Slavomir Nastasijevic - Stefan Dusan

Prva ljubav Dušanova

Pobuna u Zeti, pošto je planula iznenada i uzdrmala celu pokrajinu,

neslavno se završila. Pobeđeni su izgubili svaku mogućnost da ponovo
pokušaju, a pobednici nisu imali čime da se ponose, jer pobeda nad
buntovnicima ne nosi sobom i slavu. Za kratko vreme pohvatane su ili
pobijene vođe, ratnici razoružani, a seljaci razjureni.

Pobuna se desila baš kad se uveliko pripremala ženidba Dušanova,
te je poremetila pripreme za kraljevsku svadbu. Osim toga, izazvala je
zabunu i komešanje među vlastelom i stvorila zlu krv kod velikaša, i to u
vreme priprema za vojni pohod na Vizantiju. Samo ime kraljevo, njegov
ugled, a bogme i strah od njegova gneva, uticali su da se duhovi donekle
smire.

Kralj je prema pobunjenicima postupio blago, što je izazvalo
nezadovoljstvo velikaša, i to baš onih čiji je nehat i doveo do pobune.
Ðuraš i Karavida zahtevali su da se svi buntovnici bez razlike pobiju ili
bace u okove, a seljaci desetkuju. Vojvoda Dejan i Nikola Buća, kivni što
je na njih pala odbrana Skadra, tražili su da se posade po tvrđavama i
gradovima obnove i pojačaju, a Ðuraš i Karavida smene kao zapovednici
Zete. Neki su smatrali da posle okončanja pobune kralj i vojvode nemaju
šta da traže u Zeti, a da je dužnost novih zapovednika da se staraju o
redu i miru u toj pokrajini.

Prepirka se pretvorila u svađu, pa je pretila opasnost da se izrodi u
oružani sukob.

Ðuraš je vikao:
— Mi smo vojvode! Ratnici! A što se nismo pokazali, krive su
okolnosti!
— Prevareni smo lukavo, podmuklo... — dopuni Karavida.
— I uhvaćeni na spavanju! — dobaci Preljub.
— Šta si hteo time da kažeš?— planu Karavida, a desnica mu pade
na balčak mača.
— To što sam rekao... Glavni zapovednici moraju biti budni...
— To može svakome da se desi! — uzviknu Ðuraš.
— Ne baš svakom — žmirnu Vukašin. — Da se slučajno nisu u
Skadru zatekli Dejan i Buća, pitao bih vas kako bi se to svršilo!
— Ljaga! Sramna ljaga koju ćemo krvlju sprati! — škrgutnu zubima
Karavida.

251

Dušan ga odmeri pogledom:

— Kora mislite klati?
— Sve koji prosipaju otrovne strele na našu čast!

— Ne mislite valjda sad vi da dižete narod na oružje?
— Kad je čast u pitanju, i to ćemo!
Dušan nabra veđe. Iz očiju mu blesnu gnev. Ipak se uzdrža i reče:
— Onda ćete u tamnici praviti društvo Bogoju i Sumi... Prebacujete

mi da sam blago postupio prema pobunjenim ratnicima i seljacima? Desi
li se u ovoj ili nekoj drugoj pokrajini nova pobuna, smatraću da ste imali
pravo i neću biti blag... Narediću da se obese zapovednici pokrajine, a

zatim zbrisati sve što se zateklo pod oružjem... Evo vam oca Varlaama...

Neka vam on objasni i svoje i moje gledište o pobuni...
Protivnik isihasta, otac Varlaam, odnedavno je ušao među

savetnike kralja Dušana. Monah prznica imao je određeno mišljenje o

pojavama u prirodi i u ljudskom rodu.
On otpoče:
— Stari mudraci su govorili da je gospod stvorio čoveka prema

svome liku i obliku. Dao mu je duh i razum, moć govora, vida i sluha.
Hvalimo stvoritelja i njegovo delo! Hvalimo čoveka, ali samo dotle dok ne
prestane da bude čovek. Jer u ljudskom rodu gamiže tušta i tma zla i

opakosti... Dobrota i plemenitost vise na niti tankoj kao vlas. Neka je
hvala gospodu i na tom darku! Začudo, ta nit još drži ljude u nekakvoj,
bar prividnoj, slozi... Čovek u sebi nosi podobnosti u rasponu od pitome

golubice do opake zveri. Prilike podjaruju dobro ili zlo. A eto, baš zle
prilike postale su česte i stvaraju pogodno tlo za bujanje korova
ubitačnog za ljudsku dušu. I jao nama da nema zakona! Nit dobrote

odavno bi se prekinula, a zver bi zavladala svetom... Kad nastane
bezakonje, ona raskine lance, zbaci okove i počne da hara... Ratovi i

pobune izbace je na videlo i daju joj životne sokove. Iz mase izbijaju

najgori i kao zli kvasac truju duše dobrih, i od pitomih jaganjaca stvaraju
krvoločne vukove. Govorim o rođenim zločincima, kojima ljudsko društvo
i u miru obiluje. Oni čekaju ratove i pobune; to je njihovo vreme... Tada

kuže i truju. Bezazleni ih prihvataju i trude se da ih podražavaju, ne
budući svesni da piju vode iz otrovnih bunara. Da je sreće, te zlotvore
trebalo bi još u miru utamaniti... Šta da se kaže o čoveku — desilo se
baš u ovoj pobuni — koji u košaru zatvara majku sa četvoro dece i

spaljuje!?
— Molim za reč... — začu se jedan glas iz sredine dvorane.

Otac Varlaam zastade, pogleda na tu stranu i podiže glas:
— Neko tamo traži reč?
— Ja! — odazva se lekar Antonijus. — Nađi mi tog čoveka i ja ću ga
svojeručno obesiti, a onoga ko prema njemu pokaže milosrđe oglasiću

za ludaka!

252

Monah se nasmeši:
— On se ne može naći... Njegova opakost prodire u svačiju dušu.
Svi ga nose u sebi, jer su zatrovani! Ipak, traži ga, kao što lekar traži
bolno mesto na ljudskom telu... Ali ne uništavaj one koji piju vode iz
zatrovanih bunara... Njih leči. Zbog toga smatram da kralj ispravno
postupa. A na nama je da tragamo za trovačima...
Savetovanje je održano u dvorcu u Skadru. Tvrdoglavi velikaši
napustiše dvoranu neubeđeni i ozlojeđeni. Ðuraš i Karavida,
pribojavajući se Dušanovih prebacivanja, unezvereno su se zgledali.
Činilo im se da su pali u nemilost kod kralja.
Pri izlasku magister Antonijus priđe Varlaamu:
— A šta je sa kajanjem i praštanjem? — reče.
— O! — uzviknu monah. Dao bih mu priliku da se pokaje, oprostio
mu preveliki greh i predao ga dželatu!
— Kakva uzvišena plemenitost! — progunđa lekar.
— Naše je da se brinemo o duši nesrećnika. Ostalo je dželatov
posao.
— Neshvatljivo!
Tako su se Varlaam i Antonijus, ne tražeći se, našli.

*

Još kao dečak uz prognanog oca u Carigradu, Dušan je imao prilike
da se divi velelepnosti grada na Bosforu, u to vreme prestonici sveta.
Često je prolazio kraj velikih zgrada sa zidovima od granita ili mermernih
blokova prošaranih crvenim opekama ili komadima od bazaltnih stena.
Gledao je uređene parkove sa debelim stablima palmi i pitomog kestena,
narandžama i kvrgavim maslinama i razgranatim smokvama. Oko kuća
carigradskih bogataša isticali su se vrtovi, osobito ružičnjaci. Nekoliko
puta ulazio je u veličanstveni dvorac, nazvan Nova palata, koji je
podigao još car Vasilije.122 Dečak se divio kolonadama od mermera i
crvenog oniksa, mozaicima po zidovima i po podu, a osobito slikama
rađenim uljanom bojom na dasci sa motivima iz svetovnog života. 123 Po
hramovima se nagledao ikonostasa, oltara, pevnica i stolova savršeno
izrezbarenih. Svete slike u pozlaćenim ramovima ostavile su na dečaka
dubok utisak; sećao se da je takve slike viđao i po zadužbinama svojih
predaka, hramovima savršene lepote rasutim po Srbiji i Makedoniji.
Među svetiteljima, mučenicima i podvižnicima mršavih i izmoždenih tela,
dečak bi pronašao i poneko jedro lice upadljivih crta, sa prkosnim
pogledom. Gledao je podvižnike i mučenike Hristove vere i razmišljao o

253

veličini i bedi ljudskog života. Međutim, palo mu je u oči da po
hramovima gotovo nema skulptura. Od cara Justinijana Prvog124

smatralo se, setio se Dušan, da mermerne i bronzane statue
predstavljaju neku vrstu idola opasnih po hrišćansku veru. Zato ih i nema

po crkvama. Uostalom, i njegovi preci, od Stefana Nemanje do Milutina,

podizali su hramove i ukrašavali ih samo svetim slikama.
Pričalo se da u carskom dvorcu postoje odaje zaslepljujućeg sjaja:

careva ložnica sa zlatnim svodom na četiri mermerna stuba različitih
boja. Do nje se stiže kroz vrtove raznobojnog mirisnog cveća i kroz
hodnike čiji su zidovi ukrašeni prelepim slikama iz prirode, lova i

svakidašnjeg života carske porodice. Bajke su se pripovedale o dvorani

Muzikos, o Odaji ljubavi i Odaji purpura. U tim lepotama su uživale
mlade devojke carskog roda i kćeri istaknutih vojvoda i dvorana. Njih je
dečak viđao i na ulicama Carigrada u pozlaćenim kočijama, na trgovima,

u Velikom cirku i na Hipodromu.
Posle povratka u Srbiju, Dušan je kao mladić još jednom posetio

Carigrad. Tada je doživeo ljubav, upoznao dotle nepoznate sfere ljudske
duše i, kako mu se činilo, našao pravu svrhu života. Dušan se zaljubio u

mladu Jevdokiju, udovicu Konstantina Paleologa, bivšeg carskog

namesnika u Solunu.

Prvi put ju je video na Hipodromu. Tu je sve blistalo u raskoši, lepoti
i šarenoj nagizdanosti. I dok su sve oči bile uprte u konjanike koji su

leteli što igda mogu prema cilju, mladi princ nije odvajao pogled od lepe
udovice Jevdokije. Ona je to primetila i smešeći se bodrila stasitog i
snažnog mladića izrazitog lica i krupnih očiju.

Imala je nežno lice boje zrele breskve, uokvireno bujnom kosom
koja se presijavala na popodnevnom suncu. Pod visokim čelom isticale
su se tanke obrve ispod kojih su vedro gledale oči, ne prevelike, ali
svetle i nasmejane. Mladiću se najpre učinilo da su joj oči crne, ali je

kasnije s divljenjem zapazio da su tamne, sjajne i tople, poput zrelog

kestena. Pravilan nos i jedva primetne rupice na obrazima, kad bi se

osmehnula, isticale su još više ljupkost mlade žene.

Pri odlasku s Hipodroma Dušan ju je netremice gledao i divio se
njenom vitkom telu i lakim, mekim pokretima. Kad joj se primakao, čuo je
njen glas, blag i milozvučan.

Preko poznanika doznao je kako da se približi mladoj ženi i gde joj
je kuća.

Jevdokija, uglađena i prefinjenog duha, primila ga je s iskrenom ili
pritvornom — radošću, pa se činilo da je njegovu posetu očekivala.

Stanovala je u svojoj raskošnoj vili na brežuljku usred jelove šume.

Prošao je kroz cvetni vrt i ušao u hodnik koji ga dovede do

prostrane odaje s lepim nameštajem od orahovog drveta. Nasred poda

širio se mozaik: Odisej na ostrvu nimfe Kalipse. Stolice su bile

254

prekrivene brokatom narandžaste boje, a minderluci i postelja svilom
boje neba. Po celoj kući osećao se skupoceni miris iz Smirne i Sidona,
kupljen od feničanskih trgovaca. Mladi princ oseti nelagodnost. Taj miris
je obilato upotrebljavala Simonida, njegova četvrta baba, starija od njega
svega četrnaest godina.

Jevdokijinom bistrom oku ne promače senka na njegovom licu:

— Šta nije u redu? — upita ga.
— Sve je dobro i lepo... I više nego što sam očekivao... Ali taj miris
izaziva u meni mučne uspomene još od detinjstva.

Ubrzo se Dušan razgali:
— Slike... Slike... Slike... — reče diveći se.

Cela odaja bila je pretrpana slikama po zidovima, na komodama i

ormanima i po podu. Stajale su prislonjene uza zid, nedovršene, bez
ramova. Bilo je scena iz prirode, domaćeg života, poneki portret, cveće i
voće, nage kupačice kraj reke u šumi ili na morskom žalu među
čempresima.

Jedna slika osobito privuče pažnju Dušanovu. Prikazivala je dve

nage žene. Levo je bila mlada žena, lepa i ljupka, gipkog tela i savršenih
oblika. Ispod njenih nogu stajao je natpis Fuit.125 Desno je bila opuštena

starica, naboranog lica, obešene donje usne, modra nosa i izgubljenih
očiju. Usta su joj skupljena u pakostan grč. Oronulo telo stajalo je na dve

tanke noge iznad kojih je visio mekani trbuh, a više njega splasnute i
stanjene grudi. Ispod stare žene pisalo je Fuerat... 126

— Fuit et fuerat... — nasmeši se mladić. — Ovo si ti naslikala?

— Da... Bila i bitisala... To je ista žena...

— Trebalo je i kostur da postaviš kraj ove stare.
— Mene zanima samo život, a san i pokoj me ne uzbuđuju...

Pogledaj... Kao mlada ima bujnu kosu, boje zlata, a stara nekoliko sedih
čuperaka koji vise niz žilavi vrag; a iz očiju izbija pakost...

Mladi princ, naviknut da po domovima i po crkvama gleda žene
zakopčane do grla, stajao je zapanjen.

— Šta svet kaže na ovu golotinju? — reče.

Žena se nasmeja:
— Svi se dive... Da li što se usuđujem da ovako slikam, ili slikama!

Dive se iskreno ili lažno...

— A patrijarh, episkopi i monasi?

— Njima je zabranjen pristup u moj hram!
— Baciće prokletstvo na tebe!

— I ja na njih! — nasmeja se žena.

Nasmeja se i Dušan.
— Ne čudi se, dragi prijatelju! Ovo je Carigrad. Tu se drugačije

živi... Nego, odagnaj sa svog lepog lipa tu turobnu masku i nasmeši se.
Volim da gledam tvoj osmeh... Iz očiju ti izbija plemenitost...

255

— Znači, sve ove slike ti si izradila?

— Sve... Hodi... — uhvati ga žena za ruku i uvede u drugu odaju. —

Pogledaj!
Desetak ikona bilo je okačeno po zidovima: od iskušenja pravednog

Jova pa do kamenovanja arhiđakona Stefana.
— Vidiš li? Nisam baš sasvim antihrist! — reče mlada žena. —

Nedavno sam dovršila sliku svete Bogorodice. Sliku je otkupio car...

Suvim zlatom je platio... Postavljena je u crkvi Svete Sofije. Možeš je
pogledati kad god ti se prohte... A sad, po čašicu nektara...

Vratiše se u prvu odaju. Jevdokija napuni čaše nekakvom tečnošću
ružičaste boje.

— Ko ovo pije, više se brine za ovozemaljske stvari — reče žena.
Ispiše. Popiše i po drugu i treću.
Jevdokija mu priđe, stavi mu ruke oko vrata i poljubi ga u usta.

— Sedi na minderluk i ne ponašaj se kao medved... U ovom hramu

vladaju ljubav i strast.
Mladić oseti nekakvu slatku malaksalost. Gipko telo mlade žene,

njene mekane usne i čvrste grudi navukoše mu sumaglicu na oči. Miris
iz Sidona i Smirne, koji ga je mučno podsećao na babu Simonidu, nije
mu više smetao. Sad mu se činilo da taj miris potiče iz duše mlade žene

i sa njenih rumenih usana.

Kao u prekrasnom snu provodio je Dušan vreme kraj lepe žene. Bili
su to dani što su u mladiću razigrali nezasitu putenu želju. Zaboravljao je
svoje mučno detinjstvo i strogo vaspitanje. Voleo je prvi put, a žena mu

je pružala svu slast ljubavi. Uz nju je sazreo kao muškarac i osetio da
mu nijedna žena na svetu neće pružiti toliko milina.

Dušan joj se zaklinjao na večitu ljubav. Ona, smešeći se, upre

prstom na sliku s one dve žene:
— Pogledaj — reče — i još jednom pročitaj...
— Fuit et fuerat... tiho izusti mladić.
— To je ljudska večnost... — mlada žena pognu glavu. — Ljubav je

prolazna, kao i sve u životu.
— Želim da te nikad ne zaboravim! — drhtavim glasom reče mladić.
— Sećanje... — uzdahnu žena. — To nam jedino ostaje.
— Bićeš moja žena, kraljica! — vatreno uzviknu Dušan.
— Lepo, prekrasno, uzvišeno... — reče Jevdokija. — Ali ne želim da

napustim Carigrad... Nađi drugu... Ona će biti srećna... A ja... Ja sam

kraljica ovde, u svome domu, kraj svojih slika, na ulicama grada i u

svome društvu...
Dušan obori glavu i ćutaše neko vreme. Zatim skide s malog prsta

zlatan prsten s ametistom:
— Neka te ovo podseća na zahvalnost koju ti dugujem! — reče.

— A tebe ovo... — odvrati žena, skide sa zida sliku Kamenovanje

256

arhiđakona Stefana i predade mu.

— Umro je mlad, pod kamenjem, jer je njegova ljubav prema

ljudima bila prevelika... Posle Hristovih muka on je prvi na koga se
sručila pakost zlih...

— Sliku ću pokloniti manastiru Banjskoj! — ushićeno odvrati mladić.
— Kad mi se duša tebe zaželi, pohodiću taj manastir... Gledajući sliku
osetiću tvoju ruku, ljubav i nadahnuće...

Uzdahnuvši, Dušan nastavi:

— Ljubav i dobrotu ugnjetavaju oni koji ih ne poseduju, kao što

siromasi podmuklim pogledom ispoljavaju zavist prema bogatima.
Toga trenutka mladić nije ni slutio da će samo nekoliko dana kasnije

morati da se bori za svoju ljubav i sopstveni život. Mlada carigradska
lepotica u koju se zaljubio imala je mnogo obožavalaca. Princ tuđinac

stajao im je na putu i trebalo ga je po svaku cenu ukloniti.

Nekoliko raspusnih sinova bogatih roditelja najmili su ubicu da
Dušana izazove na dvoboj. Povod je bio beznačajan. Mladi princ je

prihvatio izazov i dvoboj je zakazan za sutradan u rano jutro na

Hipodromu.
Međutim, za dvoboj se doznalo. Preko stotinu ljudi, mladih i starijih,

došlo je na mesto dvoboja da posmatra borbu. Protivnici su, po običaju,
stajali jedan prema drugom nagi do pojasa, sa isukanim mačevima.

Dušan je znao da pred sobom ima borca o kome su se priče
ispredale po Vizantiji i drugim zemljama. Mačevalac Kalimah boravio je u
Beču, Rimu i Madridu. Učestvovao je na turnirima i otud dobio nadimak
Rex gladiatorum.127 Bio je i u Maloj Aziji, tukao se s najčuvenijim
borcima i doneo nekoliko pari ušiju — pobedničkih trofeja prema
tamošnjim običajima. U Carigradu je uživao glas nepobedivog
mačevaoca. Omalen rastom, ali okretan kao panter, mišićavih ruku i
bistra oka, stajao je oslonjen na mač očekujući znak za borbu.

Dušan je doznao zbog čega ga je Kalimah izazvao. Doznao je i
cenu po koju veštak treba da ga ubije. I osetio je ogorčenje kao nikad

dotada. Verovao je da mlada udovica pre njega nije znala šta je prava

ljubav. Ali zluradi pogledi i pakosni osmesi koje je video u gomili

prisutnih pokazaše mu da tu stoje i oni koji su imali ljubav mlade
lepotice, izgubili je i u besu jedva čekaju da svoga takmaca vide
opruženog po zemlji. Bilo je i pakosnika kojima sreća nije išla naruku da
pridobiju Jevdokijinu naklonost. Međutim, neki su došli na Hipodrom da

vide na delu svoga ljubimca Kalimaha.
Dušan je među posmatračima video svega tri osobe koje su se za

njega brinule; to su bili njegov sluga sobar i dva telohranitelja.
Veštinu borenja mačem izučio je od viteza Olivera. Mladić je znao

dobro da parira, da hvata i odbija udarce protivnika i da ne pada u jarost.
Pamtio je reči viteza Olivera: »Bori se hladno i smišljeno, razvlači borbu i

257

zamaraj protivnika sve dokle ga ne nagnaš da izgubi strpljenje i počne

da i reši. Ne prelazi u pravi napad dok ne primetiš na njegovom licu
graške znoja, a u očima unezverenost...« Dušan se držao saveta
slavnog viteza koji je u Veneciji izučio veštinu borenja. Prilikom vežbanja
mladić je dvaput izbio mač iz ruke Preljubu, savladao je Ðuraša, Dejana,
čak i vojvodu Hrelju, za koga se smatralo da ima udarac kao grom.
Dušan mu je svojim gadarom prebio mač do balčaka.

Sudija pristupi protivnicima:
— Dokle će trajati borba? — upita.

— Do smrti jednoga od nas! — odvrati Kalimah.

— Slažem se... — dobaci Dušan.
— Onda, u ime boga, počnite...
Dva mača se ukrstiše.
Kalimah je upro pogled u protivnika kao da traži mesto gde će

zadati smrtonosni udarac. Video je kao štit široke grudi, obla ramena i
duge ruke sa istaknutim mišićima. Kralju mačevalaca osobito pade u oči
velika šaka koja obuhvata balčak golemog mača. Podrugljiv osmeh
zatitra mu oko usta. S takvim mačem ne izlazi se na dvoboj.

Kalimah smesta poče napad bodovima. Dušan ih je odbijao skoro
ne pomičući se s mesta. Zveket mačeva postajao je sve glasniji i
učestaliji. Kalimahov mač bio je vitak i blistav, sa oštrim vrhom kao
žaoka, a Dušanov zamašan i čvrst. Posle uzaludnih pokušaja da spreda
zada udarac, Vizantinac stade da saleće protivnika, da obleće oko njega
i da ga nagoni da se okreće u mestu. Želeći da istakne svoje majstorije,
Kalimah je podskakivao i odstupao da bi nanovo učinio skok unapred.

Zadavao je munjevite udarce, povijao se i pokušavao da Dušana zavara
lažnim bodovima, ali se sve ređe usuđivao da se primakne nadohvat
golemom maču. Neko vreme samo je Vizantinac jurišao, a Dušan nije
činio ozbiljniji potez. Kalimahov mač se sa zveketom odbijao ili fijukao u

prazno.
Gledaocima se činilo da će telo snažnog mladića svakog trenutka

dobiti smrtonosni udarac. A borba se otegla. Svi pokušaji Vizantinca bili

su uzaludni. Njegovi nasrtaji završavali su se promašajem ili odbijanjem.

Od silnih udaraca Kalimah oseti da mu ruka grne, da mu odskoci i

obletanja postaju sporiji, a napadi tromiji. Podsticaji gledalaca još su mu
ulivali nešto snage. Ali čuveni borac shvati: ako uskoro ne okonča s

protivnikom, izgubljen je. Uloživši poslednji napor, pokuša skokom. Ali
njegov mač skliznu niz oštricu Dušanovog gadara i ode u prazno.

Mladi princ se munjevito okretao ni za trenutak ne ispuštajući iz vida
protivnika. Osetio je da se približava vreme kad treba da pređe u
odlučan napad. Vizantinac je već bučno disao. Lice mu se orosilo
znojem, ali iz očiju mu je izbijala vatra.

Dušan mu dobaci:

258

— Malu platu si dobio... Kralju mačevalaca, ovo ti je poslednja
borba!

— Zmijo! Znam šta nameravaš! — zadihano odvrati Kalimah i
nanovo se zalete na Dušana.

Međutim, gledaoci shvatiše da je slava njihovog ljubimca prošla.
Razočarani, najpre mu dobacivahu prekore, a zatim, prateći njegove
uzaludne napore, udariše u smeh i počeše da bodre mladoga princa.

Vizantinca spopade bes i stade da greši. U žestokom naletu njegov
mač prolete kraj Dušanove slabine. Kalimah posrte, zanese se i ne stiže
da se trgne unatrag. Golemi mač mladoga princa zviznu i odseče mu
desnu ruku do lakta.

Zaprepašćeni gledaoci buljili su u snažnog mladića. Na njegovom
licu nisu se videli znaci zamora. Oslonjen na mač, gledao je svoga
protivnika, kome su širokim trakama platna čvrsto uvezivali patrljak ruke.

Dušan prezrivo pogleda gomilu gledalaca i reče:
— Eto vam vašeg kralja! Oprostite se s njim i tražite boljeg.
Sluga mu privede konja. On se baci u sedlo i odjuri prema gradu.

*

Toga dana uveče poslednji put se video s Jevdokijom.
Prišla mu je, zagrlila ga i strasno poljubila:
— Čula sam i sve znam! — reče. — Tvoja snaga i viteški duh
pobedili su zavist.
Dušan je netremice gledao njeno lepo lice, usplamtele oči i
nasmejana usta. Toga trenutka oseti da ju je zanavek izgubio. Zausti
nešto da kaže, ali začu iza sebe korake.
— Aleksis! — uzviknu mlada žena. — Došao si baš kad treba...
Umesto mene govorićeš ti... Valjda znaš ovog mladog viteza? On je
zanavek uništio slavu borca Kalimaha...
— Znam... — odvrati mladić. — Bio sam na Hipodromu i gledao
dvoboj...
Jevdokija stade između dva mlada čoveka:
— Ovo je prestolonaslednik Dušan, sin srpskog kralja Stefana
Uroša... A ovo je Aleksis, jedinac slavnog vojvode Sirgijana.
Aleksis pruži ruku Dušanu:
— Video sam mnoge dvoboje. U mnogima sam i učestvovao...
Jednom su me polumrtvog doneli kući. Ali ovo što sam gledao danas,
prevazilazi sve! Presvetli i dragi prinče, osim iskrenog divljenja nudim ti
svoje prijateljstvo... Biću ponosan ako ga prihvatiš...

259

Dušan odvrati:
— Malo je vitezova tako blagorodnih očiju, lica i ponašanja... Za
mene prijateljstvo znači isto što i bratstvo...
Dva mladića se zagrliše.
— A sad — umeša se Jevdokija — treba biti oprezan... Podlaci su
namestili dvoboj i propali. Pokušaće da svoju zlu nameru izvrše iz
zasede... Treba naći bar deset valjanih boraca... Ovom momku potrebni
su telohranitelji.
— Naći ću deset valjanih — reče Aleksis.
— Dragi prijatelji, — odvrati Dušan — zahvaljujem vam na brizi i
trudu, ali mi telohranitelji nisu potrebni. Sutra napuštam Carigrad...
— Odlaziš? — prenu se mlada žena.
— Da... Ovde me više ništa ne zanima.
— Ništa?! — uzviknu Jevdokija.
— Ništa, osim zahvalnosti koju ti dugujem. Ali nju ću poneti u svome
srcu... Tebe molim da me se po dobru sećaš...
U očima mlade žene zablistaše suze:
— Idi! — reče. — Možda je tako bolje... Neka uspomena na našu
ljubav ostane čista.
— Čista i svetla... dodade Aleksis.
Dušan ga pogleda. Da li je i on, pomisli, jedan od onih kojima je
mlada žena poklanjala svoje draži... Naposletku se nasmeši i primeti:
— Da... Čista i svetla — ako se izuzme ona gomila podlaca koji su
se danas iskupili na Hipodromu...
— Moja naklonost prema Jevdokiji pretvorila se u prijateljstvo.
— Prijateljstvo! Smešno! — reče Dušan. — Po mom mišljenju, bolje
je biti odbijeni ljubavnik nego sekundant! Jer prijateljstvo između čoveka
i žene ponižava trećeg, a njima stvara neprilike...
Sve troje se glasno nasmejaše.
Dušan je napustio Carigrad, svoju ljubav i jedinog prijatelja koga je
tamo stekao, Aleksisa, sina velikog vojvode Sirgijana.

260

Ženidba Dušanova

Vreme je počelo da zastire zanosne slike prve i jedine prave ljubavi

mladoga Dušana. Ali on još uvek čuje zvonki smeh mlade žene, uzdahe
i krike ljubavne strasti. U snu i na javi doživljava ljubav koja je zanavek
iščezla. Kraj svega, dvoboj s Kalimahom kao crna mrlja pritiskao mu je
dušu, a uz njega i svi koji su zazirali od mladog i snažnog princa iz
Srbije. Njihova bojazan nagnala ih je da potplate mačevaoca, slavnog u
celoj Evropi, i da ga odvedu u propast.

Pet godina je otada prošlo. Mladu udovicu Jevdokiju ožalio je kao
da je umrla, ali ljubav je ostala u njegovoj duši, činilo mu se zanavek.

Koji put, zanesen u misli i slatko sanjarenje, šaputao je:
— Astrapa... Astrapa...128 Da je živ, on jedini mogao bi obesmrtiti
njen lik...
Tada bi se bolno nasmešio i dodao:
— Njen lik, ali pre nego što se izvrgne u onu ženu na desnoj strani...
Čudnovato... Mladu, lepu ženu, sklonu gresima i preljubi, umetnica je
stavila levo... Kakva zamisao!129
Savlađivao se. Umeo je da se obuzdava. Još kao dečak prozreo je i
osetio opakost svoga dede kralja Milutina i kraljice Simonide. Zloća oca
prznice prekalila je mladića, a izgubljena ljubav vizantijske lepotice
navela ga da shvati da čovek, ako raspolaže samoodricanjem i
čvrstinom duha, može podneti sve, i zlo i dobro. »Dragi su mi ljudi
izdržljivi, požrtvovani i umni«, govorio je svojim prijateljima. Uvideo je da
se dobro bez napora ne može osvojiti i održati.
Bio je pred ženidbom. Želeo je da misli i osećanja prema lepoj
Grkinji bar donekle suzbije, jer je pred njim stajala druga žena. Njoj treba
da pokloni celog sebe, a uz to i kraljevsku krunu.
Mladi kralj je s ponosom isticao da srpske crkve i manastiri ne
ustupaju onim u Vizantiji. Arhitektura i slike svetitelja po hramovima
očaravaju. Ali je uviđao da treba prihvatiti i ostale grane kulture koja
zrači iz Carigrada. »Sve što je lepo i korisno bez zazora treba
presađivati na tlo Srbije i Makedonije«, govorio je.
Nije on žalio ni novaca ni truda da njegov dvor u Skoplju blista
sjajem i bogatstvom i da čak u izvesnoj meri postane takmac carskim
dvorima na Bosforu.
Nemanjići su imali običaj da na više mesta podižu dvorove, i to

261

tamo gde priroda raskošno pruža lepote i vidike. Čuveni dvorci bili su u
Nerodimlju, Pauni kod Svrčina, na Drimcu kod Skadra, u Skoplju i na

drugim pogodnim mestima.

Kralj Dušan doveo je Jelenu u Skoplje i uveo je u dvor, po raskoši i

lepoti skoro bez premca u Evropi.

Dvor se nalazio u velikom parku, usred prostranog vrta s
raznovrsnim cvećem. Prema ulazu pružalo se nekoliko aleja koje su se

ukrštale oko brojnih rundela s patuljastim kaktusima, mimozama i bujnim
kanama boje mesa i narandže, plavih i ljubičastih i zagasitosivih. Aleje,
ukrašene mermernim pločama, uokvirivali su stubovi povezani blagim

lukovima. Belina parskog mermera isticala je vitkost stubova s glavom u

korintskom stilu. Obavijeni bršljanom i raznobojnim ružama puzavicama,
stubovi služili kao putokaz za ulazak u dvor. Četvora vrata od kovanog
gvožđa izradile su vešte ruke majstora dovedenih iz Venecije. Zmajevi,
grifoni, ptice, ribe i psi tragači iskovani od gvožđa privlačili su izuzetnu

pažnju.

Hodnici, koji su se zvezdasto granali, bili su ukrašeni scenama iz
lova, domaćeg života i iz prirode, slikama neobično lepim.

Očarani posetioci zadivljeno su zastajali pred slikom koja
predstavlja borbu pastira sa divljim veprom na planinskoj kosi, oivičenoj
jelovom šumom. Čovek i zver prikazani su u naponu snage i pokreta,
obasjani jarkom svetlošću podnevnog sunca, te dočaravaju nagon za

životom.

Na suprotnom zidu slika je predstavljala dva viteza u borbi
mačevima. Prikazani su u trenutku kad, nagi do pojasa i s nabreklim

mišicama, ulažu svu svoju snagu i veštinu da protivniku zadaju

smrtonosni udarac.
Po nalogu kraljevu izrađena je spavaća soba od kararskog

mermera.130 Na podu je debela prostirka. Postelja je od orahova drveta.
Najbolji duboresci iz Soluna izrezbarili su na pločama čelo glave
sokolove u lovu na zviždovke, prepelice i divlje plovke, a čelo nogu
jelene na izvoru i pastire kraj stada ovaca. Dva stočića i stolice od ružina

drveta stajali su uza zid desno i levo od postelje; a kraj ormana i komode
postavljeni su srebrni stalci sa posudama sa cvećem koje pred noć

zatvara krunice i rasipa zamamne mirise.

Dvor je imao i raskošnu trpezariju i odaje za prijem delegacija iz
drugih zemalja i poklisara vladara i velikodostojnika. Lepo prihvaćeni i
ugošćeni, stranci su pamtili predusretljivost i gostoprimstvo i bogato

obdareni napuštali kraljevski dvor u Skoplju.
Na dan venčanja priređena je gozba. Među zvanicama

najistaknutije mesto zauzimao je bugarski car Jovan Aleksandar, brat
nevestin, a uz njega osam boljara sa suprugama i kćerima. Dubrovčani
su poslali uvažene članove Velikog veća da svojim prisustvom ukažu

262

poštovanje i čast srpskom kralju. I Mletačka Republika ispratila je
poklisare s bogatim darovima u novcu, srebrnom i zlatnom posuđu i

dragom kamenju.

Vojvode, dvorani i crkveni velikodostojnici sedeli su za stolom
poređani prema rangu i starešinstvu. Na dva zlatna prestola sedeli su

supružnici, kralj Dušan i kraljica Jelena.
Zlatno i srebrno posuđe, pehari i kondiri, vaze od kositera i čaše od

venecijanskog stakla blistali su se na stolovima postavljenim na pokoj. 131
Bilo je u izobilju mesa od divljači, prasadi i planinskih jaganjaca,
maslaca, sireva i umokaca sa belim lukom prelivenih preko pečenih

jarebica, prepelica i fazana. U zlatnim posudama nalazili su se razni
kolači.

Paževi su samo čekali trenutak da se razlete i da počnu da donose

jela
Pet dana pre svadbene gozbe magister Antonijus često je navraćao

u prostranu kuhinju, u kojoj je debeli kuvar, zvani Zunzo, vodio glavnu
reč. Njemu i njegovim pomoćnicima lekar je držao pridike o kuvarskoj
veštini. Govorio im je o savremenom načinu spravljanja jela, o tome koja

je hrana korisna a koja štetna po zdravlje.

— Izbegavajte jela koja nadimaju: pasulj, kupus, rotkvu, mrkvu... A
ako ih već spravljate, iznosite ih pred kralja i kraljicu i visoke zvanice u
malim količinama.

Kuvar Zunzo i njegovi pomoćnici smejali su se poukama iz kuvarske

veštine.

— Imajte na umu — nastavi lekar — da zdravlje kralja, kraljice i

uzvišenih zvanica zavisi od vas...
Posle toga, učeni lekar im je govorio o blagodeti ishrane voćem i

povrćem, o kralju Arturu i vitezima okruglog stola, o štetnosti ustajale

hrane, uskislog vina i bajatog piva. Nije zaboravio Zigfrida i Brunhildu,
otrovne pečurke i filozofa Platona i njegovu nauku.

Na kraju, kuvar i njegovi pomoćnici shvatiše da je lekar, probajući
razne vrste vina, piva i medovine,132 u svojoj revnosti preterao, mada

nije propustio da naglasi kolika je štetnost alkohola.
Pred gozbu postrojio je paževe, određene da služe oko stola i

raznose jelo i piće:
— Ne prepunjujte čaše i pehare — govorio im je — jer za

gospodskim stolom ne sede ardžije i konjovodci... Nemojte slučajno da
koga vidim da pre dodavanja pehara ili čaše srče i otpija! Takvom ću
smesta uši iščupati i predati ga onom zlikovcu, Sepiji, da mu skroji novo

odelo... A vi dugokosi i nasmešeni, dobro me slušajte... Ne smete blenuti

u mlade žene i devojke... Valjda vam je jasno da nisu zbog vas došle na
gozbu! Hoću da ste svi podjednako obučeni, čisti i uredni. Rubac neka
vam je za pojasom, jer neću da vidim da niko od vas rukavom briše nos

263

ili znojavo lice. Budite brzi, ali pazite da se u prolazu ne sudarate, ili,
daleko bilo, da nekome od zvanica ne sručite poslužavnik ili činiju čorbe

za vrat!
Mladi paževi pratili su mudre reči lekara Antonijusa i uspijali ustima

uzdržavajući se od smeha.
— Na kraju — nastavi lekar — predložiću kralju da zavede smrtnu

kaznu za sve koji se ne pridržavaju ovih propisa Jer ovo je kraljevska
svadbena gozba, a ne ručak čobana kraj ovaca gde se jede na

bisagama ili torbama od kostreti.
Paževi, smejući se, prsnuše kud koji da se pripreme za težak i toliko

odgovoran posao.

Zvanice su sedele za stolovima. Došao je trenutak da gozba
otpočne.

Kralj, ogrnut lakim zelenim ogrtačem, protkanim zlatnim i srebrnim

trakama, sedeo je na prestolu postavljenom na uzvišenom mestu da ga
svi vide i čuju. Ispod ogrtača isticala se dolama od crvene flandrijske

tkanine, mekana i bez nabora, ukrašena na grudima biserima i dragim
kamenjem. Širok pojas boje višnje, optočen zlatnom srmom oko pločice

od sedefa, dopunjavao je skladnost boja. Krunu i skiptar Dušan je

predao pažu koji je stajao iza njega.

Kraljica Jelena bila je odevena u haljinu grimiznoplavu sa
crvenkastim prelivima. Preko ramena imala je lak poluogrtač od
ljubičaste svile, ispod grla vezan na čvor. Na čvoru se blistao zlatan zmaj
sa raširenim krilima, a oko njega rubini veličine lešnika poređani u obliku

srca. Nekoliko prstenova sa dijamantima i topazima blistalo je na tankim
prstima mlade kraljice. Minđuše sa dva krupna ametista, učvršćena u
masivne zlatne okvire, preteške za uši, visile su joj pričvršćene za
krajeve lake podvezače.

Ostale gospođe, supruge i kćeri vojvoda i dvorana, isticale su se

haljinama od skerleta, kadife i svile u svim bojama. Po ondašnjoj modi,

gornji deo haljina bio je pripijen uz telo, sa raskošno naboranim

ramenima, a oko struka stegnut pojasom, dok je donji deo bio širok i
dug, dozvoljavajući ipak da se vide lake cipelice od jelenske kože sa
zlatnim ili srebrnim kopčama. Sve žene imale su preteške minđuše i
oboce prikačene za ivice marama podvezača. Tu modu donela je iz

Carigrada u Srbiju kraljica Simonida. Neke su stavile na lice pomadu i

rumenilo, ali su sve do poslednje bile namirisane skupocenim mirisima iz

Sidona.
Nisu manje šarena bila ni odela muškaraca. Svi su bili obučeni

svečano, sa ogrtačima postavljenim zečijom kožom i dolamicama
oivičenim oko vrata i na krajevima rukava krznom kune. Imali su široke
pojaseve sa raskošnim ukrasima, od zlata i srebra, sa srpskim ili grčkim
natpisima, orlovima, zečevima, psima i sokolima. Dolamice su bile

264

ukrašene zlatnim pucadima i gajtanima ispletenim od tankih srebrnih

žica. Smatralo se da pojas velmože vredi pravo bogatstvo.

Muškarci su sedeli gologlavi, dok su ženama na glavi blistale

dijademe ukrašene zlatom, srebrom i biserima. Kod nekih mogao se

videti i nekakav ukras u obliku srebrnog roga. U tom šarenilu vidno su se

isticale crne mantije i kamilavke crkvenih velikodostojnika koji su sedeli

desno od kralja.
Pred početak gozbe ustade car Jovan Aleksandar, stasit, lep i šaren

kao detlić. Diže srebrni pehar desnom rukom, levom razlabavi malo
zategnuti kolir oko vrata, obliznu suhe usne i otpoče zdravicu:

— Dižem ovaj pehar za srećan brak moje drage sestre Jelene i

srpskog kralja Dušana... Ali neka umesto mene govore njihova mladost,
lepota i plemenitost. Jer nema reči koje bi mogle iskazati blagodet, sreću
i želje za napredak... I neka bi gospod dao... — car Jovan baci letimičan
pogled na svog patrijarha Simeona da se iz ovog braka rađaju deca koja
će biti dostojna svojih roditelja i njihovih slavnih predaka...

Car Jovan se nasmeši i nastavi:
— Ceneći po lepoti, snazi i mladosti kralja mladoženje, a isto tako i
po držanju i krepkosti neveste, nadajmo se da će naše želje biti
uslišene... Ova zemlja na vreme će dobiti prestolonaslednika!
Pljesak, propraćen smehom, zaori se u dvorani. Povici odobravanja

i oduševljenja potrajaše.
— Neka bi današnji dan bio srećan početak i, da tako kažem,

kamen temeljac za prijateljstvo između srpskog i bugarskog naroda... A

sad, pred ovom gozbom, bogatom i retko raskošnom, nemam nameru
da vas duže zadržavam... Neka se niko ne ustručava za stolom, kao što
neće ni naši mladenci noćas u svojoj ložnici...

Pljesak i smeh se ponoviše.
— I šta ima tu dalje da se priča — produži car. — Pred nama je
obilat ručak, a s praznim stomakom čovek ne može valjano misliti, kako
jednom prilikom reče slavni lekar, magister Antonijus...
— Neka me gospod skruši ako sam ikad i pomislio nešto slično! —
poluglasno primeti lekar. — Presit čovek misli taman koliko i živinče!
— Dakle, neka su nam živi, srećni i dugovečni mladenci a i mi uz
njih — nastavi car. — A sada da prionemo jelu i piću, jer i meni i
ostalima voda već curi na usta!
— Pih! — začu se sa donjeg dela stola.
Magister Antonijus doterivao je u red kuvara i njegove pomoćnike, i

podrumare, ali jednom caru nije mogao držati pridike o lepom ponašanju
i izražavanju u ovako svečanoj prilici.

Dušan podiže ruku i smešeći se reče:
— Sa zahvalnošću primamo zdravicu i dobre želje našega velikoga
prijatelja i rođaka, cara Jovana Aleksandra, i molimo svevišnjeg da i

265

njega umudri da što pre postane mladoženja.
Na dati znak paževi se rastrčaše noseći jela na poslužavniku i

sudove s pićem.
— Kakva revnost i jurnjava s nakiselim licem — reče otac Varlaam.

— Hitaju, žure, lete s hranom kao da za stolom sede sve same gladnice.
Otac Valerijus, delegat papske kurije u Dubrovniku, značajno se

osmehnu i primeti:
— Primum vivere, deinde philosophari…133
Gosti sa strane bili su očarani izgledom trpezarije i prisnošću

domaćina, spretnošću paževa, haljinama i nakitom ljudi i žena. Sve je
ukazivalo na bogatstvo zemlje Nemanjića.

Svi su se divili freskama na zidovima; tu su u prirodnoj veličini

prikazane mlade žene u narodnoj nošnji, stasite i lepe, kako nose korpe
prepune raznovrsnog voća, dok druge gone stado ovaca i koza. Na
trećoj slici dva dečaka se boče s magarcem, natovarenim vrećama, a na
četvrtoj dve devojke toče vodu na studencu.

Gde na zidu nije bilo slika visilo je oružje, koje su izradili čuveni
majstori iz Toleda, Venecije, Rima i Carigrada. Između ukrštenih
halebardi stajali su štitovi od tvrdog drveta obloženi metalnim pločama, ili
urađeni od legure gvožđa i srebra. Na balčacima mačeva i na drškama

noževa blistali su se dragi kamenovi. U jednom uglu stajao je srebrni
oklop, poklon nemačkog cara Fridriha Barbarose Stefanu Nemanji iz

doba kad su krstaši išli Moravskom dolinom za Palestinu da osvajaju

Hristov grob.

Sa sredine tavanice iznad stola visio je ispunjen orao krstaš s

raširenim krilima.
Iza zvanica za stolovima stajala je grupa mladih i naočitih ratnika.

Svečano obučeni mladići su tiho pevali.
U jednom uglu na postolju sedeli su svirači: harfista, kitarista,

dvojica flautista i bubnjar. Kad ratnici-pevači prekinu pesmu, oni

zasviraju vesele melodije.
Pri kraju gozbe pojaviše se mimičari, opsenari, gutači vatre i jedan

glumac. U veselom društvu, pri jelu i piću, nije teško izazvati dobro
raspoloženje i smeh. Ispraćeni pljeskanjem i bogato nagrađeni novcem i

osmesima lepih žena, napustiše dvoranu.
Po ondašnjem običaju na gozbama se dobro jelo i pilo. I ukoliko je

vreme odmicalo, veselje je uzimalo sve većeg maha. Najposle vitezi,
velikaši i dvorani otpustiše ratnike pevače pa, zbacivši sa sebe ogrtače,
raskopčaše dolame i udariše u pesmu.

Svirači zasviraše živahnu farandolu,134 pa onda oro.
Zdravice su se ređale. Stari i mladi vitezi, već zagrejani vinom,
nazdravljali su kraljevskim supružnicima, naročito im želeći brojno

potomstvo.

266

Vitez Oliver, sedeći levo od Dušana, reče:
— Ako se sve ove želje ispune, polovinu Srbije preplaviće
Nemanjići!
— Teško meni! — dobaci kraljica smejući se.

— I meni! — nasmeja se i Dušan.

U trpezariji se pevalo i podvriskivalo, igrala farandola i oro. Najzad,

kralj i kraljica, izvinivši se da su umorni, napustiše društvo. Sveštena lica
i stariji dvorani i gosti pređoše u drugu, udaljeniju odaju i uz čašicu vina
ili medovine otpočeše ozbiljan razgovor.

Otac Varlaam, želeći da izbegne prepirku sa biskupom Valerijusom,
kao i ostalim gostima katoličke vere, stade iznositi svoju tezu o golubu:

— Sveta ptica... — reče. — Božja...

— Kao i druge i sve što živi, leti, gmiže po zemlji i pliva u vodi —

dobaci lekar Antonijus.

— Sasvim, sasvim tako... — odvrati monah. — Sve je božji stvor, ali
golub je izuzetak... Čujte... »A kad je Isus kršten, izađe odmah iz vode. I

gle, otvoriše mu se nebesa i vide Duha Božijeg gde silazi kao golub i ide
na njega«...135 Pedesetog dana posle uskrsnuća sveti Duh se javlja

apostolima u vidu goluba...

— Istinu govori! — uzviknu biskup Valerijus. — Ptica gospodnja,

sveti Duh... Simbol mira i ljubavi... Nosilac duha i Hristove nauke...

— Svakako... — primeti lekar Antonijus. — Ali i mnogobošci pre

Hrista smatrali su goluba za simbol mira i ljubavi.
— Neće biti! — zažmire Varlaam. — Za njih je golub bio simbol

ljubavi paganske, plotske... Ta vrsta ljubavi ne prianja za Hristovu

nauku... Paganski golub nije simbol mira. Na tu osnovu ne mogu se
ljubav i mir postaviti... Ljubav mnogobožaca je borba između dva pola

radi množenja. A gde je borba, tu nema mira!
— Učeni oče — obrati mu se jedan dubrovački plemić — molimo da

nam se objasni zbog čega je među tolikim pticama baš golub izabran da

se kroz njega oglasi sveti Duh?

Prisutni upreše poglede u monaha. Na licima pojedinih blesnu
podrugljiv osmeh, kod drugih iščekivanje, a treći su s divljenjem gledali

monaha.
Otac Varlaam reče:
— Ne podrugujte se, ne iščuđavajte i ne divite se, jer to je svakome,

pa i vama poznato... Opet ću vam odgovoriti citatom... »I kad dođoše na
mesto zvano Golgota, što znači mesto lubanja, dadoše mu da pije vino
pomešano sa žuči, i, okusivši, ne htede da pije«...136

— I šta onda? — upita vojvoda Mladen.
— Tim je rečeno sve... Žuč je simbol zla i opakosti... A golub je
jedina ptica koja nema žuč...137

U skupu za trenutak zavlada tajac. Onda nastade prepirka,

267

objašnjavanje i nadvikivanje. Jedni su tvrdili da golub ima žuč, drugi da
je nema.

Otac Varlaam reče:
— Ima golubova koji visoko lete. Uzdižu se i nestaju u nebeskim
visinama, ili se vide kao sićušne tačke. Reč je o tim golubovima... Nije mi
poznato da li postoje ptice koje se po visini leta mogu meriti s tom
vrstom golubova... Oni nemaju žuč i zbog toga su simbol mira i ljubavi...
Biskup Valerijus s puno naklonosti prihvati tezu monaha Varlaama, i
stade objašnjavati zbog čega su stari Atinjani uzeli sovu kao simbol
mudrosti:
— Noć je vreme za razmišljanje i sanjarenje. Tada se rađaju ideje i
pesnička nadahnuća. Duh umetnika, filozofa i metafizičara razgranava
se i otvara vidike. Misli se rađaju i nadovezuju i donose na svet
najuzvišenije tvorevine ljudskog duha...
— A Kupidon i njegove strele? — upita vitez Oliver.
— To je najveća blasfemija antike! — odvrati biskup. — Gnusno je
dati u ruke bezazlenom detetu luk i strele i nagnati ga da sa đavolskim
smeškom na licu »pogađa srca« mladih i starih i da ih navodi na blud.
»Pustite decu k meni, jer je njihovo carstvo nebesko«, rekao je gospod
naš Isus Hristos. A bezbožnici daju u ruke detetu luk i otrovne strele... A
mali đavolak koji put namerno pogreši pa pogađa srca istopolnih, pošto
im najpre umrtvi osećanje stida i ljudskog dostojanstva...
Vitez Oliver primeti:
— Lepo i ubedljivo rečeno... Ali reci mi, časni oče, šta bi bilo da
nema tog malog boga i njegovih strela? Ljudski rod bi izumro.
— Ne bi! — pogleda ga pravo u oči biskup. — Gospod, stvorivši
čoveka i ženu, nadahnuo ih je svetim duhom i rekao »Crescite et
multiplicamini!«138
Buka, podvriskivanje i trupkanje sve jače su dopirali iz trpezarije.
Razuzdanost nakićenih vitezova nagnala je i žene da se povuku u drugu
odaju i da nastave beskonačne priče o vešticama, ljubavnom napitku,
zatravljivanju, činima i urocima, pa i o mladim velmožama koji su se, po
opštem shvatanju žena, svi do poslednjeg pogrešno oženili.
Jedna mlada plavuša šaptala je na uho drugoj mladoj plavuši šta joj
se sve događalo za vreme gozbe, a osobito dok je igrala farandolu:
— Stezao me, pritiskivao, kolenom dodirivao...
— Eh, mi plavuše... Uvek smo na udaru razuzdanih...139 — uzdahnu
druga.

*

268

Sutradan na prostranom polju kod Skoplja priređene su viteške igre.
Na visoko uzdignutoj tribini, uz kralja i kraljicu, sedeli su uvaženi
gosti iz stranih zemalja, dvorani, vojvode i vitezi. Tribina je bila ukrašena
zastavama: srpskim, bugarskim, dubrovačkim i mletačkim i od poda do
prostranog baldahina prekrivena cvećem.
Na levoj strani kraj tribine stajali su takmičari: jahači, strelci, bacači
noževa, rvači i mladići određeni da trče u vrećama. Desno, u
besprekornom redu, bili su paževi sa fanfarama.
Takmičari su bili izuzetno uzbuđeni, jer se znalo da će svakom
pobedniku kraljica staviti na glavu srebrni venac.
Oko borilišta postavljeni su ratnici s kopljima i halebardama da
održavaju red, jer gomile seljaka i vlasteoskih slugu nagrnule su sa svih
strana. Osim onih iz obližnjih sela, grupe su stizale iz Prizrena, Velesa,
Štipa, Kičeva i drugih udaljenih mesta. Bilo ih je od Niša, Zvečana,
Vučitrna, pa čak i sa Durmitora i Šarplanine. U čast kraljeve svadbe
mnogi su obukli svečana odela: nove džoke, čakšire od valjana sukna,
crne ili bele, i nove opanke od neučinjene kože. Na glavi su nosili šubare
ili plitke kape nakrivljene na levo uho. Vlasteličići, hoteći da podražavaju
one iz viših krugova, bili su nagizdani. Odelo im bilo od skupe materije, a
na nogama su imali čizme sa srebrnim mamuzama. Svaki vlasteličić bio
je opasan širokim pojasom, išaranim srebrom i srmom.
Kraj takmičenja očekivao se s izuzetnim nestrpljenjem. Pojaviće se
vitezovi u oklopima, sa kalpacima i navučenim vizirima i s kopljima bez
metalnog vrha i okušati sreću na borilištu.
Kralj, vojvode i bogate velmože naredili su da se iz njihovih
podruma izvaljaju burad s vinom, pivom i medovinom. Svaki je dao
određen broj volova, ovaca i svinja i hlebova napretek. Na kraljevoj
svadbi niko nije smeo ostati gladan i žedan. Unaokolo, oko borilišta,
dimile su se vatre i peklo meso na ražnjevima, a zemljani vrčevi s pićem
punili su se i praznili idući od usta do usta. Prost narod obilato je jeo i
pio, pa je veselje uzimalo sve više maha. Na mnogo mesta čule su se
gajde, zurle i bubnjevi. Pesma se čula odasvud.

*

Na kraljev znak fanfare oglasiše početak takmičenja.
Osam konjanika, najboljih iz odreda Dušanovih strelaca, prvi
krenuše. Opustivši vođice, jahači su grabili da se što pre dohvate cilja.
Jahali su ždrepce dovedene iz čuvenih ergela Vizantije i Anadolije. Jurili

269

su u grupi prestižući jedni druge; poneko bi zaostao, za dužinu i opet
izbio napred. Niko nije mogao proceniti koji će stići prvi. Uzbuđenje
prostog naroda pređe na ratnike, pa i na vojvode i dvorane na tribini, te

odasvud odjekivahu glasni povici. Najposle pobednik za dve konjske
dužine ispred ostalih projuri kroz cilj, zaustavi konja, sjaha, priđe tribini i

duboko se pokloni kralju i kraljici.

Vitez Oliver pljesnu rukama:

— Gle! — uzviknu. — Ovo je moj stotinar Bezbrodica!
— Da — reče Dušan. — Bio je tvoj privremeno. Sad će opet postati

moj...

— Neka se vrši volja božja i kraljevska! — nasmeja se Oliver.

Fanfare se oglasiše. Kraljica Jelena ustade i dade znak pobedniku

da se primakne tribini.
— Junače — reče — neka ti ovaj dan uvek bude u sećanju... Primi

pobednički venac, čuvaj ga i ostavi svome potomstvu kao zalogu da si

služio slavnoga kralja Dušana...

Kraljica mu stavi srebrni venac na glavu.

Vitez Oliver dobaci mu kesu s novcem i doviknu:
— Popij ovo s društvom, prokockaj, potroši kako god hoćeš i trudi

se da uvek budeš prvi!

Bezbrodica se pokloni kraljici i vitezu.
Takmičari su se ređali na borilištu: najpre strelci, pa bacači noževa,
rvači i mladići koji trče u vrećama. Markiša dobi srebrni venac kao
najbolji bacač noževa.
Međutim, u masi na velikom polju, pa i na tribini, osećalo se
nestrpljenje i komešanje. Izgledalo je da su sve tačke dotada bile uvod

za poslednje dve.
Na kraljev znak pojavi se vikač. Za njim su išla dva pastira vodeći

medveda. Za alku namaknutu kroz nozdrve zveri bili su privezani
konopci. Medved sa Šarplanine tabao je između pastira mumlajući i
mašući glavom gore-dole.

Vikač se oglasi:
— Narodee... Čuj i počuj... Na borilištu stoji medved sa Šare. Ovi
čobani uhvatili su ga kao mladunca i naučili ga rvanju... Kao što vidite, to
je krupan mužjak, a ova dva klipana pastira, đavo će ga znati zbog čega,

dali su mu ime Ruža...

Gomila se zatalasa. Smeh se prolomi:

— Živela Ruža! Napred, Ružo! — povikaše mnogi.
Medved čuvši svoje ime, uspravi se i neko vreme ostade stojeći na

zadnjim nogama.
Vikač nastavi:

— Ruža ima kožnu korpu na njušci... Ujesti ne može, ali zato

protivniku jednim udarcem šape može da otkine glavu...

270

— Aa... Ua... — zagraja gomila.

— ... ili da ga tresne o zemlju i od njega napravi pljeskavicu! Ko
obori medveda — hoću reći Ružu — dobiće iz ruku slavnog bugarskog
cara Jovana Aleksandra, čuvenog lovca na zveri, kesu sa pedeset

zlatnika.
Povici i dobacivanja učestaše:

— Snaga... Brdo... Gromada... Ko da se usudi! Težak je kao
gvozdena bačva!

Iz mase sveta poduže se niko ne usudi da izađe na borilište i da

stane ispred medveda.
— Šta je? — opet se javi vikač. — Valjda vam nisu ruke i noge kao

lojane sveće? Ili u grudima, umesto srca imate grudvu sira!?
Na jednom mestu između ratnika s halebardama progura se ljudina

i uputi se prema medvedu.
— Sad će biti cirkusa! Cirkus! Živeo! — odjekivalo je oko borilišta.

Sa jednog mesta neko uzviknu:

— Ako ono nije iskušenik Milen, pristajem da pojedem svoje presne

opanke sa vrpcama!
Prvoš i Markiša laktovima se proguraše u prvi red. Ratnici, videći

stotinare, napraviše im mesta.

— Kladim se u onaj zlatnik što mi ga nekad dade pokojni kralj
Stefan da će naš čovek pobediti! — reče Prvoš.

— A ja mećem dva da će ga Ruža zgužvati ko tarabu! — odvrati

Markiša.

Prvoš se nasmeja:
— Ako ga meca dohvati prednjom šapom, otkinuće mu glavu kao

krastavac...
— Neće mu dati priliku! Prepredena je to hulja! Naposletku, za

pedeset zlatnika ima računa i bez glave da ostane!
— Srećko... — upola se okrete kralj obraćajući se svome štitonoši.

— Je li ovo onaj iskušenik?
— Jeste, veličanstvo... Naš Milen...

— Pa? Kakvi su mu izgledi?

— Dosad ga niko nije oborio... S medvedima nije probao... Ovo mu

je prvi put...
— Šteta! — reče kralj. — Medved će ga zadaviti!

— Sumnjam. — zavrte glavom štitonoša.
Iskušenik je odlučno išao prema medvedu.
— Tako, junače! Tako, sokole! — bodrio ga je vikač.

Neko iz gomile doviknu:

— Jesi li se oprostio sa svojima?

Milen stade na tri koraka od medveda i dobro nabi kapu na glavu.

— Ružo! Napred, Ružo! Tresni ga! — vikali su seljaci.

271

Neko dobaci vikaču:
— Šta će biti ako Ruža pobedi? Hoće li ona dobiti kesu sa pedeset

zlatnika?
— Umukni i gledaj svoja posla! — odvrati vikač.
Milen se primače zveri čekajući da se uspravi.
Ali medved je klimao glavom gore-dole, pa onda otpoče desno i

levo, jer su pastiri malo opustili konopce. Najposle otpoče da taba

prednjim šapama i da gleda nekud u stranu.
— Pravi se da ga ne vidi — reče Markiša. — Sprema neko

lukavstvo.

Uto medved munjevito izmahnu šapom i promaši, jer iskušenik
odskoči.

— Da ga je zakačio po nozi, slomio bi je kao trsku... Sad će biti

bruke! — uzviknu Prvoš.
Iskušenik priskoči medvedu i tresnu ga pesnicom za vrat.

— Ehej! To nije dozvoljeno! — viknu jedan pastir i odgurnu ga.
— A da li je dozvoljeno ovo? — reče Milen i lupi mu šamar.
Pastir ispusti konopac i ošamućen stade posrtati.
Medved, valjda osetivši priliku da se osveti svojim mučiteljima,
jednim udarcem šape zakači drugog pastira, obori ra, pa se ustremi na

prvog. Momak dreknu i naže u bekstvo.

— Aa... Ua Raspali Ružo! — galama, smeh i povici prolamali su se

oko borilišta.
Još nije ni otpočela prava borba a svakome se dala prilika da oseti

uzbuđenje. I drugi pastir, povrativši se od žestokog šamara, pobeže kao

zec.

Sve se zbilo za nekoliko trenutaka.
Medved, mumlajući, gledao je za pastirima kao da se rešava da li

da ih pogna po prostranom polju. Dva momka stadoše se oprezno
primicati u želji da se dočepaju konopaca.

— Ružo... Na... Na... Na, Ružo! Na... — vikali su prilazeći.
Iskušeniku se činilo da medved nema nameru da s njim okuša
sreću. Ali čuvši zvižduke, povike i pogrde iz mase, odluči da napadne.

On izmahnu nogom i pogodi medveda u grlo. Zver riknu, prope se i

nasrnu. Milen mu obavi ruke oko debelog vrata i stade da steže.
Medved, ričući, grokćući i krkljajući ne mogući da se oslobodi stiska oko

vrata niti uhvati zamah, stade prednjim šapama pljeskati protivnika po
leđima i stražnjici. Ali udarci dati izbliza ne naudiše mnogo snažnom
momku. Najposle, medved stražnjom nogom lupi čoveka ispod kolena i

umalo ga ne obori.
— Nećemo tako, lepotice! — uzviknu iskušenik i pojača pritisak, jer

je znao da je propao ako medved samo jednu prednju šapu oslobodi.
Debeo i kao panj tvrd vrat obrastao gustom čekinjastom dlakom

272

izdržavao je pritisak i borba se otegla.

Da zver nije imala kožnu kornu na njušci, jednim potezom bi

preklala protivnika, ili bi mu sprštila glavu. Strahovita snaga, izdržljivost i

težina izgledali su nesavladljivi.
Iskušenik shvati da je pogrešio. Trebalo je medveda s leđa napasti i

obuhvat bi bio jači da je tako ščepao grlo zveri. Izbegao bi i udarce
šapama po leđima. Zbog toga se opusti za trenutak i odskoči u stranu.

Medved, zakrvavljenih očiju i dahćući, spremao se za skok. On i
skoči, ali ne domaši protivnika. I u drugom pokušaju promaši i stade na
sve četiri. Milen mu skoči na leđa. Njegove ruke munjevito se stegoše
oko vrata zveri. Otimajući se, bacajući i ričući, medved, poče da
pokazuje znake malaksalosti.

— Steži! Ne daj! Drži! — orilo se sa svih strana borilišta.

Naposletku medved, više pridavljen nego oboren, klonu. Iskušenik
jače pritisnu obruč oko vrata i zver se strovali brekćući.

Gromoglasni pokliči pozdraviše pobednika.
Milen ostavi ošamućenog medveda, kome su, sad već bez straha,
prišli pastiri i dohvatili konopce.

Iskrvavljena lica — jer mu je medved glavom pogodio nos —
izgreban i s pocepanim odelom, pobednik priđe tribini.

Car Jovan ustade:
— Junače! — uzviknu. — Zahvaljujem ti u ime tvoga kralja, kraljice i
celog ovog naroda... Ovakvu borbu i pobedu u životu nisam video!

Nagrada je tvoja... Evo ti kese...

Iskušenik prihvati kesu s novcem, pokloni se i ode.

Ostala je još poslednja borba: vitezi s oklopima, sa štitom i kopljem
bez vrha, jahali su konje prekrivene ogrtačima obloženim metalnim
pločicama.

Ta viteška igra nedavno je doprla iz Evrope, gde su je godinama
upražnjavali nemački riteri, engleski templari, kao i gibelini u Raveni i
Padovi i drugim velikim gradovima. Borba je bila prosta ali i opasna, čak
i po život. Dva viteza u oklopima, pod šlemovima s namaknutim vizirima

jurnu jedan na drugog s naperenim tupim kopljima i sudare se. Ko padne
s konja, taj je pobeđen. Bilo je važno održati se na konju, ali je bila
veština i pasti a ne ugruvati se i ne polomiti vrat, ruke i noge.

Na zvuke fanfara na borilište dojaha grupa od osam vitezova. Oni

priteraše konje do tribine i pokloniše se kralju i kraljici. Pljesak i povici

pozdraviše borce.

Po znacima na štitovima znali su se vitezovi.

Prvi par, vojvoda Preljub i kapetan Darije Sendikus, udaljiše se na
dve stotine koraka jedan od drugog i s naperenim kopljima očekivali su
znak za polazak.

Kad truba pisnu, borci obodoše konje. Jureći galopom, sretoše se

273

ispred tribine. Sudar je bio žestok. Oba koplja pogodiše štitove. Kapetan
Sendikus pade izbačen iz sedla, a Preljubov konj nasede na stražnje

noge.
Grupa ratnika pritrča oborenom kapetanu, pridiže ga, a on

hramajući priđe pobedniku i pruži mu ruku.
Pljesak pozdravi pobednika i pobeđenog.
Vojvoda Preljub stade kraj tribine. Prema običaju, svi pobednici

treba da sačekaju kraj borbe, jer se može desiti da među njima neko
izazove drugog. A na kraju, kraljica će svakome staviti na glavu
pobednički venac.

U drugom sukobu Hrelja obori Karavidu. Staroga vojvodu iznesoše

sa borilišta na nosilima.
Treći susret izazva neopisivu galamu. Borci su bili bugarski boljar

Belaur i vojvoda Mladen. U prvom naletu Mladen promaši, a koplje

bugarskog velikaša okrznu mu štit. Konji protutnjaše jedan kraj drugog.

U narednom sudaru Mladenovo koplje pogodi Belaurov gvozdeni štit i

slomi se, ali Bugarin pade s konja.
Četvrti par, Ðuraš i Vukašin, ne izazva oduševljenje jer se videlo da

su protivnici nejednake snage i težine. Vukašin pade s konja kao vreća,

a Ðuraš, i ne pogledavši ga, sjaha i ode do pobednika kraj tribine.
Vikač stade pozivati nove borce da se jave, a zatim i četiri

pobednika ako žele da između sebe okušaju sreću. Ali od novih niko se
ne javi, a činilo se da pobednicima nije stalo do nove borbe.

Trubač se već spremao da oglasi kraj borbe, a paževi s fanfarama
kraj priredbe, kad se neočekivano pojavi jedan vitez na golemom paripu.
Oklop, šlem i štit bili su mu beli s poprečnim crvenim prugama.

Na kraljevoj tribini, kao i među ratnicima i seljacima, zavlada mukla
tišina. Vitez je bio snažna ljudina širokih pleća i goleme glave. Noge kao

dva stuba visile su mu u uzengijama do ispod trbuha konja.
— Ko je? Šta je? Otkud ovaj? Zna li ga ko? — učestaše pitanja na

tribini.

Pitali su se to isto i ratnici i seljaci. Ali viteza niko nije poznavao.

On pritera konja do tribine, pokloni se kralju i kraljici, obori koplje i
reče:

— Ako tvoja svetla kruna dopušta, ja bih izazvao vojvodu Hrelju na

dvoboj kopljima!

Dušan pogleda Olivera, još jednom odmeri viteza, pa se obrati

Hrelji:

— Primaš li izazov?
— Razume se! — odvrati vojvoda. — Boriću se, ali najpre hoću da

znam s kim treba da ukrstim koplje...
Vitez, ne podižući vizir, reče:
— To ćeš doznati ako me pobediš?

274

— Da li pristaješ na to? — obrati se Dušan Hrelji.

— Pristajem! — viknu vojvoda, pa se obrati slugama:

— Drugo koplje i drugog konja ovamo!
Ova borba, neočekivana, između golemog viteza i snažnog Hrelje,
proslavljenog borca na maču i koplju, izazva veliko uzbuđenje. Žagor i

zapitkivanje nisu prestajali.

— Ko je vitez? Iz Germanije? Pirineja? Iz Padove? Lutalica... Još ih
ima po svetu... — nagađali su ratnici, pa i velikaši na tribini.

Dok su se borci pripremali za sukob, kralju priđe jedan mlad vitez i
šapnu mu nekoliko reči.

Dušan se prenu:
— Aleksis! — uzviknu. — Srećan sam što te vidim! Hvala ti...
— Došao sam da ti čestitam venčanje i poželim sreću — odvrati sin

Sirgijanov.

Dušan se obrati kraljici:

— Moj prijatelj iz Carigrada... Jedini Vizantinac na našem veselju!

Mladi vitez se duboko pokloni kraljici.

Jelena mu pruži ruku:
— Prijatelji moga supruga i meni su dragi — reče. — Zahvaljujem ti

na pažnji i lepim željama... Hm! Jedini Vizantinac!
— Nisam baš jedini... — reče mladić. — Sa mnom su došle i dve

gospođe: bivša kraljica Marija Paleologova i tetka Ana, bivša bugarska

carica...
— Kakvo prijatno iznenađenje! — primeti Dušan i pogleda ispod oka

viteza Olivera.

Oliver se nasmeja:
— Biće prijatnije za bugarskog cara i njegove boljare. Carica Ana

odavno im je prirasla za srce!
Uzdržavajući smeh, Aleksis reče:
— Izjavila je da će lom da napravi ako joj samo jedan boljar izađe

pred oči! Osim toga, viteške igre prezire, valjda koliko i boljare... A
kraljica Marija ne želi da učestvuje u svadbenim svečanostima dok ne

istekne vreme žalosti... Obe su ostale u dvoru.
— Hm... Hm... — učini Dušan.

— Hm... — pridruži mu se i vitez Oliver.
Mladom Vizantincu nađoše mesto iza kralja.
Međutim, borci su zauzeli potrebno odstojanje čekajući znak trube.

Hrelja je jahao snažnog konja a u desnici je držao pozamašno koplje.
Kad truba pisnu, namače vizir i jurnu prema protivniku.

Borci se sretoše dalje od tribine, jer je kljusina nepoznatog viteza,

teška i troma, jedva krenula u galop.

Sudar je bio strahovit. Oba koplja pogodila su štitove. Nepoznati se

zaturi i umalo ne pade preko sapi konja, a vojvoda Hrelja ispade iz sedla

275

i opruži se po zemlji.
Među gledaocima se prolomi vika. Iznenađenje je bilo veliko.

Smatralo se da je Hpelja nepobediv u ovoj vrsti borbe.

Pobednik pritera konja tribini, obori koplje i pokloni se kralju:

— Ako tvoja svetla kruna dozvoljava, ja bih još nekog izazvao...
Želim da okušam sreću sa Preljubom.

— Hrabri viteže... — reče Preljub. — U protekloj borbi izašao sam
kao pobednik, ali mi je levo rame povređeno... Tako nisam u stanju da

tvoju želju ispunim. Kasnije, stojim ti na raspolaganju u svako doba.
— Opravdano... — reče vitez. — A vojvoda Mladen? Da li bi on

možda?

Vojvoda Mladen nije bio manje slavan od Hrelje. Snažan i izvrstan u

svakoj vrsti borbe, izazivao je divljenje.
Borba je počela odmah i svršila se porazno po Mladena. I on je

izbačen iz sedla i ostao opružen po travi.

— Gospode! — uzviknu Oliver. — Oborio je naša dva najistaknutija

borca! Štitonoša! — viknu. — Dovedi moga konja i spremi sve što treba!
Naučiću pameti ovog nadmenog viteza!

Dušan ga uhvati za ruku:
— Pretrpi se, dragi moj... Sa ovim se nećeš boriti!

— Zašto?
— Boriću se ja...

— Ti? Kralj! To ne dolikuje!
— Dolikuje, još kako! Ako me obori, zahtevam borbu mačem na
život i smrt... Ova, sramota ne može da ostane... Srećko... — doviknu

štitonoši. — Spremi sve za borbu... Tvrdo osedlaj Mrkova, donesi

najdeblje jasenovo koplje i bronzani štit...
Kraljica Jelena, car Aleksandar, vitezi i dvorani s čuđenjem su

slušali kraljevo naređenje. Neki pokušaše ubediti kralja i mladoženju, da
mu ne dolikuje da se bori. Uzalud. Štitonoša Srećko već je otišao, a

Dušan ostade pri svome.
Jedan dvorodržica pritrča vikaču i reče usplahireno:

— Objavi narodu da kralj izlazi na borbu s nepoznatim vitezom!
Vikač se razvika:
— Narode... Čuj i počuj! Naš svetli, preuzvišeni kralj, ne mogući u

svojoj viteškoj duši da podnese poraz naša dva najistaknutija velikaša i
borca, odlučio je da okuša sreću s ovim neznancem i da spere ljagu
nanetu našem viteštvu i celom narodu... Naša čast je u pitanju...

Dušan je sišao s tribine. Dok je navlačio oklop, priđe mu arhiepiskop

Danilo:
— Čemu to? — reče. — Jesi li ti kralj ili vitez lutalica? Ili smatraš da

će ti slava na borilištu uvećati ugled? Hm... Još i mladoženja!
— Oborio je Hrelju i Mladena... — odvrati Dušan stavljajući šlem.

276

— Oboriće i tebe! Odustani!

— Ni pomena!
Srećko mu privede Mrkova. Snažna kosmata životinja, osećajući

borbu, širila je nozdrve i kopala prednjom nogom.
Danilo, diveći se i vitezu u oklopu i debelom koplju, malo se odmače

i, ne nalazeći ništa bolje, reče:

— Toga si konja jahao u bici na Velbuždu... Gospod neka te štiti, a i
nas sačuva od bruke... Ako te obori, sramota neće ostati samo tvoja!

Kad se kralj pojavi na borilištu, prolomi se vika.

Nepoznati vitez dobaci kralju:
— Ovo je borba između dva vladara... Zahtevam da konj, oklop i

kaciga pripadnu pobedniku... Kralju, da li prihvataš?
— Prihvatam — reče Dušan. — Ali iznosim i svoj uslov: pobeđeni,

ako želi, ima pravo da pobednika izazove na borbu mačevima, na život i

smrt... Nepoznati, prihvataš li?

— Prihvatam...
Među ratnicima, seljacima i velikašima na tribini zavlada stravična
tišina. Ovakav obrt niko nije očekivao.

Dva protivnika jezdila su na dve suprotne strane.

Ovoga puta fanfare dadoše znak za borbu.

Snažni vitezi na golemim konjima, s metalnim štitovima i zamašnim

kopljima, krenuše kasom. Kad uhvatiše maha, ostrugama obodoše konje

i s naperenim kopljima poleteše jedan prema drugom.

Na borilištu odjeknu strahovit tresak. Koplja oba borca pogodiše
štitove. Dušan, pognut po oblučju sedla, pogodi u sam pupak štita, a

nepoznati malo ulevo. Jasenovo koplje Dušanovo malo se povi, ali izbaci

viteza iz sedla.
— Aaa — zaoriše se pokliči sa svih strana. — Pade neznanko!

Zagrize zemlju nepobedivi! — odjekivalo je odasvud. Šume i okolne
dubrave vraćale su odjek.

Vitez je ležao bez svesti, jer je pao na leđa. Lekar Antonijus dotrča,
a za njim i kraljev štitonoša Srećko noseći vedro puno vode. Sjaha i kralj
i priđe vitezu kome je lekar već skinuo vizir i šlem.

— Živ je — reče Antonijus, uze vedro od Srećka i sruči vodu vitezu

na glavu.
— Gospode! — uzviknu Srećko. — Vojvoda Momčilo!

— Šta kažeš? — upita Dušan.

— Gle! Vojvoda! Samostalni vladar!
— Ostaće živ... — reče lekar opipavajući mu potiljak. — Kralju moj,

da si ga pogodio kopljem u glavu, ne bismo znali ko je! Udarac je bio

strahovit. Pogledaj njegov štit!
Štit vojvode Momčila bio je za čitav pedalj ulubljen.
Pogođeni vitez otvori oči, pogleda u nebo, zatrepta i pridiže se na

277

laktove. Zagledavši se u Dušana, reče:
— Pobedio si...
— Jesam... Ako si voljan, prema pogodbi, diži se i vadi mač...

Borićemo se pešice...
— Sotono! — bolno odvrati Momčilo. — Sve kosti si mi rastočio!

Sad hoćeš još i glavu da mi otkineš!
Veseli povici, klicanje i pljesak još uvek su odjekivali.

278

Car Andronik i njegovi velikaši

Slava kralja Dušana dostigla je neviđene razmere, dok je on svojim

ugledom vojskovođe, političara i borca na megdanu nadmašio ugled svih
vladara iz dinastije Nemanjića. Vojvode, dvorani i crkveni
velikodostojnici, njemu najbliži, cenili su ga, uvažavali i ponosili se što
služe takvog gospodara. Ali je među njima bilo i zavidnih, jer su kraljeva
slava i ugled sputavali njihovu pohlepu za dobiti i smetali im da se lično
više istaknu. Vlastela, osobito velikoposednici, shvatili su da će morati
da odreše kese, jer je kralj stao dizati vojsku dotada neviđenu u Srbiji i
Makedoniji. Po zakonu bili su dužni da o svom trošku opremaju
konjanike i pešake, da ih dobro uvežbaju i od njih stvore ratnike, pa i
sami da sudeluju u vojnim pohodima. Doduše, i oni su se ponosili
kraljem i na gozbama se bratimili i sklapali prijateljstva s vojvodama, ali
su i govorili:

— Mlad je, krepak i hrabar... Neka ga gospod štiti! Ni vi, vojne
starešine, ne izostajete, ali se pribojavamo velikih davanja. A kad se
jednom počne, potraživanjima nema kraja... Rat proždire!

Crkveni velikodostojnici, a osobito starešine manastira, navikli na
izdašnost prethodnika kralja Dušana, javno su isticali vrednost i slavu
kraljevu, a u potaji, mrgodeći se, gunđali:

— Slabo daje crkvi... Ne prilaže... Protovestijar Nikola Buća
ispoveda katoličku veru, pa nije čudo što je tvrd i suvoruk kad je u pitanju
naša crkva!140

Niža vlastela, ratnici i seljaci obožavali su mladoga kralja, jer iznad
svega ceni snagu i junaštvo.

Osim toga, osetilo se da kraljeva sila i moć uveliko utiču na obest
viših i nižih starešina, što im je pričinjavalo zlurado zadovoljstvo. I priče,
istinite, preuveličane i izmišljene o junaštvu Dušanovom počele su da
kruže i da se pronose po zemlji, pa i van granica Srbije.

I nazvaše ga Silni.
U bici na Velbuždu Bugari su uvideli snagu i sposobnost mladoga
princa. Ostali su ubeđeni da su bitku izgubili zbog njegove hrabrosti i
konjice koju je predvodio. Pod njim su se ratnici mahnito borili.
Boljar Belaur je govorio:
— Da u njemu ne leži viteški duh, teško neprijateljima; a i prijatelji bi
ga se ratosiljali! Kao da su ga bog i sotona zajednički stvorili.

279

Car Jovan Aleksandar, klimajući glavom i cokćući, reče:

— Pravo kažeš... Dobro je što smo mu se kao prijatelji primakli!

Od Dušana su zazirali i Vizantinci. Posle Velbužda car Andronik se
nije usudio da zapodene bitku, jer su i do njega doprle vesti o tome čijom
je zaslugom vojska Mihaila Šišmanovića potučena. Osim toga, još uvek
su mu bile u sećanju priče od pre pet godina o pobedi mladoga princa

nad Kalimahom.
Posle smrti Stefana Dečanskog Andronik je s nespokojstvom pratio

poteze kralja Dušana. Naglo i potpuno ugušenje ustanka u Zeti bacilo ga

je u brigu.
Nisu bili manje brižni ni katolički biskupi u Baru, Kotoru, Ulcinju i

drugim gradovima. Katolička crkva, u nedoumici šta da preduzme,
čekala je, ne napuštajući borbu protiv »šizmatika«.

Ugarski kralj Karlo Robert godinama se pripremao da pređe Savu i

Dunav i da upadne u Srbiju. Trenutno ga je omela Dušanova ženidba i

neuspeh u Zeti. Jer tom ženidbom Bugari su otpali kao protivnici srpskog
kralja, a nagli poraz u Zeti pokazao je koliko je rizično upuštati se u

borbu s Dušanovom vojskom — bar u dogledno vreme.
Protovestijar na dvoru Dušanovu, Nikola Buća, bio je katolik, ali

kralj, čak i posle pobune u Zeti, nije pokazivao da ga manje uvažava.
Logofeg Pribac Hrebeljanović i arhiepiskop Danilo uticali su na kralja da

ništa ne preduzima protiv katolika posle ugušenja pobune. Na svadbi
Dušanovoj u Skoplju, među ostalima, bio je i biskup Valerijus, prijatelj
Nikole Buće. Katoličkoj veroispovesti pripadao je i magister Antonijus. Ali
činilo se da lekar ne veruje ni u boga ni u đavola. I začudo, osim

Varlaama, niko mu zbog toga nije zamerao.
Kralj Dušan ukazao je gostoprimstvo i vojvodi Momčilu. Mada se

vojvoda žalio da su mu zbog pada sa konja na turniru »sve kosti
rastočene«, jeo je i pio za trojicu.

— Vraćam se u Trakiju... Moram... Kad zatreba, biću uz tebe —

govorio je kralju.

— Nadam se... klimnu glavom Dušan.
— Javio sam ti blagovremeno da ću doći...

— Da... Pre pola godine...

— I došao sam na svoje zlo! Sve si mi kosti...

— A ti Hrelji i Mladenu!

— Ba! Nisam se tome nadao od jednog kralja... Tolika snaga!

Žestoko si me...

— I to na dan svadbe! — nasmeja se Dušan. — Dobio si svoje...
Momčilo progunđa kletvu.

— Imaš li ratnika? — upita Dušan.

— Imam.

— Koliko?

280

— Mnogo... Ko će ih brojati! Trista konjanika svakako... Pešaka

sijaset...
— Kad bude vreme, poslaću ti pismo... Platiću prema broju i

vrednosti ratnika.
— Biću uz tebe, ali pismo ne šalji. Ne umem da čitam... Ne umeju ni

moji ratnici... Magarci!

Dušan se glasno nasmeja.
Vojvoda Momčilo i sam pršte u smeh:
— Nego — reče — uhvatićemo nekog monaha... Nož pod gušu i
znaću šta mi pišeš!
— Monah će to i bez noža — odvrati Dušan.
Momčilo je bio poreklom iz pograničnog kraja između Srbije i

Bugarske. Još od rane mladosti postao je hajduk u pustim krajevima

Trakije. Boravio je u Rodopskim planinama, spreman da ratuje za

svakog ko dobro plati. Vojska mu je bila odana, zbog njegove
darežljivosti, ali je on i veliki i mali prestup kažnjavao smrću.

Tri dana je boravio u Skoplju i leškario privijajući crni luk na uboje.
Četvrtog dana, ne javivši se nikom, sa svega dva pratioca napusti grad i

krenu put Rodopa.

Istoga dana Dušan se oprostio i sa svojom tetkom Anom. Bivšoj

carici dosadio je Solun i društvo koje ju je okruživalo. Kao carica navikla

je na odanost i uvaženje te je teško podnosila svoje prijateljice, hladne i
zagrižljive, uvek spremne na podsmeh i neukusne šale na njen račun.
Zbog toga je odlučila da zasvagda ode u Dubrovnik, utočište prognanih
vladara.141

Kralju i kraljici čestitala je brak i poželela sreću:
— Dakle, Bugarka? — reče.
— Pa eto... — snebivajući se odvrati Dušan.
— Biće ti dobra supruga... Njen brat je glupak, a boljari podli i
pohlepni na žutu paru... Čuvaj se da ne počnu da te čerupaju i gule!
Kraljica se usiljeno nasmeši i gledajući nekud u stranu, reče:

— Bugarski narod voli svoje vladare. Voleo je i tebe... Ali moj brat

nije glup!
— Što? Da nećeš da ga uporediš s Aleksandrom Makedonskim?

— To ne... Ali da je glup, sigurno ne bi bio car.

— Istina je... — stavi joj Ana ruku na rame. — Ipak ne tvrdim da
rđav car ne može biti dobar prijatelj.

— Car Jovan obožava moga supruga... Smatra za sreću što se sa

njim oprijateljio — jetko odvrati Jelena. — S te strane možeš biti bez

brige, draga tetka...
— Hm... Nadam se da ćeš biti srećna — sad blaže reče Ana. — Na

kraju, bog neka vas štiti i neka vam podari mnogo zdravlja i poroda.

Zagrlivši kraljicu i kralja, tetka Ana skide s prsta zlatan prsten s

281

dijamantom:
— Uzmi ovo, lepotice... — reče. — I sećaj se da imaš tetku koja će

se, uprkos svemu, moliti bogu za tebe i tvoje potomstvo.
Brišući suze, nastavi:
— Ako dođete u Dubrovnik, bićete mi najdraži gosti...
I Marija Paleologova čestitala je mladencima. Bila je srdačna, ljupka

i lepša nego ikad. Mada još uvek u crnini, pokazivala je svu draž mlade
žene, lepotice, pred kojom je život pun čari i ljubavi.

Gledajući umilnim pogledom mlade supružnike, raspriča se:
— Putovala sam od Soluna s tetka Anom. Divna žena, puna
iskustva i savršenih zapažanja. Osim bugarskih boljara, u stanju je da
zagrli ceo svet! Nadam se da vam je i ona poželela sreću?
— Još kako! — reče kraljica. — Osim pogrda upućenih mome bratu
i bugarskim boljarima, bila je do ganuća uzvišena. Čestitala nam i
poželela sreću, poklonila mi ovaj prsten i pozvala nas da je posetimo u
Dubrovniku.
— Divna žena! — primeti Marija. — Samo što, eto, voli da menja
mesto boravka, da ogovara pa da posle zataškava i da daje savete...
— Koje niko ne prima! — dobaci Dušan mereći pogledom svoju
maćehu. — A ti? Sve lepša! A? Nadam se da ćeš nam biti gost?
— Da... Ostaću u Skoplju... Ovaj prekrasni dvorac nudi sve
udobnosti i uživanja.
Kraljica Jelena se nasmeši:
— Ima ovde mladih i lepih dvorana, vojvoda i vitezova...
— Pa... — zateže Marija. — Još sam u žalosti... Nije mi do toga...
— Nije, svakako! — naglasi Dušan. — Nego, jednoga dana
nastavićemo onaj prekinuti razgovor kad smo se našli u Nerodimlju
posle parastosa...
— Da... Svakako... Nastavićemo... Zasad sam tu. Viđaćemo se
češće... idem... Treba da obiđem nekoliko prijateljica...
— I prijatelja! — dobaci Dušan.
— Pa i prijatelja...
— Vojvode su napustile Skoplje. Nalaze se svaki u svojoj pokrajini.
Pribiraju i opremaju vojsku...
— Znači, opet rat? — uzviknu Marija.
— Opet... Vitez Oliver je u Velesu.
— Zašto? Pa naravno, to je njegova pokrajina... Uostalom, šta ja
imam s njim?
— Ništa... Baš ništa... — sleže ramenima Dušan.
Kraljica je potapša po zajapurenom obrazu:
— Ništa... Bar zasad...
Sve troje se nasmejaše.

282

*

Građanski rat između dede i unuka careva Andronika II i Andronika
III veoma je oslabio Vizantiju, iscrpao skladišta s hranom i gotovo
ispraznio carsku riznicu. Ono što je nekoliko godina ranije ubilo ugled
Andronika II počelo je sada da potkopava ugled njegovog unuka
Andronika III. Jer za jednog vladara nema veće nevolje od udaranja
nameta na građane i seljake, osobito kad je u pitanju bratoubilački rat. U
narodu se najpre osetilo vrenje i kolebanje, pa nezadovoljstvo i najposle
nepokornost i bunt. Andronik je bio prinuđen da se oslanja na svoje
velikaše i od njih traži materijalnu pomoć. I dok je kraljeva moć slabila, a
ugled se topio, velikaši su se osilili i nisu se ustručavali da čitave
pokrajine traže na upravu.

Car Andronik imao je oko sebe nekoliko veoma sposobnih velikaša,
koji su se istakli na političkom i bojnom polju. Jovan Kantakuzen bio mu
je lični prijatelj. Vizantijski magnat isticao se kao dobar savetodavac, a
još bolji vojskovođa. Na dvoru su stekli moć aristokrata Teodor Sinadin i
Aleksije Apokavk, došljak nepoznatog porekla. Obojica su bili željni slave
i pohlepni na dobit i držali pod svojom upravom dobar deo Trakije i
Makedonije. Veliki vojvoda Sinadin, po ocu kumanskog a po materi
carskog porekla, bio je poznat po prepredenosti. On i Kantakuzen
iznudili su od cara nekoliko okruga u Trakiji, gde su vladali kao
samostalni gospodari, obesni i samovoljni.

Veliki logotet Teodor Metohit zazirao je od njih, uveren da su
obojica skloni izdaji.

— Pustio si ih da se suviše osile — govorio je caru. — Najpre su te
nagnali da zavisiš od njih, a onda su počeli da te ucenjuju... Čuvaj se
zavere i zaverenika! Trakija je postala leglo buntovnika.

— Može biti... — nemarno odvrati Andronik. — Ali, eto, ja im
verujem.

Uskoro je Kantakuzen postao veliki domestik, jer je sposobnošću i
smelošću nadmašio ostale, pa i samoga cara. I nije mu bilo teško da
preuzme vlast, jer je lukavo sve svoje zasluge pripisivao caru.

Vizantija i Seldžuci142 bili su ozbiljna prepreka Osmanlijama u Maloj
Aziji. Krvavi sukobi triju vojski nisu prestajali. Jovan Kantakuzen
podbadao je Seldžuke i naveo ih da se ogorčeno bore protiv Osmanlija.
A za to vreme Andronik i njegove vojvode spremali su se da upadnu u
Makedoniju, Tesaliju. Epir i Albaniju. Velika vojna vizantijskog cara bila
je na pomolu. I da se kralj Dušan nije isprečio sa svojim trupama
rasturenim duž granice, uspeh bi bio osiguran.

Međutim, solunskom namesniku Jovanu Monomahu pošlo je za

283

rukom da osvoji veći deo Tesalije. Ostala vojska cara Andronika hitala je
da se primakne gradovima u Makedoniji i pojača posade u njima. Još u
doba kralja Stefana Dečanskog Vizantija je osvojila i čvrsto držala

gradove Ohrid, Prilep, Kostur. Strumicu i Voden.
Dok se vojska pribirala i delimično kretala na zapad, car se s

vojskovođama savetovao šta da se preduzme i na kojim mestima izvrši

glavni udar.

Izvidnice i glasnici na brzim konjima donosili su vesti koje su
stvarale smutnju. Govorilo se da je cela pogranična linija od Lješa do

Strumice preplavljena srpskim ratnicima, ali niko nije mogao precizno
reći gde se nalazi kralj Dušan i glavne vojvode. Mali odredi pod

stotinarima napadali su na vizantijske postaje, sela i naselja, i nestajali,
da se uskoro pojave tamo gde ih niko ne očekuje. Ne hajući za gradove

koje su ostavljali za sobom prodirali su u dubinu i uveliko zalazili u
vizantijske pokrajine. Bilo ih je svuda. Nisu zazirali ni od većih

neprijateljskih odreda, tukli su ih i razgonili, a izvidnice satirali. Dušanovi

strelci, naviknuti da se sa svojim konjima vrlometaju po šumama, strmim

padinama i klancima, postali su strah i trepet za vizantijsku vojsku: pravili
su zaobilaske i udarali s leđa ili s boka, razbijali protivnike razgoneći ih i
uništavajući povorke kola s hranom i rezervnim oružjem.

Istaknute vizantijske vojskovođe Apokavk, Sirgijan i Jovan

Monomah hitale su da zaustave nadiranje srpskih ratnika. Ali osim što su
u daljini viđali manje grupe kako promiču na brzim konjima i zamiču u
šume i čestare, nije im pošlo za rukom da se sudare na otvorenom polju.
Manji odredi slati u gonjenje nestajali su ili se vraćali poraženi i
upolovačeni. Zasede, noćni prepadi, podilasci pod veće odrede i mahniti
juriši u po bela dana dovodili su do besa vizantijske vojskovođe, a kod
ratnika stvarali nered i strah. Od neprekidnog očekivanja napada i

bdenja klonuli telom i duhom, i strah se širio i prenosio kao zaraza.

Dušanori stotinari Aksentije Prlja, Veselin Bezbrodica, Prvoš,
Markiša, Stanj, i uz ostale jedini kapetan Darije Sendikus, noću su
jurišali na neprijateljske logore, a danju na kolone, štrpkajući pozadinu i
dovodeći čelo u pometnju. Napadali su u isti mah sa dve ili tri strane,

zadavali udarce i nestajali na brzim konjima.

Takvih odreda bilo je oko trideset.

Pred polazak Dušan im je rekao:

— Vaše je da prodirete u dubinu, da uništavate male neprijateljske
posade, noću da napadate veće odrede, da ste viđeni svuda... Veće

gradove obilazite. Upadajte u sela i naselja, pa nešto i spalite koliko da
se vide požari, i rasterujte seljake... Meći i vojvodama ne šaljite
izveštaje. O vašim podvizima doznaćemo preko begunaca, jer niko ne
unosi veću paniku i strah od seljaka... I upamtite: svako je sebi vođa!
Prenesite ovo i svojim ratnicima i ne uzdajte se u našu pomoć... Mi

284

imamo drugačije namere i smer... I ne plašite se što će vam iza leđa
ostati gradovi s vizantijskom posadom...

— I dokle tako? — upita Sendikus.
— Dokle vas vizantijska vojska ne zaokruži i ne satre ili dok ne
stignete do Soluna ili Carigrada!
— O, gospode! — uzviknu Bezbrodica. — Goloruki na Solun i
Carigrad!
— Neka i to jednom bude! — nasmeja se Dušan. — Kad dođe
vreme, poslaćemo glasnike po vas...
U jednom noćnom prepadu odred Aksentija Prlje kod Strumice
nagna u bekstvo celu tisućnicu143 konjanika i pešaka i umalo ne zarobi
velikog domestika Kantakuzena. Ovaj poraz još više poljulja i onako
demoralisane vizantijske ratnike, jer se vojska Kantakuzenova smatrala
nepobedivom.
— Ko ste vi? Kakva ste vojska? I ko da se na vas osloni? besneo je
sutradan Kantakuzen. Jeste li ratnici cara Andronika? Ako nastavite
tako, oni Dušanovi osvojiće pola Vizantije! Idu na vas kao u lov na
zečeve... Car se neće ponositi vama. A na mene ste bacili ljagu koju ni
Egejsko more neće oprati!
Ratnici su oborenih glava ćutali.
— Kakav vas je strah spopao? Od najezde Tatara pod Džingis-
kanom ovo se čudo nije desilo! Ispred stotine ratnika beži lela vojska! I
ko vas goni? Stotinari i kapetani. Gde je srpski kralj? Gde su njegove
vojvode? Što će biti kad njih ugledate?
Car Andronik s glavnom vojskom nalazio se kod Soluna. Iz dana u
dan stizale su mu poražavajuće vesti.
— Čudo! Pokor! — hvatao se za glavu. — U šta su se izmetnuli
potomci Justinijana, Vasilija Velikog i drugih careva koji su stvarali ovu
državu?
Andronik nije mislio da sebe krivi za zlo stanje koje je nastalo. Jer
građanski rat stvara neobuzdane i nedisciplinovane borce. Nezadovoljni
zbog nameta, slabe ishrane i loših starešina, koje su zbog svakodnevnih
poraza gubile ugled, vizantijski ratnici su se pitali: čemu ta vojna i kakva
se korist očekuje od para koji još nije ni počeo a svakodnevno odnosi
žrtve. Međutim, divili su se srpskim borcima, mada su neprekidno
strepeli od njihovih napada, ginuli ili se izranjavljeni vukli sve dublje u
pozadinu.

*

285

Kralj Dušan naredio je svojim vojvodama da dignu vojsku s
logorovanja i da krenu na gradove po Makedoniji pod vizantijskom
vlašću.

— Ne žurite! — rekao im je. — Pustite najpre da naši stotinari
stvore pometnju među neprijateljima. Svoje pokrajine napustite bez
straha. Trenutno nemamo se čega plašiti.

I pošli su:
Vojvoda Dejan iz kumanovske oblasti, Vojihna iz dela Trakije što mu
je još ostao u vlasti, Ðuraš Ilijić iz Zete, Pribac Hrebeljanović od Novog
Brda, Hrelja od Štipa, a Mladen od Zvečana i Vučitrna. Stari Karavida
posle onog nesrećnog pada s konja na turniru ostao je trajno
onesposobljen.

*

Solunski namesnik Jovan Metohit upao jes vojskom u Tesaliju i
osvojio veći deo te despotovine. Ovaj uspeh preokrete odluku cara
Andronika da krene prema Solunu. On zanemari i kralja Dušana i
njegove raštrkane stotinare u dubini vizantijske pokrajine. S vojskom,
izmešanom s Turcima koje je Kantakuzen najmio, car stigne u Tesaliju i
osvojeni deo pripoji svojoj carevini.

Međutim, epirski despot Jovan Orsini pokuša da iskoristi pometnju,
digne vojsku i upadne u zapadni deo Tesalije. Pretrpevši poraz od
Kantakuzena, despot se sa prepolovljenom vojskom vrati u Epir.
Njegova supruga Ana, pohlepna na vlast, otruje ga i stupi u pregovore s
carem Andronikom.

Pregovori su vođeni u despotskom dvoru u Arti. Kratki i besplodni
razgovori nisu doveli ni do čega. Smatrajući ih bespredmetnim,
Vizantinci hladno primiše despoticu Anu iščuđavajući se njenoj smelosti,
što zahteva da ostane vladarka u Epiru, a uz nju i njen sin Nićifor II.

Zauzeli ste veliki deo Tesalije uglavnom mojom zaslugom otpoče
Ana. — Znam da ni Epir nećete ostaviti na miru... Sklonila sam vam s
puta svoga ratobornog supruga... S njim ste imali bitku... i još biste ih
imali... Uklonila sam ga, jer dušom pripadam vama! Srećna sam što
moga sina Nićifora i mene smatrate za prijatelje i saveznike. Mi smo vam
odani...

Car se zagleda u ženu i hladno upita:
— Ko je rekao da vas smatramo za saveznike i prijatelje? Ubila si
svoga muža i za svoj zločin čekaš od nas pohvalu! Mi se u to ne
mešamo!

286

— Ženo — ustade Kantakuzen. — Tvoj zločin udaljuje te stotinama
milja od svakoga kome čast i ponos nešto znače... Takvima je mesto na
gubilištu, u tamnici ili u nekoj manastirskoj ćeliji... Svoje nedelo treba da
okajavaš, grešna dušo!

Kantakuzen sklopi ruke i diže pogled prema tavanici:
— Nije naše da ti sudimo... To ostavljamo gospodu koji sve vidi i
čuje... On će te preko tvoje savesti kazniti za zločin... A mi grešni? Šta
mi imamo s tim? Njegovo carsko veličanstvo i ja velimo ti: nikad nećeš
postati vladarka u Epiru, ni ti, ni tvoj sin, ni njegovi potomci do devetog
kolena... Bog neka ti se smiluje!
Despotica Ana i njen sin Nićifor zatočeni su pod jakom stražom.
Dobar deo Epira pripojen je vizantijskom carstvu. Zapovedniku toj
oblasti postao je protostrator Teodor Sinadin.
Ali car Andronik našao se u čudu, jer su glasnici odasvud stizali s
vestima koje su čak i pronicljivog Kantakuzena dovodile u zabunu.
Najpre se doznalo da su mali odredi pod srpskim stotinarima netragom
iščezli i da je zbog toga po gradovima u Makedoniji i Trakiji posade
spopao strah. Očekivala se pojava kralja Dušana i njegovih vojvoda.
Druga vest bila je porazna: srpske vojvode s velikim odredima konjice i
pešadije opsele su sve gradove u Makedoniji. Pominjane su vojvode
Dejan, Preljub, Vojihna, čak i vojvoda Momčilo, čiji odredi, koje je Dušan
unajmio, uveliko pustoše Trakiju. Ali o Dušanu ništa se određeno nije
znalo. Po jednima viđen je kod Strumice, po drugima kod Kostura, a
ostali su nagađali da je s Hreljom i Oliverom krenuo pravo za Solun. Kraj
svega, stigla je vest da se u Carigradu sprema pobuna. Na čelu zavere
nalazi se veliki vojvoda Sirgijan. Ta vest se potvrdila i nagnala cara da
digne vojsku i pohita u Carigrad.

*

Kralj Dušan i kraljica Jelena nalazili su se u Velesu, na dvoru viteza
Olivera. S njima je došla i Marija Paleologova. Bivša kraljica sprijateljila
se s Jelenom i pristala da joj pravi društvo.

Kraljica Jelena, na izgled skromna i povučena, popustljiva i
ljubazna, brzo je stekla naklonost na dvoru. Strpljiva i razložna, trudila se
da svakog sasluša, razume, da saoseća i u patnji i u ljubavi drugih.
Stekavši poverenje, nije se čudila što joj se mnogi obraćaju za savet.
Stari dvorani i vojvode poštovali su je, a mladi joj bili privrženi zbog njene
blage naravi i lepih reči kojima ih je dočekivala i ispraćala.

U početku se kralj Dušan nije trudio da uoči vrline svoje supruge.

287

Najpre je s osmehom slušao njene savete i dobronamerne prekore, pa je
tokom vremena počeo da razmišlja o svemu i da neosetno pada pod
njen uticaj. Saveti kraljičini nisu uvek bili nepogrešivi, ali nikad nisu bili

nametljivi. Izgledalo je kao da ih mlada žena i ne daje, nego razmišlja
tiho ili poluglasno, kao za sebe, ili ih iznosi samo kao mogućan predlog.

Jednoga dana reče kralju:

— Prenagljeni postupci mogu ponekad da donesu obilne plodove,

ali kakva je korist od njih ako se kasnije utvrdi da su gorki!

Dušan se prenu:
— Ja nisam prenaglio — reče. — Uostalom, to sam već čuo ranije
od jedne osobe, samo na drugi način... Ko zna... Možda ste oboje u

pravu!

Drugom prilikom razmišljala je glasno:
— Rat posuvraćuje moral... Od ljudi stvara zveri... To je tako
odvajkada... Hrabrost, svakako, igra važnu ulogu, ali čini se, kad je već
sve izopačeno, da su podlost i lukavstvo ipak važnije... Mislim da je

dobro što si poslao one stotinare da rovare po pozadini u vizantijskim

oblastima.
Okrećući prsten na levoj ruci, nastavi:
— Lukavstvo nosi sobom korist veću nego što mnogi misle...

Gradovi i tvrđave s vizantijskom posadom osećaju se kao da su
odsečeni... Ko je izmislio to lukavstvo sa stotinarima?

— Ja...
— Hm... Začudo, ovoga puta pokazuješ i znake strpljenja... Čekaš?
I dobro činiš... Jer posle kuge, nijedna zaraza se ne širi tako brzo kao

strah... Kad misliš da udariš na gradove?
— Već sam poslao nekoliko vojvoda s konjicom i pešadijom...

Rasturio sam i glasnike da jave onim stotinarima da se sa svojim
odredima vrate, razume se, ako ih pronađu i ako još postoje... Oni su

svoju ulogu završili...

— Daa... — oteže kraljica. — U ovakvoj prilici strah je najbolji

saveznik.

— I još nešto... — primeti Dušan. — Andronik i Kantakuzen zauzeli
su pola Trakije i dobar deo Epira i sad ne znaju šta će... Vojvoda
Momčilo, on sad pripada meni, zagorčava im život u Trakiji, a ne znaju
gde se nalazi... Osim toga, u Carigradu se koješta događa... Ali to treba

proveriti...
Međutim, dva dana kasnije Dušan je iz prve ruke doznao šta se u

vizantijskoj prestonici događa. Deset ratnika na premorenim konjima

zaustaviše se pred dvorskom kapijom. Zapovednik straže propusti samo
jednog, i idući za njim dovede ga do ulaza u dvor. Uskoro se mladi ratnik
nađe pred kraljem.

— Aleksis! — uzviknu Dušan pružajući ruku mladiću.

288

— Dobro došao u moj dom! — dobaci Oliver tapšući gosta po

ramenu.
Jedva — izusti Aleksis. Noge su mi utrnule, a leđa skoro i ne

osećam od jahanja... Propao sam... Mojih deset pratilaca nalaze se pred

kapijom...
— Ne brini za njih — reče Oliver. — Sedi... Odmori se...
— Lepo i prijatno iznenađenje — smešeći se reče Dušan i sede

sučelice prema gostu. — Samo, bojim se da si došao u nezgodan čas...

Za dan-dva polazim s vojskom...
— Znam... Sve znam... — odvrati mladić. — Oliver doviknu s vrata

nekoliko reči slugama: Tvoji pratioci biće zbrinuti — reče. — A sad

govori... Šta te je nagnalo da se baš sad pojaviš?

— Zlo! Moj otac... U Carigradu je sklopljena zavera protiv cara

tiranina...
— O tome smo nešto čuli — primeti kraljica Jelena ulazeći na jedna

sporedna vrata.
Mladić ustade i duboko se pokloni:
— Ako prijateljstvo nešto znači, verujem da sam se na dobro mesto

obratio.
— Znači, još kako! — reče Dušan pružajući mu pehar s vinom. —

Sredi se, prijatelju, i ispričaj nam šta se dogodilo.

— Stid me je...Ovako prašnjav pred kraljicom...

— Ne treba da se stidiš... — odvrati Jelena.

— Ako neko beži da spase život, svoj ili nekog svog, stidu nema

mesta...
— Moj otac je vođa zaverenika uzdahnu mladić.

— Javljeno mu je da je zavera otkrivena i pobegao je.

— Pobegao? — uzviknu Oliver. — Pa da... Sa Sirgijanom nije lako
izaći nakraj... I gde se sad nalazi?

— U jednoj šumi blizu Kostura... Želi da se bori uz vas...
— Uz nas? — iznenadi se Dušan. — Daćemo mu utočište, ali nije

baš zgodno... To miriše na izdaju.
— On voli svoj narod! — ponosito reče Aleksis.
— Boriće se protiv cara Andronika. Kad obori tiranina, narod će ga

blagosiljati.
Kraljica mršteći se primeti:

— Kakva koriolanska figura!
— Kad obori cara i onu hulju Kantakuzena, proslaviće se kao

spasilac svoga naroda.

— A ostali zaverenici? Šta je s njima? — upita Dušan.
— Neki su se razbežali... mnogi pohvatani, bačeni u okove i leže po

tamnicama.
— Tvoj otac može da nam se pridruži — reče kralj. — Može se i

289

boriti uz nas. Isto tako ostavljam mu na volju da nas napusti kad nađe za
shodno. Ali mi mu ne obećavamo vizantijsku krunu.

Mladi Aleksis preču poslednju rečenicu, ustade i steže ruku Dušanu:
— Nisam se prevario — reče. — Od prvog našeg susreta osetio
sam u tebi velikog prijatelja.

*

Dok su se Aleksis i njegovi pratioci odmarali od duga puta, Dušan
posla svoje glasnike Sirgijanu s porukom da ga prihvata kao prijatelja.

Pred polazak vojske kraljeve i Oliverove u Veles je došao i
arhiepiskop Danilo. Čuvši o zaveri u Carigradu i bekstvu Sirgijanovu,
Danilo se nasmeši: Ne treba iskušavati sreću, niti istrčavati ispred rude
— otpoče — ali mi se čini da ste napravili dobar posao. Sirgijan spada
među najsposobnije vojskovođe, poznaje dobro Trakiju i Makedoniju, a
bogme i zapovednike po gradovima... Ako se ne varam, on je nekad
pripadao stranci Andronika II; posle je prešao na stranu njegovog
unuka...

— Znači, ovo mu je druga izdaja! — primeti kraljica. — Treba se
bojati i treće.

Stari državnik je blago pogleda:
— Naša mlada kraljica je oprezna... To je dobro... Samo u ovom
slučaju Sirgijan će nam koristiti pre nego što stigne da nas izda.
Među zapovednicima gradova ima on i re kakvih prijatelja — primeti
Dušan. — Sirgijana nam je sam gospod poslao!
— I ja tako mislim — složi se Danilo.
— Sa svojih trista konjanika taj može čuda da napravi! — dobaci
kraljica. — Ali ga treba držati na oku i upućivati u jednom smeru...
— Ako ga se car Andronik dočepa, živom će mu kožu odrati! —
reče Oliver. — Prema tome, begunac će nam biti zahvalan i — poslušan.
Kraljica dodade:
— Možda bi trebalo i da se car od njega pričuva... Velikaš
Sirgijanova tipa sposoban je za sve...

*

I treći razgovor između Marije Paleologove i viteza Olivera, kao po

290

nekoj kobi, desio se pred rastanak. Kralj i Oliver trebalo je da toga dana
krenu u vojni pohod. Mada je Marija desetak dana bila u gostima na
dvoru u Velesu i svakodnevno se viđala s vitezom, izbegavala je da se s
njim nađe nasamo. Uviđavnost, ponos i stid sputavali su je da iznese
svoja osećanja, tim pre što joj se činilo da i Oliver izbegava da s njom oči
u oči progovori.

Već su znaci trube upozoravali vojsku da se sprema za pokret, već
su osedlani konji kralja, vitezova i njihovih pratilaca privedeni do dvorske
kapije, kad Marija ugleda Olivera na vratima svoje odaje.

— Evo me... Opet pred rastanak! — nasmeši se vitez. — Ovoga
puta biće dug, jer idemo da osvajamo gradove... Težak je to i naporan
posao... Ali rat je... Ko zna da li ćemo se još videti!

Marija, stavivši ruke na grudi, gledala ga je užagrenim pogledom.
Vitez odjednom shvati šta taj pogled znači i priđe joj.

— Vratićeš se... Sigurno ćeš se vratiti! — drhtavim glasom reče
mlada žena.

Oliver je uhvati za obe ruke i stežući ih odvrati:
— Ako je tvoja želja bar približna lepoti i čarima kojima te je gospod
obdario, vratiću se!
— Bože, koliko sam čeznula za ovim sastankom — sklopi ruke
Marija. — A eto, posle toliko vremena došao je, i opet pred rastanak!
— Kakve reči! Kakva divna uteha! Bojao sam se da će moja ljubav
godinama tinjati i ugasiti se kad mi srce prestane da kuca... Sad vidim
svoju zabludu!
Vitez istrže mač i baci ga pred noge mlade žene:
— Tvoj sam! Vitez i zaštitnik! — reče.
Marija dohvati mač za sečivo, primače ustima balčak u obliku krsta i
poljubi ga:
— Hvala ti, gospode, što si mi uslišio želju... — tiho prozbori. —
Moje molitve nisu bile uzalud...
Viteže, svom dušom i svim srcem primam tvoju zaštitu, naklonost i
ljubav... Zbog toga sam ponosna i...
Mlada žena zadrhta i briznu u plač. U mahu pade vitezu u zagrljaj.
Poljubac dug i strastan koji vezuje dve duše i stapa ih u jedno biće
zbrisa sve prepreke.

291

Pohod na Vizantiju

Dušan je digao vojsku, krenuo levom obalom Vardara i preko

Tikveša stigao u grad Prosek,144 na samoj granici Makedonije i Vizantije.
Posle pobede na Velbuždu, Stefan Dečanski, odmorivši vojsku, bio

je pošao u Makedoniju u osvajanja. I dok se car Andronik bavio u Trakiji,
gde je napadao bugarske gradove, kralj prznica, valjda da bi dokazao
čija je zasluga za uspeh kod Velbužda, navali na gradove Veles, Štip,
Prosek i Dobrunu i bez kapi krvi nagna ih na predaju. To mu nije pričinilo
teškoće, jer su građani, većinom Srbi i Makedonci, primorali vizantijske
posade na predaju.

Dušanova vojska smestila se na Tikveškom polju, prema dogovoru
zbornom mestu za prikupljanje ratnika koji su odasvud pristizali. Dušan
uđe u grad s vojvodama Oliverom, Hreljom, Vratkom i njegovim sinom
Ðurđem.

Vojska na polju naglo se uvećavala. Vlastela — velikoposednici, svi
do poslednjeg, odazvaše se kraljevu pozivu. Stizali su s dobro
opremljenim ratnicima. Prema kraljevu nalogu počeli su da pristižu i
stotinari koji su mesecima rovarili u pozadini vizantijskih pokrajina.
Glasnici su poslati za njima, ali je bila slaba nada da će ih pronaći.
Verovalo se da su ti odredi netragom iščezli, ili svedeni na po nekoliko
desetina ljudi. Ali, neočekivano, kralj i vojvode doživeše veoma prijatno i
radosno iznenađenje.

Jedini kapetan među stotinarima. Darije Sendikus, prvi stiže. Tri
meseca ranije iz Velesa je poveo sto četrdeset konjanika, a vratio se sa
pet stotina. Među ratnicima bilo je Srba, Makedonaca, Vizantinaca i
Arbanasa i — sedamnaest monaha koji su se priključili odredu. Monasi
su jahali na kljusadi, mazgama i magarcima.

— Šta je ovo? — upita Dušan.
— Vojska! — isprsi se Sendikus. — Ratnici... Od mojih ni dvadeset
nije preteklo... Ostali su izginuli, bog neka se smiluje njihovim dušama!
— A ovi?
— Moji ratnici... Vojska... Hoće uz nas protiv vizantijskog cara...
— A monasi? He-he valjda i oni!
— Neće... Oni su, svetli kralju, tako reći, nužno zlo! Prišli nam...
Hoće, kažu, da u našoj zemlji utiču na narod... Duše ratnika i seljaka
srljaju u grehe, pa oni, vele, nameravaju da ih spasu, da ih nauče čitanju

292

i pisanju... I sve to, kažu, hoće da rade za malo krova nad glavom,
komad hleba i praznikom po pehar kiselog vina...

Dušan se obrati monasima:
— Iz koga ste manastira?
— Iz Svetog Nikole... Ehej, čak tamo od Amfipolja... Turci nas
ugrožavaju te dobegosmo vama... Pokorno molimo za utočište! Skoro
svi smo pismeni i pri bogu...

— Dobro nam došli... zaredi Dušan da se rukuje s monasima.
Poslaću vas u Peć arhiepiskopu Danilu... On skuplja pismene, pa će i
vas rado prihvatiti...

— Bog ti podario dug vek! — graknuše uglas monasi.
Oliver se obrati kapetanu:
— A ova vojska? Kakvi su ratnici?
— Krotki, poslušni i hrabri. Istina, morao sam da smaknem
dvadesetak dok sam ih doterao u pokornost i red... Sad su kao jedna
duša.
— Sve same lopuže i razbojnici! — progunđa vojvoda Hrelja.
Stotinar Aksentije Prlja stiže drugi. Uz njega je bilo oko trista
konjanika, većinom Srba koji su živeli pod vizantijskom vlašću. Veselin
Bezbrodica dovede svega četrnaest ratnika. Živan, Stanj i još nekolicina

jedva se dovukoše: konji su im bili izmršaveli, podbijenih kopita; ta grupa
je brojala ukupno sedamdeset ratnika.

Od trideset stotinara vratilo se svega devet. Ostali su ili izginuli, ili ih
glasnici nisu našli.

Neočekivano, iz Bugarske stiže odred od dvanaest hiljada konjanika
i pešaka. Vođa im je bio boljar Belaur. Mada nije zvanično označen kao
Dušanov vazal, car Jovan Aleksandar poslao je svome zetu pomoć uz
pozdrav »da je cela Bugarska dušom i telom uz hrabrog i punog vrlina
srpskog kralja«.

Pokazalo se da je tri četvrtine te vojske sastavljeno od Srba iz
Ihtimena, Sofije, Samokova, Pazarcika i drugih gradova koje su nekad
osvajali kraljevi Uroš I i Milutin i naseljavali ih srpskim življem. Tako
velikodušnost bugarskog cara ne postiže pun efekat.

— Čekaćemo... Još će se iskupiti ratnika govorio je Dušan s
nestrpljenjem u glasu.

Sledećeg dana stigoše glasnici od Sirgijana i doneše vest da bi bilo
dobro ako srpski kralj pošalje nekoliko stotina konjanika i pešaka da mu
se priključe, jer namerava da udari na grad Kostur.

Dušan bez dvoumljenja odluči da lično krene i da se pridruži
vizantijskom beguncu. Na čelu odreda od šest stotina konjanika
spremao se da pođe, kad mu priđe Oliver:

— Zar se ne bojiš izdaje? — reče.
— Ne... Tu je mladi Aleksis... Ima među Darijevim ratnicima nešto

293

Vizantinaca. Pokupite ih i predajte mladiću... Neka se njima zabavlja. To
će biti njegov odred...

— Razumem — klimnu glavom Oliver. — Vodićemo brigu o mladom

taocu...

Kralj je našao Sirgijana u šumi, malo dalje od grada. Susret je bio
zvaničan i usiljeno srdačan. Izostala je uobičajena ljubaznost između
kralja i istaknutog vojvode i državnika. Da li je tome bio razlog briga uoči

ozbiljnog pothvata, ili su obojica pokazala opreznost dokle uzajamno ne

provere iskrenost i dobre namere.

Sirgijan je bio omalen rastom, ali stamen i krepak

pedesetogodišnjak, izrazito crnomanjast, oštra i pronicljiva pogleda.
Davao je utisak čoveka kod koga ne prolaze lukavstvo i podmetanja.
Važio je kao izvanredan organizator, dobar vojskovođa i neustrašiv

borac.
Očekujući Dušanovu pomoć, njegovi ratnici su ostali bez hrane, pa

je ovaj sastanak za njih značio pravo blagostanje.
— Na grad nećemo jurišati — reče Sirgijan. — Pokušaćemo na lep

način da iznudimo predaju. Prekjuče sam uhvatio izvidnicu, dvanaest

ratnika... Doznao sam sve... Grad je slabo snabdeven hranom. Ni
dvadeset dana neće izdržati opsadu... Još danas ugledaće sa zidova
našu vojsku. A predveče ja ću ući u grad kao poklisar i zahtevati predaju.

— Uhvatiće te i staviti na muke — reče Dušan.

— Ne verujem... Posada je smušena i zaplašena... Na kraju, ja sam
Vizantinac. Moje ime nešto znači!

— Svakako... — složi se Dušan. — Ukoliko zapovednik grada nije

doznao za tvoje bekstvo ispred cara.

— E pa... — sleže ramenima begunac — ako je doznao, onda tvoji i
moji ratnici imaju reč... Osvetićete moju smrt.

Na crnpurastom licu i u prodornom pogledu Dušan ne primeti ni
senku uzbuđenja. Odlučnost iznenadnog saveznika u isti mah izazva u

njemu i sumnju i divljenje.
— Povešću samo pet pratilaca...
Međutim, ratnici su utolili glad, nahranili konje i pripremali se za

polazak.

— Moj sin Aleksis je u tvom logoru? — upita Sirgijan.

— Jeste... Mi smo prijatelji još iz Carigrada.

— Znam... Zbog toga sam ti ga i poslao... Zašto ga nisi poveo?

Dušan se osmehnu:
— On već ima odred od stotinak ratnika. Ostao je uz njih.
— Lepo... Znači talac? Biće talac dok ne proveriš iskrenost

njegovog oca? U ovakvoj prilici opreznost nije naodmet! I ja bih tako

postupio...
Dušan oćuta.

294

Šest stotina srpskih i trista vizantijskih konjanika, svrstavši se po
osam u red, izađoše iz šume i spustiše se blagom nizbrdicom na ravno

polje. Kao na paradi dojezdiše pred grad Kostur.

Od grada su dopirali zvuci truba. Posada se spremala za odbranu.

Konjanici se zaustaviše na strelomet od zidina. Vizantinac odabra

pet ratnika.
— Odmah polazimo — reče.

Jedan grlati desetar, zaokruživši šakama usta, razvika se:

— Poklisar! Poklisar dolazi! Otvorite kapiju!
Na čelu odreda konjanika bio je Dušan u oklopu i pod šlemom.
Ratnici sa zidova kao opčinjeni gledali su kralja viteza o kome su

slušali da je nepobediv, da su njegovi ratnici strahoviti u borbi i da ih
dosad hrabrošću niko nije nadmašio.

Mučna tišina vladala je dok se Sirgijan primicao gradu. Dušan i

nekoliko starešina kraj njega netremice su gledali smelog Vizantinca

kako umerenim korakom stiže do kapije, podiže ruku i stade. Zastadoše i

njegovi pratioci.
Srpski konjanici videše strelce poređane po zidovima.
Dušanu se činilo da je došao odlučan trenutak. Ako posada u

Kosturu popusti i preda se, bio bi to dobar početak za vojnu protiv
vizantijskog cara, njegovih vojskovođa i, što je glavno, ratnika određenih
da čuvaju gradove po Makedoniji. Odjek predaje Kostura pokolebao bi

ostale posade. Jedna za drugom polagale bi oružje.

Nije imao opsadnih sprava, a nije mu se htelo da ih pravi i gubi
vreme. Trebalo je iskoristiti pometnju nastalu među ratnicima, seljacima i
građanima širom prostrane Vizantijske Carevine. Sirgijan je postao
izdajnik. Njegov neuspeh u Carigradu bar je izazvao kolebanje među
ratnicima i građanima, osobito po Makedoniji i Trakiji, gde vizantijske

posade nisu mnogoljudne. Sirgijanov odlazak u grad Kostur predstavljao
je probu od izuzetnog značaja.

Svrstani konjanici stajali su na izgled spokojno očekujući ishod
događaja i naređenje svoga vladara.

Od grada nisu dopirali nikakvi glasovi ni uobičajeni povici. Tišina je
potrajala dugo, duže nego što se očekivalo, a nestrpljenje mladoga kralja
bilo je sve vidnije i počelo je da prelazi i na ratnike.

Najposle, velika kapija se otvori i grupa od trideset konjanika izjaha

iz grada. Napred je jahao Sirgijan.

Dušan se obrati svojim ratnicima:
— Hoću mir i potpunu tišinu... Ništa ne počinjite bez moga znaka.

Sirgijan pristiže:
— Ovo je zapovednik grada, kapetan Mnezikle — reče, pokazujući

jednog debeljušnog ratnika u oklopu i pod šlemom. — Sporazumeli smo

se... On i njegova posada od trista pedeset ljudi pripadaju meni...

295

Mnezikle se pokloni pred kraljem:
— Zašto da se proliva krv bez potrebe — reče.

— Grad je vaš... Silom smo ga prisvojili. U njemu žive Srbi i

Makedonci... A kad carski vojvoda Sirgijan zahteva da vam predamo
grad, mi to i činimo...

Dušan shvati da do zapovednika grada Kostura nije stigla vest o
Sirgijanovoj izdaji. Stežući ruku svome savezniku, reče:

— Tvoja usluga se ne zaboravlja!

— Ni tvoja! — nasmeši se Sirgijan.
Vizantijska posada, konjanici i pešaci, već je izlazila iz grada.
Uskoro građani s oduševljenjem dočekaše srpski odred od sto
pedeset ljudi određenih da posednu grad.
Predosećanja Dušanova ispunila su se. Svi gradovi i tvrđave na

obalama Vardara skoro su se bez prisile predavali.
Pri opsadi grada Strumice na istoimenoj reci brojna posada učini

ispad. Ali pokušaj da odbije napadače propade. Polovina ratnika izgibe u
borbi s Dušanovom konjicom, a ostali, ne pomišljajući da se vrate u

grad, razbežaše se na sve strane.
Uskoro u srpske ruke pade i grad Železnac.145 Vojvoda Oliver,

njegov brat Bogdan i Vratko sa sinom Ćurđem, nadirući prema
jugoistoku, prodreše do Hristopolja,146 a Dušan stiže do Zihna, blizu

Sereza.
Svi ti krajevi bili su naseljeni većinom Srbima i Makedoncima. Oni

kralja Dušana dočekaše s oduševljenjem, smatrajući ga za oslobodioca.

Svakako, ovoliki uspesi mogu se objasniti i slabim otporom vizantijske

vojske, koja se neprekidno nosila s Bugarima i Turcima.
S druge strane stizale su vesti da je srpska vojska, pod vođstvom

Preljuba i Branka Mladenovića,147 nagnala na predaju posade Hlerina,
Ostrova i Resna, jer je padom Kostura bila presečena veza tih gradova

sa vizantijskom vojskom, i da ide na Ohrid.
Grad Ohrid nalazi se na severoistočnoj obali Ohridskog jezera, na

usamljenoj krečnjačkoj steni koja kao da zalazi u jezero i visoko se
uzdiže nad njim.148 Zbog takvog položaja i dobio je slovensko ime »Vo
hrid«.149 U III veku pre n. e. Heleni su ga nazvali Lihnidos, a jezero
Lihnidsko.150 Godine 168. pre n. e. grad su osvojili Rimljani. U doba cara
Dioklecijana u Ohridu je ispovedano hrišćanstvo. U IX veku postao je
središte slovenskih propovednika i zatočnika Hristove nauke. Učenici
Ćirila i Metodija živeli su i delali u Ohridu: sveti Naum bio je prvi monah,

a Kliment prvi slovenski episkop. Tada je Ohrid postao kulturni centar

balkanskih Slovena, a crkve Svete Sofije i Svete Bogorodice glavna
žarišta hrišćanstva. Car Samuilo151 izabrao je ovaj grad za svoju

prestonicu.
Helenska, pa rimska i Samuilova tvrđava održala se do danas,

296

mada je u toku vekova nekoliko puta rušena i obnavljanja.
Na visokoj hridini iznad jezera čvrsto stoji grad opasan zidovima

pojačanim sa osamnaest kula. Tvrđava ima četvora vrata izrađena od
tvrdog drveta i obložena debelim metalnim pločama.

Od seljaka iz okoline Preljub doznade da u gradu boravi neznatna
posada, da su ratnici ozlojeđeni što su zanemareni, jer ih iz Carigrada
niko ne posećuje. Jedina im je hrana riba.

I opsada je otpočela. Najpre je blokirano jezero, da se spreči lov na
ribu, zatim su zatvoreni svi putevi i prilazi koji vode u grad i iz grada.
Nekoliko ispada vizantijskih ratnika svršilo se neuspehom. Građani
većinom Srbi, Makedonci, Arbanasi i Latini, sigurni da će ostati bez
hrane, navaljivali su na posadu da prekine otpor i da se preda.

Vizantijski ratnici, odsečeni od carske vojske, shvatiše da se nemaju
čemu nadati, jer svaka pomoć sa strane bila je isključena. Uzdajući se u
reč srpskih vojvoda da će proći neometani, otvoriše kapije i položiše
oružje. Ratnici napustiše grad srećni što su izneli žive glave. Uputiše se
prema Epiru da se priključe vojsci Jovana Metohita.

Srpska posada uz veliku radost i oduševljenje, ušla je u Ohrid.
Zapovednik grada postao je vojvoda Branko Mladenović.

*

Dušanovi uspesi naterali su u očajanje vizantijskog cara Andronika i
njegove vojvode. Dušan je već bio osvojio gotovo celu Makedoniju i
dobar deo Trakije. Pošto je zauzeo grad Strumicu, držao je celo
kavalsko primorje. Tako je prekinuta kopnena veza između Carigrada i
Soluna. Skoro svi ratnici iz posada osvojenih gradova prišli su Sirgijanu.
U Carigradu se uveliko govorilo da će begunac, veliki vojvoda, uz pomoć
srpskog kralja osvojiti najpre Solun jer mu je posada u tom gradu
naklonjena, a onda krenuti na Carigrad. Dušanova vojska zauzela je sva
mesta, postaje i skladišta oko Soluna i primakla se zidinama grada. U
prestonici na Bosforu smatralo se da Sirgijan namerava da zbaci
Andronika i da se proglasi za cara.

Ove vesti zbunile su i najistaknutije velikaše, a među građanima i
ratnicima stvorile pometnju. Zbog svega, car naredi da se danju i noću
osiguravaju bedemi na gradu, da se dovozi hrana u što većim
količinama, a isto tako da se posada pojačava ratnicima iz drugih oblasti.

— Sirgijan sprema osvetu! Pola Carigrada staviće pod mač! Car i
njegove vojvode pregovaraju i naklapaju, umesto da s vojskom udare na
Srbe i Vizantince koji su prišli izdajniku! — šaputalo se u Carigradu, što

297

je uvećavalo ionako veliku paniku koja je spopala sve.
Na savetu velikaša u carskom dvoru bilo je opšte mišljenje da

Sirgijana po svaku cenu treba ukloniti.
— Pre nego što kažem svoje mišljenje, želim da čujem vaše — reče

car.
— Sirgijana treba ubiti! — dobaci Apokavk.
— Svakako... — složi se Kantakuzen.
— Ubiti!? — uzviknu car. — Ali kako? Prepreden je to lisac...
Kantakuzen se javi za reč:
— Postoji više načina da se neprijatelj uništi. Ali kad je u pitanju

čovek tipa Sirgijana, treba raditi smišljeno i vrlo obazrivo... Proste ratnike
ne treba slati. Taj posao treba da obavi neko od nas...

— Ko? Kako? Izjasni se! — začuše se glasovi.
— Neko od nas treba da »prebegne« i da se približi velikom vojvodi
izdajniku...
U skupu zavlada tišina. Svako je shvatio da je predlog dobar ali
veoma rizičan.
Jedan mladi velikaš, Sfranc Paleolog, koji se nedavno oženio,
primeti:
— Sirgijana treba ubediti da je prebeglica iskren... Pre svega, da je
morao prebeći, jer mu mač carskog dželata stoji nad glavom...
— Tako je! Treba! — reče Apokavk. — Prebeći će, ubiti izdajnika i...
Ali ne verujem da će se izvući... I njegova glava će pasti...
Teodor Metohit primeti:
— U ovom skupu nema čoveka koji bi se usudio na ovakav pothvat.
— Ima! — doviknu Sfranc. — Ja ću poći! Kad je u pitanju
bezbednost države i carska kruna, i život ću položiti!
— Evo dostojnog potomka slavnih Paleologa! — uzviknu car. —
Ako ubiješ izdajnika i s božjom pomoći se vratiš, zlatom ćemo te
pretrpati! Vizantija još nije prestala da rađa junake... Uzdamo se u tebe i
molimo velikog domestika Kantakuzena da stvori plan kako da izvedeš
viteški podvig i srećno nam se vratiš...

*

Kad car završi, u skupu nastade živost. Velikaši stadoše hvaliti
hrabrost i požrtvovanje mladog Paleolog a, srećni što im je skinuo brigu
s vrata, a još srećniji što su sami izbegli opasnost. Car je na svakoga od
njih mogao pokazati prstom i narediti mu, ili ga »zamoliti« da krene u
sigurnu propast.

298

Kantakuzen i Sfranc prvi napustiše većnicu.
Ozlojeđeni car Andronik doznao je da u Solunu postoji stranka koja

navaljuje na zapovednika grada da se preda. Ali se tešio da ni Dušan ni
Sirgijan nemaju lađa; bez njih se ne može ni zamisliti ozbiljniji napad na

grad. Ipak napusti Carigrad i morem krete prema Solunu.

Sfranc Paleolog sa nekoliko ratnika prebegne Sirgijanu. Veliki

vojvoda primi ga bez oduševljenja, jer su vizantijski ratnici svakodnevno

prebegavali u njegov logor.
Dušanova vojska stajala je na Vardaru, ugrožavajući Solun sa

zapada. Sirgijan se utaborio istočno od grada, u blizini jezera Bolba.
Neočekivano, na polje pred Solunom stiže i carica Jelena u pratnji

Marije Paleologove, arhiepiskopa Danila i bugarskog boljara Filipa, koji
je kao počasnu stražu vodio četiri stotine konjanika.

— Nećete osvojiti Solun! — govorila je Jelena.

— Nemate ni brodova, ni opsadnih sprava. A eto, Sfranc Paleolog

tvrdi da u gradu ima veliki broj ratnika i da je dobro snabdeven hranom.
— Čujem da je i car stigao u Solun — reče Marija.

Vitez Oliver dodade:
— Obavešteni smo već... Sprema se da stavi pod mač sve koji utiču

na zapovednika grada da se preda...
— Tamnice će biti prepune — primeti Danilo.
— Doznali smo da je Sirgijanova kuća srušena do temelja, da mu je

žena ubijena, a sluge stavljene na muke! — reče Oliver.
— A ko bi drugačije postupio prema izdajniku? — bezvoljno dobaci

Marija.
— Čujem da je i Sfranc Paleolog prebegao Sirgijanu? — kao upita

Danilo. — Treba opomenuti velikog vojvodu da se pričuva...

— Zašto? — planu Marija. — Ako je prebegao, sigurno za to postoji
razlog! Jedan Paleolog nikad neće postati izdajnik... Verujem da je dobra

namera posredi...

— Možda ga je car Andronik poslao da pregovara s vojvodom? —

primeti Dušan. — Ali i mi smo oprezni... Naši ratnici se ne odvajaju od

oružja, a konji su im uvek u pripravnosti... Sirgijan nam je prijatelj, ali u

ratu se ne zna... Sve se može dogoditi!
— Amicus Plato, sed maxima amica ventas!152 — dobaci Oliver. —

Priznajem da mi je Sfrancovo bekstvo sumnjivo!
— I meni — reče Jelena
Međutim, prebeglica Paleolog primakao se Sirgijanu. Boravio je u

njegovom logoru kraj jezera i vremenom oslabio podozrenje velikog

vojvode.
Ali sve sumnje su otpale kad se doznalo da je po carevu naređenju

Sfrancova kuća konfiskovana, a sluge pobijene ili bačene u tamnicu.
Zaprepašćenje izazva vest da je grupa ratnika u nastupu besa uhvatila

299

suprugu Sfranca Paleologa, skinula joj odeću i pod šibama golu terala
kroz carigradske ulice.

— Zar se neko usudio da s Paleolozima tako postupa! Varvari! —
planu Marija.

— Eto, postupa... — nasmeši se Oliver. — Svet se izopačuje. To ne
mimoilazi ni Paleologe...

— Sirota žena... — zaplaka Marija. — Zar je ona kriva zbog
postupka svoga muža! Gnusno!

Danilo je ćuteći gledao ispod oko Dušana i Jelenu. Starom
državniku nijedna crta na licu nije se pomakla.

— Ćutiš? — obrati mu se Dušan.
— Ćutim... I šta bih rekao... Vizantijske podlosti nemaju granice...
Otud se sve može očekivati...
— I? Šta savetuješ? — upita kraljica Jelena.
— Opreznost...
Dušan planu:
— Ako je u pitanju prevara, možda i ortakluk Andronika i Sirgijana,
svevišnjeg mi, na solunskom polju biće krvi do kolena!
— Vest je izmišljena i proturena — primeti vojvoda Dejan. — Ne
verujem da bi se par toliko ponizio da jednu ženu na taj način izlaže
svetini.
— Doista izgleda neverovatno! — uzviknu Marija. — U pitanju je
supruga jednog Paleologa! Vest je izmišljena...
Manje grupe vizantijskih ratnika svakodnevno su prebegavale
Sirgijanu. Svi ti ratnici potvrdili su da je vest istinita.
Mladi Sfranc Paleolog plakao je od besa i očajanja pod Sirgijanovim
šatorom. Utešne reči velikog vojvode nisu uticale na njega. Mladić je
ćutao, odbijao hranu i jednom potrgao mač da se probode. Ipak, prisutni
su ga sprečili da se ubije.
Vreme je prolazilo. Dve vojske, Dušanova i Sirgijanova, ulogorile su
se u blizini grada, a car Andronik s velikim brojem ratnika boravio je u
Solunu.
U međuvremenu vojvoda Vojihna je sa svojom vojskom zauzeo
Prilep i zarobio celu vizantijsku posadu. U Makedoniji jedino je ostao
grad Voden, jer je u njemu vizantijska posada bila veoma jaka, a hrane
je imala u izobilju. Vojihna napusti nameru da napadne na taj grad i krete
prema Solunu da se priključi kraljevoj vojsci.
Između Sirgijana i Sfranca učvrstilo se prijateljstvo. Otpala je svaka
sumnja u mladog Paleologa.
Jednoga dana dva prijatelja uputiše se iz srpskog logora prema reci
Galiku da izvide položaj u blizini gradskih zidina i izvrše smotru svojih
trupa. Sirgijan je bio sam, a uz Sfranca su jahala dva naoružana momka.
Kad su se udaljili od pogleda obe vojske, ona dva ratnika potrgnu

300