Slavomir Nastasijevic - Stefan Dusan

— Strašno! — jeknu Dušan.

— Da, strašno...— složi se Oliver. — Možda smatraš da
preterujemo? Reci svoje mišljenje... Prihvatićemo ga, ako uspeš da nas

ubediš...

— Znam... Hteli biste da dignem vojsku i da krenem na Nerodimlje...
— Da! Baš to! — reče Danilo.

— A moja zakletva?
— Razrešiću te... Ja sam arhiepiskop...
— Hvala ti... Ali, čini mi se da bi najbolje bilo da oba kralja nestanu!
Neka dođe treći i sve će biti u redu!
— Ko je treći? — upita Danilo.

— Moj polubrat Simeon. Vas dvojica možete mu biti namesnici dok

ne odraste...

— Besmislica! — sleže ramenima Oliver. — Zar ne vidiš da se
takav kakav si tražiš!? Vlastela i narod, ti večiti rogovi u vreći, poštuju te i

pribojavaju se tvoje naravi. Ratnici te obožavaju... I srpski i zetski
velikaši... Makedonci smatraju da će biti sigurni i bezbedni jedino ako ti
budeš vladar... Jer kad se tvoje pesnice razmahnu, sva će se sitnurija

ispreturati!

Danilo se nasmeja i blago pogleda Dušana:
— Mladiću... Govori ti čovek iskusan. Zar ne shvataš? Nisi ti važan,

nego tvoja slava i snaga...
— Dobro govorite... Hvala vam na lepom mišljenju. Ali šta ćemo sa

starim kraljem? Ja na svoga roditelja udariti neću! — uzviknu Dušan.

— Pazi... Mi smo ti prijatelji... Treba da nas razumeš. Još si mlad...
Doći će vreme pa ćeš uvideti da život jednog čoveka ne znači ništa kad

je u pitanju sudbina države!

— A narod?
— Ostavi se ti toga! Ko je još vodio računa o narodu? On ima svoj
način života, prava i obaveze. Sve je to ustaljeno odvajkada... Narod živi
i veruje da će mu biti bolje. Uvek veruje... Osim toga, narodu je

svejedno: on uvek preživi i ostaje.
— Šta vi hoćete? — ustade Dušan. — Valjda da ubijem svoga oca?

— To od tebe niko ne traži! Popusti uzde zetskim, pa i srpskim
velikašima i — sve će biti u redu! Oni hoće tebe, a starog Stefana
poslaće među svece kao što su i s Milutinom učinili.

Oliver se umeša:
— Ako i dalje budeš otezao, neće ti pomoći ni štitonoša Srećko, ni
svi tvoji strelci! I oni će te ostaviti, a vlastela i velikaši ubiće i tebe. Oni

još u tebe veruju. Napustili su Stefana tebe radi, a ti oklevaš. Ako se
razočaraju, natrag ne mogu, s tobom nikud, onda ni tebi nema spasa!
Uviđaš li to?

— Uviđam! — pognu glavu Dušan i sede za sto. — Sotona je među

151

nama... Osetio sam ga još u Carigradu... I neće se smiriti dokle obojicu
ne uništi!

— Da, sotona! — uzviknu Danilo. — Na tebi je da odlučiš da li će
uništiti obojicu ili samo jednog!

— Da, sotona! — ponovi Oliver. — Sotona koji se odavno sa zlom
krvlju uvukao u lozu Nemanjića.

— Zla krv... — tiho reče Dušan. — Dozlogrdila je i bogu i ljudima...
Pa i nama samima...

Prvi put dva iskusna političara primetiše u Dušanovim očima strah.

*

Dugotrajne trzavice iznutra dobro su uzdrmale Srbiju. Nestabilno
stanje pogoršavalo se, naglo i nezadrživo. Pojedine oblasti gubile su
vezu i već se javljala i opasnost sukoba. Jer svaka je težila da se izvuče
ispod glavne državne uprave i stvori sebi samostalnost. Osim toga, u
narodu se pojavilo komešanje i vrenje, siguran predznak građanskog
rata. Feudalni gospodari s mukom su održavali red. Pokolebana
unutrašnja uprava pružala je izvanrednu priliku ljudima bezobzirnim i
pohlepnim na dobit.

Srbiju su teško ugrožavale zemlje koje je okružuju. Bugari, valjda
presiti Nemanjića, zbacili su s prestola caricu Anu i proglasili za cara
Jovana Aleksandra. Ana je proterana u Srbiju i »pala o vrat« svome
bratu, kralju Stefanu. Bugarski boljari smatrali su ovaj akt kao prvu
odmazdu za poraz kod Velbužda.

A želja cara Andronika da upadne u Makedoniju nanovo se
rasplamsala. I da nisu seldžučki emiri ugrožavali vizantijske posede u
Maloj Aziji, a turski pljačkaši u masama pustošili oko Ponta, Andronik ne
bi čekao da se završi obračun između dva kralja u Srbiji.

Pa i Karlo Robert, ugarski kralj, čekao je pogodan trenutak — da u
Srbiji bukne građanski rat — pa da se s vojskom prebaci preko Dunava i
otpočne osvajanja.

I među prostim ratnicima nastala je pometnja. Čak su se i oni odani
kralju Stefanu kolebali. Smatrajući da je Stefanovo vreme na izmaku, a
samo pitanje dana kada će nastati trenutak mladoga kralja, prilazili su
Dušanovim pristalicama. S uverenjem da njihova zakletva starome kralju
važi i za mladog, lako su premostili tu jedinu prepreku, koju su
donedavno smatrali izdajom.

Svakome je, dakle, bilo jasno da se zemlja nalazi pred slomom.
Zbog toga nikoga nije iznenadilo što je vojska iz Zete krenula prema

152

Nerodimlju. Zetskim velikašima priključili su se i oni iz Srbije. Obruč oko
kralja Stefana sve se više stezao.

Dušan, na čelu svojih strelaca, prvi je stigao pred dvorac u
Nerodimlju. On smesta posla poklisare s poniznom molbom starome
kralju da izbeže krvoproliće i da se preda; a njegov život i bezbednost
staviće se pod zaštitu Dušana i velikaša.

I dok su u dvoru odjekivale grdnje, vika i psovke kralja Stefana,
ratnici, osim nekoliko manjih sukoba, ne pokazaše volju da se bore.
Najposle, oni iz dvora, otvorivši glavna vrata, pobacaše oružje i stadoše
se grliti s Dušanovim strelcima. Gledajući to s prozora nad glavnim
ulazom, kralj Stefan se razvika;

— Ha! Prokletnici! Izdajice! Je li to zahvalnost za hleb i so! Prodane
duše! Anatemnjaci! U pakao ćete!

Kralj Stefan sa nekoliko pristalica izađe na jedna sporedna
vratanca, dohvati se konja i u trku odjuri prema Petriču. Ali tu, opkoljen,
uvide da nema izlaza i predade se.

Nijedna ruka ne dodirnu staroga kralja dok je ponosito išao prema
Dušanu, okružen ratnicima koji su ga poizdalje pratili.

Presecajući pogledom Dušana i velikaše iza njega, otpoče najpre
istiha:

— Zmijo! Za srce si me ujeo!
Kad uz Dušana primeti arhiepiskopa Danila i viteza Olivera, svrgnuti
kralj naglo povisi glas:
— Dobre si savetnike našao! Demone... Prevrtljivce koji će te u
propast odvesti, kao i mene što su!
Oborene glave, Dušan i ne pogleda za ocem, koga su stotinari
Dobriša i Bezbrodica sprovodili prema dvoru.

153

Čopor vukova

Kralj Stefan Dečanski svrgnut je s prestola i odveden u grad

Zvečan u zatočeništvo. Zamenio ga je njegov sin Dušan. Smena je
izvršena bez mnogo krvi i mrtvih glava, jer je prostim ratnicima izgledalo
besmisleno da se zbog toga krvave, a osobito posle svršenog čina.
Njima je stari kralj bio dobar navikli su na njegovo gunđanje, prekore i
grdnje — ali su više naginjali mladome kralju, razume se, zbog njegove
hrabrosti, a naročito zbog slave, koja je, posle bitke kod Velbužda,
pričanjem i prepričavanjem dostigla neviđene razmere. Doduše, mnogi
su žalili za starim kraljem, a imali su i zašto. On im je dozvoljavao da se
posle svake dobijene bitke do mile volje napljačkaju, ne tražeći sam
udela u plenu. Jedino im je prebacivao zbog pohlepe »koja će ih u pakao
oterati«. Prekorevao ih je kao roditelj koji svojoj deci želi dobro. Delio je
on njima, istina retko, i pohvale. I jedno i drugo ratnici su primali s
osmehom, jer su grdnje bile bezopasne, a pohvale beskorisne. Navikli
na surovo postupanje i težak vojnički život, postali su neosetljivi i na
radost i na bol.

Ali nekima je smena vladara izazivala crne slutnje i uterala strah u
kosti. Pognutih glava i ćuteći, očekivali su šta će ih snaći. Oni su, kao
učesnici u vojnom pohodu kralja Stefana na Skadar, razorili dvorac
mladoga kralja na Drimcu. Kroz zetsku oblast prošli su pustošeći kao da
idu kroz neprijateljsku zemlju. Gonili su konje preko vinograda, sasecali
voćke i palili šume i naselja. Zbog toga su strepeći očekivali kaznu. Za
svoje bezumne postupke nisu nalazili opravdanje. Zaštitu im je jedino
mogao pružiti kralj Stefan, a on je svrgnut. I dok su ostali ratnici klicali
Dušanu, oni su pokunjeni i utučeni činili zavete i zaricali se da poslednju
kap krvi proliju u slavu novoga kralja — ako im gospod podari milost da
se izvuku iz neprilike.

Ipak, masa ratnika oduševljeno je pozdravila dolazak novoga kralja.
Tako je i moralo biti, jer su znali da bez dobrog vođe nema uspeha u
ratu. Hrabrost, požrtvovanje i sposobnost preciznog rasuđivanja i brzog
odlučivanja uslov su za uspeh u borbi. Sve je to Dušan posedovao, a
stari kralj Stefan bio je na izmaku snage i moći.

Nekoliko dana ranije arhiepiskop Danilo po drugi put je krunisao
Stefana Dušana za kralja.60 Tom prilikom, svečanom saboru u Svrčinu,
pored najistaknutijih srpskih, makedonskih i zetskih velikaša i vojvoda,

154

prisustvovali su i delegati iz Bugarske, Grčke, Arbanije i Mletačke
Republike. Osim slavlja, uobičajenih čestitki i prikladnih govora, punih
žarkih želja za dug život i srećnu vladavinu novoga kralja, nisu se čuli
nikakvi zahtevi »za učinjene usluge«. Krunidbena svečanost u Svrčinu

obavljena je u najboljem redu.
Novi kralj, na izgled ceneći i poštujući svakog i želeći da se nikome

ne zameri, sazvao je sabor osam dana kasnije. I velikaši su se odazvali i
došli u Svrčin. Među njima bilo je mnogo savetodavaca, iskrenih i
dobronamernih, ali i zloća i pakosnika, davnašnjih neprijatelja

Dušanovih.
Kraljeva namera je bila da se na saboru razmotri vojno i političko

stanje nastalo u državi. Na sabor su došli i predstavnici vlastele sa većih
i manjih poseda, naglašavajući da im je jedina želja da se poklone

novome kralju, da mu odadu poštovanje i da ga uvere u svoju odanost.
Ušli su u dvoranu, ispunili je do poslednjeg mesta i načičkani naokolo
između klupa i zidova izmešali se s nižim vojnim zapovednicima.

Nikola Buća, vlastelin kotorski, uzalud ih je uveravao da će se na
saboru raspravljati samo o vojnim pitanjima, i da, osim vojskovođa i
zapovednika velikih oblasti, niko neće dobiti reč.

— Došli smo da prisustvujemo i da vidimo... — prkosno su
odgovarali vlasteličići. — Niko nema pravo da nam sprečava pristup u
dvoranu gde će se raspravljati o tako značajnim pitanjima... Kad na nas
dođe red, progovorićemo, još kako! A, hvala bogu, imamo o čemu i
umećemo da govorimo! Došli smo...

— Da... Došli su — obrati se Markiša Prvošu. — Došli su i doneli sa

sobom zadah na beli luk i rotkvu!
— Ćuti! — odvrati njegov drug. — Oni računaju da jednog dana

postanu plemići.
— Biće i to: kad iz tikve zasija sunce!
Iskupili su se i dvorani i udvorice; bojeći se da ih drugi ne preteknu i

ne hoteći da izgube dragoceno vreme i priliku, pohitali su da dođu. Jer

niko bolje od udvorica i laskavaca nije u stanju da oseti pravi trenutak
kad se na jagmu dobijaju položaji i dobre pozicije na dvoru. Bilo je među

njima starih i iskusnih, kojima su dugotrajan boravak u blizini vladara i
ugađanje i ulagivanje ušli u naviku. Za njih je smena na prestolu

predstavljala samo priliku da se dodvore novom vladaru. Samo treba
sačekati dobar čas i zgodne okolnosti. Znaju oni da odsutnost s dvora,
makar i nakratko, znači gubljenje pozicije. Svaka pogreška ili propust za

njih mogu biti kobni, jer mnogo je lakše pasti u nemilost i izleteti s dvora
nego u njega ući i stvoriti sebi pristojno mesto i položaj. Zbog toga oni
moraju sve da vide, sve da čuju i sve da znaju. Prepredeniji i lukaviji
spokojno su čekali trenutak da pokažu svoje sposobnosti. One manje

spretne obuzelo je nespokojstvo, jer su se, kao istaknute pristalice kralja

155

Stefana, godinama nadmetali ko će se — naravno, u prisustvu staroga
kralja — našaliti na Dušanov račun, poniziti ga i smanjiti mu ugled i
vrednost. Bili su oni vešti da izmisle smicalicu na tuđ račun i da je

proture i razglase, a sami da se izvuku iz neugodnog položaja. Ali ta
prefinjeni veštaci, kadri da iz neznatnih i na izgled nevažnih stvari izvlače

korist, sad su zapali u tešku nevolju, a možda i u pogibelj. Oni drskiji

donedavno su nazivali mladoga kralja uzurpatorom, tiraninom i
razbojnikom. I taj mladić, kralj zagonetna lica i držanja, nedokučiv do

krajnosti, mogao ih je jednim svojim osmehom osloboditi more, ali im,
samo jednim migom, namaknuti omču o vrat. Snažan, krepak, on ih je
neumoljivim pogledom svojih crnih očiju naterao da cepte od straha i
umrtvio im moć govora. Povrh svega, zlonamernici oko njih šaputali su

da novi kralj ima dželate kadre ne samo bradu i brkove nego i utrobu
čoveku namah iščupati. Ubledeli i preneraženi, pokušavali su da sakriju
strah, a želeli su da što dalje pobegnu. Ali ne doći u dvoranu i ne biti
primećen — dobro su znali bilo je isto što i priznati krivicu.

Dotle, velikaši i vojvode sedeli su smireni, premda je i među njima
bilo vinovnika nesrećne mržnje između oca i sina. Bili su to gospodari

oblasti ili velikih poseda, navikli da zapovedaju i da ih drugi bez

pogovora slušaju; ti velikaši su smatrali da im je dozvoljeno sve. Oni,
prema nahođenju, zastupaju ili napadaju koga hoće, a svoj stav smatraju

neprikosnovenim. Mogu da prete i da uništavaju svoje protivnike, da
prijateljima obećavaju sve, a da ne ispune ništa. Njihov položaj ih
obezbeđuje i štiti u svemu što rade, bila to i nedela — čak i razbojništvo.
Oni se blagonaklono smeškaju i samouvereno razmeću dobrom voljom i
naklonošću prema onima istoga ranga, jer su uvereni da su bolji i jači.
Ne zauzdavaju svoju ćud i ne trude se da prikriju strasti.

Takve su bile pristalice staroga i mladoga kralja. Po nadmenom

držanju jednih i drugih izgledalo je da sebi pripisuju u zaslugu što je
Dušan došao do krune. Iz očiju im je izbijao prekor, kao da su

nepravedno izgubili ono što im po pravu pripada. Dolazak Dušanov na
presto pružao im je mogućnost da uvećaju ionako ogromne posede i da
steknu viši i bolji položaj, silu i moć. Svi su očekivali velike privilegije, bez
obzira što su neki među njima bili na strani kralja Stefana. U svojoj
bahatosti smatrali su da je njihovo podsticanje mržnje između oca i sina
ubrzalo tok događaja i Dušan, kao kralj, treba zbog toga da im je

zahvalan.

U dvorani su se isticali velikaši i vojvode koji su stekli slavu na
političkom i bojnom polju: Hrelja, Mladen, Karavida, Ðuraš Ilijić, Preljub,
a uz njih Nikola Buća, protovestijar,61 veoma uticajna ličnost na dvoru
Dušanovu. Kraj njega je sedeo Pribac Hrebeljanović iz Prilepca. Njega je
Dušan već postavio za logoteta.62 Hrvatski knez Grigorije Kurjaković,63

koji se još od krunisanja zatekao na srpskom dvoru i bio tamo rado

156

viđen, došao je da prisustvuje ovom važnom saboru.
Bili su tu i otac Varlaam, protivnik isihasta, i Nićifor Grigora, pisac,

filozof i hroničar.
Među zetskim velikašima, okruženim grupom telohranitelja, nalazili

su se Bogoje i Arbanas Dimitrije Suma. Nadmeni i namrgođeni, sedeli su
levo, skraja, u blizini velikog stola određenog za kralja i njegove

doglavnike. Po oholom držanju izgledalo je da su iznad ostalih, ili da su
zbog nečega nezadovoljni i uvređeni.

Samo dvanaest dana ranije ova dva velikaša napustila su Skadar i

pohitala u grad Bar da se odazovu pozivu nadbiskupa Adama Gijoma.
Kao pripadnici rimokatoličke vere, smatrali su za osobitu čast da stanu

pred lice crkvenog velikodostojnika i da se pred njim poklone. Pri prvom
susretu dobili su, uz blagoslov, po srebrni krstić na srebrnom lančiću.

Posle kratkog i uobičajenog uvoda nadbiskup pređe na stvar:
— Otići ćete u Nerodimlje ili u dvorac... Ne znam kako ga nazivaju...
— Svrčin... Svrčin ga nazivaju! — smerno reče Bogoje.
— Valjda tako... — napravi velikodostojnik nakiselo lice. — Otići
ćete, kažem, i prisustvovati saboru, ne da se poklonite kralju šizmatiku,

nego da istavite svoja prava... Sad je prilika da Zeta ponovo dobije ono

što joj po božjim i ljudskim zakonima odvajkada pripada... Zeta opet

mora da postane nezavisna država... To je žarka želja Svete stolice u
Rimu i moja lično — razume se, za dobro velikaša, vojvoda i naroda što

u toj oblasti obitavaju...

Nadbiskup diže pogled prema nebu, promrmlja nekoliko latinskih
reči i nastavi:

— Dugo taj zlosrećni narod trpi i podnosi vlast kraljeva šizmatika.64
Sad valjda nećete dozvoliti da vama vlada unus rex proditor et predo65
koji svoga rođenog oca cepit et vinculavit...66

Dva Zećanina, očarana ličnošću i dostojanstvom crkvenog
velikodostojnika i latinskim jezikom od koga ni reč nisu razumela —

stajala su ozarena lica i svetla pogleda.
— Uzgred budi rečeno — nastavi nadbiskup neka vam je znano:

francuski kralj Filip VI sprema krstašku vojnu... Taj predivni sluga

gospodnji, vladar kome se svet divi, okupio je oko sebe najbolje,

najhrabrije i najpobožnije vladare i vitezove... A on, carissimus inter
pares,67 neće žaliti truda da ispuni svoju svetu dužnost... On je svoj život
posvetio borbi protiv šizmatika svake vrste... Biće to vojna protiv svih

Hristovih otpadnika... Najpre u Evropi, a ako gospod ushte, i u Aziji i u
Africi... I mi, ponizni, nećemo izostati u ovom veličanstvenom pothvatu...

Tako je govorio nadbiskup u Baru, slavni Adam Gijom. Činilo se da

je zaboravio kad je napadao kralja Stefana koji se »protiv volje
gospoda« dočepao prestola u Srbiji. To je bilo u vreme kada je »slepac«

zavladao.

157

Nadbiskup se spremao da isprati dva ugledna posetioca. Oni,
iznenađeni, stajali su neodlučno. Očekivali su bilo kakva uputstva o

svojim narednim postupcima. Ali, od svega, dobiše još jedan blagoslov i

znak da je razgovor završen.
Međutim, barski crkveni velikodostojnik nije im rekao da je već

uputio poziv francuskom kralju Filipu da osvoji »regnum Rasie«: »Jedan

francuski knez mogao bi lako osvojiti ovu državu sa 1000 konjanika i 5-
6000 pešaka, pružajući pomoć pritešnjenim Latinima u primorskim
gradovima i rimokatoličkim Arbanasima.«68

Bogoje i Suma primili su k srcu naređenje svoga verskog starešine.
U dvorani u Svrčinu, s leve strane, sedeli su za stolovima episkopi i

mitropoliti, a iza njih, na klupama, sveštena lica nižeg ranga.
Ali padalo je u oči da među velikašima nema viteza Olivera, a među

sveštenim licima arhiepiskopa Danila. I ovoga puta bili su pored Dušana,

u jednoj odaji blizu velike dvorane. Da pred vratima odaje nije stajao

štitonoša s nekoliko telohranitelja, niko ne bi znao gde se kralj nalazi.

Arhiepiskop Danilo prvi progovori:
— Kažu da su vuci nasrtljivi samo u čoporima... Iskustvo, nasleđeno
od davnih predaka, naučilo ih je kako da napadaju... Oni gone do

poslednjeg daha, jure oko žrtve, zbunjuju je i nagone jedni ka drugima
dok je ne ubiju i ne rastrgnu... Takvi su vuci kad su u čoporu...

— A kad nisu u čoporu? — nasmeši se vitez Oliver.

Danilo ga nemarno pogleda:
— Nema većeg strašljivca od usamljenog vuka...

— Osim ako nije besan — primeti Dušan. — Ali kad pobesni, tu mu
je i skončanje...

— Svakako — reče Oliver. — Samo, teško svakom ko mu se ispreči

na putu!
Za trenutak sva trojica zaćutaše.
— Lepa i poučna priča — bezvoljno primeti Dušan. — Nego, časni

oče, ne reče nam šta biva ako se čoporu suprotstavi neko ko je jači?

Može li taj odoleti?
— Eh... — sleže ramenima Danilo. — Može... Može odoleti... Čopori

imaju svoje vođe. To treba imati u vidu i znati po kome treba udariti!

Oliver dobaci:
— Kako je to pametno udesila majka priroda! Najjači i najsmeliji
uvek su vođe. Ostali podavijenog repa jure za njima, makar i u propast!
Iz velike dvorane dopirao je sve jači žagor. Povremeno su se čuli

povici, pa smeh i graja.
— Mislim da su svi na okupu. Treba da pođemo — reče Dušan.
— Treba — složi se Danilo ustajući.
— Poći ćemo — dodade Oliver — ali ne prebrzo. Neka se najpre

duhovi najsmelijih raspale, a najslabijih splasnu...

158

— I pazi, sinko — obrati se Danilo kralju. — Pusti ih neka govore,

traže, zahtevaju... neka uzvikuju i prete... A ti smišljeno i bez srdžbe
odgovaraj, smiruj, stišavaj, ponešto i obećaj... Ponašaj se kao dobar

otac prema raspusnoj i nevaljaloj deci... Tako zasad...

— Tako sam i mislio — nasmeši se Dušan.

— Dogovoreno? — upita Danilo.

— Dogovoreno...
Pri polasku Oliver otpoče:
— A posle... Kad se svrši ovaj vašar, treba otići u Zvečan da
obiđemo staroga kralja...

Dušan nabra obrve:
— Izgleda da ćemo morati... — reče.
— Moraćemo, sinko! — prihvati Danilo. — Jer zli jezici ne prestaju

da palacaju i da prosipaju otrov!
— Polazimo! — uzviknu kralj već kraj vrata.
— Među čopor vukova! — dobaci Oliver.

— Tako izgleda...
Odjednom, iz dubine hodnika začu se ženski glas:

— Ehej, kralju! Novi kralju! Stani!
Dušan se trže i okrete se. Prema njemu je trčala jedna mlada žena.
— Teodora!69 — uzviknu Dušan. — Bože, kakve li radosti!

Brat i sestra se zagrliše.

— Je li i Dejan došao? — upita Dušan.
— Jeste... Tu je, u velikoj dvorani. Nestrpljivo očekuje da pozdravi
novoga kralja! Ne mršti se! Došli smo pre nekoliko časaka. Još se nisam

ni umila... Od dugog putovanja umorna sam i ogrezla u prašinu... Idi...
Čekaju te tamo... Posle sastanka, dok se svi govornici izređaju, naći
ćemo se i popričati... Treba da se vidim i sa tetka Anom i njenom

decom... Bože, dvaput je bila carica... To se zaista retko dešava! Moram
da posetim i kraljicu Mariju, moju i tvoju maćehu!

— Ona je u Zvečanu, pored starog kralja obori glavu Dušan.
— Onda ću i tamo otići, a i ti sa mnom... Možda ćete se nekako

izmiriti vas dvojica...

— Možda... — bezvoljno odvrati Dušan.

Teodora se pokloni pred arhiepiskopom Danilom, a vitez Oliver pred

njom.
Mlada žena zamače u jedan sporedan hodnik.

Kralj i dva državnika najzad kretoše prema velikoj dvorani, u kojoj je
jačao žagor.

Pri ulasku kroz širom otvorena dvokrilna vrata Danilo tiho dobaci

Dušanu:

— Dopusti da ja otvorim zbor?

— Dopuštam...

159

Kad kralj uđe u dvoranu, prolomi se pljesak i poklici:
— Živeo! Živeo mladi kralj! Mnogo leta nam živeo!
Dušan laganim hodom priđe postolju određenom za vladara i
mahnu rukom prema drugom ulazu u dnu sale. Odjeknuše zvuci fanfara.
Svi prisutni bili su na nogama.
Kralj priđe prestolu ukrašenom sedefom, srebrnim i zlatnim
paftama. Na ljubičastoj svili blistali su se dragi kamenovi.
Desno od njega sede arhiepiskop Danilo, a levo vitez Oliver.
Kad fanfare umukoše, pljesak i poklici nanovo se prolomiše:
— Živeo! Živeo kralj Dušan!
Arhiepiskop Danilo ustade i podiže ruku. Galama se postepeno
stišavala.
— Neka je slava bogu na visinama! — uzviknu.
— Slava! Slava! Slava! — odjeknu u dvorani.
— I neka živi naš mladi vladar, kralj Stefan Dušan!
— Živeo! Živeo! Živeo!
Danilo nastavi:
— Neka mu gospod podari snage i zdravlja, mudrosti i strpljenja da
ponese teret krune i žezla koje su još njegovi praroditelji uz pomoć božju
nosili... I neka su blagosloveni svi valjani i dobronamerni u ovom skupu! I
ovom prilikom, stavljajući našega svetloga kralja pod štit i pokroviteljstvo
gospoda, koji sve vidi i čuje otkucaje svačijeg srca, otvaram ovaj svečani
sabor i molim ponizno njegovo kraljevsko veličanstvo da uzme reč...

160

Vuci u jagnjećoj koži

Kralj Dušan ustade, zagleda se nekud iznad glave velikaša,

dvorana i vlastele, i kao da razmišlja kako da otpočne govor, ostade tako
nekoliko trenutaka.

Najposle, u potpunoj tišini, odjeknu njegov glas, blag i
dobronameran:

— Ovaj sabor sazvali smo ne da se uzajamno optužujemo i da
polažemo račune šta je ko u toku proteklih godina dobro, a šta rđavo
učinio... Nećemo se opravdavati i sa sebe skidati odgovornosti da bismo
ih bacili na druge, niti zahtevati izjašnjenje od onih koji su javno ili tajno u
svome bezumlju potkopavali ovu zemlju... Nećemo zalaziti u prošlost i
iznositi na videlo ono što je iz usta podlih teklo, kružilo i pritiskivalo...
Neka umesto nas progovori savest, taj neumitni sudija koji zle i opake
može preobraziti u čestite, ili ih baciti u ponor muka i stradanja...

Zlo stanje iz temelja je poljuljalo našu državu... Krajnje je vreme da
se trgnemo i priberemo... Neka svaki zlonamernik uvidi da nije
probitačno seći granu na kojoj stoji... Jer država je isto što i kuća, a
narod čeljad u njoj... Hoćemo li, dakle, paliti i rušiti svoje sopstveno, ili
prionuti na posao da dogradimo ono što smo, zahvaćeni ludošću, rušili?
Neka vreme svojim laganim tokom pokrije što je bilo zlosrećno i
pogubno, a na videlo iznese dobro i plemenito... Sad nam već ni same
prilike ne dozvoljavaju da zalazimo u raspre i da vodimo beskrajne i
beskorisne razgovore... Jer davno je rečeno, ko mnogo govori, malo
tvori! Naši velikaši, tobože u revnosti, opredelili su se za jednog ili
drugog kralja. To se prenelo i na vlastelu, na prost narod i na ratnike i
dovelo državu na ivicu propasti! Zlo se zlom hrani, buja kao korov i širi
se kao zaraza... I dokle smo doterali? Da počnemo od seljaka... Na
njima počiva ova zemlja. Ako to ne uviđate, propast nam je neminovna...
Seljak je težak, geak...70 Ore, kopa, seje, žanje, hrani i neguje stoku i
živinu... On radi... On mora da radi, ali neka mu ne bude plata komad
ovsenog hleba i bič... Kod nas u svakom feudu postoje zakoni koje
gospodari kroje prema nahođenju. Ne uviđaju da treba da bude jedna
pravda za sve i svakoga. I varvari to već znaju, a mi našem seljaku
samo još što dušu nismo iščupali! Neka odsad pravda i u ovoj zemlji
bude jedna i neka se ukine stari običaj da gospodar na svome posedu
sudi prema nahođenju i raspoloženju... U jednoj zemlji71 postoji

161

verovanje da je ljudski rod postao od delova tela boga koji se žrtvovao
za dobro čoveka. Od nogu su, kažu, postali robovi, od tela vlastela, a od

glave vladari i njihovi doglavnici... Kod nas robova nema. Imamo
seljake... Ako su oni noge, sigurno je da ih nećemo uništiti. Jer telo bez
nogu će propasti, kao i glava bez tela... Čuvajmo, dakle, naše hranitelje!

Neka pravda u svim oblastima bude jedna!
A ratnici? I oni su se zakavžili. Još malo pa da se između sebe

pokolju, ne znajući ni sami zbog čega... Namrzli jedni druge kao da se

ne krste istim krstom!
Šta da kažemo o velikašima i vojvodama? Večito su zbog nečega

nezadovoljni. Gledaju se popreko. U stanju su i da se tuku samo da bi
dokazali da su bolji i jači od ostalih. Svaki se širi na svom posedu, a
baca pohlepne poglede na susedov, kao gladnica u tuđ lonac. U pamet
se uzmite, ljudi! Govorim vam za vaše dobro. Čini se da ne vidite da smo

odasvud opkoljeni neprijateljima... Vladari u zemljama s kojima smo
doskora ratovali čekaju trenutak da počnemo između sebe da se

krvavimo. Za njih nije važno ko ovde vlada i gospodari. Oni vrebaju

priliku da u našu zemlju upadnu s vojskom i da je opustoše. Velikaši,
braneći samo sebe i zanemarujući druge, neće uspeti ni svoje sopstveno
da sačuvaju. Jedan po jedan padaće u čeljusti neprijatelja. Velikaši su

tu... Svi smo tu, na izgled složni i ujedinjeni... O, prijatelji, hajde da takvi
budemo i kad se raziđemo s ovog skupa! Neka svaki od vas razmisli o
sebi i svome položaju i neka shvati: od danas bacićemo seme na
zapuštenu ali plodnu zemlju... Čekaćemo plodove svoga rada, a uzgred
čupati korov, kukolj i surodicu... Sve što je štetno iščupaćemo iz korena i
bez mnogo reči nastaviti plodonosan rad. Toliko o tome... Sad, na kraju,
prinuđen sam da kažem... Prestanite da pričate kako kralj Stefan nije
više među živima! On se živ i zdrav nalazi u gradu Zvečanu, kraj svoje

supruge, kraljice Marije Paleologove. U ovo se svako može uveriti ako
ode u taj grad. Ja ću mu dati propusnicu. A kad se vrati, uvideće da nije
probitačno bacati se blatom ni na jednog ni na drugog kralja!

Na kraju, sabor je otvoren. Svako ima pravo da kaže šta misli i
oseća...

Kralj završi govor i sede.

Pljesak i povici odobravanja naglo izbiše i isto tako naglo
prestadoše. Na pojedinim mestima, osobito među velikašima, čulo se
gunđanje. I kod vlastele se primećivalo komešanje. Oni kojima je savest
bila nečista, oslobodivši se straha, uvećavali su buku tapšući jedan

drugog po ramenu dok su blagodarno gledali kralja.
Protovestijar Nikola Buća ustade, razmota dug svitak papira i stade

podnositi izveštaj o materijalnom i finansijskom stanju kraljevih ostava i
riznice. Govorio je tečno, ujednačenim glasom, poslovno iznoseći stanje
koje se zateklo u državi posle svrgnuća staroga kralja.

162

U jednom trenutku začu se smeh s mesta gde su sedeli vojvode i
velikaši. Čudno iznenađenje obuzelo je sve koji su imali prilike da

neposredno slušaju jadikovanje staroga kralja. Prema podacima, ostave

za hranu bile su pune, a riznica krcata zlatnicima, zlatnim i srebrnim

polugama i dragim kamenjem. Smeh je morao izbiti, jer su se mnogi

setili »promaje koja duva kroz prazne ostave i riznicu«; pored toga, svi
najamnici su bili isplaćeni.

— Ne smejte se! — dobaci vitez Oliver. — Da stari kralj nije bio
štedljiv i čuvaran, promaja bi zaista duvala i kroz kraljevske, a bogme i

kroz vaše riznice.

Protovestijar završi svoje monotono izlaganje.
U dvorani se neprekidno čuo potmuli žagor; osećalo se nekakvo
kretanje i talasanje. Niko se nije javljao za reč. Svi su očekivali da neko
otpočne, a onda, kad krene, govornici se neće zaustaviti. Jer kraljeve

primedbe, na izgled uzgredne i dobronamerne, neke su samo dotakle, a
mnoge i opekle. Očekivalo se da među velikašima, »uvek

nezadovoljnim«, najpre izbije protest.

— Šta je? — obrati se skupu vitez Oliver. — Zar nemate ništa da
kažete? Nikome se ovde ne uskraćuje pravo da govori. Od vas se ne

traži da pokorno i pognutih glava odobravate sve što je kralj rekao i
nezadovoljni napustite ovu dvoranu. Zar nemate ni reč pohvale za govor

novoga vladara koga ste pažljivo slušali?
Oliver ućuta i pogleda Danila, i Dušana. Osim blagosti i smirene

dobrote, na njihovim licima ne primeti ništa.

Jedan postariji vlastelin drska pogleda i samouverena držanja,

krupan, prosedih brkova i upadljivo modra nosa na crvenom licu, ustade.
Pogladivši desnom rukom brk, a levom čekinjaste obrve, pogleda oko
sebe i podrugljivim glasom otpoče:

— Čuli smo ovde mnoge reči, ali ne bi se moglo tvrditi da smo

našega kralja baš sasvim razumeli...
— Šta nas mešaš! Govori u svoje ime! Ćutite! Toma ima reč! —

začuše se glasovi.
— Umuknite! — preseče ih vlastelin. — Znam šta hoću! Dobro je

govorio naš kralj... I ako se od nas zahteva da budemo zadovoljni i da
lepo govorimo o njemu i u svemu što je kazao, tako ćemo i činiti.

Vlastelin sleže ramenima, okrete se levo i nekome namignu.

— Da — nastavi. — Lepo i dobro... Samo se pitamo: s kojim
pravom mladi kralj hoće da nam kroji zakone kako da živimo i da se

vladamo na svojim posedima? Naši stari postupali su prema seljacima

kako su hteli i niko im zbog toga nije zamerao.

Govornik iskrivi usta u prezriv osmeh i dodade:
— Radije bismo hteli čuti kako da sprečimo te nezahvalne,
podivljale i bogohulne seljačke duše da beže s naših poseda... Naši stari

163

su lomili kosti pohvatanim beguncima ili ih vešali za opomenu ostalima,

a mi... Prebacuje nam se da grubo postupamo prema svojim seljacima!
E pa, kako onda? Neka nam se to objasni... Na kraju, zbog čega se kralj

meša u naša prava?

— Sotono! — dobaci jedan mlad vlastelin. — Tako se ne govori

pred kraljem!
— A tebi ću ja već pokazati! — odvrati mu govornik. — Naučiću te

kako se obraćaš starijima!
Logofet Pribac Hrebeljanović ustade, odmeri pogledom starog

vlastelina i reče:
— Najpre se obraćam ovome vlastelinu, koji je, nadam se, govorio u

svoje ime... Verujem da među vlastelom ima i boljih govornika i
pristojnijih ljudi... A, ti prijatelju? Zamišljaš da si moćan i silan? E pa, budi
takav, ali na svom posedu! Odgovoriću na tvoja pitanja ne kreveljeći se i
ne podmigujući. Premda sam uveren da bi ti i sam umeo odgovoriti sebi i

svojoj savesti — ako je imaš — ipak uzimam slobodu da te, ne

odgovorom nego pitanjima, podsetim na ono što i deca znaju... Najpre,
da li ti je poznato da u našoj zemlji vrvi od razbojničkih družina? I da li
znaš ko su i odakle su ti razbojnici? Reći ću ti... To su odbegli seljaci koji

nisu mogli da podnose »dobrotu i plemenitost« svojih gospodara. Vidim
da si zašao u godine, pa ćeš se setiti da se razbojnici nisu ustručavali da
izvrše juriš na pratnju pokojnog kralja Milutina. Nećeš, valjda, reći da si

spokojan na svom posedu, kad ti zlikovci ni mrtvoga kralja ne poštuju!
Udružene razbojničke grupe zaigraće jednoga dana kolo i pred tvojom
kućom! I ne očekuj da će te sused spasti! A ozlojeđeni seljak neće
dočepati vile i motiku da te zaštiti, osim ako ne pretpostavljaš da te
izuzetno voli, pa će svoju glavu da položi za tvoje dobro! Naš kralj traži
pravdu, za sve podjednako. I ti ćeš se, kao i ostali, povinovati tome

zahtevu za svoje i opšte dobro...
A sad, nekoliko reči onima koji su svojim ponašanjem, a još više

zlim jezikom, obarali ugled jednog i drugog kralja. Verujem da je posle
govora koji smo danas čuli iz usta novoga vladara mnogima jasno da su
u svojoj pakosti preterivali. Međutim, sad su, valjda, uvideli plemenitost i

dobrotu našega kralja. On prelazi preko svega i oprašta svima... Primite,

dakle, k srcu ovaj njegov gest, pa budite zahvalni... Osobina je dobrih i
plemenitih da svojim neprijateljima praštaju. Tako nas uči pravoslavna
crkva; i ljudski zakoni uče kako treba da se drži svako kome je stalo do
lične vrednosti, napretka i mira, i dostojanstva kralja... Zaboravite i vi
zađevice i svađe koje vas razdvajaju i među vama stvaraju zlu krv.

Držite se božanskih i ljudskih zakona, jer, na kraju, ipak smo samo ljudi!
Pribac Hrebeljanović završi svoj govor.
Vojvoda Ðuraš Ilijić javi se za reč:
— Pre svega — otpoče — zahvaljujemo mladome kralju na lepim

164

rečima i iskrenim savetima. Nadam se da je u ovom skupu svako

razumeo i osetio dobre i plemenite namere, a isto tako i velikodušnost

vladara koji oprašta zablude mnogih i naglašava da se sve što je bilo
rđavo prepusti zaboravu, a dobro istakne... Živimo u doba žestokih

strasti, isprepletanih i pobrkanih interesa i prohteva, pa moramo priznati
da nije lako vladaru snaći se u tome... Prost narod, ratnici, vlastela i

velikaši borave u zemlji koja je naša snaga i naš život. Svaki je tu nikao i
odrastao i zna da mu nigde neće biti bolje. Ova zemlja je naša
domovina, majka rođena, za koju su se naši preci vekovima borili i
ginuli... Pa ni mi nismo gori. Borili smo se i uvek ćemo se boriti da je
sačuvamo i održimo, i s pomoći božjom još i proširimo. A ako dođe do
pogibli, mirno ćemo umreti, srećni da nam naša zemlja upije poslednju

kap krvi!

Pljesak se prolomi u dvorani, a vojvoda za trenutak zastade,

pogleda po skupu, nasmeši se i nastavi:
— Niko među smrtnima nije bez greha. Grešimo i mi jer smo ljudi od

krvi i mesa. Ali kroz naše žile teče bujna krv. Ona nas koji put nagoni u

neobuzdan gnev i sputava nam razum... Ima li lepših vrlina od hrabrosti,

požrtvovanja i samoodricanja? A zar su manje vrline: mudrost, razum,

popustljivost i dobra volja? Videli smo našeg kralja Dušana kako se bori

kod Velbužda Njegova hrabrost i veština povukle su i ostale ratnike koji
su se kao omađijani tukli. Imali smo prilike u Trnovu da čujemo mladoga
kralja i da se divimo njegovom razumu, držanju i lepim rečima... Pa i

danas ovde... Kome leži na srcu napredak ove zemlje, treba da bude
ponosan što živi i dela pod žezlom vladara koji će proneti slavu dinastije
Nemanjića! Sve ostalo je manje važno i sve se može, samo ako ima
dobre volje, i učiniti. I učinićemo sve i postati moćni. Braćo, primite k
srcu ove moje iskrene i dobronamerne reči!

Još od prvih sukoba između staroga i mladoga kralja, Ðuraš Ilijić je
osetio silinu duha Dušanovog i njegov snažan uticaj na ratnike — čak i

na starije dvorane i vojvode. Zbog toga je njegov govor odisao toplinom i
iskrenom odanošću.

Izređa se još nekolicina govornika, uglavnom davnašnjih pristalica

mladoga kralja. Oni izazvaše pakosne osmehe i poneko poluglasno
dobacivanje, jer je izgledalo da se nadmeću ko će izreći više pohvala u

slavu novoga kralja.
I kad je izgledalo da će sabor u najboljem redu teći do završetka,

dogodi se preokret.

Vojvoda Mladen prvi je bacio iskru u na izgled smirene duhove. U
početku i on stade isticati hrabrost i sposobnost Dušanovu, ali umesto
reči »mudrost« upotrebi »lukavstvo«, a umesto »razum«, »opreznost«.
Najpre je govorio neodređeno, uopštavajući načine i poteze kojima se

svi vladari sveta služe da bi došli do krune.

165

— To je razumljivo i opravdano nastavi vojvoda. — Ovakva pojava
postala je uobičajena. Narod je smatra normalnom, jer podseća na
nadmetanje: ko će pre, ko će bolje... Kralj Dušan ume da misli i da pravi
planove. On je shvatio da ne sme da prenagli. I dobro je učinio. Poznaje
ćud svoga oca i siguran je da prgavi i neobuzdani kralj Stefan neće
mirovati. Dušan ga je bacio u iskušenje, pustio ga da prenagli i čekao je

svoje vreme. Time je mladi kralj pokazao svoju mudrost, da ne kažem

lukavost. Stari je naleteo i prvi udario. A šta je mladome drugo ostalo

nego da se brani, doduše suzdržano, što je opet išlo njemu u prilog.
Branio se koliko da pokaže da ne želi tu torbu. Čak je ponudio mio do

kojeg je i došlo, naravno njegovom zaslugom. Tako je sin stekao

opravdanje da i on zada udarac. On ga je i zadao. Na kraju, ko da mu
zameri! I ko ne bi slično učinio, osobito ako raspolaže sposobnošću i
snagom duha jednoga Dušana... Čujemo da je kralj Stefan živ? On će
još poživeti. I zbog čega ne bi? Nikome ne smeta. Kome je još stalo do

njegovog života?
— Tebi! — dobaci velikaš Karavida. — Tebi je stalo, još kako! Priče

o okovima, tamnici i mukama kralja Stefana potekle su od tebe i takvih

kao što si ti!

Vojvoda Mladen odmahnu rukom:

— Ostavi se toga prijatelju! — doviknu.
— Prijatelj ti nikad nisam bio i neću ni biti! — odvrati Karavida.
— Hvala bogu! — nasmeja se usiljeno Mladen. — Ali skrećem ti
pažnju da ovo nije mesto za raspravljanje. Biće bolja prilika, a i vreme...

Jedan vitez koji je sedeo pored Karavide dobaci:
— Vojvoda Mladen, desna ruka kralja Stefana, usuđuje se da
govori! Na njegovom mestu svako bi se povuklo i ćutao kao miš u rupi!

Pitajte ga ko je naredio da se zapali dvorac kralja Dušana na Drimcu!

Mladen ga ošinu pogledom:
— I ti, prikane, i tebi slični imaćete prilike da se pokažete...

Mladi vitez podviknu:
— Ako ti je kralj velikodušno oprostio, ne znači da pred narodom
nećeš odgovarati za svoja nedela!

Vojvoda Hrelja dobaci:

— Zar zato što ste laskali mladome kralju i obletali oko njega mislite
da možete nekažnjeno druge vređati! U ovoj dvorani sede časni i
ponosni vitezovi, a ne ubojice i razbojnici! Svaki će umeti valjano da

odbrani svoj ugled!

Prvoš i Markiša stajali su u blizini glavnih vrata, malo izdvojeni.

Markiša tiho progovori:

— Jesi li gledao kad seljaci s jeseni kidaju s vreže tikve i bundeve?

— Jesam... Ali još nije jesen...
— Kao da će ove godine nešto ranije... Mislim to sa tikvama i

166

bundevama...

— Daa — klimnu glavom Prvoš. — A da li si ti gledao kad vetar

stane da trese zrele kruške s drveta?

— Jesam — potvrdi Markiša. — Gledao sam. A one padaju, padaju,

baš kao glave ljudske...

— Baš tako... Kao tikve, bundeve i kruške... Pogledaj viteza Olivera

kako nestrpljivo kucka prstima po stolu... Vidiš li kako kralju svetlucaju
oči, a Danilu između brkova i brade umesto usta stoji crta, oštra kao

nož?
Vojvoda Mladen upirao je preteće poglede u Karavidu i vitezove oko

njega. Arhiepiskop Danilo skoro neprimetno mu je dao znak da više ne

govori. I vojvoda je shvatio.

U zadnjim redovima nastade komešanje. Jedan stasit ratnik sa

talasastom kosom koja mu je padala preko ramena i sa ožiljkom na

levom obrazu, ustade:
— Sendikus!72 Kapetan ima reč! Darije! Darije! Da ga čujemo! —

začuše se povici s te strane.
Vitez Oliver tiho reče Dušanu:

— Darije! Persijski car! Nije se, valjda, digao iz groba i došao da

ukrasi ovo naše društvo!
— Nije — nasmeši se kralj. Unapredio sam ga u čin kapetana posle

bitke kod Velbužda, jer je prvi stigao do careve zastave, ubio zastavnika
i, ne obzirući se nastavio da seče! Trebalo je videti kako se taj bori!

— Darije ?

— Darije... Tako se zove... Ne znam odakle je...
— Hm... — učini Oliver i dade znak govorniku.
Sendikus otpoče:
— Izgleda da u ovom skupu ima podosta i gluvih, pa nisu čuli govor
našega kralja. Ili su možda zaboravili početak ovog zbora? Razmislite,
pa ćete se valjda setiti šta je rečeno ako vam je mozak još na mestu. Ili
gledate na stvari nakrivo, kao da ste razroki? Sad mi se čini da ćemo uz
našega kralja još pre setve početi da čupamo surodicu i korov...

— Stoj! — doviknu jedan vlastelin sa izrazom lica pijandure koji
žmiravim očima svakoga gleda s gađenjem.

— Stoj! — ponovi ljuljajući se na nogama. — O kakvom korovu je
ovde reč? I gde je korov? I šta si hteo s tim korovom?

— Ej! Nisi pri sebi! — doviknu mu neko.

— Kako? — promrsi pijanac. — Ja onoga tamo pitam... I ako je na
mene mislio kad je rekao korov, lupiću ga ovom čuturom posred tikve...

— Slabo je to! — dobaci mu Markiša. — Ispraznio si čuturu i sad

više nije ubojita!
Među vlastelom zaori se smeh. Nekoliko mlađih ratnika dohvatiše

pijanca za vrat i ramena i izguraše ga kroz sporedna vrata napolje.

167

— Je li ovo vašar? — obrati se Oliver Dušanu.

— Izgleda da jeste... Zasad još vašar.

— I vuci... — dodade Oliver.

Danilo primeti:
— Vuci u jagnjećoj koži... zasad...
Sendikus Darije dokazivao je onima oko sebe da će pijanog
vlastelina iseći na četiri komada.
— Prvi put mi se dala prilika da pred kraljem govorim, a on... Iseći
ću ra, tako mi krsta, iseći ću!

Dušan je stezao vilice:
— Ovo je poslednji sabor na koji predstavnici dolaze s čuturama —
reče.
Međutim, iznenađenje je tek predstojalo. Arbanas Suma ustade,

pogleda najpre oko sebe, pa onda u kralja:
— A sad — otpoče — došlo je vreme da se na ovom skupu čuje

istinita i prava reč! Nismo potegli ovamo čak iz Skadra da slušamo kako
se velikaši, vlastela i vitezi nadmeću u govorničkoj veštini! Nećemo da
traćimo vreme slušajući njihove pritvorne izjave odanosti kralju... Drugo,

mnogo važnije pitanje nas tišti...

— Tako je! — dobaci Bogoje, a uz njega još desetak njegovih

telohranitelja.
— Lepo... — reče Dušan. Da čujemo šta vas tišti?

Šta smo mi u Zeti? — podviknu Suma. — Jesmo li oblast ili

pokrajina? Nekad su u toj zemlji vladali knezovi i kraljevi sa sigurnom
krunom na glavi!73 Dok je Raška još mrtvim snom spavala, naši vladari
su bili viđeni i još kako zapaženi u svetu!74 Oni bi se sad u grobu
prevrnuli da znaju šta se s njihovom zemljom učinilo...

— Sve mi to znamo — dobaci mu Oliver.
— Pusti... Pusti, da ga čujemo do kraja. Naslućujem već šta hoće —
reče Dušan.
— Šta hoćemo? — drsko upade Bogoje. — Dokazujemo svoje
pravo! To hoćemo. Nemanjići su nam oteli zemlju i od nje stvorili svoju
prćiju! Sad tražimo slobodu i nezavisnost!
— To, dakle, vi hoćete? — upita Danilo.

— To, i ništa drugo! Neka naši slavni vladari mirno u grobu
počivaju... Sad je došao na nas red!

— Jeste! — viknu Suma. — Došao je na nas red da se oslobodimo

napasti koja nas je poklopila još od Stefana Nemanje!

— Poklopila vas? — primeti Oliver. — A kad su vaši vladari bili
toliko moćni i slavni, kako su dozvolili da ih neko poklopi?

— Rekli smo! — dobaci Bogoje. — Rekli, i ostajemo pri svome!
— Dobro... — ustade Dušan. — Kad hoćete tako, neka vam bude...
Odaberite između sebe dvanaest najistaknutijih među velikašima. Neka

168

dođu ovamo sa zahtevom ovlašćenim od naroda i videćemo šta se može
učiniti... A sad... — Dušan podiže ruku — eno vam vrata! Smesta
napustite ovu dvoranu i idite onome koji vas je poslao ovamo! Najbolje bi
bilo da taj lično dođe da s nama raspravlja o pravima svojih predaka!

Dva zetska velikaša se stadoše zgledati kao da se pitaju da li da se
pokore kraljevoj zapovesti. Najposle, sležući ramenima, ustadoše i
kretoše prema izlazu.

Već s vrata Suma dobaci:
— Još ćemo razgovarati o ovome!
— I hoćemo, nadam se... — bez gneva reče kralj, pa se obrati
skupu: — Čuli ste... Hoće da se odvajaju. Traže nezavisnost. Ima li
među vama još takvih? Neka se jave i izraze...
Nekoliko trenutaka prođoše u potpunoj tišini.
— Znači, nikog više ništa ne »tišti« u ovoj zemlji? Onda, završavam
ovaj sabor...

169

Filozof

Po napuštanju velike dvorane Dušan zateče u svojoj odaji grupu

poklisara iz Bugarske. Oni su strpljivo čekali da se završi zbor i da dobiju
pristup kod kralja.

Jedan dvorodržica, koji je poklisarima pravio društvo, pokloni se i
brzo i spretno izgovori:

— Svetli kralju... Došli su poklisari iz Bugarske sa željom da se
poklone pred tvojim veličanstvom...

Poklisari, poređani prema starešinstvu, stadoše se klanjati gledajući
ispod oka najstarijeg, na desnom krilu.

— Svetli kralju... — još jednom se pokloni vođa grupe. — Donosimo
ti pozdrav i želju za dobro zdravlje, napredak i srećnu vladavinu od
svoga cara, velikog, pravdoljubivog i bogobojažljivog Jovana
Aleksandra.

— I poštovanje i odanost... — dodade drugi poklisar pored njega.
Treći pruži svitak papira:
— Svetli kralju — reče — ovo ti šalje premudri, blagorodni i
plemeniti naš car kao dar i čestitku za krunu koja ti je po pravu predaka i
prema tvojim sposobnostima pripala.
Dušan odmota svitak, letimično ga pređe pogledom i nasmeši se:
— Ovo je zaista plemenito od vašeg cara — reče.
Dogodilo se ono što niko nije očekivao posle onako mučnog
sastanka i još mučnijeg rastanka u Trnovu. Oblast oko Velbužda, ne
preveliku, bugarski car ustupio je Dušanu.
Obdarivši bogato poklisare, kralj ih isprati. Noseći pozdrav i pregršt
dragog kamenja svome caru, poklisari srećni i zadovoljni napustiše
dvorac.
Malo kasnije arhiepiskop Danilo, gledajući darovnicu, reče:
— Izgleda da plemenitost i viteštvo nisu sasvim izumrli.
Vitez Oliver dodade:
— Ecce amicus incomparabilis!75
— Tako izgleda sumnjičavo se osmehnu Danilo.
Dušan dodade:
— Za početak prijateljstva ovo je zaista dovoljno.
— Neka bar nešto lepo i uzvišeno blesne u ovom pokvarenom
ljudskom mravinjaku! — primeti Danilo.

170

*

Grad Zvečan ima vanredan odbrambeni položaj, jer leži na oštrom
vrhu vulkanske kupe. Pet visokih kula okružuje kameni zid tvrdo
izgrađen, pa može da odoli žestokim jurišima, da izdrži dugotrajnu
opsadu i da prkosi napadačima ma koliko bili brojni. Nalazi se u raškoj
oblasti na levoj obali reke Ibra, u blizini grada Svetog Dimitrija. 76 Zbog
takvog strateškog značaja Zvečan je važan centar na raskršću puteva
koji se granaju prema Kosovu, Metohiji, Raškoj i Gornjem Ibru. U gradu
ima znakova da je tu bilo života još u preistorijsko doba, a ima i ostataka
vizantijskih građevina. Do vladavine Stefana Dečanskog i Dušana
Zvečan je odigrao značajnu ulogu. Iz njega je župan Vukan poveo svoju
vojsku na vizantijskog cara.77 A i Stefan Nemanja je u blizini, kod sela
Pantina, potukao vizantijsku vojsku.78 U gradu Zvečanu je sahranjen
Konstantin, brat Stefanov po ocu i takmac za srpski presto, kad se
»slepac« vratio iz zatočeništva u Carigradu. Na kraju, i sam kralj Stefan
doveden je u zatočeništvo u Zvečan i čuvan pod jakom stražom.

Stefan Dečanski nalazio se u jednoj kuli, u odaji oblika luka s
tetivom. Jedan zid, s vratima od debele hrastovine, bio je veza sa
spiralnim kamenim stepenicama. Ko bi odozdo iz predvorja gledao uz
stepenice, morao je dobro da zaturi glavu; onome ko gleda ozgo naniže
zavrtelo bi se u glavi, kao da se nagnuo nad starinski bunar. 79

Kraj odaje bivšeg kralja bila je druga, s jedva primetnim vratancima
na kraju istog zida. Tu je boravila Marija Paleologova, supruga
Stefanova, sa dve nekadašnje dvorkinje koje su joj još odranije bile
odane. Svoja dva sinčića bivša kraljica je poslala u Solun s materom
Irinom, koja je bojeći se da i nju ne snađe kakvo zlo, žurno otputovala iz
Nerodimlja i napustila »varvarsku zemlju«.

Obe odaje podsećale su na tamnicu, mada su bile pristojno
nameštene i osvetljene slabom svetlošću koja je prodirala kroz otvore na
zidu.

To je usamljeno mesto, tiho, osim što se danju čuje graktanje vrana
iz obližnje šume, a noću ćukanje sova što se gnezde po rupama koje su
kiše i snegovi izdubli u zidovima kule.

Stražari su bili iz odreda Dušanovih strelaca. Oni su lepo i s
poštovanjem postupali s bivšim kraljem tvrdeći da nisu tu da motre na
njega, nego da mu obezbede zaštitu.

Vođa stražara Živan nekoliko puta je pokušavao da ubedi Stefana
da mu je određen radi sigurnosti.

171

— Čuvamo tvoje presvetlo kraljevsko veličanstvo — govorio je.
— Živane, živ bio majci — odgovorio je bivši kralj — čuvaj ti svoga
pokojnog dedu! Kad se on digne iz groba, i ja ću napustiti ovu kulu!

— Mi smo dobronamerni...

Stefan je žmirkao na levo oko:
— Dobronamerni? Oni koji su vas poslali ovamo takođe su

dobronamerni!

A supruga Marija mu je govorila:
— Niko ti ovde ne misli zlo. Silaziš u dvorište kad hoćeš, šetaš se

po gradu, razgovaraš...

— Razgovaram? Meni je miliji razgovor s vranama koje se gnezde
okolo po drveću, ili sa sovama ispod strehe, nego s ljudima... Proklete
ptičurine, ako mi slute zlo, bar me ne mogu domašiti!

Međutim, tokom vremena stari kralj je počeo da se menja. Naišla
mu je neka smirenost, blaga i tiha, pa je sve ređe govorio, a sve češće

padao u razmišljanje.
Jednoga dana obrati se vođi stražara:

— Živane, živ bio majci! Da mi nabaviš jednu zmiju...
— Šta će ti zmija? — trže se ratnik.
— Vidiš... — stavi mu Stefan ruku na rame. — Kad sam bio zatočen

u Carigradu, jedan monah mi je kazao... Mršav jedan, žgoljav, šaka
jada... Na prvi pogled — ništa! Ali kad progovori, da zineš od čuda... E,

taj mi je rekao da je zmija demonska životinja! Tako ti boga, ne trzaj se i
ne gledaj me tim volovskim pogledom... Zmija je zaštitnik, ne čovekovog

tela nego duše. Zbog toga je neprikosnovena. Živane moj — blago
nastavi — kad dođe vreme da mrem, svojim rukama ću je ubiti, pa će
obe duše krenuti na onaj svet... A ti ćeš se zakleti... Hoćeš li se zakleti?

— navaljivaše Stefan.

Zbunjeni stražar stade zatezati:
— Paa... ako već mora...
— Mora, sinko! Zaklećeš se da ćeš je sahraniti kao čoveka, u
zemlju, s pokrovom.80 A o narednom Ðurđevdanu da ćeš joj preliti grob

vinom... Zaklinješ li se?
— Ako je samo to... — počeša se ratnik iza uha.
— Pa da se zakunem. Samo, hoće li tvoje veličanstvo onako zmiju

ili otrovnicu?

— Da nas bog sakloni od otrovnice! — uzviknu Stefan. — U njoj
boravi zli demon! Kad ugine, od njene duše postane Turčin!

— Zar! — uzviknu ratnik. — Turčin?!
— Turčin, Turčin, šta se čudiš! Donećeš mi pitomu zmiju, koja ne

ujeda... A onda, za jednu dobru kudelju vune i zdelu za mleko.
Stavićemo to tamo iza one klupe. Na vuni će spavati, a iz zdele piti
mleko... To je jedna vrsta žrtve, znaš... Pa, bogme, moraćeš i poneku

172

žabu...

— Gospode! — uzviknu ratnik. — Sad još i žabe da hvatam!

— I žabe, i žabe, sinko... Pa i miševe dole u ambaru... — blago i
poučno reče Stefan. — Ovde se baš nisi preradio...

— Dobro, dobro... — bezvoljno odvrati ratnik. — Kad je već dotle
došlo, hvataćemo i žabe...

Sutradan u uglu kraj klupe, na gomili vune, spavao je veliki smuk
boje žute zemlje. Kraj njega je stajala oveća zdela s mlekom. Stefan mu

je nadenuo ime Gliša.

— Tako, Glišo moj! Samo spavaj i sanjaj kako hvataš i gutaš žabe i
miševe! — reče Stefan.

Kralj Dušan, arhiepiskop Danilo, vitez Oliver, bivša carica Ana,
Dušanova sestra Teodora i njen suprug Dejan došli su da obiđu staroga

kralja.
Marija ih je dočekala u predvorju i upozorila:

— Voli da je sam... Zbog toga se ne zadržavajte dugo kod njega.

Bivša carica Ana je skoli pitanjima:

— A kako izgleda? Je li zdrav? Da li je još uvek onako prgav i
kočoperan? Kako jede? Kako spava? I hoće li, po svom običaju, da nas

zaspe pogrdama?
— Ni pomena — osmehujući se reče Marija.

Dušan primeti:
— Ako kraljica Marija treba da odgovori na sva ta pitanja, onda će
nas ovde i noć uhvatiti. Nego, krenimo uz stepenice...
— Obaveštena sam — opet se utače Ana — rečeno mi je dole, pred

ulazom u grad, da se sedamnaesta ili beše dvadeset sedma stepenica

klati... Sad ne mogu da se setim koja beše...
— A ti preskoči i jednu i drugu! Samo nemoj da se zabrojiš! —

nasmeja se Dušan idući uz stepenice.
Ostali su išli za njim, pomalo zaostajući, dokle cela grupa zadihana

ne stiže do velikih hrastovih vrata.

Stari kralj je stajao kraj prozora na kome su kapci bili širom otvoreni.

Gledao je visoke borove i hrastove koji su se talasasto širili unedogled

prema Kopaoniku, gde se vidik gubio u magli. Izbegavao je da pogleda
pod kulom i svinje kako presite bukovog žira, riškaju oko potoka tražeći

korenje, gliste i puževe.
Kad pridošlice uđoše u odaju, Ana uzviknu:
— O, vidi, molim te! Ovde nije baš tako rđavo!

Stefan se upola okrete i ravnodušno odmeri pogledom celu grupu.
— Došli ste, znači? — reče bezvoljno. — Lepo, lepo... Sedite... Eto
tu za sto... Možete i na klupu, pa i na postelju, kad vas je već toliko...

Hm!

Posedaše. Muškarci za sto, a žene na klupu uza zid, osim Teodore,

173

koja priđe ocu:

— Roditelju moj! Zar me ne poznaješ?
— Poznajem, poznajem, naravno... — progunđa stari kralj i

odjednom se prenu: — Gle! Teodora!

— Ja sam! — uzviknu mlada žena i pade mu u zagrljaj.

Stefan je steže na grudi i drhtavim glasom progovori:
— Mala moja devojčica, moja Teodora! Anđelak gospodnji... Nekad
si me čupkala za bradu i brkove... Jednom si me čak i za uho ugrizla, ti

mala nevaljalice!
— Jeste, jeste... — jecajući odgovori mlada žena. — Volela sam te,

i sad te još više volim.
Stefan je pusti, odmače se i stade je posmatrati:
— Gledaj, molim te, koliko je porasla! — diveći se reče.
— I on to sad tek primećuje! — pljesnu Ana rukama.

— Da... Porasla je... — snebivljivo primeti Dejan.
— I ti si tu? — obrati mu se Stefan. — Čuvaš li ovo blago? Moja
mala Teodora... Blagodet božja... Bez ovakvih bića ljudski rod bi
izgledao kao groblje! Čuvaš li je? — upre pogled u njenog supruga.
— Čuvam, čuvam... — odvrati Dejan i nelagodno se pomače na

stolici.

Stefan sede na klupu pored Ane.
— A ti? Dvaput carica! A sad? Ništa! Kako je to čudno i smešno!

— Šta tu ima smešno? — ljutnu se Ana.

— Eto to... Ovde, u odaji na vrhu kule, sede dva kralja i jedna

carica, i to dvostruka! Zar to nije smešno?
Oliver se smejuljio, Dušan je sedeo namrgođen, a Danilo je, kao

odsutan, razmišljao. Dejan je piljio u staroga kralja, Marija je pognula

glavu. Od svih, samo se Ana nasmeja.

Stefan nastavi:

— Ima stvari koje su smešne, a niko se ne smeje! Zar to nije
čudno?

— Pa... kako se uzme! — primeti Dejan.
Nelagodnost se uvećala, jer se Stefan ni pogledom ni rečju nije
obraćao Dušanu, Danilu i Oliveru. Najposle reče Ani:
— Čuješ ti, baba...

— Kakva baba!? Šta ti pada na pamet! — planu Ana.
— Hoću da ti kažem... Kad su te već najurili iz Bugarske, bilo bi
najbolje da napustiš ovu prokletu zemlju! Idi u Dubrovnik. Tamo će ti biti
dobro.81 Novaca sigurno imaš napretek. Koliko te poznajem,

blagovremeno si sakrila zlatnike na sigurno mesto. Idi u Dubrovnik! —
uzviknu Stefan tonom kao da očekuje da žena tog trenutka krene na put.

— Neću da idem! I zašto baš u Dubrovnik! — prkosno odvrati Ana i
napući usta.

174

Opet nastade tajac, još mučniji. Svi osim Stefana osećali su se
krajnje nelagodno. Neočekivano Ana skoči s klupe s licem iskrivljenim od

užasa:

— Gospode! Zmija!

— Šta se dereš! — obrecnu se Stefan. — To je moj Gliša!
— Gliša!? — promuca Ana stojeći nasred odaje.
— Moj genije, čuvar82 — objasni Stefan ostalima, smešeći se blago.

— Zašto baš Gliša? — nasmeši se Oliver.
— E pa, Gliša, to ti je kao Živan, ili Živko... to na grčkom, znaš... da

budemo živi i on i ja, a kad umremo, da umremo zajedno... Ne
uzrujavajte se, Gliša ne ujeda. Neće ni tebe ujesti — obrati se Ani —

osim ako mu ne nagaziš na rep...
— Ovo je prosto da čovek ne veruje! — reče Ana i premesti se na

postelju. — Gliša! Živan...

— Ne ujeda — primeti Marija. — Ova vrsta ne spada u otrovnice...

— Još bi nam samo to trebalo! — dobaci Ana.

— Jede žabe i miševe... I pije mleko — objasni Stefan. — Ali,
bogme, nikome ne preporučujem da mu stane na rep! Jednom sam ja...

Stefan zastade, obori glavu i zamisli se. Svi su shvatili da je
beznačajnom razgovoru došao kraj. Očekivali su napeto i nestrpljivo da
se nešto kaže, važno, veoma važno, a niko nije počinjao.

Stari kralj, kao za sebe, otpoče:
— Ja sam kao ono zrno pšenično između dva kamena u vodenici...
Kad nečija ruka izbije klin i voda iz brane provali kroz badanj, žrvanj će

krenuti i tvoriti ga u brašno... Tako i ja... Neka moja propast bude

drugima na korist!
Prisutni se zgledaše. Smuk Gliša počeo je da se meškolji na svom

vunenom ležaju.

Stefan nastavi:
— Vreme je što i žrvanj. Samo, ono melje uz pšenično zrno i

surodicu... Melje i zle i dobre!

— Posvetio se! Tako mi boga, posvetio se! — uzviknu Ana.

Stari kralj je prezrivo pogleda:

— Zar misliš da je tako lako postati svetac? Donji kamen je moj

roditelj, pokojni kralj Milutin, a gornji, moj sin, ovaj ovde Dušan... Ja zrno
pšenično... Ruke zlih velikaša i vojvoda već izbijaju klin...

Stefan laganim hodom priđe prozoru i zagleda se u daljinu, gde je

sunce iznad vrhova Kopaonika razbilo maglu. Mada je bio tek kraj
septembra, vrane i čavke skupljale su se u jata, graktale i čavrljale po
krošnjama borova i hrastova, nagoveštavajući skoru i hladnu zimu.

Stefan se upola okrete i reče:
— Čujete li ono graktanje i lepršanje vrana? Čujete? Ove godine
rodio je lešnik... Biće jaka zima...

175

— Biće, biće, svakako... — snebivljivo dobaci Dejan.
Oliver se obrati Danilu:
— Postao je kao neki filozof...
— Da! — primeti Ana. — Spopala ga filozofija ili nešto slično! Loš
predznak! Kao da upola i nije od ovoga sveta...
Stefan okrete leđa prozoru. Lice mu je bilo u senci. Sve oči bile su
uprte u njega. Nestrpljivo su očekivali šta će dalje reći.

Kralj se obrati Mariji:
— Dobra moja... Odvedi Anu i Teodoru u svoju odaju i pokaži im
svece što si naslikala... Slika svece na dasci... Na lipovoj... Mogla bi i
zograf postati — obrati se Oliveru. — Ima u tome nečega uzvišenog...
Hoće i mene da naslika... Kaže, hoće moj lik i dušu da prenese bojama
na lipovu dasku, da se svet divi... Ti si, kaže, bio kralj, pa je red da te
potomstvo gleda...
— I jesi prilika za slikanje! — progunđa Ana.
— Hajde, Marija, da nam pokažeš te svece što si...
Tri žene prođoše kroz mala vrata, a stari kralj sede na klupu uza
zid.
Dušan je sve vreme ćutao, pa je izgledalo da nema nameru da
progovori dok ga otac ne oslovi. Danilo i dva viteza sa strepnjom su
očekivali ko će od njih dvojice otpočeti. Bili su uvereni da će ih obračun
između oca i sina dovesti u krajnju nepriliku. U iščekivanju, četiri
posetioca su ukrštala poglede kao da se pitaju kome će se najpre stari
kralj obratiti.
Stefan se mirno i staloženo okrete Danilu:
— Kako napreduje crkva, ona tamo u Dečanima?
— Dobro... Gradi se... Skoro će stići do krova — odvrati
arhiepiskop.
— Imate li dovoljno novaca? — značajno upita stari kralj, a
munjevitim pogledom ošinu Dušana.
— O, još kako! Imamo napretek!
— A jeste li uredili ono dole... sve?
— Jesmo.

— I grobnicu?
— Da...
— Lepo, lepo... — nasmeši se Stefan. — To pitam jer ću uskoro
promeniti svetom.
Danilo ga blago pogleda:
— Nećeš valjda dići ruku na sebe? Ili se od boga nadaš?
— Sve je od boga... — uzdahnu stari kralj. — Koji put mi izgleda
kao da nevidljiva ruka namešta baš kako treba da se zbude... Neki kažu
da je to sudbina, a ja verujem u boga i biće po njegovoj volji.
— A sin? — oprezno otpoče Danilo. — Evo ti sina... — Zar nemaš

176

ništa da mu kažeš?
— Pa... I imao bih... I reći ću mu — bezvoljno odvrati Stefan.
Stari kralj se prvi put obrati Dušanu:
— Jak si... Jači si i bolji nego što sam mislio! Postao si kralj i neka ti

bude! Dvojica smo bili, a narodu je dovoljan jedan... E pa, eto... kocka je
pala na tebe. Vladaj, sinko, ali dobro pazi šta radiš! Skupljaj oko sebe
dobre i valjane, a prema opakima budi oštar i nemilosrdan... Nego, šta ja
to govorim... — stavi ruku na čelo. — Kao da je lako proceniti ljude i
njihove ćudi... Dobri i valjani obično su skromni i povučeni, a opaki se
motaju oko vladara, prave mu zamke i smicalice dokle ga ne strpaju u
nekakvu kulu — kao ovo mene — ili pod zemlju... Tako, sinko... Sad te
blagosiljam i molim te da paziš na svoja dva polubrata i da ih štitiš...
Moja supruga, slikarka, palo joj na pamet da slika!, poslala ih u Solun
svojoj materi Irini... Ta baba nije u stanju ni tri čvora u petlju da sveže...
Pokupi tu decu oko sebe i pazi na njih...

Dušan se osmehnu:
— Paziću... Kunem se...
— He! — uzviknu stari kralj. — Nisi poneo mač? Nemam ni ja nož!
Znači: nećemo se klati!
Oliver se nasmeja, Dejan mu se pridruži, a Danilo primeti:
— Zakletva nije potrebna. Reč mladog kralja je dovoljna.
Stefan se obrati Dušanu:
— Budi oprezan! Dobro motri na velikaše, vojvode i dvorane... Ako
samo popustiš, ode ti glava! Sad ti mogu reći... Evo sveštenog lica i dva
viteza... Bolje svedoke ne tražim... Da nije bilo tebe tamo kod Petriča,
kad me ono nagnaste na predaju, ti nevaljalci bi me posekli... Zbog toga
ti zahvaljujem... Produžio si mi život i pružio priliku da se u samoći
pripremim za smrt! Važno je to... Čak veoma važno da čovek ima
vremena da se pripremi...
Vitezu Oliveru se zablistaše suze u očima, Dejan je gledao u sto
pred sobom, a Danilo je tiho izgovarao molitve...
— Priđi sad... — obrati se stari kralj Dušanu. — Priđi i sagni tu
ponositu glavu... Ne mogu da je domašim...
Stefan ga poljubi u čelo. Na rastanku mu dobaci:
— Pripazi se dobro... I ova trojica mogu da ti podmetnu... I upamti:
dobar čovek obično je loš vladar, a osim toga, retko je dugovečan...
— Mi mu valjda nećemo... — otpoče Oliver.
— Da, da... Ja to samo onako, koliko da se nešto kaže... I meni
niste hteli, pa opet... Hajd sad... I neka vas sve bog štiti... I ne zamerite...
Četiri državnika prvi put videše suze u očima starog kralja.
Ana i Teodora nemo se oprostiše sa zatočenikom i cela grupa krete
lagano niz stepenice.

177

Poklisarima se glava ne seče

Stari kralj Stefan je često naglašavao da se uludo baca novac i

hrana na najamnike i da se bez računa troši na sve strane. Roptao je i
gunđao da niko i ne pomišlja da malo prištedi. U njegovom prisustvu
dvorani su se dobronamerno smejuljili, coktali, vajkali se i saučestvovali,
a iza njegovih leđa se grohotom smejali. Znali su da su izlišne brige
staroga kralja i bojazan da će država utonuti u bedu i propasti. Jer u
vreme njegove i Dušanove vladavine Srbija je bila u naponu snage. Još
od Stefana Nemanje materijalna podloga države bila je na zavidnoj
visini. Od tada je rastao broj stanovništva, povećavala se vojska i radna
snaga. Raskrčivanjem šuma i boljim obrađivanjem zemljišta stvarani su
pogodniji uslovi za poljoprivredu. Na plodnom tlu bujale su žitarice i
svakovrsno povrće. A voće — kruške, jabuke, šljive i orasi — bilo je
čuveno daleko preko granica Srbije. Ovce i svinje, rogata marva i konji
gajeni su bolje nego igde. Trgovina je iz godine u godinu postajala sve
življa. Na vlasteoskim gazdinstvima nicale su predionice, valjaonice,
tkačnice platna i sukna. Kovačnice za izradu oružja i alata i grnčarska
vitla radila su bez prestanka.

Ali najveći prihodi priticali su u državnu blagajnu od rudarstva. U
novobrdsko-kopaoničkoj oblasti neumorno su radili rudnici otvoreni još u
doba Ilira i Rimljana. Taj najbogatiji rudni kraj Srbije prostire se oko
Novog Brda, preko Velike planine i novobrdske Krive reke. Tu se granaju
mnoge žice raznih ruda. Ceo kraj je prebogat olovnim, cinkovim i
bakrovim rudama sa primesama zlata.

Sve je to stvaralo sigurnu podlogu za ratne potrebe i održavanje
trajnog blagostanja u zemlji. Zemljoradnja, rudarstvo i trgovina davali su
svoj prilog i državi, i kralju, i crkvi, i vlasteli, i pored toga i prostom narodu
za pristojan život. Materijalna kultura bila je osnova za državnu snagu i
moć.

Takvo obilje zatekao je Dušan kad se proglasio za kralja. Pored
Dubrovčana, Grka, Bugara i Arbanasa, u Srbiji su boravili i Sasi. Njih je
još Uroš I doveo iz Germanije i valjano ih iskorišćavao kao vešte rudare i
topioce metala, graditelje puteva, mostova, javnih i privatnih zgrada.
Sasi su imali svoja naselja koja su se tokom vremena pretvarala u
rudarska sela i gradove. Imali su oni i svoje sudove i porotu, kao i sva
prava koja pripadaju legitimnim državljanima.

178

Mletački i firentinski trgovci bili su, pored ostalih, stalni posetioci

Srbije, i rado primani na dvorovima kralja i bogatih feudalnih velikaša.
Međutim, ukoliko su se ugled i moć vladara uvećavali, jačao je i

uticaj namesnika po oblastima, osobito u pograničnim delovima države,
a uz njega i težnja pojedinaca za samostalnošću.

Tako je izgledalo da je Dušan upao u pravo blagostanje, koje će mu
osigurati sigurnu vladavinu. Ali, na pleća mladoga kralja pao je teret veći
nego što bi se moglo očekivati. Unutrašnje prilike u zemlji bile su
dozlaboga rđave. Velikaši su zahtevali beneficije dotada neviđene, čak i
nezavisnost i otuđivanje od matične uprave. Na tom planu osobito se

istakoše Zeta i južni krajevi Makedonije. Dakle, oblasti koje su nekad bile

zasebne države ili živele pod drugim okolnostima i uticajima. Skupiti sve

to pod jednu kapu nije bilo lako.
Pored toga, nijedna susedna zemlja, osim Mletačke Republike, nije

bila prijateljski raspoložena prema Srbiji. Izgledalo je nemoguće od
dojučerašnjih neprijatelja stvoriti prijatelje. S tim je bio načisto novi kralj,
mladić od dvadeset i dve godine.

Pometnju su stvarale i priče koje su nanovo počele da se pronose o
kralju Stefanu. Govorilo se da je zadavljen u zvečanskoj kuli i da je
ubistvo izvršeno po Dušanovom naređenju. Mladoga kralja počeli su
nazivati oceubicom, razbojnikom i uzurpatorom. Čak se pronela vest da
je kralj Stefan pobegao iz Zvečana, da se nalazi na Kopaoniku i da oko

sebe okuplja odbegle ratnike i seljake.
Sve je to remetilo mir i spokojstvo i zagorčavalo život mladom kralju

Dušanu. Da li po nasleđu, ili pod uticajem okolnosti, i on je postao

nepoverljiv i sumnjalica. Osetio je da mu predstoji neugodan posao —
sređivanje prilika u zemlji — i bio je spreman da se sa svakim zlom

uhvati ukoštac.

Najpre je trebalo odabrati saradnike, zatim razvrstati ostale koji su

izgledali naklonjeni i otkriti javne i skrivene neprijatelje. Zdrav razum mu
je nalagao da se ni u koga sasvim ne pouzdava: sećao se on reči
staroga kralja Stefana da »dobar čovek u ovoj zemlji ne može biti i dobar
vladar«. Iz njegovog govora održanog na saboru u Svrčinu svako je

mogao videti da je tada bila jedina i poslednja prilika za opraštanje.
Zbog toga je odlučio da mu prvi potez bude odabiranje saradnika i

sređivanje odnosa između kralja i podanika. Dobro je znao kakvom
silnom vlasti raspolaže. I ako samo za trenutak popusti, mač koji visi nad
nepokornim glavama probošće njega samog.

Mnogima je izgledalo čudno što Dušan bira za svoje pomagače

ljude dotada skoro nepoznate, iz srednjeg sloja vlastele, kao i ratnike,

doduše hrabre i odane, ali proste.
U to vreme zatekao se na srpskom dvoru nemački vitez Palman,

novi zapovednik najamničke vojske (koja je izazivala onako žustra

179

negodovanja kralja Stefana). Dušan je poklonio poverenje najamnicima i
uzdao se u njihovu plaćenu odanost, koja je bila u srazmeri prema

nagradi. Jer ratnici od zanata, pohlepni na zlato, umeli su da cene
darodavca i da ga čuvaju kao siguran i nepresušan izvor. Osim toga, i
vitez Palman i njegovi ratnici bili su časni i ponosni ljudi, poštovali su
zadatu reč i zakletvu vladaru koga služe.

— Da nismo takvi, niko nas ne bi uzeo u službu — govorio je vođa

najamnika, vitez Palman.

Izgledalo je da bi se Dušan u nevolji pre pouzdao u njih nego u

svoje ratnike.

Jednoga dana krajem oktobra meseca sedeo je za stolom prema
kralju četrdesetogodišnji Rudolf Majer Sepija, rođen u Novom Brdu. Otac
i mati bili su mu Sasi, a on je tvrdio da je Srbija i da se nikako drugačije
ne oseća. Imao je oretku bradicu i brkove, malo povijen nos i mekanu
kosu boje prezrele trave. Na prvi pogled činilo se da i nema obrve. Ali
zato su oči, sive, primaknute korenu nosa, bile vrlo izrazite i hladne kao

led. Dušan je nekoliko puta proverio njegovu odanost i uverio se da je

besprekorna.
Kralj ga je izabrao da mu pomogne oko sređivanja prilika u zemlji.
U gradu Petriču postojale su tamnice ispod zidina, pod zemljom.

Ostale su još od vremena kralja Milutina. U doba Stefana Dečanskog
bile su zapuštene, jer stari kralj nije nikoga lišavao slobode. Zločincima

su sudovi izricali smrtne kazne i odmah ih izvršavali. Manjim krivcima

udarano je na licu mesta po trideset batina i puštani su na slobodu. Zato

tamnice nisu nikad ni bile pune.
Sepija je tiho, ujednačenim glasom predložio Dušanu da se tamnice

u Petriču preurede i doteraju:
— Tamnica, okovi, lanci... Savršena sredstva da i najtvrđe duše

omekšaju...
— Tamnice, okovi, lanci... — ponovi Dušan. — Mučno je to!

Užasno, ako već mora da dođe do toga!

— Mora... — hladno odvrati Sepija. — Za tvoje dobro, plemeniti
kralju, za dobro države i naroda... Mislim da nijedan pošten čovek neće
podnositi muke... Te tamnice upoznaće samo zločinci.

— I oni koji pošteno misle, a ne podnose kralja! — primeti Dušan.

Sepija ga pogleda iskosa:
— Nisu ni tvoji preci bili anđeli! — reče. Zbog toga su neki doživeli

duboku starost... Seti se svoga dede Milutina...
Dušan ustade, priđe vratima, otvori ih i podviknu:
— Idi! Idi i radi što si počeo! Videćemo šta će se iz toga izroditi!

Sepija ustade:
— Moji ljudi već uveliko rade. Za kratko vreme imaćemo sve u

rukama...

180

Kralj ga je gledao s mržnjom:
— Obavešten sam — reče. — Nego, nisi mi rekao da je šest tvojih
uhoda nađeno obešeno kraj puteva koji vode u vlasteoska gazdinstva?

— Da... — hladno odvrati Sepija. — Ukupno ih je šest. Umesto njih

odabrao sam drugih dvanaest...

Dušan sleže ramenima:
— Obesiće i njih, a i tebe ako im padneš u ruke!

— Žrtava mora biti... Ovo je jedna vrsta rata, podmukla, surova, u
kojoj bezazleni propadaju, a lukavi pobeđuju. I među mojima ima ovčica.
Naleću i stradaju... Dobro je to... Neka se malo pročiste... Uskoro ću

znati u koga mogu da se pouzdam...
Dušan ga je gledao s gađenjem:

— Rekao sam ti da ideš!

Sepija se duboko pokloni i natraške napusti odaju.
— Gospode, kakav gmizavac! Najuriću ga ili narediti da mu odseku
glavu! — reče kralj sedajući za sto.
— To bar nije teško! — začu glas iza sebe.
Na drugim vratima, iza kraljevih leđa, stajao je njego zet Dejan.

— A, ti si... Sedi...
— Sešću... — prihvati vitez. — Čuo sam poslednje reči izgovorene

u ovoj odaji... Možeš narediti da se ubije Sepija, a onda traži majstore da
ti naprave crkvu u kojoj ćemo te sa najvećim počastima sahraniti! Sepije

su neophodne vladaru ako misli da poživi... Kad tebe više ne bude, ovoj
zemlji zapretiće krvoproliće, haos i propast... Zato čuvaj Sepiju i ne

zaboravi da i na njega motriš!
— To već i činim! Imam čoveka i za tu rabotu...
U odaju uđe stotinar Bezbrodica:
— Svetli kralju... Ona petorica su tu... — reče.

— Uvedi ih...

Dejan ustade:
— Neću da ti smetam... Još nekoliko dana ostaću u Nerodimlju...

— Svakako... — odvrati Dušan.
U odaju uđoše pet ratnika, svi čisti, uredni, lepo opremljeni kao da
će na paradu. Stadoše u vrstu po starešinstvu: prvi zdesna bio je Darije
kapetan, zvani Sendikus. Kraj njega su stajali kraljev štitonoša Srećko i

iskušenik Milen, njegov zamenik. Na kraju vrste bili su Prvoš i Markiša.

— Momci — oslovi ih kralj. — Jeste li spremni da izvršite sva moja
naređenja?

— Jesmo — uglas se odazvaše ratnici.

— I glavu da položite na panj?

— I glavu! Da položimo! Svakako!

— Lepo... — ustade Dušan. — Uzdam se u vas... Znam koliko

vredite... Video sam vas na delu... Mislim da sam napravio dobar izbor...

181

— Poginućemo ako treba! — isprsi se Sendikus.
— Hm... To može svako... Ali meni su potrebni ljudi koji će valjano
obaviti posao, a ako dođe do pogibije, da ne trepnu! Vaš posao je težak i
veoma opasan...
Kralj se ushoda po odaji, odmeri pogledom redom ratnike kao da
želi još jednom da se uveri u njihovu odanost, i reče:
— Oduvek sam tvrdio da čovek bistar i okretan mora biti i lukav...

Koje vam oružje najbolje odgovara?
— Svako! — odvrati kapetan. — Od pesnice do halebarde...
— A vama?
— Isto tako! — reče Srećko.
Kralj stade ispred Markiše:
— Kažu da od svih ratnika niko bolje ne pogađa nožem iz daljine?
— Valjda je tako, kad kažu — nasmeši se Markiša.
Dušan mu stavi ruku na rame:
— I niko bolje ne ume da laže i da se pretvara?
— Ponekad je to potrebno i zdravo! — sleže ramenima ratnik.
— Ima jedan i prepredeniji i lukaviji... A to je ovaj Prvoš! — dobaci

Milen iskušenik.
— A ti? Za šta si sposoban? Pričaju da si u stanju i medveda da

zadaviš?
— Nisam probao s medvedima... — skromno reče iskušenik. — Ali

osim ovoga Srećka, moga rođaka i dobrotvora, ne verujem da mi neko
nože odoleti!

— I šta bi želeo da budeš? — upita kralj.
— Monah podvižnik...
— Oh! — uzviknu Prvoš.
— Taj će još i svetac postati! — dodade Markiša.
— Daćemo mu priliku, pa ako se pokaže...
Dušan pokaza pet kesa s novcem na stolu:
— U svakoj ima po dvesta perpera... Uzmite...
— Uzećemo... Svakako... — reče Sendikus, diže jednu kesu i stavi
je za pojas.

Ostali se povedoše za njim.
— Od oružja izaberite šta vam najbolje odgovara...
— Samo nož... Samo nož... — kao iz jednog grla odvratiše ratnici.
Dušan sede za sto i otpoče:
— Prvoš i Markiša...
Dva ratnika istupiše i primakoše se stolu za dva koraka.
— Vi ćete u Zetu, u Skadar... Možda i u Bar. Zađite u narod, među
ratnike, nižu vlastelu, i među dvorane i velikaše, ako vam se ukaže
mogućnost... Tamo se sprema pobuna...
— Znači, opet uhode? — primeti Markiša.

182

— Opet... U toj oblasti glavni zapovednik je Karavida. On je moj
čovek. Za takvog se bar izdaje...

— Ako se uverimo da nije tvoj? — upita Prvoš.

Kralj se zamisli:
— Onda ćemo poslati ljude da ga na lep način uklone!
— Ako baš do toga dođe, umemo i mi »na lep način« — reče

Markiša.
— Proverite i uverite se! — odlučno dobaci Dušan. — Rekoh vam

da se tamo sprema pobuna. Glavni pokretači su istaknuti velikaši Bogoje

i Arbanas Dimitrije Suma.
— Videli smo ih na saboru u Svrčinu — značajno primeti Markiša.

— Videli, čuli i zapamtili...
— Onda odmah na put! — preseče ga Dušan. — Verujem da kroz

Zetu nećete ići spavajući... I pazite se... Ako vas uhvate, baciće vas u
tamnicu; mogu vam i glavu odseći... Upamtite: u Zetu vas niko nije

poslao!
— Pa... — počeša se Prvoš iza uha. — Ako ćemo pravo, niko nas

ne šalje niti prisiljava da krenemo na taj put... Mi smo radnici, drvoseče,
dunđeri... U nevolji možemo i konje da potkivamo... Uostalom, idemo

kroz svoju zemlju. I šta tu ima!
— Lepo rečeno — potapša ga kralj po ramenu.
— E pa, tako... — na polasku reče Markiša.

— Tako, tako... — nasmeši se kralj.

Dva ratnika se pokloniše i napustiše odaju.

— Sendikus! — viknu Dušan.

— Ja! — gromko se odazva kapetan.
— Ti ćeš ići sam...

— Kuda?
— U Zvečan... Tamo ima sto osamdeset ratnika. Oni čuvaju staroga
kralja... Treba najpre da vidiš kako ga čuvaju, a zatim... Dobićeš od
mene nalog s pečatom. Prijavićeš se zapovedniku stražara... I on je
sendikus. Lako ćeš se s njim sporazumeti... U slučaju nemile posete
starom kralju, ti si zapovednik straže. Jer može da se desi da neko učini

prepad na taj grad... Ovi naši feudalni besnovi spremni su na sve! Može

nekome pasti na pamet da ubije staroga kralja ili da ga oslobodi... I u
slučaju borbe, posecite napadače, a bar tri-četiri uhvatite i dovedite ih

ovamo na konopcu.
— Sa sto osamdeset momaka može se napraviti trista čuda! —

uzviknu kapetan i izađe.
Kralj se obrati Srećku i iskušeniku:
— Vaš posao biće najteži i najopasniji.
— E pa... kao snebivajući se otpoče Milen. Majka nas je odavno od

sise odbila pa ne mirišemo više na mleko... Nego, predobri kralju naš,

183

bog neka te štiti dok se mi bavimo... Molićemo se za tvoje zdravlje... Ja
sam malo pri bogu... Služio sam i dvorio kaluđere, pa računam: moje
molitve ne idu baš naprazno... Ovaj Srećko ti je štitonoša, ja njegov

zamenik — ako bi se gospodu ushtelo da ga pre roka pozove na istinu, a
ja daleko od tebe... Eh, predobri naš, kako ćeš bez štitonoše? Reci,

molim te!

Dušan se nasmeja:
— Verujem da se uskoro neću tući... Nego, vi ste nekad, čini mi se,

bili odmetnici, da ne kažem razbojnici.
— Od muke — sevnu očima Srećko. — Od lošeg postupanja

gospodara koji za boga ne znaju!
Iskušenik uvuče glavu u ramena i nastavi:

— A danas je drugo... Mi smo ratnici. I ko digne ruku na tvoje
veličanstvo i, ne bilo primenjeno, nepravedno i na nas, toga će sa

slomljenim vratom, zavijenog u ponjavu, predati majci zemlji!

— Dobro, dobro... Sve mi to znamo i verujemo — klimnu glavom
Dušan. — Ali u onom vašem ranijem poslu mora biti da ste čuli za
nekakvog hajduka Momčila?

— Čuli smo! Još kako... — odvrati Srećko. — Jednom smo s njim...
— Čekaj! — prekide ga kralj. Znate ga?

— Znamo, sakagija ga pojela, dabogda! Tukli smo se s njegovima...
Taj se ludak zakleo da će mi utrobu iščupati!

— Oho! — uzviknu Dušan. — Znači, prihvatiće te oberučke?
— Prihvatiće! — uzdahnu štitonoša.
— Toga se baš i pribojavamo! — dobaci iskušenik. — Taj Momčilo
je hajduk od rođenja, hoću reći, od malih nogu!
— Gde je rođen?
— A sotona ga njegov znao! Negde na granici između Srbije i

Bugarske... Ne zna se kome narodu pripada. Tek, ne krsti se šakom?

— Gde se sad nalazi?

— Tamo negde u Rodopima.

— Koliko ima razbojnika?

— Mnogo... I Srba, i Bugara, i Turaka... Ko sve da ih nabroji! Mislim

da sad vršlja negde po Trakiji...
— Naći ćete ga i predati mu moju poruku...
— Eh... — odmahnu rukom Srećko. — Nećemo mi stići ni na milju

daleko od njega... Iseći će nas njegovi razbojnici... Ne znaš ti, voljeni

kralju kako je to pogan svet!
Dušan ga značajno pogleda:
— Poklisari ste... — reče. — Poklisarima se glava ne seče...

Milen se nasmeja.
— Šta se smeješ pred njegovim veličanstvom, medvede! — planu
Srećko.

184

— Ho, majko moja! — odvrati iskušenik. Nećemo stići ni slovo “p”
da izustimo, a bićemo pokojni!

— Šta ti to znači? — upita Dušan.
— Poklisar je dugačka reč. Ubiće nas još dok budemo na slovu “p”!

I kralj se nasmeja:

— Takve mi ratnike daj! — uzviknu. — Brze, hitre... Na prvom slovu

ubijaju!

Kralj se ushoda po odaji:
— Pa? — reče. — Idete li ili ne idete?
— Kako se uzme... — odvrati Srećko. — Šta se može! Ići ćemo... I
sad na kraju mogu reći da među njegovim razbojnicima ima i onih koji su

nekad kod mene radili...
— Sjajno! — uzviknu kralj. — Izgleda da ćete stići da izgovorite reč

poklisari.
— A zbog čega treba da tražimo i nađemo toga Momčila?

Dušan ga oštro pogleda:
— Predstoje nam velike borbe, dugotrajno ratovanje... Videćete
koliko ima ratnika oko sebe i da li vrede, a zatim pitaćete Momčila da li bi

stupio u moju službu i koliku platu traži za sebe i od glave!

Iz dvorišta dopre zvuk trube. Odmah zatim u odaju upade jedan
mlad dvoranin i zadihano reče:

— Svetli kralju, vitez Oliver sa svitom...
— Zar već? — iznenadi se Dušan. Uputi ga ovamo...

— E pa, momci — obrati se dvojici ratnika sporazumeli smo se. —
Sutra polazite na put. Odaberite među svojim ratnicima koliko hoćete...

— Od toga bog neka nas ukloni! — odvrati Srećko. — Sami ćemo

mi...
Srećko i Milen, poklonivši se duboko, napustiše odaju.
Dušan sačeka Olivera na vratima:
— Zar već? — reče. — Brže otud nego odovud!

— Daa... — oteže vitez. — Vratili smo se s jednim iskustvom više.

— I? — nestrpljivo upita kralj.

— Ništa... Propalo!

— Propalo? Hm... možda je tako i bolje...
— A ko to zna! — nemarno reče Oliver sedajući za sto.
Dušan ga je poslao u Beč da zaprosi kneginjicu Jelisavetu, sinovicu
austrijskog hercega Otona. Ovoj prosidbi prisustvovali su i dubrovački
poklisari koje je Veliko veće odredilo u čast srpskog kralja. Kneginjica je
bila kćerka Jelisavete Aragonske i nemačkog kralja Filipa Lepog.
Pobožna devica zaprepastila se kad je čula da treba da se uda za
»šizmatičkog« kralja.

I Dušan sede za sto:

— Propalo, a? — ponovi.

185

— Propalo... — sleže ramenima Oliver. — Šteta! Bila je lepotica
kakva se retko viđa.

— Kako to »bila je«? Zar nije još uvek?
— Nije... Umrla je! Kad je čula za koga treba da se uda, pala je u
nesvest i više se nije ni digla. Sahranili su je u Mauerbahu kod Beča.
Kralj ustade, priđe otvorenom prozoru i zagleda se u vrt. Ne
okrećući se, reče:
— Znači, umrla... Da joj nisi rekao da imam rogove?
— Nisam — nasmeši se Oliver. — Možda je to od nekog drugog
čula. Jer ti si, dragi moj, šizmatik, otpadnik od vere, jeretik! Zreo za
lomaču, a ne za ženidbu... Herceg Oton naredio je da i mene i moje
pratioce okuju i da nas pogube. Spasao nas je biskup. Srećom, bio je
prisutan... »Poklisarima se glava ne seče!« rekao je Otonu. »A mlada
kneginjica otišla je među anđele... Jer gospod bira mlade, čiste i
prečiste... Uzima ih i među anđele uvršćuje da mu kao anđeli služe...«
— I? — nestrpljivo upita Dušan.
— Da ne beše toga božjeg čoveka, i ja i moji pratioci odosmo među
anđele mada nismo ni »čisti ni prečisti«, a ne bi se moglo reći ni da smo
mladi! Odlučni biskup spasao nam je glave, te sam mu, zauzvrat,
naravno krišom, poklonio onaj zlatni krst s dijamantima, što je spremljen,
ako se sećaš, uz ostale darove za nevestu.83
Dušan zažmire i zagleda se u viteza:
— Znači: bolje je i umreti nego udati se za »šizmatičkog« kralja?
Gospode, u šta si pretvorio ovaj svet!
Oliver se nasmeja:
— Kao što vidim, rogovi ti još nisu porasli, a nisi ni »čist i prečist«...
Uzmi, prijatelju, devojku iz svoga jata i sve će biti u redu...

186

Smrt kralja Stefana Dečanskog

Arhiepiskop Danilo se jednoga dana obreo u manastiru Banjskoj.

Otac Spiridon, iguman, i monasi žestoko se ustumaraše da što bolje i
svesrdnije dočekaju visokog gosta. Ali uprkos preteranoj ljubaznosti i
prevelikoj želji da pokažu privrženost crkvenom starešini, kod mnogih, a
osobito kod starijih monaha, osećalo se da im je ova iznenadna poseta
došla u nezgodan čas. Znali su oni da stari arhiepiskop nikad ne dolazi
badava, i da će posle lepih reči iz njegovih usta poteći primedbe i
prekori. Priprosti ljudi ne umeju da sakriju nečistu savest: ona im izbija iz
pogleda, izraza lica, iz pokreta i ponašanja. Danilu nije moglo promaći
da se u bratstvu manastira Banjske nešto neugodno događa.

Monasi su iznad svega poštovali svoga vrhovnog starešinu, ali ga
se i pribojavali, jer su znali da njegovom oštrom pogledu ništa ne može
promaći, i da ih samo njegova milost može spasti od kaštige. Zbog toga
im je iz očiju virilo nespokojstvo, bojazan, a kod slabijih, bogme, i strah.
Jer Danilo je umeo iznenada da se pojavi, u najnepodesnije vreme, kao
da mu sila gospodnja, a možda i sotona — daleko bilo — na uho šapne
gde i kada treba da se nađe.

Smeškajući se usiljeno i klanjajući se, iguman i monasi dočekaše
visokog gosta.

— Čuvate li ovaj božji hram? — oslovi ih Danilo.
— Čuvamo! Čuvamo! — zagrajaše monasi.
— Čuvamo! — uzdahnu iguman gledajući nekud u stranu. —
Čuvamo bogomolju uz svesrdne molitve gospodu da tebi, preosvećeni
naš, i novome i milom kralju, mladome Dušanu, podari... Premili,
predragi i vozljubljeni visoki goste naš... Mi skrušeni, koji smo...
Iguman se spetlja, zatrepta i baci bespomoćan pogled na monahe.
— Dosta, dosta... — odmahnu rukom Danilo. — Sve smo čuli i sve
znamo... Valjano vi čuvate ovo sveto mesto, što u mome srcu izaziva
preveliku zahvalnost, najpre igumanu, prečasnom ocu Spiridonu, a zatim
i celom bratstvu... Bog vas blagoslovio, mili moji! Neka njegova milost
uvek bude nad vama kao potpora i štit. Vi ste primer ostalim bratstvima
kako treba bdeti nad hramom gospodnjim i čuvati sveto mesto.
Arhiepiskop obiđe najpre hram, razgleda oltar, ikonostas i živopis po
zidovima, zatim zađe po ćelijama u kojima su kunjali isposnici provodeći
dane i noći u molitvi, spavajući na tvrdoj postelji i živeći na suhom hlebu i

187

vodi. Danilo pogleda zabačene odaje od podruma do tavana i kuhinju.
Posle ručka još jednom pohvali monahe, a osobito igumana

Spiridona, pa se obrati iskušenicima:

— A vi? Pokoravate li se zakonima crkvenim? Jeste li valjani,
poslušni i korisni? Radite li u slavu gospoda koji sve vidi i sve čuje?

Iskušenici su stajali pognutih glava. U prevelikoj skrušenosti i strahu

nijedan se ne usudi da progovori.
— Po vašem držanju vidim da ste na dobrom putu da vas milosrđe

gospodnje ne mimoiđe! — reče Danilo.

— Blagoslov vam dajem i oproštaj grehova koje ste u neznanju
učinili... Izađite sad, dobri moji, i latite se posla koji vam je otac iguman

od jutros namenio...

Iskušenici se duboko pokloniše i napustiše odaju.
Među monasima zavlada neugodna tišina. U napetom iščekivanju
prolazili su trenuci. Znali su oni da posle pohvala i lepih reči treba da
dođu prekori. Jer baš ono što se oseća ili pretpostavlja a ni izdaleka ne

može da se vidi ili nasluti, najviše pritiska dušu. Sumorna strepnja i

kajanje svakoga nagone da smatra svoje pregrešenje najtežim. Iz izraza
lica i očiju arhiepiskopa nisu mogli da dokuče ništa.

Najposle Danilov glas, blag i dobronameran, razbi tišinu:
— Dakle, opet dižete katramunać?
Tišina, teška kao greh, pade po monasima. Ništa se nije čulo, osim
sipljivog disanja oca Venijamina. Pitanje upućeno svima ostade bez

odgovora.

Danilo nastavi:

— Sad vam naspelo da dižete protiv novog kralja? Valjda vam je

znano da je to krunisana i miropomazana glava? Prizivati nižnje sile na

nju predstavlja greh nad grehovima!

— Dok je kralj Stefan živ, nema tu greha! — bojažljivo dobaci otac

Venijamin, a iz grudi mu kao iz dvojnica zapišta.
— Otac Venijamin to zna! — blago reče Danilo. — E pa, molimo ga

smerno da nam potanko objasni šta je grešno, a šta opet nije!
— Pogana misao, i zloduh koji je stvara! — odvrati stari kaluđer.
— Lepo rečeno — nasmeši se Danilo. — A da nije zloduh spopao i

vas ovde kad ne shvatate da vlast pripada onima koje gospod odabere?

Otac Venijamin se isprsi:
— Neka živi naš novi vladar! — reče. — Ali mi smo za kralja
Stefana, mučenika i dobrotvora našeg, koga gospod još drži u životu. On
će postati svetac!
— Hoće! — potvrdi Danilo. — Postaće svetac zbog muka i
stradanja propaćenih u mladosti. A zar, dobra dušo, ne uviđaš da bi isti

taj stari kralj još sigurnije postao svetac ako propati i u starosti!
— Hm... Istina je... — progunđa otac Venijamin.

188

— Osim toga — nastavi Danilo — ako treba protiv koga dizati
katramunać, tu sam ja! Mada naša sveta pravoslavna crkva takav čin ne
odobrava, ona ga izričito i ne zabranjuje, osim što ga smatra
nedostojnim, ja sam tu! Dakle, nećemo dizati katramunać protiv novog
kralja? Ćutite, vidim... Ako čujem da ste se oglušili, znajte da ću vas sve
odreda baciti pod epitimiju ili raščiniti! Da čujemo ko vas je nagovorio?

Monasi su ćutali.
— Reći ćete vi to već... A sad, moram da vas napustim. Treba da
obiđem i druge manastire, da izvidim da li je seme zla i tamo bačeno.
Prilikom ispraćaja otac Venijamin se primače Danilu i tiho reče:
— Velikaš Hrelja... Onaj vitez koji smatra da će postati
sevastokrator.84
Činilo se da ga arhiepiskop nije čuo. Penjući se već na kola,
samilosno pogleda igumana i monahe, uputi im blagoslov i dodade:
— Zdravi mi i srećni bili... I ne slikajte đavola na tuđim vratima!

*

Grad Skoplje, reklo bi se, leži u samom jezgru Balkanskog
poluostrva, na saobraćajnom spletu arterija koje se ukrštaju sa svih
strana. Zbog toga je ovaj grad još od starina bio važan privredni, kulturni
i politički centar. Smatra se da su ga podigli Dardanci85 i nazvali ga
Skupi. U I veku pre nove ere Skoplje je postalo glavni grad rimske
provincije Dardanije. Ondašnji grad bio je postavljen malo više od
današnjeg, između sela Bardovaca i Zlokućana. Taj grad je do temelja
razorio zemljotres 518. godine.86 Međutim, na levoj obali Vardara nikao
je novi grad. Podigao ga je vizantijski car Justinijan i nazvao ga
Justinijana Prima. Osim prekrasnog dvorca i drugih građevina, Skoplje je
imalo i jake odbrambene zidove i čuveni vodovod, sazidan na vizantijski
način (cigla i kamen naizmenično) na 55 lučkih svodova na stubovima.
Voda je dovođena čak iz Skopske crne gore. U VI veku Sloveni su
napadali na grad, vodili krvave borbe sa vizantijskim ratnicima i pljačkali
okolinu. U VII veku zauzeli su Skoplje, opustošili ga i naselili. Godine
1189. Stefan Nemanja je grad priključio raškoj državi. Sto godina docnije
kralj Milutin je Skoplje proglasio za svoju prestonicu i u njemu sagradio
veličanstven dvorac, a uz njega više zadužbina: Sv. Bogorodicu
Trojeručicu, Sv. Jovana Preteču, Sv. Konstantina i druge. Izuzetnu
pažnju zaslužuje manastir Sv. Ðorđa Skoropostrižnog, postavljen na
brdu Verpinu, prema gradu.

U to vreme Skoplje je postalo živo trgovačko mesto koje su, osobito

189

o panađurima, posećivali Grci, Arbanasi, Vlasi, Dubrovčani i Mlečani.
Kralj Stefan Dečanski je malo doterao dvorac, koji je bio nešto

zapušten. Ali starom kralju više se sviđalo da boravi u Nerodimlju.
Jesen se uveliko primakla. Dušan je napustio dvorac u Svrčinu i

otišao u Skoplje. Već je okupljao neimare, valjane majstore među
Sasima, zografe i rezbare iz Primorja i prodavce skupocenih tkanina,
staklarije i predmeta od zlata i srebra iz Mletačke Republike. Mladi kralj
je nameravao da od dvorca u Skoplju stvori velelepnu građevinu koja će
zadiviti svet.

Od nemačkih najamnika Alemana, sebi je stvorio gardu po ugledu
na italijanske, ugarske i austrijske vladare. Alemani su dobili raskošna
odela i oružje i uživali su dobar ugled.

Svaki dolazak i odlazak vitezova, stranih i domaćih, propraćali su
zvuci truba; a fanfare su dočekivale i ispraćale poklisare i
velikodostojnike vladara iz drugih zemalja.

U svome govoru u Svrčinu Dušan je velikašima i vlasteli naglasio da
»jedna pravda važi za svakoga u zemlji« i pomišljao je da okupi ljude koji
su, bar donekle, upućeni u pravosuđe. Doduše, u zemlji su postojali
propisi iz zakonodavstva izrađeni prema Justinijanovom Kodeksu
nazvani Nomokanon,87 jer sadrže i verska i svetovna pitanja. Pored toga,
vlasti su se služile i Sintagmom solunskog kaluđera Matije Vlastara.

Dušan je uviđao da su ti propisi i zakonske odredbe zastareli,
neprecizni i nedovoljno jasni. I nameravao je da stvori nov zakonik kojim
će se služiti svetovne i crkvene vlasti u zemlji.

Razbojničke družine nicale su na sve strane. Seljaci odbegli od
surovih gospodara postajali su hajduci i stvarali razgranatu mrežu jataka,
kojih je skoro u svakom selu bilo. Sve potere ratnika za hajducima bile
su uzaludne: jataci su svoje štićenike umeli da čuvaju.

Isto tako trebalo je stati na put velikašima i vlasteli i onemogućiti im
da na svojim posedima surovo postupaju sa seljacima. Dušan je
smatrao da ovo nije manje važno od uništavanja razbojničkih družina i
hajduka i njihovih jataka.

*

Dok se dovršavalo preuređivanje i doterivanje dvorca u Skoplju,
Dušan se nakratko obreo u Svrčinu. Jer glasnici i uhode odatle su
odlazili i tu se vraćali donoseći vesti, uglavnom oskudne ili preuveličane.

Sitna novembarska kiša natapala je vlažnu zemlju. Mrki oblaci
pritisli su planinske vrhove i grebene, a po uvalama i rečnim dolinama

190

valjala se magla i lebdela iznad mutne vode nabujalih potoka. Ponekad

bi se iz niskih oblaka izlila kiša u pljuskovima i krupne kapi stvarale po
barama i lokvama klobučiće. Mokra stabla dobila su tamnu boju, a
grane, sa kojih je opalo lišće, štrčale su kao uklete. Iz magle bi iznenada
izletela jata čvoraka i padala po opustelim njivama i livadama

natopljenim vodom. Iz tmurnih oblaka dopiralo je kliktanje orlova. Kiša i
magla nagnale su ih da se što više prikuče zemlji.

Umrtvljena priroda počinjala je svoj zimski san.
Dvorac u Svrčinu izgledao je pust i kao začaran. Da nije bilo

stražara koji su bdeli i smenjivali se, reklo bi se da u njemu ni žive duše

nema.
Jedan odred ratnika određenih kao zaštita kralju nalazio se u

stanovima na koje su se nadovezivale magaze s oružjem, ostave s
hranom i, malo dalje, konjušnice. Većina ratnika mladoga kralja boravila

je u Nerodimlju.
Mnogi dvorani i posluga napustili su Svrčin i već bili na putu za

Skoplje. I Dušan se spremao da pođe za njima.
Mladi kralj sedeo je u svojoj odaji, pritisnut samoćom koja u tmurnim

jesenjim danima izaziva sumorno raspoloženje. Duša mu je čeznula za
radom, pokretom i borbom; okružen slugama i dvoranima, osećao se
očajno nemoćan i usamljen. Sva lica izgledala su mu tuđa i
nepristupačna. Pokornost, poniznost i poneki podmukli pogled bilo je sve

što mu je okolina pružala.
Međutim, iznenada mu dođe u posetu vitez Oliver. Dušan se prenu i

razgaljena lica pođe mu u susret. U isti mah za vitezom upade u odaju
jedan mladić, dvorodržica, bleda lica i unezverena pogleda.

— Šta je? — upita ga Dušan.
— Glasnik iz Zvečana! — zagrcnu se mladić.

— Šta se desilo? — upita Oliver.

— Mislim da je kralj Stefan Uroš preminuo...

Dušan i Oliver se pogledaše.
U odaju uđe kapetan Darije Sendikus, bled, isprskan blatom i skroz
mokra odela. Poklonivši se, ratnik promuklim glasom reče:

— Svetli kralju... Tvoj roditelj, Stefan Uroš, predstavi se u gospodu!
— Bog neka se smiluje njegovoj napaćenoj duši... — prekrsti se

Dušan.
— Amin... — tiho dodade Oliver. — Životni krug kralja mučenika

zatvorio se... Neka mu je večni pomen i slava!

— Slava mu! — prihvatiše Dušan i Darije.
Dvorodržica je klečao pred raspećem na zidu i glasno čitao Očenaš.

Iz dvorišta je dopirao žagor. Ono malo dvorana što se zateklo u
Svrčinu, sluge i ratnici, saopštavali su jedni drugima tužnu vest, vajkali
se i glasno čitali molitve.

191

Dušan priđe mladome dvorodržici, stavi mu ruku na rame i reče:
— Ustani... Za molitve imamo dosta vremena. Izađi i reci slugama i

ratnicima da se smire...

Vitez Oliver dohvati kondir sa stola, napuni pehar vinom i pruži ga

kapetanu:

— Ispij ovo, priberi se i govori... Je li stari kralj ubijen?

— Nije... — odvrati Sendikus, ispi pehar i stavi ga na sto.

Dušan mu se obrati:

— Kako je umro? Reci sve potanko... Ti si svedok...
— I kraljica Marija i kapetan Živan... Pred njihovim očima stari kralj

je izdahnuo bog neka mu se smiluje! Njih dvoje ostati su pored tela
pokojnika... Uz njih su i sluge... i dva kaluđera neprekidno čitaju

zaupokojene molitve...

Kapetan uzdahnu i nastavi:

— U ovoj surovoj zemlji, prepunoj zlih i opakih, smrt lako dolazi...
Stari kralj umro je neokrvavljen, bez mučenja i poniženja... Uzdahnuo je

duboko, zaneo se i pao...
— Čekaj! — prekide ga Dušan. — Koje su mu bile poslednje reči?
Sendikus protrlja čelo:
— Čudne reči! Zaista čudne... Uzviknuo je: »Živane, zmija!«

— Zmija? — zamisli se Dušan, pa se osmehnu. — On i zmija!

Nastavi! — obrati se kapetanu.
Oko usta mu se pojavio grč sličan osmehu... Ali iz široko otvorenih

očiju izbijala je svetiteljska blagost... Uskoro lice mu postade zemljane

boje...
Sendikus zaćuta i zagleda se u kamin u kome su gorele bukove

cepanice i pucketajući rasipale varnice. Narandžasti plamen osvetljavao
je njegovo koščato lice potamnelo od vetrova i neprospavanih noći. Iz
zakrvavljenih očiju izbijao je zamor i tvrdokorno samoodricanje.

Oliver primeti da su mu ruke i odelo isprskani krvlju.
— Borba? — reče. — S kim ste se krvavili?
— Istina je! — nasmeši se ratnik. — Krvavili smo se... Čuvali smo

staroga kralja... Ali niko se ne može pohvaliti da je kap njegove krvi

prolio!
— Znači, došli su? — upita Dušan stežući vilice.
— Da-a... Očekivali smo ih... I došli su... Bilo ih je preko

sedamdeset. Stigli su do gradske kapije, zastali i razvikali se da ih kralj

šalje da izvrše smenu stražara... A ja, opet, nisam badava došao u
Zvečan... Pripremim svoje ratnike i podelim ih u četiri grupe. Stražarima

viknem da otvore kapiju... Pridošlice jurnu u grad i smesta potrgnu
mačeve. E, to je bilo ono pravo... Napadnuti sa četiri strane, branili su se
kao đavoli. Dok je borba trajala, doviknem desetaru da zatvori kapiju...

— I? — uzviknu Oliver.

192

— Doveli smo petoricu na konopcu...

— A ostali?
— Do poslednjeg isečeni!

— A stari kralj? — upita Dušan.
— Čuo je zveket oružja i povike, i sišao niz stepenice u dvorište.
Jedan od napadača diže samostrel prema kralju, ali ne stiže da odapne.
Pao je skoro nadvoje presečen...

— Ko ga ubi? upita Dušan.

— Ja!

— Dalje, dalje! — nestrpljivo dobaci Oliver.
— Stari kralj, videći borbu, uhvati se obema rukama za grudi i
uzviknu: »Gospode, zar i to! Živane, zmija!« Kraljica Marija već se

stvorila kraj njega... To je sve... — završi Sendikus.
— Da li je neko od napadača pobegao? — upita Dušan.
— Nijedan... Upali su u mišolovku... Prema tvome naređenju doveli

smo petoricu... Među njima je i stotinar...
— Dovedi ih — reče kralj, sede za sto i zagleda se u raspeće na

zidu. Oliver primeti kako mu se usne miču.

Dušan se prenu:
— Hteli su da ga ubiju! Ko ih je poslao? I zbog čega? Onaj dignuti

samostrel pokazuje da nisu hteli otmicu!
— Stari kralj je mnogima smetao, a ti još više... — reče vitez Oliver.
— Znam! — mrgodno odvrati Dušan. Boriću se za svoja prava i

opstanak!

Sendikus uvede pet zarobljenika. Najstariji, stotinar, upre u kralja

pogled pun mržnje. Ostali, prestrašeni, gledali su u pod ili u stranu.
Međutim, u odaju uđe Sepija, a za njim dva njegova čoveka držeći

čvrsto za mišice jednog mladog monaha.

Dušan je sedeo za stolom. On podiže pogled s vezanog stotinara i

zagleda se najpre u monaha, pa u Sepiju:
— Šta je? — reče. — Šta ćete s tim monahom?
Monah se trzao vičući na sav glas:
— Ja sam svešteno lice... Pred bogom ćete odgovarati! Svetli kralju,

uzmi me u zaštitu! Naš premudri starešina, arhiepiskop Danilo, baciće

prokletstvo na svakoga ko me dotakne!
Dušan ga ne pogleda, već priđe stotinaru:
— Šta ste tražili u Zvečanu? I ko vas je poslao?
Ratnik je ćutao.

— Hteli ste da ubijete starog kralja?
Ratnik ga drsko odmeri pogledom i reče:
— To si ti već uradio i bez nas!
— Znači, ja sam ga ubio? — začudo hladno upita Dušan.

— Da... Ti!

193

— Odavde, iz Nerodimlja?
— Naredio si da ga ubiju... Kad smo stigli u Zvečan, kralj je bio
mrtav...
— Tako?
— Tako!
— A ko vas je poslao?
— To ti neću reći!
Dušan baci pogled na Sepiju:
— Donesi klešta! Svoj petorici iščupaćemo jezik...
— Milost, kralju — zavapi jedan ratnik. — Ja ću reći... Poslali su nas
velikaši, Bogoje i Suma iz Skadra... Nije njima stalo do smrti staroga
kralja... Hteli su da bace ljagu na mladoga, kao da ga je on ubio, i to na
mukama...
Dušan preblede i ustade. Oči su mu sevale kao žeravice. Po
teškom disanju i stezanju pesnica videlo se da s mukom uzdržava gnev.
Lagano priđe stotinaru i unese mu se u lice:
— Prihvatio si njihovu podlost i došao da izvršiš naređenje?
Ratnik izdrža njegov pogled.
Dušan ga zgrabi za grudi, prodrmusa ga i zavitla. Stotinar tresnu
leđima i glavom o zid i pade bez svesti.
Ostali ratnici, preneraženi, drhtali su od straha. Monah, koga su još
uvek držali za mišice Sepijine uhode, zanemože i zavapi:
— Milost, kralju! Ja ništa nisam... Samo sam... Pustite me...
Dušan pogleda jednog čuvara:
— Govori! — reče.
Uhoda odvrati:
— Još se telo pokojnog kralja Stefana nije ni ohladilo, a on je već
počeo da priča meropsima i parikama da si ti naredio da se stari kralj
stavi na muke i ubije...
— Nisam, tako mi svevišnjeg! — zastenja monah.
Dušan mu priđe:
— I tebi je neko tu gadost tutnuo u glavu! Ko?
— Niko, nebesa mi!
Kralj mu otrže krst koji mu je visio na lančiću i baci ga na sto:
— Raščinjen si! — reče. — A sad u tamnicu! Sve u tamnicu!
Sepija se pojavi na vratima. Dušan mu dobaci:
— Vodi ih i čini s njima šta hoćeš... Darije... Spremi konje i
pratioce... Smesta polazimo u Zvečan!

194

Čim prva truba krene, izbiće pobuna

Kralj Stefan Uroš III sahranjen je uz velike počasti u crkvi manastira

Dečana. Telo pokojnika položeno je u mermernu grobnicu u velikom
hramu, na južnoj strani.88 I dok su još trajala bdenja, metanisanja i
zaupokojene molitve, u narodu se uveliko pričalo i ispredalo o nasilnoj
smrti staroga kralja. Pojavili su se i »očevici« i kleli se u sva čuda da su
— razume se iz prikrajka — gledali mučenje, davljenje i sasecanje
pokojnog kralja Stefana. Rudolf Majer Sepija slao je uhode na sve strane
da tragaju za brbljivcima i da ih zatvorom i batinanjem kažnjavaju.
Uhode su zalazile u gradove, sela i vlasteoska gazdinstva, mešali se s
ratnicima i hvatali skitnice i najposle, po naređenju Dušanovu, digli ruke
od traganja. Jer svi su »znali« za nasilnu smrt staroga kralja, svako je
tvrdio da je Dušan poslao svoje strelce u Zvečan, a niko nije mogao — ili
nije hteo — da kaže od koga je to čuo. Vesti su se pronosile,
nadovezivale i od dugotrajnog ponavljanja dobile izgled istine. I ko bi
mogao poreći da laž, stotinama puta ponovljena, ne zvuči kao istina? I
baš zbog toga što su pronosioci kleveta u početku hapšeni i tuženi, laži
su postale ubedljivije. Brbljivci su postajali žrtve, a njihove klevete
smatrane su nepobitnom istinom.

U prvi mah svakoga je začudilo što se te vesti pronose i među
kaluđerima po manastirima. Po naređenju arhiepiskopa Danila oko
pedeset inoka je raščinjeno ili bačeno pod epitimiju, a dvadesetak
iskušenika dobilo valjane batine. Valjda nikad ranije kaluđeri nisu bili
tako jednodušni. Kukajući i zapevajući žalili su staroga kralja, i izgledalo
je da se u preteranoj žalosti najviše ističu baš oni što su donedavno
Dušana dizali u nebesa, a na kralja Stefana bacali drvlje i kamenje.

Arhiepiskop Danilo je govorio:
— Žele da pokojni kralj postane svetac, kao da on to i bez njih neće
biti...
Pošto su se izređala sva podušja i parastosi pokojniku, Dušan je
sazvao istaknute vojvode i državnike na savetovanje. Sastanak je
zakazan u Peći,89 nedaleko od manastira Dečana, gde je bilo sedište
arhiepiskopije.
Dok su očekivali kralja, koji se nešto duže zadržao u Dečanima,
vitezovi su u razgovoru prekraćivali vreme.
— Kako je narod lakoveran! — reče vojvoda Vratko, mlad vitez

195

kome je Dušan poklonio svoju naklonost.

— Bezazlen i lakoveran — nastavi. — Prima za gotovo sve što mu

se podnese pod nos...

— Narod kao narod — primeti Oliver. Podlaci izmišljaju ono što im
godi i odgovara, ljudi to prihvataju, dodaju, kite i prenose dalje... Naročito
se rado i lako priča ono što je ružno i klevetničko... Nikad nisam
odobravao nasilje... Ali, čini mi se da su rimski imperatori imali pravo...
Tiberije90 je doneo zakon o uvredi veličanstva. Za jednu reč izgovorenu
protiv vladara padala je glava. I niko se nije usuđivao da digne glas
protiv toga.

— Misliš da bi takav zakon i kod nas trebalo doneti? — upita Dejan.

— Ni pomena! — odmahnu rukom Oliver. — Zakon je odvratan, ali
u ovakvoj prilici bio bi koristan, bar privremeno... Kaligula91 je bio

precizniji. On je otmeno i s ponosom govorio: »Oderint, dum metuant«...
Jedan mladić bledog izduženog lica, podmuklih, kao štir zelenih

očiju, upalih obraza, tanka nosa i žilava vrata, dobaci:
— Reci nam, časni viteže, šta te reči znače! Ne znamo mi te

latinske podvale...

Oliver se osmehnu, i ljubazno ga pogleda kao da je neuko dete i
reče:

— Vukašin, sin Mrnjavin, smatra da je podlo sve što je latinsko! E
pa, prikane, reći ću ti... Ta izreka znači: »Neka me mrze, samo neka me
se boje!«

— Bogme, dobro rečeno! — malo prozuklim glasom uzviknu

Vukašin.
— Prekrasno! — s ogorčenjem reče jeromonah Jakov, Dušanov

dobar prijatelj. — Rimski imperatori bili su sile! Prezirali su narod, a gajili

kult mnogih bogova... Ti bogovi su od njih stvorili nakaze... Živeli su kao
tirani, a umirali kao bednici! Mladost su provodili u sladostrašću, a
skončavali kao evnusi... Pohlepa je izbijala i iz njihovih mrtvih očiju...

— Eh...— dobaci Preljub. — Zar toga nema i danas! Svuda ima

pobožnih bezbožnika! Valjda zbog toga što vladari i velikaši veruju da su

najbliži bogu i svecima...

— Ima, ima toga, svakako... — složi se Jakov.
— Narod to gleda i čeka svoje vreme... Kad mu prekipi, onda
nastaje isterivanje besova...

Bio je kraj meseca decembra. Sneg je jako napadao i pokrio brda,
polja i doline, ispunio jendeke i poravnao rupčage. Zapadni vetar brisao
je i kovitlao bele pahuljice, dizao sneg s puteva i oranica i nagomilavao
ga u smetove kraj grmova, ograda, koliba i kuća. Led je okovao rečice i

potoke, prionuo uz stabla i ogolele grane i zagušio izvore i stubline.

Hladan vetar zavijao je ispod streha, oko stubova u predvorju crkvene
kuće i hujao u krošnjama visokih borova, u zvoniku crkve Svetih

196

apostola i u odžakliji ispod koje su u kaminu, dole u odaji, buktale suve

jasenove cepanice.

Odaja je bila prostrana i hladna. I pogledi svetaca sa fresaka po

zidovima bili su hladni i puni prekora, kao da su pokojnici za života
ostavili na ovom svetu samo jad i čemer. Mršava i izmučena tela, naga ili
u prostranim hitonima, i bleda koščata lica sumorno su privlačila poglede

ljudi nemirne savesti i nagonila ih da misle na svoje sopstvene grehe.

Vatra je širila toplotu na nekoliko koraka oko kamina. Vitezi su
sedeli u bundama postavljenim medveđom ili jagnjećom kožom, ili
ogrnuti kabanicama s kukuljicom od debelog valjanog sukna. Mlađi su

nosili kožuhe s vunom okrenutom prema telu; a spolja su se videli
tragovi rđe od oklopa. Bilo ih je ukupno trideset pet. Svi izuzetno zdravi,
jedri i rumenih lica. Jer priroda svojom surovošću ljude pretvara u kamen

ili ih nemilosrdno uništava.
Dani velikog posta su prošli. Prošao je i Božić, pa su ljudi mogli

valjano da se potkrepe pečenim mesom s ražnja i da obilat ručak zaliju

dobrim manastirskim vinom. Na stolu su stajali srebrni pehari i kondiri, te

su se zagrevali vinom.
Već je i sumrak počeo da se spušta kad je kralj stigao. Sluge

zapališe buktinje i zatakoše ih u alke duž zidova. Zelenkasta svetlost

rasu se po odaji.
Uz kralja su bili arhiepiskop Danilo, Karavida i Ðuraš Ilijić.
Dušan se srdačno pozdravi s vitezima. Kad stiže do Vukašina,

potapša ga po ramenu i osmehujući se reče:
— Valjan si momak, premda se ne bi moglo reći da se baš svakog

dana moliš bogu!
Vukašin je bio najmlađi. Nije imao ni punih osamnaest godina.

Dušan ga je nedavno uveo među dvorodržice, ali videći da je dobar
borac na maču, uzeo ga je za telohranitelja, mada je mladić čeznuo da

ga proizvede u viteza.

On smelo odvrati kralju:

— Bogomoljaca imamo napretek... Više su nam potrebni dobri

borci!
— U pravu si, mladiću — reče Dušan. — Ali tebe još nisam video u

pravoj borbi.
— Videćeš me... Daće bog!

— Dobro je — dobaci Oliver. Setio se boga!

Vitezi se nasmejaše.
Dušan je imao na glavi kalpak od medveđe kože koji mu je pokrivao
dugu kosu sve do vrata. Ispod raskopčane debele bunde videle su se

široke grudi na kojima se isticala dolama, ukrašena srebrnom srmom,
zaponcima i zlatnim verižicama. Uzane čakšire od plave čohe gubile su
se u čizmama od teleće kože s kratkim sarama.

197

Kralj skide kalpak i dade ga pažu. Duga zagasitosmeđa kosa rasu

mu se po ramenima.
— Hladno... — reče trljajući ruke, sede za sto i dade znak

prisutnima da i oni posedaju.
— Hladno... — prihvati Danilo. — Da li se sećaš reči pokojnoga

kralja Stefana... »Rodio je lešnik, biće jaka zima«...
— Sećam se i... ispunilo se... Sve se ispunilo što je rekao... —

odvrati Dušan.
Posedali su za dugačak sto. Sve oči bile su uprte u kralja. On ih je

gledao nekoliko trenutaka blago i smešeći se, kao što se gledaju verni i
iskreni prijatelji. A oni, kao nadahnuti, očekivali su njegove reči. Toga
trenutka svakome je izgledalo da bi bio presrećan da za njega žrtvuje

život.

Dušan progovori:

— Ne volim velike odaje, osobito zimi! Hladno, brate! Ne možeš se

zagrejati...

Kralj dohvati kondir s vinom i napuni pehare Danilu i Oliveru koji su

mu sedeli zdesna i sleva. Napuni i svoj pehar.

Ostali se povedoše za njim.
— Blagotvorno piće — reče Dušan, dižući pehar. — Ispijte, braćo za
dobar početak... Jer vino razgaljuje dušu, veseli srce i, što je glavno,
zagreva! Ovo naše savetovanje neće trajati dugo... Treba da razmotrimo

stanje u kome se naša država nalazi... Dobro znate da smo na
vetrometini. Opkoljeni smo Mađarima, Bugarima, Vizantincima i
Arbanasima, da ne pominjem Epir i Tesaliju, čiji despoti odavno upiru na
nas pohlepne poglede... Ali najpre da vidimo šta se događa u Zeti... U toj

pokrajini sprema se pobuna... Želeo bih da nam nešto o tome kažu

Ðuraš i Karavida...
— Dok smo mi zapovednici u Zeti, tamo neće biti pobune! —

ubedljivo reče Ðuraš.

— I ja tako mislim — dodade Karavida.
Dušan i Oliver značajno se pogledaše.

Karavida nastavi:

— Ipak, Arbanasi i Latini iz primorja nešto snuju... Predvode ih

Bogoje i Dimitrije Suma... Ali nema ozbiljnih znakova za pobunu...

— Nema? — oštro ga pogleda Dušan.

— Mislim da nema...
— Jeste li zalazili u narod? A kako ratnici? Šta se među njima
događa? To je veoma važno...

— Paa... zalazili smo koliko se moglo... Prema prilici... — odvrati

Karavida.
— Zalazili smo... — reče i Ðuraš. — Ratnici su nam odani, a u

narodu nismo primetili nikakvo kolebanje.

198

— To je sasvim dobro, ako je tako, primeti Dušan i osmehnu se. —
Nego, da čujemo šta o tome kažu uhode... Bogomire... — obrati se

jednom stotinaru kraj vrata. — Dovedi ona dva majstora...
— Dva majstora? — začudi se Karavida.

— Kakvi majstori? — upita Ðuraš.

Oliver dobaci:

— Oni su majstori taman koliko vi i ja! Kralj ih je poslao u Zetu da
malo prošvrljaju, da motre... Verujem da ćemo od njih čuti zanimljive

stvari...

Stotinar uvede u odaju Prvoša i Markišu.

— Gle! — uzviknu Danilo. — Pa to su naši stari poznanici! Šta ima

novo, momci?

Dva momka se duboko pokloniše.

— Bili ste u Zeti? — upita Dušan.
— Pa, eto, malo... za zanatom... Dunđeri — reče Prvoš.
— Dunđerisali... — dodade Markiša sležući ramenima. — Sirotinja...

Radili... Dan i komad... Pa nam rekoše da kralj želi da nas vidi...
— I dođosmo... — dodade Prvoš.

Danilo došapnu Oliveru:

— Ovo su najbolje uhode koje imamo.
— Znam... — nasmeši se vitez. Drski, neustrašivi, odlični borci i —
podmuklice... Jednom reči, lopuže od zanata!
Dušan se glasno nasmeja jer je čuo svaku reč.
— E pa, momci, pričajte šta ste, pored svog dobrog zanata, u
dokolici videli u Zeti... — reče kralj.

Markiša odgovori:
— Nema tu mnogo šta da se priča... Tamo je sve spremno za
ustanak... Čim prva trava krene, izbiće pobuna...
— Videli smo, čuli i doznali — dodade Prvoš. — Doznali i jedva žive
glave izneli! Posumnjali u naše... Hoću reći, nisu poverovali da smo
dunđeri... Umalo nas ne obesiše...

— Pobogu! Šta ovaj govori?! — uzviknu Karavida.

— On laže! — dodade Ðuraš. — Lažu obojica!
— Zašto da vas lažemo? — nemarno reče Prvoš.
— Oh! — prevrte oči Markiša. — Pred kraljem da lažemo!

— Ja! — uzdahnu Prvoš. — Lažemo! Mi da lažemo! I to kralja i
velikaše! Uostalom, šta da se priča? O svemu će vam i više i bolje reći

poklisari...
Karivada ustade, priđe mu i unese mu se u lice:

— Poklisari? O kakvim poklisarima buncaš?

Momak ustuknu dva koraka:
— Ja nikoga ne vređam! — reče. — Govorim u budnom stanju...

Ako sam pomenuo poklisare, sigurno je da ne buncam! Došli su s

199

nama... odnosno, mi s njima... Primili nas u društvo... Priznaćete da nije
lako dvojici siromaha da se zimi, po bespuću, probijaju po snegu, kroz
smetove... To su dobri ljudi, pitomi i duševni... Videćete... Primili nas.
Znaju za boga...

— Poklisari!? Iz Zete?! — razroko ga pogleda stari vitez. — Da li

znaš ko drži vlast u Zeti?
— Znam... Ti i ovaj časni vitez, Ðuraš... Ko to ne zna... A poklisare

sam pomenuo jer oni postoje...

— Ko ih je poslao?

— Ne znam...

Karavida ga zgrabi za grudi i stade ga drmusati:

— Da li si svestan šta govoriš!? Gde su ti poklisari?
— Zašto me drmusaš? Nikakvo zlo nisam učinio... Tu su... Dovde
su došli s nama. Čuli da je kralj u Peći i došli... Primili nas u svoje... jer
kako bismo mi, siromasi...
— Dosta više! — dreknu Karavida. — Hoću da vidim te poklisare i
to smesta!
Dušan ih je ćutke posmatrao. Ostali vitezi nemo su gledali Karavidu
i uhode prateći svaku njihovu reč i pokret. Samo je Oliver primećivao
smešak oko kraljevih usta. Jer Dušan je voleo svoje ljude i ponosio se
njima — makar bili i uhode. On je često naglašavao da dobre uhode koji
put više vrede nego stotine ratnika. »Zaći u neprijateljsku zemlju i uhoditi
ti nije dato svakom. Za to je potrebno više nego hrabrost«... Sepijine
uhode, međutim, nazivao je »lešinarima«. »Nedostojno je to«, govorio
je... »Gnusno je špijunirati u svojoj zemlji. Ali, na žalost, i to mora neko

da radi.«

Dušan se obrati stotinaru:
— Dovedi te poklisare da vidimo šta hoće... A vas dvojica obrati se
uhodama — jeste li pešice došli?

— Na konjima, predobri i presvetli naš!

— Otkud vam konji?

— Ukrali... Sigurno ih ukrali! — jetko dobaci Ðuraš.

— Naprotiv... — žmirnu Markiša. — Kupili smo ih za svoje s mukom
stečene pare... Stotinu perpera komad.

— Komad! — škrgutnu zubima Karavida. — Konje računa na
komade! Gubite se odavde, prokletnici!

— I hoćemo... Samo čekamo odobrenje od našeg presvetlog...
— Idite! — mahnu rukom Dušan. — Ogrejte se u kuhinji, dobro se
najedite i... skinite sa sebe te seljačke čakšire, džoke i sirove opanke...
Daće vam ratničko odelo... Stanoje, pobrini se za to... — obrati se vođi
posluge.
Uhode se pokloniše i natraške izađoše iz odaje. Vođa posluge,
čudeći se, išao je za njima.

200