Slavomir Nastasijevic - Stefan Dusan

*

Bitku su otpočeli u isti mah i najamnici i ratnici mladoga kralja.
Iskusni srpski borci krenuli su kasom i ne kvareći red približavali se
neprijateljima koji su ih s naperenim kopljima očekivali. Kad se
primakoše na stotinak metara bugarskim ratnicima, potrgoše lukove i
strele i, bodući konje ostrugama, jurnuše galopom.

Grupa ratnika oko mladoga kralja prva udari u bugarsku konjicu koja
se kao bedem isprečila Udarna snaga konjice u naletu ima porazno
dejstvo i pruža napadačima trostruku korist: zastrašuje neprijatelja,
svojom masom ga potiskuje i kvari mu ubojni red; zatim, odabrani borci u
prvim redovima napadača, silinom navale i snažnih i brzih udaraca,
podstiču na hrabrost i ostale.

Hitnute strele srpskih ratnika ne pričiniše veliku štetu, ali donekle
izazvaše pometnju među neprijateljima. Dušanova grupa zabi se u
bugarski borbeni red, za njom druga, pa treća i ostale, i na nekoliko
mesta učiniše prolom. Onda, odbacivši lukove, potrgoše mačeve i
krvava seča otpoče.

Pokolebani bugarski ratnici pokušaše da se srede. U prvi mah pođe
im za rukom da zaustave neke koji su već pokazali leđa. Uvidevši da
pred sobom imaju ne kopljanike, nego laku konjicu koja se bori
mačevima i topuzima, pobacaše koplja i lukove pa se i sami latiše
mačeva.

Od prvoga sudara srpske ratnike je spopala mahnita želja da se što
dublje probiju u borbeni red neprijatelja. U pokolju želja se prometnula u
pomamu i bes. Izobličenih lica i zakrvavljenih očiju jurišali su, sekli, boli i
tukli topuzima protivnike, zahvaćene strahom i užasom. Dušan se borio
među prvima. Oko njega rojili su se najsnažniji i najsrčaniji ratnici. Ne
osvrćući se i ne gledajući da li ostali idu za njima, nadirali su i kao
povodanj rušili bugarske borbene redove.

U naletu Dušan se srete s vojvodom Strailom, oprobanim borcem
na maču i topuzu. Snažan ratnik, koga su Tatari, zbog njegovog
kumanskog porekla i zbog slave koju je stekao boreći se uz njih, smatrali
za svoga, ukrsti mač s mladim kraljem. Videći kakvog protivnika ima
pred sobom, Strailo za trenutak zastade, pa onda, nadajući se slavnoj
smrti ili još slavnijoj pobedi, obode konja i otpoče borbu. Procenivši da
mu je protivnik krupan i snažan, pa valjda zbog toga i trom i teško
pokretljiv, smesta pokuša bodovima. Poče vitlati mačem i saletati
Dušana; mač se čas kao zmija povlačio, čas nanovo izletao vrhom.
Dušan je svojim teškim mačem hvatao i odbijao udarce kao da predviđa
svaki naredni pokret svoga protivnika. I ne pokušavajući da sam zadaje

101

udarce, mladi kralj se branio čekajući da varvarin pogreši. I doista, u
jednom promašaju Strailo se preterano povi preko oblučja sedla, a u isti

mah dobi strahovit udarac po glavi. Kaciga pršte pod teškim gadarom.
Od treska udarca konj se prope i zbaci sa sebe mrtvog jahača.

— Pogibe Strailo! — odjeknuše preneraženi glasovi.

U blizini jedan snažan bugarski stotinar ubi Dušanovog štitonošu,
pa zaredi da obara ostale srpske ratnike. Srećko, vođa razbojnika,
napade stotinara. Srećko se borio nožem i topuzom, a Bugarin mačem.
Podbacujući topuz pod mač, bivši razbojnik se trudio da što više zamori
protivnika. Odbijajući udarce, u jednom mahu Srećko dobaci:

— Možeš vitlati mačem do sudnjega dana! Mene nećeš zakačiti!
Glava topuza, kao da prkosi, stalno je odbijala udarce mača i vitlala
ispred lica bugarskog stotinara. Najposle, mač se u premorenoj ruci

okrete i pljoštimice tresnu u glavu topuza. U desnici bugarskog stotinara
ostade samo balčak.

— Sad je na mene red! — uzviknu Srećko i jednim udarcem topuza

izbaci protivnika iz sedla.
— Hvala ti, junače! — dobaci Dušan Srećku. — Od danas si ti moj

štitonoša.

Bugarski ratnici pružali su otpor još neko vreme i nekako odolevali.
Ali, videći kako im se redovi proređuju a gomile ljudskih i konjskih leševa
sve više rastu, počeše se povlačiti, najpre u redu, dok ih strah ne natera
u bezglavo bekstvo. Tučeni spreda i s bokova, urlajući i vitlajući oružjem,
stadoše se između sebe tući o prolaz. Dušanovi konjanici, zadajući brze
udarce mačevima i topuzima, obarali su konje i jahače i prodirali sve
dublje prema zastavi cara Mihaila Šišmanovića.

Desno i levo, svrstani kao žeteoci, tukli su se ostali ratnici. Zaneti

žestinom borbe i nezadrživo gonjeni napred, stvarali su rasulo u
neprijateljskim, već razbijenim redovima.

Međutim, s desne strane su nadirali najamnici. Otud se čuo tresak

oružja, vrištanje ranjenih konja i vika i jauci tatarskih ratnika koji su se
kao vuci u čoporu borili. Golemi konji i krupni i snažni borci-najamnici
kao gvozdeni talas potiskivali su, gazili i u paramparčad razbijali tatarske
čambule.47 Uzalud je tatarski zapovednik Urum-bej pretio i proklinjao,

prizivao Alaha i mahao barjakom. Njegove ratnike spopao je mahniti
strah. Razbijeni kao jato čvoraka, bežali su na sve strane.

Gledajući bitku s jednog brega, kralj Stefan i njegove vojvode, koji
još mačeve nisu okrvavili, videli su na čijoj će strani biti pobeda. U
početku, bojeći se da se njegovi ratnici ne pokolebaju, kralj je čekao

trenutak da upadne u bitku. U tom trenutku zdesna su najamnici kao
lavina pritiskivali Tatare, a Dušanovi konjanici već su bili nadomak

careve zastave.
Kad vide rasulo i očevidan poraz bugarske vojske, kralj Stefan pruži

102

ruku levo:
— Pogledajte! — reče. — Sve se nabilo u centar kao krdo! Napred

ne mogu, na desnom krilu ih mlate najamnici, a otpozadi Preljub i
Dobriša izvršili su obuhvat. Rulja će sad udariti ulevo... Sad je na nas
red!

Kralj trže mač iz korica i viknu:
— Napred! Goni! Goni, sunce im nebesko!
Odmorna vojska, uz kralja i vojvode, sjuri se niz breg i, goneći konje
u galop, upade u gomilu begunaca.
Bugarski ratnici, koje je Dušanova konjica sabila u centar, još uvek
su se tiskali. Najposle pobacaše beskorisno oružje i nagoše u bekstvo.
Bežeći levo prema vrbacima reke Komanče, naleteše na kraljeve
konjanike i derući se, udariše natrag, obarajući i prestižući jedni druge.
— Goni! Goni! — vikao je kralj Stefan.
Zastava bugarskog cara Mihaila Šišmanovića ležala je na zemlji
izgažena konjskim kopitama.
Tako je počela i tako se završila bitka na Velbuždu.48

103

Sotona ne ore i ne kopa

Poraz bugarske vojske bio je potpun. Od 15.000 ratnika jedva ako

je deseti deo preživeo. Mnogi su izginuli, drugi pali u ropstvo, a mali broj
begunaca, zahvaćen paničnim strahom, skrivao se po šibljacima,
šumama i po vrbacima oko reke Komanče. Car Mihailo Šišmanović pao
je s konja u bekstvu i poginuo. Nije se doznalo ko ga je dotukao.
Raspomamljeni ratnici nisu gledali koga napadaju i koga ubijaju. Uz cara
su izgubili živote i mnoge bugarske vojskovođe i zapovednici većih i
manjih odreda. Carev brat Belaur, okupivši nešto begunaca, bežao je
Radomirskom kotlinom ka Gornjoj Strumi, gde su ga gonioci sustigli.
Belaur se predao na milost kralju Stefanu.

U selu Izvoru pod planinom Radomir sklopljeno je primirje. Kralj
Stefan je naredio da se svi bugarski zarobljenici puste.

— I tako ih nema mnogo — reče. Mi smo hrišćani, i oni su. Krstimo
se istim krstom... Bitka je završena. I što je bilo, bilo je! Ne gunđajte! —
obrati se kralj svojim vojvodama. — Nećete, valjda, postupati kao
bezbožnici!

— A Tatari, zarobljenici? Šta ćemo s njima? — upita vitez Oliver.
— Tatari? — zamisli se stari kralj. — Pripadaju najamnicima. Oni su
ih zarobili, pa neka se nose s njima oko otkupa.
Vojvoda Mladen primeti:
— Slaba će tu biti korist. Urum-bej je pobegao, a uz njega i Ahadin,
Idriz-bej i drugi. U ropstvo su pali samo prosti ratnici... Od njih se
najamnici neće osoliti!
Međutim, u bitki je poginulo oko 1000 srpskih boraca, a mnogi su
bili ranjeni. Trebalo je proveriti brojno stanje i učiniti smotru, jer se
očekivala pojava vizantijske vojske pod carem Andronikom.
Ogroman plen pao je u srpske ruke: konji, kola, rogata marva,
oružje, hrana, odeća i obuća. Srećkovi razbojnici bogato su naplatili svoj
trud. Mnogi su zbacili sa sebe haljine, pohabane i dronjave, i poderane
opanke ili čizme i, prevrćući leševe po bojištu, svojski se snabdeli. Tako
opremljeni i dobro naoružani, pošto pojahaše konje kojih je bilo na izbor i
pretek, ni po čemu se nisu razlikovali od strelaca mladoga kralja. Dizali
su oni s mrtvih boraca i kese s novcem, prstenje, narukvice i amajlije.
Prvoš i Markiša u borbi su se istakli hrabrošću, a posle bitke, kao
stotinari, pokazaše strogost od koje razbojnike muka spopade.

104

— Lopovi! — oslovi ih Markiša. — Dobro ste se napljačkali... Sad
ste uvideli da je probitačnije ubijati ljude za nečiju slavu nego za
sopstvenu korist. Shvatili ste da se na taj način stiče i slava i pozamašna
korist... Ali upamtite: moj drug Prvoš i ja pripadamo gospodskom soju...

— E! — dobaci neko.
— Dobićeš ti već svoje! — primeti Markiša preletajući pogledom po
gomili.
— Nadam se da ste zbog toga ponosni? — nastavi. — Osećate li
to?
— Osećamo! — graknuše razbojnici.
— Predviđam da će biti batina kao kiše — reče Prvoš. — Osim
Srećka, koji je postao štitonoša mladoga kralja, i onoga medveda
iskušenika, nas dvojica smo vam »bog i batina«! Sad ste ratnici, svršeno
je s krađom, pljačkanjem i nasiljem.
— Osim u nečiju slavu! — opet se javi onaj.
— Tako je! — odobri Prvoš. — Zato, dok su vam glave na svom
mestu, to jest, dokle imate čime da mislite, blagovremeno se uzmite u
pamet. Odrecite se loših navika i ugledajte se na valjane... Zakoni
nalažu da se razbojnicima seku ruke, nosevi i uši, da im se smude brkovi
i obrve, i da se vešaju... Nemojte slučajno da neko od vas...
— Mi smo vam živi primer — prekide ga Markiša.
— Za zlo ili dobro? — upita iskušenik.
— Majmune! Za dobro naroda, staroga i mladoga kralja.
— Činili smo i mi dobro! — primeti Srećko. — Krvavo smo platili
počast koju nam je podario kralj Dušan. Preko trideset naših je poginulo,
a isto toliko ranjeno.
Iskušenik Milen diže volovski pogled prema nebu i stade mrmljati
odlomke zaupokojenih molitava. Kad završi, pogleda po skupu i reče:
— Oni sad uživaju rajsko naselje...
— I zaslužili su! — dobaci Markiša.
— Slava im! — grmnu Srećko.
— Slava im! Slava! — graknuše razbojnici.

*

Vizantijski car Andronik, obavešten o porazu kod Velbužda i pogibiji
Mihaila Šišmanovića, otpisa savez sa Bugarima i izgubi volju da ratuje
protiv kralja Stefana. Vizantincu se činilo bolje da napusti Makedoniju i
pređe u Bugarsku, gde je posle poraza u obezglavljenoj zemlji nastao
nered. Cara Andronika su okruživali većinom mladi ljudi, sumnjive

105

prošlosti, pustopašni i iznad svega željni plena i slave. Vođa im je bio
Jovan Kantakuzen, magnat i najbolji carev prijatelj, a uz njega daroviti
pustolov Sirgijan, po materi grčkog a po ocu kumanskog porekla, čija je
glava dva puta bila ucenjivana. Careva desna ruka i jedan od glavnih
savetnika bio je Teodor Sinadin, a kraj njega zagonetna ličnost, došljak
Aleksije Apokavk.

U dogovoru s njima car ostavi na srpskoj granici Sirgijana s nešto
vojske, a s glavninom pređe u Bugarsku, udari preko Andrijanopolisa i
zauze nekoliko gradova, a na prvom mestu Masembriju i Jambol, na
granici između Trakije i Bugarske. U to vreme, vladari iz dinastije
Paleologa uobičajili su da prodaju položaje i da čitave teritorije daju
pojedincima pod zakup. Tako su Sirgijan i Kantakuzen dobili na upravu
Trakiju. Uzalud je veliki logotet Teodor Metohit49 upozoravao cara da će
mu se ovaj posao žestoko osvetiti.

Smešeći se, Andronik mu odgovori:
— Ne zameri, dobri čoveče... Ali i ti si svoj položaj logoteta stekao
na isti način.
— Jesam... Priznajem... — povisi glas Teodor.
— Ali upamti, care: Trakija će uskoro postati leglo buntovnika!

*

Na vest o srpskoj pobedi kod Velbužda kraljici Mariji Paleologovoj i
njenoj materi Irini pao je grdan teret s duše. Pretrpljeni strah bio je
veoma jak, te je sada i radost bila velika. Kralja dočekaše oduševljeno,
pa ga zasuše pitanjima. On je jedva stizao da na svako treće pitanje
odgovori. Najposle izgubi strpljenje i reče:

Nema se vremena za pripovedanje... Imam preča posla... A o
svemu ovome govoriće se i govoriti! Jer o pobedi uvek svako ima
ponešto da kaže i da se pohvali... Idem smesta u Skoplje... Vojska me
tamo čeka. A brbljivih vojvoda i vitezova ima napretek, oni će vam
pričati...

Mati i kći se zgledaše i pitanja smesta presahnuše. I dok se kralj
užurbano spremao da pođe, njih dve još jednom ukrstiše poglede. Po
izrazima lica činilo se da je bujica pitanja izazvana radošću zbog pobede
za njih značila uvod za jedno jedino i glavno pitanje. Trebalo ga je
postaviti, i to odmah, pa je odluka ko će ga uputiti kralju visila u vazduhu.
Mlada kraljica zajapurenog lica i užagrenih očiju gledala je u majku a
Irina uporno u Stefana.

Kralj priđe Mariji, zagrli je i poljubi u čelo:

106

— Uskoro ćemo se videti! — reče. — Čeka me sada put, težak i
mučan.

— I opasan? — tiho upita kraljica.
— Pa... i opasan... Bog neka štiti i tebe i decu!
— I tebe — dodade Marija.
Stefan se osmehnu tašti, po njegovom mišljenju ljubazno. Ali se
Irina natušti.
— I tebi blagoslov — dobaci joj kralj.
— Hvala — iskrivi usta njegova tašta. — Nego, plemeniti kralju, ne
reče nam ništa o Dušanu. Čujemo da se dobro pokazao u bitki...
— Da, dobro se pokazao... Junak! Junačina neobuzdana! I on i
njegovi konjanici...
— Pa?
Kralj Stefan se prenu:
— Šta »pa«? Nešto si htela?
Irina, na izgled smireno, kao da govori o običnim stvarima, otpoče:
— Mnogo se priča o njegovom junaštvu. Hvale ga... U nebesa ga
uzdižu...
— Jeste, pa šta? — zažmire kralj na levo oko.
Ne hajući za to, Irina nastavi:
— Uporno se priča da će on naslediti kraljevsku krunu... Je li to
istina?
— Istina je... da se priča, ali od toga neće biti ništa. Nekoliko puta
sam rekao da je pravi prestolonaslednik Simeon, sin kraljice Marije
Paleologove i kralja Stefana Uroša...
— A Dušan? — viknu Irina.
— On je bio i ostaje »niže veličanstvo«...
— Kralju moj! — uskliknu Marija i baci mu se u zagrljaj.
— Dobro sad... Dosta — stade se braniti Stefan. — Žurim... Odmah
polazim...
Na polasku Irina mu dobaci:
— Pazi, dobri i plemeniti... Carska i kraljevska se ne poriče!
Kralj Stefan progunđa pozdrav i izađe iz odaje.
Majka i kćerka padoše jedna drugoj u zagrljaj.

*

Netrpeljivost između kralja Stefana i Dušana uzimala je sve više
maha. Dvorani, vojvode i crkveni velikodostojnici s razlogom su očekivali
sukob između oca i sina. Međutim, zla krv se prenela i na pristalice oca,

107

kao i na one koji su podržavali sina.
Pobeda na Velbuždu potpuno je utvrdila temelje srpske države u

srednjem veku. Mladi kralj Dušan, umešnošću i ličnom hrabrošću,
mnogo je doprineo uspehu, pa se zasluga za pobedu uveliko njemu
pripisivala. U pričama o »orijaškoj snazi« mladoga kralja, o njegovom
maču i desnici, »strašnom licu i pogledu«, i silnom uticaju na borce
pronosila se na sve strane slava i veličina Dušanova. Ugled mladog
prestolonaslednika privukao je mnoge udvorice i laskavce, koji su sve
sile uložili da postanu njegovi privrženici i ljubimci. Jer, nagoveštaji kralja
Stefana, koje je u nastupu i neva ranije izrekao, da Dušana ne smatra za
prestolonaslednika, izgubili su se u slavi mladoga kralja i pali u zaborav.

Međutim, i vlast i ugled staroga kralja Stefana takođe su porasli
posle pobede. Svakome je bilo jasno da je pobedom na Velbuždu
rešeno pitanje Makedonije. Zasluga za to pripisivala se i starom kralju. I
začudo, moć i ugled oca i sina, umesto da doprinesu zbližavanju, kopali
su sve dublji jaz između njih.

Odnekud se pričalo da će se kralj Stefan odreći svake druge koristi
od pobede nad Bugarskom osim ratnog plena koji je Srbima pao u ruke
posle bitke. Dušanove pristalice zahtevale su, naprotiv, da se prilika do
kraja iskoristi: da se od Bugarske dobar deo otcepi i priključi Srbiji ili
Makedoniji, i da se njima, velikašima, preda ili na dugotrajnu upravu ili u
vlasništvo. Zbog toga su neke velmože potajno podbadale mladoga
kralja protiv Stefana. Činilo se da su njihovi zahtevi i razlozi opravdani.

Preko doušnika, došaptavanja o ovim zahtevima i predlozima stigla
su i do kralja Stefana i strašno ga razbesnela, jer je bio ubeđen da je
Dušan glavni podstrekač i da sve potiče od njega. I prepirke između oca
i sina zaoštravale su se i završavale žestokim svađama.

*

U bugarskoj prestonici Trnovu pobednici na Velbuždu diktirali su
uslove mira. Najpre je trebalo izvršiti ponovno ustoličenje carice Ane,
Stefanove sestre, i njenog maloletnog sina Ivana Stefana proglasiti za
naslednika. Teodora, udovica cara Mihaila, proterana je iz Bugarske,
mada bi se pre reklo da je pobegla, jer se kao žive vatre bojala Ane.
Plašila se ona i gnjeva boljara i ratnika, zbog postupaka njenog brata
Andronika. Prestravljena žena dahnula ja dušom kad je prešla bugarsku
granicu i našla se u Trakiji.

Ponovno ustoličenje Ane trebalo je da bude delo boljara, vojvoda i
crkvenih velikodostojnika, a osobito trnovskog patrijarha Simeona, a uz

108

njega i Belaura, brata poginulog cara Mihaila. Ali nijedan glas se ne diže

protiv prisustva kralja Stefana, da li zbog poraza kod Velbužda ili što je
Ana bila njegova sestra. Tek, činilo se da je srpskim velikodostojnicima
stalo da vladarka u Bugarskoj bude osoba Nemanjića loze. Osim toga,
ozlojeđeni bugarski velikaši očekivali su ustupke i zahteve da se dobar

deo Bugarske ustupi Srbiji ili Makedoniji. Belaur, vojvode i dvorski i
crkveni velikodostojnici došaptavali su se tražeći između sebe

najveštijeg govornika koji bi umanjio zahteve pobednika. Zbog toga su s
nestrpljenjem čekali govor srpskog kralja. S nestrpljenjem su taj govor
očekivali i Dušan i njegove pristalice.

Ali kraljev govor zaprepasti i jedne i druge.
Stefan u početku stade blagosiljati i Srbe i Bugare — pakosnicima
oko Dušana činilo se više Bugare — pa se obori na sudbinu i na sotonu,
»koji ne ore i ne kopa«, i najposle poče jadikovati zbog krvoprolića
između dva bratska naroda, kriveći više sudbinu i zao udes nego prekost
i tvrdoglavost cara Šišmanovića.

— I eto dokle smo doterali! — uzviknu. — U bitki je poginuo car

Mihailo, miropomazana glava... Naredio sam da se njegovi zemni ostaci
sahrane u manastiru Svetoga Ðorđa u Nagoričanima, te da taj grešnik
posle smrti na svetom mestu nađe utočište...

Ðuraš Ilijić tiho reče Oliveru:
— Siromah car Mihailo! Nije imao vremena ni da se pokaje, a još će

i svetac postati!
— I zaslužio je — odvrati Oliver smešeći se.
Dušan je sedeo pored episkopa Danila. Stari i iskusni političar dobro

je poznavao bujnu prirodu svoga štićenika i nije se odvajao od njega.
Opazivši opasno stisnute vilice mladićeve, pohita da mu došapne:

— Uzdržavaj se, sinko moj... Još nije došlo tvoje vreme...

Piskutavim glasom kralj Stefan nastavi:

— Kao što rekoh, sotona ne ore i ne kopa...
— To smo već čuli! — doviknu Karavida.
— Je li? Čuli ste? — zažmire kralj na levo oko.

Karavidu su doveli u Trnovo iz grada Sofije, gde je kao poklisar bio
zadržan u zatočeništvu. Stari vojvoda ustade. Niz koščato lice slivao mu
se znoj, a po stegnutim pesnicama videlo se kako savlađuje gnev.

— Čekaj! — doviknu mu Stefan. — Još nisam valjano ni počeo, a ti
se javljaš za reč.

— Govorićeš! — odvrati stari vojvoda. — Sad su tvoji i vreme i
prilika... Tvoja reč biće ionako poslednja i odlučujuća.

— Reci šta imaš, ali ukratko — na izgled dobronamerno reče kralj i

sede.
— Ukratko, — naravno još uvek uzdržavajući se odvrati Karavida.

— Reč je o sudbini i o »sotoni koji ne ore i ne kopa«... Sudbina je preko

109

cara Mihaila zadržavala poklisare u zatočeništvu i oglušivala se o zakon

koji i varvari poštuju. Sudbina je nagnala cara Mihaila da se bratimi s
Tatarima i da se na jevanđelju zakune da će po svaku cenu sesti na

srpski presto! Ta varljiva boginja naterala ga je da otera zakonitu
suprugu Anu, i da se, za ćef cara Andronika, oženi njegovom sestrom

Teodorom... A »sotona koji ne ore i ne opa« došapnuo mu je na uho da
sklopi savez sa Andronikom, najvećim zlotvorom dinastije Nemanjića i

srpskog naroda. Naveo ga je da digne vojsku i da nas odagna s naših

poseda!

Kralj Stefan žmirkao je na levo oko i meškoljio se na sedištu. Tanke

usne mu se zategoše, a oko usta mu izbiše pakosne bore.
Šireći ruke kralj uzviknu:
— Ljudi, braćo, hrišćani! Čujete li ga? Vizantinci mu zlotvori! Pa i ti

si Vizantinac! Pljunuo si i još uvek pljuješ na svoje grčko poreklo. Došao
si u Srbiju... A mi, dobričine, prihvatili te takvog i dali ti počasti i visok
položaj! I umesto zahvalnosti, sad si i nas počeo da pljuješ!

— Ne pljujem ja nikoga — odvrati stari vojvoda. — Ali moram da

iznesem istinu... I neka svakome bude znano: uvrede ne podnosim, jer

sam vitez! Ovako se ne postupa s vojvodama!

Hrelja ga zgrabi za mišicu:
— Bezumniče! — prosikta. — Znaš li ti gde si i s kim govoriš?!

— Znam! Znam da sam kao poklisar kinjen i zadržan u
zatočeništvu! A ovde slušam reči koje idu u prilog našim zlotvorima!

— Kad je tako, izlazi smesta iz dvorane! — podviknu Hrelja. — Ja
ću ti pokazati kako treba poštovati veličanstvo jednog kralja.

— Dvoboja neće biti! — doviknu Dušan. — Nećemo potrzati
mačeve dokle ovaj sabor traje... Ovde smo da zaključimo mir i da

proglasimo ili, bolje, prihvatimo novog bugarskog vladara... I da
odredimo nove granice između Srbije i Bugarske.

— Eto ti sad! — pljesnu rukama kralj Stefan. — O kakvim novim

granicama govoriš?

— Samo zahtevam ono što pobednicima pripada...

— Dosta! — došapnu mu episkop Danilo. — Ne prepiri se...
Govoriću ja... Molim za reč...

Stari kralj progunđa kletvu i dade mu rukom znak.
Episkop Danilo otpoče:
— Šta je ovo, braćo! Izgleda da ovaj naš sabor nije baš srećno
otpočeo... Razumljivo je da koji put među ljudima dođe do nesporazuma,
ali nedostojno je da se na ovako važnom skupu čuju uvredljive reči.

Bolje je da svako od nas shvati svoju ulogu i da je prema svome
položaju i odgovarajućem ugledu prikaže... Plemenite namere kralja
Stefana ne treba pogrešno tumačiti. On je vladar hrišćanin i čini dobro
delo kad god mu se za to ukaže prilika. Međutim, šta se događa? Ovde

110

se njegovo veličanstvo nipodaštava, a njegovi predlozi, koje nije stigao

potpuno ni da iznese i obrazloži, s prezirom se odbacuju. Ako nastavimo
tako, nećemo daleko doterati! Skup na kome se jednom kralju uskraćuje
pristup na govornicu trebalo bi smesta rasturiti, ni časa ne časeći!

Ozbiljni prekori episkopa Danila namah smiriše duhove. Činilo se da
će savetovanje krenuti ozbiljnijim putem.

Episkop završi:

— A sad smerno molimo našega svetloga kralja Stefana da nastavi.
Ali Stefan je nepomično sedeo. Na licu mu se video prkos kao u

deteta koje tera inat.
— Hoćemo li čuti? — oslovi ga vojvoda Mladen.

Kralj buknu:
— Bože sačuvaj! Ima ovde boljih i pametnijih!
U dvorani nastade mučan tajac. Neke srpske velikaše spopade stid.
Sležući ramenima i zgledajući se, kao da se pitaju šta da preduzmu ili
učine, sedeli su zbunjeni i nemoćni. A sa mesta u dvorani gde su sedeli
Bugari čuo se žagor, najpre istiha, pa sve jače. Lica bugarskih bojara i

vojvoda blistala su u likovanju.
Kralj je sedeo pognute glave gledajući iskosa i srpske i bugarske

velikaše, kao da vreba njihove podrugljive osmehe i izraze prezira i

drskosti.
Onda neočekivano ustade Dušan. Izgledalo je da mladi kralj želi

smesta da prekrati mučno stanje u dvorani. On otpoče:
— Ukazujući poštovanje najpre svome uzvišenom roditelju i kralju

Stefanu, i smerno klanjajući se dostojnicima i vojvodama oba naroda,
želim da istaknem ljubav i naklonost plemenitoj i punoj vrlina gospođi i

mojoj dragoj tetki Ani... Nju je pokojni car Mihailo bacio u poniženje i

bedu. Po zakonima božjim i ljudskim ona zaslužuje da se nanovo popne

na presto sa svojim maloletnim sinom Ivanom Stefanom i opet bude
carica. Smatrajući za svetu dužnost da istavim ovaj predlog u ime svoga
plemenitog roditelja i svoje lično, molim njegovu svetost patrijarha
Simeona da ovaj čin blagoslovi i na njega, u slavu i hvalu gospoda, stavi

svoje sveto pokroviteljstvo...

— Tako je! Živela carica Ana! Živeo mladi car Ivan! — povikaše i

srpski i bugarski velikaši.
— Hvala ti, sinko — tiho reče episkop Danilo Dušanu. — Ja sam

donekle smirio duhove, a ti si mučan trenutak pretvorio u blagodat.
Nastavi tako i bićeš mi miliji. I, molim te, da se i dalje obuzdavaš...

Trnovski patrijarh ustade i napravi rukom znak krsta. U trenutku

zavlada tišina.
— Blagoslov božji neka se izlije nad ovim skupom — otpoče. —

Onaj koji sve vidi, sve čuje i sve zna, i koji je svugde prisutan, naučio

nas je da je pravda istina, a nepravda laž; da je sve prolazno, taština

111

nad taštinama, i da smo samo privremeno na zemlji. On nam ukazuje na
dva svetla trenutka: ulazak u život i izlazak iz života. Daruje nam, braćo

moja, telo, duh i razum da se njima najbolje služimo. Ko ne pomišlja da
će njegovom životu jednom doći kraj, greši prema sebi i prema onome

koji ga je stvorio. Sunce nebesko obasjava svetla i bogougodna dela, ali
isto tako iznosi na videlo i nedela. Pokojni car Mihailo, otimajući se za
tuđe, izgubio je sopstveno, a uz to i život i dušu svoju. Izgubio je, jer je
zanemario pomenuta svojstva koja gospod daruje svakom čoveku.
Smiluj se, gospode, njemu grešnom... Taj nesrećni car, zaveden

sotonom koji ne ore i ne kopa...
— Opet! — tiho reče vitez Oliver.
— Kad li će taj jednom početi da ore i da kopa! — začu vitez glas

iza sebe.

Kraj njega je stajao stotinar Markiša, Tvrdošev sinovac.

— ...a vodi krštenu dušu u zlo i opakost — nastavi patrijarh —
okajava svoje grehe i okajavaće ih do sudnjega dana. Sotona mu je
pomeo razum, zaveo ga na stranputicu, pa pustio niz vodu... Ali, braćo
moja, božja ruka zaustavila je nedela jednog bezumnika čija je glava, na
sramotu nas grešnih, bila miropomazana. Ali je gospod učinio pravdu:

jednom rukom uklonio je prestupnika, a drugom pomilovao prognanu

caricu, plemenitu i predobru Anu... Neka ona bude naša carica, dok joj

maloletni sin Ivan ne doraste. Gospod neka ih štiti i neka im podari
mnogo sreće u životu, razuma i dug i plodonosan vek. Neka su nam

blagosloveni carica Ana i mladi car Ivan Stefan.

U dvorani se nanovo zaori:
— Živeli! Živeli! Bog ih čuvao!
Tako je završen prvi deo ovog istorijskog sabora. Čin ustoličenja

carice Ane i njenog sina ostavljen je patrijarhu i svim bugarskim

episkopima da ga izvrše uz saglasnost još trojice vaseljenskih patrijarha.
Carica Ana, suznih očiju i drhtava glasa, izrazi blagodarnost srpskim

kraljevima, patrijarhu, episkopu Danilu i velikašima:
— Dugujem svima zahvalnost reče na završetku. — I zaklinjem se

da ću svoj život, silu koja mi je velikodušno podarena, i dušu svoju staviti

u službu naroda.
Prvoš i Markiša, stojeći iza viteza Olivera, zgledali su se kao da se

pitaju da li je to ona ista žena s kojom su se sreli u manastiru Svetog

Jovana Rilskog.

Carica Ana bila je lepa, pitoma i »predobra«. Obrazi su joj se
zarumeneli, a iz crnih očiju zračila je krotkost. Iz poluotvorenih usta
mogla se očekivati samo blaga i plemenita reč, a iz belih mekanih ruku

blagoslov, milost i praštanje.
— Neispitani su putevi gospodnji — reče Markiša. — Gledaj ovu

ženu, a seti se one iz manastira...

112

— Eh! — primeti Prvoš. — Sotona ne ore i ne kopa...
— Zar i ti?
Drugi deo sabora određen je za po podne istog dana. Trebalo je
pregovarati o formalnom utvrđivanju mira između dva zemlje i nadoknadi
štete posle bitke. Međutim, mir je bio zaključen. Ostalo je još da se
položi zakletva na jevanđelje i da obe strane potpisima i pečatima utvrde
novo stanje.

113

Guska i to očerupana

Zakletva na jevanđelje je učinjena, potpisi su dati i pečati udareni.

Sve veoma hitno, jer se svima žurilo da se pređe na drugi deo
pregovora, a taj je duboko pogađao interese i jednih i drugih. Obe strane
su nestrpljivo očekivale nastavak: Bugari da što pre budu načisto hoće li
se od njih zahtevati ratna odšteta, i kolika, i postoji li mogućnost da je
izbegnu; Srbi — jer su se pribojavali da car Andronik nanovo ne upadne
u Makedoniju. Osim toga, izgledalo je da će među srpskim velikašima, a
osobito između dva kralja, opet uzavreti zla krv.

Dva srpska kralja mogla su od pobeđenih tražiti šta im se prohte i
bez mnogo reči i trzavica završiti posao; niko im ne bi prigovorio, jer je to
bilo uobičajeno pravo. Međutim, postojalo je i pravo pobeđenih — kad je
već došlo do pregovora — da ublaže zahteve pobednika i sa što manje
štete izađu iz nevolje koja ih je snašla.

Ali se stekao utisak da oba kralja, a uz njih i srpske vojvode, žele da
što više naglase i uvećaju značaj pobede i slave.

Bugarski velikaši ukrštali su zlurade poglede i ne pokušavajući da
skriju mržnju zbog pretrpljenog poraza. Na osnovu uzgredne primedbe o
nadoknadi štete, što je prestolonaslednik Dušan u ranijem govoru
nagovestio, počelo se šaputati da srpske velmože zahtevaju da se dobar
deo Bugarske pripoji Srbiji i Makedoniji. Pominjala se i velika globa u
gotovu novcu, hrani, oružju i odeći, bez obzira na ogroman plen koji je
posle bitke pao Srbima u ruke.

Zluradi i zlomislenici su govorili da je kralj Stefan izlapeo: ne
razlikuje crno od belog i svako ga može žedna preko vode prevesti.
Začudo, ova besmislica potekla je iz usta nekih srpskih velikaša, jer se
pronela vest da stari kralj neće ni da čuje o bilo kakvoj nadoknadi štete.
Istina, Stefan je rekao da Bugari dovoljno čine što postavljaju na carski
presto vladarku iz loze Nemanjića.

Te vesti, izgovarane poluglasno ili šapatom, izazvale su krajnje
nestrpljenje i kod Bugara i među pristalicama jednog i drugog kralja. Oni
oko Dušana prosipali su jed i čemer na privrženike staroga kralja, a ni
Stefanovi, puni prezira, nisu im ostajali dužni. I da se nisu zatekli na
tuđem tlu, sigurno bi u nekoliko mahova došlo do dvoboja. Na kraju, obe
strane očekivale su sukob između oca i sina.

Uzbuđenje bugarskih velikaša bilo je na vrhuncu; nadajući se

114

sukobu Stefana i Dušana, već unapred su likovali i razmišljali o mogućoj

koristi.

Stotinari Prvoš i Markiša pripadali su sviti viteza Olivera i stajali su
iza njega, prema običaju onoga doba, kao telohranitelji.

Gledajući ozbiljna lica srpskih i bugarskih velikaša, izmenjaše
poglede, značajno se osmehujući.

Markiša tiho reče:

— Sigurno kao u vosku urezano...

Prvoš sleže ramenima:

— Možda...

— Kladim se u onaj zlatnik što mi ga onako velikodušno podari stari

kralj Stefan...
— I ja... — klimnu glavom njegov drug, gledajući bugarskog

patrijarha kako gricka golemu bradu koju je levom rukom podavio, a
desnom se češka po potiljku.

Markiša je upro pogled u ogromna dvokrilna vrata okovana čavlima
sa glavama veličine detinje pesnice. Kroz ta vrata treba da uđu u

dvoranu dva srpska kralja, a uz njih velikaši i vojvode.

Prvoš progovori:
— O tebi pričaju da si kadar na petnaest koraka nožem dugme

pogoditi...
— Eh! Svašta se priča...

— Zbog toga te je vitez Oliver uvrstio u svoju svitu.
— A zbog čega je tebe?

— Mene je valjda zbog tebe!

Dva momka se nasmejaše.

Crkveni oci, srpski i bugarski, sedeli su izmešani. Razgovarali su ne
pokazujući znake netrpeljivosti ili izmenjivali poneku reč, dok su se
ostala sabraća dosađivala dremuckajući posle obilata ručka. Izgledalo je
da braća u Hristu ne pomišljaju da se mešaju u prepirke oko deobe
ovozemaljskog blaga. Bili su načisto da taj posao pripada mirjanima.

Markiša povuče druga za rukav:
— Gledaj tamo u ugao sasvim pozadi — reče.

— Vidiš li onog monaha sa nakostrešenom kosom i bradom kao

lopata?

— Vidim... Pa?

— Kraj njega sedi episkop Venijamin, onaj iz Velbužda...
— Hm... U pravu si... Hoćemo li malo da ga...

— Ostavi se! On je srpski episkop, iako su mu Bugari prirasli za
srce... Ali sada, posle poraza, taj će se grepsti za kralja Stefana!

— Nikakvo zlo mu ne mislim... Samo, mogli bismo ga upitati za

zdravlje Dragaša, zapovednika Velbužda, i naših konja koje smo mu
ostavili na čuvanje...

115

— Diži ruke! — reče Markiša. — On je svešteno lice... Dužnost mu
je da se brine za svete utvari... Tražiće da mu vratimo mantije i

kamilavke...

— A naši konji?

— Rekao sam: diži ruke!
U međuvremenu, nestrpljenje u dvorani postalo je nepodnošljivo.
— Hoćeš li da se kladimo? — opet se javi Markiša.

— Za šta i u šta?
— U onaj zlatnik... da će se stari i mladi kralj danas ovde počupati
kao dva petla i da će leteti perje...
— Neću...
Opet zaćutaše.

Prvoš je išao pogledom po glavama sveštenih lica kao da ih broji, a

Markiša je netremice gledao u velika dvokrilna vrata.

Najposle, vrata se otvoriše. Stefan i Dušan, a za njima srpske
vojvode i velikaši, uđoše u dvoranu i posedaše svaki na svoje mesto.
Posedaše i ostali, koji su ih na nogama dočekali.

I pregovori počeše.
Kralj Stefan ustade. I kao da nije dva časa ranije u istom skupu

otvorio zasedanje i govorio, opet stade blagosiljati prisutne i odavati im

poštovanje.
— Prinuđen sam da ovaj sabor danas i po drugi put otvorim — reče.

— I otvaram ga, moleći boga da se, kao i onaj prvi, dobro i srećno
završi... O meni zlomislenici i podmuklice iza leđa govore da sam prema

prijateljima strog i nepravedan a prema neprijateljima blag i popustljiv...
A ja pred ovim časnim skupom izjavljujem: u stanju sam za ljudsku muku
i bedu, ma čije one bile, i suzu da prolijem, a za dobro bližnjih i krv svoju
da dam... Patio sam i sam, i saosećam sa svakim patnikom. A kome
među vama nisu poznate moje muke, poniženja i iskušenja? Godinama

sam zlostavljan i ponižavan i dobro sam shvatio da je teško biti sluga

gospodnji, a još teže vladar svoga naroda... Na mene su upirali prstom i
zli i dobri, gonili me kao zlotvora i uzdizali kao mučenika, smejali se i

rugali mojim uzdasima i patnjama, i tražili blagoslov od mene... Ako sam

u životu grešio, pristajem da sve kajanjem iskupim, a neka se na mene
baci kamenom svako ko je bez greha... Tako ističući svoje nevolje,
umem da zavirim i u tuđe i da ih shvatim. Na kraju, neka bude sve dobro

i pravedno, i neka se u miru i dobroj volji završi ovo zasedanje... U isti

mah molim srpske velikaše da ne pominju više cara Mihaila i njegove zle

namere... O tome se govorilo. Govorilo se više nego što je red da se o
pokojnicima govori... Sve smo već čuli... Sve znamo... Javljajte se za
reč...

Kralj Stefan sede.
Tišina potraja, a niko se ne pomače s mesta. Iznađenje obuze sve.

116

Kraljev govor doveo je u nedoumicu čak i one koji su godinama
poznavali njegovu ćud. Očekivali su, kao obično, prekore, prebacivanja i

podvikivanja, nervozne pokrete i podozrive poglede. Mesto svega,
potekle su reči blage, dobronamerne i iskrene, baš prema dostojanstvu

jednoga kralja patnika.
Trenuci su prolazili u iščekivanju. U dvorani je i dalje vladala tišina,

neugodna do krajnosti. Činilo se da su predviđanja i zlih i dobrih otišla

unepovrat, pa se sticao utisak da se svako snebiva ma šta da kaže.
— Šta je? — primeti Stefan. — Niko se ne javlja za reč? Ne

očekujete valjda da crkveni oci rade mučan posao ratnika!

U dvorani nastade komešanje i došaptavanje.

Episkop Danilo ustade:

— Dobronamerna primedba svetloga kralja Stefana — nasmeši se
episkop — podstiče me da govorim i kao ratnik — jer sam i to nekad bio
— i kao svešteno lice... Njegovo plemenito veličanstvo mudro je shvatilo
neugodno stanje u kome smo se našli i mi i naši susedi Bugari... I, braćo
moja, radujem se što vidim, a svi valjani u ovom skupu vide to i osećaju,

da je mnogo lakše davati svoje sopstveno, nego tražiti drugo i posezati
za tuđim... Ljudi se, iz zle namere i zbog zahteva, opravdanih ili
neopravdanih, često sukobljavaju, pronalaze načine da izbegnu zlo
stanje, ili da ga drugom nametnu. Na žalost, često se pribegava i ratu,
najžalosnijem, najmučnijem, bogomrskom rešenju... Rat je Sotonino

delo, kuga, uništitelj ljudskog roda... Nosi sa sobom prokletstvo, jer

uništava sve što je blagorodno u ljudskoj duši... A ni posledice rata ništa

dobro ne donose... Danas smo se bez naše volje našli pred jednim
činom koji nas nagoni u veoma neugodan položaj. Bezumlje jednoga
čoveka, podsticano zlim i opakim, dovelo nas je u stanje pobedilaca i
pobeđenih! Molim vas da me ispravno shvatite... Mi nećemo od vas

zahtevati mnogo, a vi se potrudite da što više ponudite... I verujem da
ćemo se u toj mučnoj pogodbi sresti negde na polovini puta...

Pljesak i dugotrajno odobravanje pozdraviše i slavnog episkopa i

njegov govor.

— Lepo i pošteno — primeti vojvoda Mladen.
— I dostojno mudrosti našega preosvećenog... — dodade kralj

Stefan.

Za to vreme u skupu su se mnogi pitali: da li je došao trenutak da
Bugari učine ponudu odštete, ili da Srbi iznesu svoje zahteve.

— Hm... — učini Markiša. — Ovakvu stupicu samo je episkop
Danilo u stanju da postavi! Sad je pitanje ko će u nju upasti! Bugari treba
da nude mnogo, a mi da tražimo malo! Šta misliš? Da li ćemo se sresti ?

— Hoćemo... Kao dve strele hitnute u dva suprotna pravca! —

odgovori Prvoš.
Za reč se javi Belaur, brat pokojnog cara Mihaila.

117

— Ja sam loš govornik — poče se snebivati. — Tu veštinu nisam
dovoljno izučio... a eto, došao sam u priliku da odgovorim jednom kralju
čiji su preci na političkom i bojnom polju slavu želi... Nije lako govoriti ni
posle čuvenog episkopa Danila... Pokorno molim da mi se ne zameri ako
negde skrenem ili učinim promašaj... Namerno svakako neće biti... Posle
mene govoriće drugi. Oni će se, verujem, izraziti i bolje i jasnije.

Velikaš zastade, obliznu suhe usne i obrisa rukavom znoj s lica.
— Mi smo započeli ovaj nesrećni rat koji se jednom bitkom

završio... Pokojni car Mihailo nije bio bez pristalica. Oni su mu
povlađivali i kao podstrekači odveli ga u propast, a svoju zemlju u

sramotu i bedu. Priznajemo krivicu... Ona je jasna i o njoj ne treba
mnogo govoriti... I šta sad da činimo? Da kukamo nad grobom svoga
cara i da naričemo za onim silnim ratnicima koji su pali kod Velbužda?
To nas ne vodi ničemu. Bolje je da upremo pogled u budućnost, a

mrtvima neka se bog smiluje... Dobili smo novu caricu i mladoga cara...
Ostao je naš narod i država... Radićemo u miru i poštujući druge nanovo
ojačati. Propast cara Mihaila i njegovih podstrekača služiće nam kao
opomena: da se više staramo o svome, nego da priželjkujemo tuđe. Ako
treba da se plaća šteta, platićemo prema svojim mogućnostima. A bog
će nam dati snage i zdravlja da istrajemo.

Belaurov govor izazva oduševljenja, ali uglavnom kod srpskih
velikaša. Sa strane gde su sedeli Bugari ču se nekoliko povika

odobravanja koji se smesta utišaše.

Jedan ratnik zadrigla vrata, mesnate glave i debelih usana nag lo
ustade, pa kolutajući crnim očima, uzviknu:

— Javljam se za reč!
— Boris... Da čujemo viteza Borisa... Boris Todorov ima reč! —
povikaše Bugari kao da su baš u toga govornika polagali najveću nadu.

Boris se razvika:
— Dosta je bilo lepih reči! Nismo se okupili ovde da se zavaravamo!
Srpskim velikašima bi jasno da Bugari nisu izabrali pogodnu ličnost
da ih zastupa na ovakvo važnom saboru. Sa čuđenjem su gledali
debelousnog ratnika očekujući da čuju šta će reći.
Boris Todorov stavi desnicu na balčak mača i pretećim glasom
otpoče:

— Pobedili ste nas i došli da tražite odštetu... Ubili ste nam cara i

uništili skoro celu njegovu vojsku, zaplenili naše oružje, konje i sve
ostalo... Zar treba još nešto da vam damo?! Hoćete li možda kožu s leđa

da nam ogulite? Ali ja vam tvrdim da još nismo propali! Naša snaga je
veća nego što vi mislite! I kao što je bog na nebu, vi ćete to jednoga
dana shvatiti i osetiti... Kažem vam: ne navlačite na sebe jagnjeću kožu i
ne pokušavajte da nas lepim rečima zavaravate!

Govornik baci prkosan pogled prema kralju Stefanu, Dušana i

118

srpske velikaše prezrivo odmeri i sede.
U dvorani nastade nečuvena galama. Neki bugarski velikaši su

pljeskali i burno odobravali govorniku, dok su drugi vikom pokušavali da

ih utišaju. Jedna manja grupa zahtevala je da se debelousni ratnik
smesta izbaci iz dvorane. U isti mah desetak njih se javi za reč.

— Mir! Tišina! — pljesnu rukama Belaur, pa valjda nadajući se da
će se galama stišati i red uspostaviti, pokaza na jednog postarijeg
velikaša, duguljasta lica, izgubljenih očiju i upalih grudi.

— Petko... Petko ima reč! — uzviknu — Da čujemo Petka!

Petko ustade, pokuša da isturi svoja ugnuta prsa, kašljucnu u šaku i
otpoče:

— Čemu vika i galama? Ovde je rečeno da svako ima pravo da

iznese svoje mišljenje. E pa, tako i postupamo... Ako je govor našega
viteza Borisa Todorova bio malo žešći, ne treba mu zamerati, jer je mlad
i bujan... Osim toga, u njega su i mač i jezik podjednako oštri... Toliko...

— Lepo i vrlo ubedljivo! — ustade Preljub, zapovednik Dušanove

konjice. — Poželjno je da svako kaže šta mu leži na srcu, ali taj ratnik je

smeo s uma najvažnije... Najpre, nismo došli ovamo da slušamo njegova
razmetanja i podnosimo uvrede od čoveka koga nazivate vitezom. Taj
vaš slavni govornik bolje bi učinio da se mačem pokazao na bojnom
polju, nego ovde britkošću svoga jezika. »Vitez« Boris zaboravlja da smo
mi pobednici, a on pobeđeni... Dakle, u ime svojih vladara, kralja Stefana

i Dušana, i svih ostalih velikaša i vojvoda, zahtevam da se ovakvi

govornici odstrane sa ovog skupa.

Boris Todorov planu:
— Ko tebi daje pravo da vređaš? Usuđuješ se da udaraš na moju
vitešku čast i da se rugaš mojoj hrabrosti! Izazivam te na dvoboj...
Pokazaću ti kako se bori.
— Ne, ratniče! — doviknu mu Dušan. — Dvoboja neće biti dok smo
ovde na pregovorima. Mislim da smo pokazali trpeljivost, čak i naklonost
prema vama. Nije sad vreme da se ističu hrabrost, snaga i sila... Umesto

toga, treba pokazati strpljenje, dobru volju i mudrost.
— Tako je! Mladi kralj ima pravo! — začu se samo jedan glas sa

bugarske strane.

Oštrom oku Dušanovom ne promakoše podrugljivi osmesi i
podgurkivanje među Bugarima, pa i došaptavanje koje se pretvorilo u

žagor.
— Naoblačilo se... Sprema se oluja... tiho reče Markiša.

Vitez Oliver se upola okrete i upita:

— Gde je naš odred ratnika?

— U dvorištu, pod oružjem... Uz njih su stotinari Dobroslav i

Bezbrodica.
— Prekrasno! — nasmeši se vitez, pa se obrati Prvošu: — Izađi

119

neprimetno i reci momcima: ako dođe do borbe, klanje bez milosti...
Jasno?

— Kao sunce nebesko! — odvrati stotinar gledajući u ugao levo,
gde se tavanica sučeljavala sa zidovima. Malo zatim polako izađe iz
dvorane.

Markiša primeti kako Srećko, štitonoša mladoga kralja, za pedalj
izvuče mač iz nožnice.

Kralja Stefana je već izdavalo strpljenje. Nekoliko puta se pridizao,
istezao vrat i gledao deo dvorane gde su sedeli srpski velikaši.

— Gde je Karavida? Ne vidim toga viteza! — reče.
— On je svetli kralju, napolju, kod vojske! — odvrati vojvoda
Mladen.
— A Ðuraš Ilijić? Ni njega nema!
— I on je kod vojske, s druge strane grada.
— Lepo! — dobaci Petko. — Znači, opkoljeni smo?
— Bože sačuvaj! To je samo predostrožnost! — hladno mu
odgovori Preljub.
— Lepo, lepo — stade se vrteti kralj Stefan na sedištu i žmirkati
levim okom. — Dakle, tako! — uzviknu. — Govorili smo, nadmetali se i
razmetali, a još ni slova nismo čuli od onoga što obe strane pogađa!
Vojvoda Mladen primeti:
— Bugari ne nude ništa, a mi do sad ništa nismo tražili. I dokle
tako?
Kralj planu:
— Tako je namestio episkop Danilo! Jer ono je... ono je Kajafa! Taj
je i nas i Bugare svojim farisejskim govorom strpao u ćup!
— E pa braćo Bugari — ustade vojvoda Hrelja — dosta je bilo
zatezanja i otezanja... Recite šta nudite, a mi ćemo već...
— Ne nudimo ništa! — odjeknu jedan prodoran glas.
— Tako je! — odazvaše se drugi.
— Dakle tako? Ništa, a? — izbeči se kralj Stefan.
— Ništa! — uzviknu Dušan. — Toliko galame, priprema, strepnji, pa
ništa!
— I troška! I troška! — dobaci kralj. — Oni prokleti najamnici —
kuga ih pojela! — ispraznili su mi riznicu do dna! Iz ostava pojeli svu
hranu i...
— I sad tamo, osim promaje, nema ništa! — dobaci Markiša.
— Umukni! — nasmeja se vitez Oliver.
— Tamo je neko nešto kazao? — pridiže se kralj Stefan.
— Ja sam! — odazva se Oliver. — Kažem, za te proklete
najamnike...
— Pa da... Pa da... Sve su mi... Sve su nam te belosvetske izelice...
Prvoš se vrati i stade na svoje mesto kraj Markiše, iza viteza

120

Olivera.

Bugarski velikaš Petko opet se javi:
— A ko će da isplati naše najamnike, Tatare i Vlahe?
— Oni su već isplaćeni! — zažmire stari kralj. — Kod Velbužda

dobili su punu platu!

Kralj prasnu u iskidan smeh. Niko mu se ne pridruži.
Međutim, svi su osećali da se približava odsudan trenutak. I srpski i
bugarski velikaši sve češće su pogledali Dušana, uvereni da će se bujna

priroda mladog prestolonaslednika pokazati.

Mladi kralj ustade. Miran, staložen, hladan, nije nagoveštavao da li
će iz njegovih usta poteći blage reči ili pretnje. On se okrete bugarskim

velikašima.
— Okrete se pobeđenoj strani! — tiho reče Markiša.
— Šta je? — uzviknu kralj Stefan kao da se čudi što je mladi kralj

ustao. Ne misliš valjda ti da govoriš?
— A zbog čega baš ja da ne govorim? — nasmeši se Dušan.

Pa jeste... Pa da... Dabome... Možeš govoriti. Ali bolje bi bilo da ne

govoriš! — ubrza stari kralj.
— Govoriću, draga roditelju; i sam vidiš da prilika to zahteva. Ovo

mučno stanje treba prekinuti.
Neočekivano, dvokrilna vrata se širom otvoriše. Carica Ana sa

svojom svitom uđe u dvoranu. Išla je uspravno držeći ponosito glavu i
deleći osmehe desno i levo. I srpski i bugarski velikaši poustajaše i s

poštovanjem ispratiše pogledom caricu do uzvišenog podijuma desno,
određenog za vladara i njegove pratioce.

— Ee — bezvoljno oteže kralj Stefan. — Došla je!

— Kao što vidiš, dragi brate! — diže carica desnu obrvu i mrdnu

nosem.

Stari kralj iskrivi usta u osmeh.
— Šta se ovde događa? — protepa carica Ana.
— Imaćeš prilike da vidiš i čuješ?
— Nadam se da naše prisustvo neće poremetiti tok vašeg...
— Bože sačuvaj! Baš naprotiv!

Carica Ana smešila se svima. Smatrala je da u skupu nema osobe
koja nije presrećna što joj se dala prilika da se nagleda njenog lica i
čarobnog osmeha i da se do mile volje divi.

— Nastavite... Samo nastavite! — reče carica blagonaklono,
podmećući glavu pod lepezu kojom joj je jedna dvorkinja mahala ispred
nosa. Videći najposle Dušana, koji je još uvek stajao, uputi mu osmeh od

koga bi i kamen procvetao.
— Oh! — blago uzviknu. — Mladi kralj hoće da govori! Srećna sam

što sam baš sad naišla!
— I mi smo srećni — progunđa kralj Stefan, pa se obrati Dušanu: —

121

Počni već jednom! Kaži šta imaš i... Ukratko! Nemoj da zapneš od

postanka sveta!

Dušan ga hladno pogleda.
— Pre mene su se ovde čuli žestoki i uvredljivi govori — poče. —
Čujte me, dakle, Bugari! Udružili ste se s Vizantincima, Tatarima i

Vlasima i digli se da nas uništite. Ali svoju podlost skupo ste platili...
Hulja Andronik ostavio vas na cedilu! A znate li zbog čega? Vi ste za

njega varvari i bezobzirno vas je gurnuo u propast, jer namerava da se
dočepa Vardarske doline i cele Makedonije... A Tatari i Vlasi, pohlepni
na pljačku, pohrlili su za vama i dobili valjane batine! Oni više neće
upirati poglede u vaše prazne kese. Nećete imati čime da ih plaćate... A

mi? Ovamo smo došli s dobrom namerom, da popravimo loše stanje

koje ste vi stvorili! I naišli smo na neprijateljske povike i pretnje. Našu

dobrotu naopako ste shvatili. Ponašate se kao da ste vi nas potukli! E
pa, eto, niste, i, verujem da ni u buduće nećete moći! Neke stvari prosto
ne želite da priznate, zabašurujete, izvrćete, prsite se i pretite silom... I

nikako da shvatite: da smo mi posle pobede mogli da upadnemo u

Bugarsku, da je pustošimo i bog zna dokle da dopremo! Sve što bismo
osvojili, bilo bi naše. Niko nas u tome ne bi mogao sprečiti. Umesto toga,
došli smo da se na lep i viteški način namirimo. I namirićemo se, ja vam
stojim dobar. Ispunićete sve uslove koje vam pod nos budemo podneli.
A ako nanovo potrgnete oružje, uvidećete kako se lako i brzo dobre

namere pretvaraju u zle i opake postupke!

— Ko te je ovlastio da tako govoriš? — gnevno uzviknu kralj Stefan.
— Kako se usuđuješ da u ime svoga kralja i ovih časnih vitezova...

— Govorio sam u svoje ime! — doviknu Dušan.
— Bez uzbuđenja! — začu se jedan glas zdesna.

Carica Ana ustade:
— Ja ću odgovoriti svome mladom rođaku prestolonasledniku...
— Tetka se naoštrila — tiho reče Markiša. — Sad će munje i

gromovi!

— Siromah mladi kralj! — primeti Prvoš.
— Ćutite! — reče vitez Oliver. — Ćutite i budite spremni.
— Mi ćemo se već pokazati, osim ako u ovoj dvorani tavanica ne

padne na nas...
— Šta hoćete vi Srbi? — otpoče carica Ana. — Čini mi se da nešto

želite i tražite? Čujem da pominjete nekakvu odštetu? Kakvu? I zbog
čega? Možda biste želeli da vam dam pola Bugarske? Odmah vam
mogu reći da se uzalud trudite! U ovoj zemlji živi moj narod...

— Tvoj narod?! — iznenadi se kralj Stefan.

— Moj narod! — prezrivo ga pogleda carica.
— I umeću da ga zaštitim... Izgleda da ste smetnuli s uma da i u
mojim žilama teče nemanjićka krv! Molim da se to ne zaboravi!

122

— Guska! Očerupana guska! — dobaci kralj.
— Ju! — reče Markiša. — Guska, i još očerupana!
Na licu carice Ane buknu rumenilo. Iz očiju joj izbi ubilačka vatra.
Nekoliko brzih pogleda baci prema mestu na kome su sedeli bugarski
velikaši i vojvode. Izgledalo je da će im u gnevu dati znak da potrgnu
mačeve. Najposle, pretvarajući se da je prečula primedbu, nastavi, sad
već plačevnim glasom:
Ja sam slaba žena... Ostavljena samoj sebi, sa dva siročeta...
Jadna moja deca! Ubili ste im oca!
— Dosta! — podviknu Dušan. — Polazimo!
— Pa da... Poći ćemo... Nema nikakvog smisla... — jedva dočeka
stari kralj. — Napuštamo bugarsku prestonicu jer zaista nemamo šta
više ovde da tražimo.
— Idite! Smesta idite! — kriknu carica. — Još ćemo za vama i
kamen baciti da se nikad više ne vratite!
Tako se završio mirovni sastanak između Srba i Bugara posle bitke
na Velbuždu.

123

Nemanjići su tvrdi kao kremen

Kralj Stefan, iskusni vladar a uz to lukav i nepoverljiv čovek,

prekinuo je zasedanje i doveo u nedoumicu i srpske i bugarske velikaše.
Njegov stav inače je bio nejasan i za sve vreme niko nije mogao shvatiti
šta hoće. Gnev protiv Dušana mnogi su očekivali. Smatralo se to kao
netrpeljivost oca prema sinu i nije se dovodilo u vezu s predmetom
raspre između srpskih i bugarskih velikaša. Nekima se činilo da on
namerno odugovlači, kao da želi da ne dođe ni do kakvog rešenja.
Pojava carice Ane u dvorani došla mu je kao naručena, jer je dobro
poznavao brzopletost, prenagljenost i zloću svoje sestre. Carica Ana
svojim nadmenim držanjem omela je bugarske boljare da iskoriste priliku
posle Dušanovog govora i da sa istinom izađu na sredu. Belaur i
nekoliko vojvoda očekivali su da će govor srpskog prestolonaslednika
biti žestok. Oni su naslućivali i sadržinu tog govora i spremali se da mu
odgovore. Jer znalo se da vojska cara Andronika boravi u Trakiji i da
osvaja bugarske gradove, sela i naselja. Lako je bilo pretpostaviti da se
vizantijskom caru moglo prohteti da nanovo krene prema Makedoniji, pa
i do Skoplja da dopre. Oprezni kralj Stefan, a uz njega i Dušan,
pribojavali su se toga i po napuštanju Trnova hitali su da se što pre
prebace u Srbiju.

Kralju Stefanu je, dakle, u početku odgovaralo da se sastanak
odugovlači mlitavim i neiskrenim govorima i da se završi bez ikakva
ishoda. Dušanov govor izbio ga je iz takta i pomeo mu račune. A
nadmeni stav carice Ane dokrajčio je njegovo strpljenje. Prekinuo je
zasedanje i bugarskim boljarima onemogućio da se izjasne.

— Bog da poživi caricu Anu! — reče episkop Danilo, koji je jahao
pored Dušana. — Njena revnost i ljubav prema »svome narodu« omela
je boljare. Oni nisu imali vremena da ti kažu: »U Bugarsku niste mogli
upasti jer vam je car Andronik stajao, i još uvek stoji više glave kao sveti
arhangel Mihailo!« Idite dok ste čitavi i ne tražite od nas ono što sigurno
nećete dobiti!

Tako je uz put, pri povratku iz Trnova, govorio episkop Danilo.
— Mogli su to da kažu — složi se mladi kralj. — Ali zahvaljujući
»guski, i to očerupanoj«, nisu stigli... A možda ih je i glupost omela?
— Nije glupost — nasmeši se episkop. — Pre će biti da je »guska«
odigrala svoju ulogu...

124

— Znači, ipak glupost! — glasno se nasmeja Dušan. — Doznao

sam da se patrijarh Simeon spremio da nam zada žestok udarac...

Nekad su guske svojim gakanjem spasle Rim, a sad je jedna jedina
onemogućila najboljeg bugarskog govornika i zapušila mu usta!

Neko vreme jezdili su ćuteći. Ali mladi kralj osećao je da će stari
političar progovoriti.

— Sinko — najposle otpoče episkop — dobro si se držao i dobro si

govorio. Ali opominjem te... Pripazi se... Ne zaboravi da je tvoj otac sin
kralja Milutina... Nemanjići su valjani vladari, ali teško svakome ko im se
ispreči na putu! Odnos između staroga kralja i tebe sve više se
zaoštrava, i, predosećam, uskoro će izbiti varnica...

Bili su malo izdvojeni od grupe pratilaca. Tišinu je remetilo samo

povremeno frktanje konja i udar kopita o tvrdu zemlju na džombastu
putu. Prašina, kao magličasta koprena, zlatila se prema kosim zracima

sunca koje se primicalo zahodu. Letnja sparina izbijala je iz zemlje i
kamena, iz stabala kraj puta i opuštenog lišća koje je na tihom letnjem

vremenu visilo sa grana.

Episkop opet progovori:
— Nemanjići su tvrdi kao kremen, a tako i oštri... Oštri ste kao
sečivo mača ili bodeža... Reci mi šta nameravaš?
— Treba najpre videti i osetiti očeve namere... On me ne podnosi...
Nije me voleo ni kad smo bili u Carigradu, u zatočeništvu... Sećam se,

bilo mi je trinaest godina... Jednoga dana mi se obratio: »Po pravu
prvorođenog pruža ti se prilika da postaneš prestolonaslednik... Ali čuj,
derane... Ja ti stojim dobar da kralj nikad nećeš biti!« Zaćutao je i

poduže upirao u mene ono svoje žmiravo oko. Onda se nasmejao... U to
vreme još je umeo da se smeje... Nasmeja se i reče: »Pitanje je da li ću i
ja postati kralj! Zasad smo trojica: Konstantin, Vladislav i ja... Sotona će
svakako smotati dvojicu! Onaj treći sigurno je da tebe neće, jer si po
nečemu sličan svome dedi Milutinu... Podsećaš na onog krvnika,

preljubnika i lažnog bogomoljca... Podizao je crkve i manastire da u

temelje zazida svoje grehe! I zazidao ih je... Proglasili ga za sveca...
Derane, mnogo me podsećaš na njega!« I...

— I? — upre episkop pogled u mladića.

— Tu je stao, uneo mi se u lice i dodao: »Ništa ti... Ja to samo
onako... Po liku me podsećaš... A možda ti duša nije baš toliko crna!«

Opet se nasmejao o, gospode, kakav smeh! Mora biti da se dugo

rešavao da mi ovo kaže, jer sam primetio na njegovom licu olakšanje...

Posle toga napustili smo Carigrad i vratili se u Skoplje.
Mladi kralj podiže oči prema nebu:
— Bog neka mi sudi ako sam ikad shvatio svog rođenog oca! Ni

danas još nisam načisto da li prema meni oseća netrpeljivost ili mržnju...
— Svejedno je — reče episkop. — Jedno ili drugo... Ali je sigurno

125

da to više nagriza njega nego tebe! Jer samo ljubav i dobra volja čine
čoveka srećnim i teško svakom u čiju se dušu useli mržnja! O tome su
još i stari grčki filozofi govorili... Mnogo je propatio, a ti si bio uz njega... I
sad se još čudim šta je bilo potrebno kralju Milutinu da i tebe pošalje u
progonstvo! Mnogo ga podsećaš na zlo urezano u njegovu dušu...

Radnici koji su jezdili desno i levo od puta i otegli se iza čela

povorke živo su razgovarali i smejali se dosetkama.

Mladi kralj nastavi:
— Godinama podnosim to... Osećam odvratnost kad god sretnem
njegov pogled... I sad mi reci, časni oče: ko je grešniji? On ili ja? I ima li

tu uopšte greha?
Episkop izbeže odgovor. Umesto toga reče:
— Jedino gospod zna koliko je ljudska duša složena... Nesrećni

kralj Stefan! Žalost čoveka obuzme kad ga vidi... Sve više ga opsedaju
pakost i zloba... Ne zameri mi, sinko moj, ali reći ću ti... On u tebi
naslućuje ili oseća nešto od onoga satanskog što se koji put moglo videti

kod pokojnog kralja Milutina... Nastavak, produženje.

— Ne znam! Ne znam! — uhvati se Dušan za glavu. — Bog neka

mi sudi ako sam mu ikad poželeo propast!

— Nisi mu poželeo... Možda ni on tebi... Ali šta to vredi ako on
oseća da nosiš u sebi...

— I šta sad? Kuda? Uputi me šta da činim... U njegovom liku

nazirem avet... Ima li tu krivice ili greha?

— Nema — odmahnu glavom episkop. — Nema, ako se budeš
upravljao prema prilikama. I, što je glavno, ako ti pođe za rukom da ga
nadmudriš, ili, bolje, da ga prevaziđeš lukavstvom... On ne voli nikoga... I

zašto bi tebe voleo!

Mladi kralj se nasmeja sa olakšanjem.

— Ne voli nikoga? — ponovi. — Možda je to odgovor na sve? Znao
sam da će doći vreme da episkop Danilo progovori... Ja ne tražim od
tebe blagoslov, svako svešteno lice može mi ga dati, već dobar savet.
Moj otac je zlopamtilo i neće zaboraviti uvrede koje sam mu tresnuo u

lice...

— Idi u Zetu. To je tvoja pokrajina. Tamo su Ðuraš i Karavida, a

Skadar je tvrd grad... O njegove zidove mnogi su zube polomili...
— Znači, odmah u Zetu?
— Da... I zaklinjem te, ne počinji ništa! Možda je sve ovo

preuveličavanje zla ili prosto sablazan koja je spopala i njega i tebe! I
čekaj!

— Šta da čekam? Da me baci u okove i strpa u tamnicu?
— Rekao sam da je Skadar tvrd grad... Odoleće... Dakle, čekaj prvi
potez i ne počinji ništa!
— Da, Skadar je doista tvrd grad... Nego, časni oče, reci mi šta bi

126

se desilo kad bih ja otpočeo?

Episkop ga dobro odmeri pogledom:

— Bio bi prezren. Narod bi te odbacio, jer ako sin digne ruku na

oca, prokletstvo mu ne gine! Stefan je to pokušao i propao je. I da nije

bilo »muka, stradanja, iskušenja, slepila i progledanja«, kraljevska kruna

ne bi sad krasila njegovu glavu... Da, sinko... Tvoj otac imao je sve to,
još ozgo i »čudesa« o milosti gospodnjoj i narod se sažalio i prihvatio
ga... Video si kako su prošli tvoji stričevi... Konstantin je »na svirep
način« ubijen u borbi, a Vladislav je umro u tuđini ko zna kako i od čega!
Oni nisu imali »muka, stradanja i čudesa«... Nemaš ih ni ti! I zato čekaj...
Ako te napadne, brani se... To ti niko neće zameriti...

— Čekaću i braniću se — reče Dušan.

— Radujem se što si me razumeo — primeti episkop. — Ja moram
da obiđem majstore tamo kod Dečana. Zasad, to mi je najvažniji posao.

— Hm... Dečani... Manastir... — kao za sebe progovori Dušan. —
Možda će se i u njegove temelje uzidati nečiji gresi!

— Možda — nasmeši se episkop. — Gresi ili nešto drugo, sveto, što
ni ti ni ja ne možemo da naslutimo... Još jednom, sinko... čekati prvi
potez i moliti boga da do njega ne dođe...

Episkop Danilo ošinu konja i pridruži se vitezu Oliveru koga su uz
put Prvoš i Markiša zabavljali pričama, istinitim, preuveličanim ili

izmišljenim.

Kralj Stefan, okružen odabranim pratiocima iz grupe Dušanovih

strelaca, izmakao je nekoliko milja ispred Ðuraša i Karavide i njihove

vojske. Kraj njega su jahali vojvode Hrelja i Mladen. Dva stara viteza

bezvoljno su slušala vajkanja, nekakve maglovite pretpostavke,
neodređene pretnje i gunđanje staroga kralja.

— U našoj zemlji sve nekako ide... hm... — govorio je Stefan. —
Kao i da ne ide, nego se vuče, povlači i kobelja...

Vojvode su ćutale. Hrelja je upirao pogled nekud u daljinu, a Mladen
je gledao između ušiju svoga konja kao da ga, izvan toga, ništa na svetu

ne zanima.

— I vas, dvojica... — ljutnu se kralj. — Pretvarate se... Pravite se da

ne vidite pravo stanje u zemlji!
Umorni konji tromo su se vukli dižući oblake žućkaste prašine.

Desno i levo seljaci su na njivama i livadama stajali gologlavi i bez

oduševljenja gledali kralja Stefana i njegovu svitu.
— Kralj — reče jedan seljak.

— Daa — oteže drugi. — Sin svetoga kralja Milutina.
— Eh! — uzviknu treći. — Kakav je, da je, naš je!
Starac Blagoje, koga su zvali Mudrac, uze reč:

— Dobro je on potprašio Bugarima tamo kod Velbužda!

— A ja bi’ rekao, da nije bilo Dušana... — primeti drugi seljak.

127

Blagoje Mudrac ga ućutka pogledom, pa nastavi:

— Kažem, šta bi bilo od nas da Bugari nisu dobili po glavi... Robovi,
rintanje od jutra do noći, komad ovsena hleba i bič sa tri kraka! Čuo sam
da tatarsko ropstvo niko nije izdržao duže od četrdeset dana...

— Rintaš i ovako! — dobaci treći seljak.

Blagoje Mudrac sažaljivo zaklima glavom:
— Istina je... Rintamo... Ali, braćo moja, ima li među vama koga koji
nije bar triput zatajio u davanju soća ili zakinuo svome gospodaru? A?

Smotaš od svega i živi se...
— A Dušan? — zapita najmlađi iz grupe.

— Dušan? Sila! Snaga! Kad te pogleda, noge ti se odseku... Sav
zaceptiš od straha i poštovanja... Pa mač.... Dvojica ne mogu s mesta da
ga pomere... a on vitla njime kao da je slamka... I verujte mi, braćo, taj
će nas sve iznenaditi: bilo po dobru, jal’ po zlu!

Drugi starac primeti:

— Dušan jeste junak, ali, bogme, i Stefan nije loš... Zaboravili ste
čudo gospodnje, kad je progledao! Određeno je to da tako bude i da se

zbude... Sve unapred... I zemlja da se spase od Bugara i nekrsta...
— Ko će ka’ bog! — dobaci postariji seljak koji je sedeo u hladu i

grickao suvu travku.

Blagoje Mudrac nastavi:
— Ne valja što imamo dva kralja... Neće to na dobro izaći... Biće
čuda i pokora na dvoru... Opet otac i sin... Nego, druga muka postoji...
Kažu da se pojavio jedan monah iz Svete Gore... Četrdeset godina je
ćutao...
— Ćutao?!
— Ćutao... Ćutao, i nedavno progovorio... Otvorio usta i prorekao...

— Prorekao? Šta? Šta? Tako ti boga, govori!

— To je tajanstveno — zažmire Mudrac. — Bolje da ne govorim...
— Laže Blagoje! — dobaci njegov sused. — Ko ćuti četrdeset
godina, neće ga majci više progovoriti!
— A ti se, Milune, ne mešaj! — preteći reče Blagoje.
— Milune, umukni! Govori, Blagoje! — reče starac.
— Milun je ćaknut! — primeti drugi. — Drži sve postove pa mu se
život protanjio... Počeo pre roka da se gubi... Nego, slave ti, Blagoje, reci

šta je onaj monah prorekao...
— Reći ću... Čujte i počujte... Prorekao je da će srpsko oružje

pobediti kod Velbužda, da će car Mihailo glavu izgubiti i...

— I?
— I da će dinastija Nemanjića presahnuti u Nerodimlju...

— Ne valja... Ne valja... — stadoše vrteti glavom seljaci. — Pokojni

kralj Milutin baš se u Nerodimlju prestavio...

— Tako je prorekao monah i opet usta zatvorio — završi Blagoje

128

Mudrac.
Seljaci zaćutaše. Gledali su u daljinu niz put, kuda su prošli

konjanici, kraljevi pratioci, gde se već proređena prašina na tihom
vremenu lagano slegala.

*

U Nerodimlju kralj Stefan je sa svojim velikašima održao kratak
sastanak. Svakome je ponešto zamerio. Neke je korio zbog neubedljivih
govora, drugima je zamerao što se nisu javljali za reč, a svima za
sašaptavanje i podrugljive osmehe na njegov račun. Prebacio je i
episkopu Danilu što je svojim govorom i Srbe i Bugare doveo u stanje
koje im je onemogućilo da se snađu i izraze.

— I, braćo moja — reče — sve to ide nauštrb moga ugleda i srpske
krune... Taj episkop postavio je klopku i obe strane priterao uza zid!

Zatim se oborio na najamnike:
— Muka me spopada od davanja! Otpustiću ih... Oplenili su me!
Riznica prazna... Prazne ostave... Nigde ništa... Izelice iz bela sveta...
Razjuriću ja to... Čini mi se da je neko tamo u Trnovu, u dvorani,
dobacio: da kroz moju riznicu duva promaja? A? Da li ste čuli, ili se to
meni pričinilo?...
Velikaši su se zgledali kao da se pitaju da li je kralj još uvek
uračunljiv.
— Nismo čuli... Pričulo ti se... Ko bi to mogao reći! — iščuđavali su
se.
Vitez Oliver se zamisli, pa ozbiljno reče:
— Hm... Promaja, kažeš? Ne... Niko nije to rekao... Kakva promaja!
— Stvar je u tome — nastavi kralj — što kroz moju riznicu zaista
duva promaja!
— E, pa to je onda druga stvar! — reče Karavida. — Tako se i
desilo da si to sam pomenuo pa ti se pričinilo... Ne verujem da bi se
neko usudio...
Za kraj je ostavio Dušana i njegov govor:
— Mogao si i krvoproliće da izazoveš — otpoče, pa stade okolišiti.
— Otišli smo u neprijateljsku zemlju da tamo sredimo stanje... I neka me
bog ubije ako znam koga smo đavola tražili po Trnovu! Hm... Ipak...
Postavili smo novu caricu, i to na tuđ presto... Opet vidim neke pakosne
osmehe? — uzviknu. — Ljudi, braćo, hrišćani... Ne terajte šegu sa
ozbiljnim stvarima! Na kraju, uspeli smo, kažem, da na bugarski presto
postavimo osobu nemanjićke krvi... To je uspeh! Ili smatrate da nije? —

129

stade žmirkati kralj.
— Sigurno! — prihvati ironično Ðuraš Ilijić.

— Svakako! — dobaci Karavida. — Uspeh je to! Samo, po svemu
sudeći, Bugari će nam svoju caricu kroz nekoliko meseci poslati ovamo

bez naplate troškova...
Vitezi se glasno nasmejaše. Nešto slično osmehu zatitra oko

kraljevih usta. I, na izgled blagonaklono, primeti:

— Ti, Karavida, u poslednje vreme postaješ drzak. Tvoje ponašanje
počinje da me uzbuđuje... Dakle,

— nastavi Stefan — posle toga čina trebalo je da se pokupimo i
napustimo Trnovo. I da iz vas nije zinula ala, to bismo i učinili... Znam

šta vas boli... Hteli ste da od Bugarske odvalite dobar komad pa da
između sebe podelite! Od toga nije ispalo ništa! Na tom polju ste
propali... Ništa nismo dobili i ništa nećemo ni tražiti!

Ðuraš dobaci:
— A pobeda kod Velbužda?... Badava smo kvasili hlače, a ribe ni

za lek!
— Branili smo se od zla i odbranili! — začudo hladno odvrati kralj,

pa se obrati Dušanu:

A ti? Zaslužio si priznanje! Dokazao si da umeš valjano i jezikom da

mlatiš! Svojim govorom si saterao uza zid one bugarske pelengiraše!
Istina, i nas si nabio u ćup, al’ to ništa! A sad, svako na svoje mesto...
Dušan u Zetu, a ostali svako na svoju stranu... Ja ću u Skoplje... Oliver

ostaje u Nerodimlju...
Vitezi su ustali i već se spremali da pođu, a kralj se priseti:
— Čekajte... Stojte... — uzviknu. — Hoću da vam kažem...

Skupljajte vojsku iz naroda, opremajte ratnike i naoružavajte ih...
Predstoje nam bitke. Osećam... Borićemo se s onim vizantijskim
varalicama... Najamnike ću da razjurim... Te izelice su mi...

Kralj se naglo obrati episkopu Danilu:

— A ti? Šta nameravaš?
Idem u Dečane da obiđem majstore...

— Idi, idi... Bog te blagoslovio... I ne štedi novac! U pitanju je hram

božji!
— Poslednje vreme! — progunđa Ðuraš. — Sad je počeo episkope

da blagosilja, umesto da bude obratno!

— I ne zaboravi da blagosloviš i rad i valjane... — nastavi kralj.

— Kao i uvek — nasmeši se episkop.

Sastanak je bio završen.
Na izlasku iz dvorane Danilo priđe Dušanu i tiho mu se obrati:
— Sinko, čuvaj se! Počeo je da te hvali... To ne sluti na dobro!

— Karavidu i Buraša nije hvalio! — primeti Dušan.
— Oni su već otpisani... Samo je pitanje vremena... I ako dozvole

130

da mu padnu šaka, zaista, osim smrti, ništa bolje nisu ni zaslužili!
— A Oliver?
— Taj će se već izvući!

*

Po dolasku u Nerodimlje vitez Oliver je posetio kraljicu Mariju.
Rastanak pred polazak u bitku za njega je značio doživljaj koji mu
se duboko urezao u dušu. Blag osmeh, tuga, strah i očajanje
zanemarene žene stalno su mu lebdeli pred očima. U njenim suzama
naslućivao je patnju i nemoć blagorodne duše. Začudo, činilo mu se da
sve to još više ulepšava i inače lepo lice kraljičino i daje mu osobitu draž.
Vitez je osećao istovetnu toplinu u srcu i ono zračenje iz očiju što ga je
omamilo pred polazak u bitku. U ušima su mu još uvek zvučale njene
reči kad mu je zahvaljivala na pokušaju da je uteši.
Vitez Oliver se čudio nespretnosti koja ga je iznenada obuzela i
»svetoj vatri« što je planula u njegovom srcu.
Opsednut takvim osećanjima, vitez uđe u kraljičinu odaju.
Bila je sama. Nagnuta nad platnom razapetim na staklu i zaneta
vezom koji je radila proturajući vešto koštanu iglu, u prvi mah i ne primeti
viteza. Na njegov dubok poklon prenu se, ustade i pođe mu u susret.
Ljubazno se osmehujući, mlada žena pruži ruku vitezu.
— Očekivala sam te — reče smeškajući se. — Pomišljala sam i
glasnika da pošaljem, ali sam se predomislila...
Oštrom oku Oliverovom ne promače senka usiljenosti oko njenih
usta. Od blagog pogleda i topline iz kraljičinih očiju nije bilo ni traga.
— Predomislila si se? — upita u nedoumici.
— Da... Čekala sam da se odlučiš, jer... mi smo prijatelji...
— Svakako... prijatelji... — primeti Oliver snebivajući se kao
uhvaćen u nekom nečasnom delu. U mahu pomisli da nije izabrao
pogodan trenutak za posetu i da bi bilo najprikladnije da mladoj ženi
uputi nekoliko ljubaznih reči i da ode.
— Čekala sam i... ipak si došao... Volim da te slušam... Umeš tako
lepo da pričaš... Tvoje reči, onda na rastanku, nikad neću zaboraviti.
Često ih se sećam i nosim ih duboko u srcu...
Oliver oseti kako sumnja i nespokojstvo nestaju, mada u kraljičinom
glasu nije bilo one mekote koja blaži i osvaja. Njena bujna lepota i
ženstvenost kako mu se činilo — opet su zračile i plenile. I vitez, u čije
se srce usadila ljubav, odluči da ostane.
— O čemu da ti pričam? Šta najviše želiš?

131

— O svačemu... Na primer, o mome suprugu, kralju Stefanu, o
Dušanu, vojvodama i velikašima... Želim da čujem o njima sve!

— Sve? I lepo i ružno? — nasmeši se vitez.
— Da... I lepo i ružno... Ali najpre, molim te, sedi... Tako ćemo bolje

razgovarati.
Oliver sede za sto. Kraljica Marija se smesti sučelice, spremna da

sluša.
— Lepo možeš čuti, ali ružno ostavljam drugima — primeti vitez.

— Kako? Zašto? — uzviknu kraljica. — Pa da... Zaboravila sam!

Vitezu ne dolikuje da govori ružno o ljudima sebi ravnima, osim u njihovu

prisustvu...

— Da... To spada u red vrlina koje se danas malo cene — odvrati
Oliver. — Dakle, šta bi posebno htela da čuješ? Ako znam, i ako je za
kazivanje, reći ću...

Mlada kraljica ustade i ushoda se po odaji:
— Bojim se da ne uvredim tvoj ponos — reče. — Ali ja sam žena...

Ženama se oprašta...

— Da... Ženama se oprašta — sleže ramenima vitez. — Dakle, da
čujemo?

Kraljica nanovo sede i zagleda se levo u fresku na zidu. Slika je
predstavljala svetoga Ðorđa na konju kako kopljem ubija aždaju. Iz
razjapljenih čeljusti nemani lopio je mlaz krvi. Lica savršeno mirnog i

spokojnog, svetac je bez ikakvog napora probadao protivnika, kao neko
kome je pobeda unapred osigurana. Nemoć pobeđene aždaje nije

izazivala sažaljenje.

— Borba... — tiho izusti kraljica. — Predstoji nam teška borba...
Pitanje je ko će iz nje izaći kao pobednik!

Vitez Oliver upre u nju dug pogled:
— Šta ti o tome znaš — reče.
— Skoro ništa... Ali osećam i bojim se... Reci mi, na čijoj je strani

pravda? To želim da doznam...
— Pravda? — nasmeši se vitez. — Ona će, kao i uvek, biti na strani

pobednika.
Kraljičine obrve se natuštiše:
— Ko će biti pobednik?
— Kao i uvek... — opet se nasmeši vitez. — Onaj na čijoj je strani

narod i...

— I?
— I ko ima više pristalica među velikašima.

Kraljica naglo ustade:

— Gospode! — uzviknu. — Opet otac i sin!
Za trenutak nastade mučna tišina. Oliver je, prividno spokojan, s
nestrpljenjem očekivao glavno pitanje. Žudno gledajući njegove oči, lice i

132

usne, kraljica kao da je želela da mu pročita misli.

Najposle Oliver progovori:

— Zar od kralja Stefana ništa nisi doznala? On je tvoj suprug...

— Da... Suprug, ali ne i prijatelj... A ti? Verovala sam da si me

shvatio... Sad mi izgleda da sam se prevarila! Tvoje prijateljstvo bilo je

kratkotrajno!
Ovo zaista nisam očekivao!
Vitez Oliver bio je dvorski čovek. Njegovo iskustvo u opštenju s

ljudima, ravnopravnim ili višim po rangu, izoštrilo mu je zapažanja. Bio je
oštrouman političar i častan i ponosan vitez. I mada mu je duša plamtela
od ljubavi prema mladoj kraljici, odlučio je da ne popusti pred navalom
pitanja koja je očekivao.

Kraljica otvoreno otpoče:

— Stari i mladi kralj... Svaki ima svoje obožavaoce, prave i lažne,
pristalice i privrženike... Ne želim da čujem ko su dobri, pošteni i

iskreni... Htela bih da saznam imena zlih i opakih? Ti ih znaš... i moraš
mi reći koji su!

— Moram? Hm... — zamisli se vitez. — Teško je snaći se tu... Jer

svi su ljudi dobri, plemeniti, iskreni i — zli i opaki! Zavisi od prilika u
kojima se nađu. A moje je da ti odgovorim na pitanje koje još nisi

postavila... Na strani kralja Stefana su dobri i zli, a uz Dušana zli i dobri...
Imaju jednu zajedničku osobinu: svi su spremni da pređu na stranu
jačega!

— A ko je jači?

— Zasad se to još ne zna.

— Ti znaš! — planu mlada žena i unese mu se u lice. — Sigurna

sam... Znaš!
— Znam ... — hladno odvrati vitez. — Jači je kralj Stefan, jer je

otac... Teško je sinu dići ruku na roditelja. Dušan to neće učiniti.
— Hoće! Kod Nemanjića je već običaj da...
— S tim je svršeno! — prekide je Oliver. Dušan neće dići ruku na

svoga oca...
Kraljica Marija s olakšanjem uzdahnu. Sad već osmehujući se,

upita:
— Na čijoj si ti strani?

— Na svojoj, plemenita kraljice. Na svojoj.
Miran i spokojan pogled svetoga Ðorđa na slici klizio je niz koplje
pravo prema čeljusti probodene aždaje. Neko vreme samo se čulo

ubrzano disanje kraljice Marije i zujanje dve osice koje su neumorno
kružile iznad posude s grožđem na stolu. Vitez Oliver sedeo je oslonivši
glavu na desnu ruku, dok se levom poigravao kićankom na balčaku
svoga mača.

Neočekivano mlada žena poblede. U očima joj blesnu strah:

133

— A šta će biti ako otac udari na sina?
— Postoji i ta mogućnost — odvrati vitez upirući pogled u kraljičine
oči. — Sin će se braniti... I umeće da se odbrani. Nego, reci mi,

presvetla kraljice, da li je kralj Stefan tebi ili nekom drugom nešto
obećao?

— Jeste... odgovori žena klonulim glasom i sede za sto. — Obećao
je i dao kraljevsku reč...

Vitez nije skidao pogled s njenog lica:
— Onda će on učiniti prvi potez.
— Prvi potez? — tiho ponovi kraljica. — To sam već čula...
Gospode, to sam već nekoliko puta čula!

— Od koga?

— Od vojvoda... Tamo oko Danila...

Draga, dobra i plemenita kraljice — blago je uhvati vitez za ruku. —
Nemoj se kidati, jer stanje ne možeš popraviti. Svačiji život je u božjoj

ruci!

— Ali moje dete... — jeknu kraljica. — U opasnosti je život moga
sina! Trebalo bi da proklinjem svoju majku... Ona je izvukla reč od

kralja...

Da... Shvatam... Svako je pohlepan na kraljevsku krunu, ali

Vizantinci su nadmašili sve!
— Ubiće ga! Dete će mi ubiti! — briznu u plač kraljica.
— Zašto bi ubili tvoje dete? Obećanje kralja Stefana može biti

kobno samo po njega lično. Tvoga sina niko neće ubiti.
— Neće? — kroz suze ga pogleda mlada žena.
— Neće, jer ima dva zaštitnika...

— Dva?

— Da... Glavni zaštitnik mu je prestolonaslednik Dušan...

— On?! — uzviknu kraljica.
— On... Prestolonaslednik je i biće kralj. Slavan je, voljen i vitez bez

mane.
Bledih usana i užagrelih očiju kraljica tiho upita:

— Ko je drugi zaštitnik?

— Ja — odvrati vitez.

— Hvala ti, gospode! — sklopi ruke kraljica Marija. — I neka su
prokleti i presto i kruna i svi kraljevi na svetu! Moj sin će živeti! Molim za
oproštaj, časni viteže... Posumnjala sam u tvoje prijateljstvo...

Mlada žena pruži ruke. Vitez ih prihvati i obasu poljupcima.
— A zli i opaki? — prenu se kraljica. — Oni mogu mučki da ga...
— Neće... Od danas mali Simeon imaće dva ču
vara. Sigurniju zaštitu nećeš naći u celoj kraljevini. Poslaću ih...
— Hvala ti! — ushićeno reče kraljica i ne primećujući kako vitezu

preterano steže ruke. — Boljeg prijatelja ne tražim.

134

— Pa... — odvrati vitez snebivajući se. — U ovakvoj pometnji i zlim
strastima i ne verujem da bi ga našla.

Vitez Oliver se pokloni i naglo napusti kraljičinu odaju.
Istoga dana Prvoš i Markiša ušli su u dvor. Sinčić kraljice Marije i
kralja Stefana poveren im je na čuvanje.

135

Zeta

Još od krunisanja kraljeva Stefana i Dušana na dvoru su se

podelile naklonosti prema jednom ili drugom vladaru, što je pružalo i
starim i mladim dvoranima mogućnost da se domognu časti, slave i
položaja. Stari dvorani i velikaši više su naginjali Stefanu, uvereni da će
njegovom milošću ne samo održati ono što imaju nego steći još više. Ali i
među pristalicama mladoga kralja bilo je starijih koji su naslućivali razlaz
između oca i sina. Smatrali su da će bujna mladost i silovita snaga
Dušanova na kraju potisnuti iskidanu i bolesnu prirodu staroga kralja.
Međutim, oko Dušana su se uglavnom okupljali mladi ljudi. Bilo je među
njima pravih pristalica, ali i račundžija, spletkara, uhoda i dostavljača
pohlepnih na dobit.

U početku sve se to svodilo na obične simpatije prema jednom ili
drugom vladaru. Ali, tokom vremena, naklonost je počela prerastati u
privrženost koja neminovno vodi ka otvorenoj odanosti jednom na štetu
drugog kralja. Iskusni kralj Stefan osetio je to, ali, nestrpljiv i nesređen,
nije smatrao za važno da ovu pojavu još u samom početku suzbije.
Umesto toga, svojim držanjem, a osobito naprasitošću, vređanjem i
nipodaštavanjem, odbijao je sve osim podlaca i rođenih ulizica, te skoro
nije ni imao iskrenih ljudi u koje bi se, u slučaju nevolje, mogao pouzdati.
Njemu kao da je bilo svejedno da li ga okružuju dobronamerni ljudi ili
laskavci i udvorice, jer ni u koga nije imao poverenja.

Urođene osobine vremenom se razvijaju i postaju sastavni deo i
važni činioci čovekove prirode. A životne okolnosti, uz to, uobličuju
karakter i ustaljuju ga. Tako se desilo da kralj Stefan ponekad ni samog
sebe nije mogao da ukroti a kamoli one oko sebe. Poniženje i patnje što
ih je nekad podneo izopačili su njegovu već ionako neuravnoteženu
dušu, a užas usijanog gvožđa ispred očiju duboko mu se usekao u
pamćenje. Kod mnogih je sećanje na surovu odmazdu oca prema sinu
buntovniku vremenom isčilelo, a sažaljenje zbog njegovih patnji izgubilo
se pošto je njegovo ponašanje od prijatelja stvaralo neprijatelja, a od
neprijatelja zlotvore koji jedva čekaju da ga se oslobode. Bolesno stanje
nesrećnoga kralja Stefana nije više izazivalo sažaljenje. Njegova
stradanja pala su u zaborav, jer se smatralo da je s krunom dobio
odgovarajuću nagradu. Njegovi postupci u privatnom i javnom životu
naglo su pojačavali netrpeljivost. Kralj Stefan se prepirao, svađao,

136

vređao i ponižavao sve i svakoga i tako gubio autoritet neophodan

vladaru.

I dok je ugled mladoga Dušana rastao, Stefanov je naglo opadao,

iako je pobeda kod Velbužda pripisivana podjednako i ocu i sinu.
Onda, neočekivano, na svoju ruku, kralj Stefan diže vojsku iz

Skoplja, krete na granicu, potisnu Sirgijana i oslobodi ispod vizantijske
vlasti Debrec i Siderikastron i ugrozi samoga Andronika. I, začudo,
nikome nije padalo na pamet da ovaj uspeh pripiše Stefanu, već srećnim
okolnostima. Srpskim velikašima koji nisu učestvovali u tom pohodu više
se sviđalo da taj potez ističu kao prkos staroga kralja Dušanu.

Kralj Stefan je počeo isticati kao naslednika prestola maloga

Simeona, sina druge žene, Marije Paleologove, što je bio još jedan
krupan razlog za već zahuktalu raspru između Stefana i Dušana. Mržnja
Stefanova prema Dušanu došla je do vrhunca. I već se govorilo da je
Stefanova namera »ljutuju smrtiju osuditi sina«.50

I dok su se u Srbiji dve stranke borile o prevlast, Bosancima pođe
za rukom da svoju oblast prošire od Neretve do dubrovačkog Zlatnog
zatona. Njihove vođe Milten Draživojević i Ružir, zapovednik najamnika,
a uz njih i braća Nikolići, Vladislav i Bogiša, zauzmu i pokrajinu

Zahumlje. Tako Srbima prema Dubrovniku ostadoše samo Ston sa

poluostrvom i Mljet.
Zaštitu severozapadne granice omela je borba između Stefana i

Dušana. Zli ljudi nisu prestajali da raspaljuju mržnju oca protiv sina.
»Jako vs’ma da ne budjet imeni moego ni života«.51

U to doba Zeta je bila oblast pod upravom naslednika prestola u

Srbiji. Još od vremena kneza Vojislava pokrajina je bila samostalna
država i po položaju najznačajnija. Zbog toga je težnja za
samostalnošću bila uzrok trzavica i teških zađevica. Pobune u toj oblasti

stalno su izbijale. Dušan, kao zapovednik Zete, bio je izložen svakojakim

iskušenjima. Zetskim velikašima beše mnogo stalo do apsolutne
samostalnosti, a uz to je svaki hteo da svoj posed uveća.

Kneza Vojislava i pobunu seljaka u Zeti i Travuniji u XI veku obilato
je pomagala katolička crkva. Vizantijska vlast je oborena, Vojislav je
prihvatio katoličku veru. Njegovog sina Mihajla krunisao je za kralja papa

Grgur VII. Za vlade kraba Bodina stanje se nije promenilo.
U vreme Stefana Dečanskog i Dušana u Baru je boravio Francuz,

nadbiskup dominikanskog reda, Adam Gijom. Ovaj katolički
velikodostojnik, netrpeljiv prema Nemanjićima, sejao je na sve strane
mržnju protiv kralja Stefana i Dušana, podbadao Zećane na pobunu,

pretio anatemom i pisao i rasturao spise ne samo po Balkanu, nego i po
Evropi. Imao je veliki broj pristalica među Zećanima, rođenim i
vaspitanim u katoličkoj veroispovesti. Tako su intrige ovog crkvenog
čoveka padale na pogodno tlo u Zeti i stvarale nezadovoljstvo.

137

Mladi kralj Dušan, okružen »zlim i opakim«, a pod uticajem
»dobronamernih«, kojih uvek ima napretek, pitao se šta da preduzme.

Ðuraš Ilijić i Karavida, tast viteza Olivera, vođe pristalica mladoga
kralja, otvoreno su ga podbadali protiv Stefana. Mladić je, međutim,
prema savetima episkopa Danila, čekao »prvi potez«. Taj potez trebalo
je da učini kralj Stefan. Prgav i nestrpljiv, on ga je i učinio.

*

Po povratku iz Bugarske, kralj Stefan se ni pola dana nije zadržao u
Nerodimlju. Malo se interesovao za kraljicu Mariju, a još manje za njenu
majku Irinu, koja ga je saletala pitanjima.

Kralj je malo vremena proveo pored sinčića Simeona, kome je
namenio nasleđe prestola. Na jad i čemer Stefanov, dečak se živo
raspitivao o polubratu Dušanu, pokazivao ljubav prema njemu i želju da
ga što pre vidi. Mališan je čuo da je njegov brat »veliki junak«.

*

Prvoš i Markiša ozbiljno su shvatili i reči svoga gospodara i dužnost
koju im je poverio.

— Vi ste čuvari kraljevića Simeona — rekao im je vitez Oliver. —
Odsad nek vam njegov život bude dragoceniji od vašeg sopstvenog!
Jeste li razumeli?

— Jesmo! — uglas odgovoriše dva ratnika.
Kraljica Marija svesrdno ih je primila, i obasula poklonima zbog kojih
bi kralja Stefana muka spopala. Odmah su dobili po kesu sa pedeset
zlatnika. Zanemeli od ushićenja, najpre udariše u zahvaljivanje, a onda
okretoše da se klanjaju sve dok mlada kraljica i njena mati Irina ne
prsnuše u smeh.
Na čuvanje im je poveren dečak, možda prestolonaslednik i budući
kralj Srbije. Takvu počast retko koji ratnik doživi. Prihvatili su se posla
ponosni, i, po njihovu računu, već bogati, i sa nadom na veoma zavidnu
budućnost.
Primili su poklone i od kraljičine matere, jer su se »pokazali dobri« i
umeli su lepo da pripovedaju, što je i dečaka i dve žene oduševilo.
Prvoš i Markiša, osetivši naklonost, ubedljivo i naširoko su pričali šta

138

se dogodilo — pa čak i ono što se nije dogodilo — u Trnovu.
Obe žene pokazaše naročito interesovanje za caricu Anu, pa

Prvoša i Markišu obasuše pitanjima.
— Kakva je? Je li lepa? Kažu da izgleda mlađa nego što je? Kakve

su joj haljine? A držanje? Kako se ponaša prema srpskim velikašima, a

osobito prema Dušanu?
Na sva pitanja Markiša je odgovarao smeškajući se dobronamerno i

dajući »precizne« odgovore, vodeći računa o važnosti i veličini osobe o
kojoj je reč.

— Carica Ana?! Oh! — ushićeno otpoče. — Kakva lepota! Kakvo

držanje! A haljine! Samo šušte!... Bio sam nekad u Maloj Aziji... Za
osmeh takve lepotice hrišćanski vitez prešao bi u tursku veru!

— Gospode! — uzviknu Irina. — U tursku veru!
— Neki su čak i ruku digli na sebe!

— Ubili se?

— Ubili!

— A carica Ana? — upita Marija.

Prvoš se pokloni:
— Nema šta da se kaže! Sve je već rečeno! Gospod i priroda dali

su sve od sebe!
— Poslednja reč! — dodade Markiša.

Kraljica i njena mati se pogledaše.

— A kralj Stefan kako je? — jetko upita Irina.

— Da... Kako on? — snebivljivo dodade kraljica.
— Odlično!
— Priča se da je rekao nešto ružno za caricu Anu?

— Pa, da vidite, i jeste...
— A šta je rekao? — načulji uši Irina.

Markiša je umilno pogleda i snishodljivo se pokloni:
— I tvojoj lepoti ne bi se moglo zameriti... Mogla bi kraljica, čak i

carica postati.
— Nisam ni kraljica ni carica — napući usne Irina. — Šta je rekao?
— Zašto, mati? — uzviknu Marija. — Zašto baš to hoćeš?
— To, i to smesta hoću da doznam! — planu Irina. — Dakle, momci,

napred! Da čujemo!
— Nemojte misliti da se plašimo — otpoče Prvoš naivno. — Nas

dvojica tukli smo se na Velbuždu i klali se s Bugarima i Tatarima...
— To me se ne tiče! — odvrati Irina vadeći ispod pojasa kesu s

novcem. — Obojica po zlatnik!

— Pa... — zateže Markiša. — Kad vidimo te zlatnike i propustimo ih
kroz ruke, mogli bismo baš i reći, ali pod uslovom da se ne pročuje da

smo mi...
— Evo... — reče žena i dade im novac. — Sad hoću da čujem šta je

139

rekao kralj carici.
Markiša baci pogled na Mariju kao da očekuje njenu saglasnost.
— Možete reći — osmehnu se kraljica.
— E pa, eto... — kao snebivajući se promuca ratnik. — Rekao je:

guska...
— I to očerupana! — završi Prvoš.
— Prekrasno! — pljesnu Irina rukama. — Guska, i to očerupana!

— Zašto se smeješ? — umeša se mali Simeon. — Ja sam video

gusku. Ona je baš lepa!
— Da, lepa, osobito kad je očerupaju! — smejući se još uvek dobaci

Irina, pa se obrati Markiši: — A ona? Šta na to?
— Ništa... Pravila se da ne čuje, baš kako i dolikuje carici. To je

privilegija vladara, da prečuju ono što im se ne sviđa!
— A ja bih voleo — otpoče dečak — voleo bih da imam jednu

gusku...
— Ja ću ti doneti! — odgovori Prvoš. — Doneću ti belu.
— Baš belu i hoću, da pokažem ocu kad se vrati!
— Taj će se obradovati! — pakosno se nasmeja Irina.
Takvim i sličnim razgovorima Prvoš i Markiša skraćivali su vreme

kraljici i njenoj materi, ali glavni posao ni za trenutak nisu zanemarivali.

Uvek su bilI u blizini deteta.

Vitez Oliver nekoliko puta ih je obišao i odlazio zadovoljan.
Skadar52 je još u staro vreme bio značajan grad. Leži na pogodnom

mestu uz reku Bojanu, koja spaja more s jezerom. Bio je nekada ilirska
prestonica, sve dok ga kralj Gencije nije predao Rimljanima.53 Grad je
još tada bio dobro utvrđen bedemima i kulama. Kasnije ga je Justinijan

proširio i još bolje utvrdio. U XI veku srpski vladari u Zeti stvorili su od
Skadra svoju prestonicu. Tu je kralj Bodin 1096. godine dočekao
francuske krstaše i njihovog vođu Rajmunda od Tuluze i valjano ih

ugostio. Posle smrti kralja Bodina, Skadar su zauzeli Vizantinci. Stefan

Nemanja osvojio ga je, pa je grad sve do kraja XIV veka bio pod
srpskom vlašću.

Kad se u Zeti ugasila dinastija Vojislavljevića, u Skadru je uvek
boravio po jedan srodnik vladara Nemanjića. I sinovi kralja Milutina,

Konstantin i Stefan, vladali su kao namesnici u zetskoj oblasti.

Konstantin se u Skadru proglasio i za kralja, pa je i svoj novac kovao. Na
reci Bojani i pod zidinama toga grada završio se obračun između princa
Stefana i njegovog oca, kralja Milutina.54

Dušan je kao prestolonaslednik boravio u Skadru i imao svoj dvorac
na reci Drimcu, van grada. Dvorac je bio donekle utvrđen i imao je više
zgrada, za ratnike i konjušnicu. Među nekoliko crkava u gradu isticale su
se jedna posvećena svetom Stefanu i druga svetom Nikoli.

Između zidina, kula i bedema stajale su kuće, podizane bez reda. U

140

njima su stanovale porodice ratnika, a sami ratnici iz grada bili su

smešteni u zgrade podignute duž zidova.

Skadar je mogao da primi velik broj ratnika, a njegovi bedemi, kule i
zidovi bili su u stanju da odolevaju u najžešćim jurišima.

Zetski velikaši želeli su da se domognu vlasti i novih poseda van
svojih oblasti. Budući načisto da ne vredi pomišljati na bilo kakvu dobit
dok je kralj Stefan na vlasti, listom su prionuli uz Dušana. Ističući staru

slavu zetskih vladara, a osobito svoje zasluge i privrženost mladome

kralju, skupljali su ratnike i uveliko se spremali da krenu na kralja

Stefana. Za njih su Dušanova mladost i — kako su smatrali —
neiskustvo bili glavni činioci u koje su se uzdali. Pohlepni na dobit,
verovali su da će lako nahuškati sina protiv oca.

Karavida i Ðuraš Ilijić osobito su vršili pritisak na mladog kralja,55 i

što je vreme odmicalo, postajali nestrpljiviji i drskiji. Dušan ih je,
međutim, odbijao, s mukom podnosio i čekao »prvi potez«.

Mladi kralj boravio je u dvorcu na Drimcu. Dobar deo svojih ratnika
ostavio je u Skadru pod vođstvom najodanijih starešina, jer u zetske

velikaše nije imao poverenja. Zbog toga je svakodnevno dolazio u grad i
obilazio ratnike, vršio smotru i naređivao da se ne odvajaju od oružja.

Često je obilazio i svoje strelce konjanike ulogorene na prostranom

polju kraj reke Bojane. Sam se ni za trenutak nije odvajao od svoga
mača, a štitonoša Srećko uvek mu je bio za petama. Bivši vođa

razbojnika odabrao je pedeset ljudi iz svoga ranijeg »društva« za

Dušanove telohranitelje. Svi su bili pouzdani, izvrsni borci i nasrtljivi kao

osice, spremni da se bore za svoga gospodara i da za njega i život

polože. Ostali ratnici, svi do poslednjeg, bili su isto tako odani mladome

kralju.
Dušan bi s njima progovorio samo dve-tri reči, ili ih pogledao, što je

bilo dovoljno da ga shvate. U toku godina ušlo im je u naviku da prate
njegov izraz lica i pokrete i da iz njih čitaju njegove namere. Povazdan

su se vežbali i u rukovanju oružjem, pa su neosetno postali ratnici od

zanata. I njihovi konji vremenom su stekli veštinu brzog prestrojavanja,

obrta u trku i zaustavljanja u mestu.
Ti ratnici nisu ni slutili da su jezgro vojske koja će kasnije hrabrošću,

odanošću i disciplinom zadiviti svet i svome zapovedniku steći slavu
veću od slave njegovih predaka.

Mladi kralj se već tada zanosio mišlju da se obruši na Vizantijsko

Carstvo, da ga raskomada i zauzme Carigrad. Ni ratnici, ni velikaši nisu
mogli pretpostaviti kakvim je zanosom obuzet budući car Srbije,
Makedonije i Grčke.

Neodoljivu snagu Dušanova duha osećala su samo dva čoveka u
Srbiji, obojica iskusni, oštroumni političari, mada različiti po godinama i
načinu obrazovanja i života. Obojica su posedovala moć zapažanja i —

141

prepredenost. Bili su to episkop Danilo i vitez Jovan Grčinić Oliver.
Velikaši oko Karavide i Ðuraša Ilijića uzalud su navaljivali na

Dušana da krene s vojskom protiv kralja Stefana. Mladi kralj im je
odgovarao da ne želi da potcenjuje ničije mišljenje, ali da će o tome sam
odlučiti.

Jednom prilikom im je rekao:

— Možda su vaše namere i saveti prihvatljivi za svakog drugog, ali
ne i za mene... Razumljivo je što ne podnosite kralja Stefana. Vređao
vas je, kažete... Vređao je i mene više nego vas... Godinama ste to
podnosili čekajući priliku da se naplatite. Vreme se, eto, oteglo, starost i
bolest stvorile su od kralja dobrotvora — tvrdicu i račundžiju. Smatrate
ga neuračunljivim, a uvrede koje vam nanosi primate ozbiljno! Izmakla

vam se dobit posle poraza Bugara, izmakla se i njemu, i meni i celoj
Srbiji. I šta se tu može! Takva je politika vladara... Vreme će pokazati da
li je ona bila dobra, a naše je da čekamo...

— Da čekamo? — uzviknu Karavida. — On će nas napasti! I...
— Stani! — prekide ga Dušan. — Ako nas napadne, branićemo se.
— I on čeka! — dobaci Ðuraš. — I dokle tako? Čekamo mi, čeka

on!
Jedan mlad vitez, rođak Ðuraša Ilijića, planu:

— Predlažem da smesta dižemo vojsku i da krenemo na

Nerodimlje!
— Da krenete? — reče. — Imate svoje ratnike, pa, ako vam je toliko

stalo, krenite! Možete ići, ali bez mene!

— To bi izgledalo kao pobuna! — doviknu Karavida.

— Da... pobuna... — klimnu glavom Dušan. — I moja je dužnost da

upotrebim silu protiv buntovnika... Ja sam prestolonaslednik i vladar u

ovoj oblasti.

U dvorani nastade neugodna tišina. Osam velikaša i vojvoda
ukrštali su poglede ne usuđujući se da stave bilo kakav prigovor.

— Znam da među vama ima junaka koji smatraju da
»neuračunljivog« kralja treba uništiti i to po svaku cenu... Treba uništiti i
svakoga ko pokuša da ih u tome spreči... — nastavi mladi kralj. — Ja
sam taj koji smeta! Pokušajte da me uništite! Tu sam... među vama. Ali
srećom, nisam sam! Na jedan moj mig prolilo bi se krvi koliko ovaj grad
od svoga postanka nije video... Neka nas gospod sačuva od toga!

Velikaši su ćutali, posmatrajući ispod oka hladan pogled i
nepomične crte lica mladoga kralja. Nijedan ne bi priznao da u duši
oseća bojazan od tog spokojnog lica, tihog i odmerenog glasa i držanja
čoveka najmlađeg među njima. Činilo im se da njegove reči znače i

pretnju i propast onome ko im se ne povinuje.

Dušan nastavi:
— Dakle, »neuračunljivi« kralj Stefan dobro je proračunao da

142

odavde hladan vetar duva. I teško svakome od vas ko mu padne živ u
šake!

Prekrstivši ruke na grudima, Dušan ih stade mirno odmeravati
pogledom:

— Ne pogađaju vas uvrede! — reče. — Ko bi se još i na njih
obazirao! Drugo je tu važnije... Dobit! Od staroga kralja tvrdice ne
možete izvući ništa... A eto, meni velikodušno nudite sebe i svoju pomoć
da se domognem prestola. Za te usluge očekujete i odgovarajuću
nagradu... To će biti zahvalnost sina koji će pomoću vas zbaciti oca s
prestola i sam se dočepati krune! Stefan je pokušao to sa svojim ocem
Milutinom. Osim patnji, poniženja i sramote, nije dobio ništa. Druge
okolnosti, svima vama poznate, popele su ga na kraljevski presto... Te
okolnosti meni nedostaju. Nisu mi ni potrebne! I uprkos tome postaću
kralj!

Dušan opet ućuta. Jedna duboka bora ukaza mu se u povijama. U
očima mu blesnu plamen:

— Čujem da se spremate da ubijete ono dete?
— Koje dete? prenu se Karavida.
— Maloga Simeona, sinčića kraljice Marije i kralja Stefana. I on vam
smeta!
— Kralj je već njega proglasio za prestolonaslednika! — dobaci
Ðuraš.
— To je stvar koja se tiče mene, a ne vas! — odvrati Dušan. — Vi to
delo nećete učiniti! Prvo: grehota je ubiti dete, a zatim, to je moj brat, i
treće: on nikad neće postati kralj!
— Mi nismo... Ne znamo ko je... — poče jedan vitez.
— Znate! O tome više ni reči!

*

Petoricu su poslali u Nerodimlje da ubiju mladog kraljevića. Osam
dana šunjali su se oko dvora ne znajući da su budne oči čuvara u svako
doba otvorene. Devetog dana Prvoš i Markiša postaviše im stupicu.
Izveli su dečaka u prostrani vrt sa dve strane obrastao četinarima, a sa
treće i četvrte oivičen šibljem leske, drena i zove.

— Tu su — reče Markiša.
— Znam klimnu glavom njegov drug, pa se obrati devojci, dadilji
mladog kraljevića:
— Ružo naša rumena... Umeš li da brojiš?
— Umem do sto.

143

— Onda bi mogla i do dvesta, pa i dalje...

— Umem samo do sto, a onda se zbunim, stanem i ni da maknem!

— odvrati devojka.
— Ja znam da brojim — ponosito reče mladi kraljević.

— E! Dokle?

— Do deset!
— Onda ti broj deset puta po deset, a ti, lepotice, do sto... Mi ćemo

malo...
— Kuda ćete?
— Odmah se vraćamo...
Dva ratnika kretoše prema šibljaku. Devojka i dečak, udaljeni preko

stotinu koraka, skupljali su šišarke ispod jednog visokog bora.
— Ti desno, ja levo — reče Markiša i zamače u šibljak.
Prvoš okrete prema dvoru, idući lagano kao čovek koji ima vremena

napretek. Ali na jednom zavijutku naglo skrete i zamače u šibljak.

S druge strane žive ograde oko vrta u jarku sedelo je pet ljudi
obučenih po seljački. Ni po čemu nisu podsećali na ratnike, premda je

kraj nogu jednoga ležao samostrel, dok su ostali imali u nedrima noževe.
— Gospod s nama! — reče najstariji. — Ona dva čuvara odoše...

Evo prilike... Spremi se, Spasoje!
— Odavde se ne može gađati strelom — odvrati momak. — Smeta

šiblje, a i daleko je...
— Daleko... Neće pogoditi — dodade drugi.
Na živoj ogradi bila je prosečena rupa. Trebalo je samo, jedan za

drugim, da se provuku, da prođu tridesetak koraka kroz šiblje i da izbiju
na čistinu u vrtu.

— Ako Spasoje promaši, svi za noževe i juriš! — reče najstariji. —
Ubićemo i ženu... Provlačite se kroz ogradu!

Prvoš i Markiša svakog jutra i večeri obilazili su vrt, osobito šibljak i

živu ogradu oko dvorca. I bili su sigurni da je došlo vreme pune
opreznosti. Jer sveže isečene šibljake jasno su pokazivale da se
priprema napad na dečaka. Ležeći u šiblju desno i levo, čekali su da
napadači krenu.

Kroz otvor na ogradi prvi se provuče Spasoje držeći zapeti
samostrel. Za njim prođoše i ostali. Idući jedan za drugim, pognuti,
lagano su se primicali čistini u vrtu.

Na ivici šibljaka stadoše.
— Sad! — tiho reče najstariji.

Spasoje diže zapet samostrel i stade nameštati strelu na tetivu.
Onda neočekivano zviznu nož i pogodi ga u vrat. Strelac jeknu i
pade. Ostala četvorica za trenutak ostadoše zabezeknuti. Prvoš i
Markiša sa isukanim mačevima jurnuše. U prvom naletu probodoše
dvojicu. Kad osetiše vrhove mačeva uprte u slabine, preostali napadači

144

baciše noževe i predadoše se. Dva ratnika vezaše im ruke pozadi.
— A sad nanovo kroz rupu! — reče Markiša.
Dadilja, čuvši krike i gledajući unezvereno u pravcu odakle su

dolazili, zgrabi dete u naručje i otrča prema dvoru.

*

Naredni sastanak Dušanov s velikašima nije dugo trajao.
— Nisam vas pozvao otpoče mladi kralj — da ponavljam ono što je
već nekoliko puta naglašavano. Dokazaću vam da je važnije videti nego
čuti... Dakle, bićete svedoci svojih, a ne mojih nedela. Reči neka ostanu
u vama jer su izlišne...
Dušan se obrati svome štitonoši:
— Srećko, dovedi stotinara Bezbrodicu i ona dva sužnja...
— Kakvi sužnji? Otkud oni? Čemu to? — stadoše se iščuđavati
velikaši.
Dušan je ćutao. Njegov pogled je očito govorio da ne želi
raspravljanje i pravdanje.
U dvoranu uđoše Srećko, Bezbrodica i dva sužnja.
Unezvereni pogledi velikaša munjevito su se ukrštali, ali se ne ču
nijedna reč.
Mladi kralj se obrati stotinaru:
— Govori!
Bezbrodica se pokloni:
— Vitez Oliver šalje ti iz svoga glavnog grada Velesa mnoge
pozdrave, želju za dobro zdravlje i sreću u životu i ova dva sužnja...
— Da... — klimnu glavom Dušan. — Dva sužnja na poklon... Bilo ih
je petorica, a sad samo dva!
Dušan se obrati sužnjima:
— Hteli ste da ubijete maloga kraljevića? Dete!
— Poslao nas je... — otpoče jedan sužanj.
— Čekaj! — preseče ga Dušan. — Nije važno ko vas je poslao...
Neka je hvala sotoni! Nevaljalaca imamo napretek!
Drhteći od straha, sužnji padoše na kolena i zavapiše:
— Milost! Milost, za boga velikoga! A bog će ti dati...
— Gnusno! — okrete glavu mladi kralj. — Nameravali dete da ubiju,
a sad pominju boga!
Sužnji se ne usudiše ni reč više da progovore.
Dušan se obrati štitonoši.
— Stotinaru Bezbrodici pet zlatnika na dar. On će odneti pozdrav i

145

zahvalnost svome gospodaru vitezu Oliveru... A sužnje predaj dželatu...
Kad ostade nasamo s velikašima, Dušan reče ustajući:
— Toliko...
Zanemeli od pritajenog gneva, a donekle i od straha, velikaši su

gledali za njim, a zatim u vrata koja se bez šuma zatvoriše.

146

Radost na radost, a ne bol na bol

Po smrti episkopa Nikodima kralj Stefan nađe među mnogim

valjanim monasima episkopa Danila, »dostojnoimenitog i
bogobojažljivog« slugu gospodnjeg. Uz saradnju igumana Svete Gore
Gevrasija i mnogih monaha ustoliči ga za arhiepiskopa. Posle mnogih
molepstvija i »metanija« gospodu, Danilo se zahvali, najpre kralju i
prisutnima, a zatim se obrati bogu:

— Gospode, požuri se da mi pomogneš... Znam da nećeš smrti
grešnika, no da se obrati i živ bude.

A kralj Stefan, stojeći kraj njega ispred dveri, diže ruke prema nebu i
uzviknu:

— Danilu, preosvećenom arhiepiskopu sviju srpskih i pomorskih
zemalja, mnoga leta.56

Dok je Danilo boravio u Peći i bdeo nad gradnjom manastira
Dečana, kralj Stefan nije zaboravljao da mu se obraća i upućuje molbe,
zahvalnost i želje da se radovi neprekidno i valjano obavljaju, i da
majstori budu zadovoljni. Jer božanski hram ne može se praviti ako su
nezadovoljni oni koji ga grade.

Kralj je dolazio i lično da obiđe građevinu. Onaj isti kralj, po
velikašima tvrdica, velikodušno je, uz blagoslov i lepe reči, prosipao zlato
na neimare, gradnju i živopis.

Prilikom poslednjeg dolaska rekao je arhiepiskopu Danilu:
— Davanje na davanje, radost na radost, a ne bol na bol! Roditelji i
praroditelji mi sazdaše božanstvene hramove, pa evo da se i ja grešan
potrudim i Spasu Hristu darujem takvu crkvu...
Tom prilikom kralj Stefan stavi pred Danila tri kese pune zlatnika:
— Prva za graditelje — reče. — Druga za gradnju, a treća za ništa i
uboge...
Ništima i ubogima nije padalo na pamet da kralja Stefana nazivaju
tvrdicom.
Stari kralj nije pravio pitanje što se arhiepiskop Danilo zauzima oko
podizanja hramova i u samoj Peći. On je uz Crkvu svetoga Dimitrija57
dodao crkvicu posvećenu svetom Uspeniju, a uz južnu fasadu i crkvu
svetom Nikoli. Na zapadnoj strani dozidao je veliku pripratu58 koja je
obuhvatala sve tri crkve. Sazidao je i veliki pirg59 na čijem je vrhu
podigao crkvu posvećenu svetom Danilu Stolpniku i poručio u Primorju

147

zvona koja su preko planina i gudura s velikom mukom preneta do Peći.

*

Dani su prolazili. Već se i novembar primicao kraju a stanje se nije
promenilo. Naprasitost staroga kralja, podsticana davnošnjom mržnjom
prema Dušanu, došla je do vrhunca. Pokušaj ubistva maloga kraljevića
pripisao je »zloći, podlosti i pohlepi za vlašću« mladoga kralja. I već se
spremao da digne vojsku i krene na Zetu. Velikaši Hrelja, Mladen i Oliver
jedva su ga odvratili od toga. Na iznenađenje i njih i ostalih, kralj Stefan
se obrati Dubrovčanima s molbom da mu pošalju nekoliko brodova. A
mladi kralj, izložen neprekidnim prekorima velikaša u Zeti, počeo je
gubiti strepljenje, mada je još uvek čekao »prvi potez«. Obavešten preko
uhoda da se Stefan obratio Dubrovčanima za pomoć, pošalje i on
izaslanike u taj grad žaleći se na oca i tražeći takođe pomoć. I ocu i sinu
pomoć bi uskraćena. Umesto toga, oba kralja dobiše uverenje o
naklonosti, a uz to i dobre savete da prekinu neprijateljstvo i da se
izmire.

Stari kralj je i tu »osetio prste Dušanove«. Inače presit svega, diže
vojsku i krete prema Zeti.

Dok su se približavali Skadru, njegovi ratnici, začudo, išli su kao
kroz neprijateljsku zemlju. Na konjima su upadali u vinograde i gazili ih,
sasecali voćke, palili šume i pustošili naselja. Stigavši do Skadra, izvrše
žestok juriš na Dušanov dvorac na obalama Drimca, razore ga i spale.
Ono malo ratnika na koje su tu naišli posekli su i već se spremali da
pređu na levu obalu Bojane, gde je boravio dobar deo vojske mladog
kralja. Nadajući se da će uspeti da umanji krvoproliće, Dušan je te
ratnike dotle sprečavao da ulete u borbu.

To se, kao prema udesu, događalo baš na mestu gde se nekad kralj
Stefan Uroš III kao princ sukobio sa svojim ocem, kraljem Milutinom, i
bio poražen i zarobljen.

Zanet borbenim žarom, stari kralj je već planirao napad na grad
Skadar. Ali na savete i navaljivanja nekih velikaša, koji su bdeli uz njega,
donekle se smiri i pristade da primi Dušanove poklisare.

Mladi kralj je odabrao dva stotinara i deset pratilaca. Pri polasku on
im se obrati:

— Pregovarajte sa starim kraljem mirno i staloženo. Ne osvrćite se
na njegovu viku i pretnje... Ako vas njegovi ratnici napadnu, branite se, a
mi ćemo vas krvavo osvetiti!

Poklisari nesmetano stigoše u kraljev tabor.

148

— Šta je? — podviknu im Stefan. — Smesta se vratite i recite
svome gospodaru da njega hoću ovde!

— Poslao nas je da pregovaramo... — otpoče vođa poklisara.
— Rekao sam... Idite! Sa repovima ne pregovaram! Meni je glava
pourebna!
Brz povratak poklisara jasno je pokazao da stari kralj ne želi
pregovore.
— Traži mladoga kralja... Hoće s njim lično da pregovara... — reče
poklisar.
— Prevara! Podlost! Mučki će te ubiti!... — reče Ðuraš Ilijić Dušanu.
— Izdaja! — dodade Karavida. — Postaviće ti zasedu i... Ne idi,
prijatelju! Poslušaj me!
— Ipak ću ići... — primeti mladi kralj, pa se obrati svome štitonoši:
— Srećko... Odaberi pedeset ratnika... Odmah polazimo...
— I ja ću! — dobaci Oliver.
— I ja! — pridruži se arhiepiskop Danilo.
Dušan se osmehnu:
— Znači, stvar prelazi u ozbiljne ruke? Zahvaljujem vam, prijatelji
moji... Izgleda da će vaše prisustvo uroditi dobrim plodom... Pomozite
bar da se spreči krvoproliće...
— A mi? — obrati mu se Srećko. — Propisno naoružani?
— Da... Naoružani... I nikakva prenagljenost! Gledajte šta ja radim,
pa i vi...
Štitonoša klimnu glavom i žurno krete prema ratnicima.

*

Kralj Stefan se iznenadi kad uz Dušana vide Danila i Olivera:
— Zar i vi? — reče. — Uz njega?
— Uz tebe i uz njega i — uz ceo srpski narod odvrati Danilo. —
Dolazimo kao mirotvorci i nosimo blagoslov ocu i sinu!
Kralj Stefan se zagleda u grupu ratnika oko štitonoše. Stajali su
mirno, ne skidajući poglede sa svoga gospodara.
— A oni? Šta će ovde? — reče.
— To je uobičajena pratnja, svita... — odgovori Danilo.
— A... Tako... — zavrte glavom Stefan, pa se obrati Oliveru: — A ti?
— Ja? Dolazim kao svedok... U pitanju su dva kralja u čijim rukama
leže životi ratnika i opstanak države kojoj preti propast!
Prisustvo dva čuvena političara koji nisu pripadali nijednoj strani
učinilo je svoje. Uz nešto natezanja i gunđanja kralja Stefana

149

obustavljeno je neprijateljstvo. Oba kralja su se zaklela da će poštovati
mir i da neće dizati oružje jedan na drugog.

Kralj Stefan je napustio Zetu i vratio se sa svojom vojskom u
Nerodimlje.

Arhiepiskop Danilo i vitez Oliver na vreme su se našli u Skadru. Prvi
je osećao potrebu da se nađe uz svoga mladog štićenika, ne da ga
pohvali što je prihvatio njegov savet o »prvom potezu«, nego da ga

pripremi za »drugi potez«, koji je njemu namenio.
A Oliver je dan ranije izmakao ispred Stefana i stigao u Skadar da

se nađe »pri ruci« mladom kralju.
Posle odlaska Stefanova dva državnika posetila su Dušana u

njegovom dvorcu u gradu.
Neko vreme sva trojica su ćutala, kao da se pripremaju ko će prvi

progovoriti.
Danilo otpoče:
— Sinko, sad je na tebe red... Mislim da je došlo vreme kad treba

da prestane tvoje »niže veličanstvo«.
Dušan je ćutao. Ćutao je i vitez Oliver, mada su obojica osećala

potrebu da se iskažu.
Danilo produži:
— Ako se ovo stanje nastavi i naredne godine, izbiće pobuna... I ne

samo u Zeti! Narodno strpljenje je veliko, ali kad dozlogrdi, pretvara se u
pomamu i bes! Onda ni ugled, ni dostojanstvo, ni lepa reč ne vrede ni
dve aspre! Ćudi staroga kralja stvorile su razdor. Seme zla palo je na
pogodno tlo... Uzrok je tu, i potreban je samo mali povod posle svega što
smo ovde videli i čuli i, pa da otpočne klanje...

Arhiepiskop za trenutak zastade, pa gledajući na izgled spokojna
lica Olivera i Dušana, nasmeši se:

— Gledate me i slušate kao da je reč o neznatnim stvarima! Da li
me smatrate za demona, ili mi odobravate?

— Za demona! — reče Oliver. — I ja sam demon, jer ti odobravam.
— A ti? — obrati se Danilo Dušanu.
— Ja? za mene bi bilo najbolje da napustim sve i odem u svet! Moj
otac remeti mir u zemlji... To čini zbog mene... Ako odem, sve će se
smiriti...
— Misliš? — oštro ga pogleda Oliver. — Velikaši i vlastela ovde u
Zeti ni dva dana ne bi mirovali! Zar smatraš da bi oni u Srbiji i Makedoniji
sedeli skrštenih ruku? Polovina bi se latila oružja i pridružila se
Zećanima... A znaš ko bi ih predvodio? Tvoji ratnici... Gospode, ala bi to
bio veličanstven pokolj!
— A za to vreme — dodade Danilo — vizantijska vojska prodrla bi u
Makedoniju i pregazila je. A Bugari, kivni zbog poraza kod Velbužda, kao
vuci bi navalili na Srbiju i...

150