Slavomir Nastasijevic - Stefan Dusan

mačeve i isprobadaju Sirgijana. Kapija na gradu umah se otvori. Ubice,
koje niko nije gonio, spasoše se.

Car Andronik s radošću primi Sfranca i obaspe ga bogatim
darovima.

Po naređenju Dušanovu Sirgijanovo telo preneto je pod njegov
šator. Zaprepašćene srpske vojvode prvi put videše suze u očima svoga
kralja.

Kraljica Jelena tiho reče:
— Namera našega kralja da sruši Vizantijsko Carstvo nije propala...
Ona je samo odložena...
Dušan dodade:
— Doći će vreme kad će vinovnici ovog zločina pred bogom i pred
ljudima odgovarati!
Mladi Aleksis plačući se zakleo na jevanđelju da se krvavo osveti
ubicama.

301

Pohod Karla Roberta na Srbiju

Sirgijanova vojska počela je da se osipa. Dušanu i njegovim

vojskovođama to nije smetalo, jer su inače nameravali da napuste
opsadu Soluna. Car Andronik nalazio se u gradu i stranka koja je
zahtevala predaju bila je ućutkana. Tako je nastalo zatišje. Oba vladara
stajala su u nedoumici. Vizantija je bila ugrožena s nekoliko strana. Epir i
Tesalija nisu sasvim pokoreni, Arbanasi i Latini utvrđuju svoje gradove,
oružaju se i prikupljaju vojsku u Draču. Bugarski car Jovan Aleksandar
krenuo je s vojskom iz Trnova. Njegove izvidnice stižu do reke Marice.
Vojvoda Momčilo hara po Trakiji i priprema se da udari na Dramu.
Ostrva u Egejskom moru Turci sve više ugrožavaju.

Sve te okolnosti navele su cara Andronika da Dušanu ponudi mir.
Dok se pod šatorom srpskog kralja raspravljalo šta da se radi i na
koju stranu da se udari, stigoše glasnici iz Skoplja sa poraznim vestima.
Ugarski kralj Karlo Robert prešao je Dunav i s vojskom upao u Srbiju.
Ugarski ratnici nadiru bez otpora i ostavljaju za sobom strahovitu pustoš.
Kao da su se zaverili da unište sve živo, ratnici Karla Roberta spaljuju
sela i gradove i stavljaju pod mač sve do deteta u kolevci. Prestravljeni
građani i seljaci beže kao ispred poplave i skrivaju se po šumama i
jarugama.
Ne dvoumeći se, Dušan prihvati ponuđeni mir. Na obali reke Galika,
baš na mestu gde je Sirgijan mučki ubijen, zaključen je mir između
Dušana i Andronika. Pošto oba vladara izmenjaše potvrde i učiniše
zakletvu na jevanđelju, Andronik prihvati vizantijske ratnike koji su
pripadali Sirgijanu, i uz carsku reč svima dade oproštaj. Da bi bio siguran
u čvrstinu mira, srpski kralj vrati Vizantincima neke gradove koje je
osvojio.
Istoga dana Dušan diže svoju vojsku i krete prema severu.
Kraljicu Jelenu, Mariju Paleologovu i njihovu svitu pratilo je
dvadeset hiljada ratnika pešaka.
— Valjda nikad jedna kraljica nije imala pouzdaniju zaštitu! —
nasmeja se Jelena.
— Istina je — reče arhiepiskop Danilo. — Kralj hita da se što pre
sukobi s Ugarima i vodi samo konjanike. Bugarski boljar odveo je svoje
ratnike caru Jovanu Aleksandru, a ovi pešaci zasad nemaju preča posla
nego da čuvaju tvoju svetlu krunu i da se drže traga kraljevih konjanika...

302

Po izlasku iz klisure kod grada Proseka Dušan zaustavi vojsku.
— Kratak odmor — reče — Samo koliko da se konji izduvaju i

nahrane... a i ratnici malo predahnu.

Vojvode Oliver, Dejan, Preljub, Vratko i Vojihna ukrštali su poglede i
gledali u kralja, očekujući bilo kakva uputstva. Ali se niko ne usudi da
progovori. Iz kraljevih očiju izbijala je srdžba koja je zbrisala plemenite

crte s njegova lica. Zverstva ugarskih ratnika i njih su se dobro kosnula

Uskoro kralj uzviknu:

— Na konje i trk!

Trideset hiljada konjanika, strašnih Dušanovih strelaca, najpre

kasom, a onda galopom proždiralo je prostor.

Tek pred Velesom Dušan dade duži odmor ratnicima:
— Ne podižite šatore. Konjima dajte dvostruki obrok ječma... I sami

se dobro potkrepite jelom. Dug i naporan put je pred nama.

U Oliverovu dvoru zatekoše magistra Antonijusa i oca Varlaama.
— Strahota! Užas! — hvatao se lekar za glavu. — Ovakvo čudo ni
Tatari ne čine!
— Sve znamo... Obavešteni smo... — reče Oliver.

— Ni polovinu ne znate! — uzviknu Antonijus, izvadi ispod dolame
svitak papirusa, razmota ga i spremi se da čita. — Ovo mi je slučajno
palo u ruke... Negde tamo u Mačvi sukobile su se dve izvidnice... Naši

su slistili polovinu, ostale nagnali u vratolomno bekstvo... Uhvatili su

ugarskog kapetana, oteli mu ovaj papirus i poslali ga ovamo...
— Gde je taj kapetan? — tiho upita Dušan stežući vilice.

— On je, svetli kralju, pred rajskim vratima. Stotinar Bogomir obesio

ga o prvu krivu granu, a dvadeset osam zarobljenika obezglavio... I oni
su, svetli kralju, takođe pred rajskim...

— Dosta! — prekide ga Dušan.
— Ovo je papina poruka153 — nastavi lekar — poruka, kažem,

ugarskim ratnicima, vojnim starešinama, velikašima i kralju Robertu...

»contra infideles«...
— Znači: protiv nevernika — dobaci Varlaam. — Nevernici smo mi...

Svi smo nevernici! Ko god se ne drži papinog skuta i ne celiva mu
papuču, bezbožnik je!

— Znamo... Poznato nam je odavno... — reče Dušan, pa se obrati
lekaru: — Čitaj proglas... Da čujemo reči blagoumne, milostive i svete!

— E pa, evo... — odvrati Antonijus razvijajući papirus i dižući obrve:

»Contra infideles bellum gerere... Nos pontifex fidei Christiamtatis et
custos«...154

— Čekaj uzviknu kralj. Reci nam ukratko šta tu piše... Nemamo ni
volje ni vremena da slušamo »svete« reči branioca hrišćanstva.

— Papa kaže... — još više podiže obrve lekar da oprašta sve
učinjene grehe ratnicima koji se bore protiv nevernika. Blagosilja

303

uništioce »istih« i...
— I? — upreše vojvode poglede u lekara.
Varlaam se pakosno nasmeši i reče:
— Dozvoljava im da mrse u posne dane...
— Da mrse u posne dane?! — uzviknu Dejan.
»Et ut carnem edant, et vinum bibant«... Što će reći: da jedu meso i

vino da piju...
Oliver se grohotom nasmeja:
— Kakav uzvišen blagoslov za klanje ljudi, žena i dece! O požarima

da i ne govorimo!
Darije Sendikus se prekrsti:
— Bogu hvala, i to da čujem! Meso da jedu u vreme posta! He! Bar

će siti i pijani ići bogu na istinu!
— To su prave reči! — prvi put se nasmeši Dušan.
— Ima još... — malo bojažljivo primeti Antonijus i pročita: —

»Absolvo vos omnibus peccatis vobis«...
Dušan tresnu pesnicom o sto:
— Do đavola i ti, i papa, i latinština! Prevedi to!
Magister Antonijus proguta knedlu, nakrivi glavu i bespomoćno

pogleda po prisutnima kao da se pravda i iščuđava.
— »Oslobađam vas svih vaših grehova«... — tako papa završava

— dobaci Oliver.
— I mi ćemo ih osloboditi ovozemaljskih muka! — primeti Dušan.
— Govorio sam... Odavno sam govorio da je to naopak svet! —

uzviknu otac Varlaam. — Zbog toga sam i prešao u pravoslavnu veru.
Lekaru se ukrstiše oči pod oštrim uglom:
— Nikad ništa slično nisi govorio! — reče.
— Napustio si papu i otišao u Svetu Goru... Oni stari monasi bacili

su na tebe anatemu... O tome bismo hteli nešto opširnije da čujemo!
— Nisu me shvatili... Mene nije lako shvatiti!
— Svakako! — pakosno odvrati Antonijus. — Papa te nije shvatio, a

oni u Svetoj Gori nisu te razumeli i bacili su anatemu...
— Prokletniče! — kroz stisnute zube prosikta Varlaam.
— Tvoj mi blagoslov i ne treba, ali ću te ipak lečiti kad te spopadne

troletnica ili srdobolja... A možeš i na sugreb155 da nagaziš...
— A ja ću iz tebe sedam besova isterivati!
— Ovo je zolja... osica! — svima se obrati lekar.
— Stidite se! — reče vojvoda Preljub. Svađate se u prisustvu kralja!
— Obojica su britki — primeti Dušan. — Volim borbu u svakom

obliku...

304

*

Srpska i ugarska vojska srele su se u blizini manastira Žiče.
Dušanovi konjanici rasturiše se po šumovitim bregovima i ćuvicima,
i po padinama i proplancima okruženim čestarom. Kralj naredi da za
njega i vojvode podignu šatore u ravnici nedaleko od manastira.
— Ovde ćemo se dobro odmoriti i sačekati goste da nam se približe
reče Dušan. Izvidnice nam javljaju da su tu, u blizini...
Do podne toga dana ratnici su leškarili, a rasedlani konji pasli
prezrelu travu.
Međutim, jedna izvidnica dovede četiri »zarobljenika«. Bili su to
monasi franjevačkog reda. Iako je sunce žestoko peklo, svi su bili u
debelim kabanicama kestenjaste boje156 i to s namaknutim kukuljicama.
Prestrašeni monasi stadoše se klanjati pred kraljem.
— Toliku poniznost ne tražimo — reče Dušan i ne ponudi ih da
sednu. — Vi ste svakako poklisari?
— Poklisari! Poklisari! — uglas se odazvaše monasi.
Najstariji je nekad dvorio biskupa u Kotoru. Tu je i srpski jezik
naučio. On progovori:
— Šalje nas premilostivi, presvetli, bogobojažljivi i plemeniti kralj
Ugarske, Karlo Robert Anžujski... Srećni smo što je nas odabrao da
prenesemo njegove reči srpskom kralju na znanje... Ugarski kralj
poručuje da nije slučajno upao u Mačvu... Njegova svetlost zna, a i vi to
svakako znate, da je Mačva oduvek pripadala Ugrima... Naime, sin
pokojnog kralja Dragutina, takođe pokojni Vladislav, bio je oženjen
Mađaricom, takođe upokojenom... Pošto u tom braku nije bilo blagoslova
božijeg, to jest dece, supruga princa Vladislava po zakonu nasleđa
posedovala je Mačvu sa okolinom, koje od toga doba pripadaju Ugrima...
Naš svetli kralj smatra da po ljudskim i božanskim zakonima Mačva
treba da se pripoji matičnoj zemlji, to jest Ugarskoj... Zbog toga je i
došao ovamo moleći boga da ga razumete i... da se ne proliva ljudska
krv na sablazan...
— Dosta, dosta... Razumeli smo — reče Dušan. — Znači, treba da
odustanemo od borbe? A da li zna vaš kralj gde se nalazi? Je li i ovo
Mačva... Vaš kralj je pregazio polovinu Srbije. Njegovi ratnici ubijaju i
gone narod... Je li to ugarski narod prema kome vaš blagočestivi kralj
tako postupa?
— Valjda nije sišao s uma da dozvoljava takva zverstva prema
svome narodu! — primeti Vojihna.
— Jeste — nastavi Dušan, pa se obrati nazovi-poklisarima: —
Čujte, časni i prečasni... Vratite se svome kralju i recite mu da ćemo

305

desetostruko osvetiti svaku srpsku glavu... I još nešto: njegovi ratnici
prešli su Dunav, ali će zagušiti Savu!... Neće im pomoći ni papin

blagoslov, ni oproštaj grehova!
Kaluđeri se nanovo stadoše klanjati i naglo napustiše kraljev šator,

srećni što su se živi izvukli iz »šizmatičkih« ruku.
U prostranoj ravnici ispod manastira Žiče svrstanim ratnicima Dušan

je govorio:

— Pred nama se nalazi ugarska vojska... Dok smo se nosili s

Vizantincima i gubili vreme oko Soluna, ratnici kralja Roberta upali su u

našu zemlju... Krenuli su, ne samo da nas potamane, nego i boga da
ubiju u nama! Ona četiri kaluđera nisu poklisari nego uhode... Došli da
vide koliki smo i kakvi smo... Ne podstičem vas na hrabrost. Znam koliko

vredite. Znaju to i naši neprijatelji... Ovoga puta želim da naglasim: neka

borba bude žestoka, nemilosrdna do uništenja... Ugri su stigli nadomak
Žiče. Ratnici moji... U ovom manastiru krunisano je sedam srpskih

kraljeva. Da nismo stigli na vreme, verujem da bismo ovu svetinju zatekli

u ruševinama... Prvi sudar treba da pokoleba i razbije neprijatelja. Svaki
od vas neka se bori ne osvrćući se da li ko ide za njim. Samo napred i

napred! Kad poteraš protivnika, goni i seci dokle ti konj ne padne od

umora. A onda navali pešice i tuci!

Dušan zastade, baci pogled unaokolo po brežuljcima obraslim

šumom i šibljem i nastavi:

— Borite se u svojoj zemlji, na svom tlu. Ne mari ako se za vreme
gonjenja razbijete u manje grupe. Tako će protivnik steći utisak da vas je
mnogo više... Imate dobre vođe. Ugledajte se na njih i pobeda je na

našoj strani.
Kralj istrže mač iz korica:
— Biću s vama i trudiću se da ne izostanem... Ovaj mač dosad me

nije izneverio. Nadam se da neće ni odsad... Pred nama su podmuklice i
podlaci... Upali su u nebranjenu zemlju. Iako se razmeću svojim viteškim
vrlinama, izabrali su najsramniji način ratovanja. Oni su po Mačvi i
Kolubari napravili pokolj među našim življem, jer nas smatraju za

bezbožnike... Ratnici moji, upamtite: odstupanja nema! Ovde se
pobeđuje ili gine!... Ima nas trideset hiljada konjanika. Obavešten sam

preko uhoda da neprijatelja ima mnogo više. Neka vas to ne zastrašuje.
Tući ćemo mi njih!... I dugo im neće pasti na pamet da upadaju u tuđu
zemlju i vrše zločine... Dakle, napašćemo ih. Mi ćemo napasti, jer

udarna snaga konjice u zaletu ima strahovito dejstvo...

Evo našeg poretka:

— Vojihna i Vukašin na levom krilu, na desnom Preljub i Vratko.
Ostali uz mene u centru. Nikakvih znakova, dogovaranja i sačekivanja

nema. Kad razbiješ neprijatelja, ne dozvoli mu da se pribere nego ga

goni dok ne izdahne... Ko prvi stigne do Save... neka naloži veliku vatru

306

da se vidi dim... Tu nam je zborno mesto.

Dušan završi. Klicanje ratnika prolomi se i odjeknu kroz šume i

dubrave.
— S božjom pomoći polazimo! — uzviknu kralj.

Dve grupe, u svakoj po deset hiljada konjanika, krenuše kasom uz

breg. Ratnici na desnom i levom krilu sve više su se razmicali dokle ih

šume i šibljaci ne zakloniše.
Međutim, kraljeva grupa konjanika još uvek je stajala na polju.

Ratnici, poznajući dobro svoga vođu, strpljivo su čekali znak za polazak.
— Ako naša krila učine obuhvat, biće loma! — primeti Oliver.
— Biće — klimnu glavom Dušan. — Sačekaćemo da naši zdesna i

sleva potisnu neprijatelje u gomilu. Onda je na nas red...
Ugarska vojska razvukla se od padina planine Čemerno do ušća

Ibra u Zapadnu Moravu. Naviknuta da nastupa kroz Bačku i Srem,
dohvatila se mačvanske ravnice, izbila na Tamnavu i Kolubaru i tu tek

naišla na planinske prepreke, a osobito na guste šume, raširene

unedogled kraj reka, po uvalama, bregovima i planinskim masivima.

Ugarski kralj je znao da su njegovi ratnici navikli na ravna polja koja
omogućuju dobar pregled i borbu u zbijenom poretku i pružaju zgodu za

obuhvate i manevrisanje. Zbog toga je, gde god mu se dala prilika,
hvatao rečne doline. Ali valovito zemljište u Srbiji, dalje prema jugu, sve

više je prelazilo u šumovita brda, klisure i vododerine, kuda je i pešaku
teško proći. Od planine Rudnika ugarska vojska često se rasturala u
grupe, gubila vezu, spajala se i opet razbijala. Masiv rudničkih planina

otegao se skoro do Morave.

U ravnici, kraj obale reke, Karlo Robert dade ratnicima duži odmor.
Dok su bahati ratnici pustošili sela i naselja ostavljajući za sobom

leševe pobijenih seljaka i zgarišta, kralj se pod svojim šatorom

savetovao sa starešinama.
Uz kralja su bili: mačvanski ban Mikloš, sin Oslov, braća Ištvan i

Pal, sinovi Ðurka, Imre, erdeljski kastelan i kraljeva desna ruka vojvoda

Tomaš »Transilvanski«, vojvoda Mikloš Landovski, zatim Mikloš, sin

Palov, koga je na ovu vojnu poslao ban Mik, magister Andraš, kastelan
od Mačve i drugi.

Znali su da se Mačva ne prostire do reke Ibra i planine Čemerno, ali

podstaknuti papinom proklamacijom »za uništavanje šizmatika na
Balkanu«, a uz to ne nailazeći na ozbiljan otpor, išli su kroz srpsku
zemlju ostavljajući za sobom pustoš.

Moravska dolina uvek je privlačila sve horde koje su se kretale u

osvajanja sa severa na jug i obratno, pa je neodoljivo mamila i ugarske
velikaše. I kralj i njegovi doglavnici verovali su da će vizantijski car kod

Soluna uništiti i srpskog kralja i njegovu vojsku. Verovali su u to i njihovi

ratnici, mada su i do njih doprli glasovi o strašnoj konjici Dušanovoj. Još

307

od bitke na Vebuždu ti glasovi su se pronosili i širili; a u poslednje vreme
počele su da stižu vesti o osvajanju gradova po Makedoniji i Trakiji. O
prodorima Dušanovih stotinara u vizantijske pokrajine kružile su priče
među ratnicima, preuveličane, ali ubedljive, pa je strah počeo da zalazi i

u najhrabrija srca.
Mikloš, slavonski ban, prvi otpoče:
— Kuda ćemo? Mačva i dobar deo Srbije u našoj su vlasti... Zbog

čega bismo dalje? Ako kralj Dušan i propadne kod Soluna, njegove
vojvode prikupiće ostatke razbijene vojske i napasti nas...

— Pa? — prezrivo ga pogleda kralj. — Naši borci skoro da nisu ni
okrvavili svoje mačeve... Treba ljudima dati priliku da se zadovolje. Svi

su željni borbe...

Magister Andraš dodade:

— I plen je dosad bio mršav. Ratnik, osim slave, voli i svoje bisage
da napuni. Posle naše pobede biće i dobrih konja napretek, oružja,
odela, stoke, kola i robova... Poteraćemo gomile srpskih ratnika i seljaka
da obrađuju našu zemlju po Mačvi. Sremu. Bačkoj, Slavoniji i Baranji...

— I Erdelju — dodade kastelan Imre. — I nama je potrebna radna

snaga.
Biskup Paulus »Albensis de Nandor«157 primeti:
— Ne zaboravite naređenje svetog oca pape »schizmatici et

infideles«.158 Molim da se to ima u vidu!

Dignuvši kažiprst desne ruke, dodade:
— Hoc in primo loco!159
— Svakako, svakako — reče kralj. — Dominus deus nobiscum...160
Međutim, stigoše i »poklisari«, četiri kaluđera franjevačkog reda.

Zbunjeni i preplašeni donekle pokolebaše kralja i velikaše.
— Kralj Dušan je na čelu te vojske — reče najstariji. — S njim smo

govorili... Rekli smo...

— Rekli ste ono što sam vam naredio — prekide ga kralj. — Vojska,

vojska njegova nas interesuje... Kakva je i koliko ima ratnika?
— Paa... — oteže kaluđer. — Konjica... Sve sami konjanici i nema

ih mnogo...
— Malo... Malo ih je! — dobaci drugi kaluđer. — Hiljadu-dve...

Možda malo više... To je sve...
— Odlično!... — uzviknu Imre. — Kralj, ma koliko hrabar, s malo

ratnika ništa ne vredi!

— A ja sam video gore po bregovima dimove... Srpskih konjanika
ima i po šumama... Raštrkani... — reče treći.

— U svakom slučaju nema ih mnogo — primeti Mikloš Landovski.
Prvi kaluđer zaključi:

— Gledali smo... Sve što se moglo videti, videli smo...

— Za to sam vas i poslao! — naduto dobaci kralj.

308

— Sad mi se čini da niste baš mnogo videli... Šta je rekao srpski

kralj?

— E pa... rekao je... Nije se baš zgodno izrazio...

— Govori! — planu kralj.
— Rekao je: »Prešli ste Dunav, ali ćete zagušiti Savu!«

— I još? — uzviknu Imre.
— Eto to... Napašće nas...
— Napašćemo mi njih! — podviknu mačvanski ban Mikloš. —
Potisnućemo ih i terati sve do Skoplja!

— Ja se ne bih baš toliko razmetao — primeti Ištvan, sin Ðurkov. —
Konjanici toga šizmatičkog kralja znaju da se bore. Koliko mi je poznato,

dosad ih niko nije pobedio.
— Tim bolje! —dobaci Imre. — Naša slava biće veća.
— Svakako — ako ih potučemo...
Prestrašena četiri monaha nisu mogla videti ni deseti deo Dušanove

konjice. Raštrkani po bregovima i ćuvicima, zaklonjeni visokim šumama,
konjanici su bili van dogleda. Jedino po dimovima moglo se zaključiti da

se tu i tamo nalaze, a nije se moglo ni naslutiti koliko ih ima.

Dušanovim konjanicima ušlo je u naviku da se razbijaju u manje

grupe po bivacima, da ih je svuda i da budu što manje vidljivi. Na znak

trube lako se i spretno spreme i umah stignu na zborno mesto. Ta
navika ostala im je još od vremena Stefana Dečanskog.

Varvarski način smejao se tada arhiepiskop Danilo.

— Varvarski ali koristan! — odgovarao mu je kralj Stefan.

Oliver je dodao:

— »Poklisari« neprijateljevi više su uhode nego poklisari... Oni

motre na sve i trude se da što više vide...
— Vraga će i videti! — žmirnuo je na levo oko kralj Stefan.
Dušan je prihvatio i nastavio ovaj način bivakovanja, a ratnici su se

savršeno snalazili u tome.
Ugarska vojska krenula je levom obalom Ibra, držeći se ravnice i

obilazeći močvare i guste vrbake kraj reke. Ali u vojsci se pročulo da
srpske ratnike lično vodi kralj Dušan. O njemu i njegovu junaštvu
naslušali su se priča, a o ratnicima da su nepobedivi. I strah je počeo da
ih obuzima. Zverstva koja su činili prolazeći kroz Mačvu, Tamnavu i

Kolubaru kao mora su ih pritiskivala. Svesni da se nikakvoj milosti ne
mogu nadati, bojažljivo su gledali jedni druge jašući laganim hodom kroz

nepoznatu zemlju.

Dušanova grupa spretno se probijala kroz šibljake i zalazila u šume
obilazeći debela stabla. Ratnici su znali da do borbe neće doći dok ne
izbiju na proplanak, a odatle na ravnicu ispod planine Čemerno. Desno

krilo treba da izbije na Ibar, a levo u dolinu reke Moravice, zapadno od
Čemerna.

309

Dušan je izabrao najteži deo puta. Gusta šuma na planini kao da
nije imala kraja. Ali, iskusni vojskovođa je znao da će na vreme stići da
se niz padinu sjuri i svom žestinom napadne neprijatelja. Njih će sleva

nagnati Vojihna i Vukašin, a zdesna Preljub i Vratko.

Dok su se kretali uz planinu, ratnici su žagorili, dovikivali se i

dobacivali dosetke.

Na vrhu Dušan dade rukom znak i kolona stade:
— Sad tišina... — reče. — Niz planinu polako. Zaustavićemo se na
kraju šume... Padina je strma i sliva se u ravnicu... Mislim da ćemo tu

jurišati...
— Tu će početi veselje! — dobaci jedan ratnik.
— I igranka! — dodade drugi... — Ko će biti kolovođa?

— Ja... — nasmeja se Dušan. — Sad lagano niz brdo...
S levog krila dopirala je graja. Tamo je borba otpočela. Uskoro

dopreše povici i zveket oružja i s desnog krila.
Dušanovi ratnici sjahali su i, držeći svaki svoga konja za vođice,

stajali zaklonjeni gustom šumom. Oprobani borci znali su šta treba da
rade, kako i u kom trenutku treba da napadnu. Slušajući graju i borbene
pokliče, strpljivo su čekali znajući da je njima namenjen glavni udar.
Povremeno bi pogledali kralja, Olivera i Dejana Kad oni trgnu mačeve, to

je znak da treba uzjahati konje i krenuti niz brdo.
Bitka se vodila na dva mesta Povici su se čuli, ali se u daljini, iza

žbunja i šibljaka, nije mogao nazreti nijedan konjanik.
— A šta ako su ih naši nagnali u odstupanje? — reče Dejan.

— Može biti... — odvrati Oliver. — Na desnom krilu su Preljub i

Vratko, obojica vatreni borci. Ali tamo, na levom, smišljeni Vojihna i
prepredeni Vukašin sigurno su učinili obuhvat... Nateraće ih pravo na

nas...
— Mislim da si pogodio! — reče Dušan. — Pogledajte...

Levo, u daljini, pojavi se zbijena masa konjanika. Oni na boljim
konjima već su isprednjačili i za dobar strelomet izmakli. Hiljade ratnika
jurile su koliko konj može izdržati, naglo se približavajući planini.

Međutim, raštrkane grupe konjanika jurile su i zdesna.

— Tako valja! — uzviknu kapetan Sendikus. — Eno... Kralj je
isukao mač. Na konje, momci!

Konjanici se baciše u sedla i lagano kretoše niz padinu.
Toga trenutka jasno se videlo na čijoj će strani biti pobeda.
Uhvaćeni u trougao, ugarski ratnici uvideše da im je jedini spas u
bekstvu. Jer kad ugledaše i treću grupu konjanika koja im jezdi u susret,

okretoše konje i udariše natrag.
— Galop! — uzviknu Dušan vitlajući mačem.

Kopita zatutnjaše preko ravnog polja. Krici i zapomaganje, tresak
mačeva i topuza o štitove i oklope, vrištanje preplašenih konja stvarali su

310

buku da se reč na dva koraka nije mogla razabrati. Tučeni sleva i
zdesna, sad već i spreda, ugarski ratnici bežali su u šume i šumarke.
Svako se upinjao da što dalje umakne, ali mnogi, pristignuti, padoše pod
mačevima srpskih ratnika.

— Goni! — vikao je Dušan mamuzajući svoga mrkova. — Goni bez
predaha!

Oliver i Dejan jurili su u stopu za kraljem, a štitonoša Srećko,
zaboravivši svoje obaveze da se ne udaljuje od kralja, jurišao je na čelu
jedne manje grupe konjanika.

Neshvatljiva panika spopala je ugarske borce. Na sve strane se

bežalo, tuklo o prolaz, padalo, izmicalo od jedne grupe gonilaca da bi se
upalo u drugu ili treću. Ginulo se i bežalo u sunovrat.

Kralj Karlo Robert i njegovi velikaši, videći da je svaki pokušaj
otpora beskoristan, baciše se na konje pa i oni udariše u bekstvo ne
obazirući se na viku i zapomaganje svojih ratnika koji su padali
isprobadani mačevima.

U bežanju pogibe Imre, erdeljski vojvoda. Ne znajući koga goni,
Vratko ga jednim udarcem topuza obori s konja.

Begunci su u grupama stizali pred naselje Gradac.161 Oni na bržim
konjima pregaziše reku Moravu i na drugoj obali digoše zastavu.
Poraženi ratnici tek tu počeše da se prikupljaju. Stigoše i velikaši, a uz
njih i kralj Karlo Robert.

Zadihani i ubledeli Ugri preneraženo su se zgledali čudeći se i ne
mogući da shvate šta ih je snašlo.

Dok su premoreni konji hripali, neprekidno su stizale grupe ljudi
razbijene vojske. Za kratko vreme na levoj obali Morave iskupilo ih se

nekoliko hiljada.
Mikloš Landovski, iako dobro posečen po vratu i iskrvavljen u licu,

uzviknu:
— Ovde162 ćemo dati odsudnu bitku! Ratnici se okupljaju...
Ostali velikaši nemo su ga gledali.
Magister Andraš dobaci:

— Ratnici!? Pogledaj kako izgledaju! Bežali su kao da ih ceo pakao

vragova goni!

— Ne... Ne... Ne... — prestravljeno je uzvikivao biskup Paulus. —
Natrag... Natrag... Moramo preko Save... Gospod nam zasad nije
naklonjen!

— Polazak! — viknu kralj Karlo i potera konja u galop.
Velikaši i ratnici potekoše za njim.
Međutim, i na drugim mestima okupljale su se grupe ugarskih
ratnika. Osećajući se bezbednije kad ih je više, sačekivali su se i u
velikim grupama nastavljali da beže. Dušanovi konjanici neprekidno su
im bili za vratom.

311

Činilo se da prave bitke neće ni biti. Ugarski ratnici, još u početku
zahvaćeni strahom, udarili su u bekstvo. Dušanovi konjanici pojavljivali
su se iz šuma i šibljaka kao utvare i jurišali sekući svakoga ko im je bio
na putu. Bekstvo se nastavljalo do u mrklu noć. A sutradan, preko
Kolubarske ravnice, mase ugarskih ratnika kao povodanj jurile su prema
Savi.

Dušanovi konjanici nisu ih ni za trenutak napuštali. Gonjenje se
nastavljalo do malaksalosti.

Na desnoj obali Save nekoliko skela i čamaca prihvatiše prve
begunce, kralja i velikaše, i prebaciše ih na levu obalu.

Gomile begunaca zbijale su se i smucale kraj reke. Neki su gonili
konje na vodu, ali premorene životinje ni do polovine Save nisu stizale.
Tonući nosile su sa sobom u dubinu i jahače. Drugi, zbacivši sa sebe
oklope i kacige, skakali su u reku i plivajući pokušavali da se dočepaju
druge obale.

Na desnoj obali vatre su skoro u isti mah planule na nekoliko mesta
ali se nije moglo utvrdili ko je prvi stigao do Save.

Mnogi su dokazivali da se njihov dim pre svih pojavio, ali Vukašin je
bio najuporniji.

Tako se neslavno završio prvi pohod ugarskog kralja Karla Roberta
na Srbiju.

312

»Unam sanctam« et »Ius divinum«163

Činilo se da na Dušana ne utiču ni zavere ni prokletstva papa. On

je na svom dvoru imao katolike na visokim položajima, što ni njemu ni
srpskim vojvodama nije smetalo. Nikola Buća iz Kotora, protovestijar,
uživao je neograničeno poverenje, odgovarao za materijalno stanje
dvora i držao — ključeve od riznice. Druga važna ličnost, Palman Braht,
takođe katolik, bio je zapovednik kraljeve garde od tri stotine konjanika
iste veroispovesti. Među ostalima, izuzetno poverenje uživao je magister
Antonijus, lekar ateist — zvanično katoličke vere. Pape, kardinali,
nadbiskupi i biskupi, a uz njih i pokorni vladari, bili su neprijatelji i
Dušanu, i srpskom narodu, i ostalima koji nisu hteli da priklone glavu
pred velikim pontifeksom. Bilo je očevidno da neprijateljstvo potiče samo
s jedne strane.

Ono što se zbilo pre Dušana i u vreme njegovo izazvalo je veliki
otpor i u katoličkim državama Evrope. A spor između istočne i zapadne
crkve sve je više produbljivao netrpeljivost koja je imala teške posledice
za obe strane, pogoršala odnose, poremetila religiozna osećanja i
dovela u sumnju ideje hrišćanstva Reforme koje je započeo papa Lav
IX164 a nastavili Nikola II165 i Grgur VII166 više su zla nanele katolicima
nego »šizmaticima«. Jer nije bila u pitanju samo investitura,167 nego
nezajažljiva žudnja crkve za moći. Borba pape Grgura VII bila je u
korenu antidržavna. Nastavljena je posle njegove smrti i trajala je preko
pedeset godina. Završila se pobedom Vatikana, konkordatom u Vormsu
pod papom Kalikstom II. Bio je to trijumf Rima. Još više ga je uvećao
Bonifacije VIII, u doba kralja Milutina, poznatom bulom Unam Sanctam
koja je osnove države postavila prema planovima crkve. Po toj buli, bog
daruje papi svetovnu i duhovnu vlast. Iz toga izlazi da papa ima
apsolutno pravo da bude iznad država i vladara i da ih po nahođenju ruši
i menja. Time su vladari postali crkveni vazali i sluge. Grgur VII,
Inokentije III i Bonifacije VIII uskolebali su sve katoličanstvo i nagnali
svoje vernike da papu smatraju za božanstvo. U to vreme stvoren je i Ius
Diunum, što je nadmašilo sva ljudska prava.

Umesto da se staraju o veri, pape su se borile za vlast.
Kralj Dušan i avinjonski papa Benedikt XII vodili su živu prepisku.
Pregovarali su o statusu katoličke crkve u srpskim zemljama. Prema
podacima barskog nadbiskupa Adama Gijoma, dominikanca, zakletog

313

neprijatelja Srbije i njenih vladara, pregovori su ispali jalovi — i to na

štetu pape i biskupa rasturenih po Balkanu.
Vladari dinastije Nemanjića nisu dopuštali crkvenim

velikodostojnicima ni da pokušaju da stanu iznad vladara i države.

Cezaropanizmu nije bilo mesta u Srbiji, pa ni u drugim zemljama na
Balkanu. Vladari pravoslavne vere umeli su da sačuvaju svoje

dostojanstvo i ugled, a interes države da postave na sigurnu osnovu.
U vreme Dušanovo Mletačka Republika bila je glavna sila na

Sredozemlju. Njeno brodovlje stizalo je u najudaljenije krajeve, bilo u
trgovačke svrhe ili u ratne pohode. Dužd Frančesko Dandolo smatrao je
da treba održavati prijateljske veze sa Srbijom, najmoćnijom vojnom i
materijalnom silom na Balkanu. Dušanu je godila veza s najmoćnijom
pomorskom državom. Od nje je očekivao i korist i bezbednost. Ugarski i
bosanski vladari nisu se usuđivali da napadnu Mletačku Republiku.

Strepeli su da i oni sami ne budu napadnuti. I dužd i njegovi podanici,
mada katolici, zanemarili su papska naređenja. Njima nisu smetali

»šizmatici« na Balkanu. Za njih su bile važnije trgovinske veze sa svim

zemljama. Ugri pod kraljem Karlom Robertom nisu se usudili da i po
drugi put provale u Srbiju, jer im je pretila opasnost od Mletačke
Republike. Ta okolnost još više je zbližila mletačkog dužda i Dušana.
Ućutkana ugarska vojska čekala je zgodniju priliku da ponovo napadne
Srbiju, a kralj Robert i njegovi doglavnici, čak i po cenu da padnu u
nemilost kod pape, oglušili su se o naređenje.

Tako je, sticajem okolnosti, Mletačka Republika bila jedina država

posle Bugarske naklonjena Srbiji. Dušan i njegovi velikaši pomno su se
trudili da to prijateljstvo održe. Uvereni da mir između Vizantije i Srbije
neće biti duga veka, odlučili su da se izranije pripremaju za novu vojnu

protiv Carigrada Zbog toga je Dušan u potaji pozvao na savetovanje

Olivera, Dejana i arhiepiskopa Danila. Savetu je prisustvovala i kraljica

Jelena.
Dušan otpoče:

— Mi smo kopnena sila... Na zemlji smo nepobedivi... Ali znamo da
mletački brodovi krstare Sredozemljem...

— Da... To mletački... — primeti kraljica.

Dušan je pogleda iskosa i prekide:

— Oni plove duž cele Jadranske obale, stižu do Jonskog i Egejskog

mora, pa i do Maloazijskog arhipelaga. Trguju, a u isti mah napadaju
ostrva i štrpkaju vizantijske posede... Ako hoćemo zbilja da ugrozimo

Solun i Carigrad, bez brodova ne vredi ni pokušavati!... Znamo da je
mletačkom duždu više stalo do nas nego do Vizantije...

— Valjda... — zavrte glavom kraljica
— To prijateljstvo može uroditi plodom — reče Dejan.
— Može — složi se Danilo. — Ako hoćemo da srušimo Vizantijsko

314

Carstvo, mletački brodovi su nam neohodni.
— Svakako — prihvati Oliver. — Mlečići su dobre račundžije. Kad je

u pitanju korist, neće se ustručavati da prihvate naš predlog. Dobar deo
Vizantije pripao bi njima

— To, ako pristanu... — nasmeši se kraljica.
— Pristaće! — planu Dušan.
— Da... Verujem... Biće sve kako treba... ako pristanu...
— Brodovi! Brodovi! Brodovi! — uzviknu Dušan. — Da ih imamo,
niko nam ne bi bio potreban!
— Imaćemo ih! — oduševi se Dejan. — Mletačka flota je i velika i
nepobediva.
Kraljica Jelena dobaci:
— Mletačka svakako, ali ne i naša, jer je nemamo!
— Imaćemo je! — reče Dušan.
Kraljica se osmehnu krajičkom usana i pogleda nekud u stranu.
— Šta li ti je sad palo na pamet? — jetko je upita kralj.
— Ništa... — blago odvrati kraljica. — Ona izreka o golubu na
grani... Samo to... Zaboravljate da dužda i njegove doglavnike nije lako
navesti na led! Godinama se oni nose s papama i kardinalima, i to
veoma uspešno... O njihovoj mudrosti i lukavstvu priče se pričaju...
— Pa šta onda? — osorno upita Dušan. — Nudimo im savez protiv
Vizantije. Ako u tome ne vide korist za sebe, sve te priče ne vrede ni
prebijene aspre! Poslaćemo poklisara...
— Opet mene? — nasmeši se Oliver.
— Tebe i tvoga prijatelja Antonijusa. Obojica znate i latinski i
italijanski. Valjda ćete umeti da ubedite dužda...
— Nadam se... — reče Oliver.
— I ja se nadam... — kao odjek dobaci kraljica.

*

Vitez Oliver, kao poklisar, ukrcao se kod Kotora u mletački brod i
neometan stigao u Veneciju. Mlečani mu prirediše sjajan doček,
pretrpaše ga ljubaznošću i poklonima; ispratiše ga lepo, poželevši mu
povoljan vetar na moru i bezbednost na putu do Skoplja.

Činilo se da su i Oliver i njegov pratilac, magister Antonijus,
zadovoljni napustili Veneciju. Ali kad su na brodu, nasamo, izveli račune,
došli su do zaključka da njihov put nije urodio plodom.

— Možda i jeste — reče Antonijus.
— Nije... — zavrte glavom Oliver.

315

— Iskazali smo svoje misli i duždu i njegovim saradnicima —
nastavi lekar. — Kad razmisle, uvideće...

— Šta će uvideti? — planu Oliver. — Lepe reči i darovi, koje i daju i
primaju, za njih ne predstavljaju ništa! Dužd Frančesko je kao onaj što u

jednoj ruci drži hleb, a u drugoj kamen... Ne, prijatelju! Naš put je bio

uzaludan.
Dušan ih je dočekao s razumljivim nestrpljenjem, a kraljica hladno i

rezervisano.

— Šta bi? — upita arhiepiskop Danilo.
— Reći ću... Odmah ću vam reći... — odvrati Oliver.

Magister Antonijus primeti:
— Ako počnemo sa »e pa«, bolje i da ne govorimo!

— Dakle? — obrati se Dušan Oliveru.
— Lepe reči, ljubaznost i darovi... To je sve.
— Jesu li nešto obećali?
— Jesu... rekli su da će da »razmisle«...

— A tvoj utisak?

— Moj utisak? Izgleda mi da dužd i njegovi doglavnici više vole

oslabljenu Vizantiju, nego jaku Srbiju...

— Tako?

— Tako!

Dušan se obrati lekaru:

— A ti šta kažeš?

— Pa... i ja »tako«...
Dušan letimično pogleda kraljicu, ali na njenom licu ne primeti ni

senku podrugljivosti. Jelena nije spadala u žene koje likuju kad su u

pravu.
— Razmisliće oni... Predomisliće se — reče Dejan.
— Neće! — preseče ga Dušan ustajući.
— I ja mislim — dobaci Danilo ne podižući ton, kao i svaki stari i

iskusni političar kad učini promašaj.
U doba Dušanovo Dubrovačka Republika imala je oko 5 0000

stanovnika i 450 milja površine. Po jednom državnom zakonu, svaki
podanik Republike morao je biti katolik.168 I nije čudo što su Dubrovčani

oduzeli od pravoslavnih manastir Svete Bogorodice i predali ga

franjevcima.
Kralj Dušan i kraljica Jelena posetili su Dubrovnik. Zvanično je

objavljeno da je poseta usledila kao izraz velikog prijateljstva između
Srbije i Dubrovačke Republike. Ali suština je bila sasvim druge prirode.
Republika je dobila od Dušana poluostrvo Stonski rat s tim da plaća
svake godine na Uskrs po 500 mletačkih perpera, a na Mitrovdan 2000.
Veliko veće, zanemarivši svoje obaveze, prestalo je da poštuje ugovor i
obustavilo plaćanje. Kraj svega, katolici su i u Stonu počeli proganjati

316

pravoslavne.
Protovestijar Nikola Buća navaljivao je na Dušana da poseti

Dubrovnik, ali je Dušan to stalno odgađao. Danima se ovaj velikaš
neumorno trudio da ubedi kralja, pa i kraljicu, da popuste i pođu u posetu

Dubrovniku.
— Velikom i malom veću stalo je do ljubavi sa srpskim dvorom —

govorio je Buća. — Prijateljstvo s tim krasnim ljudima je lepo, a može biti

i korisno... Republika je izuzetno naklonjena srpskom narodu, a osobito
kralju Dušanu... O lepoti i mudrosti kraljice Jelene s ushićenjem govore,

a pesnici joj stihove pišu... Smatraju da njenoj lepoti nema ravne...
Gospe iz visokog plemstva trude se da joj budu slične. One se češljaju,

odevaju i nakitom ukrašavaju prema ukusu kraljice Jelene.
Takvim i sličnim rečima uticao je Nikola Buća na kralja i kraljicu, i

trud mu nije bio uzaludan. Svakom čoveku, a osobito vladaru, milo je da

sluša pohvale, da mu se dive i da mu ukazuju odanost i poštovanje.
Molbi Nikole Buće pridružila se i kraljica, te je Dušan pristao da posete

Dubrovnik.
— To su krasni ljudi! — ushićeno je govorila kraljica i poželela da je

u punom sjaju vide čuvene dubrovačke gospe »što je u svemu

podražavaju«...

Mladoj kraljici nije padalo na pamet da osim nekoliko poklisara koji

su dolazili iz Dubrovnika u Nerodimlje i Skoplje, nijedna gospa nije imala

prilike da je »u svemu podražava«, jer je nije uopšte videla. Poklisari,
visoki plemići, mogli su je, doduše, videti i steći nekakav utisak o nošnji,

kosi i držanju mlade kraljice.

Da bi privolela svoga supruga, Jelena mu napomenu da bi u
Dubrovnik trebalo svakako otići i izvideti zbog čega su Dubrovčani

zanemarili svoje obaveze, zaboravili na ugovor »o Stonu i Ratu« i
nekoliko godina ne plaćaju 2500 mletačkih perpera.

— Pet Uskrsa i pet Mitrovdana su propustili — govorila je. — Zašto?

Treba to izvideti!
— To ostavljam tebi... — nasmeši se Dušan. — Ti ćeš to bolje i na

lep način... Ali ako te zanesu njihove lepe reči i laskanja, te svoju lepotu,
kraljevsko držanje i plemenitost nećeš da uniziš računima, dozvolićeš mi
da ja preuzmem tu stvar... Osim toga, treba proveriti zbog čega i u

kolikoj meri njihovi biskupi progone naše monahe i vrše pritisak na

pravoslavne manastire u Republici.
Dubrovčani su im priredili veličanstven doček. Sve ulice bile su

iskićene srpskim i dubrovačkim zastavama, cvećem i dublijerima sa
svećama načičkanim po prozorima svake kuće. Bilo je mnogo govora,
pevanja i ispoljavanja naklonosti i divljenja. Priređene su gozbe, držane
zdravice i pohvale u čast i slavu srpskoga kralja i kraljice.

Od pristaništa do dvorane određene za prvi prijem Dušan i Jelena

317

išli su pod baldahinom. Pratila ih je njihova svita, vojvode i njihove

supruge, i bez supruga vitez Oliver, magister Antonijus i otac Varlaam.
Monah prznica, nalazeći se pod okriljem kralja, u inat je došao u
Dubrovnik i ponosito pristajao uz svitu prkosno gledajući katoličke
velikodostojnike koji su, svi do poslednjeg, znali da je sićušni monah pod
anatemom i katoličke i pravoslavne crkve.

Trećega dana gosti su se pripremili za odlazak. Međutim, niko iz
Velikog i Malog veća nije pominjao one neisplaćene perpere i

propuštene Uskrse i Mitrovdane. Kraljica Jelena, kojoj je palo u deo da
raščisti pitanje duga i budućeg isplaćivanja, bila je primorana da poseti
rizničara, njegovog pomoćnika i glavnog notara. Kraljicu su pratili vitez
Oliver i magister Antonijus. Oni su bili i kraljičini počasni pratioci i tumači.

— Ko će da govori? — obrati se Jelena svojim pratiocima.
— Sve troje — reče Oliver. — Samo ne znam zašto su tu potrebni
tumači? Dubrovčani i mi se sasvim lepo razumemo...
— E! — uzviknu kraljica. — Sigurno je da će početi da se
dogovaraju i došaptavaju... Govoriće italijanski ili latinski.
— Ovo mi se sviđa! — pljesnu Dušan rukama. — Kraljica misli na

sve!
Doista, rizničar, njegov pomoćnik i glavni notar primenili su

dugogodišnje iskustvo za sve što je u vezi s primanjem i potraživanjem
novca. Latinski i italijanski nisu govorili, jer su znali da kraljičini pratioci

dobro vladaju tim jezicima.
Rizničar, obraćajući se kraljici s najvećim poštovanjem, reče:

— Istina je... Postoji ugovor o Stonu i Ratu. Ali eto... Ne mogu da ga
nađem... Ne znam koliko smo vam dosad isplatili.

— Meni se čini da je dosad isplaćeno sve... ne trepnuvši primeti
njegov pomoćnik.

— Baš sve? — zažmire kraljica.
— Dokumenta su se zaturila... Verujte nam na reč! Kroz moje ruke

prolaze svi ugovori, potvrde, priznanice...

Antonijus se umeša:
— Moj prijatelju — reče na italijanskom — u našoj zemlji takav

službenik odavno bi bio u tamnici!

Kraljica se obrati službenicima:

— Verujemo da ste izgubili ugovor i zaturili priznanice, ali dug
morate platiti... Srećom, naše pamćenje nas dobro služi... Za Ston i Rat
dugujete nam ravno 12.000 mletačkih perpera, i 500 za ovu godinu...
Kad se tome doda još i kamata, suma iznosi tačno 18.726 perpera,
sedam groša i četiri aspre...

— To je mnogo novaca! — promrmlja rizničar.

Oliver planu:

— Ako vam je mnogo, vratite nam Ston i Rat, a uz to i Prevlaku...

318

— Zašto Prevlaku? — uzviknu notar. — Prevlaka nikad nije ni bila u

vašoj vlasti!

— Pretražite svoju arhivu — primeti kraljica.
— Kad nađete ugovor o Stonu i Ratu, tu ćete naći i o Prevlaci...
— I šta sad? — upita rizničar.

— Pare na sredu! — odvrati Antonijus.

— Zar tako? — huknu notar.
— Tako, dobri moj... — hladno reče kraljica.
— Hajde... Otvarajte riznicu i brojte pare! — poslovno reče

Antonijus.
Tri službenika se značajno pogledaše i počeše se dogovarati na

italijanskom. Najposle se složiše da isplate dugovanje i, pošto primiše
priznanicu, dadoše obavezu da će ubuduće biti uredniji u poštovanju

obaveza.
— I još nešto — reče kraljica.

Službenici se prenuše.
— Nečista im savest — progunđa lekar.

— U Stonu postoji manastir Svete Bogorodice — nastavi kraljica. —
Njega je još Sava Nemanjić podigao... Otada pa doskora u njemu su

službu božju služili monasi pravoslavne crkve... Njih ste isterali i

manastir predali franjevcima...

— Pa šta? — prkosno upita notar.

Antonijus se razvika:

— Franjevci napolje iz manastira! Tamo je mesto pravoslavnim

monasima!

Oliver se glasno nasmeja:
— Zar je i tebi stalo do toga? — reče. — Ne veruješ ni u boga, ni u
đavola!

— Pravda je posredi! Pravda!
— Eto ti sad! — uzviknu rizničar. — To ne spada u naš delokrug.
— Čuli ste i recite onima koji odgovaraju za to — odvrati kraljica i
ponosito pođe prema izlazu. Prisetivši se, s vrata još dobaci:
— Molim vas da ubuduće ne zaboravljate Uskrs i Mitrovdan.

Kad ostadoše sami, tri službenika se pogledaše.
— Kraljica! — reče rizničar.
— Zla gospođa! — dodade notar.
— Ovakvu još nismo videli! — pridruži se i pomoćnik rizničara.

Kad se kraljica i njena dva pratioca pojaviše pred Dušanom s
novcem, lekar reče:

— Sve je isplaćeno... Tu je i kamata...
— Ali je bilo prilično natezanja! — dodade Oliver.

— Gospoda su »zaturila« ugovor i »izgubila« priznanice — jetko

dobaci kraljica. — Došla sam u veoma nezavidan položaj... Morala sam

319

se s njima pogađati, kao da mi njima dugujemo... Malo je trebalo pa i
uvrede da počnu na moj račun!

— Hm... — učini Dušan. — Uzećemo im Ston i Rat i više niko od
nas neće doživeti poniženje da moljaka, uprkos svojih prava.

Protovestijar Nikola Buća istoga dana poseti Veliko veće.
Posle navaljivanja, ubeđivanja i dokazivanja prijateljstva i
naklonosti, uspeo je da umilostivi kralja. I Dušan je popustio. Ston i Rat
ostali su Dubrovačkoj Republici, ali franjevci su morali napustiti manastir
Svete Bogorodice.
Koliko je dubrovačkom veću bilo stalo do dobrih odnosa s Dušanom
vidi se po tome što je Nikola Buća za uspešno posredovanje dobio na
poklon dve kuće, jednu u Dubrovniku, drugu u Stonu.
I sve se na lep način svršilo, osim što se notareva izreka »zla
gospođa« pročula i raznela po Dubrovniku i uskoro prešla granice
Republike i zašla u druge zemlje.

*

— Katolici! Prokleti da su! — siktala je kraljica Jelena. — »Zla
gospođa«! Ja zla! Tako mi boga, naći ću ljude i poslati ih u Dubrovnik da
ona tri podlaca pobiju!

— Ćuti... Proći će to... Zaboraviće se... — blago joj reče Dušan.
— Tri meseca je prošlo odonda, a ja sam još uvek »zla«... Za to
»zla« neko mora da plati! Ti kao suprug treba da...
— Paa... — učini Dušan. — Nešto ćemo već učiniti... Ali ako
nastaviš ovako, bojim se da ćeš dokazati...
— Ništa ja neću dokazati! — planu kraljica.
— Čekaj... Sutra je katolički praznik... Zabraniću svojim
službenicima te vere da odu u crkvu.
I zabranio je.
Najgrublje je postupio prema zapovedniku garde, Palmanu Brahtu:
— Imaš tri stotine ratnika Svi ste katolici. Ko sutra samo priviri u
vašu crkvu, narediću da mu se oči iskopaju! Je li jasno?
— Potpuno — pokloni se zapovednik garde i izađe iz odaje.
Sutradan tri stotine ratnika i njihov vođa Palman ne samo da su
»privirili« u crkvu, nego su izdržali celu misu.
— Šta to znači? — upita Dušan zapovednika garde posle mise. —
Nisi poštovao moju zabranu?
— Nisam...
— Zašto?

320

— Jer sam katolik... Niko nema prava da se meša u moja verska
osećanja... Ovo važi i za moje ratnike... Ako treba da stradamo, tu smo!
Naredi dželatima da nam iskopaju oči!

Dušan ga odmeri pogledom:
— Nećemo vam kopati oči — reče. — »Šizmatici« se ne bave
takvim »bogougodnim« delima. Eno vam vaše crkve. Molite se svakoga
dana bogu ako vam to pričinjava zadovoljstvo... Možete i spavati u njoj...
Je li jasno!
— Potpuno — nasmeši se Nemac i ode.
Jovan Grčinić Oliver bio je omiljena i veoma cenjena ličnost na
Dušanovom dvoru. Kao kraljev poklisar često je odlazio u druge zemlje,
gde je skoro uvek uspešno svršavao veoma važne poslove. Mnogi
vladari i državnici Evrope cenili su njegove vrline, koje retko koji političar
i vitez poseduje. Bio je pronicljiv, izvrstan analitičar, dalekovid, strpljiv,
hladan posmatrač, a opet odličan mačevalac i hrabar i smišljen
vojskovođa. Kao znalac mnogih jezika imao je prijatelje i u drugim
zemljama; kao savetodavac mogao se meriti sa arhiepiskopom Danilom,
čija se slava takođe pronela van granica Srbije.
Danilo je još u vreme kralja Milutina bio državnik bez premca.
Takvom čoveku nije mogla promaći sposobnost Oliverova, pa ga je kao
mladog dvorodržicu uzeo pod svoje okrilje i od njega stvorio sebi ravnog
državnika i političara.
Danilo je brzo upoznao osobine krala Milutina i postao mu
savetodavac, lukavo izbegavajući gnev nestrpljivog i neobuzdanog
vladara. Ne može se proceniti koliki je bio uticaj Danilov na kralja i kolike
su njegove zasluge pri zidanju manastira Gračanice, Banjske,
Studenice, Nagoričana — da ne pominjemo crkve i manastire van Srbije
— i obnove Hilendara. Njegovo delo »Životi kraljeva i arhiepiskopa
srpskih« prvo je ove vrste u Srbiji. Tu su izneti životi kralja Dragutina,
kraljice Jelene, kralja Milutina i arhiepiskopa Arsenija.

*

Danilova i Oliverova sposobnost mogle su držati u ravnoteži čak i
rastrganog i prgavog Stefana Dečanskog. Dušan je obojicu smatrao za
neuporedive savetodavce.

Međutim, kralj Dušan je u kratkom razmaku ostao bez obojice.
Arhiepiskop Danilo je umro pošto je dovršio manastir Dečane,169 a Oliver
se iste godine oženio Marijom Paleologovom, udovicom kralja Stefana
Dečanskog. Dušan se donekle tešio, jer mu je Oliver ipak mogao biti pri

321

ruci.
Posle svadbenih svečanosti, kralj i kraljica pozvali su nove

supružnike na razgovor.

— Mi smo sad kao neki rod... — obrati se Dušan Oliveru. — Moja
maćeha sad je tvoja supruga... Ja sam vam dužnik... Bivša kraljica treba

da uživa prava koja joj po božjim i ljudskim zakonima pripadaju. A vitez
Oliver prema svojim zaslugama, učinjenim, i onim koje će, nadam se, još
učiniti, dobiće pristojnu nagradu. Vaša bračna veza olakšava mi posao

da se vama dvoma jednim potezom dostojno odužim...

Kraljica Jelena se nasmeši:

— Moj suprug je skrojio plan da sa što manje napora i glavobolje

ispuni svoju dužnost... On smatra da ste vi sad jedna duša u dva tela. To
mu je dalo povoda da umesto dve darovnice sačini jednu... I poklanja

vam ovu povelju...
Kraljica predade Oliveru papirus potvrđen kraljevim pečatom.

Povelja je sadržavala kraljevu odluku kojom Oliveru i Mariji daruje
oblasti ovčepoljsku, tikvešku i morihovsku s gradovima Kratovom,
Kočanima, Velesom i Štipom. U isti mah Dušan je Olivera postavio za

velikog domestika na svom dvoru.
— Kasnije — reče kralj — dobićeš titulu despota ili sevastokratora...

Nema te nagrade koja bi odgovarala zaslugama čoveka kao što je vitez

Oliver.

Kralj zagrli viteza.
— Ne! Nisam te izgubio — uzbuđeno reče Dušan. — Možda mi
nećeš uvek biti pri ruci, ali kad zatreba, moji glasnici će te naći i dovesti

na dvor...

Oliver se nasmeja:
— Ne treba da me dovode! Sam ću doći...
— I ja... dodade Marija. Dolaziću, jer kraljicu Jelenu volim i

poštujem...

Dušana je povremeno obuzimala potištenost. Pet godina je proteklo
otkako je sklopio brak s Jelenom, a dete se nije našlo u kući. Osećao je
nelagodnost zbog pogleda dvorana i velikaša i naslućivao da su
zabrinuti što se ne rađa naslednik prestola. Simeon, Dušanov polubrat,
živeo je u Epiru kao nekakav »velikodostojnik«, pa se činilo da je

zanemario svoju zemlju i narod. Verovalo se da ga strah od Dušana
sprečavala pokaže bilo kakvo interesovanje za srpsku krunu. Tako se

stvorilo mišljenje da on i ne može biti dostojan naslednik Dušanov.

Narod i velikaši želeli su i imali pravo da zahtevaju
prestolonaslednika. Vladari iz dinastije Nemanjića stvarali su i održavali
Srbiju i podizali kulturu u njoj. I pojavila se bojazan da smrću
Dušanovom ne presahne ta dinastija i da se ne rastoči tvorevina koju su

tri veka gradili njeni vladari.

322

Najpre se počelo nagoveštavati, a zatim i tvrditi da je kraljica
nerotkinja. Šaputalo se i govorkalo da kralj, dok je još u snazi, ima pravo
da otpusti svoju suprugu i da uzme drugu. Dušan je napunio trideset
godina, a još nije dobio naslednika prestola.

Između kralja i kraljice često je dolazilo do reči, pa i do sukoba.
Dušan je shvatio koliko bi to bilo poniženje za kraljicu, da je pošalje u
rod. Osetio je koliko i ona sama pati zato što su želje i njene i kraljeve i
celog naroda jalove.

Velikaši na dvoru pripremili su se da Dušanu otvoreno kažu šta
misle. Kralj je predviđao njihove namere i zbog toga je patio.

A baš u to vreme prividnog zatišja, jednoga jutra zabrujala su zvona
na svim crkvama. Vest da je kraljica rodila naslednika prestola Uroša 170
pronela se munjevito. Velika radost obuzela je i staro i mlado po Srbiji i
Makedoniji. Mučno stanje, prepirke, sumnje i sukobi odmah su prestali.

323

Jovan Kantakuzen

Car Andronik i kralj Dušan poštovali su ugovor i zakletvu položenu

na jevanđelju. Mada je kod obojice postojala sumnja, potekla iz nekoliko
razloga, mir je trajao. Andronik je bio obuzet brigom oko sređivanja
prilika u svojoj zemlji i odbijanja turskih naleta na ostrva u Egejskom
moru. Iako je u jednoj bitki odneo pobedu nad Orhanom, bio je na
oprezu, jer Azijati nisu prestajali da napadaju na vizantijska ostrva. Osim
toga, car je naročito pazio na Tesaliju, Epir i Albaniju, gde su vladali
latinski knezovi.

Dok se Dušan nalazio na severu i zapadu svoje države, vizantijska
vojska proterala je Latine iz Albanije i stigla do Drača.

Srpski kralj je uvideo da je tako Makedonija nanovo ugrožena. Pod
sumnjom, koja ga je spopala, diže vojsku i nanovo se nađe pred
Solunom. Obavešten o tome, Andronik pohita u Solun i, uveren da će
doći do sukoba, stade se savetovati sa svojim vojvodama šta da čini.

Ali do sukoba ne dođe, jer se na obalama Jadranskog mora u
Albaniji učvrstila latinska dinastija Anžujaca. Ova činjenica išla je na
štetu i srpskog i vizantijskog vladara. I Andronik ponudi Dušanu
sastanak. Srpski kralj prihvati njegov predlog i primi ga u Radoviću,171 u
svome bogatom i raskošnom gradu usred Makedonije.

Car Andronik je bio Dušanov gost sedam dana. Tom prilikom
Jovanu Kantakuzenu se pružila mogućnost da se upozna i sprijatelji s
mnogim srpskim velikašima.

Osmog dana se dva vladara, zadovoljna sastankom, rastadoše.
Dušan krete s vojskom u oblast Drača s namerom da osvoji srednji
deo Albanije. Gradovi Skadar i Lješ oduvek su bili u vlasti Srba. Tu su
srpski kraljevi imali svoje dvore i letnjikovce. Zbog toga nikoga nije
začudilo što su drački velikaši odmah prešli na srpsku stranu. Dušan ih
je obasuo ljubaznošću i pretrpao darovima i tako ojačao prijateljstvo.
Srpska vojska posela je Drač.
Pošto je prema ugovoru južni deo Albanije trebalo da pripadne
Vizantiji, Dušan nije dalje prodirao.
Međutim, između reke Škumbe i Vojuše planu ustanak koji se umah
pretvori u građanski rat. Albanska plemena podeliše se u tri grupe,
prema tome da li su naklonjena Srbima, Grcima ili Anžujcima, te su se
klala do bezumlja. U taj divljački rat umeša se i car Andronik sa turskim

324

najamnicima i dovede skoro do uništenja narod, inače proređen u
građanskom ratu. Ugušivši pobunu, Andronikova vojska stiže do Drača,

u kome je bila srpska posada.
Dušan, shvativši da je vizantijski car na taj način prekršio ugovor o

miru, diže vojsku i pokori južni deo Albanije. Strahovita pustoš koju su u

tom kraju ostavili za sobom turski najamnici zaprepasti srpske ratnike.
Ono malo naroda što je preživelo dočeka Dušana i njegovu vojsku kao

oslobodioce.

Andronik se okrete prema Epiru, a srpska vojska zauze Avlonu i

Kaninu. Uskoro je Dušan osvojio skoro celu Albaniju i u Janjini se
svečano proglasio za kralja Albanije. Uzalud su albanski knezovi s

Anžujcima pokušavali da proteraju Srbe iz Albanije. Svi pokušaji te

vlastele propali su.

Tako se dogodilo da se Dušan u isti mah nadneo nad Tesaliju i Epir
i već se spremao da učini pohod u te krajeve, kad se desi preokret u

Vizantiji.

Dana 15. juna 1341. godine iznenada umre car Andronik, ostavivši
za sobom suprugu Anu Savojsku i maloletnog sina Jovana.172

Izgledalo je sasvim prirodno što je veliki domestik Jovan

Kantakuzen preuzeo ulogu namesnika i staranje o carskoj porodici. On
je bio istaknuta ličnost i veliki prijatelj cara Andronika. Njegova briga o

maloletnom prestolonasledniku bila je opravdana. Postao je regent i
smatralo se da će to i ostati sve do punoletstva Andronikova sina.

Međutim, neki velikaši kojima se Kantakuzen ranije zamerio
sumnjali su u njegovu iskrenost i uveliko počeli da utiču na udovu caricu
Anu, na patrijarha i vojvode dokazujući da Kantakuzen smera da se
dočepa carske krune. Ova krilatica zađe među građane, uhvati maha i

mnogi postadoše otvoreni neprijatelji Kantakuzenu i njegovim
pristalicama. Na čelo ove stranke stavi se Aleksije Apokavk, veliki
vojvoda, nekadašnji prijatelj Kantakuzenov, čijom je zaslugom i došao do
počasti i bogatstva Ovaj došljak bio je glava spletkaroša na dvoru.
Slatkorečiv, dvoličan i prepreden, spretno je iskoristio mase prostog
sveta, a osobito stranku zilota,173 koja se iz Soluna proširila do

Carigrada.

Na sastanku u dvoru održanom posle carevog pogreba Kantakuzen
uze reč. Govorio je najpre o vrlinama preminulog cara, ističući osobito

njegov um, karakter, odvažnost i sposobnost za donošenje brzih i
korisnih odluka. Veliki domestik se dirljivim rečima dotače i prijateljstva

koje je godinama vezivalo pokojnog cara i njega, i koje nikada nije

dovelo do prepirke, a kamoli do raskida.

— Na kraju... Prema volji gospodnjoj, svi smo smrtni, a ljudi svojim
delima određuju kakva će sećanja i uspomene na njih, kad se upokoje,
ostati u srcima bližnjih... Neka je večan pomen slavnom caru Androniku i

325

neka njegova velika dela nikad ne zaborave oni koji su ga voleli i
poštovali...

Uzdahnuvši, Kantakuzen nastavi:
— A sad da pređemo na ono što s božjom pomoći treba da
izvršimo... Najpre treba da potčinimo Latine nastanjene na Peloponezu.
Onda će Katalani174 morati da nam se priključe, milom ili silom... Tako će
se vlast Romeja kao u staro doba prostirati od Peloponeza do
Vizantiona... Onda dolazi na red osveta... Kaznićemo Srbe i druge
varvarske narode za sve uvrede i poniženja koja su nam tako dugo
nanosili...175 Vojvoda Hrelja, perjanica među Dušanovim vojskovođama,
prešao je na našu stranu i dobio od cara Andronika titulu ćesara.176
Njegova oblast od Štipa do Strume pripašće nama... Vojvoda Momčilo,
plaćenik Dušanov, jedva čeka priliku da nam se priključi. Njegovih šest
hiljada ratnika naći će se prvi put na pravoj strani...
Kantakuzen je isticao svoje grandiozne planove o obnavljanju
vizantijske moći, a njegovi protivnici pripremali su se da ga zbace s
položaja i strpaju u tamnicu.
Dok je boravio u Carigradu i imao punu vlast, sve je izgledalo mirno
i spokojno. Ali jednom prilikom, kad je napustio prestonicu, carica Ana,
Aleksije Apokavk, Teodor Sinadin i drugi velikaši oglasiše ga za
neprijatelja naroda. Kantakuzen sa svojom porodicom jedva izmače
poteri i pobeže u Trakiju, gde ga prihvatiše ćesar Hrelja i vojvoda
Momčilo.
Protivnička stranka uceni mu glavu, i sruši palatu do temelja.

*

U to vreme Dušan se spremao da upadne u oblast vojvode Hrelje i
da ga kazni zbog izdaje. Međutim, pao je u postelju. Tri nedelje lebdeo je
između života i smrti.177

Lekar Antonijus nije se odvajao od njegove postelje. Tom prilikom je
pokazao koliko vrede napici koje je spravljao kuvajući različite trave.

Kraljica Jelena brižno se raspitivala:
— Kako se oseća? Ima li nade da će mu biti bolje? Kakve mu
lekove daješ? Istinu kaži...
Lekar je slegao ramenima:
— Činim sve što mogu...
— Da li jede?
— Presvetla kraljice... Na to obraćam najveću pažnju. Ova vrsta
bolesti zahteva skoro potpuno odricanje od jela... Uostalom, više ljudi je

326

umrlo od prejela nego od nejela...
Uzaludna pitanja i neodređeni odgovori dovodili su kraljicu do

očajanja. Iz sumornog i iscrpenog lekarevog lica nije se mogla nazreti ni
iskra nade da će kralj preživeti.

Jelena je posetila i tri monaha u dvorskoj kapeli. Oni su
naizmenično čitali molitve »od ozdravljenja«. Gledajući ih i slušajući

neko vreme, napusti kapelu neutešena.

U dvoru su bili Oliver i njegova supruga Marija, Dejan i Teodora sa

decom, Dragašem i Konstantinom. Ostale vojvode i starešine
povremeno su navraćali da se raspitaju o kraljevoj bolesti.

Iz Velesa je stigao i Oliverov lekar Domeniko, starčić naborana lica i
potpuno ćelav. Odmah je počeo da se prepire s Antonijusom, čas na
italijanskom, čas na latinskom jeziku. Iz njegove prepirke neki su
naslućivali da nisu u stanju da odrede pravi uzročnik bolesti. Međutim,
lekari se složiše da primene lek, nekakvu mešavinu različitih cvetića

skuvanih u medu. Osim toga, zabraniše svima, osim kraljice, da
posećuju bolesnika.

Ubledeo i iznemogao, Dušan je ležao u postelji, svestan i smirena
pogleda. Ponekad mu je iz zamagljenih očiju izbijala zanesenost, kao da
se nalazi u polusnu. Činilo se da ne vidi dva lekara i da se čuda i pita
gde se nalazi. U jutarnjim časovima pogled mu je bio bistar, a reči
razgovetne. Tada bi se osmehnuo na Antonijusa i pitao zbog čega je tu i
Oliverov lekar. Raspitivao se o kraljici i svome sinčiću i zahtevao da ih

dovedu.

I Jelena bi, s malim Urošem, ulazila u odaju sa usiljenim smeškom i

prilazila bolesniku. Mekanom i izmoždenom rukom Dušan bi za trenutak

pomilovao oboje i nanovo padao u polusan.
Vest o bolesti kraljevoj ubrzo se raščula po celoj zemlji. I sve obuze

briga i tuga. Dvorani, vlastela, ratnici i seljaci osećali su kolika bi
praznina nastala ako kralj umre. Svakome se činilo da bi grandiozno

Dušanovo delo ostalo nedovršeno i da bi za kratko vreme kao razvalina

propalo.

U celom narodu vladala je potištenost, a crne slutnje iz dana u dan
su se uvećavale. Već se pominjalo i regentstvo, dok mali Uroš ne
doraste, jer neka čvrsta ruka morala je prihvatiti vlast i nastaviti započeto
delo »velikog kralja«. Među ratnicima počelo se govorkati da se pojedine
vojvode već pripremaju da kao samostalni gospodari zavladaju ne
polažući nikome račun o svojim postupcima. Primer vojvode Hrelje, koji

je još za zdravlja Dušanova prišao Vizantincima, dao im je povoda da
ovako misle... Vojvoda Momčilo prišao je Kantakuzenu, a Karavida, iako

star i bolestan, sprema se da otcepi Zetu od Srbije.
— Šta će tek biti ako kralj umre! — vajkali su se ratnici.
Vajkali su se i dvorani, vojvode i velikaši, jer su očekivali napad i od

327

Ugarske i od Vizantije.
Tako je potišteni narod čekao ozdravljenje ili smrt svoga kralja.
Tri nedelje Dušan je bio težak bolesnik. A onda, iznenada, krenu mu

nabolje. Ozdravio je, ali se poduže kod njega osećala klonulost,
nedostatak volje i nekakva otupelost.

Mesec dana posle ozdravljenja Dušan pojaha konja. I radost obuze
sve.

*

Slučaj Kantakuzenov različito se tumačio na srpskom dvoru. Jedni
su odobravali potez carice Ane, dok su je drugi nazivali »pakosnom i
prepredenom Italijankom«, osuđujući je što je najsposobnijeg državnika
odbacila na tako nečovečan način. Pojavila se i stranka koja je
Kantakuzena smatrala vitezom progonjenim »zbog časti i poštenja«.

Kraljica Jelena ukratko je izrekla svoje mišljenje:
— Ponovio se Sirgijanov slučaj... Kantakuzen će takođe zakucati na
naša vrata.
Međutim, vizantijske trupe, rasturene po Trakiji, listom su prišle
Kantakuzenu. Na čelu vojske od nekoliko desetina hiljada ratnika
prognani velikaš uđe u grad Didimotik i bez mnogo priprema i
uobičajenih ceremonija proglasi se za cara Vizantije.178
Ovaj potez darovitog i izuzetno lukavog vojskovođe i državnika
veoma je uzdrmao ionako pokolebano i rastrojeno vizantijsko
građanstvo. Narod se podelio, a osobito ratnici, i građanski rat bio je na
pomolu. Ana Savojska i Aleksije Apokavk, skupivši oko sebe najodanije
pristalice, otpočeše gonjenje. I kao što obično biva u građanskom ratu, i
krivi i pravi su ubijani ili bacani u tamnice.
Kantakuzenove pristalice pružiše otpor kakav niko nije očekivao.
Nastalo je uzajamno klanje. Krvava obračunavanja prevazišla su po
surovosti prvi građanski rat od pre dvadeset godina. Kantakuzen je
smatrao da će se njegovim proglašenjem za cara građanski rat okončati
i država vratiti u normalno stanje. Samozvani car verovao je da se uz
mladoga carevića, Jovana V, neće dugo zadržati ni ratnici, ni velikaši.
Jer ko bi se za jednoga Paleologa upuštao u krvavu borbu kad već
postoji drugi car, sposoban, popularan i cenjen, osobito u aristokratskim
krugovima. Tek, Vizantija je dobila dva cara i dve dinastije: Jovana V
Paleologa i Jovana VI Kantakuzena.
U početku Dušan nije pomagao nijednu stranu, niti su ga zanimale
njihove nevolje. Izdajnik Hrelja predao je Vizantincima tri grada, od kojih

328

je Strumica predstavljala najveći gubitak. Posle ustanka u Zeti, izdaje
Hrelje i Momčila, koji je takođe prišao Vizantincima, Dušana je morila
briga da se i kod drugih feudalaca u državi, inače gramzivih na vlast i
dobit, ne pojave slične želje. Zbog toga je po ozdravljenju odaslao
poslanike u Mletačku Republiku tražeći pomoć i savet šta da čini u
slučaju da mora u sopstvenoj zemlji da se bori protiv neobuzdanih
velikaša. Čak je tražio da se u nevolji može skloniti negde u Veneciji i

spasti sebe i svoju porodicu.
Poslanstvo se vratilo s povoljnim odgovorom: Republika mu nudi i

utočište i državljanstvo, ako dođe do toga da mora bežati iz svoje
zemlje.

Kralj je ovaj potez učinio u vreme duševne klonulosti posle
preležane bolesti.

Međutim. Dušanu je prva briga bila da što pre povrati gradove koje
je Hrelja predao Vizantincima. Već zdrav i pun snage, diže vojsku i uputi
se na jug i uskoro opkoli Solun. Ali, kao i pre nekoliko godina, trud mu je
bio uzaludan.

Solun je bio glavna veza Trakije s Carigradom. Još od kralja
Milutina srpski vladari smatrali su taj grad glavnom lukom i izlazom na
Egejsko more. Jer putevi kroz Moravsku i Vardarsku dolinu prema moru

daleko su dostupniji nego oni kroz zetske klance i preko planinskih
gudura prema Jadranu.

U Dušanovo doba od svih zemalja na Balkanu najveću trgovinu
imala je Srbija. Njene težnje vukle su je prema jugu. A Solun je kao uklet
stajao, nepristupačan i neosvojiv.

Kralj Dušan najposle uvide da ni ova druga opsada Soluna neće
uroditi plodom. Da bar donekle pokrije svoj neuspeh, diže vojsku i krete
na zapad, s namerom da opsedne Voden. Ovaj grad se nalazi na liniji
Valona — Kostur — Serez i predstavlja ozbiljnu smetnju za odbranu

južne granice Srbije.
Još u doba Rimljana postojao je dobar drum 179 koji je vezivao Drač

sa Carigradom. Na trećini toga puta, računajući od Drača, nalazi se
Voden. Sa brda na kome leži grad u daljini se, kroz sumaglicu, može

nazreti Solun sa zalivom, a desno obrisi planine Olimpa. Voden je bio
izvanredna strategijska tačka usred najplodnijeg dela južne Makedonije.
Imao je jaku i dobro snabdevenu posadu i oko 15.000 stanovnika.

Dušanovi juriši na taj grad bili su uzaludni i otegli su se unedogled.
Za to vreme Kantakuzen privuče vojsku Solunu i počne da ga
ugrožava sa svih strana. Ali svi napori da zauzmu grad, posle Carigrada
najglavniji u Vizantiji, svršili su se neuspehom. I ova opsada se razvukla

i Kantakuzen shvata da mu ugled iz dana u dan sve više opada.
Oskudica u novcu i hrani vodila ga je u propast. Ratnici su ga napuštali,
najpre u manjim grupama, a zatim učestaše bekstva i većih odreda. Kad

329

mu se vojska svela na svega dve hiljade ljudi, samozvani car odluči da
se obrati srpskom kralju za pomoć ili spas, jer drugog izlaza nije bilo. I
ne pomišljajući na osvajanja, krete dolinom Vardara da se preda na

milost ili nemilost Dušanu.
Neodlučan, pribojavajući se na kakav će prijem naiđe u Srbiji,

ulogori se na desnoj obali Vardara u blizini Proseka Odatle pošalje

poslanika Dušanu s molbom da ga kao prijatelja prihvati.

Dušan, pošto je prekinuo uzaludnu opsadu Vodena, vratio se u
Skoplje. Po želji svoje supruge, kraljice Jelene, odluči da ode u Trnovo u

posetu svome šuraku, caru Jovanu Aleksandru.
Kantakuzen nije dočekao svoje poklisare. Nije ih ni mogao dočekati,

jer ih je jedna Apokavkova izvidnica pohvatala i pobila. Car potukač diže
logor i pođe prema Skoplju. U blizini Velesa naiđe na Bogdana,180 brata

vojvode Olivera, koji ga prijateljski prihvati i doprati do dvora u Velesu.
Prijateljstvo između Kantakuzena i Olivera otpočelo je još u mestu

Radoviću, prilikom sastanka Dušana i Andronika. Primivši iznenadnog
gosta, Oliver pojuri za kraljem i kraljicom, koji su već bili krenuli za

Bugarsku, stiže ih kod Gnjilana i nagovori da se vrate i milostivo prime

begunca.

Dušan i Jelena vratiše se u Skoplje, a Bogdan visokog gosta otprati
do Svrčina i smesti ga u raskošnom dvorcu u Paunima. Nekoliko dana

kasnije stigoše Dušan i kraljica.
Uglađeni dvorski velikaš, aristokrata, slavan kao državnik i političar,

dočekan je s poštovanjem i kraljevski ugošćen.
Nekoliko dana niko se na dvoru nije pitao zbog čega je došao i

koliko će ostati u Srbiji.

Najposle Dušan, izdvojivši se s gostom nasamo, postavi mu pitanje:

— Da li me smatraš za prijatelja kad si me udostojio svoje posete?
— Svakako! — odvrati Kantakuzen. — Osećanje prijateljstva navelo
me je da učinim posetu velikom i slavnom kralju Dušanu... Doček na koji

sam ovde naišao daje mi za pravo da smatram naše prijateljstvo trajnim i
neraskidivim! Verujem da će mi se uskoro ukazati prilika da dokažem

kako jedan Kantakuzen ume da uzvrati dobro dobrim.

Dušan se nasmeši:

— I sam umem da cenim prijateljstvo, na šta me još obavezuje i
zakon gostoprimstva... Dakle, želim čuti šta ti leži na srcu? Da li ti mogu
u nečem pomoći?

Kantakuzen ga molećivo pogleda i zagleda mu se u oči:
— Pomoć... Prijateljsku pomoć tražim... — reče. — A moje carsko
dostojanstvo umeće trostruko da uzvrati.
Dušan se ushoda po odaji. Izdaleka, sa prostrane poljane, čula se
svirka i pesma. Grčki i srpski ratnici veselili su se i sklapali prijateljstva.
— Zakazaću državni savet — reče Dušan. — Raspravljaćemo o

330

pomoći koju tražiš, a bogme, i uzvraćanju, koje nam tako velikodušno
nudiš!

Kantakuzen preču naglašeni smisao kraljeve opaske.
Međutim, sastanak većnika za državni savet nije se mogao odmah
održati. Trebalo je da se iskupi dvadeset i četiri člana. Mnogi su bili
odsutni ili zbog udaljenosti mesta stanovanja, ili što su ih dužnosti
zadržavale u drugim gradovima. Za to vreme Kantakuzen se zabavljao
vešto pridobijajući dvorane, i svojom uglađenošću i viteškim ponašanjem
njihove supruge.
Dušanu je bila poznata spretnost i prepredenost ovog velikaša. I bio
je oprezan i spreman da u svako doba budnim okom prati njegove
poteze.
Drugi sastanak između Dušana i Kantakuzena dobio je neočekivan
obrt. Otpadnik Hrelja, valjda uvidevši u kakvom se žalosnom stanju
nalazi Vizantijsko Carstvo, i uzdajući se u Kantakuzena, koga je smatrao
prijateljem i carem, vratio se Dušanu kao pokajnik.
Velikaši u Paunima i dvorani s čuđenjem su gledali ponositog
»ćesara«, s nestrpljenjem očekujući kako će se kralj ophoditi prema
njemu.
Dušan ga je primio u prisustvu kraljice Jelene i Kantakutena.

Stari vojvoda, prema svojoj navici, stao je pred kralja ponosito kao
da mu svojim prisustvom čini osobitu čast. Izgledalo je da silni feudalac
sebi dozvoljava sve, čak i izdaju, ako mu se prohte.

Bez i najmanjeg prizvuka pravdanja u glasu, Hrelja otpoče:
— Dosta mi je bilo Vizantinaca i njihovih smutnji i podvala! Došao
sam da se pridružim svome jatu... Naravno, svoje posede, od Štipa do
Strumice, nanovo priključujem srpskoj državi.
— Interesantno! — dobaci kraljica.
— I šta još? — upita Dušan.
— Od danas sam opet vaš! — isprsi se Hrelja.
Primetivši Dušanov hladan pogled, zatrepta, za trenutak zastade
kao da se predomišlja, pa nastavi:
— Valjda me ovde ne smatrate za izdajnika?
Umesto odgovora dočeka ga mukli tajac.
— Nateran sam... — uzviknu. — Primorali su me car Andronik i
Apokavk... Pretili mi i... pristao sam da im priđem, ali privremeno... Sad
je s tim svršeno... Sreća je što ovde vidim novoga cara Kantakuzena...
On je svedok da me je Andronik prisilio da mu priđem!
— Zar silnog i neustrašivog vojvodu Hrelju neko može da prisili?
upita kraljica.
— Izgleda da može! — nasmeja se Kantakuzen.
— Tako se desilo... I šta sad? Nećemo valjda pogaziti prošlost! Što
je bilo, bilo je... i gotovo...

331

— Nećemo... — odvrati Dušan. — Ali ćemo uzeti tvoja tri grada, pa i

Melnik...

— Melnik je još uvek samo moj! — planu Hrelja.

— Veliki domestik, odnosno sad car Kantakuzen, dobro zna na koji
sam način prisiljen da ta prokleta tri grada...

— I sebe! — dobaci kraljica. — I sebe i svoju vojsku...

— Imam svedoka kome se mora verovati... To je Kantakuzen.
— Šta je? — obrati se Dušan Kantakuzenu. — Hoćeš li da budeš
svedok »ćesaru« Hrelji?
— Svakako... Odmah ću doneti dokaz o njegovoj nevinosti. Baš mi
je slučajno pri ruci...
Kantakuzen izađe.

Hrelja se smesta obrati Dušanu:
— On me je nagovorio da pređem Vizantincima... Poslušao sam ga

i sad, eto... Vi ste saveznici protiv carice Ane i one hulje Apokavka.
Pristajem da vam se pridružim kao treći.

— Hvala... — hladno ga odmeri Dušan. — Nisi nam potreban.

Prebegao si našim neprijateljima i dao loš primer ostalim velikašima. Ako
se ugledaju na tebe, u ovoj zemlji neće ostati ni kamen na kamenu!

— Nateran sam! Primoran! Kantakuzen će to potvrditi, jer je i on

sudelovao u...

Kantakuzen se pojavi na vratima. Držao je papirus zavijen u svitak:
— Evo potvrde o nevinosti velikog »ćesara« Hrelje! — reče. —

Ovde jasno piše da ga je car Andronik »primorao« da mu se pridruži.
Dušan razvi papirus i pročita.
— Pa? Šta ćemo sad? — obrati se Hrelji. — Ovo je ugovor sa

tvojim potpisom i pečatom... Izjavljuješ da s dobrom voljom nudiš savez

caru!
Hrelja škrgutnu zubima. Desnica mu pade na balčak mača. Besno

se obrati Kantakuzenu:
— Pseto romejsko! Je li to tvoje prijateljstvo? Izlazi, izdajniče, da ti

pokažem kako se brani čast jednog viteza!
— Čekaj — priđe mu kraljica. — Mislim da ovde nije reč o časti...

— Kako? Zašto? — buknu Hrelja.
— Ovaj ugovor jasno pokazuje koliko vredi tvoja čast... Prema

tome, nemaš se za šta boriti.

Dušan dodade:

— Kantakuzen je naš gost. Štiti ga zakon gostoprimstva... A ti...
Predaj svoj mač... On ti više neće biti potreban...

Kralj priđe vratima i doviknu:
— Sendikus... Kapetan Sendikus neka dođe sa šest ratnika...
— Zar mene?! Ja sam vojvoda! Ćesar! Feudalni gospodar! Ne

može se sa mnom tako!

332

— Može! — dobaci Kantakuzen. — Izdaja je posredi... Utoliko pre,
jer je u pitanju jedan vojvoda i »ćesar«...

Kapetan Sendikus i šest ratnika stadoše ispred kralja.
— Razoružajte ovoga čoveka... Ako se bude opirao, vežite ga —
reče im Dušan.
— Znači tako? — uzviknu Hrelja. — Je li to hvala za sve što sam
učinio za ovu zemlju? Zar se tako odužuje za odanost kralju?
— Svoju odanost si prokockao! — reče Dušan.
Vitez izvuče mač iz kajasa i tresnu ga o pod:
— Samog sebe razoružavam! Ali ću se osvetiti!

— Odvedite ga Sepiji... I njegove pratioce razoružajte...
Hrelja prezrivim pogledom odmeri Dušana i ponosito izađe iz odaje

okružen ratnicima.
U odaji nastade neugodna tišina. Svi, osim Kantakuzena, osećali su

se nelagodno.
Dušan reče:
— Poslaćemo ga u Bugarsku, u manastir Svetoga Jovana Rilskog.

Hrelja je ktitor tog manastira... Igumanu ću poslati naređenje da ga
zakaluđeri...

— Ako odbije? — upita kraljica.
— Onda ćemo ga doživotno držati u tamnici... Njegov primer
pokazaće ostalim velikašima da u ovoj zemlji nije baš sve dozvoljeno.
Kantakuzenov neviteški postupak izazvao je na dvoru mučno
raspoloženje prema caru potukaču. Niko nije pomišljao da se stavi na
stranu vojvode Hrelje i njegove izdaje. Ali svi su znali da je između

srpskog vojvode i cara begunca postojalo dugotrajno prijateljstvo. Tako

se dogodilo da je Vizantinac pokolebao i ono malo dvorana i velikaša
koji su mu bili naklonjeni. Ali lukavi političar umeo je da se snađe čak i u

ovako neugodnom položaju. Znao je koliko supruga može imati uticaja

na svoga muža, pa je svu svoju pažnju obratio kraljici.
Savetovanje kralja i dvadeset i četiri člana veća trebalo je da se

održi u Prištini. Velikaši i vojvode već su počeli da pristižu.

Za to vreme Kantakuzen je u nekoliko mahova posetio kraljicu.
Svojom slatkorečivošću postepeno ju je naveo da mu prebacuje za

neviteški postupak, da govori, da dokazuje i da objašnjava.
Kad je osetio da je došlo pogodno vreme da progovori, otpočeo je

tiho, razložno i na izgled skromno:

— Svetla kraljice, iznad svega cenim prijateljstvo, tu božansku vezu
između srodnih duša... Od svih vrlina kojima je gospod obdario ljudski
rod, prijateljstvo stoji na prvom mestu. Ono se rađa spontano, razvija se i
koji put čini duhovnu vezu jaču nego među rođenom braćom... Amicus
dimidium animae.181 Ili Amicus certus in re incerte cernitur.182 Tako su
govorili stari Rimljani... Vojvoda Momčilo bio mi je prijatelj. Cenio sam ga

333

i voleo. Ali kad sam mu se obratio za pomoć, odbio me... Moja nevolja
njega se nije kosnula. Najpre je počeo da izvrdava i da se poziva na
ugovor zaključen još s carem Andronikom, koji je po njemu ostao u
važnosti iako je car umro! Najposle, počeo je da mi se ruga i da me
začikava, dok mi nije pokazao vrata...

— Svetla kraljice, mislim da nema većeg poniženja i izdaje! Možda
sam se neviteški poneo prema tome vojvodi. Ali, razočaran i ponižen
ljubavnik i prijatelj nikad ne zaboravljaju svoj poraz. Slično je postupio i

vojvoda Hrelja. I on je kao prijatelj pokazao svoje pravo lice. Odbio me
je! Zar sam mogao bolje uzvratiti čoveku koga sam voleo i cenio, a koji

me je prezreo...
— Znači, tako je bilo? — saučestvujući reče kraljica. — Zašto to

odmah nisi rekao, objasnio?
— Čemu? — sleže ramenima Vizantinac. — Ko me poznaje,

sigurno će shvatiti da postoji opravdan razlog za moje ponašanje.

Osetivši da je napravio dobar utisak, Kantakuzen nastavi:
— Nisam se ja uzalud obratio kralju Dušanu za pomoć i utočište.
Poznajući njegovu plemenitu dušu, došao sam vam kao prijatelj
prijateljima. I nikad se zbog toga neću pokajati, a nadam se ni vi što ste

me prihvatili... Možda ne umem ubedljivo da govorim — licemerno se
nasmeši pustolov — ali osećam potrebu da pred tobom, svetla kraljice,

iznesem sve što mi leži na srcu... Poznato mi je da su carica Ana,

Apokavk i njegove sluge uputili kralju Dušanu pismo... Ne znam šta mu

pišu, ali pretpostavljam. Sigurno traže da me kralj njima izda... Da me
preda u njihove bezbožničke ruke, ili u najboljem slučaju otera od sebe.
Poštenje mi nalaže da iznesem svoje mišljenje i ubeđenje u vezi sa

vašom krunom... Radi se o mladom Urošu...

Kraljica se prenu:

— Kako? Zar je ugrožen? — uzviknu.
— Jeste... Ugrožen je — ako se Paleolozi održe na vlasti... Oni će

svakako bezuslovno odbaciti Uroša, a dovesti za kralja u Srbiji Simeona,

polubrata Dušanova, koji je po materi Mariji Paleolog...

— Gospode! — uzviknu kraljica. — Pa to je potpuno jasno!
— A pod mojom vlašću Uroš će imati ne samo dobrog prijatelja,

nego i siguran oslonac da se održi na prestolu, u zemlji koja mu još od

pradedova po zakonu pripada... Eh! — uzdahnu Kantakuzen. — Mi smo

ljudi zašli u godine. Po volji gospodnjoj svi smo smrtni... Na našem
podmlatku počiva sreća i napredak države i naroda... Dakle, Paleolozi
neće mirovati. Oni će sve sile upotrebiti da bi na srpski presto doveli

Simeona od kolena Paleologa.
— Prihvatam tvoje prijateljstvo! — pruži mu ruku kraljica — Ono će

biti još jače ako se potvrdi zakletvom.
Većanje je počelo neuobičajeno. Kantakuzen je kratko izjavio da je

334

zahvalan za gostoprimstvo, a isto tako i za pomoć, koju će, po njegovu

uverenju, sigurno dobiti »jer je u stanju da dobro dobrim uzvrati«.
Naglasivši da njegovo stanje, u kome se trenutno nalazi, rečitije govori

nego što bi on mogao iskazati, nudi kralju Dušanu savez i ulaže »celog
sebe« u tu zajednicu. Potrebna mu je materijalna i vojna pomoć...

— Učinićemo sve što se može — reče Dušan. — Zaključićemo
savez o zajedničkom ratovanju protiv Paleologa... Ali, reci nam,

prijatelju, šta mi iz toga treba da dobijemo?

Vojvoda Preljub dobaci:

— Valjda da se ponosimo što smo Jovana Kantakuzena postavili za

cara Vizantije!
Kantakuzen se dobroćudno nasmeši:
— Lepo rečeno, duhovito — primeti.

Kraljica Jelena ustade. Po njenom držanju videlo se da namerava

oštro i precizno da kaže šta misli:

— Paleolozi su u nekoliko mahova dokazali da su nam neprijatelji...
Ovde se radi o pomoći... Treba da pomognemo pre svega čoveku i
prijatelju koji nas neće izneveriti! Savez s Kantakuzenom za nas znači
obezbeđenje naše vladavine, a bogme i prestolonaslednika Uroša...

Među velikašima nastade komešanje. Dobronamerni pogledi
upućeni kraljici smesta se preobraziše u čuđenje. Kod nekih se pojaviše

podrugljivi osmesi.

— Kakvu potvrdu za to dobijamo? — upita Dušan.
— Zakletvu i vitešku reč! — odvrati kraljica.

Kralj zavrte glavom:
— Ne znam da li je to dovoljno... — reče.
— Biće dovoljno! — javi se Oliver. — Mislim da naš gost ima dva
sina... Ako nam jednog pošalje kao taoca, bićemo spokojni i ubeđeni da
je prijateljstvo čvrsto, a savez pouzdan.

Kantakuzen se nasmeši:
— Istina je — reče. — Imam dva sina, Manojla i Mihaila... Uzmite
starijeg za taoca... A bio bih srećan ako moj prijatelj, časni vitez Oliver,
pristaje da svoju kćerku Danicu183 da za ženu mome sinu.

— Pristajem! — odvrati Oliver.

U skupu nastade žagor, pljesak i poklici odobravanja.
Preljub poluglasno reče:
— Oliver će dobiti zeta, a mi gubimo taoca.
Međutim, otpočeše čestitanja uobičajena u ovakvoj prilici. Nekoliko
oduševljenih govornika poželeše sreću i novim mladencima, i njihovim

roditeljima.
Na kraju, načinjen je ugovor između Dušana i Kantakuzena da

jedan drugom neće smetati pri osvajanju vizantijskih gradova, a šta ko

osvoji, ili dobije milom, neka je njegovo. Kantakuzen se obavezao da

335

redovno obaveštava Dušana o svojim uspesima.
Dušan je bio u povoljnijem položaju. Po ugovoru, on može da

osvaja neograničeno po Vizantijskom Carstvu. A Kantakuzenu je stalo
do carske krune, koju bez Dušanove pomoći neće dobiti.

Dok je ugovor sastavljan i polagana zakletva logotet Pribac
Hrebeljanović se javi za reč. Kad je dobi, otpoče:

— Lepo i srećno smo okončali posao oko ugovora, korisnog obema
stranama. Samo, čini mi se, nešto smo zaboravili! Kome treba da
pripadne oblast Stefana Hrelje? On je otpao od nas i prišao romejskom
caru... Postoji i ugovor: da on sebe i svoju oblast od Štipa do Strumice
predaje novom gospodaru, vizantijskom imperatoru... Ko je vizantijski
imperator? Da li carica Ana Savojska i njen sin, Jovan V Paleolog, ili
Kantakuzen, kao car Jovan VI? Bilo kome da se preda, mi svakako
ostajemo bez te oblasti!

Opaska velikog logoteta preseče žagor odobravanja i čestitanja.
Vojvode i velikaši zanemeše. Pogledi se upraviše na Dušana, na
Kantakuzena, pa i na kraljicu. Jer oblast Stefana Hrelje predstavljala je
pozamašan zalogaj za obe strane.

Svi su očekivali kraljevu reč.
Dušan se obrati jednom dvoraninu:

— Reci kapetanu Sendikusu da dovede vojvodu Hrelju!
Neugodna tišina poduže se otegla. Osim zgledanja i tihog
došaptavanja, nijedna glasna reč se ne ču.
Najposle Kantakuzen progovori:
— Šta ima? Ugovor je jasan... On važi... I važiće dokle god postoji
Vizantijsko Carstvo i car u njemu... Jovan Paleolog ili Jovan
Kantakuzen...
— Ali se Hrelja vratio nama! — primeti vojvoda Dejan.
— Vratio se i pao u nemilost — hladno odvrati Kantakuzen. —
Njegovo pokajanje nije prihvaćeno, a ugovor je ostao...
Kralj Dušan kao da je predosećao da će pregovori doći u zategnuto
stanje, bio je naredio da se u Prištinu dovede vojvoda Hrelja.
— Šta još hoćete? — mršteći se reče stari vojvoda ulazeći u
dvoranu. Izgleda da vam nije dovoljno uvreda na moj račun?
— Prema zasluzi... Samo prema zasluzi! — dobaci Preljub. — Ako
smatraš da tvoj postupak s tim ugovorom ne miriše na izdaju, onda si lud
ili ti, ili svi mi ovde!
— Evo toga ugovora... — reče Dušan pružajući mu papirus
Hrelja baci letimičan pogled na ugovor:
— Da, to je... Zaključen između pokojnog cara Andronika i mene. Ali
pošto se taj car upokojio, ovaj ugovor ne važi!
Hrelja iscepa ugovor na sitne komade.
— Treba li još nešto? — upita kralja.

336

— Treba... Ovde, pred svima da izjaviš: kome pripada tvoja oblast?
— He! — nasmeši se Hrelja. — Ako me ne strpate u manastir i ne
prisilite da se pokaluđerim, oblast pripada meni.
— Lepo... — reče Dušan. — A ti? Postoje dva cara i jedan kralj...
Moraš se opredeliti.
— Ako baš moram, onda se opredeljujem za tebe... Tvoj sam bio i...
Pljesak i podvikivanje prolomiše se u dvorani.
Dušan nastavi:
— Znači: bio si i ostaješ srpski vojvoda?
— Tako je!
Dušan ga potapša po ramenu:
— Možeš se nazvati i ćesarem... Neka ta ostane titula koju ta je
podario pokojni car Andronik.
— Eh... — odmahnu rukom stari vojvoda. — Car je umro, ugovor
iscepan. Neka i titula ode za njima!
U dvorani nastade smeh.
Dušan se obrati Kantakuzenu:
— Šta kažeš na ovo?
— Ništa... Zapanjen sam... Gradove u oblasti ovoga čoveka
nećemo osvajati ni ti, ni ja...
— Pa... Valjda je tako... — reče Dušan.
Stefan Hrelja, sticajem okolnosti, dobio je slobodu, izbegao
manastir i nanovo stekao naklonost kralja Dušana.

337

Sedmi saputnik

Rat saveznika protiv Vizantije počeo je na čudan način. Posle

potpisivanja ugovora i učinjene zakletve između Dušana i Kantakuzena i
namirenja s vojvodom Hreljom, stiže vest da su Paleolozi s velikom
vojskom udarili na Didimotik, u kome je boravila Irina, Kantakuzenova
supruga.

Dušan naredi da od dvadeset i četiri vojvode, dvadeset smesta
pođu s Kantakuzenom prema opsednutom gradu, a svega četvoricu
zadrža kod sebe.

Međutim, Kantakuzenu počeše pridolaziti vizantijski ratnici s malih i
velikih postaja i iz gradova koji se dotada nisu opredelili ni za jednog
cara. Ta vojska isprednjači, sukobi se s Paleolozima kod Ginekastra i
pretrpe poraz. Kantakuzen zbog toga dočeka srpske ratnike kao da su s
neba došli. S tom vojskom krete prema opsednutom Didimotiku i otpoče
borbu. Carigradski ratnici pod Apokavkom odolevali su navali srpske
vojske koja se bez volje borila. Postojala je bojazan da i poraz pretrpi.

Pod šatorom viteza Olivera nastala je prepirka između srpskih
vojvoda.

Oliver otpoče:
— Paleolozi su se podelili u dve grupe. Jedni i dalje jurišaju na
zidove grada, a drugi odbijaju naše napade, koji nam baš ne služe na
čast... Ovi neuspesi idu na štetu srpske države i obaraju ugled kralja
Dušana. Vaša mrzovolja prešla je i na ratnike. Može se desiti dai poraz
pretrpimo... Čemu to vodi? Možda smatrate da bez prisustva kralja
Dušana i njegovog mača nema smisla boriti se?
— Istina je! Nema smisla! — dobaci Hrelja. — Neka Kantakuzen
najpre izvrši ono što je ušlo u ugovor, a mi ćemo već pokazati i
Paleolozima i svakom drugom koliko vredimo.
Preljub dodade:
— Taoca nismo dobili... Dokle Kantakuzen ne oženi svoga sina
Manojla Danicom, kćerkom viteza Olivera, nema ništa od prave borbe!
Dejan ogorčeno doviknu:
— Šta će biti ako se Kantakuzen pomiri s caricom Anom? Bićemo
srećni ako i glave iznesemo!
— More, i žene i decu će nam oterati u ropstvo! — primeti Vojihna.
Vojvoda Vratko ustade:

338

— Treba obavestiti kralja — reče. — Ako mi ispunjavamo zahteve
ugovora, neka to čini i druga strana.

— Jednom reči: ne verujete Kantakuzenu? — reče Oliver.
— Ne verujemo... Nijednu tačku ugovora dosad nije ispunio! —

odgovori Preljub.

— A šta ste vi ispunili? — planu Oliver. — Doveli ste ovamo svoje

ratnike i borite se kao babe! Ako vas spodbije vizantijska vojska
Apokavka i Teodora Monomaha, nećete znati ni gde vam je glava!

Posle poduže prepirke i uzajamnih prebacivanja srpske vojvode
odlučiše da pošalju poslanike kralju s molbom da od novog saveznika

zahteva ispunjavanje obaveza ugovora.

Dušan shvati primedbe vojnih starešina i uskoro Kantakuzenov sin
Manojlo dođe u Skoplje i venča se s Oliverovom kćerkom Danicom.

Plahoviti kralj Dušan uputi oštre prekore i vojvodama i ratnicima, i ne
očekujući od njih pravdanja, obrati se svome šuraku, bugarskom caru

Jovanu Aleksandru, da s vojskom krene prema Didimotiku.
Car Jovan, ne dvoumeći se, diže vojsku, pa ne osvrćući se na

srpske vojvode, učini juriš na opsađivače grada i nešto potuče, a ostalo

natera u bekstvo.
Srpske vojvode s Kantakuzenom na čelu uđoše u grad, a car Jovan,

prikupivši svoje ratnike, okrete prema Bugarskoj. Deset dana kasnije

uputio je pismo svome šuraku:

»Plemeniti, hrabri i najdraži mi prijatelju... Postupio sam prema
tvojoj želji... Vizantijska vojska pod Paleolozima potučena je i

rasterana... Kantakuzen je »pobedonosno« ušao u grad Didimotik. Sad
te molim i skrećem ti pažnju: da toga nazovi-cara ili ubiješ, ili baciš u

okove i strpaš u tamnicu... Ako želiš osvojiti romejsko carstvo, okani se
toga lopova, lažova i pustolova... Od njega se ničemu dobrom ne

nadaj«...
Dušan pročita pismo, pruži ga kraljici i reče:
— Evo šta piše tvoj brat... Pročitaj...
Pročitavši pismo, kraljica uzviknu:

— Oh!... Kakva zabluda!

— Možda i nije — nasmeši se Dušan. — Bugarski car zna da je

moja davnašnja želja da osvojim Vizantijsko Carstvo... Zbilja, taj

Kantakuzen... Pravo da ti kažem...
— Ćuti! — prekide ga Jelena. — Primio si ga kao prijatelja, ugovor s

njim sačinio i sad... Nema šta da se priča!

— Istina je... — sleže ramenima Dušan. — Kad sedne na vizantijski
presto, ako uopšte sedne, od toga će imati koristi jedino Danica,
Oliverova kćerka. A ja? Postaću ono što narod kaže »sedmi saputnik«.

— A ti ne bio potpisivati ugovor! — iskrivi usta kraljica.

Dušan planu:

339

— Potpisao sam! Ali, kao što je uobičajeno, on ima privremeni
karakter.184

Kraljica, uzdržavajući gnev, odvrati naglašavajući svaku reč:
— Ti si kralj i vitez... Tvoja reč i bez ugovora nešto znači. To ni za

trenutak ne smeš smetnuti s uma!
— U pravu si... Držaću se ugovora i zadate reči...

— I zakletve... — dodade kraljica.
Kraljica Jelena imala je vidna udela u važnim događajima, osobito
kad je trebalo doneti odluku od presudnog značaja. Velikaši, kraljevi

prijatelji, nazovi-prijatelji i podmuklice nemo su se zgledali i došaptavali,
čudeći se popustljivosti Dušanovoj. Činilo se da je kralj pao pod uticaj
svoje supruge, što se tumačilo na razne načine. Mnogi su smatrali da je

Dušanu po svaku cenu bilo stalo do prijateljstva s Bugarima i da je zbog

toga kraljica dozvoljavala sebi toliku slobodu i takvo ponašanje kakvo
kod žena toga doba nije bilo uobičajeno. Car Jovan Aleksandar,
ozlojeđeni boljari i bugarski narod nisu zaboravljali poraz kod Velbužda.

A kraljica Jelena bila je jaka spona prijateljstva koje se godinama

održavalo. Na to su se nadovezivale i pretpostavke druge vrste.

Pakosnici su tvrdili da je kraljica po pameti daleko iznad kralja, jer je
Dušan nekoliko puta u šali pomenuo »da je bolji ratnik nego političar«, a
pametnjakovići — da je Dušanova ljubav prema kraljici bezgranična.

Tek, Jelena je skoro uvek bila prisutna na saborima i savetovanjima.

Tokom vremena velikaši su se navikli na to i prestali su da o tome
nagađaju i raspravljaju, tim pre što su njeni saveti ponekad bili

prihvatljivi.

Oliver i Danilo cenili su kraljicu i njenu razboritost, ali su i oni bili u
nedoumici zbog čega je Dušan često u toku savetovanja pušta ispred
sebe i ostalih. Međutim, niko nije znao da su kraljevski supružnici pred
svaki sastanak raspravljali u četiri oka, savetovali se i pretresali pitanja o
kojima će se odlučivati na Saboru.

Uostalom, svaka pojava, ma koliko čudna izgledala, tokom vremena
gubi prvobitnu oštricu i postaje obična.

Ni pronicljivi Oliver, ni Danilo nisu bili u stanju da uđu u suštinu

stvari. Velikašima nije padalo na pamet da je Dušan proveo detinjstvo u
izgnanstvu u Carigradu kraj oca paćenika unesrećenog i iskidanog i da

je to moralo ostaviti traga na njegovoj duši. Niko nije pomišljao na
njegovu mladost, rastrganu i neprekidno trovanu pakošću i naprasitošću
kralja Stefana Još kad je njegov otac tvrdo odlučio da ostavi presto
Simeonu, Dušan se u nastupu očajanja spremao da napusti Srbiju i ode

»u beli svet«. Kraj svega velikaši, dvorani, pa i prosta ratnici podelili su

se u dva tabora: uz starog i uz mladog
kralja. Nesrećnom mladiću bio je potreban moralni oslonac i

podrška. I činilo mu se da ih može naći samo kod supruga

340

Zbacivanje oca s prestola, ma kako izgledalo opravdano, ostavilo je
ožiljak na Dušanovoj duši, jer su od njega Oliver i Danilo stvorili »viteza
bez mane«.

Kralj je osećao da je Jelena više razumna nego umna i da je jedina
osoba sa kojom ne mora da igra igru punu političkih smicalica. Uvideo je
da mu ona svojim realnim rasuđivanjem razbija kompleks stvoren
mučnim okolnostima. Dušan je nije voleo, ali je shvatio da mu je
neophodna, a u isti mah da nije superiorna, ali mu je važna.

Tako na srpskom dvoru niko nije shvatio da je Dušan tragična koliko
i moralna ličnost.

*

Među vojvodama koje je Dušan dao Kantakuzenu najistaknutiji su
bili Oliver i Palman Braht, zapovednik kraljevih najamnika. Sticajem
okolnosti ova dva viteza postadoše glavni zapovednici srpske vojske.
Oni su se jedini držali ugovora i poštovali kraljeva naređenja. Jer Oliver
je bio u srodstvu s Kantakuzenom, a Palman, kao vojnik od zanata,
morao je ispunjavati svoje obaveze.

Tri dana je srpska vojska izmešana s vizantijskom uzalud jurišala na
grad Ser.185 Posada, naklonjena Paleolozima, uporno se branila i sve
molbe i pretnje Kantakuzenove nisu je pokolebale. Nezadovoljstvo kod
srpskih ratnika nanovo se pojavilo, osobito kad zavlada još i nekakva
zaraza. Nekoliko stotina ratnika je umrlo. Razbole se i Palman, a uskoro
za njim i vitez Oliver.

Tada se pronese vest da je Apokavk krenuo čitavu flotu iz
pristaništa kod Soluna s namerom da iskrca vojsku na suvo i uhvati
klance i sve prolaze koji vezuju Didimotik s Trakijom. Tako bi srpska i
Kantakuzenova vojska bile odsečene i uništene.

Pošto su se oporavili od bolesti, najpre Palman a ta njim i Oliver,
naglo povukoše srpske ratnike od Sera. Uz njih je bio i Kantakuzen, jer
se najsigurnije osećao u Srbiji.

Međutim. Dušan s velikom vojskom opsedne Voden i posadu nagna
na predaju.

Dok se srpska vojska nalazila u Vodenu, Dušanu stigoše poslanici
iz Carigrada. Carica Ana i Apokavk, ne mogući da podnose teško stanje
u koje je Vizantija zapala poslali su vojvodu Ðorđa Luku i solunskog
mitropolita Makarija da vode pregovore sa srpskim kraljem.

Dočekavši ih s poštovanjem, Dušan im se obrati:
— Kod vas je tamo građanski rat... Imate caricu Anu i njenog

341

maloletnog sina, Jovana V Paleologa. Postoji i Kantakuzen, opet car,

Jovan VI... Pre nego što saslušam želje vaših gospodara, odmah vam
mogu reći da sam prihvatio begunca i prema njemu postupio kako zakon
gostoprimstva još odvajkada nalaže... Dakle, šta mogu da učinim za

plemenitu caricu Anu i njenog sina?
Mitropolit Makarije, zahvalivši se na ljubaznim rečima srpskog

kralja, reče:

— Želje carice Ane nisu prevelike... Ona se pita: šta je velikog i
čuvenog kralja Dušana navelo da pod svoje okrilje primi čoveka koji ni
po čemu ne zaslužuje pažnju?

— Rekao sam... Zakon gostoprimstva! — odvrati Dušan.
Vojvoda Ðorđe Luka blagonaklono se nasmeši:

— Zar zakon gostoprimstva važi i za pustolove?

— Da... Važi i za pustolove... Taj zakon štiti svakog ko je progonjen
i traži utočište... O tome bi mogao više i bolje da nam kaže mitropolit
Makarije, jer mu je Hristova nauka pristupačnija.

— Mogao bih... Istina je... Zakon gostoprimstva... Priča o milostivom

Samarjaninu...
— Čekaj! — prekide ga Luka. — Nismo ovamo došli da pričamo

priče... Važniji posao nas čeka... Dakle, svetli kralju, znamo da postoji
ugovor između tebe i Kantakuzena...

— I viteška reč i zakletva... — dodade Dušan.

— Da... I to... Po mome shvatanju vitez treba dobro da promisli o
tome kome daje svoju reč. Kantakuzen je bio prva ličnost uz pokojnog
cara Andronika i njegov veliki prijatelj... Car se nije čestito ni ohladio u
grobu, a »veliki prijatelj« već je počeo da pruža ruke prema carskoj kruni

da je otme od nejakog deteta, pravog naslednika prestola... Oprosti,
svetli kralju, ja takvom čoveku ne bih dao pokroviteljstvo, a još manje
vitešku reč! On je izdajica, oskvrnitelj, pustolov... I znaj da ćeš od njega
doživeti vrlo mučna iznenađenja!

Mitropolit Makarije se umeša:
— Za njega ne postoji ni časna reč, niti ikakva svetinja! Gospodu

neka je hvala, pojave se i takvi u ljudskom rodu da pokažu koliko su

dobri ljudi dragoceni! Prevaren si, kralju... Ali još nije dockan da taj

besmisleni ugovor raskineš...
— Hm... — učini Dušan. — Recite šta vaša carica i njen doglavnik

Apokavk žele?

Vojvoda Luka odgovori:

— Nude ti nekoliko vizantijskih gradova za glavu toga pustolova.

Makarije dodade:

— Ne moraš ga ubiti... Po zakonu gostoprimstva... Hm... Predaj

nam ga u okovima... A gradove možeš izabrati prema svome
nahođenju...

342

— I to je sve? — upita Dušan.

— Da...
Onda je naš razgovor završen. Ugovor s Kantakuzenom neću
pogaziti, zakletvu i vitešku reč još manje...
— A mi bismo hteli... — poče mitropolit.
— Rekao sam: naš razgovor je završen! — odseče kralj.
Poklisarima je još ostalo da se učtivo oproste s domaćinom i da

krenu put Carigrada.
Dušan je uviđao da su sve srpske vojvode i velikaši skloni tome da

čak i kralja osuđuju što je sklopio savez sa čovekom u koga niko nema

poverenja. Jedino je kraljica Jelena stajala na strani cara prebega. Ona
svome suprugu ni reč nije progovorila o razgovoru vođenom između nje i

»visokog gosta« pred sastanak velikog saveta u Prištini. Uprkos
ugovoru, zakletvi i navaljivanju kraljičinom da održi reč, Dušan je iz dana
u dan sve jasnije uviđao da je napravio rđav posao. Mrzovolja vojvoda i

neuspesi njegovog saveznika izazivali su u njemu crne slutnje. Osim
toga, posle smrti ugarskog kralja Karla Roberta186 na ugarski presto

stupio je njegov sin i naslednik Lajoš, mlad, sposoban i veoma ratoboran
vladar. I već su počele da stižu vesti sa severa da se manji ugarski
odredi iz Srema prebacuju preko Save i pljačkaju po Mačvi, što je bio

siguran predznak novog ugarskog pohoda na Srbiju.

I umesto da se priprema za rat na severu svoje zemlje i da nastavi

osvajanja na jugu, Dušan je morao da se nosi s nezadovoljnim
vojvodama i da kao božju kaznu vuče za sobom jednog pustolova kome

treba da osigura vizantijski presto.
Međutim, ni za trenutak nije ga napuštala želja da on lično stavi

carsku krunu na glavu.
Oni isti poklisari, mitropolit Makarije i vojvoda Ðorđe Luka, i po drugi

put su došli od carice Ane. Dušana nađoše u gradu Strumici i odmah
počeše da pregovaraju.

Ðorđe Luka prvi uze reč:

— Naša svetla i plemenita carica nudi ti sve vizantijske gradove i

sela na zapadu od Hristopolja... Sve to žrtvuje za glavu cara prebega!

Sve, osim Soluna.
Dušan je ćutao.
Mitropolit Makarije reče:

— Veliki domestik, plemeniti Apokavk, šalje ti pozdrave i moli da se

s njim sastaneš kod Amfipolja...
— E! A zbog čega? — prenu se Dušan.

— To ne znamo — sleže mitropolit ramenima.
— Dakle, na čemu smo? — upita Luka.

— Na onom starom... Nisam promenio odluku... Kantakuzena vam
neću izdati. Apokavku recite da prihvatam njegovu ponudu... Naći ćemo

343

se kod Amfipolja.
— Naša svetla carica Ana nudi ti...
— Rekao sam! — prekide ga Dušan.
Sastanku sa poklisarima prisustvovala je i kraljica Jelena i vitez

Oliver.
Kad ostadoše sami, Oliver reče:
— Znači, ići ćete na taj sastanak?

— Svakako!
— To je ludost! — dobaci Jelena. — Postaviće ti zasedu... Ubiće te
ili zarobiti.
Oliver zaklima glavom:
— Mislim da će pokušati da te živog uhvate... Najpre će zahtevaš
da im predaš Kantakuzenovu glavu, a onda će i tebe ubiti!
— Da... — odvrati Dušan. — Verovatno da će to pokušati...
Povešću jednog dobrog pratioca... Taj će već umeti da me zaštiti.
— Koga? upita kraljica
— Kantakuzena.
— Neverovatno! — pljesnu rukama Jelena. — Obojica srljate pravo
u propast.
— Obojica ili nijedan — hladno reče Dušan.
— Ako Kantakuzen odbije da pođe sa mnom, neću ići ni ja.
Oliver se nasmeja:
— Lepo smišljeno! Ali povedi bar Palmana i njegovih trista
konjanika.
— Ne... Palman će ići u Mačvu da se nosi s ugarskim pljačkašima.
Otkako je mladi Lajoš postao kralj, njegovi ratnici su sve drskiji...
Kraljica Jelena i vitez Oliver dobro su znali da Dušanovu odluku
niko ne može da pokoleba. Odlučio je da ode do Amfipolja i on će to
učiniti. Pretpostavke o klopkama, zasedama, mučkom ubistvu i
zarobljavanju nisu ga pokolebale. Kraljica se bar tešila da se
Kantakuzen neće rešiti da stavi glavu u torbu.
Pošto se i Kantakuzen nalazio u Strumici. Dušan ga je pozvao na
dvor.
Kralj mu reče:
— Veliki domestik, veliki vojvoda, veliki prijatelj carice Ane i veliki...
još ne znam šta...
— Velika hulja! — primeti Kantakuzen.
— Tako je! — složi se Dušan. — E, taj me je pozvao na sastanak...
Na nekakav razgovor i dogovor... Treba da se nađemo kod Amfipolja...
— Pa? — hladno upita Kantakuzen. — Hoćeš li poći?
— Hoću, ali s tobom...
— Znači, i ja?
— I ti...

344

— U redu... Krenućemo zajedno...
Kraljica, Oliver i skoro sve vojvode odvraćali su ih. Bili su uvereni da

je posredi podvala, nameštena zaseda i da obojica idu u sigurnu

propast.

Umesto odgovora, Dušan posla glasnike u Solun, gde se trenutno

nalazio Apokavk. Glasnici zakazaše mesto i vreme sastanka.

I pošli su. Pratilo ih je svega dvesta konjanika, ali najboljih,
odabranih među kraljevim strelcima.

U blizini Amfipolja Kantakuzen se obrati Dušanu:

— Ne misliš valjda da me izdaš?
— To ne... Ali ti savetujem: proveri da li ti se mač lako vadi iz korica!

— To neka te ne brine... Britak je i žestok kao tuja!
Bili su uvereni da će naići na zasedu. Ali od svega ne bi ništa. Nije
bilo ni klopke, ni zasede i konačno — ni Apokavka. Veliki vojvoda se

predomislio. Nije došao na sastanak.
Posle podužeg čekanja dva saveznika se pogledaše:
— Šta sad? — reče Kantakuzen.
— Ništa... Vraćamo se... Veliki vojskovođa se uplašio, ili se

predomislio i odložio sastanak za drugu priliku.

Kantakuzen se nasmeja:
— Ima taj preča posla. U Carigradu se grade nove tamnice... Već

nemaju gde da smeste moje pristalice... Apokavk je otišao tamo, jer
veruje da se bez njegovog prisustva posao neće obaviti kako treba.

Dva saveznika mahnuše svojim pratiocima i kretoše natrag.
U Melniku doznadoše da je ćesar Hrelja, pokaluđerivši se pred smrt,

umro kao monah Hariton i sahranjen u manastiru Svetoga Jovana

Rilskog. Hreljini gradovi s Melnikom pripadoše Dušanu.
Mesec dana kasnije Dušan i Kantakuzen nađoše se s vojskom pod

dobro utvrđenim gradom Serom. Kantakuzen smesta uputa poklisara da
pregovara s posadom o predaji grada Građani, naklonjeni Paleolozima i
ljuti protivnici Kantakuzenovi, ubijaju poklisara, raščereče ga i delove tela

obese o gradske zidove.

Posle uzaludnih pokušaja da osvoje grad, obe vojske vratiše se u

Strumicu, a Dušan i Kantakuzen trenutno nisu znali šta da preduzmu i

kuda da krenu.
Dušan se sećao reči svoga saveznika. Taj se hvalisao da je

dovoljno da se samo pojavi s vojskom, pa će svi gradovi listom da mu se

pridruže. Od svega toga nije ispalo ništa. U sumornom raspoloženju,
razočaran, srpski kralj uvide da su njegove vojvode bile u pravu. I samo
su ga još zadata reč i upornost kraljice Jelene sprečavale da savezniku

pokaže put.
Ali uskoro prava ćud Kantakuzenova izbi na videlo. Južno od

Vodena, na reci Bistrici, leži grad Ber. Posada, ranije naklonjena

345

Paleolozima, shvativši da se nema čemu nadati od Carigrada, odluči da
grad preda Dušanu. Nekakav Arben, koji je sebe nazivao kapetanom,
stane pregovarati o predaji grada. Međutim, Kantakuzen se umeša i
spletkama, obećanjima i nešto pretnjom, pridobije grad za predaju. Ali se
prebeg ne zaustavi samo na tome. On s Dušanovom vojskom zaredi da
osvaja i druge gradove: Staridol, Sasko, Petru i Srbnicu — sve na reci
Bistrici. Stigavši do granice Tesalije, dođe u vezu sa svojim rođakom
Jovanom Anđelom i već se spremiše da napadne Solun. Ne obavestivši
srpskoga kralja o svojim uspesima, Kantakuzen je prekršio ugovor i
pokazao znake samovolje.

Tako se Dušanu pružila prilika da se otrese nemilog saveznika.
Ostavši bez novca i hrane, i s malo vojske, Kantakuzen se obrati za
pomoć Turcima. I uskoro turske horde upadoše u Trakiju pljačkajući i
pustošeći sve do reke Marice.
Bugarski car Jovan Aleksandar krete s vojskom da kazni pljačkaše
Ali ga Azijati u bici pobediše i nagnaše na povlačenje Turski vojskovođa
Omur s 30000 ratnika napadne Vizantince kod Hristopolja i Soluna. Turci
odneše pobedu i udariše u pljačku.

*

Svaki savez o zajedničkom ratovanju sklapa se sračunato. Obe
strane potpisuju ugovor imajući u vidu korist. Kad se nade izjalove i
jedna strana shvati da je učinila promašaj, savez olabavi i dovoljan je
bilo kakav uzrok da se ugovor poništi.

Kantakuzen je sklopio savez s Turcima zato što drugog izlaza nije
imao. I nije se obazirao na pustoš što je ostajala iza gramzivih i
krvoločnih pljačkaša. Požuda cara potukača za vlašću nije imala granica.
Zbog toga se i dogodilo da su hrišćani, pravoslavni i katolici, svako na
svoju ruku, otpočeli da progone i satiru i turske horde i njihovog
zaštitnika Kantakuzena.

Mletačka Republika, preko svoga poslanika Marina Venerijusa,
pridobila je Dušana za ovu borbu, a u isti mah dovela ga u vezu s
caricom Anom. Ta veza učinila je da se pregovori između tri zemlje
završe zarukama Dušanovog sina Uroša sa sestrom cara Jovana
Paleologa, iako je srpski prestolonaslednik imao svega sedam godina

Dušanu to nije smetalo da i dalje proširuje svoju državu. Protiv
turskih pljačkaša poslao je nekoliko četa, sastavljenih od ratnika vičnih
svakovrsnom načinu borenja, a lično je krenuo u nova osvajanja.

Najpre je proširio svoju vlast u Albaniji, gde su ga seljaci i građani

346

sa suzama radosnicama primili, jer su njegovi ratnici gonili i uništavali

turske horde. Tom prilikom osvojiše gradove Kroju i Avlonu, jako
utvrđene na obali Jadranskog mora. Cela Albanija i južna Makedonija
bile su sada pod Dušanovom vlašću, osobito kad mu se predade i grad
Ber.

Iako je ovde izbio na Jadransko more, Dušan nije napustio nameru
da se približi Egejskom moru. Pošto nije imao flotu, Solun nije mogao
osvojiti, ali se nadao da će najzad uspeti da osvoji Ser.

Ovaj grad odvajkada je raspaljivao pohlepu osvajača i pljačkaških
hordi. Njegove moćne zidine, pirgovi187 i kapije od debelih hrastovih
greda, obložene metalnim pločama, odolevale su napadačima. Okolina
Sera u dolini reke Strume bogata je plodnim oranicama, a osobito
vinogradima. Trgovački promet i razmena robe sa bližim i daljim
gradovima omogućavali su ekonomski razvoj i napredak kulture. Između
Sera i Nevrokopa kopana je gvozdena ruda Prihod od toga rudnika

vukao je manastir Lavra u Svetoj Gori.

U podnožju Rodopa nalazili su se gradovi, Melnik, bivša prestonica
ćesara Hrelje, Struma, Zihne, Hristopolj, s klancem izvanredne lepote,
Anakropolj i luke na Pijerijskom primorju. Ni grad Drama, sedište vojvode
Vojihne, nije mnogo udaljen, ni Filipi, značajno mesto još u doba starih

Rimljana Ceo kraj nazvan je Serska oblast i važio je skoro kao zasebna
država pod vizantijskom upravom.

Međutim, okolina Sera, nekada bogata slika i prilika blagostanja,
postala je uboga i siromašna. Godinama su pljačkaške horde Katalana,
Turaka, hajduka vojvode Momčila i brđana iz Rodopskih planina188
pustošile tu oblast. Kantakuzea najpre sa srpskim, a zatim i sa turskim

ratnicima, nemilosrdno je uništavao zemlju i satirao stanovništvo van

grada. Sa svojom i Dušanovom vojskom uzalud je pokušao da osvoji
Ser.189 Za svoj neuspeh je optuživao srpske vojskovođe i ratnike »koji se
mlitavo bore«. Doista, njihova bezvoljnost, a još više uporna borba
Paleologa, koji su slepo mrzeli Kantakuzena, odbranile su grad.

Tada se kralj Dušan nalazio u Melniku. Tu je dobio pismo od svog

nepoželjnog saveznika:
»Dok se ja ovde pod Serom natežem s tvojim neodlučnim

vojvodama i buntovnim ratnicima, ti osvajaš gradove pokojna ćesara
Hrelje.«

Dušan se nije žestio. Njegova namera je bila da lično udari na grad
Ser i da ga po svaku cenu osvoji. I pokušao je godinu dana docnije. Ali

trud i žrtve bili su uzaludni. Posada grada, odana Paleolozima, uporno
se branila. Mržnju prema izdajniku Kantakuzenu ratnici su preneli na

njegovog saveznika Dušana.
Samo dve godine posle tog neuspeha kralj Dušan je nanovo okušao

sreću i doveo veliku vojsku pod grad Ser. Kad je obavešten preko uhoda

347

da grad oskudeva u hrani, ljudskoj i stočnoj, Dušan se obrati svojim

vojvodama:
— Sad ne treba žuriti... Nećemo praviti opsadne sprave... A opet,

ništa nas ne nagoni da jurišamo i uludo guramo svoje ratnike u propast...
Oliver, smešeći se, primeti:

— Paleolozima u Carigradu i Solunu voda je do ušiju! Carica Ana i
njen sinčić imaju preča posla pred svojom kućom... Gone

Kantakuzenove pristalice i oplakuju zlu sudbinu. Grad Ser za njih je oaza

u beskrajnoj pustinji.
— Ovi u gradu znaju da su zapostavljeni i opet se bore! — reče

Vojihna.
Bore se i boriće se, jer moraju — primeti Dušan. — A vi upamtite:

ovoga puta odstupanja od Sera neće biti... Posadu ćemo držati u stupici
dokle god sve starešine ne izađu iz grada s konopcem o vratu.

Osam dana ratnici sa zidova grada gledali su nepregledne šatore, i

nadstrešnice od granja po prostranom polju. U prvi mah mnoštvo

Dušanovih ratnika nije ih zabrinulo, jer su verovali da je opsada grada

privremena, tim pre što na polju nisu videli opsadne sprave, bez kojih se

ne može ni zamisliti napad na grad. Osim toga, srpski ratnici nisu

pokazivali borbenost. Leškarili su pod šatorima, lutali tamo-amo ili uz

pištanje zurli i treštanje bubnjeva igrali oro kraj vatri, gde su se na
ražnjevima pekli volovi, svinje i ovce. Miris pečenog mesa dopirao je do
nozdrva gladnih stražara na zidovima izazivajući im mučninu u stomaku.

Hrana u gradu naglo se smanjivala, jer su izbeglice bežeći ispred
handžara pljačkaških hordi, ispunile svako mesto u gradu. Bilo ih je triput

više nego ratnika, te se glad kao avet laganim ali sigurnim korakom
približavala noseći sa sobom paniku i strah od užasne smrti. Petnaestog
dana obroci su smanjeni na četvrtinu, a dvadesetog skoro nije više ni

bilo hrane.
Izgladnele izbeglice i ratnici jurišali su na konje, koji su podsećali na

skelete, klali ih i otimali se i tukli o komade mesa.
— Ostaćemo bez konja!
— Glad će nas satreti!
— Počećemo jedni druge da jedemo!

Tako su uzvikivale starešine.

Zapovednik grada, Konstantin Paleolog, brat od strica cara Jovana,

uzviknu:
— Skupićemo sve konjanike i noćas izvršiti ispad iz grada...

Iznenadićemo uspavanog neprijatelja ili ga pokolebati... Ako ništa drugo,
bar ćemo se probiti kroz obruč i izgubiti se u gustišu vrba i topola kraj
močvara reke Strume.

Vojskovođa Moskos primeti:
— A šta će biti sa pešacima i izbeglicama koji ostaju u gradu?

348

— Dovešćemo im pomoć! — ne trepnuvši odvrati Paleolog.
Drugi vođa, Skopiot, uzviknu:
— Ta će pomoć biti kao ona što nam je car i carica obećavaju

godinama!

— Rekao sam i ostaje tako! — planu Konstantin.
I napravili su ispad, borili se žestoko i upolovačeni vratili se u grad.

Sutradan, rulja izbeglica izmešana s ratnicima premlati nekoliko
nižih starešina i navali na dvor, zahtevajući glavnog zapovednika i

vojvode.
— Predaja! Predaćemo grad srpskom kralju ili će ovde leći krv! —

čuli su se preteći glasovi.
Istoga dana uveče poklisari iz Sera bili su pod Dušanovim šatorom i

ponudili bezuslovnu predaju.190
Zauzeće grada Sera bilo je kruna Dušanovog osvajanja na jugu.

Veoma važan strategijski položaj omogućavao je i dugotrajnu odbranu,
izvanrednu bazu i mogućnost za zauzimanje Soluna. Osvajanje grada

smatralo se kao vrhunski Dušanov uspon, premda u prvi mah nikome
nije padalo na pamet da taj uspeh nema ni nacionalnu ni političku

osnovu. Oslabljena Vizantija i gradsko stanovništvo, mnogoljudno i

sastavljeno od više nacija, nije pružalo sigurnu potvrdu za trajnu i solidnu

vladavinu. Posle Sera došli su na red gradovi: Drama, Filipi i, na moru,
Hristopolj, sva tri mesta nadaleko čuvena po živoj trgovini.

U svim osvojenim gradovima odmah su uvedene srpske posade,
državna uprava postali oblici suvereniteta, kao i srpski zakoni. Grčke
vlasti su uklonjene. Na njihovo mesto postavljeni su srpski činovnici,
čelnici i kapetani.

Ali, sve je to bilo nesređeno, nesigurno i sa oslabljenom Vizantijom
išlo u račun Turcima. U Carigradu su uvideli da je krajnje vreme da se
okonča zlo stanje koje se oteglo unedogled. Čak je jedno poslanstvo

došlo iz Carigrada da moli Dušana da stavi carsku krunu na glavu i

spase Vizantiju od najezde Turaka i Kantakuzenovih bahatih ratnika, koji
su se u zločinima izjednačili s Azijatima. Divljačke horde godinama su
tlačile vizantijske zemlje, počele da se prebacuju u Makedoniju, a već

Trakiju su skoro sasvim opustošile. Vlastela po gradovima, ratnici i

seljaci smatrali su da im je jedini spas ako se oslone na Dušana Zbog

toga se po svim gradovima i selima širila srpska stranka, jer je srpska
vojska jedina mogla da odoleva divljim naletima pljačkaša

Na žalost, ni vojvode niti vladajući krugovi u Carigradu nisu tada
shvatili koliku opasnost predstavljaju Turci, njihove pljačkaške horde s
kojima su se nosili, preganjali i tukli i zbog čijih su zverstava i sami
postali surovi i uzvraćali istom merom.

Prestonica Turaka je bio grad Brusa. Tu su od divljih nomada i

zapuštenih seljaka, koji su se okupljali sa svih strana, stvarani ratnici,

349

podučavani rukovanju oružjem i podvrgavani gvozdenoj disciplini.
Učestali upadi na Balkansko poluostrvo, uvećavanje horde i sistem
ratovanja pokazivali su da turski emiri rade s planom i da im je cilj da se
dočepaju evropskog tla. Njihovi odredi stizali su već do Marice, opsedali
Jedrene i dopirali do Sofije. Ta se vojska naglo umnožavala, stizala
svuda, pustošila i vraćala se s bogatim plenom preko Dardanela.

Turski ratnici nisu se usuđivali da se upuste u otvorenu borbu ako
nisu bar dva ili tri puta brojniji od neprijatelja. Još tada su postavili to
pravilo od koga skoro nikad nisu odstupali.191

Kantakuzen se prvi udružio s njima, sklopio savez i pružio im
mogućnost da dođu u dodir s blistavom Vizantijom i njenom kulturom i
da se kao vuci bace na nju. Vizantijski carevi bili su zaštitnici hrišćanske
vere. Jovan Kantakuzen je bio jedini izuzetak. On se nije ustručavao da
svoju kćerku Teodoru da za ženu Orhanu, sinu Osmanovom. Ovaj slučaj
služio je kasnije kao uzor turskim sultanima, pa su u svoje hareme
dovodili princeze hrišćanskih vladara.

*

Osim regularne vojske i nemačkih najamnika, Dušan je imao i grupe
za gerilsko ratovanje, obrazovane među strelcima. Izdržljivi, naviknuti na
hladnoću i vrućine, neustrašivi, lukavi i surovi, postali su ratnici od
zanata. Hajdučki način ratovanja razvio se kod njih u strast, pa se činilo
da druge želje i nemaju osim proganjanja hordi širom prostrane
Dušanove države. Jurišali su na odrede pljačkaša dva ili tri puta brojnije.
Na surovost otimača i nasilnika odgovarali su surovošću. Pravili su
noćne prepade, postavljali zasede, oslobađali robove i satirali divlje
horde napadača. Seljaci, putnici, trgovački karavani i građani po
pograničnim krajevima dočekivali su ih kao spasioce, hranili ih i donosili
obaveštenja o kretanju pljačkaša. Tako se još tada u narodu stvorio kult
prema hajducima. Svaka kuća smatrala je za svetu dužnost da ih
prihvati, ugosti, snabde hranom i isprati sa najlepšim željama i
blagoslovom.

Deset godina nekoliko grupa ovih ratnika boravilo je u Mačvi.
Ratnici su sačekivali ugarske pljačkaše koji su se prebacivali preko
Save, ili su sami prelazili u Srem i duboko prodirali u Ugarsku. Seljaci u
Sremu pomagali su ih, pridruživali im se koji put, ostavljajući kuće i
kućišta. Mačvanski ban i drugi ugarski velikaši zazirali su od njih, ali su
im se i divili, premda su govorili za njih da su »elari magis quom
hanesti«192

350