Slavomir Nastasijevic - Stefan Dusan

nema šale«, zatim manastir Svetoga Jovana Rilskog, kraljeva tetka...
ako je nađemo, i šepavi konjušar Sladoje...

— Tako je! — reče iskušenik. — Sa malo reči kazao si sve.
Prokunjali su i prodremali još neko vreme. Oko ponoći rosa i
izmaglica, koja je prohladna dolazila s reke, diže ih na noge.
— Moramo nastaviti put, braćo — reče iskušenik. Eno, i konji su
uznemireni...

Nekakve sitne mušice u rojevima su kao napast saletale konje,
uvlačile im se u oči, uši i nozdrve. Kad se momci primakoše, one
navališe i na njih.

Prvoš i Markiša čudili su se kako ih iskušenik lako i vešto vodi
uzbrdicom kroz guste čestare, bespuća i vijugave kozje staze. Idući kroz
mrklu noć bespuća i vijugave kozje staze. Idući kroz mrklu noć, sve
dublje su zalazili u šumu. Džinovska stabla dizala su se do vratoglave

visine, a krošnje su zaklanjale zvezdano nebo. Uznemireni konji frktali su
i trzali u stranu, jer su osećali tragove medveda i vukova. U jednom
trenutku sva tri stadoše, zalupaše prednjim nogama i udariše u stranu.

— Šta je sad? — uzviknu iskušenik i sjaha. — Mora da je u blizini

medved...
Sjaha i Prvoš i naprežući pogled kroz mrak, uzviknu.

— Gospode, hvala ti na milosti! Pred nama je ambis! Natrag konje!
Sačekaćemo da svane.

Privezavši konje za jednu grabovu mladicu, momci sedoše na

zemlju.
— Čudom smo se spasli — reče Markiša. — Da su konji još triput

koraknuli, od nas ni strva nebi ostalo!

Prvoš dodade:
— U prvom manastiru zapaliću sveću kao ruka debelu...
— I ja... — uzdahnu iskušenik.

— I ti? — planu Markiša. — Hvalio si se da poznaješ staze i

bogaze, a umalo da nas strpaš u provaliju!
— Mrak... Noć... Šta se moglo...
Ali tek u svanuće spopade ih užas. Pred sobom ugledaše

vododerinu kakvu u životu nisu videli. Ispod okapina i žila u dubini se

nazirao prolom dubok preko stotinu koraka. Golema stabla bukava i

hrastova, koja su bujice potkopale i svalile, ležala su po dnu pritisnuta

stenama i blokovima kamenja. Strmina vododerine gubila se unedogled.
— Nije vajde — počeša se iskušenik iza uha.
— Moramo natrag pa u obilazak.

Tek po podne momci izbiše na Krivu reku.
— Sad uzvodno, a odatle na prevoje — reče iskušenik.
Međutim, ukazaše se dimovi u dolini. Na padinama Osogovske
planine bilo je naselja. Uskoro momci naiđoše na zemunice i kolibe od

51

pruća oblepljene blatom i pokrivene slamom ili lišćem paprati. Po
nekoliko ovaca tu i tamo i podivljalih svinja i sitna i kržljava stoka
pokazivahu da u dolini živi puka sirotinja. Ljudi i žene, obučeni u odela
od neučinjenih životinjskih koža, s dlakom okrenutom upolje, ne
pokazaše znake straha.

— Misle da smo razbojnici — reče iskušenik.
— Svi su jataci... Od pljačke dobijaju ponešto... U ovim krajevima
vladaju razbojničke družine, ovde nalaze utočišta i dobro im je.
— Kome je dobro? Razbojnicima ili seljacima? — upita Markiša.
— Pa... i seljacima. Za njih su strah i trepet samo najamnici i
kraljeva vojska.
U prvom naselju naiđoše na grupu od tridesetak ljudi i žena. Oni
pođoše u susret došljacima i zagrajaše:
— Evo naših... Zdravo, naši!
— Zdravo, zdravo bili! — odvrati iskušenik.
Prošli su i kroz drugo naselje. U trećem se is kupilo preko stotinu
seljaka.
— Dobro nam došli, mili gosti! — uzviknu jedna ljudina zarasla u
kosu i bradu.
Iskušenik napravi rukom znak krsta:
— Bog vas blagoslovio! — podviknu piskavim glasom. — Neka se
milost gospodnja izlije na sve pobožne, skrušene i bogobojažljive! Neka
su blagosloveni koji prihvataju putnike namernike...
Iskušenik sjaha, priđe ljudini i zagrli ga:
— Srećko! — uzviknu gledajući ga kao da mu je na srcu odrastao.
— Milene moj! — grmnu ljudina grleći ga. — Bog te štitio od uroka...
— I tebe i sve tvoje! — odvrati iskušenik.
— I nas... I nas, grešne! — graknuše ljudi i žene.
Prvoš se obrati Markiši:
— Šta veliš?
— Zapanjen sam! Iskušenik se posvetio!
Dva momka sjahaše. Seljaci prihvatiše konje, odvedoše ih iza
najveće kolibe i smestiše pod trem od granja. U tu kolibu uđoše Srećko i
Milen.
Ne vodeći računa o svom trećem članu, Prvoš i Markiša zatražiše
hrane za sebe i konje. Markiša izvadi kesu, odreši je i stavi na dlan dva
perpera. Seljaci se ustumaraše i uz galamu dadoše se na posao. Najpre
napuniše ječmom vrećice obešene o sedla, zatim uvedoše goste u jednu
kolibu. Ponosni kao da su pripremili carsku trpezu, priđoše golemom
panju zastrtom komadom kostreti. Otac i dva sina posedaše na zemlju
oko panja. Kraj njih sedoše i Prvoš i Markiša. Bez mnogo nutkanja svi
navališe da jedu tvrda sira i ovsena hleba, i da pijuckaju meku rakiju
mlaku kao kišnica.

52

— Gde ćemo spavati? — upita Prvoš.
— Ovde — odvrati domaćin pokazujući kamaru slame u uglu. — Tu
ćete spavati, ali morate nam dati još jedan perper.
Međutim, dođe im i iskušenik.
— Spavaću tu, s vama — reče i stade da se izuva.
— Ti si ovde omiljena ličnost? — reče Markiša.
— E pa... eto... Čuli da sam bio u manastiru... Smatraju me za
svetog čoveka.

— Pa, da vidiš, i ne greše! — namignu Prvoš.

Iskušenik se isklibi:

— Eh... — uzdahnu. — Nekad sam im isterivao bolesti travama i
melemima... Sad, bogme, i molitvama... Tu sam veštinu izučio od oca

Venijamina u manastiru Banjskoj. Nego, sad da spavamo, a ujutru na

noge... Do Velbužda nema još mnogo...

Momci se opružiše na slami.

Markiša progovori:

— A kako seljaci? — Šta kažu za rat?
— Kakav rat! Ovde su zabačeni, a od razbojnika odavno im niko

nije dolazio. Oni i ne znaju da se sprema rat!
— Ne reče nam kakav je ono medved što si se grlio s njim.
— To je Srećko, moj stari prijatelj... Malo smo i rođaci sa ženske

strane. Moja i njegova žena bile su rođene sestre, bog neka se smiluje

njihovim dušama! Obe su se upokojile.

— Jadnice! Mora da su se u životu napatile!

U ranu zoru kroz širom otvorena vrata probi se blaga svetlost i pade
na spavače. Prvoš se promeškolji i probudi se. Malo ostade u nedoumici
ne znajući gde se nalazi, a onda se pridiže:

— Hej, ustajte! — viknu. — Vreme je za polazak. Šta je ovo? Treći

ležaj prazan!

— Šta? — trže se Markiša.

— Gde je iskušenik?

— Kakav iskušenik?— bunovno upita Markiša. Pazi, bogati! Nema

ga!

— Nema ga! Odmaglio! — planu Prvoš.

— Možda je otišao da namiri konje? — primeti Markiša.

Dva momka se uputiše prema mestu gde su ostavili konje.
Domaćin i njegova dva sina spavali su na goloj zemlji pod orahom.
Jedan od sinova se pridiže, zatim ustade zatežući učkur na čakširama.
— Otišao je, otišao! — viknu. — Otišao sa Srećkom...

— Kako?... Kuda?... — upita Prvoš.
— A bog će ih znati! — zevnu seljak. — Blagoslovio vas, poželeo
vam srećan put i otišao... On je božji čovek. Dvorio je kaluđere pa... Još
je kazao, moliće se bogu za vas...

53

— Uh! — uzviknu Prvoš.
— Sad mi je lakše na duši! — nasmeja se Markiša.
— I šta još? — upita Prvoš.
— Da ga po dobru pamtite...
— Svakako, svakako... — škrgutnu zubima momak.
Idući prema tremu po svoje konje, Markiša reče:
— Izgleda da smo prerano stekli viteške vrline... Nevaljalca je
trebalo ubiti. A sad, beše mu! Ptica je odletela svome jatu...
Prvoš odreši kesu, izvadi perper, stavi ga na dlan i reče momku:
— Ovo je tvoje ako nas odvedeš do Velbužda... Znaš li put preko
planinskog prevoja?
— Znam... Odvešću vas... Što da ne!...

*

Grad Velbužd bio je još odranije sedište episkopa i mitropolita
srpskih. Godine 1190. zauzeo ga je Stefan Nemanja razorio ra, a zatim
obnovio, svesrdno pomažući manastir Svetoga Ðorđa i crkvu
Blagoveštenja. Velbužd je bio glavno mesto na granici između Srbije i
Bugarske. Nastanjivali su ga Srbi, Bugari i Makedonci. Za sve je važio
jedan jezik, mešavina sva tri. U grad su odasvud dolazili seljaci donoseći
na trg sir, suvo i sirovo meso, mast, slaninu, kokoške, jaja, vunu, voće i
povrće. Tu su se prodavali ćilimi, korpe, vreće od kostreti, grnčarija, alati,
noževi, mačevi, tetive od goveđih creva, lukovi od drenova drveta, vrhovi
za koplja i strele i drugo. O panađurima trg bi bio prekriven stadima
ovaca i čoporima svinja. Kupovalo se i prodavalo za gotov novac ili
trampom. Iz udaljenijih sela i naselja ljudi su dogonili rogatu marvu,
konje i magarce. Građani i seljaci sva tri naroda lako su se
sporazumevali ne pokazujući znake netrpeljivosti. Ljudi su sklapali
prijateljstva, vezivali se kumstvom i stupali u brakove.

Međutim, u grad su počeli da pristižu glasovi o ratu između Srba i
Bugara. Pričalo se i prepričavalo i vajkalo, pa se i zla krv među
meštanima pojavila.

Prvoš i Markiša stigli su u Velbužd baš kad se pročulo da su se s
one strane granice pojavili nekakvi ratnici na konjima, obučeni u kožuhe,
sa šubarama od jagnjeće kože ili sa metalnim kacigama ispod kojih su
visili dugi perčini. Paleći i pustošeći pogranična sela i naselja, ti ratnici
izazivahu strah osobito među bugarskim življem.

Seljaci su bežali preko granice tražeći utočište kod Srba u
Velbuždu.

54

— Spasavajte! — vapili su.
I spasavali su ih i davali im utočišta.
— To su Tatari... Tatari su to... Bezbožnici... — reče episkop

Venijamin.

— Prokletnici! — dodade stari Dragaš, zapovednik grada.
Odred od tri stotine konjanika i stotinu pešaka sačinjavao je

celokupnu vojnu silu u gradu i okolini. Ratnici su bili Srbi. Još kralj Milutin
ih je odabrao i poslao ih s porodicama da nasele grad i da čuvaju

granicu.
— Braćo, spasavajte! — vikali su begunci Bugari.

— Bezbožnici sve poklaše i popališe!
— He! — počeša se stari Dragaš iza uha.

— To su saveznici vašega cara. Možda ih on šalje da vas plene i
tlače!

Episkop Venijamin je vikao:
— Braćo Srbi i Bugari... Ne dajte da bezbožnici provale u naš grad!
Udrite po oskvrniteljima svetih hramova hrišćanskih!

Nekoliko stotina bugarskih seljaka odmah se pridružiše ratnicima.

Naoružani vilama, motikama i noževima, stajali su na trgu spremni da
krenu u poteru za Tatarima. Ozlojeđeni do besa, prizivali su boga i svece
zaklinjući se da će se krvavo svetiti zlotvorima. O brzoj pojavi Tatara,

njihovim munjevitim napadima i još bržem nestanku sa poprišta oni nisu

ništa znali.
Prvoš i Markiša priđoše zapovedniku grada i pokazaše mu pečat

mladoga kralja.

— Da li znaš šta treba da radiš? — upita ga Prvoš.
— Znam... Učiniću sve što želite... Ali najpre da ispratimo poteru za
Tatarima... Pogledajte rulju! Treba to srediti. Izmešaće se s mojim
ratnicima i više će smetati nego koristiti...

Zapovednik grada i episkop uzalud su pokušavali da od begunaca

doznaju gde se nalaze tatarski ratnici i koliko ih ima. Zbog besnih povika
rulje, ogorčenja i proklinjanja, ništa se nije moglo razabrati. Seljaci su
vikali, mlatarali rukama i tiskali se da što bliže priđu zapovedniku i
episkopu. Odgovori begunaca sveli su se na galamu i zaprepašćene
povike: da sve vrvi od tatarskih konjanika, da tamo kuda oni prođu —
trava više ne raste, da su viđeni u isti mah na nekoliko mesta, i da se ne
treba čuditi ako bezbožnici i na Velbužd udare.

— Jurišaju! Pale! Seku koga stignu i dohvate... Napašćemo ih!
Pobiti zlotvore! Da osvetimo hrišćansku krv! — vikali su Bugari, Srbi i

Makedonci.
Međutim, dok je komešanje trajalo na trgu, pojavi se nova grupa

bugarskih seljaka gurajući dva vezana Tatarina.

— Evo ih! Tu su! Doterali smo ih! — vikao je seljak koji je držao

55

drugi kraj konopca.

Narod na trgu se zatalasa. Vile i motike se digoše, a noževi

sevnuše.
— Iseći zlotvore! Na komade iseći! Kožu im oguliti! — čuli su se

povici.

Episkop i zapovednik grada stajali su na jednim kolima iz kojih su

mazge bile ispregnute.
— Stojte, braćo! — uzviknu episkop. — Dole vile i motike! Noževe u

korice... Saslušajte hrišćansku reč i dobar savet... Saslušajte, kažem, da
vas ne stignu moje kletve! Nećete nikoga seći, niti ikome kožu guliti...
Najpre da čujemo šta će reći ova dva varvarina... Ko ih je poslao da vas
napadaju i zbog čega... Kad se iskažu, obesićemo ih o onaj direk... To je

sve... A sad, blagoslov vam dajem... — napravi episkop rukom znak

krsta.
— Gospode, kakva pometnja, koliki nered, i kakva rulja! — reče

Prvoš penjući se na kola.
Markiša pođe za njim:
— Dokle ćemo ovde da mlatimo praznu slamu! — obrati se

zapovedniku grada. — Naše vreme je dragoceno. Umesto da s tobom

svršimo posao, slušamo i gledamo kako se seljaci nadvikuju po trgu...

— Tako je! — dobaci Prvoš. — Neka obese dva Tatarina, a mi da

gledamo svoja posla.

— Eh — odmahnu rukom stari Dragaš. — Seljaci su. Ne znaju za

red. Osim toga i vest o ratu ih je zbunila...
— Oni su ojađeni! — dobaci episkop kroz nos gledajući u nebo i

sklapajući ruke.
— Ojađeni!? — uzviknu Markiša. — Ako nas dvojica ne stignemo

na vreme kud smo pošli, cela Srbija i Makedonija biće ojađene!
Međutim, seljaci i ratnici spodbiše dva zarobljena Tatarina i

bubecajući ih i preteći im noževima nagnaše ih da progovore.

Zapovednik grada i episkop na kraju doznadoše da je tatarski odred
obična izvidnica od stotinu ratnika.

— Koga se vraga vucaraju ovuda! — uzviknu Dragaš.

— A sotona ih njihov znao! — prekrsti se episkop.

Prvoš i Markiša se pogledaše.
— Šta kažeš? reče Prvoš.
— Ništa... Moraćemo malo bolje da pritegnemo ona dva Tatarina...

Hej, stari — obrati se zapovedniku grada.
— Šta si hteo, sinovče?
— Video si pečat mladoga kralja? I znaš šta to znači.

— Video sam, video...

Markiša planu:
— Ne misliš valjda da smo nas dvojica čak iz Nerodimlja potegnuli

56

ovamo da stojimo na kolima i da s tobom kukamo nad zlom srećom
bugarskih seljaka!

— E pa recite... A ja ću sve učiniti... nemarno odvrati starac.
— Polako, momci... — umeša se episkop. — Strpljenje je mati svih
uspeha... Govorite, šta vas tišti?
— Ne tišti nas ništa! — odvrati Prvoš.
— Rat samo što nije planuo, a vas dvojica se ponašate kao da ste u

desetoj državi!
— Znamo, znamo... — pomirljivo reče episkop. — Recite, dobri

naši, šta želite?
— Želimo najpre da siđemo s kola, a i vi s nama — podviknu

Markiša. — A zatim da nam date dve stare i pohabane mantije i
kamilavke.

— I ona dva zarobljena Tatarina — dodade Prvoš. — Hoćemo mi
da ih saslušamo.

— Daćemo vam Tatare! — obrecnu se episkop. — Uzmite ih i
isecite ako vam je volja, ali mantije i kamilavke nećete dobiti.

— Mi smo monasi... Boravili smo u manastiru Banjskoj, u
isposničkoj ćeliji...

— Bili smo maloshimnici! — dobaci Markiša. — Služili smo

gospodu... Sad je došlo vreme možda i život da položimo... A osim toga i
pečat mladoga kralja...

— Branili smo Svetu Goru kad su ono razbojnici...
— Dobro, dobro... — nestrpljivo reče episkop — Dobićete mantije.
Kuda ono rekoste da idete? — dodade episkop silazeći s kola.
— U manastir Svetoga Jovana Rilskog, da ispunimo zavet...
— Neka je slava bogu! Daćemo vam i mantije, i kamilavke i hrane, i
preporuku za igumana toga manastira...
— A ja? Šta da učinim? — upita Dragaš.
— Da se moliš bogu za nas i da nam pričuvaš konje dok se ne
vratimo — odvrati Prvoš.
Od zarobljenih Tatara dva momka doznadoše da se glavna
bugarska vojska nalazi kod Vidina, a kod Sofije samo nekoliko većih
odreda, određenih da čuvaju puteve i da daju izvidnice.
— Izgleda da je kralj Stefan u pravu — uzviknu Markiša. — Bugari
će krenuti od Vidina i udariti pravo na Niš.
Prvoš zavrte glavom:
— Moguće je... Ali šta će tatarske izvidnice čak ovde?
Pridružiše se Dragaševim ratnicima i bugarskim seljacima koji su
krenuli u poteru za tatarskim odredom.
Pri polasku episkop im podari blagoslov i nekoliko saveta:
— Čuvajte se uz put... I pozdravite mi oca Domentijana, igumana...
Ne zaboravite da se poklonite blaženoj i presvetloj carici...

57

— Kakvoj carici? — upita Prvoš.
— Carici Ani koju je bezbožni sin Šišmanov kao zakonitu suprugu
otpustio... Ona, skrušena, našla je utočište u manastiru Svetoga Jovana
Rilskog. Tu bdi i moli se bogu... Ne zaboravite, kažem, da joj poljubite
skute...
— Tetka! — uzviknu Markiša. — Neka je slava bogu! Sve ćemo
učiniti ako stignemo...
— Ako nas Tatari ne prikolju! — dodade Prvoš.
— Stići ćete, stići, predragi moji... Jer u boga poznika nema!
Dva momka krenuše pešice za gomilom ratnika i seljaka koji su već
izlazili iz grada.

58

Carica Ana

Prvoš i Markiša u čudu su se pitali zbog čega je zapovednik grada

Velbužda poslao grupu ratnika u poteru za tatarskom izvidnicom.
— Stari je izlapeo — reče Prvoš.
— I episkop iz njega! — dodade Markiša. — Prvi je doneo glupu

odluku, a drugi je blagoslovio!
Prelazak granice značio je opasnost da se naleti na ratnike

tatarskog hana ili bugarskog cara, a i jednima i drugima bilo je jasno šta
treba da rade ako se sretnu sa srpskim konjanicima.

Dva lažna monaha znala su da pohabane mantije i prodrte
kamilavke, što im je episkop Venijamin dao, ne mogu zameniti oklope i
kacige. Zbog toga su konje ostavili u gradu i kao skrušeni monasi krenuli
pešice uz bugarske seljake. Činilo im se da će tako lakše i bolje proći.

Seljaci koji su pošli u poteru prestali su galamiti. Sve manje bučni,
nevoljno su išli za konjanicima.

— Kakvo oduševljenje za borbu! — reče Markiša. — Od onolike
rulje na trgu ostade četrdeset ljudi, i to samo Bugara.

— A Srbi? — osmehnu se Prvoš.
— Predomislili se... Nisu pošli u poteru. Doznali za rat... Možda će
se i u gradu poklati! Tako to biva... Rat je čarobna reč. Od jaganjaca,
dok trepneš, postaju vuci!
Mada je bila julska vrućina, reka Struma nije se mnogo smanjila u
svome koritu. Bugarski seljaci daleko su zaostali za konjanicima. Gazeći
reku skoro do grudi, seljaci su gubili volju da produže gonjenje. Grupa se
osipala dokle nije spala na svega četiri mladića. Na nekoliko milja od
Velbužda dva lažna monaha nađoše se oči u oči s tom četvoricom.
Međutim, od tatarske izvidnice nije bilo ni traga. Srpski konjanici,
valjda uvidevši da nije probitačno zalaziti u Bugarsku kad je rat na
pomolu, udariše natrag i uskoro se izgubiše iza šumovitih brežuljaka.
— Konjanici se vratiše — reče Prvoš.
— Da — odgovori njegov drug. — Oni su pametniji od svoga
zapovednika.
— Svakako! — nasmeja se Prvoš. — Nego, reci mi, dobra dušo, šta
ćemo i kuda ćemo?
— U manastir Svetog Jovana Rilskog.
Četiri seljaka stajala su po strani, zgledajući se i došaptavajući.

59

Najstariji je nosio vile, dvojica noževe u nedrima, a najmlađi batinu.
— Šta je, momci? — obrati im se Markiša. — Cela potera svela se

na vas četvoricu? Kad vas ugledaju tatarski konjanici, izbezumiće se od
straha!

— I mi bismo da se vratimo — progunđa najstariji i nasloni se na
vile.

— Hm — učini nazovi-monah. — Vratiti se možete... Nego, ako vam
je stalo da zaradite koji perper... Znate li gde je manastir Svetog Jovana
Rilskog?

— Znamo... Znamo... Kako ne bismo znali!
— E, kad znate, onda čujte... Najpre, ne došaptavajte se i ne bečite
oči! Mi vas se ne plašimo! A zatim, svaki od vas dobiće po srebrni perper
ako nas otpratite do toga manastira. I na kraju, dobićete blagoslov...
— Daleko je... Nećemo moći... I nama je glava mila... Dajte bar po
dva perpera od glave...
Najstariji stupi dva koraka napred i isprsi se:
— Zar za male pare život da izgubimo?
— Bezbožnici — podviknu Markiša. — Četiri perpera za vas su
male pare! Zaslužili ste da na vaše glave prizovemo treskavicu...
— E pa... — reče seljak. — Vi dajete četiri, mi tražimo osam... I šta
tu ima!
— Dobićete i blagoslov — dobaci Prvoš.
Drugi seljak se umeša:
— Dede, da sednemo pod onaj bagrem da se odmorimo i da se
pogodimo.
Kad posedaše u hlad, najmlađi reče:
— Ja velim, prvo da jedemo...
— Tako je! Da jedemo! — složiše se ostali.
— Da jedete? — zažmire Prvoš.
— Nego kako! To je red! — viknu najstariji seljak.
A je li red da gledate u naše torbe s hranom? — primeti Prvoš. —
Oči će da vam ispadnu, a ovamo spremate se da ogulite sveštena lica!
Dobićete četiri perpera i blagoslov...
— Malo je... — zavrte glavom seljak.
— Blagoslov mu malo! — dunu kroz nos Markiša.
— Osam perpera bez blagoslova i kraj! — odseče seljak i nasloni se
na vile.
Prvoš se umeša:
— Reci mi, grešna dušo, šta si za svoga života dao gospodu?
— Šta sam dao? počeša se seljak iza uha. Dao sam čisto srce i
poštenu dušu.
— Malo je to!
— Ja toliko... A ti?

60

— Gladni smo... — zavapi najmlađi. — Dajte nam hleba i slanine!
— Dobićete hleba i po glavicu luka — reče Markiša.

— A slanina? — uzviknu seljak.
— Slanina je za nas... Čujte, braćo seljaci... Dajemo četiri perpera,

svakom po komad hleba i glavicu luka, i još ozgo i blagoslov.
Seljaci su ćutali. Lažni monasi pomisliše da su pristali na pogodbu.

Oni odrešiše torbe i — ručak otpoče.
Kad utoliše glad, Prvoš i Markiša potrgoše svaki svoj meščić s

vinom, a seljaci se napiše vode na potoku.

Julsko sunce žestoko je peklo. Jara je izbijala iz suve zemlje i
treperila iznad požutele trave. Bilo je vreme plavoga bosiljka, pa su pčele
zujeći doletale, padale po cvetovima i rojile se oko šuplje bukve kraj

potoka. Topli povetarac donosio je iz šume mirise rastopljene smole i

prezrele mahovine.
Ljudi, premoreni od duga hodanja, ćutali su sedeći ili leškareći u

hladu. Najmlađi seljak, malo izdvojen, smešio se gledajući gusto šiblje u

potoku, bregove i doline obrasle šumarcima, breze s belom korom i
granate divlje kestenove. Lišće, od rujevog do zagasitozelenog,
presijavalo se na suncu, a plavetno nebo činilo se da pada s one strane

planine Rile i da se spaja sa zemljom.
— Onde je negde manastir — tiho reče najmlađi.

Niko ga ne pogleda.
Najstariji seljak reče:

— Vi niste monasi... Video sam vas na trgu. Jahali ste konje...

Monasi idu peške.

— I razgovarali na kolima sa zapovednikom grada i episkopom —

dodade drugi.
— Episkop im dao mantije i kamilavke — javi se i najmlađi.

Najstariji sad podviknu:
— Vi niste monasi! Kažu da je počeo rat... Pa... šta tražite u našoj

zemlji?

— I kud ste pošli? — dobaci drugi seljak.
— Čuli ste... U manastir Svetoga Jovana Rilskog. Idemo da se

poklonimo moštima toga sveca.
Treći seljak pretećim glasom reče:
— Nema tamo nikakvih moštiju! Moj pokojni deda dvorio je kaluđere

u tom manastiru... Nikakvih moštiju tamo nema!

Prvoš planu:

— Bog neka se smiluje duši tvoga pokojnog dede... A na vas, ako
se ne okanete svoje grešne namere, bacićemo anatemu.

— Prokletstvo! — dodade Markiša. — Da vam se zgrče ruke i noge
obangave, da vam oči pobele i da ostanete mutavi!

— Ne plašimo se! — pretećim glasom reče najstariji seljak. —

61

Nego, ako vam je glava mila, ostavite torbe i kese s novcem i idite kud

znate...
— Gle… Zar i to? Znači, pljačka?... Hoćete da nas opljačkate? —

kao čudeći se primeti Markiša.

Seljaci su bili na nogama, a dva lažna monaha još uvek su sedela.
Markiša nastavi vajkajući se:
— Vidim da ćete olako doći do našeg novca i torbi s hranom... A mi,

jadni...
Ostavljajte torbe i kese i hvatajte put! — izbeči se najmlađi preteći

toljagom.
— Vi hoćete našu hranu i novac? — pokunjeno reče Prvoš ustajući.

— A mi, grešni... hteli bismo nešto drugo...
— Šta bi vi to? — zažmire najstariji seljak stežući vile u šakama.
Drugi i treći potrgoše noževe iz nedara, a četvrti, najmanje

ratoboran, stajao je uza stablo bagrema čekajući da otpočne borba pa
da u metežu dočepa bar jednu torbu.

— Šta bismo mi? — nemarno reče Markiša ustajući. — Izgleda da
ćemo nas dvojica otpočeti rat s Bugarima pre kralja Stefana...

Seljak diže vile i zamahnu; Markiša odskoči u stranu a vile tresnuše

o zemlju.
— Ne valja! — podviknu lažni kaluđer. — Vilama se bode, a ne

izmahuje!

U isti mah tresnu pesnicom iz sve snage seljaka po glavi te ovaj

pade kao proštac.
Prvoš je vitlao mačem koji je isukao ispod mantije.
— Igra je počela! — reče. — Hajdete, momci! Hvatajte se u kolo!
Dva seljaka zaprepašćeno su gledala kako njihov drug leži

nepomično na zemlji, a četvrti se pribijao uza stablo bagrema.
— Šta je? — reče Markiša. — Prošla vas želja da siromašnim

monasima otimate hranu i novac?
Prvoš tresnu jednoga pljoštimice mačem po leđima, dohvati malo i

drugog, a treći, ne čekajući da i njega zakači, dohvati se livade i naže u

bekstvo. Dva njegova druga se u mahu pogledaše i nagoše za njim.

Uskoro begunci zamakoše za brežuljak obrastao sitnogoricom.

— Bože, kako je taj svet lakomislen! — stade se vajkati Markiša. —
Znali su da nismo monasi, a nasrću! Htedoše da nas poubijaju...

— Eh — odvrati Prvoš prevrćući onesvešćenog seljaka. — Bez

svesti... Baš ti je pesnica kao grom snažna... Pohlepa ih nagnala u

prestup.

Pošli su.

Preko šumovitih bregova ocrtavali su se vrhovi planine Rile.
Zagasito plavetnilo obavijalo je grebene i padine ukazujući da je
udaljenost prevelika, osobito za nagnječene tabane lažnih monaha.

62

— Treba nam bar dva dana da ovaj put prevalimo — reče Prvoš. —
Podbićemo noge. S tim budu načisto... Nego, šta ćemo ako se ona tri

seljaka vrate?
— Vratiće se po svoga onesvešćenog druga... Sad čuče negde u

potoku sakriveni i isteruju strah iz kostiju... Kad vide da smo se udaljili,
izmileće... Za nama svakako neće poći, jer njihovo je ratno iskustvo

ništavno!
Išli su lagano, ali ujednačenim korakom, i tek u predvečerje

ugledaše dimove.

— Naselje! — uzviknu Prvoš.

— Ako nije bivak tatarskih ili bugarskih ratnika — zavrte glavom
Markiša. — Skloni se malo sa tog proplanka... Ići ćemo kroz šumu...

Okretoše prema šumi, pregaziše jedan poveći potok i dohvatiše se

padine. Neko vreme išli su uzbrdicom i uskoro stigoše na vrh brega.
— Ne vidim konje i ratnike — reče Markiša.
— Izgleda da nam je sreća naklonjena.

Ispred naselja pružala se prostrana livada uokvirena šibljem.
Nekoliko staza vijugalo je između oretkih žbunova.

— Sad više nema skrivanja — reče Markiša. — Napred preko livade
kao po svome... Nećemo govoriti obojica da se ne pobrkamo... Govoriću
ja, a ti ćuti! Zavetovao si se na ćutanje i da nisi usta otvorio, inače, može

se desiti da pre roka odemo bogu na istinu!
— Čini mi se da si u pravu — odvrati Prvoš. — Ćutaću kao otac

Kirilo... A ti? Znaš li šta ćeš?

— Znam... Ti si otac Levkan. Na to ime se odazivaj... Odnosno, ne
odazivaj se, nego beči oči, gledaj u nebo ili u svoj pupak. Prekrsti ruke
na trbuhu i okreći palčeve...

— Palčeve? Zašto?

— Da ti brže prolazi vreme!
Krenuli su preko livade ne žureći, kao ljudi koji imaju vremena

napretek. Ispred naselja ugledaše grupu seljaka.

Odjednom neko se otud razvika:

— Ehej! Ehej

Drugi ga nadvika:

— Ovamo! Ovamo!

Kad se primakoše grupi, jedna žena uzviknu:

— Monasi! Sam ih je gospod poslao!
— Monasi... Hodočasnici... Idemo da se poklonimo svetitelju Jovanu

Rilskom — smerno odvrati Markiša.

— Neka je slava bogu! — prekrsti se jedan starac.

Markiša nastavi:
— Da padnemo ničice pred oltarom blagoupokojenog... Ja i ovaj
moj sabrat otac Levkan... Zavetovao se na ćutanje i...

63

— I sad ćuti? — uzviknu žena.
— Ćuti... On je sveti čovek...

Seljaci okružiše monahe.
— Gospod vas je poslao! — reče i starac.

Seljaci zagrajaše:
— Oni... Njihove molitve... Uslišite, časni! Ako nam vi ne
pomognete... A ko će bolje...

— Koja vas je nevolja snašla? — upita Markiša.
— Prevelika, časni... Vi ste nam kao so i hleb... Dva sina mi

odvedoše ratnici! — uzviknu starac, svakako starešina naselja.

— Koji ratnici ?
— Našega cara... Hoće, kažu, da udare na Srbiju, pa skupljaju
mlade i... Dođoše i dva sina mi odvedoše... a uz njih još dvanaest

momaka. Kupe sve što je doraslo oružju.
Jedna starica se utače:

— Uz njegova dva sina i moga unuka odvedoše još mnoge...

Prokleti da su! Decu nam odvedoše! Pa vi... ako ste pri bogu, molite se

za našu decu...
— Mi smo hodočasnici... Molićemo se... — reče Markiša. —

Dolazimo iz Konstantinova grada, iz manastira Pantokratora... I
molićemo se... Ovaj moj sabrat, otac Levkan, zavetovao se na ćutanje...

On je više pri bogu... Njegove molitve ne idu naprazno...
— Kokoške i jaja daćemo! — dobaci druga žena.
— I prase ćemo zaklati i ispeći na ražnju — dodade starac.
— Čuo si, brate Levkane? — reče Markiša. — Kokoške i jaja... I

prase na ražnju.

Prvoš klimnu glavom, diže pogled prema nebu i blaženo se

osmehnu.
— Čuo je i razumeo! — doviknu starac. — Moliće se on... Moliće se

za život i zdravlje naših... I, prepodobni naš, da se moliš za našega cara

i naše ratnike koji su digli oružje protiv zlotvora...

— I da naše oružje satre neprijatelje! — dobaci jedan grlati seljak.
— Sve će on to... On će sve... — reče Markiša. — A sada... Na
kolena! Na kolena, verni! A mi, skrušeni monasi, izmolićemo...
Međutim, gomila seljaka uvećala se na preko stotinu duša. Žene,
deca, starci i sredovečni ljudi padoše na kolena. Kleče i Markiša, a
Prvoš, skrstivši ruke, zagleda se u nebo i kao zadubljen u molitvu, mičući

usnama ostade poduže tako.

Najposle Prvoš otpusti ruke, a glava mu klonu kao posle velikog

napora.
— I bi! I neka se tako zbude! — uzviknu Markiša ustajući. — Na

noge, verni! Momci će vam se živi i zdravi i ovenčani slavom vratiti! A car
će slaviti pobedu...

64

— Sve ćemo vam dati... Bog neka vas štiti... Svete reči u dobri
čas... začuše se glasovi.

— Ništa ne tražimo — odvrati Markiša. — Daćete nam dobru
večeru, dva valjana vodiča i dva konja na poslugu... Idemo u manastir
Svetoga Jovana Rilskog da se pomolimo...

U zoru nastaviše put, sad već na konjima. Dva seljaka nepogrešivo
su ih vodila prečicama i stazama. Istoga dana pred veče dva lažna

monaha sjahaše pred manastirskom kapijom.
Markiša izvadi kesu iz nedara:
— Momci — obrati se seljacima, — evo vam po srebrni perper i bog

neka vas štiti...
Seljaci, primivši novac i blagoslov, pojahaše konje i zadovoljni

udariše natrag.
— Oče Levkane... Šta kažeš? — progovori Markiša.
— Ba — uzviknu Prvoš. — Pošli smo da uhodimo, a molimo se za

pobedu neprijateljskog oružja!
— Neka i to jednom bude! — nasmeja se njegov drug. — Ali ako

gospod usliši tvoje molitve, propadoše i kralj Stefan i Dušan i cela srpska
vojska!

Odjednom Prvoš se trže. Pored nosa mu prolete strela i zabode se

u kapiju.
— Gle! — uzviknu Markiša. — Kakva dobrodošlica!
— Umalo mi nos ne otkide! — odvrati njegov drug. — Kakav je to

manastir! Zar se ovako dočekuju monasi!
Iza debelog stabla jedne kruške u blizini pojavi se deran od desetak

godina. U ruci je držao luk, a o ramenu visio mu je tobolac sa strelama.
— Je l’ ti ovo odape? — obrati mu se Prvoš.
— Ja... — isklibi se deran. — Gađao sam tvoju kamilavku.
— Zar tako, sotono? — uzviknu Markiša. — Na svete utvari

odapinješ strelu! A mogao si čoveku i nos otkinuti! Priđi-de ovamo, da ti
nešto u poverenju...

— Ee, — zateže deran. — Znam šta hoćeš! Ali ne možeš mi ništa!
Ja sam car!

— Ti car!?...
— Carski sin... Biću sigurno car... A vi... Vi ste buđavi monasi...
— Mi buđavi monasi! Ču li ga? — reče Markiša. — Sličnoga gada
dosad nisam sreo... Ej, derane... Ako pokušaš još jednom da strelom
gađaš kamilavku na tuđoj glavi, izdevetaću te...
— A ja ću narediti svojim slugama da vas obese, pa ćete visiti...
— Ovo mi se sviđa! — reče Prvoš. — Došlo vreme i kaluđere da
vešaju... I to ko! Carski sin i njegove sluge!
— I to na pravdi boga! — dodade Markiša.
Odnekud se začu prodoran ženski glas:

65

— Šišmanee... Šiško, sine...

— Je l’ tebe zove? — upita Prvoš.

— A koga bi drugog! — obrisa deran nos dlanom. — To je moja

majka, carica...
— Carica! — uzviknu Markiša i baci značajan pogled na druga. —

Znači, tu smo... To mora biti...

— Tetka — dopuni ga Prvoš. — Tako mi boga, naišli smo na pravi
trag... Carica je to, očevidno... a ovo je njen sin, zmija otrovnica!

— Biću ja i car! — uzviknu deran.
— Blago bugarskom narodu! Propištaće majčino mleko...
— Šiško, sine... — opet se začu glas, sad već bliže. — Dođi, dete...
Treba da jedeš... Na stolu te čekaju dva golubića pečena na luku i

slanini...

— Uf! — obliznu se Prvoš.
Deran se osloni o svoj dugačak luk:

— Nisam gladan... Pojeo sam dve kruške...

Iza jednog visokog žbuna pojavi se žena, stasita i izrazito

crnomanjasta, sa progrušanom kosom. U isti mah zaškripaše vratnice na
velikoj kapiji manastirske zgrade i u dvorište kroči kaluđer sede kose i

brade.
— Ono je sigurno otac Domentijan, iguman manastira — reče

Prvoš.
— Šiško, sine, treba da dođeš gore da jedeš... — protepa žena i

pogleda na dva lažna kaluđera.
— Šta se ovde događa? — prozbori iguman.

Prvoš i Markiša se pokloniše, najpre igumanu, a zatim i carici.
— Šišmane, sine... — opet poče žena.

Deran šmrknu:
— Prvo me jurile pčele — reče — a posle ovi monasi... Hteli da me

biju...

— Ju! — uzviknu carica.
— Anatemnjak! — progunđa iguman. — Opet se šunjao oko mojih
košnica! A vi? — obrati se monasima. — Kaluđeri vajni! Hoćete dete da

bijete!

— Da dignu ruku na naslednika prestola! — podviknu žena.

Prvoš odvrati:
— Gađao strelom moju kamilavku...
— Pa šta! — nemarno reče iguman.

— Ništa, samo što je kamilavka stajala na mojoj glavi!... Malo sam

mu pripretio i to je sve...

Carica Ana se nasmeja:
— Moj sin voli da se šali, ali ume da razlikuje dobro od zla! Časni
oče... On je gađao kamilavku, a ne tvoju glavu...

66

— Svakako, svakako... — ubrza Prvoš.
— Divno i pametno dete! — rasplinu se u osmeh Markiša. — I ja
sam takav bio u tim godinama...
Carica Ana se namrgodi:
— Kako se usuđuješ sebe da upoređuješ sa budućim carem?
— Taman! Ni na pamet mi ne pada! Nego, svetla carice, donosimo
ti poruku od presvetlog kralja Stefana...

— Gle! Od moga brata!
— Da...
Prvoš se umeša:
— A tebi, preblagi i premudri oče igumane, donosimo pozdrav i
blagoslov bogobojažljivog ti sabrata, blaženog oca Venijamina, episkopa
iz Velbužda...
— A, tako! — nevoljno reče iguman. — Pa kako je otac Venijamin?
— Bogu hvala!
— Je li zdrav?
— Bogu hvala! Malo ga bole noge i seva mu u krstima pred kišu.
— E, šta ćete! Božja volja...
— Isto to kažemo ja i ovaj moj sabrat. Sve je u božijoj ruci...
— Pođite za mnom, dobri monasi — mahnu im rukom carica. —
Želim da čujem šta se događa u mome zavičaju, osobito kako mi je brat,
njegova druga supruga Marija i sinovi... Oče igumane, oprosti...
— Neka tvoja svetlost samo izvoli... — pokloni se iguman i uhvati
dečaka za ruku. — Pođi, dete, sa mnom... Kad budeš pojeo svoj ručak,
blagosloviću te...
— Nećuu... Ne mogu da jedem! — stade se otimati deran.
— Neblagodarna dušo! Smesta polazi! — trgnu ga za ruku iguman.
— Izede mi vek to derle!
Međutim, carica Ana i dva lažna monaha već su prošli kroz mala
vrata na velikoj kapiji. Ćutljivi monasi iz manastira smerno su im se
sklanjali s puta, krišom odmeravajući dva došljaka s pohabanim
mantijama i prodrtim kamilavkama.
Caričina prostorna odaja bila je raskošna kao da se nalazi posred
dvora. Prvoš i Markiša začuđeno su gledali dve postelje s baldahinima
od ljubičaste svile, sto i stolice, kao i ormančiće i police od orahova
drveta, savršeno izrezbarene. Ikone po zidovima bile su uokvirene
masivnim zlatom. Na podu je ležao veliki ćilim, a u jednom uglu stajao je
kamin od zelenkastog mermera.
— Presvetla, premudra i puna vrlina carice... — otpočeće Prvoš.
— Ostavite se toga! — prekide ga žena. — Bolje recite, jeste li
uhode ili poklisari?
Markiša odgovori:
— Da smo poklisari sigurno ne bismo na sebe navukli ove

67

kaluđerske rite!
— Znači, uhode?
Carica Ana priđe vratancima kraj kamina, naglo ih otvori i ščepa za

kosu jednog mladog monaha.

— Sotono! Opet prisluškuješ! Povazdan me uhode... Ne mogu da

živim od uhoda!
Mladi monah, s nakrivljenom glavom kao da očekuje udarac i

gledajući iskosa, promuca:
— Ja po naređenju... Mene grešnog podmeću... A ja... Zar bih se

usudio!

— Presvetla i preblaga carice, je li slobodno da ga malo... — umeša

se Markiša.

— Ne! Evo ovako...
Mladi monah dobi pesnicu posred nosa. Suznih očiju i iskrivljena

lica zausti nešto da kaže. Ali ga carica zgrabi za vrat i izgura kroz mala

vrata.
— Sedite, dobri moji — reče. — Sedite... Ne ustručavajte se... Ja

vam ovde živim kao zatočenica. Svi me uhode, od igumana do
poslednjeg konjušara... Obaveštena sam da je car zapretio da će celo
bratstvo manastirsko mačem poseći ako pobegnem... Zbog toga danju i
noću stražare... A vi? Došli ste na svoju nesreću... Čim napustite
manastir, sačekaće vas negde na putu i ubiti iz zasede...

Carica Ana izvadi iz jednog ormančeta srebrni kondir s vinom i dva

pehara.
— Ispijte — reče pošto napuni pehare.

— A kako iguman, otac Domentijan? — upita Prvoš.

Kako... — iskrivi usta carica. — Taj bi me najradije video razapetu
na točku! Nego, recite mi šta se tamo kod vas radi? Kako je stari kralj? A

Dušan? Ko vas je poslao da uhodite?

Markiša odgovori:
— Stari kralj je dobro... Hm... Čak sasvim dobro pored mlade

žene...

— Da... da... To se podrazumeva! — ubrza carica. — Nego, recite...
Sprema li se za rat? Ovi naši hoće celu Srbiju da pregaze! Tu su i Tatari.
Očekuju da se i Vlasi pojave... A već znate da vizantijski car Andronik

nadire s juga? Kako je u Srbiji i Makedoniji? Ako nemate dovoljno snage,

postoji li bar nada da se nekako održite na nogama? Od vaše pobede
zavisi i moja budućnost... Jer ja želim da opet postanem vladarka u

Bugarskoj!
— Bog neka ti usliši želju — kroz nos protepa Prvoš dižući pogled

prema nebu.

Markiša se rasplinu u blaženi osmeh:

— Neka gospod podrži tvoju opravdanu želju i neka...

68

— Prestanite! — planu žena. — Bolje recite kolika je srpska vojska i

gde se nalazi?
Dva momka slegoše ramenima upućujući jedan drugom poglede

kao tupe i zabludele ovčice. Činilo se da se pitaju ko treba da odgovori i

šta da kaže.
Na Prvoševom licu pojavi se glup i bespomoćan izraz:

— Mi smo ništi i ubogi... Kako da znamo... Ko bi nama to...
— Znači, nemate poverenja u mene? — viknu carica. — Ja vam

mislim najbolje, a vi ovako!

— Pa da... Ti ovako, mi onako... Odnosno, mi ovako... — prihvati
Prvoš ne menjajući izraz lica.

Markiša se nakašlja:
— Ima tamo podosta ratnika — reče. — Ali ko će ih sve izbrojati! Mi,

ubogi, odavno smo krenuli iz Srbije... Pošli smo, kažem, na ovaj
predugačak i, reklo bi se, pogibeljan put, pa...

Žena se osmehnu i nanovo postavi pitanje:

— Gde se nalazi glavna vojska kralja Stefana?

Markiša udari u prenemaganje:

— O, blagorodna, premudra, plemenita i puna blagodeti carice...
— Hoću tačan odgovor! — prekide ga žena.
— Tačan? — začudi se Prvoš. — Pa da... tačan... To bar nije
teško... i mi ćemo ga i dati...
— Da čujem? — reče carica.

— Ne znamo...

— Ne znate?! Ako vas uhvate Tatari ili ratnici cara Mihaila, i sami
ćete se čuditi šta sve znate!

— Kako to? — bezazleno upita Prvoš.
— Odraće vam kožu s leđa!
— Neće valjda, jao nama? — prenu se Markiša.
— Izvrdavate, momci — prekorno reče carica.

— Rekla sam da od pobede vašeg oružja zavisi moj povratak na

presto...
— E pa... Daće, valjda, gospod... — otpoče Markiša.

— Umukni! — dreknu žena i zgrabi kondir sa stola.
Momak uvuče glavu u ramena.
Prvoš otpoče plačevnim glasom:
— Zar smo zato potegli čak ovamo? Stari kralj ispratio nas sa
suzama u očima... Idite, veli, tražite moju milu sestru... Raspitujte se...
Nađite caricu i recite joj da je nismo zaboravili i da je nikad...
— Izgleda da si ti otresitiji i veći nevaljalac... Od tebe tražim

odgovor... Ko vas je poslao da uhodite? Kralj Stefan ili Dušan?

— Dušan...
— Tako sam i mislila... Moj brat pilji u oči svojoj mladoj ženi... A kad

69

to ne radi, svađa se sa dvoranima i vojvodama... Nema taj vremena da
misli na svoju sestru! Dakle, Dušan vas šalje? Taj razbojnik zaista ume

da odabere ljude prema sebi!... Nego, ništa me ne pitate? Po vašim
pogledima reklo bi se da u vama kipi i preliva od pitanja, a ne usuđujete
se... Zbilja, ništa ne želite da čujete?

— Pa eto... — nasmeši se Markiša. — Želimo da čujemo, na primer,
kako te služi zdravlje i kako podnosiš igumana... I, naposletku, tvoj sin

Šiško, naslednik...

— Nije on naslednik... I ništa drugo ne želite?

— Ništa!
— E, onda ću vam reći... Glavna vojska cara Mihaila nalazi se kod
Vidina... Vojska je već krenula. Proći će pored Sofije i spojiti se sa
tatarskim ratnicima na reci Iskar. Car Mihailo i tatarski bej odatle kreću
prema jugu da se sretnu s carem Andronikom... Nameravaju da udare

na Skoplje, a odatle da se razgranaju i da pokore najpre Makedoniju, a

zatim i Srbiju... Je li vam to dosta?

— Pa... i jeste ni nije — nemarno odvrati Markiša. — Mada nemamo

s tim ništa...

— Rekla sam vam sve... A sad tražim protivuslugu...
— Uslugu? Protivuslugu? Vrlo rado! Učinićemo ti po volji... —

uzviknu Markiša.

Carica sede za sto i dugim pogledom odmeri dva momka.
— Vi ste sluge moga brata reče. — Verujem da ste mu odani, jer
vas nije slučajno ispratio na ovako važan i opasan put...
— Nas je poslao mladi kralj progunđa Prvoš.
— Svejedno... Mladi kralj je isto što i stari... A uz njih stojim ja kao
bliska rođaka... Moja naređenja važe kao i njihova... A odane sluge
prirasle su mi za srce možda više nego njima... Zbog toga reći ću vam
sve... Najpre, sasvim je verovatno da ćete na milju-dve od manastira
upasti u zasedu...

— Lele! — uzviknu Prvoš.

Žena nastavi.
— Znate dobro da niste ovamo došli da berete cveće... Ako
izbegnete zasedu, naići ćete na tatarske ili bugarske izvidnice, jer glavna
vojska ide prema Velbuždu...

— Razumljivo — primeti Markiša. — Ukoliko se vojska približuje,
izvidnica će biti sve više.

— Tako je... Kako bilo, ići ćete pravo za Sofiju. U crkvi Svetoga
kralja naći ćete monaha Pajsija. Ako mu triput kažete Neda, biće vam pri
ruci. Možete mu se poveriti...

— Još uvek ne znamo... — otpoče Markiša.
— Šta treba da radimo? — dodade Prvoš.

— Da ubijete cara Mihaila i njegovu ženu Teodoru!

70

Dva momka se munjevito zgledaše. Činilo im se da se visoka žena,
malo povijena u plećima, kao sablast nadnela nad njihovu sudbinu. Crne
oči, žestoke kao da mahnito vrebaju, zlokobno su svetlucale.

— Ubiti cara? — tiho izusti Prvoš.
— To je nemoguće i — bezumno! — dodade Markiša.

Carica Ana bila je tvrda kao granit, a u isti mah puna treperave

lukavosti. Nemilosrdna vladarka, pritisnuta besmislenom taštinom, nije ni
mogla ni htela da vidi ono što je van nje same i njene koristi. Videći
zabunu dva lažna monaha, a možda želeći da ih sigurnije pridobije, žena

se nasmeši:
— Do cara ćete teško prodreti, ali njegova žena svakoga dana

odlazi u crkvu Svetoga kralja. Pod mračnim svodovima, u predvečerje
prema slabačkoj svetlosti sveća sačekajte je i ubijte...

— U crkvi da je ubijemo?! — uzviknu Prvoš.
Njegov drug ga začuđeno pogleda:
— Zašto da ne? Ubićemo je u crkvi... u predvečerje... I izvući ćemo
se. Niko nas neće...
— Nagrada vam je kesa sa tri stotine zlatnika... Vratićete se ovamo

i novac je vaš...
— Ali u crkvi ubiti... — opet poče Prvoš.
— Ćuti! — prekide ga njegov drug. — Prestaje razgovor! Učinićemo

to i... Samo, svetla carice, izgleda da je za ovakvo delo mala nagrada.

Rizik je veliki a...

— Trista zlatnika! — uzviknu carica.

— Malo je... Odnosno, nije malo, ali za ovakav pothvat jeste. Jer

ako izvršimo to ubistvo, a i mi nastradamo, ti dobijaš sve, a mi ništa!
— Dobro računaš, nevaljalče! — nasmeja se žena.
Daću obojici po dvesta zlatnika i kraj!
— Šta veliš, oče Levkane? — reče Markiša.
— Neka me gospod sačuva od uroka i zle ruke, ali čini mi se da je

carica baš izdašna! Daće pet stotina pa da pokušamo i cara da...
— Car je kod vojske, a carica u Sofiji... Obećala je da će mu roditi

naslednika prestola... I dobro bi bilo da je vi... A ako i cara, pet stotina je

vaše...

— Rekli smo — ubedljivo primeti Markiša. — Nego, potrebna su

nam dva konja... Ne možemo peške...
— Dobićete ih...

Dva momka, na izgled zadovoljna, a carica još zadovoljnija,

završiše pogodbu.

Na rastanku Markiša upita:
— Ne reče nam, svetla carica, šta je bilo s našom trećom grupom

poklisara?
— Oni su u zatočeništvu...

71

— U tamnici?
— Nisu baš u tamnici, ali kao da i jesu... Siromah Karavida! Tako je
umeo lepo da priča, osobito kad je kraj žena... Možda je i ubijen...

72

Krv strica Tvrdoša

Istoga dana u predvečerje Prvoš i Markiša napustiše manastir.

Jahali su dva krupna konja koja im je carica Ana poklonila — s tim, kad
dođe do isplate, da im odbije po dvadeset zlatnika. Oštroumna svrgnuta
carica najpre im je zacepila po trideset zlatnika. Ipak, posle podužeg
pogađanja i natezanja, pristala je da im odbije po dvadeset, ili da vrate
konje.

Dva momka su znala da monasi hodočasnici odvajkada pešače —
čak i bosonogi ako su iskušenici ili velikoshimnici. Zbog toga nisu terali
konje u brz hod, da bi bar na početku puta izbegli podozrenje. Želeli su
da što veći deo puta prevale noću, mada im se činilo da zasede neće ni
biti.

— Hm... Zaseda... — nasmeši se Prvoš.
— Neće je ni biti! — odvrati njegov drug. — Video si one konjušare
oko štala i manastirskog podruma? Ako su ono konjušari, pristajem da
pojedem uprte od svoje torbe! A sad me, dobra dušo, saslušaj i ne
prekidaj... Da nismo pristali na caričin zahtev, naše muke na ovom svetu
bile bi današnjim danom prekraćene! Propali bismo, i to bez zasede...
Oni nazovi-konjušari stigli bi nas i isekli... Oni su psi čuvari dobro plaćeni
od svoje gospodarice...
— Mogli smo bar jednoga povesti da nam pravi društvo — nasmeja
se Prvoš.
Markiša nastavi:
— Prihvatili smo predlog carice Ane. A da nismo, i da se nismo
cenjkali oko pogodbe, nisam siguran da bismo je valjano ubedili... Želim,
dobri moj, da ti kažem sve što mi je na srcu, jer ne verujem da ćemo se
ovoga puta izvući... Mislim da si ti moja kob...
— I ti moja! — dobaci Prvoš.
— Otkako sam sreo tebe, stalno me neki đavo vuče u stranu... —
nastavi Markiša. — Najpre si me nagovorio da kopam oči svecima po
manastirskim crkvama... Hteo si valjda da dokažeš da je najslađi hleb
bez motike... Tako sam na sebe navukao gnev i boga i ljudi...
— I ja! — dobaci Prvoš.
— Neko čudo spaslo nas je iz jedne bede, a sad ne verujem da će i
drugo... Mislim da nam se pamet pomutila kad smo pristali da uhodimo
po Bugarskoj... Mladi kralj dao nam je konje i po pedeset perpera...

73

Mogli smo lepo da uhvatimo put za Carigrad ili da se prebacimo u Malu

Aziju i, kako je bog rekao, da postanemo ratnici od zanata!
— Hoćeš da pređeš u tursku veru? — reče Prvoš.

— To je baš ono što me sputava! Neka umrem na mukama, ako

sam ikad pomislio da se odreknem Hrista!

Prvoš se nasmeja:
— A nisi se ustručavao da svete slike oskrvniš?

— Ne pominji mi te slike! Najpre, pitanje je da li su uopšte svete, a

zatim, njih su radili ljudi možda grešniji od nas! A da su s neba donete
pod anđeoskim krilom, prvi bih pao na kolena pred njima... Na kraju, na
našu zlu kob, prihvatili smo se ovog mučnog posla i...

— Čekaj... — reče Prvoš. — Iza onog šiblja vidim okuku i nekakvo
svetlucanje... Prekrasno mesto za zasedu... Skreći s puta!

— Rekli smo da zasede neće biti! — dobaci Markiša i dobro ošinu

konja.
Mesec je blago osvetljavao gusto trnje i bokore zove kraj kolotečine

i razgranate kupinove žbunove po polju desno i levo od puta. Dva lažna

monaha, sa kamilavkama nabijenim do ušiju, leteli su kao utvare preko

polja. Snažni konji, dohvativši se ravnice, jurili su kao da zemlju ne

dodiruju.
— Levo! Levo teraj... Skreći ulevo! — vikao je Prvoš.
Od zujanja vetra oko ušiju i topota kopita Markiša ga nije čuo, ali u

mahu vide kako se Prvošev konj odlepi od zemlje, preskoči jedan visok
žbun i zamače u šibljak. Ne dvoumeći se, momak žestoko ošinu svoga
konja i uskoro se nađe kraj druga. Iza šibljaka videla se tamna ivica

šume.

— U šumu! — viknu Prvoš.
Već usporivši trk, dva jahača se nađoše u šumi.
— Ovde nas ni vrag neće naći! — reče Markiša. — A sad mi reci šta
si video ili čuo?
— Bleskanje mača prema mesečini i kacigu...
— Možda je mač bio u nečijoj ruci a nešto ispod kacige?
— O tome sam odluči... — ljutnu se Prvoš. — Jasno je da smo

pobegli od zasede. Oni lažni konjušari nisu mogli da odole srcu...

Markiša tiho zviznu:

— Varaš se... Naišli smo na izvidnicu cara Mihaila.

— Misliš tatarsku?
— Ni pomena! Tatari bi nas gonili do božje kuće... Bugari su ono.
Izgleda da smo na liniji kretanja vojske, a to nije dobro... Moraćemo više

ulevo...
Konji su dahtali od umora, što im nije smetalo da se u mračnoj šumi

snalaze, obilaze debela stabla i oprezno prelaze preko panjeva i stena

obraslih mahovinom.

74

Noć je uveliko odmakla kad dva konjanika sjahaše kraj potoka

usred šume.
— Izvidnice isture po nekoliko ljudi napred da motre — reče Markiša

rasedlavajući konja. — Na njih smo naišli... Ono, možda smo mogli i
proći, ali se bojim da bi se ti ratnici pitali: kakvi su to monasi koji jašu
konje, i to vojničke! Rekli bi: »Siđite, prepodobni, s konja da malo
popričamo... He-he.« Kunem se da bi tako rekli!

— He-he — dobaci Prvoš. — Baš bi tako rekli!

— Uveren sam.

Konje su rasedlali i, pošto im obesiše zobnice o vrat, latiše se svaki

svoje torbe.

Markiša progovori:

— Da li znaš zašto je baš petak postan dan?

— Znam... U petak su Hrista razapeli.
— E onda, brajko, strpaj u torbu britvu i slaninu i opuči da jedeš

suva hleba! Danas je petak...
— U pravu si, rode. Danas je petak... Čudno je kako se ljudi sete

boga, Hrista i svetaca i petaka kad im je smrt za vratom — reče Prvoš.

Imali su po trideset godina, a po njihovim postupcima, reklo bi se da
su nedozreli, čak i neuračunljivi. Živeli su u doba kada su protivrečnosti
bile uobičajene, a nedoslednost nikome nije smetala. Čovek je mogao
biti ubica, a u isti mah i pobožni hrišćanin i sladostrasnik. Za grehove
postoje molitve, sigurno sredstvo za očišćenje duše, i nije se pitalo kakvi

su gresi i koliko ih ima. Molitve potiru sve, a skrušenost otvara puteve

prema blaženstvu.

Dva momka su mogla lagati, krasti i varati, skvrniti svete slike po
crkvama i bez ustručavanja prodavati slepcima »lekoviti« prah. Mogli su

biti lažni monasi, ubice i uhode, što im nije smetalo, kad zapadnu u
nevolju, da kratke i usrdne molitve upućuju bogu, a u datom trenutku za
domovinu srljaju u najveću opasnost i da kao ratnici stiču slavu na

bojnom polju.
Markiša otpoče molitvu:

— Ne tražimo mnogo od tebe, gospode! Mi smo dve vejke na
vetrometini. Dovedi nas do granice i prebaci u Srbiji i nećemo te posle

dugo uznemiravati...
— I, mili i dobri bože — nastavi Prvoš — obećavamo da ćemo

ostaviti na miru slike svetaca; a o blagu svetoga kralja Milutina u

manastiru Banjskoj, kao što i sam znaš, nikad ozbiljno nismo mislili!

Pomiluj nas i usliši...
— Amin! — reče Markiša.

Kroz krošnje visokih drveta prodirala je bledunjava svetlost
mesečine, probijajući gustu tminu i šarajući zemlju prekrivenu suvim
lišćem. Konji su frktali mašući glavama, uzalud pokušavajući da zbace

75

prazne zobnice.
Markiša strpa poveći zalogaj hleba u usta i reče:

— Da li si svestan?
— Možda... — progunđa njegov drug.
— Hoću da kažem: ako se ispod te tvoje kamilavke nešto događa,
valjda uviđaš da od nas dvojice zavisi ishod prve bitke, a možda i celog

rata!
— Uviđam — klimnu glavom Prvoš.

— E, onda upamti... Od ovog trenutka mi smo dve zmije otrovnice...
Teško svakom ko nam se ispreči na putu! Nego, bog te sačuvao od

uroka... skini onim ragama zobnice i pusti ih neka se napiju vode s

potoka.
Prvoš ustade. Konji, oslobođeni zobnica, zarzaše i šireći nozdrve

jurnuše prema potoku.

Markiša nastavi:

— Znamo da je bugarska vojska krenula od Vidina...

— Daa… — odvrati Prvoš. — Ali to treba proveriti... Ko zna da li je

tetka rekla istinu...
— Lakše je proveriti nego doznati! — filozofski reče Markiša. — Za

nas bi bilo probitačnije da se vratimo u Velbužd. Izbegli bismo opasnosti
i stigli u Nerodimlje upola obavljenog posla. Ne, bratac! Nećemo u

Velbužd nego prema Sofiji... u susret carskoj vojsci.

— Opasno — primeti Prvoš.
— Svakako... Ali, brajko, u mojim žilama teče krv strica Tvrdoša...
Onu drugu tetku, caricu Teodoru, nećemo tražiti. Dosta nam je bilo i
prve. Ta se pokazala valjano! Gospode, kakva otrovnica! Čuo sam da

postoji neka buba. Kad ujede, ona i crkne, pa ipak ujeda! Tako i ona.
Zna da smo uhode i zbog čega smo potegli čak u Bugarsku. A njoj je
važnije ubistvo nove carice nego ishod rata, a ovamo računa da se

preko srpskog oružja nanovo uspentra na carski presto! I zahteva da

izvršimo ubistvo u crkvi! Surovo, podmuklo i — glupo! Šta ti sve žena
neće smisliti!

— Šta ćeš — reče Prvoš preko zalogaja. — Ova je, izgleda, ogrezla
u poroku. Obično se ne varam...

Markiša strpa ostatak hleba u torbu i reče:
Ako njoj dopadnemo šaka, računaj da smo ušli u Pomjanik usopših

pabov božih...
Naslonjeni na debelo stablo jedne bukve, sedeći su prokunjali do

svanuća, a pred izlazak sunca nastaviše put kroz šumu.

Markiša je kao za sebe govorio:
— Planina Vitoša... Reka Iskar... Grad Sofija... Probijaćemo se kroz
šibljake, jaruge i vododerine... i neviđeni i nečuveni... Ići i ići sve dokle ne

ugledamo vojsku i to vojsku veliku, carsku, u ratnom pohodu... Ako se

76

obistine reči tetka-Ane, zapaliću sveću kao ruka debelu za zdravlje i
sreću njenog sina Šiška...

— Zar? — nasmeja se Prvoš.
— Još kako! I da znaš, poljubiću je u čelo, razume se, onako,

izdaleka, u mislima...

Sunce je uveliko pripeklo kad su izašli iz šume. Ošinuše konje da

brže kasaju pa su jezdili preko polja, livada i oranica sa kojih su seljaci

digli letinu. Oprezni kao vuci, u velikom luku obilazili su naselja,
grupisana u dolinama kraj reka i rečica i po prisojnim stranama, dokle ne
stigoše u podnožje planine Vitoše. Terajući konje u kas, pregaziše Iskar
u blizini izvorišta i ne udaljujući se od podnožja velike planine oprezno
kretoše levom obalom nizvodno. Trećega dana pred podne shvatiše da
nisu daleko od grada Sofije, jer su češće nailazili na naselja, veća i bliža

jedna drugima.
Četvrtog dana u zoru momci se nađoše na jednom proplanku

odakle se videla u daljini sad već velika reka Iskar i prostrana ravnica

koja se desno i levo širila unedogled.

Ispod jednog velikog hrasta u okapini ugledaše prostrano

udubljenje, boravište nekakvog pustinjaka. Omalen starac, suv kao
vejka, sa belom kosom i bradom i žmirkavim očima uteklim u glavu,

sedeo je ispred ulaza i pleo opanak od like.

Dva momka mu nazvaše boga. Starac ih nemarno pogleda i klimnu

glavom. Desna ruka, tanka i pocrnela od sunca i nepranja, lagano se
podiže u blagoslov. Iz tankog proreza između brade i brkova potekoše
reči:

— Neka vas štiti onaj koji je uzalud izdahnuo na krstu! — reče.

— Uzalud? — prenu se Markiša.

— Uzalud — zaklima glavom starac.
Markiša, koji se nekad, dvoreći kaluđere u Hilendaru, naslušao

pridika, podiže glas:

— Izdahnuo je na krstu, ali je vaskrsnuo i uzneo se na nebo.

— Uzneo se, a nas ostavio da se patimo...
— Ne huli, božji čoveče! — reče Prvoš. — Ako je on otišao, ostala

je njegova nauka!

Markiša nastavi:
— Žalosno je što oni kojima je sveta dužnost da tu nauku šire čame
po planinama i tavore u jazbinama umesto da zađu u narod i mirjanima
otvaraju duhovne oči...

— Šta vi o tome znate? — odvrati isposnik. — Niste monasi i kao
neposvećeni nemate pravo...

— Mi nismo monasi! Čuješ li ga, brate Ostoja? — uzviknu Prvoš.
— Čujem, brate Levkane... Na žalost, čujem... Imamo mi, brajko

pravo, još kako! Vi isposnici, doduše, jedete puževe i skakavce, ali ste

77

se odvojili od sveta... Spasavate sebe, a druge ostavljate da tonu u greh
i u neznanje! Postali ste sebični. Za vas je važno da se sami domognete

blaženstva...

Starac podiže kažiprst:
— Iz očiju vam izbija napast, a iz usta pogrda, jer niste monasi! —
reče. — Pravi monasi idu peške, i to bosonogi, a vi... Vi ste nečastivi!
Naš gospod Isus Hristos rekao je: »Ostavite sve i pođite za mnom.«

— To odavno znamo — odvrati Markiša. — Ali šta si, na primer, ti

ostavio?

— Sve radosti i uživanja ovoga sveta.
— Uostalom — reče Markiša — gospod je rekao apostolima:

»Pasite ovce moje.« A ti? Umesto da primiš zapovest božju i latiš se
posla, i zabludele izvodiš na pravi put, smatraš da dovoljno činiš ako

živiš u jazbini i pleteš opanke od like!
Starac se beše zagledao nekud u daljinu. Činilo se da ne sluša reči

koje mu remete mir. Sa kosog proplanka, dole u nizini, pružala se gusta

šuma. Iznad visokih krošnja kružila su dva jastreba. Niotkuda glasa.
Samo su razulareni konji šumno pasli prezrelu travu, a dve ptičice
lepršale iznad žbunova hvatajući muve u letu.

Starac kao za sebe progovori:
— Uzalud muke, trud i ispaštanje... Svet se izopačio... Caruje zlo i
biće ga do sudnjega dana... Nije uzalud rečeno da će doći strašni sud...

Isposnikov pogled opet stade bludeti preko visokih gora i bregova
čak tamo gde se u daljini belasala reka Iskar i nazirali se vrbaci i

topolnici na obalama obavijeni lakom izmaglicom. Izgledalo je da je
starac zaboravio na dva došljaka, i da više ništa ne traži niti očekuje, kao

da je raskrstio sa svim što prolazi i što se dešava i postigao unutrašnji

mir.
— Ovo je pokojnik! — tiho reče Prvoš.

— Bog neka se smiluje njegovoj duši! — napravi Markiša rukom

znak krsta.
Ali neočekivano starac se opet javi:

— Pokojnik? I vi ste pokojnici... I oni tamo...

— Koji? — prenu se Markiša.

— Pogledajte! — opruži starac suvonjavu ruku. — Vrvi od ratnika!
Idu da ubijaju i da budu ubijeni! Svi su pokojnici... Uskoro će utonuti u
had bez dna... I dođe vreme da se ispuni kazano...

Prvoš i Markiša se zagledaše u daljinu. Iz šume, iza rečne okuke,

izlazili su konjanici u zbijenom poretku. Dohvativši se prostrane livade,

širili su se i rasturali u manje grupe.
— Ratnici cara Mihaila... Dolaze — reče Prvoš.
— Dolaze i sve više nadolaze! — dodade Markiša. — Uskoro će

prekriliti celo polje desno i levo od reke... Eno i pešaka... I oni pristižu...

78

Pešaci su se smeštali kraj konjanika na levoj obali reke. Na poljani
desno, više uzvodno, pravili su logor drugi konjanici. Među njima nije bilo

pešaka.
— Ono su Tatari ili Vlasi — reče Markiša. — Gospode, i to su mi

saveznici! Treba reka da ih odvaja od carske vojske!

Stari isposnik nastavio je da plete opanak. Njegovu pažnju nije više
privlačila prisutnost dva momka, a još manje carska vojska u ratnom

pohodu.

Dva momka zauzdaše i osedlaše konje.

— Kuda sad? — upita Prvoš.
— Pravo u ordiju... Mi smo monasi hodočasnici... Blagosiljaćemo

razbojnike!
— Rastrgnuće nas! — uzviknu njegov drug.
— Možda hoće... A možda i neće... Polazi...
Ne pogledavši isposnika, dva momka napustiše proplanak, zađoše

u šumu i kretoše niz brdo laganim hodom.

Markiša opet prvi progovori:
— A, ti, brajko, opet si brat Levkan, ćutalica. Ne smeš progovoriti
makar ti i kožu s leđa gulili!
— Lepo — reče Prvoš. — Nego, druškane, mogli bismo opet malo

da udarimo u trgovinu...

— Kakva te trgovina spopala?

— Dolazimo iz Jerusalima, zar ne, pa... kako bi bilo da ratnicima
prodajemo komadiće krsta na kome je Hristos razapet? Amajlije...

— Brr! — uzviknu njegov drug. — Izgubio sam volju da s tobom
ortakujem! Nećemo prodavati amajlije...

U šumi su naišli na jedan oveći potok, pustili konje da malo
predahnu i da se napasu, a oni prilegli na suvu zemlju. Ćutali su, inače
uvek orni za razgovor i dosetke, osobito kad jedan zbija šale na račun
drugog; ovoga puta su ćutali.

Pošto su već dugo bili nerazdvojni, navikli su se da se izrazom lica i
očiju nepogrešivo sporazumevaju, baš kao i rečima ili osmehom. A kad
se nađu u škripcu, gubili su volju za razgovor i izbegavali da se
pogledaju, ali su ćuteći, svaki za sebe, tražili izlaz iz nevolje. I često se
događalo da su im dolazile skoro istovetne misli. U takvoj prilici obično
su čekali da se suoče s opasnošću, pa tek onda da je brzo i odlučno

savladaju.
Nastavili su put prema reci Iskar i uskoro se nađoše na ivici logora.

Bugarski ratnici, raspasani pod žarkim suncem, leškarili su ispod

šatora ili hladnjaka napravljenih od granja. Neki su se kupali u reci.
— Ehej! Monasi! Kaluđeri jašu konje bedevije! — zavikaše neki.

— Evo blagoslova za nas i za naše oružje! — dobaci drugi.

— Neispitani su putevi gospodnji! — napravi Markiša rukom znak

79

krsta. — Ali oni koji se mole biće uslišeni! Molite se za svoga svetloga
cara, za domovinu i za oružje koje ste digli protiv onih koji se drznuše...
Molite se za bližnje svoje, pa će i vas uslišiti onaj na nebesima... Mi smo
iskupitelji grehova vaših! Ne tražimo ništa, samo skrušeno molimo
gospoda da vam podari snage i moći da istrajete... Neka ste
blagosloveni i neka oružje vaše uvek bude spremno...

Ratnici ih okružiše. Iz gomile začuše reči blage i srdačne:
— Sveti oci... Monasi pri bogu... Isposnici... U dobri čas nam došli...
Jedan stotinar, prosed, prsat, snažnih mišica i debela vrata, reče:
— Izdaleka li putujete, časni?
— Izdaleka — zaklima glavom Markiša. — Čak iz Carigrada, iz
manastira Svetog Pantokratora.

— A konji? Zar na konjima? Monasi! — podozrivo primeti ratnik.
Markiša sjaha, primače mu se i tiho reče:
— Ti si ovde starešina?

— Stotinar... Dvesta ratnika još za mnom.
— E, onda čuj... Dolazimo od cara Andronika... Nosimo poruku
našem presvetlom caru, bog neka ga štiti kao pravednika!

Stotinar se trže.

I Prvoš preblede i zanemože. Drskost njegovo! — druga zapinjala

ga je.

U blizini je stajao jedan ratnik u raskošnom oklopu i s kacigom,
ukrašenom dragim kamenjem. Na čizmama sa kratkim sarama
svetlucale su srebrne mamuze. Lep i mlad ratnik imao je bledunjavo lice,
tanke brčiće i malo kose oči, zelene i potuljene.

On priđe došljacima, odmeri ih i upita:
— Imate li amajlije?

— Eh! — uzdahnu Markiša. — Imali smo, ali ih usput razdadosmo...

— Kome?

— Imali smo kome... Ovaj, kažem, imali smo iverje s krsta na kome

je presvetli i preblagi gospod naš razapet... Sve razdadosmo ratnicima

koje smo sretali na svome tegobnome putu...

— On je gospodskog soja! — pokaza stotinar glavom viteza. —
Zavetovao se na čistotu i neće pogledati ženu dokle ne ubije sedam
neprijateljskih ratnika...

— Bog neka mu usliši želju — zakoluta očima Markiša.
— A ti? — obrati se vitez Prvošu.

Markiša smesta odgovori:
— To je otac Levkan, smeran i čedan... Zavetovao se na ćutanje.
Međutim, počeše pridolaziti i drugi ratnici. Zadirkujući jedan drugog i
smejući se i oni zatražiše amajlije.
— Nema, braćo! Sve smo već razdali. Ali neka se slavi ime
gospodnje, pobedićete i bez amajlija i vratiti se svaki svojoj kući...

80

Jedan desetar, zrikav u oba oka, razvika se:

— Šta je ovo, ljudi! Otkako smo krenuli u ratni pohod, svi monasi
zavukli se u mišje rupe i nosa ne pomaljaju! A ova dvojica dođoše nam, i

to na konjima!
— Sad i monasi jašu konje! — dobaci drugi. — Još malo pa će i

episkopi dočepati oružje i onda, bogme, teško našim dušmanima!
Među ratnicima nastade smeh. Onaj vitez u sjajnom oklopu priđe

stotinaru i došapnu mu nekoliko reči. Ratnik je neko vreme posmatrao
dva monaha i najposle reče:

— Kažete da ste glasnici cara Andronika?
Markiša značajno klimnu glavom:

— Nosimo našem caru važan izveštaj...

— A mi bismo da doznamo kakav je to izveštaj?

— Pravedna dušo — odvrati lažni monah. Ima stvari koje vladari

jedan drugom saopštavaju potajno, preko izabranih... Zar misliš da sam
tek tako odabrao za pratioca oca Levkana koji se zavetovao na ćutanje!
Nama grešnima palo je u deo to... I nije zgodno, i opasno je, upućivati
druge u njihove tajne... Vizantijski car smešeći se rekao nam je na

polasku: »Monasi su pri bogu i spremni su i na mukama da izdahnu a da
ne progovore... Idite i recite bugarskom caru da ću mu s vojskom krenuti
u susret...« Toliko, braćo... Ostalo me ne pitajte, jer nije za kazivanje...

— Ovo se slaže — reče stotinar. — Mi idemo njemu u susret, a on

nama. Treba da se sastanemo kod Velbužda...
— Ja to nisam kazao! — značajno reče Markiša. — E pa, slatka

dušo, što smo rekli jedan drugom, kao i da nismo! Toliko se moglo i više

nema pitanja ni odgovora... Ostalo je namenjeno samo carskim ušima...
— Možda bi bilo dobro da vas lično otpratim do cara? — primeti

stotinar. — Ali ne mogu da napustim svoje ratnike... Treba odmah da

krenete... Onaj mladi vitez sumnja da ste monasi i hteo bi da vas privede

glavnom zapovedniku. Taj bi vas možda i na muke stavio da dozna...
Zbog toga, daću vam hrane: hleba, slanine i po komad kuvanog
goveđeg mesa...

— Samo hleba... Samo hleba! Mi smo isposnici, maloshimnici,44 a
ako gospod usliši naše molitve, postaćemo i velikoshimnici.

»Božji ljudi«, pomisli ratnik. »Znaju svete reči i nadahnuti su duhom

svetim. Nije ih badava vizantijski car odabrao za glasonoše.«
— Ovo vojske što vidite — reče im — nije ni četvrtina. Glavninu vodi

car lično. Ovde je sabiralište. Za dva-tri dana sve će biti na okupu.

— A Tatari? — upita Markiša.

A sotona ih njihova! Eno ih na onoj strani reke... Trebalo je da ih
dođe šest hiljada, a ni polovina nije stigla...

— A Vlasi?
— Vlasi. Slagali... Prevarili... Osim ako kasnije ne dođu...

81

Bezazleni stotinar nastavi:
— Dobićete po komad hleba i pet pratilaca i... na put... Kad stignete
caru, setite se mene... Ja sam Stojča, stotinar. Pomenite me... I ne
zaboravite da se klonite tatarskih izvidnica... Saveznici su nam, ali đavo
neka ih nosi! Hoće ponekad i naše da pljačkaju...
— Hoćemo, pravedna i blagorodna dušo — srdačno se osmehnu
Markiša. — Pomenućemo te pred carem, a ni u molitvama te nećemo

zaboraviti...

Uz pratnju pet ratnika dva momka nastaviše put. Na izgled mirni,
lagano izađoše iz logorskog kruga, a onda, dohvativši se ravnog polja,
ošinuše konje. Pet ratnika, ne znajući ni koga prate ni kuda su pošli,
terali su konje u stopu za njima. Njihov vođa, desetar, dobio je nalog da
smesta ubije dva monaha ako skrenu s puta za Vidin. To je naređenje
viteza koji se zavetovao na čistotu.

Kad konji počeše brektati, ratnici usporiše grk. Za njima je ostalo

sedam dobrih milja.
— Ići ćemo... Moramo žuriti, ali najpre da odmorimo konje... — reče

Markiša i sjaha. Za njim se povedoše i ostali.

Sunce je uveliko prešlo zenit i lagano se primicalo zapadu. Put,
dobro ukolotečen, belasao se u daljini, gubio se u dolinama i kao
dugačka traka nastavljao se preko golog brda da opet utone u šumarke i
iščezne u gustoj šumi prema vidiku. Desno i levo od puta videlo se
polomljeno šiblje i ugažena trava koju su konji kopitama mestimično

sabili u zemlju.
Ratnici su se li u hlad ispod jednog bresta i počeli jesti, a malo

podalje smestila su se dva monaha, kako i priliči isposnicima. Razulareni
konji pasli su, povremeno dižući glave, strižući ušima i mrdajući
gubicama kao da u blizini osećaju vodu.

Desetar, vođa ratnika, pitao se da li su mu monasi povereni da ih
štiti (od koga?) ili da motri na njih (zbog čega?) Naređeno mu je da ih
preda starešini odreda na koji prvo naiđu. Bez dvoumljenja treba da iz

ubije ako pokušaju da skrenu s glavnog puta. O tome je razmišljao
desetar upitno posmatrajući dva monaha. O tome su razmišljali i njegovi

ratnici. Svi su znali da stavljaju život na kocku ako ne postupe po
naređenju svoga stotinara, a osobito viteza koji se zavetovao na čistotu.
Činilo im se neprilično da dignu ruku na sveštena lica, ali su se tešili da
će bez toga proći. Jer zbog čega bi dva siromašna monaha skrenula s
puta, kad su već pošli carskoj vojsci u susret?

— Valjda neće skrenuti... — tiho reče desetar.
— Neće... A zašto bi! — primeti jedan ratnik.
Prvoš i Markiša su ćutali stavljajući komadiće hleba u usta. Jeli su

lagano, bezvoljno, kao da im je hrana od svega najmanje potrebna.

Prvoš je gledao nekud u daljinu, a Markiša je uporno posmatrao konje

82

koji su u blizini pasli. Otkako su napustili logor, ni reč nisu progovorili s

pratiocima. A i šta bi? Oni su monasi, pobožni skrušeni, koji su više od
onoga sveta, uvek spremni da se obrate gospodu moleći se više za
druge nego za sebe. Nisu oni ni među sobom razgovarali, samo bi jedan
drugog uzgred pogledali, kao ljudi čiste savesti, zadubljeni svaki u sebe i

u svoje molitve.
Međutim, dva druga su i bez dogovora odlučila da se što pre

oslobode svojih pratilaca. Bez reči i pokreta sedeli su na suvoj travi,

reklo bi se dremovni, iako su znali da treba da se bore na život i smrt sa

pet snažnih i dobro naoružanih ratnika.
U jednom trenutku Markiša se počeša po potiljku, a njegov drug

nabi kamilavku do ušiju. Ratnici počeše ustajati i lagano krenuše svaki

svome konju. Oružje je ostalo na gomili kraj bresta.

Markiša se zagleda u daljinu. Prvoš namah shvati i munjevito

pogleda na tu stranu. Na nekoliko strelometa, iza golog brda, dizao se

oblak prašine.
— Izvidnica... — tiho reče Markuša primičući se gomili oružja.
Onda neočekivano, brzo, podmuklo otpoče borba. Dva lažna

monaha dočepaše mačeve sa gomile. Znajući da im od iznenađenja i
brzine zavisi život, jurnuše prema zaprepašćenim ratnicima. U prvom
naletu pokosiše dvojicu; ostali potrčaše prema oružju. Markiša u tri
skoka sustiže poslednjeg i ošinu ga mačem. Ratnik napravi još nekoliko
koraka, zaljulja se i pade. Prvoš napade desetara koji se već dočepao
mača. Sad već ujednačena borba, dva prema dva, žestoko se
rasplamsa. Bugarski ratnici sa zaprepašćenjem uvideše da prema sebi
imaju borce od zanata. Smireni kaluđeri za tili čas pretvoriše se u dva
risa. Markiša je s mačem u desnoj i dvoreznim nožem u levoj ruci, vijao
svoga protivnika. Nesrećni ratnik pomamno se branio odbijajući udarce i
oblećući oko stabla bresta. U jednom trenutku sagleda oči svoga
protivnika i spopade ga užas. Bio je to pogled hladan, ubilački, kao u

divlje zveri.
Međutim, desetaru pođe za rukom da Prvošu zaseče levu mišicu.

Lažni kaluđer ispusti nož, ali mačem nastavi da odbija brze protivnikove

udarce. Markiša spazi da je ruka njegovog druga okrvavljena i u isti mah

vide kako Prvoš s mukom odbija nalete. On zanemari svoga protivnika,
koga je bio priterao uza stablo, odbaci mač i kao panter skoči desetaru
na leđa. Nož sevnu i zabi se ratniku u vrat. Poslednji ratnik, ostavljen
kraj bresta, u nedoumici se osvrte, onda priskoči najbližem konju, jednim
udarcem mača preseče konopac kojim je konj bio sputan i baci mu se na
gola leđa Kopita zatutnjaše po putu, a oblak prašine ostade za

beguncem.
— Ode prema izvidnici — primeti Markiša cepajući košulju jednog

mrtvog ratnika.

83

Uvezavši Prvošu ruku, momak brzo osedla dva konja.

— Sad levo, preko livade! — uzviknu. — I zemlja neka tutnji pod

nama.

Izvidnica od tridesetak ratnika primakla se na strelomet. Begunac

na neosedlanom konju dopade kao bez duše.

— Za njima! Za njima, prokleti da su! Napali nas! Poklali! Gospode,

kakvi zlikovci!

— Ko? Gde? Tako ti boga, govori jasnije! — uzjazbiše se ratnici.
Vođa izvidnice viknu:
— Kakva su ono dva đavola!
— To su oni! — dreknu ratnik begunac. — Kaluđeri! Ubice! Sotone!
— Majko božja! — reče vođa. — Monasi isposnici ubice!? Došlo je
poslednje vreme, svetu se izmiče tlo ispod nogu!

— Ama, ono mora da su uhode! — dobaci jedan stari ratnik. —
Navukli na sebe monašku odeću ... Uhode su ono...

— U pravu si! — viknu vođa. — Napred... Za njima!

Dva lažna monaha tutnjala su preko polja kao da ih sotona goni.
Dok su se ratnici izvidnice objašnjavali i snašli, begunci su već izmakli
čitavu milju. Bila je to dragocena prednost, jer se i sunce već klonilo
zapadu... Ne mareći za konje koji su uveliko hripali, Prvoš i Markiša
udarali su ih pljoštimice mačem po sapima i iz njih isterivali poslednju

snagu. Pod nogama im promicahu livade i oranice, brežuljci i uvale,
potoci i jendeci. Momci s radošću uvideše da sve više odmiču poteri.

Najzad, premoreni konji sjuriše se jednom nizbrdicom, pregaziše
nekakvu rečicu i uleteše u šumu.

— Stoj! — viknu Markiša. — Ako nastavimo trk, na kraju ćemo
pobauljke stići u Srbiju. Konji više ni koraka ne mogu...

Sjahaše obojica.
Vodeći konje, momci nastaviše put uz rečicu, samim koritom.
Markiša reče:
— Gonioci neće znati na koju smo stranu udarili...

Prvoš se nasloni na jedno stablo:
— Ne mogu više! — reče.

Markiša ga brižno pogleda i stade osluškivati. Osim dahtanja
premorenih konja, ništa se nije čulo.

— E pa, dobri moj, izgleda da smo umakli — reče i povede oba
konja. — Ona izvidnica ima svoj cilj i ne verujem da će praviti velika

skretanja... Šuma je tu, a spasonosni mrak se približava...
Prvoš, povodeći se, pođe za njim.
Išli su lagano uz rečicu, ne znajući da se primiču izvorištu reke

Strume. Umorni konji spoticali su se o žile, o kamene oblutke, i oprezno

obilazili klade i natrule panjeve preko kojih su na krivinama bujice nanele

gomile granja.

84

Markiša priveza konje za jednu žilu koja se pružala iz obale, onda

prihvati ranjenog druga i spusti ga na zemlju. Hitro odreši zavoj koji se
prilepio za ranu. Krv obilato poteče. Zasekotina na ruci bila je skoro do
kosti. Po užagrenim očima i bledom licu Markiša uvide da mu je drug u

groznici. Pošto mu je oprao ranu i napojio ga hladnom vodom, momak

otcepi dobar komad od svoje mantije, napravi zavoj i previ ranu.
— Možeš li jadniče! — reče.

— Slabo — klonulim glasom odvrati Prvoš.

— A da jedeš?

— Ni pomena.

Markiša mu stavi bisage pod glavu i ostavi ga da miruje. Pošto
namače konjima zobnice o vrat, lati se svoje torbe i jela.

— Podrži, bože, podrži još samo malo — otpoče da se moli. — Kad
se prebacimo u Srbiju, zaklinjem se da ću četiri petka jednoničiti.45
Podrži nas, molim te, još malo, pa te posle dugo nećemo uznemiravati...
Hm... Moglo je baš i bez ove rane proći, ali hvala ti kad nije i gore ispalo!
Da smo još malo pričekali, oni ratnici predali bi nas drugima, ovi trećina i

dalje sve do cara... He... Taj bi nam tek priredio veselje! Koliko sutra,

visili bismo na nekoj podebeloj grani i ne bi nam se znalo groba ni

ukopa! Hvala ti, gospode... Nema šta... Baš na vreme smo se izvukli...

Izvukli smo se... premda je moglo biti i bolje...

Uputivši tako više vajkanje nego molitvu gospodu, momak nastavi
da jede hleba i mesa. Kad se dobro potkrepi, napi se vode na rečici i
leže kraj druga. Umoran od silnih uzbuđenja, odmah je zaspao.

Međutim, buđenje je bilo neobično i veoma neprijatno i teško.
Udarac bičem preko lica za trenutak ga ošamuti, a u isti mah mu razbi
san. Markiša podskoči, ali ga udarac bičaljem po glavi obori. Oštar bol
mu zamrači um i vid. Kad po drugi put otvori oči, spopade ga užas. Dva

ratnika baciše se na njega i vezaše mu ruke. Žagor i povici potpuno ga
osvestiše. Sad ga tek, kao zver uhvaćenu u stupicu, spopade bes.
Njegov ranjeni drug, i on s vezanim rukama i sa omčom oko vrata, stajao
je oslonjen o jedno stablo. Kad oseti omču i oko svoga vrata, reče:

— Svršeno je!
Pogled mu pade na gomilu ratnika. Bili su omaleni, široki u plećima,

okrugloglavi, s pljosnatim licima i tankim brkovima. Po kalpacima od
medveđe kože ili šiljatim kacigama momak shvati da je pao u tatarske

ruke.
— Tatari... — reče Prvoš.
— Vidim... — odvrati njegov drug. — Psi tragači... Nanjušili naš trag

i ščepali nas... Obesiće nas...

— Pa šta! — odvrati Prvoš i sleže ramenima.

— Tebi kao da je svejedno?

— Pa... skoro... Protiv sudbine se ne može!

85

Prvoš se zanese, izgubi svest i pade.
Među tatarskim ratnicima zaori se smeh.
Bila je to izvidnica od pedeset ratnika određenih da krstare duž

granice. I sad na povratku ratnicima se pružala prilika da se malo

razonode. Istina, njima je glavni zapovednik Urum-bej naredio da kroz

Bugarsku ne idu kao kroz neprijateljsku zemlju, ali dva kaurska monaha
dobro su im došla da učine hater Alahu.

U šumi, kraj rečice, postavili su bivak i već uveliko ložili vatre i klali i
gulili ovce koje su uz put opljačkali od seljaka. Neki su hvatali krv u
pregršti, pili je i mazali se po licu, uvereni da im to daje snagu i uvećava
hrabrost. Urum-bej neće doznati za monahe, a Alahu će biti milo.

Zora je uveliko osvojila. Tatarski ratnici, smatrajući da su sigurni u
savezničkoj zemlji, još i zaklonjeni šumom, poskidali su kožuhe i odložili

oružje. Raspasani leškarili su kraj vatri gde su se pekle ovce i požudno

udisali miris loja koji se topio, kapao na žar i sagorevao.
Markiša je sedeo u blizini. I pored mučnog stanja u kome se

nalazio, momak je, osetivši miris pečene ovčetine, osećao kurjačku glad.
I Prvoš, valjda takođe podstaknut tim mirisom, došao je svesti i pridigao

se.
— Ah! — zakoluta očima Markiša. — Samo da mi ruke nisu

vezane... dočepao bih se...
— Čega? — upita Prvoš. — I ja sam ogladneo!
— To je dobar znak... Ozdravićeš... Znači da je rana krenula

nabolje...

— Svakako... — bolno se nasmeši Prvoš. — U ovakvoj prilici to
mnogo znači...

— Psi — škrgutnu zubima Markiša. — Ovakvu podlost u životu još

ne sretoh... Na spavanju nas uhvatili, zgrabili i ponizili... Gde je sad
mladi kralj Dušan i ona očerupana kokoška...

— Kakva kokoška?
— Onaj kaluđer Varlaam što se ubi propovedajući trpljenje... Kako
bi se taj osećao da mu vežeš ruke, namakneš omču oko vrata i pod nos
mu podneseš pečen ovčji bubrežnjak!
— Zar ti ništa bolje ne pada na pamet? Ovi bezbožnici će nas

obesiti...

— Ama, ne beri brigu! Oni se samo šale... To su naši saveznici.
Blagosiljaćemo ih i toplo preporučiti đavolima da ih što pre strpaju u
pakao, gde im je već i samim rođenjem mesto određeno!

— Ti si lud! Poludeo si od straha! — reče Prvoš.

Markiša nastavi:
— Otkako sam se s tobom združio sreća mi stalno okreće leđa i
izmiče mi ispred nosa, a nesreća me sustiže i bije po meni kao da mlati

pasulj! Uzalud mi je moja pokojna majka, bog neka se smiluje njenoj

86

duši, uzalud je, kažem, govorila da pazim s kim se družim... Kad bi nam

bar dali da jedemo... Ne bih hteo da umrem gladan...

— Ni ja...
Na tihom vremenu dim se razvlačio između stabala, plazio po zemlji
i kao magla lebdeo nad rečicom između dve obale.
Na obližnjem proplanku ratnici su napasali konje. I otud se čuo

žagor.
Uskoro nastade pokret kraj vatri. Ražnjevi sa pečenjem dignuti su i

prislonjeni uza stabla... Krug ratnika oko njih sve više se sužavao.
Onda, neočekivano, prolomi se vika. Neosedlani konji s proplanka

jurnuše kao pomamni, a za njima konjušari derući se iz sveg glasa.
Ratnici kraj vatri prenuše se i potrčaše svome oružju.

S druge, treće i četvrte strane naleteše konjanici i nastade tuča.
Preneraženi tatarski ratnici sudarali su se između sebe i obarali jedni
druge. Koji se dočepaše oružja pokušaše da se brane. Ali, saletani i
mlaćeni sa svih strana, padali su i ginuli. Napadači su u trku skakali s
konja i pešački jurišali. Napadali su mučki, neviteški, po trojica na
jednog, sekli mačevima, boli noževima i mlatili močugama.

Nekoliko tatarskih ratnika, dočepavši se konja, izbegoše sigurnu

smrt.
Prvoš i Markiša još se nisu ni pribrali od čuda, a bitka je već bila

završena. Po bojištu su se vrzmali ratnici odeveni kao da su s kruške
pali. Bilo je šubaraša s kožusima, ratnika u gunjevima i čakširama od

valjana sukna; drugi su bili u dronjcima i podrpanim košuljama.

— Razbojnici! — uzviknu Prvoš.

— Razbojnici, i to naši! Bog ih poživeo! — dobaci njegov drug.

— Gle Monasi! — viknu jedan razbojnik.
— Časni oci! Ti će nas blagosloviti! — dodadoše drugi približavajući

se.

Markiša se glasno nasmeja:
— E, da smo vračali, ne bismo bolje uvračali! Prvoše brate, tako ti

boga, pogledaj tamo prema ražnjevima! Ono je Milen iskušenik! Uvek se
nađe tamo gde nešto da se smota i pojede... Hej, Milene!

Iskušenik se trže:

— Gospode! — uzviknu. — Prvoš i Markiša!
— Mi smo, brate! — reče Markiša. — Suze će nas ugušiti od sreće

što te vidimo!
— Tu je i moj kum Srećko! — isklibi se Milen.
— Duša će nam iskočiti na nos od radosti!
Odnekud se začu jedan gromovit glas:

— E, ovo su valjani ratnici! Doterali ovce, zaklali ih i ispekli!...

Spremili nam carsku gozbu...
— Srećko — reče Milen s blaženim izrazom na licu.

87

Uskoro gozba otpoče.
— A sad, recite nam, blagorodni, odakle se stvoriste? — upita
Markiša.
— Četiri dana šunjamo se njihovim tragom reče Milen nameštajući
na golemu glavu premalenu kacigu skinutu s mrtvog Tatarina. — Ja i
moj Srećko i ovo pravoslavnih što vidite uz nas rešili da se osvetimo...
— Kome? Kako? Zašto?
— Ovi bezbožnici tri naselja na našoj i dva na bugarskoj strani
opustošili... Jatake nam pobili i razjurili! Onda su, brate mili, napali na
manastir Svetog Nikole... Da nismo na vreme došli, svi monasi odoše
bogu na istinu! A manastir u prah i pepeo...
— Nebo im bezbožničko! — grmnu Srećko. — Ne libe se na sveta
mesta udariti!
— Milene, brate, rođače... jagnje božje... — pomilova ga Markiša po
kacigi koja je nakrivo stajala na prevelikoj glavi.

88

Bitka kod Velbužda

Srpska vojska ulogorila se na polju Dobriču kod ušća reke Toplice

u Moravu. Dani su prolazili, a bugarska vojska se nije pojavljivala.
Izvidnice, slate na sve strane, vraćale su se sa oskudnim izveštajima ili
bez ikakvih izveštaja. Pohvatani bugarski seljaci, prizivajući nebo i sve
svece i proklinjući sve ratnike ovoga sveta, nisu znali da kažu ništa osim
da ih pljačkaju, pale i ubijaju svi koji se primaknu njihovom naselju.

Stari kralj Stefan dobro je znao čemu vodi gubljenje vremena kad je
vojska u vojnom pohodu. Kretanje bez sigurnog i određenog cilja isto
tako je ubitačno kao kad se ratnici dugotrajno zadržavaju i »uleže« u
logoru. Disciplina neminovno slabi, a borbeni duh opada. Znali su to i
mladi kralj i vojvode i stari ratnici. Vreme, koje je radilo za staroga kralja
pred polazak iz Nerodimlja, išlo je sada u prilog neprijatelju. Nekoliko
šturih vesti, osim nagađanja, nije dalo nikakve rezultate.

Kraj svega, velikaš Karavida, koji je kao poklisar otišao bugarskom
caru, nije se vratio. Nisu se vraćale ni uhode koje su na svoju ruku slali
vitez Oliver i vojvoda Mladen. Ona dva »prosjaka« nanovo su ispitivana,
pa i bugarski ratnici prebeglice. Svi su ostali pri ranijim iskazima. Te
okolnosti izazvale su nestrpljenje vojvoda, i gnev kralja Stefana.
Savetovanja su bila besplodna, pa se nikakva odluka nije mogla doneti.
Neki su predlagali da se vojska diže i da se upadne u Bugarsku.

— Da krenemo — govorio je Ðuraš Ilijić.
— Da upadnemo u Bugarsku pa gde sretnemo carevu vojsku da
zametnemo boj!
— Ðuraš ima pravo! — dobaci vojvoda Hrelja. — Čekanje ne vodi
ničemu... Uhode je sigurno progutala pomrčina, a ni Karavida se neće
vratiti! Zaboravili ste da su dva poklisara pre njega otišla unepovrat!
— Ni Karavida se neće vratiti — primeti vitez Oliver. — I dok mi
ovde čekamo, vizantijska vojska pustoši Makedoniju! I...
— I? — planu stari kralj. — Šta »I«?
— Može da upadne u Skoplje...
U skupu nastade tajac.
Najposle javi se vojvoda Mladen:
— Uhode nam javljaju iz Pelagonije da se caru Androniku mnogo ne
žuri... Njegovi ratnici razmileli se na sve strane, pljačkaju, napadaju i
osvajaju manje gradove. Kao da su sigurni da će nas lako pregaziti...

89

— A Bugari? — zažmire kralj Stefan. — A namere cara Mihaila?
— Na to pitanje čekam da neko drugi odgovori...
— Odgovoriću ja! — podviknu kralj. — Da se pređe put od Vidina do

Sofije, treba poduže vremena, osobito kad je vojska u ratnom pohodu.

Osam, pa i deset dana potrebno je da se taj put prevali. Kod Sofije
vojske će se spojiti. Ratnicima valja dati odmora dan-dva. Onda stvoriti
raspored kretanja i poći...

Neočekivano kralj planu:

— Šta me gledate tako!? Sve što kažem za vas je luk i voda!
Uvereni ste da sam u zabludi! Ali nećete me razuveriti! Bugarska vojska
udariće dolinom Nišave i upasti u Srbiju. Ovde ćemo je sačekati i, kao
što je bog na nebu, potući je do nogu!

— Istina je da će doći do bitke »kao što je bog na nebu«, ali ne
ovde! — reče Dušan. — I pitanje je da li ćemo je dobiti...

— Opet on! — podviknu kralj. — Upamti, derane: inat nikome nije
sreću doneo! Ne izlazi mi više na oči sa svojim glupim predlozima!

— Slažem se da inat nikome ne donosi sreću! — progunđa Dušan.

— Glasnik! Glasnik! — povikaše neki.

— Kakav glasnik? Od koga? — viknu kralj.
— Sad ćemo doznati — reče Oliver.
Glasnik stiže do kraljevog šatora i skoči s premorenog konja.
— Kralj? Gde je kralj? — reče.

— Ja sam... Šta je? Ko te šalje? Od koga dolaziš? — ubrza Stefan.
— Šalje me tvoj poverenik od cara Andronika — zadihano reče
glasnik — Car lično zauzeo je nekoliko gradova i dvoraca oko Ohrida.
Osvojio je Siderikastron, Debrec i stigao do Kičeva... Njegov vojvoda

Sirgijan nadire prema severu...

— Gospode! — uzviknu stari kralj. — Gospode, spasi i pomiluj nas

grešne!

— Vizantijska vojska pustoši nastavi glasnik.
— Dakle šta? — reče Dušan. — Hoćemo li Vizantincima u susret, ili
da čekamo da se car Mihailo smiluje i krene dolinom Nišave?
— Proklet da si — progunđa Stefan. — U grob ćeš me oterati...
Jedan stotinar trčao je kroz logor vičući iz sveg glasa:
— Vojska! Vojska dolazi! Ide od bugarske granice... Već je blizu...
— Vojska! Bugari! Trubač... Gde je trubač? Sviraj uzbunu, muka te

pojela, dabogda! — vikao je stari kralj.
Truba pisnu. S drugog i trećeg kraja logora oglasiše se i trube i

bubnjevi. Ratnici su žurno pasali oružje i sedlali konje. Najamnici su se

svrstavali.

Preko stotinu konjanika jurilo je prema logoru. Ratnici su mahali
rukama i vikali, ali se od topota konjskih kopita reči nisu mogle razabrati.

— Ovo su naši! — doviknu jedan stotinar.

90

— Naši! Naši! — povikaše ostali. — Dolaze s bugarske granice.

— Gospode, pomozi i usliši! — uzviknu episkop Nikodim. — Ratnike

predvode dva monaha!
— Monasi? Dva monaha? — prenu se Dušan. — Gde je treći?

Vidite li trećeg?
— Kakav treći? — ispreči se kralj Stefan. — Ovamo ih juri preko

stotine, a on traži trećeg!
— Ono nisu ratnici reče Oliver.
— Razbojnici... Razbojnici... — začuše se glasovi. — Jure pravo u

naš logor...
Međutim, grupa konjanika se sjuri niz jedan breg, utonu u dolinu,

dohvati se osojne strane, krenu malo uzvodno duž Morave, na plićaku

pregazi reku i upade u logor.

— Stoj! Sjaši! — viknu jedan grlati razbojnik.
— Ovo je Srećko!... Srećkova družina! Tako mi boga, Srećko

glavom! — kliktao je jedan desetar u blizini.
Prvoš i Markiša, prljavi, raščupani, bradati i sa poderanim

mantijama krenuše prema mladom kralju. Za njima je išao i iskušenik

Milen. Sva trojica se smerno pokloniše.
— Zar dođoste? — upita ih Dušan.

— Prema volji gospodnjoj! — odvrati Markiša.
— Uvek sam govorio da nema veće sile od... — otpoče Milen.

Dva lažna monaha i iskušenik duboko se pokloniše starom kralju, a

zatim i vojvodama.

— Šta nam donosite? — upita kralj Stefan.

Markiša se još jednom pokloni:
— Čuli smo znake trube za pokret.. Mislim da ćete morati odmah...
Čim čujete...
— Osetio sam ja to — reče kralj. — Osećam da će biti... U savet! U

savet! — razvika se. — Brzo, hitno, ratni savet — podviknu vojvodama i
uđe pod svoj šator.

U logoru se nastavljalo dovikivanje, rzanje konja, rika marve koju su
goniči u trku terali sa ispaše, škripa kola, svađa i prepirka ratnika koji su
stotinari i desetari vikom podsticali da se brže opremaju. Međutim,

Nemci i Španci neshvatljivom su se brzinom i bez galame pripremili,
uzjahali konje i u besprekornom redu čekali znak za polazak. Njihovi
zapovednici u času se nađoše pod kraljevim šatorom.

Osim starog i mladog kralja, pod šatorom su bili samo vitez Oliver,
Hrelja i Ðuraš Ilijić. Ostali su se razišli da svoje ratnike prikupe i da na

brzinu izvrše smotru pred polazak.

Kralj Stefan za trenutak upre pogled u dva lažna monaha i

iskušenika. I vojvode prvi put videše osmeh na njegovom licu. Od

mantija monaha ostale su samo krpe koje su visile niz mršava tela.

91

Njihova modrozelena lica i grozničavi pogledi odudarali su od zadriglog i
zajapurenog iskušenika.

— Vi niste monasi? — reče kralj.
Markiša se pokloni:

— Smerni smo, ali, eto... nismo monasi... Kad je moralo, i to smo...

— A ti? — obrati se Milenu.
— Ja? Iskušenik — uvuče Milen vrat u ramena.

Oko kraljevih usta nanovo se pojavi osmeh. Obrativši se

vojvodama, dodade:
— Iskušenik! U svojoj skrušenosti pojeo bi pola pečene ovce i ispio

testiju vina, pa opet stomak da ga ne zaboli! Neka ti gospod upiše u
pokoru grehove i razbojnička dela i... ako si nam kao uhoda učinio
uslugu!

Prvoš, bled, iznemogao, zanese se i pade. Oliver mu priđe i pridiže
ga. Momak je bio u nesvesti.

— Šta je? Ranjen? — upita kralj Stefan.

— Jeste, blagorodni... — odgovori Markiša. — Tvoja svetlost dobro
je uočila... Ranjen je naš drug, ali nije baš preteško. Zabio mu se trn u
mišicu kad smo se probijali kroz glogovo šiblje...

— Dakle, da čujemo šta nam donosite? — reče kralj.

— Donosimo ti najpre pozdrav od prepodobne, pretužne i prepune

dobrote tvoje sestre carice Ane...
— Gle! — uzviknu kralj. — Znači, onaj zlikovac, Šišman, nije je

zadavio?

— Nije...

— Tetka! — nasmeši se Dušan. — Našli ste je ipak?
Stari kralj već je počeo da žmirka i da steže zube. Najposle
progovori tiho, naglašavajući svaku reč:
— Čujte vas trojica... Tamo, malo podalje u hladu pod brezom sedi
dželat. Kraj njega je sekira...
— Hm — učini Markiša. — Nismo ga videli... Ni njega, ni njegovu
sekiru.
— Glave će vam odrubiti ako nas slažete!

— Gospode! Mi da lažemo! I to našega kralja!
— Od nas, kao iz božjeg istočnika, izvire samo istina! — dobaci
iskušenik. — Videli smo caricu Anu... Ona vas je...
— Prokleti da ste, i vi i ona... Gde je vojska cara Mihaila? Hoću
tačan i kratak odgovor!
— E pa — otpoče Markiša — bila je kod Vidina. Krenula je pre
sedam dana. Verovatno je stigla do Sofije. Predvodi je lično car, a uz
njega njegov brat Belaur... Od Sofije udariće na Velbužd i tu se sastati s
vizantijskom vojskom... Bog neka nam se smiluje... ako se sastanu...

— Tako li je! — uzviknu kralj, pa se obrati Dušanu:

92

— Šta me gledaš, sotono? Jednom ti se dala prilika da slučajno
pogodiš... I da nije bilo ovih dobrih...

— Dobrih, a pominješ im dželata! Ja sam ih poslao da uhode! —
prkosno odvrati mladi kralj.

— Hvala ti! Do neba ti hvala! Ponosi se i šepuri kao ćuran! —
pakosno reče Stefan, pa se neočekivano trže i uzviknu:

— Od koga ste sve to doznali?
— Uhvatili smo glasnika cara Andronika kad se vraćao i... očitali
smo mu zaupokojenu...
— Šta tu ima! — umeša se iskušenik. — Obesili smo ga, onako, za
svaki slučaj!
— Momci! — uzviknu stari kralj. — Za dobre vesti sledi vam i dobra
nagrada. Još danas blagajnik će vam isplatiti po jedan zlatnik.
Markiša i Milen se pokloniše.
— Da ne bude to mnogo? — reče Dušan.
Markiša nastavi:
— Zarobili smo dvanaest tatarskih, pet bugarskih i osam vlaških
ratnika. Oni su nam potvrdili sve što je rekao vizantijski glasnik — bog
neka se smiluje njihovoj napaćenoj duši... Potvrdili su, kažem, ali smo im
odsekli uši, onako, drugima za pamet, a dvojici malo ogulili kožu s leđa...
To su učinili Srećko i njegovi razbojnici, jerbo su Tatari opljačkali
manastir Svetog Nikole... i umalo mene i moga druga nisu obesili...
— Bog vas blagoslovio! — reče kralj. — Ima li još?
— Ima... Videli smo vojsku cara Mihaila... Sila! Kakvi ratnici! Zemlja
se trese pod njima... Uz njih su Tatari pod Urum-bejom, Vlasi pod
Jovanom Basarabom i Oseti pod... Ne znam kako im se ono zvaše vođa,
poginuo dabogda!
— Gde su vam zarobljenici? — upita Dušan.
— Tamo među razb... hoću reći, među našima... Čuva ih Srećko.
On je glava!
— Odluka je pala! — uzviknu kralj Stefan. — Krećemo prema
Velbuždu. Gonićemo, makar popadali i konji i ljudi!
— Auh! — reče vitez Oliver koji je skinuo zavoj sa Prvoševe ruke.
— Ovaj se baš dobro ubo na trn! Rana je do kosti, natečena i puna
gnoja.
Obrativši se jednom desetaru, dodade:
— Predaj ga ranaru da mu proseče naboj i stavi melem... Posle u
kola...
— I neka mu kraj zdrave ruke metne meščić s vinom... To je, kažu,
najbolji lek — dobaci Markiša.
— Šta ćemo s razbojnicima? — upita Hrelja. — Oni će uz moje
ratnike — reče Dušan. — Dobri borci nisu naodmet!

93

*

Bugarski car Mihailo Šišmanović čudio se naivnosti kralja Stefana
Uroša. Obavešten od uhoda da se srpska vojska ulogorila kod Dobriča i
da sa sigurnošću računa da će tu doći do sukoba, pošao je od Vidina
lagano se krećući lošim i nepodesnim putevima. Išao je prema gradu
Sofiji da prihvati i ratnike ulogorene na obema obalama reke Iskar.
Njegova uverenost u pobedu prešla je i na ratnike, pa su postali bahati i
nisu se ustručavali da uz put skreću desno i levo i da pljačkaju kuće i
naselja. Pljačkali su i Vlasi i Tatari, a car se oglušio o kuknjavu i
proklinjanje seljaka. Njegovi stotinari upućivali su ratnicima više prekore
nego kazne i zabrane, a vojvode uzalud izdavale naređenja da ratnici
štite seljake od nemilih saveznika, Vlaha i Tatara.

Car je u nekoliko mahova obaveštavan da se vizantijska vojska
nalazi u blizini Kičeva, da se sprema da krene prema severu i da će u
određeno vreme stići do Velbužda. To je uvećavalo pouzdanje i cara i
vojvoda i ratnika. I vojska se kretala ustaljenim hodom, na konačištima
se poduže zadržavala i predugo se spremala za pokret. Na zavojicama i
prelazima preko reka i uvala kolona se razvlačila, kola sa rezervnim
oružjem i hranom miljama su zaostajala, a ratnici, orni za veselje,
pijančili su uz put i šegačili se kao da su pošli u lov na prepelice.

Tatarski ratnici jahali su kao da su srasli za sedlo. Ukoliko je vreme
prolazilo, sve su se manje odvajali od glavnine, kao da se pribojavaju
iznenadnog napada, kome su i sami bili vični više nego iko. Činilo se da
oni jedini, svesni ćudljivosti ratne sreće, shvataju ozbiljnost pothvata.
Male izvidnice koje je Urum-bej slao bile su najpouzdanije, jer ratno
iskustvo dobro je prekalilo svakog pojedinačno. Pogledima njihovih kosih
očiju ništa nije moglo izmaći.

Dobro raspoloženje cara i vojvoda jedino je kvario Belaur; vrteo je
glavom i uzdisao gledajući vojsku u koju se uvukao nehat, što
neminovno slabi disciplinu. Ali njegovo nespokojstvo izazivalo je smeh
vojvoda, čak i podrugivanje, iako je Belaur bio brat cara Mihaila.

Urum-bej se nije smejao:
— Svaka bitka nosi tešku neizvesnost — govorio je. — Ratnik zna
da može da pogine, da se rani ili da padne u ropstvo... Moji ratnici borili
su se s nemačkim i španskim najamnicima i upamtili su silovite udare
njihove konjice... Zato ne terajte šalu s njima, ni sa srpskim ratnicima.
Borićemo se, a ishod bitke, osim Alaha, niko ne može predvideti.
Vojvoda Brailo, nekadašnji vođa velike razbojničke družine nasmeja
se:
— Upašćemo u Makedoniju, zauzeti Skoplje i dolinu Vardara, a

94

srpski kralj neće ni znati gde smo! Njegovi ratnici izležavaju se kod
Dobriča i čekaju da im pečene ševe padnu u usta.

— Pitanje je da li će i doći do bitke — dobaci drugi vojvoda, Strailo.
— Žalim što naši ratnici neće imati prilike da se pokažu!

— Utešiće ih bogata pljačka! — reče car pa dodade: — Kralj Stefan
ima svega petnaest hiljada ratnika. Od toga dobra petina su najamnici, a
njima je stalo do Srbije i Makedonije taman koliko do lanjskog snega! A
naši ratnici su odmorni... ne žurimo, hvala bogu, uhranjeni, hrabri i dobro
naoružani i jedva čekaju da krenu u bitku... Tu su i Tatari, borci bez
premca... Njima ustupam najamnike srpskoga kralja...

— Lepo rečeno! — doviknu Belaur. — Ali šta ćemo ako vizantijska
vojska ne stigne na vreme?

— Vizantijski car, ako mu se prohte, može spavati na oba uha —
primeti Strailo. — Odnećemo pobedu i bez njega...

Tako se govorilo u taboru cara Mihaila i njegovih vojvoda. Ali
iznenada stiže vest da je srpski kralj digao vojsku s Dobriča i usiljenim
maršem ide prema Velbuždu. Druga vest bila je porazna: vizantijska
vojska nije se ni pokrenula od Kočana, gde se, kako se pokazalo,
nalazio samo mali broj ratnika. Tako se pojavila sumnja u iskrenost cara
Andronika.

U prvi mah obe vesti olako su primljene. Ipak su izazvale
nespokojstvo, a ukoliko je vreme odmicalo, ono se sve više pojačavalo
dok nije počelo da stvara pometnju. I spontano, kao da je svakom
ratniku postalo jasno da treba hitati i pre srpske vojske stići do Velbužda,
žurilo se i padalo od umora Samopouzdanje ratnika naglo je opalo, ali je
ostala nada da će vizantijska vojska ipak stići na vreme.

Nastala je trka između dve vojske. Bugarskoj je stalo da se što pre
spoji sa vizantijskom, a srpskoj da pre spajanja započne boj sa prvom na
koju naiđe. Rastojanje između dve neprijateljske vojske čas se
smanjivalo čas uvećavalo; neke vojvode iz Stefanova tabora predlagale
su da još pre Velbužda izvrše napad na Bugare. Ali ratnici nisu bili
pripremljeni na to, a nije se na brzinu ni moglo naći pogodno mesto ni
dovoljno prostora da se vojska razvije u bojni poredak.

Obe vojske su grabile napred. Sad se već nije znalo za koga radi
ćudljivo vreme.

*

Srpska vojska probijala se kroz šiblje i šume na padinama Stare
planine. Gazila je preko reka i rečica ne obilazeći ni močvare u kojima

95

se, srećom, toga žarkog leta voda smanjila na trećinu. Na kratkim
odmorištima ljudi i konji dobijali su obilate obroke, pa im se snaga
održavala, a naporno putovanje izazivalo gnev i uvećavalo borbeni duh.
Stari kralj Stefan Uroš znao je kad ne treba štedeti.

Mladi kralj Dušan priključio je razbojničku družinu svojoj konjici. I
obrativši se Srećku i ostalima, ukratko je rekao:

— Oprošteno vam je sve što ste dosad prestupili protiv božjih i
ljudskih zakona... Učinili ste nam veliku uslugu; zbog toga vas uzdižemo
do ratnika. Ali posle bitke, ko se od vas vrati starom zanatu, neće mu biti
oprošteno makar mu anđeo gospodnji pod krilom doneo blagoslov s
neba... Ovoga puta proglašavam za stotinara Markišu, sina... Kako ti
beše ime ocu?

— Bolje da govorimo o mom stricu... — malo se zbuni ratnik.
— E pa?
— Stric mi je bio pokojni Tvrdoš, koji je nekad uz episkopa Danila
branio Hilendar...
— Dakle, Markišu, sinovca Tvrdoša... — nastavi Dušan. — A uz
njega i Prvoša, sina... Kako se tvoj otac zove?
— Simeon, Simeon iz Janjeva, upokojen u gospodu...
— A ti? — obrati se mladi kralj iskušeniku. — Hoćeš li i dalje služiti
u slavu gospoda?
— Ja bih radije uz moga kuma Srećka... Pomoćnik i desna ruka da
mu budem...
— E pa, budi...
— Srećko, rode! — uzviknu Milen. — Gde ti, tu i ja...
Dva ratnika se zagrliše.
— A sad čujte... — nastavi Dušan. — Hoću da vas u bici zapazim.
Vični ste oružju, hvala bogu, i znajte da ću motriti na vas... Pridružite se
mojim strelcima...
Bivši razbojnici zagrajaše:
— Dobri naš! Predobri i slatki! Ogrejalo sunce naše... Kud ti, tu i mi!
Nećemo te postideti!
Dušan se nasmeši:
— A plata vam je: što otmete i opljačkate od neprijatelja...

*

Prvošu je rana krenula nabolje i počela da zarasta. Momak se
pridigao, napustio kola i pojahao konja. Uz snagu vraćalo mu se i dobro
raspoloženje. Oba momka zbacila su sa sebe poderane mantije.

96

Pristojno odeveni jezdili su sa ostalim ratnicima.
Dok su konji na jednoj uzbrdici usporili hod, mladi kralj se primače

dvojici bivših monaha i stade da ih zapitkuje kuda su prošli i šta su
doživeli dok su se bavili u Bugarskoj.

Kad završiše pričanje, kralj reče:
— Valjani ste, ali, mora se priznati, i sreća vas je poslužila...
— Sreća! — uzviknu Markiša. — Da nije bilo episkopa Danila, po
svetu bi lutala i prosjačila dva bogalja više... Umalo nam ruke ne
odsekoše! Odlučili smo da tom svetom čoveku za života podignemo
crkvicu u slavu i hvalu...
— Crkvicu? Vi? — iznenadi se Dušan.
— Još kako!
— A novac?
— Zar nas nije plemeniti kralj Stefan počastvovao i plemenito i
blagonaklono nagradio! — umeša se Prvoš. — Podario nam je po ceo
zlatnik!
— Stari kralj ume da ceni usluge — nasmeja se Dušan. — I sa dva
zlatnika mislite da zidate crkvu?
— Sa tri, sa tri, blagorodni naš! — reče Markiša. — I iskušenik Milen
učestvovaće sa svojim zlatnikom... I on je dobio, i to prema zasluzi!

Mladi kralj se nasmeja:
— Namera plemenita i blagorodna — reče. — Nego, dobri moji,
pomenuste da je carica Ana u manastiru Svetoga Jovana Rilskog samo
sa jednim sinom?
— Zar ima dva? — upita Prvoš. — Videli smo jednog, maloga
Šiška. Zlatno dete! Umalo mi strelom ne izbi oko!
— Ima ona još jednog... Ivan se zove. Stariji je...
Prvoš i Markiša se pogledaše.
— Kud li se taj deo? — reče Markiša. — Blagorodna i prepuna
dobrote carica Ana ponudila nam je gomilu para da ubijemo novu caricu
Teodoru, a po mogućstvu i cara Mihaila... Ali to svoje drugo dete
zaboravila je da pomene...
— Da ubijete novu caricu i cara!? — zgranu se Dušan.
— Da... Za dobre pare... Obećali smo joj...
— Obećali?
— A da nismo, ode glava! Blagorodna i predobra carica Ana ima
svoje ljude... I da znaš, plemeniti kralju, spasla nas je naša časna reč...
Inače, bili bismo mrtvi a još neupisani u knjigu mučenika!
Dušan se zamisli. U njegovim crnim očima plamteo je gnev od koga
dva momka zadrhtaše.
Dvoumeći se mladi kralj reče:
— Možda su bugarski velikaši ubili njenog starijeg sina?
— Ne verujem — odvrati Markiša. — Onakva žena zavijala bi kao

97

vučica da se do neba čuje... A zašto bi ga ubili? Dete je možda kod
oca... Naslednik prestola...

— Moguće — sleže ramenima Dušan.
Prvoš stade glasno razmišljati:
— Nikako mi ne ide u glavu zašto je car Mihailo propustio priliku da
je smakne...
Momak se trže i uplašeno pogleda u mladoga kralja.
— Oprosti mi, skrušeno te molim, što se ovako izrazih o tvojoj tetki!
Zanelo me... A i ti bi sve da doznaš...
— Vi ste moji poverenici — nasmeši se Dušan. — Još ću vam se
obraćati, jer sam siguran da ću od vas uvek čuti istinu... Dakle, ne
ustručavajte se!
— E pa — prihvati Markiša — onda da nastavimo... Carica Ana se
uzda u naše oružje. Ako njenom bivšem mužu otpevamo za dušu, ona
će nanovo biti carica, a to sakriveno dete car u Bugarskoj...
— Ako ne istakne maloga Šiška! — dobaci Prvoš.
— Ne verujem... Jedan Šišman popeo joj se na vrh glave... i sigurno
je da drugog s tim imenom neće poželeti, makar joj bio i rođeni sin!

*

Bugarska vojska zašla je u srpsku zemlju kod grada Zemlna, na
donjem kraju klisure reke Strume. Ali u blizini Velbužda, severno od
grada, Bugari ugledaše srpske ratnike kako se smeštaju na noćište.
Tako se dve vojske, obe premorene od napornog putovanja, nađoše na
prostranom polju kraj reke Komanče. Bugarski car, još uvek nadajući se
dolasku vizantijske vojske, zatraži primirje i začudi se kad ga Stefan
Uroš prihvati. Srpski kralj ga je prihvatio jer je očekivao da se pojave još
neke grupe vlastele, čije je vođe zbog zakašnjenja još uz put proklinjao.

Obe vojske imale su otprilike po petnaest hiljada ratnika. Ishod bitke
bio je neizvestan.

U srpskom taboru ratni savet pred bitku nije dugo trajao, jer su
vojvode, odavno proslavljene kao izvrsni stratezi, brzo i lako shvatile
svaki svoju ulogu i mesto odakle će krenuti s ratnicima. Znali su oni da je
ovoga puta u opasnosti srpska država, pa i život naroda. Vardarska
dolina bila je žila kucavica, važna za bugarskog cara koliko i za
vizantijskog, a dva srpska kralja, otac i sin, odlučili su da se do
poslednjeg daha bore za pobedu.

— Ovde se pobeđuje ili gine! Trećeg nema! — piskavim glasom
uzviknu kralj Stefan. — Recite to svojim ratnicima. Prihvatili smo ponudu

98

za primirje od cara Mihaila... Taj ludak smatra da smo se uplašili i da
čekamo njegovu milost. Pristali smo na primirje da se malo priberemo i
dogovorimo šta nam valja raditi... i da sačekamo još nekoliko grupa
konjanika vlastele, prokleti da su! Još uvek ne dolaze! Uskoro će i noć...
Nećemo se klati po mraku! Sutra, s božjom pomoću, po danu, svetu na
vidiku, tući ćemo se i videti koga bog voli... Sve uvrede i jed koje
bugarski car godinama prosipa na nas, sutra će okajati! Propištaće
majčino mleko!

Kralj ućuta, letimično pogleda svoje vojvode i sede.

Vojvoda Hrelja progovori:
— Car Mihailo čeka vizantijsku vojsku... Još se nada... Očekuju je i
njegovi ratnici, pa i Tatari i Vlasi... Hoće da su veći i jači... A ja, braćo,
pristajem da me posred očiju pljune ko soli u životu nije liznuo, ako car
Andronik dođe ovamo! Čeka taj da mi ili Bugari propadnemo, pa da se
olako dočepa Vardarske doline... Jer Vizantija, kao i Bugari, žudi da

prigrabi tu oblast, a uz nju celu Makedoniju i Moravsku dolinu i put za

Solun i Trakiju...
— Hrelja je u pravu — dobaci vitez Oliver. — Šišmanoviću će oči

pobeleti, a neće dočekati da vidi vizantijsku vojsku, makar primirje i

deset dana trajalo...
Sutradan oko podne srpski ratnici, znajući svaki svoje mesto u

bojnom redu, brzo su se svrstali. Za to vreme u bugarskom taboru

nastalo je nekakvo kretanje, pomeranje i dovikivanje. Neki ratnici, još
uvek olako shvatajući vojni pothvat, rasturili su se i navalili da pljačkaju

srpska naselja. Na pisak truba jurili su da se svrstaju u ubojni red. Neki
su stigli, drugi zaostali, a treći, koji su se najviše udaljili, ili nisu čili znak

trube ili za njega nisu hajali.
Mladi kralj Dušan bio je na čelu svojih ratnika. Krupan i snažan, za

glavu viši od ostalih, sa crnim očima prodorna pogleda i »strašan u
licu«,46 sedeo je na golemom paripu. Oklop i kaciga, ukrašeni dragim

kamenjem, blistali su na podnevnom suncu. U desnici je držao isukani
mač, veliki krstaški gadar, a u levoj ruci topuz šestoper. Sličan drevnim
vitezima koji su se nekad pod kraljem Ričardom Plantagenetom borili u

Palestini za Hristov grob, mladi kralj je izazivao divljenje vojvoda, a

oduševljenje ratnika. Okruživali su ga konjanici, snažni i krepki borci,
naoružani mačevima i lukovima, čuveni strelci. Hiljadu i osam stotina
konjanika nije skidalo pogled sa svoga vođe.

— Šta kažeš? — obrati se Prvoš Markiši.
— Ništa! Da poginem uz ovakvog vođu pa da i ne kreknem!

Dušan se obrati ratnicima:

— Tamo u daljini vidim zastavu bugarskog cara... Ko prvi stigne do
nje, neće zažaliti, ja mu stojim dobar! Dakle, bez skretanja! Pravo na

zastavu! S desne strane treba da udare najamnici, a s leve stari kralj,

99

vitez Oliver i vojvoda Mladen. Ostale vojskovođe krenuće u obuhvat. Na
kraju, dobro me čujte... Do neprijateljskog borbenog reda kasom, onda u
galop! Po tri strele u gomilu, pa za mačeve! Hoću da vidim seču! Naš
udar mora biti grom! Zarobljavanja nema! Udarci da budu brzi, žestoki i
smrtonosni! Pogibija ili pobeda!

Ratnici su ćuteći slušali reči svoga vođe. Podnevno sunce svojski je
žeglo. Ispod zagrejanih kaciga navirao je znoj, slivao im se niz lica i
vratove i štipao za oči. Konji, osećajući skoru bitku, mahali su glavama
glođući đemove, dok im je na usta izbijala pena.

Na desnom krilu stajali su najamnici, španski i nemački ratnici u
oklopima i golemim šlemovima. Svrstani u borbeni red, stajali su kao na
paradi. Njihovi krupni konji, valjda očekujući znak trube za juriš, čuljili su
uši i mrdali gubicima ne hajući za znoj koji im se slivao niz vratove, ispod
sedla i niz grudi. Činilo se da su dugim vežbanjem i čestim borbama
stekli osobine svojih gospodara koji su, naizgled mirni, čekali početak
borbe. Najamnike niko nije podsticao na hrabrost, niti su oni to očekivali.

A na levom krilu Stefan Uroš je govorio vojvodama i starešinama
odreda:

— Najamnici treba da udare prvi, ako ih ne pretekne Dušan sa
svojim konjanicima, i onim razbojnicima koji su mu, izgleda, za srce
prirasli! Oni će jurišati u centar, a najamnike sam namenio Tatarima;
neka se s njima kolju! Nama ostaju Vlasi... I, tako mi ovoga sunca što
nas greje, nateraćemo ih u kozji rog! Da mi je da se dočepam njihovog
vođe, Jovana Basarabe, sto zlatnika bih dao iz svojih ruku ratniku koji mi
ga živog dovede!

— Velike pare! — ironično primeti vitez Oliver.
— Prema osobi i cena! — odvrati kralj. — Tome lopovu dvaput sam
nudio mito da pređe na našu stranu... Najpre je vrdao, a posle tražio
novac unapred...
— Pa? — upita Ðuraš Ilijić.
— Valjda ne misliš da sam mu dao! — osorno uzvrati kralj.
— Pa kako onda?
— Tražio sam taoce... On meni taoce, ja njemu pare... I tako od
našeg posla nije ispalo ništa...
— Ništa neće ni sad biti! — dobaci vojvoda Mladen. — Izgleda da
Vlasi nisu još stigli... Bitka će se voditi bez njih...
— Stići će oni već...
— Znači da ni caru Mihailu ne stoji glava na ramenima badava —
reče kralj. — U svakom slučaju, šteta...
— Šteta... Šteta — nasmejaše se vojvode.

100