11 A Ana,

9

krotka i bogobojažljiva sestra miloga nam kralja, sedi u zatočeništvu u

nekom manastiru u Bugarskoj i skrušena gorke suze lije...

— Uh... uh... uh... — povikaše monasi.
— A sad se Bugarin Mihailo hvali da će usred Srbije »postaviti svoj
presto«... Pribira vojsku. Uveliko skuplja tuđine... Uzima, braćo moja,
Vlahe i Tatare i priprema se da upadne u našu zemlju... Hoće da nas
pleni, onemeo dabogda! Tuđine krvačim parama plaća!

Tako monasi manastira Banjske doznadoše da se bugarski car
Mihailo Šišmanović uveliko sprema da upadne u Srbiju. Doznadoše s
gnušanjem da za tu svrhu prikuplja najamnike među Tatarima i Vlasima,
ali im episkop Danilo prećuta da i Stefan Uroš uzima u službu
najamnike, španske i nemačke ratnike.

— Biće, mili moji, rata, bojeva, krvoprolića... — završi episkop.
— Biće... Biće... Božja milost neka je s nama!
Međutim, vreme je prolazilo, gozba se završila, a na okrivljene

sasvim se zaboravilo. Njih su pred gozbu izveli iz trpezarije i nanovo ih
zatvorili u ćeliju. I dok su čekali da se i njih neko seti, iskušenik Milen se

u manastirskoj kuhinji krepio debelim ovnujskim mesom, tvrdim sirom i

slaninom, i sve to zalivao dobrim manastirskim vinom. Prvoš i Markiša

toga dana ni mrvice hleba ne okusiše.
— Greška! — reče Markiša sedajući na trupac. — Propuštena

prilika... Služba božja razvukla se unedogled a zi zapeo pa pričaš priču o

ocu Venijaminu, umesto da pridavimo iskušenika i pobegnemo preko
zida! Mogli smo pobeći...

— Mogli smo? A kako? — odvrati Prvoš. — Izgladneli da jurišamo
na onog bika i njegovu drenovaču!...

— Dvojica smo... Moglo se da smo ga sloški skleptali! Ako se ikad
dohvatim slobode, osvetiću se za ove patnje! Iskušenika ćemo zajedno,
a oca Venijamina uzimam na svoju dušu! Uvući ću se u manastir s
hodočasnicima, izdvojiti se i galamiti da sam veliki grešnik i pokajnik...
Zahtevaću da me on ispovedi. Posle ispovesti pocepaću mu mantiju i
počupati bradu! Neka upamti đavolji sin kad je predlagao igumanu i
zatucanim kaluđerima da se nevini i to još kršteni ljudi spale na lomači!

— Puste želje — uzdahnu Prvoš. — Ostavi se ti mantije i brade oca
Venijamina, nego gledaj da se nekako iščupamo iz kaluđerskih šaka!
Pobogu, brate, u šta smo se ovo zaglibili! Nije trebalo da čeprljamo po
očima svetaca i da od toga pravimo posao!

Ispod hasure na podu šuškale su bubašvabe, a miš je u uglu
grickao koricu hleba. Sumorna manastirska tišina gonila je u beznađe.

Markiša se lupi šakom po čelu:
— Gospode, ala sam bio glup! — reče.

— No! Jedva jednom da uvidiš! — nemarno se odazva Prvoš.

— Pronašao sam... — nastavi Markiša — Episkop Danilo...

10

— Pa šta?
— Izvući ćemo se... Spas!... Slušaj i ne prekidaj me...
Prvoš je gledao bezvoljno kao čovek koji je izgubio svaku nadu.
Markiša se naglo oduševi:
— U manastir je došao episkop Danilo... Za njega se zna da je bliži
svetovnom nego duhovnom životu. On je uvek uz vladara, ume da
pogodi njegove želje, pa i da nametne svoj ugled.
— Dobro sročeno! — reče njegov drug. — Lepo si zapazio osobine
čoveka koga nikad nisi video... S tom pameću i vladika možeš postati.
— Ti, na primer, ne znaš da sam ja dva meseca bio uz toga
episkopa. Kad su ono bezbožnici jurišali na Svetu Goru,12 Danilo je bio
stub odbrane. Bodrio je ratnike, blagosiljao žive, a mrtve ukopavao i
molio se za pokoj njihovih duša. Među braniocima bili smo stric Tvrdoš i
ja, još deran. Branili smo svojski sveto mesto... I ako nam se to ne upiše
u zasluge i pokoru grehova, onda je na ovom svetu pravda umrla! I,
kažem ti, taj episkop je više državnik i ratnik nego crkveni čovek.
Prvoš napravi kiselo lice.
Markiša oduševljeno nastavi:
— Moj stric se borio s varvarima... Klao se s gusarima... Jednoga
dana bacio je pred noge episkopa Danila šest pari ušiju...
— Gle!... A čije su bile?
— Bezbožničke... Episkop je pohvalio moga strica.
Prvoš se izvali na hasuru:
— Hm — učini. — Pohvala, stric Tvrdoš, šest pari ušiju! Sve ti to
daje pravo da kopaš oči svecima po manastirskim crkvama! Episkop će
s ushićenjem da te gleda kad sedneš na optuženičku klupu. Rasplinuće
se od sreće kad dozna čime se bavi Tvrdošev sinovac!
— Neće on mene ni poznati — reče Markiša. — Ta se borba
odavno vodila...
— Pa lepo... — dobaci Prvoš. — Reci mi, blagorodna dušo, kakvu
korist ili štetu očekuješ za zasluge svoga strica i svoje, koje je episkop
sigurno zaboravio? Još nisam čuo šta doista nameravaš!
— Potegnuću strica Tvrdoša! Osim toga, pretvaraću se da sam
poludeo od patnji, muka i stradanja... Ako to ne pomogne, doživećemo
što ti se ni u snu ne bi prisnilo...

11

Inaudito crudelitatis genere13

Podne je odavno prošlo kad su Prvoša i Markišu nanovo doveli u

trpezariju. Posuđe i ostaci jela brzo su sklonjeni sa stolova i odaja je bila
spremna za suđenje. Episkop Danilo zahtevao je da se sudi po kratkom
postupku i da se toga dana sve dovrši, pošto je nameravao da u zoru
napusti manastir kako bi što pre stigao u Nerodimlje kralju Stefanu.
Iguman Spiridon, valjda i on zbog nečega žureći, odmah se obrati
episkopu:

— S dozvolom tvojom, preosvećeni, prepodobni i pravdoljubivi i
blagoslovom božjim premudri starešino naš... U ime blaženog
arhiđakona Stefana, ovaj hram pod tvojim starešinstvom bi sazdan. 14 S
blagonaklonošću svetom tvojom, a u ime istog svetog arhiđakona
Stefana, skrušeno molimo da možemo početi suđenje dvojici bezakonika
i oskvrnitelja svetih mesta, tako reći, svetih prilika po hramovima božjim,
a za koje opet smatramo da bi gospodu milije bilo da su isti oskvrnitelji
prokaženi15 nego što digoše ruku na sveto mesto... U ovom svetom
hramu, sazdanom tvojim celomudrenim duhom, za koji opet...

— Dosta, dosta... — mahnu rukom episkop. — Počnite već
jednom...

Na licu igumana Spiridona rasplinu se blaženi osmeh. Ne gledajući
dvadesetak monaha koji su predstavljali porotu, i nekoliko iskušenika koji
su smerno sedeli za stolovima, duboko se pokloni pred episkopom:

— Da li tvoja preosvećenost želi da predsedava ovom suđenju? —
reče.

— Kazao sam: počnite! — povisi glas episkop. — Hoću da vidim
kako se deli pravda u hramu svetoga kralja, gde mu zemni ostaci
počivaju. Gospode, mir mu podaj!

— Amin... Amin... Amin... — uzviknuše monasi i iskušenici.
— Amin! — doviknu i Markiša.
Episkop ga preseče pogledom:
— Uzdrži se, lupežu! — reče. — Tvoja izopačena blagorodnost ni
nama ni pokojnom kralju ne prianja!
— Ama ja samo onako tek... — sleže ramenima momak.
Sa igumanova lica namah iščeze blaženi osmeh.
— Optuženi, ustanite! — podviknu.
Prvoš i Markiša ustadoše i pokloniše se prema episkopu, a igumana

12

i ne pogledaše, jer smesta shvatiše da im surovi pogled starešine

manastira ne sluti na dobro.
— Čujte, bezbožnici... — otpoče iguman. — Ko god je pred ovim

svetim sudom slagao, stiglo ga je prokletstvo i ispaštanje za učinjena

zlodela... Zato ne lažete! Jeste li razumeli?

— Jesmo — odazvaše se optuženi.

— Razumeli su — obrati se iguman episkopu.

Danilo se nasmeši:
— Za ovakav prestup u Rimu i Mlecima izriče se kazna bez
suđenja, bez saslušanja i bez olakšavajućih okolnosti.

Iguman kašljucnu i obrati se Prvošu:
— Najpre ti... Da čujemo tvoje ime, ime tvoga oca i matere koji te u
zao čas rodiše, podigoše na noge i pustiše u svet da činiš sablazni i
bezbožnička dela.

Prvoš odgovori:
— Moje je ime Prvoš, rođen od oca Simeona, vlastelina iz Janjeva, i

matere Paraskeve iz istog mesta... Roditelji mi se upokojiše u gospodu

dok sam još bio dete, pa ne snose krivicu za moja dela... Sam sam
krenuo u svet, ne da činim bezbožnička nego bogougodna dela.

— Ha! — uzviknu iguman. — Bogougodna dela! Da kopaš oči

svetim prilikama! To je za tebe bogougodno...

Prvoš diže glas:
— A zar nije prevelika milost gospodnja baš prahom iz očiju svetaca
izlečila našega presvetlog vladara i kralja Stefana? Zar nije progledao i u

narod pustio zapise o svetom prahu i svome progledanju? Zbog toga
narod kliče u slavu boga velikog!

— Kliče? — podviknu iguman. — Kliče i kopa oči svetiteljima!
Trgujete na račun svetaca! Ali tako mi blaženoupokojenog arhiđakona
Stefana, uložiću celog sebe i svu manastirsku bratiju da tom zlu stanem

na put!
Među monasima nastade žagor.

Iguman obrisa rukavom znoj s lica i nastavi:
— Uništiću, kažem, tu zlu trgovinu i lopove koji se njom bave!

Govori, sotono, koliko ste crkava oskrnavili?
— Nijednu... Ovde smo počeli i tu uhvaćeni.
— Sad laže... — začu se od stolova jedan hrapav glas.

Prvoš i Markiša se osvrnuše prema stolovima gde su sedeli monasi.

Oba momka uhvatiše podmukli pogled oca Venijamina.
Stari kaluđer se razvika:
— Iskopali su oči svetom Iliji Gromovniku i njegovim konjima!
— I konje da leče? — doviknu jedan priglupi iskušenik.
Otac Venijamin sevnu očima:

— I konje, i konje, grom ih spalio! Iskopali su, ruke im otpale, noge

13

im se zgrčile, a leđa zgurila!
— Ćuti — blago ga opomenu episkop. Ćuti i pusti igumana neka

pita...
— I mi pripadamo ovom sudu! — planu starac. — I mi treba da

pitamo i da se pitamo!
— I ti i ostali monasi reći ćete svoju kad dođe do presude.
Iguman se obrati Prvošu:
— Govori, kojim ste svecima iskopali oči!
— Svetom Iliji, prepodobnoj materi Paraskevi...
— U... u... u... — zavikaše monasi i iskušenici.
— Uh, doboga! —javi se onaj priglupi iskušenik.
— Dalje, dalje... — nestrpljivo reče iguman.
— Kad je tako, onda... — poče zatezati Prvoš. — Onda smo se

obratili Vračima... Hoću reći, došli su na red, tako reći pod ruku, Kuzman
i Damjan...

— Dalje! — dreknu iguman.
— A za njima sveti Alimpije Stolpnik...
— I? — izbeči se iguman.
— I tu smo uhvaćeni... Uhvatio nas onaj tamo debeli iskušenik
Milen... I ako ima boga, a svi znamo da ga ima, taj nesrećnik će
ispaštati!
— Mnogo ste zla počinili! — namršti se episkop. — Jeste li
obesvetili i arhiđakona Stefana?
— Da nas bog sakloni!
— Nismo mogli da ga dohvatimo... — utače se Markiša. — Mnogo
visoko ga naslikali...
Iguman se uhvati za glavu:
— Čujte, ljudi pravoslavni! Nisu mogli da ga dohvate! To im je
opravdanje!
— Dosta. — reče episkop. — Da čujemo drugog optuženog...
Iguman se obrati Markiši:
— A ti?
— Ništa ja...

— Kako ništa?
— Tako...
— Odgovaraj! Tvoje ime, ime oca i matere ti... Momak zatrepta,
nasmeši se bezazleno i baci pogled prema episkopu:
— Zovu me Markiša — reče. — Markiša bez oca i majke... Nikad ih
nisam ni imao...
— To ne može biti!
— Može... — kočoperno ga pogleda momak. — Majku ne pamtim, a
kad sam poodrastao, rekli su mi da nemam oca, odnosno da ga imam,
ali da mi on nije otac nego stric...

14

— Znači, stric ti je otac? — upita episkop.
— Tako je!
— Svašta! — sleže ramenima iguman.
Markiša pognu glavu i pokri usta šakom kao da se uzdržava od
smeha.
— On je lud! — dobaci Prvoš. — Svakome priča da mu je roditelj
stric...
— Stric? — uzviknu iguman.
— Da, stric, kaže... Gospod mu odmalena oduzeo pamet i sad...
govori da mu je stric otac...
— Ama, ne može to — neodlučno otpoče iguman.
— Jer ako nema oca, nema ni strica! Lud je, ili se pretvara... Da li i
dalje da ga pitam?
— Čekaj, ja ću... — odvrati episkop, pa se obrati momku:
— Ti, čini mi se, reče da se zoveš Markiša?
— Tako je
— Lepo — pogladi bradu episkop i zagleda mu se u oči kao da
ispituje stepen njegove neuračunljivosti.
— Sad reci kako se zove tvoj stric za koga tvrdiš da ti je otac... Znaš
li?
— Znam... — odlučno odvrati momak. — Znam, a znaš ga i ti... Kad
su ono bezbožnici napadali na Svetu Goru, jurišali su i na manastir
Hilendar, ti si ga branio i s pomoći božjom i odbranio, moj stric i roditelj
jednoga dana bacio je pred tvoje noge šest pari ušiju...
— Tvrdoš! — uzviknu episkop. — Tako se zvao?
— Baš tako! — pognu glavu momak. — Zvao se, a sada se više ne
zove!
— Kako to?
— Upokojio se u gospodu... Ubili ga Bugari!
— Bog neka se smiluje njegovoj duši... — sklopi episkop ruke i diže
pogled. — Bio je hrabar, neustrašiv do bezumlja... Slava mu!
— Slava mu! — uzviknuše monasi i iskušenici.
— Slava mu! — reče bezvoljno i iguman. — Ali, bratac moj, njegove
zasluge ne umanjuju tvoj prestup.
— Tako je! — složi se episkop.
Markiša se rastuži:
— Zar moj stric, odnosno otac, slava mu, kao što rekoste, nije
zaslužio da mu sina, odnosno sinovca, ogreju zraci njegovih velikih dela!
Episkop ga sažaljivo pogleda:
— E, sinak... Trebalo je čuvati stečenu slavu... Umesto da se
ponosiš delima svoga roditelja, ti si krenuo stranputicom i udario u
prestup i bezakonje!
Iguman dobaci:

15

— Sve smo čuli i razumeli... Izreći ćemo presudu... Braćo monasi,

jeste li saglasni?

— Jesmo!
— Slučaj je jasan — reče episkop. — Izrecite presudu.
Iguman zađe među monahe i stade se došaptavati. Oni su uzvraćali

šapatom, mlatarali rukama, klimali potvrdno glavom, ili uzvikivali.

— Ehej! — viknu Markiša. — Gde je to bilo da se sudija došaptava

s porotnicima!

— Umukni, sotono! — odvrati iguman i vrati se na svoje mesto.
— Krivi su — reče — obojica su krivi... Porota smatra da su
zacrneli. Za ovakva dela sledi izuzetna kazna... A kaznu ćemo izreći
prema crkvenim zakonima jeromonaha Matije.16 Oskvrniteljima svetih
mesta da se odseče šaka na desnoj ruci...

— I da se oslepe! — dobaci otac Venijamin. — Tako je i bogu i

svetiteljima drago...

— Otac Venijamin je u pravu — primeti episkop. — Za ovakve i
slične prestupe oni licemeri u Rimu i Mlecima izriču žešće kazne.

Kažnjavaju, kako oni s ponosom govore, »inaudito crudelitatis genere«.

Ali naša sveta crkva je nešto drugo... Zbog toga se protivim predlogu
oca Venijamina. Optužene treba predati dželatu da im odseče šake na

desnoj ruci... Moramo biti milostivi i dati priliku momcima da se poprave.

Bledih lica i unezverenih pogleda Prvoš i Markiša saslušaše
presudu ne usuđujući se ni reč da progovore. Njihovo strahovanje da će
zlo proći bilo je opravdano.

Iguman se obrati dvojici iskušenika:
— Odvedite ih u ćeliju i dobro čuvajte. Kazna će biti izvršena sutra u

zoru.
U ćeliji Prvoš progovori:
— Eh, moj brate i sapatniče! Ne pomogoše nam ni moja pamet, ni

tvoje ludilo! Slava tvoga strica Tvrdoša odavno je izlapela... nestala...
iščezla...

Markiša leže porebarke na hasuru. Prvoš se opruži kraj njega i

nastavi.
— A sad da vidimo na čemu smo... Obišli smo četiri manastirske

crkve i za prah iz očiju svetaca dobili ukupno četrdeset i osam perpera.

Markiša uzdahnu:
— Mala cena za dve šake... Nego, znajući dobro tvoju pamet,
učinilo mi se da umalo nisi priznao za te četiri crkve!

— Eh... — odmahnu rukom njegov drug. — Dogovorili smo se da ti

budeš lud?

— Tako je... Ali lud tek ne bi priznao!
Zaćutaše. Napolju se spustio sumrak, a u ćeliji je skoro bio mrak.
Prvoš izvadi iz nedara tanku voštanu sveću zavijenu u kotur, i trud i

16

kresivo. Jedan komadić suve hasure uskoro planu i upaljena sveća rasu
po ćeliji slabačku svetlost narandžaste boje. Ni glasak, ni šum nisu
remetili manastirsku tišinu. Nije se čulo ni mukanje krava, ni frktanje

konja i udaranje kopita o tvrdu zemlju u štali. U letnje doba manastirske
sluge i iskušenici isterivali su konje i stoku na noćnu ispašu.

— Čudnovato! — opet progovori Prvoš. — Danas nisam ni mrvicu
hleba okusio a ne osećam glad.

— Ne osećaš? — odazva se njegov drug. — Nagutao si se straha...

Priznajem, i ja sam presit! Sutrašnji dan treba preživeti! Ako ostanemo
živi, krenućemo u beli svet i udariti u prošnju i krađu, može se krasti i

levom rukom! .
— Može... Krašćemo i prositi... Biće dva bogalja više.
Kroz uzani otvor na zidu uzlete slepi miš. Mašući bešumnim krilima

životinjica napravi tri kruga i kao da je izvršila izviđanje, pišteći izlete
kroz otvor. Nekoliko miševa koji su skakutali po podu uzalud tražeći
mrvice hleba, preplašeni jurili su tamo-amo ne mogući da pogode rupu

na zidu.

Za nekoliko trenutaka zavlada tišina, a zatim se miševi nanovo
ustumaraše, jer toga dana i oni su ostali gladni, a glad je jača od straha.

Spolja se začu ćukanje.
— Sova — reče Prvoš.
— Vesnik nesreće... Kome li pred glavu... — dodade Markiša.

— Još pitaš! — pridiže se Prvoš na laktove. Vo imja oca i sina! Sad
mi se čini da smo već u grobu! Kao da smo pokojni, a negde u dnu duše
tinja nada da će nas ova čaša mimoići...

Kroz otvor na zidu opet ulete slepi miš, za njim još dva, pa još

nekoliko.
— Pobegli od sove — reče Prvoš.

— Svako se spasava kako ume — primeti Markiša.
Među miševima na podu napravi se strahovita pometnja.
Spolja se čulo učestalo ćukanje.
— Ko li će koga noćas pojesti! — reče Markiša.
Jedan slepi miš dohvati krilom plamen sveće i u ćeliji nastade

potpun mrak.
— Noćna borba na život i smrt počinje — reče Prvoš. — Nego, čini

mi se da je sovi više stalo da uhvati bar jednog slepog miša, nego nama
da nasluti nesreću.

— A slepim miševima da spasu svoje glave — primeti Markiša.
Vreme je lagano prolazilo. I napolju je osvojila noć. U ćeliji je bio
neproziran mrak, jer se Prvoš nije setio da nanovo zapali sveću. Cičanje
miševa nije se više čulo. Nestali su i slepi miševi, jer je sova iz šume
zaćutala.
I dva momka se pritajiše. Kroz tišinu samo se čulo njihovo teško

17

disanje.
Markiša se prvi javi:
— Gospode, kakva teskoba! Kao da mi se stomak popeo u

podgrlac... Guši me... Možda neću doživeti sutrašnji dan!
— Doživećeš i sutrašnji i još mnogo dana — reče Prvoš. — Jer

duša ne izlazi iz tela kad ti zaželiš, nego kad se njoj prohte.
— Udariću temenom o zid i svemu je kraj! — viknu Markiša.
Njegov drug se nasmeja.
— Sotono, zašto se smeješ! Naveo si me na zlo i upropastio, a sad

se smeješ! Šta je smešno, nakazo?
— Kako misliš da tresneš glavom o zid kad nema mesta da se

zaletiš! Eh, jadniče moj — blago nastavi.
— Spopalo te očajanje... Srećom, to ne traje dugo. Uskoro ćeš se i

ti meni smejati... Malopre si govorio da ima nade na spas?
— To si ti govorio!
— Ne može biti!
— Može... U ovakvoj tmuši ne znam ira šta sam ja govorio, a još

manje šta si ti...

*

Episkop Danilo ostao je neko vreme u razgovoru sa igumanom.
Posle suđenja povukli su se u jednu odaju i, ne pomišljajući više na
osuđene, otpočeli razgovor druge vrste. Govorili su o teškim događajima
koji su se nadvili nad Srbijom i Makedonijom.

Daleko od dvora i ostalog sveta, iguman je provodio jednolične
dane u manastiru. Ono malo što je slušao od slučajnih hodočasnika i
retkih namernika nije mu ni izdaleka moglo dočarati pravu sliku o tome
šta se događa na srpskom dvoru, a još manje o prilikama u susednim
zemljama. Zbog toga je s najvećom pažnjom slušao izlaganja svoga
visokog gosta, zapitkivao ga i izvodio zaključke na osnovu podataka koji
su mu bili manje poznati ili za koje dotle nije čuo.

Episkol nije mogao nastaviti put pre zore, pa je za razgovor bilo
vremena napretek.

Najpre se prisetiše kako je umro kralj Stefan Uroš II17 u Nerodimlju i
kako je sahranjen baš u ovom manastiru. Zatim pomenuše kako su, kao
što obično biva posle vladareve smrti, nastale borbe među naslednicima,
što je neminovno izazvalo neprilike i teško stanje u narodu. Prema

18

ugovoru u Deževu,18 naime, trebalo je da na srpski presto sedne

Vladislav — sin pokojnog kralja Dragutina — koji se izvukao iz tamnice u
koju ga je stric bio vrgao. Međutim, Konstantin, sin kralja Milutina, već se
bio proglasio za kralja u Zeti. Onda se neočekivano proneo glas kroz
celu zemlju da je Stefan, drugi sin kralja Milutina, božjom promisli
progledao i u narod pustio zapise o tome čudu: »Vidite i divite se, jako
slep az bivi i se ninje viždu« i »bog pokaza svoje milosrđe i posadi me

na prijestol svetih roditelja i praroditelja kraljevstva mi«...

Konstantin je odbio Stefanov predlog da podele zemlju i da
zajednički vladaju, i pustio u narod glas da »slepac ne može biti vladar«.

Ali narodu je godilo da veruje u čuda, da o njima sluša i da raspreda
priče. Slepac je progledao i time je od boga predodređen da bude vladar
u Srbiji. I narod listom priđe Stefanu. Tako je na saboru arhiepiskop
Nikodim krunisao Stefana za kralja, a njegovog sina Dušana za

suvladara. Konstantin je u jednoj bici poginuo, a Vladislav prebegao u

Ugarsku, gde je i umro.

Osam godina je otada prošlo. Stefan Uroš III dobro se utvrdio na
prestolu, a njegov sin Dušan navršio je dvadeset i drugu godinu. 19

— I sada — nastavi episkop — mili moj brate u Hristu, u susret nam
idu crni dani... Bugarski car Mihailo — kao što ste čuli — sprema se s

Andronikom III, zakletim neprijateljem Stefana Uroša, za rat. Ta dva
verolomna i bogohulna cara, vođena rukom sotone, pripremaju se da
udare na Srbiju sa dve strane...

— U kamen se stamanili! — uzviknu iguman.

Episkop uzdahnu:

— Rat je na pragu... Dva kraljeva poslanika otišla su u Bugarsku da

prihvate i dovedu ovamo plemenitu i blagorodnu Anu. Otišli su s

pratiocima i nisu se vratili. Njihovi tragovi vode do grada Sofije i tu se
gube... Mili sabrate moj, sigurno je da te poslanike više nećemo videti!

— Varvari! Poslanike ubijaju! — dobaci iguman.

Episkop obori pogled i stade poluglasno izgovarati molitve za pokoj

duše poslanika i njihovih pratilaca.
— Slali smo i uhode — reče. Nijedan se nije vratio! Propali kao u

jamu bačeni! I baš se spremam da te zamolim... Poslaćemo nove uhode.

— Kako? Kuda? Odakle? — ubrza iguman.

— Odavde u Bugarsku...

— Iz manastira? Monahe?
— Nee... — oteže episkop. — Poslaćemo ona dva nesrećnika.
— Osuđene oskvrnitelje? — uzviknu iguman s olakšanjem. — Oni
neće stići u Bugarsku. Pobeći će!

Episkop se nasmeši:
— Ukazaćemo im milost... Biće nam do neba zahvalni... Osim toga,
znaju oni šta znači ne izvršiti naređenje episkopa Danila... Otići će u

19

Bugarsku kao uhode, a da li će se otuda vratiti, to stoji u božjoj ruci...
— Bezbožnici! Zar da izbegnu kaznu?
— Uhode moramo slati. Ako ti se čini da ta dva momka moraju da

iskuse kaznu, neka bude. Umesto njih poslaćemo dva monaha...
Zaklećemo ih...

— Zar dva božja čeda da šaljem na zaklanje? Eno ti onih
bezbožnika pa ih goni!

Episkop ustade:
— Vodi me u njihovu ćeliju.
— Odmah, odmah... Samo neka idu... Možda će ih gospod...
Iguman i episkop kretoše prema ćeliji u kojoj su čamili Prvoš i
Markiša. Put kroz hodnik osvetljavao im je buktinjom iskušenik Milen.
— Na noge, momci! — uzviknu episkop kad otvoriše vrata na ćeliji.
Prvoš i Markiša ukočenim pogledima buljili su u episkopa. Žućkasta
svetlost buktinje avetinjski je osvetljavala njihova preneražena lica.
— Zar već? — jedva izusti Prvoš.
Markiša se razvika:
— Moj stric i roditelj Tvrdoš ni u grobu nema mira!
— Pokoj mu duši! — reče episkop.
— Jadan mu pokoj, kad hoćete njegovog sina, odnosno sinovca...
— Ćuti! — prekide ga episkop. — Dosta laganja!
— Sad više nije potrebno da se pretvaraš. Odluka je izmenjena.
Kazna nad vama neće biti izvršena...
Dva momka skočiše sa hasure i padoše na kolena pred episkopom.
— O, veliki! O, predobri i premudri! — kliknuše.
— Radujte se i slavite gospoda — bezvoljno reče iguman.
— Ovo je najsrećniji dan moga života! — uzviknu Prvoš.
— Radujemo se u slavu gospoda i velikog episkopa Danila. Srce će
nam iskočiti! — pridruži se i Markiša.
— Tek ima da vam iskoči — progunđa iguman.
— Radujte se, ali ne zadugo — primeti episkop. — Nemamo
vremena napretek... Polazite!
— Kuda? — bojažljivo upita Prvoš.
— Najpre u Nerodimlje... Polazite!
Dva momka se stadoše zgledati. Još uvek u nedoumici, oklevali su.
Episkop se nasmeši:
— Ne bojte se — reče. — Za posao koji smo vam odredili potrebni
su vam zdrave ruke i hrabro srce... Odvešću vas mladom kralju
Dušanu...
— Gospode, kakva milost! — uzviknu Markiša izlazeći iz ćelije. Za
njim pođe i Prvoš.

20

*

Te večeri iskupili su se monasi u manastirskoj crkvi. Njih je posle
večernje službe božje šapatom zadržao otac Venijamin. Stari kaluđer je
plamenim pogledom i žestokim rečima raspaljivao gnev svoje sabraće,
najpre protiv Mihaila Šišmanovića, a zatim se okomio na Andronika.
Kaluđeri, čuvši od episkopa Danila da se ta dva cara spremaju da udare
na Srbiju i Makedoniju, a znajući dobro kako u ratu osobito stradaju
monasi, manastiri i njihovi posedi, pomno su slušali reči oca Venijamina i
žagoreći odobravali.

— I, braćo moja — govorio je starac — valjda uviđate da ni mi
monasi ne možemo sedeti skrštenih ruku! I mi treba da dignemo glas
protiv naših dušmana! I dići ćemo ga, baš kao što su ga i naši stari u
sličnim prilikama dizali... Taj glas oduvek je bio žestok i ubojit! I pozivam
vas da jednodušno krenemo protiv dva cara, Bugarina i Vizantinca. Neka
nas gospod poživi i podari nam zdravlja i snage... Mi ćemo, braćo, ovoga
časa dići katramunać...20

— O... o... o — uzviknuše monasi. — A naša sveta pravoslavna
crkva? A naša vera? Šta će na to episkop i iguman?

— Iguman će zažmuriti na oba oka i oglušiti se, a episkop neće ni
doznati — reče otac Venijamin. — Dakle, da dižemo?

— Da dižemo! Da dižemo! Katramunać! — zagalamiše monasi kao
da je manastir već ugrožen, a da su oni pronašli jedini način da ga
spasu.

Otac Venijamin podviknu:
— Skidajte mantije, prevrnite ih i navucite naopako! Sedam 21 sveća
zapalite!
Sedam monaha smesta se dadoše na posao. Svukoše sa sebe rize,
prevrnuše ih naopako i obukoše. Ostali im dodadoše zapaljene sveće. I
katramunać otpoče.
Pribojavajući se da episkop ne zaviri u crkvu, otac Venijamin odmah
otpoče:
— O, sile višnje i nižnje... O, vidimiže i nevidimi... Skupite se.
Saberite se... Bacite se na cara Bugarina! Bacite se na cara Vizantinca!
Sručite na njihove glave sve zlo koje oni spremaju drugome! Uvi caru
Bugarinu! Uvi caru Vizantincu!
— Uvi... Uvi... Uvi!22 — graknuše monasi držeći sveće naopako.
Njihov glas se odbi o zidove i svodove mračne crkve, odjeknu gore u
zvonari, u talasima se vrati, još jednom se odbi i kao šum iščeze.
— Sad ponavljajte za mnom svaku reč — nastavi Venijamin i poče
da kune:

21

— Neka su kleti, ukletiže i prokleti!
Monasi kao iz jednog grla zavikaše:
— Neka su kleti, ukletiže i prokleti!
— Eti... eti... eti... — odazva se odjek.
— Zemlja ih žive ne držala. Mrtvima kosti isturila. Nemali mira na
ovom, ni pokoja na onom svetu! Ruke im se osušile, oči ispale... Pamet
im se posuvratila... Zlo što želeli drugima, o njih se obilo!
Monasi su ponavljali reči oca Venijamina. One su stizale jedna
drugu, prestizale, mešale se sa odjecima i pretvarale se u potmuli žagor.
Na kraju monasi zavikaše:
— Uvi... uvi... uvi... — i stadoše gasiti sveće u bakračetu punom
vode.23
U crkvi nastade mrak. Zlosluti monasi, ubrzavajući hod, jedan za
drugim nagrunuše prema izlazu. Poslednji, bojeći se da i njega ne
dohvati kletva, s treskom zalupi vrata za sobom i golemi ključ okrete u
bravi.
Katramunać je bio završen.

22

Nemanjićka krv

Stefan Uroš III najradije je boravio u Nerodimlju, prekrasnom kraju

u gornjem slivu Vardara. Padine obrasle četinarima, bukovom i
hrastovom šumom, oivičene bokorima zove, leskovim i drenovim šibljem
i zdravo podneblje nudili su izvanredan odmor u tišini. Kralju se činilo da
bi tu mogao naći mira i spokojstva posle dugogodišnjih trzavica,
poniženja i patnji. Zlodela koja je podnosio i koja je i sam morao činiti
uticala su da postane neuravnotežen, pristrastan, svađalica i sklon inatu.
Bio je sin kralja Milutina i kraljice Ane, kćerke bugarskog kralja Ðorđa
Terterija. Kada je brak između njegovog oca i kraljice Ane poništen,
Stefan je izgubio zakonito pravo da nasledi srpski presto. Naime, politički
brak između staroga kralja Milutina i Simonide, kćerke Andronika II i Irine
Monferatske, nije se mogao zaključiti, pošto zakoni pravoslavne crkve
zabranjuju četvrto venčanje. Međutim, crkveni velikodostojnici su
jednostavno oglasili nevažećim brak između kralja Milutina i kraljice Ane
i tako obezakonili Stefanovo nasleđe. Ozlojeđen još Deževskim
ugovorom, po kome je posle Milutinove smrti na srpski presto trebalo da
stupi Dragutinov sin Vladislav, Stefan je i po drugi put osetio nepravdu i
poniženje. Sklopio je zaveru protiv oca, ali je poražen i uhvaćen, bačen u
tamnicu i oslepljen.

Neki dvorani i crkveni velikodostojnici šaputali su da je Milutin
naredio dželatu da samo prividno oslepi princa, jer je shvatio koliko je
lišavanjem prestola zakoniti naslednik bio pogođen i naveden na zlo.
Poslao ga je u Carigrad svome prijatelju caru Androniku II, da tamo
okajava grehe.

Oslepljen ili ne, Stefan se posle sedam godina vratio u Srbiju. Stari
kralj pao je na kolena pred sinom moleći ga za oproštaj, što bi ukazivalo
na to da Milutin nije dao nalog dželatu o prividnom oslepljenju, već
stvarnom.

Stefan je postao zlopamtilo još od detinjstva, kad ga je otad kao
taoca poslao tatarskom hanu Nogaju.

Posle smrti drugog Milutinovog sina Kostantina i brata od strica
Vladislava, Stefan je svečano krunisan za kralja 1322. godine, pod
imenom Stefan Uroš Š, a njegov sin Dušan dobio je kao savladar naziv
»mladi kralj«. Krunisanje je izvršio arhiepiskop Nikodim.

Stefan Uroš je bio mršav, povisok i malo povijen u plećima. Imao je

23

dugu kosu i bujnu bradu. Po povratku iz zatočeništva na licu mu je bio
paćenički izraz, a iz krupnih očiju boje vode izbijala je unezverenost
čoveka naviknutog da stalno oseća bojazan i strepi od nepravde. Po
velikim i modrim podočnjacima podsećao je na isposnike i
velikoshimnike24 koji su boravili po pećinama obližnjih planina. Bio je
oženjen Teodorom, kćerkom bugarskog kralja Smilca. S njom je imao

dvoje dece: Dušana i Dušicu.
I grešnik, i pokajnik i mučenik, Stefan je otpočeo da zida najlepši

manastir u Srbiji,25 po kome je i nazvan Dečanski. Gradio ga je čuveni
majstor Fra Vita Kotoranin.26

Grad Nerodimlje, u jugozapadnom delu Kosova polja, omiljeno
Stefanovo boravište, dobio je ime po reci Nerodimki, koja teče pored

grada. Podgorske prirodne lepote Kosova davale su mu izuzetnu draž.
Nadomak Nerodimlja nalazio se grad Petrič, zaštićen sa tri strane
usecima u brdu, a sa četvrte visokim kulama i moćnim zidovima. Na
Paun-polju dizali su se čuveni kraljevski dvori Svrčin i Pauni, prava slika
moći i slave Nemanjića. U Nerodimlju su se odigrali važni i sudbonosni
događaji onoga doba.

Episkop Danilo napustio je manastir Banjsku i u ranu zoru krenuo

prema Nerodimlju u posetu kralju Stefanu. Pored nekoliko slugu i
pratilaca, uz episkopa su bila dva istaknuta crkvena čoveka koja se

nikako nisu trpela.
Prvi, svetogorski monah Varlaam,27 žilav starčić uvek spreman na

prepirku i oran da se uhvati ukoštac sa svakim i da u svako doba brani

svoje teze i poglede na život i svet, bio je rodom iz Kalabrije i najpre
katolički sveštenik. Iz nedokučivih razloga prešao je u pravoslavnu veru i
kasnije je čak anatemisan od sveštenika u Svetoj Gori. On je
svojevremeno izazvao na dvoboj rečima Grigorija Palamu, vođu
isihasta.28 Umesto odgovora dobio je prezir, podsmeh i izrugivanje.

Danilo ga je primio u svoje društvo i poveo sa sobom u Nerodimlje.
Varlaam je čuo da se u tom gradu nalazi Grk Nićifor Grigora, takođe

vatreni borac protiv isihasta.

Drugi je bio isihasta, otac Kiril, istaknuti pristalica Grigorija Palame.
Bio je to kršan monah velike glave i debela vrata, čudovišno zarastao u
kosu i bradu. Po snažnim plećima i kratkim i debelim rukama videlo se
da bi sićušnog oca Varlaama mogao za pojas zadenuti.

Episkop Danilo je gledao obojicu i smešio se: dva zavađena brata

po Hristu satirala su jedan drugoga pogledima pod kojima bi i kamen
prepukao, a nisu se mogli prepirati, a kamoli svađati, pošto se otac Kiril
još pre četrnaest godina zavetovao na ćutanje.

Na kratkom odmorištu episkop se obrati Varlaamu:
— Reci mi, časni brate, zbog čega je otac Kiril krenuo u Nerodimlje?
Ako ćutanjem nekoga želi da ubedi da su isihaste u pravu, sumnjam da

24

će uspeti! Za pokret takve vrste treba more reči prosuti...
— Usnio je čudan san... tako je bar napisao na vratima svoje ćelije

lipovim ugljenom... Napisao krupno da svako vidi... Usnio je, tobože, da
smesta treba da pođe i što pre stigne pred lice staroga ili mladoga kralja

i da im nešto kaže...

— Da kaže?

— Da... Rešio se da progovori!

Otac Kiril je srdito gledao Varlaama. U njegovim zelenim, malo
izgubljenim očima kipeo je jed.

— Pogledaj ga! — nasmeja se Varlaam. — Kad bi progovorio, iz
njegovih usta umesto reči letele bi kamenice.

Monah ćutalica dunu na nos i ode da se pomeša među poslugu.
Episkop Danilo, želeći da čuje slavnog retora i nepobedivog logičara
Varlaama, obrati mu se, tobože, običnim pitanjem:
— Da li si video prekrasne manastire koje podižu Nemanjići? Jesi li

zalazio u njihove gradove i velelepne dvore kojima se svet divi?
— Tja... — učini monah. — Nešto sam video i kao da nisam...

Slušao sam o razbojničkim družinama, lopovima i pljačkašima u vašoj
zemlji. Čini mi se da bi trebalo više pažnje obratiti na to! Doduše, teško

da je bolje i u drugim zemljama... Podmetanje, prevare, krivokletstvo
caruju... U pravu je rimski mudrac29 kad kaže: »Vi biste učinili državi

veliku uslugu kada biste se, umesto što dižete velike zgrade, više starali
da uzdignete dušu vaših sugrađana. Jer mnogo je bolje da se ljudi
visoke duše sabiju u male kuće, nego da niske duše borave u velikim
zgradama...« Čini mi se da je filozof u pravu...

— I meni se čini — nasmeja se episkop.

— I još nešto — dodade monah. — Važnije su moralne osobine

vladara i državnika nego njihova sposobnost. Jer teško zemlji u kojoj

drže vlast obdareni nevaljalci! Opasnija je zla namera nego neznanje...

Ali, mislim, vreme je da nastavimo put...
— Vreme je — složi se episkop gledajući nekud u stranu. Reči

monaha Varlaama urezale su mu se u dušu.
Među poslugom episkopa Danila nalazili su se

Prvoš i Markiša, a uz njih i iskušenik Milen. Episkop je shvatio

molbu igumana Spiridona i pristao da ga odvede iz manastira. Jer nije
bilo teško uvideti da je momak nepopravljivo poročan, da je oguglao na
iskušenički život i da mu se duša neće prosvetliti.

— Vodi ra, preosvećeni! — molio je iguman. Odvedi ga i pošalji u

Bugarsku sa ovim tvojim uhodama i nazovi-poklisarima. Nevaljalac je
boravio u toj zemlji, bavio se krađom, bio razbojnik... Konačno, zna
njihov jezik pa će, valjda, biti od koristi poklisarima sličnim sebi.

Episkop je pristao, a iguman je odlučio da za iskušenikom baci

kamen da se više nikad ne vrati u manastir Banjsku.

25

Prvoš i Markiša značajno su se zgledali, pa kao da im je izuzetno
stalo do toga da s njima pođe i debeli iskušenik, počeše i oni moliti
episkopa:

— Daj nam ga, preblagi i preosvećeni... Daj nam ga u slavu božiju
da nam se nađe kad budemo zašli u tuđu zemlju... Eto, i iguman kaže da
momak zna bugarski... Bio je lopov i razbojnik, pa će, s pomoći božjom, i
nas i sebe prehraniti... I mi grešni da se održimo pre nego što u tuđoj
zemlji propadnemo! — završi Markiša i napravi prepodobno lice.

Episkop se nasmeja i mahnu rukom iskušeniku da se priključi
slugama i pratiocima.

Kad se malo izdvojiše iz grupe, a već uz put, Prvoš se obrati svome
drugu:

— Divne li prilike da se naplatimo za sve patnje! Zbog toga tvora
nagutali smo se straha do grla...

— Umalo da postanemo bogalji!
— Ah! — zakoluta očima Markiša i steže pesnice. — Uvek sam
govorio da ima boga i da svako dobija po zasluzi.
— Da ga obesimo! — predloži Prvoš.
— Zašto da ne... Moj učkur i dva takva može da održi!
Iskušenik Milen išao je sa slugama držeći se podalje od dvojice
kivnih momaka, kao da je znao šta mu spremaju.
Episkop je jahao na mazgi, kraj njega otac Varlaam, takođe na
mazgi, i kao treći, malo pozadi na magaretu, otac Kirilo.
Sluge i pratioci išli su pešice.

*

U gradu Nerodimlju vrvelo je od ratnika. Dolazili su iz svih krajeva
Srbije i Makedonije i smeštali se po dvorištima, ispod streha i tremova i
po ulicama. Stizali su na konjima i pešice, snažni, uhranjeni i naoružani
kao da će sutra u boj. Po ozbiljnosti njihovih lica reklo bi se da ih muče
nespokojstvo i strah. Ali mladi kralj Dušan i njegove vojskovođe dobro su
znali da su kadri i na samoga đavola jurišati. Među njima bilo je ratnika
prosedih, zašlih u godine, koji su se još u vreme kralja Milutina, pod
vođstvom Novaka Grebostreka, klali s Turcima po Maloj Aziji.

Međutim, stranci, koje je mladi kralj uzeo kao najamnike, smestili su
se pod šatore i tremove od granja na prostranoj poljani izvan grada. Bili
su to uglavnom Nemci i Španci, pogođeni da uz dobru platu ratuju za
srpskog kralja Stefana Uroša. Gvozdena stega sputala je njihove strasti
ka pijanstvu, tučama i kocki, jer je za najmanji prestup sledila teška

26

kazna. U grad i u dvor mogle su ući samo njihove vođe, Nemac Franc

Ulman Saurus i Španac Karlos Mendosa. Oni su jedini mogli pristupiti

starom i mladom kralju. Naviknuti na ratne pohode, najamnici su oguglali
na žestoke borbe, klanje i pogibiju! I među njima bilo je ratnika koji su se

u vreme kralja Milutina hrabro borili pod srpskom zastavom i stekli

odlikovanja i mnogo rana. Mada neustrašivi, ovoga puta su se zgledali i

došaptavali, jer svima je bilo jasno da se nalaze pred bitkom izuzetno
značajnom, u kojoj će ili neslavno poginuti, ili iz nje izaći s velikim
plenom. Najamnici su svakoga časa očekivali znak trube da se svrstaju i

krenu u vojni pohod. Na prostornom polju kraj reke Nerodimke bilo ih je

nekoliko hiljada konjanika.

Tim ratnicima uzetim pod najam, svesnim da im nikad ne cvetaju
ruže, naviklim na mukotrpni vojnički život i stalnu smrtnu opasnost,
ovoga puta, izuzetno, činilo se da srljaju u sigurnu pogibiju. Jer pročulo

se da treba da ratuju na dve strane, protiv dve vojske, dva cara. Doznali
su da je bugarski car Mihailo Šišmanović sklopio savez s vlaškim

knezom Basarabom i uzeo pod najam Vlahe, a uz njih i Tatare. Ta sila
treba svakog časa da se obori na Srbiju. Pričalo se da je car Andronik III
poveo iz Vizantije veliku vojsku, da je već stigao do Pelagonije i da

pustoši gradove i sela duž srpske granice. Najamnici su se borili s

ratnicima mnogih naroda, ali Tatara su se pribojavali. Plašili su se

njihovih podmuklih napada i zaseda, a osobito su se bojali da ne padnu
u tatarsko ropstvo. Dva cara su sklopila savez da zajedničkim snagama
isteraju Srbe sa gornjeg Vardara,30 ali se to plaćenika nije ticalo.

Dužnost im je bila da se bore prema svojoj snazi i veštini, a trudili su se

da iz borbe iznesu živu glavu i prime zasluženu nagradu. Zbog toga su
brižljivo spremali svoje amajlije, činili zavete bogu i svecima i zaklinjali se
između sebe da se uzajamno potpomažu u borbi.

Suprotno, kod srpskih ratnika vladalo je drugačije raspoloženje. Kod
mnogih se osećala rešenost za borbu i vera u pobedu. Dvorski i crkveni
velikodostojnici, viša i niža vlastela, pa čak i obični ratnici znali su koliko
su Bugari kivni još od vremena Uroša I Hrapavog.31 Od tada su na sve
moguće načine — čak i bračnim vezama — pokušavali da se domognu
bogate doline gornjeg Vardara. Car Mihailo odlučio je da po svaku cenu

dobije i Makedoniju i Srbiju. Godinama se spremao za rat, bratimio se s
Vlasima, obećavao im velike ustupke i bogat plen i njihove ratnike
uzimao pod najam dajući im velike plate. Osim toga, nije mu bilo teško

da pridobije za saveznika vizantijskog cara Andronika, pošto je znao za

njegovo neprijateljstvo prema Stefanu.
U Srbiji se pričalo i prepričavalo da se car Mihailo na jevanđelju

zakleo »da po svaku cenu zasedne na srpski presto«.

— Muka me spopada od toga hvalisavca! — govorio je svojim

vojvodama kralj Stefan.

27

A mladi kralj Dušan se obraćao ratnicima:
— Čuli ste da je rat na pragu i tome nema šta da se doda. Ako
Bugarin zasedne na srpski presto, znajte da je zaseo na vašu grbaču i
nikad ga više odatle zbaciti nećete. Da vam ne da bog da padnete u

bugarsko i tatarsko ropstvo!
Kralj Stefan je u Svrčinu sazvao ratni savet. U prisustvu dvorana,

vojvoda i crkvenih velikodostojnika održao je govor:

— Pozdravljam ovaj plemeniti, blagorodni i dobronamerni skup...
Blagosiljam vas i molim boga da vas sačuva od svake napasti! Došlo je

vreme da se borimo za dobro dobrih, a na propast i pogibelj zlih... Ništiti
zlo, to je zakon božji i dužnost onih čija duša nije ogrezla u nevaljalstvu.
Jer zli stvaraju zlo, a jedno zlo rađa drugo, drugo treće... Neka naše
desnice ne malakšu! Neka nam se mačevi ne istupe i neka naša koplja

uvek domaše cilj... Nama rat još niko nije objavio. Ali znamo neprijatelja!

On nam je na domaku. Car Bugarin sprema se da udari na nas. Krenuo

je u znaku krsta, a bratimi se s tatarskim hanom i prevrtljivim Vlasima!
Ta opaka sila, braćo moja, sprema se da nas napadne... Hoće da nam

stavi nož pod grlo, da nam popali domove i ugasi ognjišta, a naše žene i
decu da odvede u ropstvo... Hoćemo li se, dakle, opustiti i čekati da nas

pregazi, ili mislite da zlu treba krenuti u susret, uhvatiti se s njim ukoštac

i pridaviti ga?
— Rat! Rat! Smrt tiranima! Propast nasilnicima! — začuše se

glasovi.

— I car Andronik! — nastavi kralj. — Ta zmija otrovnica nije prezala
od toga da nasrne na rođenog dedu i da ga zbaci s prestola, na sramotu

slavnih predaka! I on se digao na nas! Ali, tako mi boga velikoga,
dokazaćemo tim nazovi-carevima da Nemanjina krv još struji u našim
žilama! Upamtiće dušmani da u ovoj zemlji nikad nisu vladali svinjari,
mucavci i pijanice!32 Vladari ove zemlje i ovog uzvišenog doma navikli su

da ne prenagljuju u odlukama nego da se savetuju sa svojim vernim
ratnicima i vojvodama... Tako i ja, braćo moja... Pozvao sam vas da
zajednički odlučimo šta nam valja raditi... Ako pobedimo, neka slava
pripadne svima, a ako budemo hude sreće, poraz ćemo svi snositi i niko
neće pokazati prstom na drugoga i kriviti za nesreću! Možda bi bilo
dobro da pokušano na lep način, da preko poklisara ponudimo mir? U
svakom slučaju zadržavam pravo da još jednom uzmem reč pošto čujem

vaša mišljenja i predloge...
Kralj završi i pre nego što sede pređe nemirnim pogledom po skupu.
Vojvoda Mladen33 javi se za reč.
— Čuli smo našeg svetlog i premudrog kralja... — otpoče. —

Razumeli smo sve, pa i ono što nije izustio... Govorio je kao pravi muž,
dostojanstvenik i vladar. Samo čovek osrednje pameti smatra da je
njegova reč neprikosnovena, a mudrac uvek misli da iznad njega stoji

28

neko ko je pametniji. Kralj nije rekao ono što svi znamo, jer kome među
nama nije poznato u kakvoj se zloj prilici nalazimo! Uskoro će dve vojske
krenuti na nas. Borićemo se s neprijateljima četiri ili pet puta brojnijim. I

šta se tu može? Moramo priznati da je davanje saveta u ovakvoj prilici i
mučno i nezahvalno. Zbog toga bih izneo samo predlog koji se može

prihvatiti ili odbiti... Mislim da pokušamo s pregovorima. Ako neprijatelji
ne prihvate našu ponudu za mir, latićemo se oružja, jer nam ništa drugo

ne ostaje.
U skupu nastade žagor i komešanje. Čuli su se uzvici:
— To je kukavički! Neviteški! Bolji je i rat nego sramni mir! Borićemo

se! Smrt nasilnicima!

Kralj podiže ruku. Žagor smesta prestade. Jedan vitez u crnom
oklopu ustade. Na stolu ispred njega ležao je mač sa nožnicom

ukrašenom dragim kamenjem i šlem sa vezirom i belom perjanicom.
— Da čujemo vojvodu Hrelju — reče kralj.
— Ja sam čovek prost — otpoče vojvoda. — Ne znam da čitam i da

pišem, tu veštinu nisam izučio, ali umem da vidim i ono što drugi ne

vide... Ratovao sam kao i mnogi od vas. Borio sam se još u slavu
pokojnoga kralja Milutina. Kao vitez cenim čast i uvek sam se borio uz
one na čijoj je strani pravda... Čuli smo reči vojvode Mladena. U svakoj

drugoj prilici njegov bi se predlog mogao prihvatiti. Ali kad je u pitanju

Andronik, onda, gospod neka nas ukloni od svakog zla, bolje bi bilo da

pregovaramo sa sotonom! Njemu ništa nije sveto. Lažov, podlac i

podmuklica... Za njega je dobro samo ono što njemu donosi korist...

Ratovao sam protiv njega kad je ono digao oružje na svoga dedu...
Imam oko dve hiljade ratnika. Udariću na njega i ako ga dobijem živog,
kunem se u svetoga Ðurđa, svoga zaštitnika, svojeručno ću ga obesiti! A
što se tiče Mihaila Bugarina, o njemu sami prosudite... Prosudite o
čoveku koji je našao prijatelja u caru Androniku... Nema pregovaranja sa

takvim izrodima!
Jovan Grčinić Oliver smatrao je da neprijateljima treba ponuditi mir:
— Oni su jači... Ako u ovom ratu propadnemo, nećemo kriviti sebe

da nismo pokušali na miran način da se spasemo...

Karavida, njegov tast, bio je otvoreniji:
— Imamo kralja — reče. — Njegovo je pravo da odlučuje o ratu i
miru. Jer, u slučaju poraza, odgovornost će pasti na njegova pleća...
Cenim svačije mišljenje, ali mislim da niko nema pravo da utiče na
njegovu svest. On je kralj u ovoj zemlji. Neka sam odluči, a mi ćemo se
povinovati. Ako je rat, ratovaćemo, kao što su i naši stari, a dosad se,

bogu hvala, ni mi nismo klonili od toga!

Mladi kralj Dušan bio je za pregovore.
— Veliko je ovo iskušenje za nas — reče. — Protivnika ima mnogo
više... Moramo uvećati svoju vojsku... Pokušajmo s pregovorima.

29

Dobićemo u vremenu... Za nas je sad najvažnije vreme...
— Vreme! Vreme! — uzviknu stari kralj. — Vreme će, misliš, da ti

stvori vojsku? Hoćeš, valjda, parike i robove da naoružaš? — Najamnici
su nezasiti. Ne rade ništa, a vuku plate i tamane hranu!

Vojvode i dvorani stadoše se u čudu zgledati i slegati ramenima.
Arhiepiskop Nikodim je primetio da stari kralj gubi strpljenje i da
žmirka na levo oko, što je bio siguran znak da ga hvata zloća i pakost.
On je još odranije bio svedok netrpeljivosti staroga kralja prema Dušanu.
Sad mu se činilo da će izbiti sukob između oca i sina, te reče:
— Svako ima pravo da iskaže ono što misli i oseća. Mladi kralj
prihvata predlog vojvode Mladena. Od staroga kralja još nismo čuli
poslednju reč.
— I čućete! — planu Stefan, a u očima mu blesnu zloba. — Slažem
se da pokušamo s pregovorima, ali znajte da više ni jednu jedinu paru
neću izdvojiti za najamnike. A moj sin, ako mu je stalo do veće vojske,
neka naoružava parike i robijaše!
Kralj tresnu pesnicom o sto:
— Dosta mi je svega! — uzviknu. — Hoćemo mir, nećemo rat!
Dajemo predloge, a klonimo se pregovora! Jedan car nevaljalac a drugi
podlac! A da nisu takvi, zar bismo strepeli od njih?! Oni će nas uskoro
napasti, a mi u praznim razgovorima traćimo vreme...
— Vreme... Vreme radi za nas! Eto, došao je na to! — doviknu
Dušan.
Stefan mu dobaci otrovan pogled:
— Moj sin misli da smo svi odreda izlapeli — reče. — Znamo mi,
mladiću, da je vreme dragocenije nama nego neprijateljima... Dakle,
dosta je bilo pripovedanja i natezanja! Vaši saveti su mi dragi, ali su mi
do grla došli! Poslaćemo poklisare... Ako odbiju našu ponudu za mir,
skupo će ih to stati!
Jovan Grčinić Oliver tiho reče vojvodi Mladenu:
— Nemanjićka zla krv samo što nije proključala.
— Proključala je već i počela da kipi — nasmeja se vojvoda.
— Odredićemo poklisare — završi kralj i raspusti skup.

30

Episkop Danilo

Strašno je to kopati bunar
kad te je žeđ beh spopala.

Tit Makcije Plaut,
Mostelarija

Episkop Danilo bio je na savetovanju u Svrčinu, ali se nije javljao

za reč, smatrajući da je izlišno govoriti o miru kad je rat sa dva cara već
na pragu. Njemu se činilo da će susret s mladim kraljem biti plodniji od
nadmudrivanja s velikašima na dvoru. Istoga dana pred veče našao se s
njim u Nerodimlju. Dušan ga je primio u svom stanu.

Između episkopa i mladoga kralja vladala je prisnost i srdačnost,
kao između dva prijatelja kod kojih razlika u godinama nije prepreka
razumevanju.

Dušan odmah otpoče:
— Pre svega, časni oče, reci mi zbog čega si doveo ona dva
monaha?
Episkop sleže ramenima:
— Nisam ih tražio niti imao nameru da ih dovedem ovamo. Još od
Svete Gore pridružili se mojim pratiocima... Nije bilo zgodno da ih
oteram... Onaj omaleni, suvonjavi, zakleti je neprijatelj isihasta,
»ćutalica«... Oduvek mi se nametala misao, možda smešna, da u maloj
glavi ima više pameti! Taj monah smatra da je za svet sasvim dobro što
»ćutalice« ćute, jer u svojoj gluposti doista nemaju šta da kažu.
— Izgleda da je opaka zloća? — nasmeja se mladić.
— Vatra! Borac da mu para nema! Isihaste su propištale od njega...
— Hm... Isihaste... Reci mi, časni oče, nešto više o njima...
— Rado... Ta mističko-asketska struja nastala je pre dvesta godina.
Tvorac pokreta je čuveni mističar Simeon Novi Bogoslov. U Svetoj Gori
su nedavno učenje prihvatili monasi pod uticajem kaluđera Grigorija
Sinaita. I Sveta Gora postala je žarište »ćutalica«... Ćutalica je bilo još u
vreme svetog Save. Tada su se zvali »molčanici« i boravili su u ćeliji
Kareji... Danas im je glavni vođa Grigorije Palama, arhiepiskop u
Solunu... Njegove pristalice zavetuju se na dugotrajno ili večito ćutanje...
— Ćute, kažeš?

31

— Ćute, sede držeći ruke skrštene na trbuhu i gledaju u svoj pupak.

— A Grigorije?
— A, taj ne ćuti!
— O, gospode! — uzviknu Dušan. — Ne misle, valjda, da će u
svom pupku naći mudrost ili steći sreću?

Episkop nastavi:
— Zapisano je da se Hristos pred svojim učenicima preobratio u
svetlost na gori Tavoru. Isihaste očekuju da će se i njima tako prikazati
ako ćuteći gledaju u svoj pupak...34

— Gde je ta gora Tavor?

— U Galileji... zapadno od Genizaretskog jezera... Monah Varlaam
došao je ovamo, jer je čuo da se u Nerodimlju nalazi Nićifor Grigora.35

— A onaj kaluđer ćutalica? Šta traži ovde?

— Rešio da progovori.

— Zašto baš ovde?

— Usnio nekakav san... i eto, baš tu treba da se iskaže...
— Isuse Nazarećanine! — uzviknu Dušan. — Kad taj progovori
posle toliko godina ćutanja, popadaćemo svi od čuda!
— Dovešću ga... — reče episkop. — I sam gorim od nestrpljenja da
čujem šta će reći.
— Dovedi ga. Hoću da vidim kako izgleda čovek koji četrnaest
godina ni reč nije progovorio...
— Možda je baš sad... — nasmeja se episkop i pođe prema

vratima, otvori ih i doviknu:
— Oče Kirilo... Možeš ući...
Monah uđe i duboko se pokloni ne skidajući prekrštene ruke s

trbuha.

— Neka se slavi ime Isusovo... — oslovi ga Dušan.

Monah se još jednom pokloni.

— Sedi, brate — obrati mu se episkop.

Otac Kirilo sede za sto i obori glavu.
Mladi kralj ga stade posmatrati, valjda proveravajući da li monah

gleda u pod ili u svoj pupak.
— Moj otac je kralj — reče. — I ja sam kralj. Ako imaš šta da kažeš,

govori.

Monah baci brz pogled na episkopa i nanovo obori glavu.

Dušan ga stade hrabriti:

— Episkop Danilo je moj duhovni otac, ispovednik i savetodavac.

Pred njim možeš govoriti.
Isihasta zakoluta očima. Grč mu iskrivi usta, a krv navre u lice. Za

nekoliko trenutaka ostade kao oduzet. Najposle duboko uzdahnu i

promuca:

— Gospode, smiluj se na nas grešne!

32

Znoj mu orosi čelo, a ruke mu se stadoše tresti. Dušan mu se blago

obrati:
— Sad možeš reći šta ti je na duši.
— Usnio sam... — otpoče otac Kirilo. — Triput snevah isti san...

Arhangel Gavrilo pohodio me... Idi, kaže, u Nerodimlje i reci kralju da taj
grad neće doneti sreću Nemanjićima... U Nerodimlju ništa dobro roditi
neće, kaže... I evo, dođoh...

— Znači, valja menjati ime ovom gradu? — upita episkop.
— Jeste... Da se otkloni kob... — odvrati monah prihvatajući pehar s

vinom koji mu je pružio mladi kralj.

— I kako da ga nazovemo?

— Porodimlje.

— Hvalimo te, bože! — uzviknu Dušan. — Toga se dosad niko nije
setio! Promenićemo naziv gradu, dobri oče, a tim će se i kob otkloniti...

Monah iskapi pehar i ustade:

— Ja sam svoje rekao i odlazim...
— Čekaj... — doviknu mu episkop. — Hoćeš li i dalje govoriti ili
misliš da nastaviš s ćutanjem?
— Ćutaću do Preobraženja... Toga dana moj zavet biće ispunjen...

Monah isihasta još jednom se pokloni i ode.

— Hm... Porodimlje... — osmehnu se mladi kralj. — Šta kažeš na

to?
— Monah je u pravu... Nerodimlje nikom neće doneti sreću... Nego,

dobri i plemeniti kralju, doveo sam još dvojicu... Od njih ćemo svakako

imati više koristi... To su dva izuzetna momka.

— Jesu li dobri?

— U svom poslu svakako najbolji... Podmuklice i lopovi... Valjda se i
sam bog čudi što ih je takve stvorio! Uhvaćeni su u manastiru Banjskoj...

— Uhvaćeni u krađi?
— Pa... moglo bi se reći... Krađa je to ipak... Čeprljali su po očima
svetaca... Znaš već...
— Znam! — planu Dušan. — Štetočine! Nakotilo se toga gada!

Puna je zemlja razbojnika i lopova! Ali svako zlo ima svoj uzrok i
početak... Moj otac... Trebalo mu da se pročuje, makar i na taj način!
Njegova plemenitost obuhvata i razbojnike... Ali ja ću...

— Ćuti! — prekide ga episkop. — Još nije vreme da se o tome

govori.
— Da... U pravu si, časni. Sad nam se valja boriti za opstanak.

Mladi kralj se ushoda. Episkop ga je gledao neko vreme. Najposle
reče:

— Trebalo je da sam već otišao da obiđem majstore tamo kod Peći,
gde se zida manastir.36 Ali eto, još nisam... Među velmožama i

vojvodama ovde na dvoru vlada nekakvo zatišje i prividno spokojstvo.

33

Čini se da svi veruju u pobedu, a ipak u duši strepe. Tvoj otac je, zbog

mukotrpnog života, a i godina, veoma iscrpen... Zato smatram da je

podesnije da se tebi obratim... Doba mira i doba rata ne treba
upoređivati. To su dva sasvim različita stanja. Još kad dođu u pitanje
opstanak, sloboda i život naroda, onda se ne biraju sredstva! Neću
naglašavati koliko je značajan rat pred kojim se nalazimo. Ti to znaš i

vidiš možda bolje nego iko. Ali radi svoje savesti želim da ti kažem šta je

bitno i od presudne važnosti... Ako se bugarska i vizantijska vojska

spoje, sa Srbijom je svršeno...

— Znam — klimnu glavom Dušan.
Episkop malo poćuta pa nastavi:

— Mislim da nam je bugarski car Mihailo i bliži i opasniji... Krenite
najpre na njega. Ako dobijete bitku, car Andronik će se dobro razmisliti
pre nego što se odluči da vas napadne.

— Da krenemo? Kuda? Kako? Još ne znamo pouzdano ni gde se
bugarska vojska nalazi! Uhode šaljemo. Oni se ne vraćaju kao da u vodu

propadaju... Kretanje cara Andronika dobro nam je poznato, jer u
njegovoj vojsci imamo uhode... Ali Bugari... Ne zaboravi, časni oče, da
se među njima nalaze i Vlasi i Tatari! Podmukli, lukavi i krvoločni. Ratnici

od zanata! S njima se ne može lako!
Episkop mu se zagleda u oči:
— Ponavljam — reče — ne dopustite da se dve vojske spoje! I prvu

bitku morate dobiti!
— Dobićemo je ili propasti! To sam rekao i našim ratnicima i

najamnicima! Nego, gde su ta dva golubana?
— Tu su... Odmah ću...
Episkop izađe i malo zatim vrati se. Uz njega su bili Prvoš, Markiša i

Milen.
Dušan sede za sto i stade meriti pogledom tri momka. Oni su ćutali,

snebivali se i premeštali s noge na nogu. Nelagodnost ih je toliko
obuzela da bi najradije prhnuli što dalje. Crne oči mladoga kralja blistale

su kao dva bodeža.

»Pred ovim nema nikakvog smisla praviti se lud«, pomisli Markiša.
Prvoš oseti kako ga žmarci podilaze, a iskušenik Milen, kao čovek
nečiste savesti, vidno je izbegavao oštar pogled koji ga je kao britka

sablja presecao.

— Šta veliš? — upita episkop mladog kralja.
— Čudim se... Trostruko se čudim... Najpre, kako ih bog sazda
ovakve i sastavi ih da se zajednički probijaju kroz svet; zatim, kako ih ti
pronađe i, pomenuo si dvojicu, a doveo trojicu! Ko je taj treći?

— Ovaj — nasmeja se episkop. — Iskušenik Milen...

Milen kašljucnu u šaku.
— E pa, momci, — reče kralj — dobro mi došli.

34

Tri momka se duboko pokloniše.
— Došlo je vreme da pokažete koliko vredite i šta možete — nastavi
Dušan. — Od ovog trenutka vi ste moji... Znate li bugarski?
— Ja znam — odazva se iskušenik.
— A vas dvojica?
Dva momka se pogledaše.
Markiša odgovori:
— E pa, kad si već rekao da smo tvoji, onda mogu reći... Na žalost,
znamo!
— Zašto »na žalost«?
— Zato što će nam to znanje doći glave!
— Možda i neće, ceneći po vama — nasmeši se kralj. — Sutra
zorom polazite za Bugarsku da uhodite.
— Ako nas... — otpoče Milen.
Dušan mu spusti ruku na rame.
— Ako vas uhvate, ubiće vas... Uhode umiru na mukama...
— A zar mi... — otpoče i Prvoš.
— Da, vi... Isto kao i mi ovde... Ako izgubimo bitku, ista sudbina i
nas čeka...
Markiša se isprsi:

— Hteo bih da kažem... Mogu li da govorim?
— Govori — reče episkop.
— Ići ćemo, tragaćemo, motriti na sve strane i potruditi se da
nađemo blaženu i bogobojažljivu Anu, sestru našega premilostivog kralja
Stefana, a tetku našega prepunog vrlina mladog kralja Dušana, kome
gospod neka podari izuzetnu milost... Naći ćemo tvoju tetku!
— More, kakva tetka! — uzviknu Dušan. — Ostavite se vi moje
tetke! Ona je najmanje zlo u nevolji koja nas je spopala! Gledajte vi
vojsku cara Mihaila... Kolika je, kakva je, gde se nalazi i kad i kuda treba
da krene na nas... Sutra ujutru polazite!
— A kako?
— To je vaša stvar... Bez dobrih i sigurnih izveštaja ne izlazite mi na
oči... Postoje dve mogućnosti: bugarska vojska će udariti ili na Niš, pa u

Toplicu, ili krenuti prema jugu da se spoji s vizantijskom vojskom...
Proverite to i...

— Stari kralj misli da će na Niš... — otpoče episkop.
— Dobro, dobro... — prekide ga Dušan.
Tri momka se pokloniše i izađoše iz odaje, a Dušan se obrati
episkopu:
— Tebe, prečasni, tamo u predvorju već čekaju majstori koji rade na
manastiru...
— Ići ću... odmah... treba da se dogovorimo pa zajedno da pođemo.
Doista, majstori su s nestrpljenjem očekivali episkopa. Tu su bili

35

arhitekt Fra Vita iz Kotora i protomajstor Ðorđe i njegova braća Dobrosav
i Nikola.

*

Na savetovanju u Svrčinu odlučeno je da se u Bugarsku pošalju
poklisari da utiču na cara Mihaila da prihvati ponuđeni mir. Poklisare je
predvodio velikaš Karavida. Uz njega su bili Dobroslav i Staniša, obojica
Dušanovi vršnjaci i prijatelji.

— Pustite staroga Karavidu neka se nosi i nateže s carem Mihailom
— na polasku im reče Dušan. — Vi dobro otvorite oči i osmatrajte
bugarsku vojsku. Ako doznate u koje vreme i kojim pravcem ta vojska
treba da nas napadne, niste badava išli u Bugarsku.

Pothvat je bio izuzetno važan i hitan, pa su poklisari sutradan
krenuli za Sofiju.

Međutim, u Nerodimlje su došla dva prosjaka, obojica u ritama,
izgladneli i zarasli u kosu i bradu. Jedan od njih došapnu nekoliko reči
stotinaru, zapovedniku dvorske straže. Ratnik mahnu rukom stražarima i
užurba se oko dva čudna došljaka. Prosjaci bez smetnje uđoše u dvor.
Stotinar ih dovede pred odaje mladog kralja.

— Došla su dvojica! — doviknu s vrata.
— Uvedi ih...
Prosjaci uđoše, a stotinar se povuče.
Kod Dušana se nalazio vitez Jovan Grčinić Oliver. I njega je mladi
kralj pozvao na savetovanje. Vitez je bio pristalica Dušanov, a prema
starom kralju imao je obzira kao i ostali dvorani. I Oliver je smatrao da
treba što pre dići vojsku i krenuti u Bugarsku. Ali ni on nije mogao da se
snađe, jer mu je, kao i ostalima, bilo nepoznato na koju će stranu udariti
bugarska vojska. To je sputavalo sve namere srpskih vladara, a
mladoga kralja dovodilo do krajnje neizvesnosti i kolebanja.
Dan ranije u Nerodimlje je stiglo nekoliko prebeglica iz Bugarske.
Oni su tvrdili da car Mihailo namerava da pođe dolinom reke Nišave i da
izbije na Toplicu. Mnogi su u to poverovali. Ali je Dušan posumnjao. Nije
im verovao ni vitez Oliver. Zbog toga su njih dvojica s olakšanjem
prihvatili uhode prosjake i odmah počeli da ih ispituju.
Mladi kralj ih oslovi:
— Uspeli ste, vidim, da se provučete kroz Bugarsku i prebacite u
Srbiju!
— Jedva... S mukom... — odvratiše uhode.
Dušan napuni dva pehara vinom:

36

— Ispijte — reče. — I, pre svega, sedite...
Posle malog predaha jedan prosjak reče:
— Teško je biti uhoda.
— Da, lako nije — složi se vitez Oliver.
— U to niko ne sumnja — nasmeši se Dušan. — Ali eto, mora neko
i tim da se bavi... Dakle, šta ima novo kod naših suseda? Kolika im je
vojska? Gde se nalazi i hoće li nam skoro doći u pohode?

— Vojska se skuplja oko Sofije. Mnoštvo ratnika boravi na obalama
reke Iskar... Proverili smo i utvrdili... Tu su samo bugarski ratnici... Svi
gunđaju i psuju.

— Nezadovoljni? — upita Oliver.
— Tako je! Nezadovoljni su, jer tatarski i vlaški ratnici još nikako ne
stižu...
— Nisu doista još stigli? — uzviknu Dušan.
— Nisu...
— Onda još po jedan pehar za dobru vest... Ispijte i javite se
stotinaru koji vas je doveo ovamo... On će narediti da vam se da dobra
večera i pristojno odelo... Nego, ne rekoste, koliko otprilike ima vojske
kod Sofije?
— Paa... Biće pet do šest hiljada ratnika...
— Toliko, znači, bez Vlaha i Tatara? I još nešto... Recite mi...
Mladi kralj ne doreče. Spolja se začuše povici, dozivanje i udar
mačem ili halebardom u vrata.
— Prokletnici!... Uvek nešto kriju od mene!
Kralj Stefan upade u odaju.
— A, tu su uhode!... Sad ćemo videti da li su nas one bugarske
prebeglice lagale! — uzviknu i obrati se uhodama:
— Momci, sve nam je poznato! Znamo da se kod grada Sofije
skupila Šišmanovićeva vojska... Znamo da su tamo stigli Tatari i Vlasi.
— Ne... Nisu stigli — reče jedan uhoda.
— Šta kažeš?
— Nisu stigli, kažem.
— Pa šta one prebeglice... Neko nas laže! Vi ili oni!
— Oni! — reče Dušan. — Lažu prebeglice.
Kralj Stefan sede za sto i zagleda se u pod:
— Šta ste još videli tamo?
Drugi uhoda odgovori:
— Među ratnicima se pronela vest da treba da krenu dolinom
Nišave i da izbiju na Toplicu...
— Eto! — uzviknu Stefan. — Slaže se... To tvrde i prebeglice...
— Mi ne tvrdimo — primeti prvi uhoda. — Ratnici svašta pričaju...
Prave namere cara Mihaila sigurno niko ne zna...
— Svršeno je! Dići ćemo vojsku i pravo u Toplicu... Ulogorićemo se

37

kod Dobriča... To sam odlučio još pre nego što sam otkrio namere
bugarskog cara...

— Namere bugarskog cara nisi otkrio — primeti Dušan.
— Prebeglice tvrde! — ispreči se Stefan.
— Ako su podmetnuti? — upade Oliver. — Meni baš izgleda da je
to namešteno... Jasno...
— Šta tu može biti jasno ili nejasno? — zažmire stari kralj na levo
oko. — Svima se uvrtelo u glavu da dve neprijateljske vojske treba da se
spoje! A šta ako su se dva cara dogovorila da u isto vreme sa dve strane
upadnu u Srbiju?
— Postoji i ta mogućnost — reče Dušan.
— Postoji, svakako — dodade Oliver.
— A! Postoji! Vidite, ja baš verujem u tu mogućnost!...
— Imamo svega petnaest hiljada ratnika — primeti Dušan. — Ako
jednu polovinu pošaljemo Bugarima u susret, a drugu na jug protiv
Vizantinaca, propast nam je neminovna!
— A ko kaže da ćemo tako postupiti? — opet zažmire stari kralj. —
Sačekaćemo Bugare i bitka!
— Malo... Suviše malo imamo ratnika — reče Oliver.
— Ne dam više nijedan perper na najamnike! — planu Stefan. —
Do grla su mi došli ti proždrljivci i njihove ohole vođe!
— Nemamo ih dovoljno... Nemamo ni vremena da ih dobavimo —
sleže ramenima Dušan.
— Strašno je to kopati bunar kad te je žeđ već spopala! — reče
Oliver.
— Hm... Žeđ... bunar... Valjda je sad vreme da smišljamo basne i
dosetke! — progunđa stari kralj, ustade i ushoda se po odaji:
— Ne znam... Ne znam... — uhvati se za glavu. — Krenućemo
prema Toplici... Izgleda mi najverovatnije da ćemo tu imati bitku...
Pođimo, i to smesta, da se dogovorimo s vojvodama i onim španskim i
nemačkim alama, čuma ih pojela, dabogda!
Stefan izađe iz odaje, Dušan i Oliver za njim.

38

Sveta vatra

Stefan Dečanski sahranio je svoju suprugu Teodoru u manastiru

Banjskoj. Pošto su joj data sva podušja i pošto je uobičajeno vreme
žalosti proteklo, stari kralj se po drugi put oženio.37 Mada je prešao
pedesetu, nije se ustručavao da uzme devojku od dvanaest godina.
Tako je i njegov otac, kralj Milutin, postupio oženivši se po četvrti put
vizantijskom princezom Simonidom, devojčicom od nepunih devet
godina. Dvorani su se pakosno smejuljili, jer im se činilo da je, bar po
ovom postupku, sin sličan ocu. Nevesta je bila Marija Paleologova,
bratanica Simonidina. Njen otac Jovan bio je namesnik grada Soluna, a
mati Irena kćerka velikog logofeta Teodora Metohita.

Iako na ovu bračnu vezu niko nije ozbiljno gledao, već naredne
godine rodio se Dušanov polubrat Simeon.38 Ovaj novi princ uzdrmao je
spokojstvo mladoga kralja, jer je Stefan u nekoliko navrata naglašavao
da mu se rodio pravi naslednik prestola. A kad dođe i drugi sin Dragašin,
dvorani zagonetnim smeškanjem i došaptavanjem do krajnosti
pokolebaše Dušanovo strpljenje. Prijatelji mladoga kralja toliko su
preterivali sa zajedljivim upadicama punim žaoka, da se Dušan pitao
dokle će da ih podnosi. Među njima su se isticali Nićifor Grigora, Jovan
Grčinić Oliver i njegov tast Karavida, sva trojica grčkog porekla, i Ðuraš
Ilijić.

Stari kralj se ne šali! — govorio je Karavida. — Sad je svakome
jasno da se nije uzalud oženio! Nekakav stari pustinjak prorekao mu da
će doživeti devedesetu... Moj sinko — obrati se Dušanu — za to vreme i
ti ćeš podobro zaći u godine i tvome polubratu neće biti teško da te
izbaci iz sedla.

Dušan ga mrzovoljno pogleda:
— Niko nije napravio ugovor s bogom i svecima dokle će živeti. A
pohlepa naših isposnika koji se bave proricanjem dobro je poznata... Za
žutu paru ili pola vreće brašna proreći će ti da ćeš posle smrti dospeti
pravo u sedmo nebo!
— Tako je — primeti Oliver. — Lažnim prorocima trebalo bi
potkratiti jezik.
— Nisu krivi proroci, nego oni koji im veruju — dobaci Dušan.
— A, bogami — dodade Ðuraš — ima ih koji proreknu, pa se baš
tako u dlaku zbude...

39

— Zbude se, zbude — klimnu glavom Karavida. Bojim se da je i
ovaj baš takav. Ne bi se, valjda, usudio kralja da laže...

Nićifor Grigora se nasmeja:
Ako se proročanstvo ispuni, naš mladi kralj postaće sredovečan, a
kad stari umre, ostaće sredovečan, ali ne i kralj!
— Dušan ima bistru pamet i jake zube pa će umeti da brani svoja
prava... Znaće da se snađe, a bogami, i da ujeda! — dobaci Ðuraš.
Oliver primeti:
— Bojim se samo da mu dotle zubi ne poispadaju.
Dušana je razdirao bes. Osećao je da nije lako
biti uzgredna, drugorazredna ličnost u zemlji. Nipodaštavanje koje je
stari kralj u više navrata pokazivao prema njemu prešlo je i na dvorane;
a prijatelji koje je uvažavao nisu se ustručavali da se šegače s njim. Jer
titula »mladi kralj» mnogima je izgledala suvišna i bezvredna. Jedan kralj
je sasvim dovoljan da vlada i upravlja zemljom, a drugi vredi kao »sedmi
saputnik« ili deveta rupa na svirali. Shvatio je to i mladi kralj i zbog toga
je bio uzdržljiv i blag na izgled, čak i slab prema velikašima koji su na
njegov račun pravili grube šale.39 On se tada ni po čemu nije razlikovao
od prinčeva po dvorovima u drugim zemljama. Do tada nije imao ni
prilike ni mogućnosti da se po nečemu osobito istakne. Kraj svega,
njegova mladost više je izazivala prezrive osmehe nego poštovanje,
osobito kod starijih velmoža i vojvoda. Ali, začudo, ratnici su ga
uvažavali, jer je umeo s njima da se ophodi, da uoči vrednost
pojedinaca, da svojim držanjem pridobije njihovu naklonost i vernost i da
preko njih stekne ljubav i prostih ratnika. To je uvideo i njegov otac
Stefan, pa ga je postavio za zapovednika konjice.

*

Kraj Nerodimlja na prostranom polju vojska se postrojavala i
pripremala za pokret, te je mlada kraljica Marija Paleologova uzalud
očekivala svoga supruga Stefana. Stari kralj je više voleo da se brine o
vojsci, da nadgleda pripreme, da svuda zaviri, da deli šamare nemarnim
vozarima i ardžijama, da se uzgred savetuje s vojvodama i da se prepire
i svađa s vođama najamnika.

Kraljica ga je u nekoliko mahova preklinjala da joj osigura bezbedno
mesto gde bi na miru sačekala kraj rata. Kralj je najpre ubedljivo i na
izgled smireno govorio da nema razloga za bojazan, jer će Bugari

40

sigurno biti pobeđeni. Rat neće dugo trajati, a posle svega nastaće
blagostanje, mir i spokojstvo.

— Da — brižno ga pogleda kraljica — Ali ako izgubite?
— Ako izgubimo? Šta da izgubimo? Ako izgubimo bitku,
izginućemo, i kraj!
— A ja?
— Ti? Idi svome rođaku Androniku! Koliko znam, još nije došlo

vreme da guja guju jede! Vi Vizantinci do grla ste mi došli!
— Kakva bezdušnost! — uzviknu kraljica. — Ti bi dozvolio da

padnem u ruke Bugarima ili Tatarima? Kralj Andronik je zakleti neprijatelj
naše porodice, naročito otkako sam se udala za tebe! On te mrzi...

— Hm... I ja njega baš ne marim — progunđa kralj.
— I smatra da si ohol i bezobziran, da si bezbožnik, gramziv i
pohlepan na tuđe...
— Samo to? — zažmire kralj na levo oko.
— I podlac!
— Znači, to je sve? A znaš li šta je on? Ja ću ti reći... Dedoubica,
đavolovo posmrče...40 Eto to! Ako ga uhvatim, sa zadovoljstvom ću
gledati kako visi na konopcu!
— Lepo — reče kraljica. — U svojoj velikodušnosti setio si se da me
baš njemu pošalješ! Takvo utočište meni se ne sviđa!
Takvi ili slični razgovori vođeni su tih dana između kralja i kraljice.
Uvek je počinjalo na lep način, istiha, a završavalo se žučnom prepirkom
ili svađom. Najposle, kraljica odluči da se obrati svome ocu Jovanu,
namesniku grada Soluna. Osam dana pred polazak srpske vojske
poslala je tri glasnika na brzim konjima u Solun. Ratnici su krenuli iz
Nerodimlja u razmacima od nekoliko časova. Otišli su i — kao da su u
zemlju propali. Nijedan se nije vratio. Mladu kraljicu je razdiralo
nestrpljenje koje se uskoro pretvorilo u strah. Pomisao da padne u

tatarsko ropstvo dovodila ju je do užasa.
Međutim, desetog dana, umesto glasnika, iz Soluna je stigla njena

mati Irina. Uz nju su išli pratioci, sto dvadeset ratnika, u oklopima i sa

šlemovima, naoružani kao da su došli da pokažu starom kralju i

njegovom sinu kako izgleda vizantijska vojska.

Stefan pogleda svoju taštu:
— Znači, došla si? — reče mrzovoljno.
— A šta si mislio? Valjda da ostavim svoju kćer da padne u ropstvo
Bugara, ili da je Tatari vuku za kosu? — planu Irina. — Ti je moraš štititi!
Ona je kraljica i tvoja supruga... Majka tvoga naslednika... Moraš i mene
zaštititi... Ja sam ti tašta!
— To suviše dobro znam — odvrati Stefan. A što se tiče zaštite, o
tome, bogme, treba razmisliti!
Nekoliko vojvoda i starešina stajalo je po strani. Smeškajući se,

41

gledali su kralja, Irinu i njene dve pratilje koje su ravnodušno slušale

prepirku.
Neočekivano kralj se obrati vođi pratilaca:

— Šta vam radi onaj jarac?
— Koji jarac? — začudi se ratnik.

— Vaš car.
— O, na njega misliš! Čuo sam da je obrijao bradu.

— I šta onda! — planu kralj. — Zar ne znaš da ima jaraca bez

brade!
— To sad prvi put čujem!
— I ja... — začu se jedan glas.
Kralj se osvrte. Iza njegovih leđa stajao je Dušan.

— I ti? — buknu Stefan. — Zar se tako uvažava roditelj? To li je

tvoje poštovanje prema gospodaru i kralju? Oduvek si bio na strani mojih
dušmana! Važniji ti romejski stotinar i njegovo mišljenje nego rođeni

otac! Glavno je da meni ideš uz nos!
Stefan se obrati Ðurašu Ilijiću:
— Naredi da se ovi Romeji41 razoružaju i bace u okove!
— To, bogami, nećeš! — dobaci Irina. — Oni su ratnici moga

muža... Ne pripadaju caru Androniku.

— Za mene su svi jednaki, gušobolja ih podavila dabogda! Oliveru...

obrati se vitezu. — Prihvati ovu gospu i odvedi je kraljici. Kad se majka i
kćerka sastanu, biće suza kao kiše...

Irina uhvati viteza ispod ruke:
— Pođimo, dobri viteže... — reče. — Jedva čekam da vidim svoju
kćer... i da se sklonim ispred očiju one stare prznice... Ne znam šta nam
je bilo da svoje čedo pošaljemo u ovu varvarsku zemlju!
Međutim, Stefan se obrati Irininim pratiocima:
— Momci, nećemo vas baciti u okove... Nećemo vas ni zatvoriti, ali

oružje morate predati... Mi polazimo u rat, pa ne smemo dopustiti da
nam iza leđa ostane makar i mali odred pod oružjem... Kad budete
poveli kraljicu i njenu majku u Solun, vratiće vam se oružje... Zato, budite

pametni i strpljivi...
Susret između majke i kćerke, začudo, prošao je bez suza. Posle

prvih izliva nežnosti, pa uzajamnih prebacivanja i prekora, i opet
nežnosti, Irina plačevnim glasom reče:

— Umalo da ostaneš bez oca!

— Jao meni! — uzviknu mlada kraljica.

— Nekome smeta i želi da ga ukloni... Trojica su pokušala da ga

ubiju...
— I? Jesu li uhvaćeni?
Majka obrisa nos rupčićem:

— Nisu... Pobegli su...

42

— Kako to... pobegli? Možda nisu ni hteli?
— Jesu... Hteli su... Pokušali... Sigurno! Poslao ih naš stari zlotvor...
Car Andronik... Srećom, otkriveni su na vreme ali su pobegli...
Mlada kraljica zavrte glavom.
Usplahirena mati se ljutnu:
— Ne veruješ mi? Zamalo da ti oca ubiju, a ti... Uostalom, mogla si
ostati i bez majke!

— Šta kažeš?
— Na putu nas presreli razbojnici... Što me gledaš tako? Ova
zemlja vrvi od razbojnika i lopova...
— A koja ih nema! — dobaci kraljica.
— Srećom, nisu se usudili da napadnu... Videli veliki odred
pratilaca...
— Razbojnici! — uzviknu kraljica. — Zbog toga se moja tri glasnika
nisu vratila!
— Kakva tri glasnika?
— Poslala sam ih u Solun ocu... Tražila sam da me zaštiti dok se rat
ne završi.
— Nikakvi glasnici nisu stigli — reče Irina. — Ti tražiš zaštitu u
Solunu, a ja došla ovamo da se sklonim od ubica... Verovatno da će ti
doći i otac, ako ga dosad nisu ubili... Bole me krsta od tolikog jahanja... I
noge mi trnu... Ovde je sasvim dobro, samo dane dođu Tatari... Priča se
da su strašno krvoločni... kao zveri... Šta misliš? Da li će stići dovde? A
ti, viteže?
— Ja? — trže se Oliver. — Ako dobijemo bitku, svakako neće stići.
Ali ko zna?
— Teško nama! — sklopi ruke Irina. — Bože, smiluj se: Pobegla
sam iz Soluna od ubica, izmakla razbojnicima... Uzdala se da bar ovde
budem bezbedna... kad ono, gle! Ali, milostiv je bog! Nadajmo se da će
sve biti dobro... Naredila sam dvorkinjama da mi zagreju vodu... Da se
okupam pa da legnem...
Irina izađe iz odaje.
Vitez Oliver je sedeo za stočićem u uglu. Posmatrao je majku i
kćerku ne mešajući se u razgovor. Irina je bila lepa sredovečna žena,
omalena punačka crnka istaknutih grudi. Imala je samouvereno držanje
koje kod ovakvih žena u prvih mah pleni, ali uskoro postaje
nepodnošljivo. Marija je navršila devetnaest godina i razvila se u lepoticu
kakva se retko sreće. Ona ni po čemu nije bila slična svojoj materi. Bila
je viša i vitkog stasa. Imala je krupne grahoraste oči, pravilan nos i
punačke usne. Blago rumenilo izvanredno je isticalo belinu njenog lica.
Govorila je tiho i smišljeno uvek ističući ono što je bitno. Umela je
strpljivo i pažljivo da sluša i prati razgovor drugih, što lepim ženama daje
osobitu čar. Marija Paleologova bila je žena pred čije bi noge svaki vitez

43

položio ponos, čast i život.
Međutim, Oliver se namah nađe u neprilici. Jer čim je mati izašla,

kćerka grunu u plač. Neko vreme bez reči je gledao kako se mladoj ženi

tresu ramena i slušao jecanje. Najposle joj se obrati:
— Plačem se ništa ne postiže...

— Da... U pravu si! — trže se kraljica, podiže glavu i stade brisati
suze. — Stid me je... I sama se čudim svojoj slabosti... U ovom surovom
vremenu tuđe patnje nikoga ne mogu da ganu. Prezirem sebe što se
nisam bar pred tobom uzdržala... Ali plač olakšava bol...

— Da... — primeti vitez. — Stari grčki lekari tvrdili su da je plač isto
tako potreban čoveku kao i smeh. I jedno i drugo kao da rastereti srce,

pa se i bol i radost lakše podnose...

— Radost? — nasmeši se bolno kraljica. — A zar sam je ikad

doživela? Nije lepo ni pošteno svoje nevolje nametati drugome, ali ako te
zanima, a ti počuj... Da li postoji išta mučnije od saznanja da te neko

voli, a ti nisi u stanju da mu uzvratiš ljubav!... Teško se to podnosi, to
sputava, pritiska dušu... Imam muža koji se ubi dokazujući da me

obožava. On me voli! Ali kako? Trebalo je vremena da to uvidim. Voli me

kao da sam predmet, istina dragocen, ali predmet koji se u krajnjoj

nevolji može i odbaciti! Žena se smatra svojinom muža, svejedno da li je
voli ili ne. Njena osećanja za njega kao da nisu važna... Čini mi se da bih
bila srećna u pustinji ili u nekom manastiru da sama provodim vek... Voli

me muž, kralj... Vole me otac i majka, a video si kako! Kralju je svejedno
šta će biti sa mnom ako izgubi rat. A moja mati?... Umesto da me
prihvati i da mi utočišta kod sebe, u Solunu, došla ovamo na vrat zetu

koga prezire. Uplašila se ubica koje možda i ne postoje... A otac? I on se
sprema da mi dođe... Ja sam sad svome mužu i sama preteška, a šta će
biti kad posle majke dođe još i otac! Strašno je to, a i smešno što se

zbiva kad nam je u pitanju opstanak i život... Kako su ljudi u nevolji
sebični, neuračunljivi i glupi! Moi otac ne podnosi kralja Stefana. Mrzi ga
još od početka našeg braka. A kralj bi najradije video moga oca na
konopcu. I sad, uoči rata, moj otac se sprema zetu u pohode! Spopao ga

strah od nekakvih ubica...

— Dobra i plemenita kraljice — blago je oslovi vitez. — Skolila te

nevolja pa izgleda da ne vidiš pravo stanje... Mislim da je tvoj otac zaista
u životnoj opasnosti. Jer zbog čega bi napuštao svoj položaj namesnika
u Solunu! Želi da ostavi kuću i svoje prijatelje i da dođe ovamo, zetu koji

ga ne podnosi, i da upadne u rat, haos i neizvesnost... Zdravim ljudima
ubice se ne priviđaju tek tako! Neko ih je morao poslati, a čini mi se da i

sama znaš ko bi to mogao biti...

— Car Andronik... — klimnu glavom kraljica.

— Da, on... A ruka jednoga cara svakoga može da domaši! Ono što
prva grupa ubica nije uspela, učiniće druga ili treća... Tvoja mati je

44

zbunjena i prestrašena. To je razumljivo, jer i njoj visi mač nad glavom, a

svakako i tebi... Plašite se Bugara i Tatara, a reklo bi se da više treba

strepeti od romejskog cara.
— Ne znam... Ne znam... — uhvati se kraljica za glavu. — Čini mi

se da bi mi smrt bila lakša od stanja u kome se nalazim! Okružava me

netrpeljivost, zloba, mržnja, a svakome je stalo da dokaže, kako me voli!

U svojoj muci doista nemam kome da se obratim.

— A mladi kralj? Zašto s njim ne razgovaraš?

— Bojim se da ne doživim poniženje ili uvredu... Mislim da me on ne

podnosi... On to ne ispoljava, ali... Rekla sam više nego što je trebalo...
Jer čini mi se da pred sobom imam čoveka koji želi da me razume...

— Da li sam dostojan tolike pažnje i naklonosti? — usplahireno reče
vitez. — Pokušavam da te razumem i biću srećan ako uspem. Usuđujem
se da progovorim iz srca, da iznesem svoje mišljenje... Ono je moje lično
i neka ga tvoje kraljevsko veličanstvo takvim i smatra... Događa se da
čovek neočekivano otvori dušu i progovori pred nekom osobom prema

kojoj je do tada bio ravnodušan... Zbude se to iznenada... On postaje
rečit, iskren i ubedljiv kao da su mu se u srcu sve brane i ustave otvorile.
Začudo, pojave se i nekakve okolnosti kao same od sebe ili kao da ih
neka nevidljiva sila namešta... Mislim da je to početak velikog

prijateljstva ili velike ljubavi...
U grahorastim očima mlade žene blesnu iznenađenje. Ona se

dobroćudno osmehnu i reče:

— Hvala ti, viteže! Tvoja plemenitost i dobrota navode me na
razmišljanje. U tvojim rečima osećam iskrenost kakvu dosad nisam čula.

— I još nešto... — nastavi vitez. — Nevolja je što se takve osobe
veoma retko sreću. One su dragocene, jer čoveku ulepšavaju život i
izazivaju u njemu najplemenitija osećanja. Prema takvim osobama
osećam izuzetno poštovanje i gajim duboku zahvalnost. Koji put samo
svojim prisustvom izazivaju božansko nadahnuće, blaženstvo mira i

spokojstva. To biva kao što sunce zracima kravi smrznutu zemlju ili rosa
napaja travu, i topla letnja kiša vraća u život biljke na presahloj i
ispucaloj zemlji... Kad njih nema, čoveku je teško na duši... Gospode,

kakvo bi blagostanje bilo kad bi svi ljudi bili takvi!
— Da! Bilo bi to blagostanje... — primeti kraljica. — Ali se među

ljudima svaka dobra volja naopako shvata, krši se i lomi...
Za trenutak oboje zaćutaše. Ali po pogledima i izrazu lica videlo se

da jedno drugom imaju mnogo da kažu. Najposle kraljica reče:
— Hvala ti na lepim rečima i dobrim savetima... Iako se moje stanje

ni za dlaku nije popravilo, osećam se lakše, u duši mi se nešto
preobrazilo... Mogu ti reći... Imam dvojicu slugu. Dovela sam ih sa
sobom iz Soluna. Odani su mi do smrti... Zaklela sam ih na Jevanđelju
da me ubiju ako Tatari i Bugari pobede i stignu dovde... Dali su mi reč

45

plačući, i ispuniće je...
U očima kraljičinim zablistaše suze.
Vitez pognu glavu i uzdahnu:
— Da je moguće, ostao bih pored tebe i... umrli bismo zajedno. Ali

nedostojno je da ostavim svoje ratnike i oba kralja... Bilo bi to neviteški,
podlo... Ako pretrpimo poraz, umreću pre tebe... Ali sve je u božjoj ruci...

Mlada žena pruži mu ruke i tronutim glasom reče:
— Božanska iskra tek što je planula, a već preti da se ugasi! Hvala
svevišnjem i na tome daru!
Vitez prihvati njene ruke i obasu ih poljupcima:
— Sveta vatra je upaljena! — reče. — Onaj koji ju je podstakao
sigurno je neće tako brzo ugasiti!
Vitez Oliver naglo napusti kraljičinu odaju.

46

U boga poznika nema!

Nisu svi bili ubeđeni da će bugarska vojska krenuti dolinom Nišave

prema Toplici. Ali primedbe nekih vojvoda i mladoga kralja ostale su
uzaludne. Stari kralj bio je nepokolebljiv.

— Ići ćemo prema Toplici i ulogoriti se kod Dobriča. Sačekaćemo
neprijateljsku vojsku i tu joj dati odsudnu bitku — reče stari kralj već pred
polazak.

— Nisam baš siguran da je car Mihailo toliko izlapeo! — dobaci
Dušan.

— Nisi siguran? — zažmire Stefan. — Zar je za nas važno u šta si ti
siguran!

Mladi kralj otrpe uvredu:
— Mislim da se neće usuditi sam da nas napadne... Poći će prema
jugu da se spoji sa vizantijskom vojskom... Tako bih ja uradio...
— Tako bi ti! A ja, vidiš, ne bih! — planu stari kralj. — Tvoje
primedbe uperene su protiv mene lično! Jasno, providno... Važno je da
teraš inat!
Kralj se obrati vojvodama:
— Videli ste ga i čuli... Ali biće po mojoj! Idemo prema Dobriču...
Vojska je već bila spremna. Dobro opremljena i svrstana uskoro
napusti široko polje kod Nerodimlja i krete prema Toplici.
Međutim, Prvoš, Markiša i iskušenik Milen napustili su grad tri dana
ranije. Mladi kralj dao je svakom po kesu sa po pedeset perpera, po
dobrog konja i kratak nalog:
— Predaćete ovaj moj pečat zapovedniku grada Velbužda.42
Učiniće vam sve što zahtevate... Ali ni njemu ne govorite kuda idete i
zbog čega. Dakle, do Velbužda na konjima, a posle... kako znate... Jeste
li odlučili kako ćete kroz Bugarsku?
— Nismo... Još nismo — reče Prvoš.
— To ćemo uz put — primeti Markiša. Ali kroz Bugarsku moramo
pešačiti.
Dušan se nasmeši:
— Samo pešačite! Kažu da je to zdravo.
— Svakako! Osobito u ovakvoj prilici!
— Mislim da znate šta treba da radite?
— Znamo... Znamo... Sve nam je poznato...

47

— Onda, neka vam je srećan put! Ako se vratite, videćete da mladi
kralj ne zaboravlja učinjene usluge...

— Ako se vratimo! Hm, da... — progunđa Milen.

Grad Nerodimlje napustili su u ranu zoru i, pošto su dobro gonili
konje, pred izlazak sunca stigli su do Binačke Morave. Obišavši grad
Vranje, u podne pregaziše Južnu Moravu na plićaku, a predveče sjahaše
s premorenih konja i postaviše bivak na obali reke Pčinje. Dobar deo

puta ostavili su za sobom, ali pred njima se dizala planina Besna kobila,

pokrivena bukvama i hrastovima. Tri momka znala su za retke proplanke

i teško prohodne prevoje sa vododerinama i kamenitim jarugama.
Pošto nahraniše konje ječmom i napojiše ih na reci, momci se i

sami latiše svojih torbi i izvadiše hleb i slaninu.
Te godine43 leto je bilo veoma toplo i skoro ceo mesec juli prošao je

bez kiše. Suvu i ispucalu zemlju pokrivala je prezrela i već požutela

trava. Bare i lokve kraj reke suša je ispila do poslednje kapi, a tinja kraj
obala pretvorila se u skorelo blato. Iz virova i virića orilo se kreketanje

žaba. Svici su svetlucali i iznad glatke površine reke i oko žbunova,
mada je žetva ječma i pšenice prošla. Rojevi komaraca nasrtali su čak i
na konje, ujedajući ih za nozdrve i ispod repa, gde je koža najtanja. Sve

je to nagoveštavalo i dalje lepo i toplo vreme.
— Odspavaćemo i pre svanuća nastaviti put reče Markiša.

— Kuda? — upita Prvoš.
— Preko Besne kobile svakako nećemo... Ni pijan tuda ne bih...
— Ni ja... — dobaci Milen meškoljeći se na tvrdoj zemlji.
Zaćutaše.

Sputani konji pasli su sparušenu travu. Iako su pojeli po dobar
obrok ječma, halapljivo su grizli bokore suve trave, kao da predosećaju

dug i naporan put.
Izgledalo je da trojica uhoda već imaju skrojen plan kuda će ići, a uz

put su izmenjali samo po nekoliko reči. Jezdili su celoga dana i najzad
premoreni polegali na zemlju, pokušavajući da zaspe.

Prvoša i Markišu najpre su morile iste misli. Smatrali su da je od

svega najvažnije osvetiti se za patnje podnete u manastiru Banjskoj.
Iskušenik im je bio nadohvat ruke, trebalo je samo ščepati ga i
namaknuti mu omču oko vrata, ili ga probosti mačem. Kad su prešli
Binačku Moravu i zašli u jedan šumarak, Markiša upitno pogleda druga.

Prvoš odmahnu glavom i tiho reče:

— Još nije vreme!
Sad, na samotnoj obali reke Pčinje, obojica su smatrala »da je

vreme«, ali nekako im se nije dalo. Otkako su razgovarali s mladim

kraljem, kao da je nešto od njegovog dostojanstva prešlo i na njih.
Poverenje koje im je mladi kralj ukazao šaljući ih u Bugarsku kao uhode
cenili su iznad svega, mada je pothvat bio veoma rizičan. Osveta nad

48

iskušenikom činila im se sve manje važna. Pošto im je zbog Dušanovog
poverenja, u sopstvenim očima porasla vrednost te su se osećali
ponosni, izgledalo im je nedostojno mučki ubiti čoveka.

Prvi je zaspao iskušenik. Ležao je na leđima, dok je glavu naslonio

na sedlo.
— Čuješ li ga? — reče Prvoš. — Hrče kao konj!

— Da, kao konj...

Prvoš se zagleda u druga:

— Da ga ubijemo?

— Svakako... Treba ga ubiti za sva zla koja nam je naneo... Možda

sad, na spavanju?

Prvoš ne odgovori.
Markiša tiho reče:
— Uzmi mač i probodi ga!

— Zašto baš ja?

— Pa... ako ti je stalo...

— Stalo mi je, a i bolje ti...

Markiša zavrte glavom:
— Hm... Potreban nam je kroz Bugarsku... Na povratku ćemo...
— Na povratku?! Ako se vratimo? Možda ćemo sva trojica umreti na
mukama! Znaš šta čeka uhode kad ih uhvate...

Markiša se pridiže i osloni glavu na ruku:

— Sanjam o tome da postanem vitez, a ne dželat... Ne pada mi na
pamet da ubijem čoveka koji se ne brani...

— Ni meni!
Nekakav kreštav glas, neodređen i tajanstven, stravično odjeknu s
reke, pa se začu štektanje lisice. Onda nastade komešanje u šibljaku i
krkljanje. Još jedan krik i sve zamuče.
— Ono je bio drekavac! — reče Prvoš.
— Idi do đavola i ti i drekavac! — ljutnu se Markiša.
Iskušenikovo hrkanje pređe u kašalj. Milen se promeškolji, pridiže
se i ostade sedeći.
— Šta to bi? — upita, počeša se po čupavoj glavi i zevnu.

Dva druga su ga mrzovoljno gledala.
Iskušenik se protegnu i reče:

— Ba... Tvrda zemlja... Bez dobrog pozdera nema spavanja...

— Istina je — primeti Markiša. — Žalim što ti mladi kralj uz kesu s
pedeset perpera nije dao i svileni dušek pun meke raščešljane vune.

— Dobra bi bila i slama — zevnu iskušenik.

— Nas dvojica ni trenuli nismo... A ti... Naproteži se, nazevaj se
dobro, bratac, a onda nam reci kuda ćemo dalje... Samo ne pominji

Besnu kobilu...
Iskušenik još jednom razjapi čeljusti, pljucnu u stranu i reče:

49

— Neka Besne kobile! Može ona sasvim lepo i bez nas! Mi ćemo
se, braćo moja, uputiti preko planine Straže, spustiti se na Krivu reku, a

onda uzvodno do padina i prevoja Osogovske planine. Ako uz put ne
naletimo na neku razbojničku družinu, verujem da ćemo duže poživeti.

— Zar ima razbojnika? — upita Markiša.

Milen pršte u smeh:

— I to me pitaš ti!? Oh, gospode, kako se ljudi menjaju... Ima, ima

razbojnika, kao i...
Milen odreši svoju torbu, izvadi komad slanine i hleb i otpoče jesti.
— Malo sam ogladneo — reče kao pravdajući se.

— Ima, naravno da ima razbojnika... Eh, i ja sam nekad...
— Pusti to sad... — prekide ga Prvoš. — A kuda ćemo posle?
— Pravo u manastir Svetoga Jovana Rilskog. Tamo vam, braćo

moja, živi moj kum.

— Kum?

— Kum, da! Moj kum Sladoje.
— Pazi sad! — uzviknu Markiša. — Sladoje? Znači Bugarin?

— Kakav Bugarin!... Srbin, brate, ko i mi! Najpre je bio razbojnik, pa

monah, pa iskušenik... Sad je konjušar...
— Bree… — razvuče Prvoš. — Ala taj napreduje!

— Sve unatrag. Kao rak!

— Zašto? Dobro je njemu...
— I njemu misliš da nas odvedeš? Mladi kralj će pući od sreće kad

dozna za vaš susret! Manastirski konjušar sigurno zna namere cara
Mihaila... Od njega ćemo sve potanko doznati.

Iskušenik uze meščić s vinom, pogladi ga malo po trbuhu i nateže.
Pošto dobro otpi, obrisa usta dlanom i reče:

— Konjušar ne zna, ali zna tetka.
— Kakva tetka? — izbeči se Markiša.
— Tetka našega mladoga kralja... Naći ćemo je u tom ili nekom

drugom manastiru...
— Hm... Tetka... — progunđa Prvoš. — Mladi kralj umalo nam glave

ne polupa kad smo mu pomenuli tetku!
— Čekaj... — umeša se Markiša. — Kako misliš da stignemo do

nje?
— Znam staze i bogaze do tog manastira, a kum će nas dalje

uputiti... Znaće on već... Reći će nam... Naš čovek... Ime mu je Zlatoje, a

sad Sladoje... Malo je i sakat...

— U koju nogu? — upita Markiša.
— U obe... Jednu vuče, a na drugu šepa.

— Uh! — uzviknu Prvoš. — Mora da je naleteo na gredu!

— Još gore... S Bugarima nema šale...
— Onda smo načisto! — zaključi Markiša. — Najpre »s Bugarima

50