Slavomir Nastasijevic - Stefan Dusan

Poklisari uđoše i smerno se pokloniše pred kraljem.

Dušan ih malo iskosa pogleda:
— Dobro nam došli, mili gosti — reče. — Ako ste voljni, raskomotite

se... Za našim stolom ima mesta i za vas.
Pet poklisara raskopčaše debele bunde postavljene krznom i prseći

se posedaše za sto.
Najstariji odmah otpoče:

— Mi smo poklisari slavnih knezova Bogoja i Dimitrija Sume...

— Zar su oni knezovi? — upita Dušan.

— Po milosti božjoj! — pridiže se poklisar i blago se pokloni. —

Borave u gradu Baru nepravedno progonjeni i...

— I? — dobaci Karavida.

— I sad traže pravdu...
— Nepravedno progonjeni... Traže pravdu... Knezovi... — progunđa

Ðuraš.

— A vi odakle ste? — upita kralj.
— Iz Bara... Plemići... Svi smo plemići... — ponosito odvrati
poklisar, pa podižući glas, otpoče:

— Naši gospodari, premilostivi knezovi Bogoje i Suma, obojica
vitezi, bili su prisutni na sastanku u Svrčinu meseca septembra ove
godine. Tom prilikom izrazili su svoju preveliku želju da im se izađe u

susret kako bi dobili ono što im po pravu predaka pripada, a isto tako i
prema ličnoj zasluzi...

— Šta hoće? Šta im to »po zasluzi« pripada? — planu Karavida.
Vođa poklisara ne udostoji ga ni pogleda.

— Na tome saboru — nastavi — plemeniti kralj Dušan je rekao:

»Pošaljite poklisare sa pismenim zahtevom...« I evo, došli smo... Tu su

ispisane njihove želje, kao i želje naroda.

Poklisar predade kralju svitak papira.
— Dobro, dobro... Pogledaćemo i videti šta se može učiniti... —
reče Dušan, razvi papir i letimično ga pročita.

Prisutni vitezi su pažljivo pratili tok razgovora i s nestrpljenjem
očekivali šta će kralj na kraju reći. Svima je bilo poznato da dva zetska

velikaša, koji su sebe proizveli u knezove, traže nezavisnost te
pokrajine. Zbog toga su naslućivali sadržinu poslanice.

Dušan pogleda po skupu i reče:
— Treba i vi da čujete šta ova dva »kneza« žele...

Kralj pruži Oliveru poslanicu:
— Pročitaj glasno... Ovo se tiče svih...

Bogoje i Suma zahtevali su nezavisnu Zetu, što je svakome još

odranije bilo poznato. Ali ovoga puta tražili su sigurno jamstvo.
Bezočnost dvojice velikaša zaprepasti sve. Zahtevali su da im kralj
pošalje tri stotine talaca »ni mlađih od dvadeset, ni starijih od četrdeset

201

godina«; uz njih i velikaše Ðuraša i Karavidu i dvadeset njihovih
pristalica.

»Ceneći i poštujući mudrost, naklonost i, pre svega, obazrivost
kralja Dušana, smatramo da će nam se opravdani zahtevi ispuniti na
obostranu sreću i mir među našim narodima...«

Oliverov pogled pređe po prisutnima. Smešeći se, vitez nastavi:
»Odani i blagoprikloni mladome kralju Dušanu... knezovi Bogoje i
Suma...«
— To je sve...
— Znači tako? — planu Karavida
Ðuraš se obrati vođi poklisara zasipajući ga otrovnim pogledom:
— I ti? Primio si se da ovu gadost poneseš? Moli boga što te štiti
pravo poklisara! Ni ti, ni tvoji pratioci ne biste stigli da poljubite skute i
rukave svojih podlih gospodara!
Karavida podviknu:
— Zahtevam da se ova grupa bednika okuje i preda dželatu!
— A mi se uzdamo u kralja i njegovo svetlo veličanstvo! — isprsi se
vođa poklisara.
— Nećemo ih goniti — reče Dušan. — Oni treba da se vrate i
odnesu naš odgovor onima koji su ih poslali...
Kralj se zagleda u poklisare:
— Imate li još štogod da kažete?
— Ništa... Samo želimo da nam se odgovor da napismeno...
— To vam već neće trebati... — progunđa Karavida.
— Nećete dobiti napismeno... Za ta dva vaša »kneza« dovoljan je i
usmeni odgovor. Dakle, recite da sam im u Svrčinu naložio da pošalju
dvanaest poklisara iz naroda... Došli ste vi, plemići iz Bara, kako kažete!
— Oni su plemići taman koliko i njihovi gospodari knezovi! — upade
Karavida.
Dušan nastavi:
— Došli ste samo vas petorica... Vaši gospodari neće dobiti ništa...
A ako su im potrebni Ðuraš i Karavida, mogu ih naći u Skadru u svako
doba... I još nešto... Vašim »knezovima« poručujem da mi ubuduće ne
šalju poklisare. Ako imaju šta da traže, neka dođu lično.
— Mi smo hteli da... — otpoče vođa.
— Sve je rečeno! — prekide ga Dušan. Sad, na put, i to smesta.
Poklisari pokunjeni napustiše odaju.

202

203

Dušan i kraljica Marija Paleologova

Velikaši Ðuraš i Karavida nisu sačekali večeru. Uvređeni, a donekle

i poniženi, žurili su da što pre napuste Peć. Niko ih nije zadržavao, niti im
prebacivao. Pozdravivši se s kraljem i s ostalima, digli su svoje pratioce i
krenuli put Zete. Natmurenih lica jezdili su ispred svojih ratnika streljajući
gnevno očima jedan drugog kao da se uzajamno optužuju. Na nekoliko
milja od grada konjanici sustigoše poklisare, zaokružiše ih i bez borbe
razoružaše i pohvataše.

— Tako, momci! — reče Karavida. — S nama ćete do Skadra, pa u
tamnicu... A vašim gospodarima oči će pobeleti izgledajući vas... Dokle
ne domašimo njih, vi ćete ispaštati!

Ðuraš dodade:
— Javićemo Bogoju i Sumi da su njihove poklisare rastrgli vuci u
planini... Oni će već biti blagovremeno obavešteni. Toliko za vas radi
smirenja i utehe... Jer vama je ionako svejedno!
— Ovako se ne postupa s poklisarima! — uzviknu vođa petorice. —
Postoji zakon koga se i varvari drže!
— Zakon? — odvrati Karavida. — Ja sam za vas zakon!
— Za ovo ćete odgovarati pred bogom i pred ljudima... Iskijaćete vi
već!
— Za razbojnike i izdajnike postoji samo jedan zakon, a to je ovaj!
— preseče ga Ðuraš i tresnu ga topuzom među plećke.
Poklisar se zanese, povi se preko sedla, ali ne pade s konja.
Noć je uveliko osvojila. Vetar je stao. Prestala je i mećava. Kroz
proređene oblake povremeno se nazire srp u prvoj četvrti. Slaba svetlost
ocrtava brda i uvale stravično ističući međe tame na snežnim
površinama. Divlja je to i nemilosrdna zemlja. Odvajkada traži žrtve i
nalazi ih. U grobnoj tišini desetostruko se prolamaju usovi kad se survaju
niz litice i vododerine zatrpavajući oborena stabla i šiljasto stenje.
U manastirskom konaku sve je zamrlo. Na polju, kroz tišinu, probija
se oštar urlik vuka koga je glad nagnala da se primakne naselju.
Dok su ostali vitezi posle večere polegali i zaspali, Dušan je pozvao
u svoju odaju arhiepiskopa Danila i viteza Olivera. Prema svetlosti
voštanih sveća u dublijeru njihova lica su izgledala bleda i izdužena. A
od vatre u kaminu oči su svetlucale i iskrile se.
Dušan progovori:

204

— Pozvao sam vas, jer sutra zorom odlazimo svako na svoju
stranu... Časni otac Danilo u Banjsku, vitez Oliver u Veles,92 a ja u
Nerodimlje... Prespavaćemo zimu, a na proleće, kad krene trava, kako
rekoše one uhode, imaćemo pobunu. Tući ćemo se sa svojima, ako nas

Bugari i Grci ne iznenade i ne unište i nas i pobunjenike. Iz ovoga
preteškog stanja treba naći izlaz... Zato sam vas i pozvao... Vi ste mi

najpouzdaniji savetodavci...

Dva državnika se nemo pokloniše.

— Vaši saveti uvek su mi dobrodošli — nastavi kralj. — Najpre o
Zeti i predstojećoj pobuni...

— I o dva »kneza« — dobaci Oliver.

— Da — nasmeja se Dušan. — I o njima... O toj pokrajini i o

»knezovima« iz Bara moglo se govoriti pred svima. Ali razgovor ovde,
između nas trojice, ima sasvim drugi i mnogo važniji smisao... Što se
pobune tiče, sačekaćemo proleće. Ako se Bogoje i Suma glasnu,
udarićemo po njima. Glavna opasnost nam preti od Vizantinaca, Bugara,
Mađara i Bosanaca... Ona je uvek prisutna i može da bude kobna...
Izneću vam prilike u kojima se nalaze oni, a isto tako i mi... Ako osetite

da sam u govoru nešto propustio, prekinite me i iznesite svoje mišljenje.
Za Grke i Bugare glavna udarna tačka je Makedonija, odnosno

Vardarska dolina, a od nje je samo jedan korak do Moravske doline...
Kralj zaćuta i zagleda se u tavanicu gde su se grede zvezdasto

ukrštale. Više kamina belasala se lobanja jelena sa ogromnim rogovima.
Mračne duplje, gde su nekad bile oči, zlokobno su odudarale od krupnih
kao belutak čvrstih zuba preživara.

Kralj nastavi:

— Izgleda mi da sam bolji vojnik nego državnik... Vi ste mudri i
pronicljivi, možete bar donekle da zavirite u budućnost.

— Potrebno je životno iskustvo — primeti Danilo. — To dolazi s
godinama. Svetli kralju, mlad si i, ne zameri mi, prilično plah... Izgleda da

je to glavna osobina našeg naroda!
— Moguće — klimnu glavom Dušan. — Dakle, evo vam prilike... U

Vizantiji je građanski rat između dede i unuka93 podobro potkopao snagu

države. Vrednost novca je opala, opala je i disciplina kod ratnika, a u

mnogim pokrajinama pustoši glad... Car Andronik i njegova desna ruka,

veliki domestik Kantakuzen, otvorili su svoje riznice...
— Da — reče Oliver. — Otvorili su ih, ali će im uskoro ugledati

dno... Hrane ratnike, izgladneli narod i o svom trošku prave brodove...
Prinuđeni su da traže nove izvore i životne sokove... Mogu navratiti malo

i do nas...
— U dogledno vreme neće — zavrte glavom Dušan. — Ako s

Bugarima utvrdimo kakav-takav mir, udarićemo mi na Vizantiju...
Danilo ga pogleda pravo u oči:

205

— To bi bio osvajački rat — reče. Bojim se da smo preslabi...
— Možda i nismo! — samouvereno reče kralj.
Ta dva velikodostojnika prebacila su se u Malu Aziju da svoje

gradove spasavaju od osmanlijskih Turaka. Izgubili su oko dve hiljade

ratnika i grad Nikeju... Sultan Orhan ugrozio je i Filokrenu i sprema se da
krene na Nikomediju... Osmanlije se sve više viđaju u severnom delu
Jegejskog mora. Vizantinci se tuku, spasavaju što se spasti može i

tavore u nemaštini u zemlji... Despoti u Tesaliji i Epiru ne miruju... Ali car
će osvojiti i njihove zemlje i ugroziti Albaniju... Tako će nam vizantijska
opasnost visiti nad glavom i s te strane! Ne! Nećemo čekati... Udarićemo
mi prvi!

— Da udarimo? A Bugari? — upita Oliver.

Kralj se za trenutak zamisli:
— Poslaćemo poklisara caru Jovanu Aleksandru, da ga ubeđuje,
lomi, pridobija...

Dušan ustade i ushoda se po odaji.

Danilo primeti:
— Za to je potrebna velika sposobnost, veština, rečitost... Otići u
Trnovo tek tako, nema nikakvog smisla...

— Svakako... — odvrati Dušan. — Za ovakav pothvat potrebna je
glava... To treba da učini jedan od vas dvojice...

Dva državnika se pogledaše.

— Koji? — upita Oliver.
— Ti! — smešeći se reče Danilo.
— Ja? Naposletku, zašto da ne pokušam! Biće to težak posao. Jer
posle Velbužda mi smo Bugarima crni kao da smo iz pakla izašli!

Kralj mu stavi ruku na rame:
— Ići ćeš, dragi prijatelju... Ako ne uspeš, niko ti neće zameriti...
Upotrebi sve sile! Obećavaj! Pretrpaj ih obećanjima. I smatraj da stvar
nije za odlaganje!

— Svakako... Što pre... — složi se Oliver.
Danilo se zagleda u viteza, zavrte glavom i kao vajkajući se reče:
— Bog neka ti bude na pomoći! Ako ti ovaj pokušaj uspe, kralj, i

srpski narod treba za života crkvu da ti podignu...

Dušan i Oliver se nasmejaše.

Sastanak utroje bio je završen.
Posle četrdesetodnevnog pomena kralju Stefanu Marija Paleologva
napustila je Dečane i sa svojom svitom otputovala za Nerodimlje.
Odlučila je da tu sačeka Dušana. Mlada žena je znala da se uveliko
baca krivica na nju što su se odnosi između oca i sina do krajnosti
pogoršali, doveli do oružanog sukoba i do zatočenja staroga kralja. Priče
o zločinu sina prema ocu uporno su se održavale i pronosile, i ostali su
uzaludni svi njeni pokušaji da ih pobije. Kralj Stefan je umro u njenom

206

prisustvu, a niko joj ne veruje da mu je smrt došla od boga, a ne od
zločinačke ruke. Njena tvrđenja i dokazivanja pripisivana su plemenitim
namerama mlade i lepe kraljice »s anđeoskim licem« da sa novoga
kralja skine odgovornost za smrt svoga supruga. A bezočnici su tvrdili da

se uplašila od svoje savesti, a još više od Dušanovih pretnji, što ju je
nagnalo da govori u njegovu korist. Te priče su je do krajnosti smutile, a

po hladnom držanju Dušanovom shvatila je da su i do njega doprle i da
on u njih veruje. I mlada žena je odlučila da to mučno stanje razjasni pre

nego što napusti Srbiju i krene za Solun svojoj materi. Irina je nekoliko
puta slala glasnike, pozivala je i s nestrpljenjem očekivala, jer je i ona

ostala udovica.
Mariju je mučila pomisao da mora da sluša prenemaganja — sad

još ucveljene matere, ali je jedva čekala da vidi svoja dva sina koja je
Irina, pošto je kralj Stefan zatočen, odvela iz »varvarske zemlje« i

smestila u svoj dvorac u Solunu.
Predstojao joj je mučan susret s majkom, a još mučniji s Dušanom, i

kraj svega, dalek put, usred zime, po bespuću. Kad bi na to pomislila

suze su joj navirale, osobito što je smatrala da nema više šta da traži u

Srbiji.
Međutim, pomisao na viteza Olivera izuzetno je uzbuđivala Mariju.

Njegova stasita pojava, duga crna kosa, tanki brkovi i raščešljana brada
stalno su joj bili pred očima. Iz njegovih krupnih tamnih očiju zračila je

plemenitost i dobrota, a osmeh oko usta ukazivao je na smisao za
dobronamernu šalu. Mlada kraljica bila je kao opčinjena, mada nije

shvatila da ju je ljubav od prvog susreta s vitezom zanela i opsela celo
njeno biće. U toku zatočenja i posle smrti kralja Stefana nijednom nije
razgovarala s Oliverom. Ali nije zaboravljala njegove reči prilikom prvog i
drugog viđenja. Sećala se pojedinosti iz tih razgovora, upamtila svaku
reč, izraz lica i toplinu glasa viteza Olivera. Osećala je nelagodnost što je

ostala bez supruga kralja i zbog saznanja da više ne može biti kraljica,

ali se i potajno radovala što je slobodna, jer je i vitez Oliver bio udovac.
Uzdrhtala srca, i strepeći, predosećala je da će treći razgovor između
njih dvoje krenuti drugačijim smerom. Ona je taj razgovor očekivala, ali
se i pribojavala da do njega neće doći.

Dušana je sačekala u Nerodimlju, odevena u dugu crnu haljinu
zakopčanu do grla. U znak žalosti kraljica je čak i prstenje poskidala.
Crni veo prebačen preko ravne kape zaklanjao joj je skoro celo lice.

Dušan joj srdačno priđe. Pošto se pokloni, prihvati njenu ruku,

dovede je do kamina i smesti u stolicu s naslonom.
Kralj sede sučelice, na dva koraka od nje.
Oboje su bili mladi, tek dozreli, a sudbina im se kao kob isprečila,

nametnula im zlovolju i netrpeljivost i stvorila jaz između njih. Inat i zloća
staroga kralja Stefana doveli su ih do neprijateljstva iako nisu čestito ni

207

razgovarali, niti imali prilike da se sukobe. Oboje su u duši priznavali,
prekoravajući sebe, da su namerno izbegavali jedno drugo.

Uviđavnost Dušanova iznenadi kraljicu. Hoteći da joj da vremena da
se sredi i pribere, on otpoče:

— Ove godine zima je izuzetno snežna i hladna... i potrajaće...
Ostaje nam da pored vatre kunjamo i sačekamo proleće, pa bogme i

leto, i toplo sunce da nam promrzle kosti raskravi...
Kralj ućuta i za trenutak se zagleda u krupne oči koje su na bledom i

izduženom licu mlade žene čudno svetlucale. Ispod zadignutog vela dve

debele pletenice bujne kose padale su joj niz grudi i raskošno se isticale

na crnoj haljini.

— Daa... nastavi Dušan. — Zima nosi sa sobom tegobe, patnje i

bolesti, ali ima i jednu dobru stranu... U to doba godine nikome se ne
ratuje! Do proleća smo bar s te strane sigurni.

— A na proleće? — upita Marija.
— Verovatno će izbiti pobuna u Zeti... Biće borbi i krvoprolića...
— A Andronik? Hoćete li s njim?

— Ako nas napadne, moramo se braniti...

— Ukoliko vi njega ne napadnete!

— Besmislica! — osmehnu se Dušan.
Kraljica tiho otpoče:
— Odlučila sam... Putujem svojoj materi u Solun...
— Želim ti srećan put, kad si već donela odluku... Zašto ne pričekaš
bar do proleća?... Kroz nekoliko dana odlazim u Skoplje... Tamo je
dvorac preuređen i doteran... Nudim ti gostoprimstvo.
— Zahvaljujem n — asmeši se kraljica. — Ali ipak ću u Solun.

— Zavidim ti — dobaci Dušan.
— Meni? Gospode, pomiluj nas grešne! — iznenađeno uzviknu
Marija. — I meni neko da zavidi! A zbog čega mi zavidiš, plemeniti

kralju?
— Najpre što ćeš napustiti »varvarsku zemlju«. Tvoja preblaga mati

često je i veoma rado ovu zemlju tako nazivala. Pokojnom kralju Stefanu

nije to smetalo, osim što je svoj bes iskaljivao na dvoranima, slugama i

sluškinjama. Žmirkao je, duvao na nos i radi tebe podnosio obest svoje

tašte...
Marija se trže, zagleda mu se u lice i reče:

— Surovo, ali istinito!
— I tvoja tetka Simonida svakako te željno očekuje... Potrebni su joj

novi podaci da nastavi sa prosipanjem otrova... Znam ja da nisi ti kriva
za provaliju koja je pukla između moga oca i mene...

— Tvoga oca? — prenu se Marija.

— Da, moga oca... Kralj Stefan mi je bio otac...

— Nikada ga tako nisi nazivao!

208

— Zle okolnosti... Tvoja mati Irina, tetka Simonida, Ana, moja tetka,

i kralj Stefan, koji jedino meni nikad nije verovao.

Dušan se osmehnu:

— Dakle, svaka ptica svome jatu... Sad ideš u svoj rod... Ako
poželiš da se vratiš, na mom dvoru uvek ćeš biti rado primljena... A
poželećeš...

— Poželeću?!

— Mislim da postoji razlog.

Marija buknu, pokuša da progovori i obori glavu.
Vetar je počeo da huji u odžakliji, da raspaljuje vatru i izvlači toplotu.

U odaji je bivalo sve hladnije.
Marija je osećala neodoljivu potrebu da kaže nešto što bi, bar

donekle, moglo ublažiti njegovu poslednju primedbu. Istovremeno se
grozničavo pitala šta, otkuda i koliko kralj zna o onome u šta ni sama nije

bila sigurna.
Jedan paž uđe u odaju noseći srebrni poslužavnik sa poređanim

tanjirićima od venecijanskog stakla, s medom, orahovim jezgrima i
osušenim voćem. U sredini je stajao ibrik iz koga je izbijao opojni miris

kuvanog vina, a uz njega dva majušna pehara.
Paž prinese stočić Mariji i Dušanu, utoči u pehare vino, pokloni se i

bez reči ode.
— Draga kraljice — otpoče Dušan — vino najbolje raskravljuje

smrznuta ojađena srca...
— Ojađena svakako... — nasmeši se Marija.

Ispiše, spustiše pehare na sto i malo veselije pogledaše jedno

drugo.
— Sad je na tebe red... — reče Dušan. — Verujem da nisi došla

ovamo samo da se pred polazak na put pozdraviš! Očekujem bujicu reči
i znaj: ma šta rekla, dajem ti vitešku reč da se neću uvrediti!

— Koristiću se tvojom velikodušnošću — prihvati Marija jedući
komadić suve kruške umočen u med. — Te grozne priče o smrti moga

supruga... Ne mogu više da ih podnesem... Ti znaš, znam i ja, a isto tako

zna onaj glupi kapetan Sendikus, pa i stotinar Živan, kako je kralj umro...
Reci mi, dobri moj, odakle potiču te priče i kome ide u račun da ih

pronosi i podržava?
Dušan je zamišljeno pogleda, utoči vino u pehare i reče:
— Potiču iz Bara... Katolici ih šire... Isto tako i istaknuti ljudi iz

Vizantije... Dakle, stranci... Narod, lakoveran, prima sve i bez
proveravanja smatra da je svaka priča istinita, osobito kad dolazi od
tuđina... Čudnovato je da to rade i naši monasi. I neće se okanuti dokle

pokojnog kralja Stefana ne proglase svecem...
— Posle će se valjda...
— Posle? Oni će ućutati.

209

— I nema načina da se to spreči?
— Nema... Stari Rimljani su verovali da se vest94 pojavljuje u vidu
ptičice, bezazlene u početku. A onda počne sve više da raste, širi se u
narodu prenosi od usta do usta, pretiče glasnike na brzim konjima, i
raste dok ne dostigne neviđene razmere. I niko je ne može zaustaviti, jer
ona nema ni početka ni kraja. Nije važno da li je vest istinita ili lažna.
Ona buja sve dok jednoga dana neočekivano ne splasne... Tako će biti i
u ovom našem slučaju.
— To je tako, ali skoro i da nije važno — reče Marija. — Nego, reci

mi, molim te, moj suprug je bio kralj u ovoj zemlji, pa... imam li ja kakva

prava posle njegove smrti, ili su s njim pokopana i moja prava?
— Dobićeš na uživanje, pa i na upravu, jednu veliku oblast... U ovoj

zemlji ništa ti neće biti uskraćeno, osim ako sama ne želiš da je napustiš

i nastaviš život u Solunu...

— Zahvalna sam ti... A sad mi reci: koliko kriviš mene, a koliko sebe
za zlo koje je razorilo dobar odnos između tebe i tvoga oca?

— Ne krivim ni tebe ni sebe... Smutljivaca je bilo napretek.

— Bilo ih je... Ali ti... Ni trunke ljubavi ili naklonosti nisi uložio da se
stanje među vama popravi... Jeste... Kralj Stefan te je odbijao od sebe. A
ti?... Čini se da si to koristio da se sam još više udaljiš!...

— Hm... — učini Dušan. — Ljubav i naklonost dolaze same od
sebe. Sa jednoga bića prelaze na drugo, ako postoji obostrana dobra
volja. Moj otac i ja nismo ni pokušavali... Neko je morao početi. A što se
tiče udaljavanja, ljubav i naklonost nisu nas pohodile, a one jedino mogu

da smanje rastojanje... Tako, ostali smo hladni...

— Hladni, i postali neprijatelji — primeti Marija.

— Neprijatelji baš nismo bili. Jedna netrpeljivost izazivala je drugu...

To je sve... Ali bolje da ne govorimo o tome... Pokojni kralj Stefan
postaće svetac, jer je bio ratnik... Kao da ima čoveka koji bez patnji
proživi svoj vek! Ja neću postati svetac. Ta čast namenjena je onima koji

za života stvore sebi silne muke i patnje. Ja nemam ni volje ni vremena

za to! Suviše sam opsednut ovozemaljskim stvarima... Ako se još tome

doda da sam ubio svoga oca...

— Ti nisi ubio svoga oca! — prekide ga žustro Marija.
— To kažeš ti, jer si slučajno bila prisutna kad je umro...

— I da nisam bila tamo, ne bih u to verovala!

— Misliš? — zažmire kralj. — I drugi mi govore da ne veruju...

Nisam baš siguran u njihovu iskrenost.
— Gospode! — uzviknu kraljica. — Ni iz čega stvorili su krivicu i

bacili je na tvoja pleća!
— Ništa oni nisu bacili! Krivice nema i ja je ne osećam...
Marijin topli pogled počivao je na njegovom lepom muževnom licu.

Progovorio je nemi jezik mladih. Marija namah oseti da je otklonjena

210

prepreka koja ih je godinama razdvajala.

— Treba zidati crkve, manastire, podizati bolnice i brinuti se za nište
i uboge — reče.

Dušan se nasmeši:
— Moji preci činili su to. Činiću i ja i to ne iz želje da postanem
svetac! Jedan isposnik tamo kod Peći prorekao mi...
— Da, tamo ih ima po pećinama... A šta ti je prorekao?
— Pogledao me pravo u oči i rekao: »Ti nećeš postati svetac.«
— O, brate! — uzdržavajući smeh reče Marija. — To ti i ja mogu
proreći... Ti spadaš u one ratnike koji svoje protivnike udaraju oštricom
mača ili bodom, a ne pljoštimice po leđima. Takvi ne postaju sveci!
Dušan se glasno nasmeja i dodade Mariji pehar sa već hladnim
vinom. Ispiše i bez snebivanja u slast počeše da jedu komadiće suvog
voća i orahove jezgre umačući ih u med.
U odaju uđe paž, pokloni se i reče:
— Pred vratima stoji čovek malaksao, izgladneo i podnaduo od
hladnoće. Kaže da je glasnik i moli da izađe pred tvoje veličanstvo.

— Ko bi to mogao biti? — zamisli se kralj.
Marija je već ustala:
— Dragi rođače — reče — mislim da se naš razgovor dobro i
srećno završio... Odlazim i... želim ti sve najbolje...
— A ja tebi srećan put i da se dobro osećaš među svojima u

Solunu.

— Dovedi toga glasnika — obrati se Dušan pažu.
Malo zatim u odaju uđe jedna ljudina slična medvedu. Bunda sa
dlakom okrenutom upolje bila je natopljena vodom i načičkana
komadićima leda koji se kravio. Lice mu se gubilo u ogromnoj kosi, bradi

i brkovima. Samo nos, modar i povijen, ukazivao je da pred kraljem stoji

ljudska spodoba.
— Ko si? I prekrsti se, ako si krštena duša! — reče kralj.

— Ja sam, svetli kralju, tvoj štitonoša... — zakrklja došljak.
— Srećko! — uzviknu Dušan.
— On glavom... Ja sam Srećko...

— Dakle, ti si... Pa zar sad tek?
— Eto, sad... Nije se moglo ranije... Bio sam u zatočeništvu...
Vojvoda Momčilo me zadržao...

— Zar je on vojvoda?

— Vojvoda, i te kakav! Ima preko tri hiljade ratnika... Silom me
zadržao... I sad dođoh... On me poslao da ti kažem... On želi...

Srećko zastade i upre pogled u kondir s vinom.
— Jesi li mu predao moju poruku? — upita Dušan pružajući mu

kondir s vinom.

— Jesam — odvrati ratnik, prihvati kondir i u jednom dahu ga

211

isprazni.
— Želi da s tobom pregovara lično... Pozvao te...
— On je lud! Zna li da sam kralj?
— Zna... ali smatra da ti treba da odeš... A ako ne dođeš, on će već

naći načina da se s tobom sretne. Tako je rekao... Svetli kralju, dobro si
kazao. Izgleda da taj grmalj nije baš pri čistoj svesti... Sve nas je vinom
pojio...

— To se vidi po tvom nosu...
— Kako?
— Ti reče da si bio zatočenik, a Momčilo te vinom zapajao! Gde ti je
iskušenik?
— Ostao... Doći će on već... A ti ono zbog nosa što mi je
pomodreo? To je od hladnoće... Zima...
— Svakako... — nasmeja se Dušan, otvori vrata i doviknu pažu: —
Odvedi ovoga glasnika među poslugu... Dajte mu da jede... I vina mu
dajte, zbog zime... Skinite mu ovo runo s glave i bradu potkrešite, jer ovo
je ipak čovek...

212

Vitez Oliver i magister Antonijus

U službi kralja Dušana nalazio se lekar sa izuzetnom titulom:

»Magister Antomus, physicus salonatus ipsius domini regis«95 Vitez
Oliver ga je pronašao u Dubrovniku, sprijateljio se sa njim, nazvao ga
Strabon96 i doveo ga u Srbiju. Mada je lekar uživao ugled kod kralja,
dvorani, a osobito sluge, zlurado su prihvatili nadimak i zanemarivši
titulu, nazvali ga Zrika.

Cela je njegova pojava bila nekako siva. Kosa, obrve, tanki brkovi i
retka bradica na dva kraka bili su sivi. I koža na licu bila mu je siva, i
oštro ocrtan nos, i razroke oči. Ipak, boju njegovih očiju niko nije mogao
tačno odrediti, jer se retko ko duže zagledao u njih. Stariji i ozbiljni ljudi
klonili su se tog pogleda, a mlađi i lakoumni smejali su se ne znajući ni
sami zbog čega. Protovestijar Nikola Buća smatrao ga je za velikog
prijatelja, a vitez Oliver cenio ga je zbog sposobnosti i prevelikog znanja.
Bio je pronicljiv i duhovit, ali se nikad nije smejao.

Kad je doznao da se Oliver sprema za put u Bugarsku, Antonijus
mu se obrati:

— Rado bih pošao s tobom. Želim da upoznam balkanske zemlje i
narode na koje papa odavno prosipa otrov... Treba izbliza videti te
šizmatike kojima je još za života osigurano mesto u paklu...

— Moj prijatelju — osmehnu se Oliver. — Bojim se da na tom putu i
ti i ja ne stignemo pred vrata pakla...

— Kako to? — upita lekar, a oči mu se gotovo pod pravim uglom
ukrstiše.

— Prosto — potapša ga vitez po ramenu. Put je opasan, osobito po
ovakvoj zimi. Dugo, veoma dugo treba putovati.

— Volim putovanje — mljacnu lekar tankim usnama. — Od sedenja
krv se zgrušava, zamlači se i postaje troma. A od kratkih šetnji duh
omlitavi, a mozak počinje da deluje samo u jednom pravcu...

— U kom pravcu?
— U pravcu samozadovoljstva i dosade. Povedi me u Bugarsku i
budi uveren da ću prema tvojoj želji ćutati kao isihasta, ili brbljati dok ti
se na oči ne navuče belo.
— A kralj? Da vidimo šta će on reći. Zimsko je vreme. Može da se
razboli. Ko će ga lečiti?
— Moj pomoćnik, Sofronisko Grk...

213

— On zna samo da pušta krv — primeti vitez.
Lekar tajanstveno, gotovo šapatom, reče:

— Naš kralj je u godinama kad priroda traži svoje. On se kloni

žena... A ko ne zna da takvima treba puštati krv! Priroda ne podnosi da

joj se zakida na meri! To važi za svakoga, pa i za krunisanu glavu.
— Znači: žene ili puštanje krvi?

— Tako je!
— Onda, bogme, ja biram žene! Ni kap krvi neću dati u zamenu!
Međutim, kralj je rekao da mu je sasvim dobro i da će se još bolje
osećati ako i lekar pođe u Bugarsku:
— Vitez Oliver mora stići u Trnovo zdrav i čitav — reče. — Put će

potrajati, a u ovo vreme poklisari se ne šalju bez velike nevolje...
— Paziću na njega... Poneću lekove i sprave... A ako nas neko

napadne, imam i mač — isprsi se Antonijus.

Dušan baci pogled na njegove tanušne noge i ruke i ugnute grudi, a
zatim i na mač koji mu je kao ražanj visio o bedru i reče:

— Lekovi, lekarske sprave, pa bogme i tvoj mač, neće biti naodmet

mome poklisaru. Ako se tome još doda odred od sto pedeset ratnika,

mislim da svaka briga otpada!

Lekar se duboko pokloni:
— Zahvaljujem na pažnji — reče. — Ali neka mi bude dozvoljeno da
uputim jednu molbu... Želim da s nama pođe i kapetan Sendikus...

— Zašto baš on? — upita Oliver.
— Ja sam fiziognomon.97 Proučavam ljudsku prirodu. Glava toga

momka na prvi pogled privukla je moju pažnju.

Kralj i Oliver se pogledaše.
— On spada u moje najhrabrije ratnike — reče Dušan.

— Baš zbog toga. Kod takvih se u nastupu gneva pojavljuje tentatio
morbi cerebri.98

— Šta to znači? — upita kralj.
— Takvo stanje, gotovo nepogrešivo, ukazuje na rođenog ubicu.

Dušan se nasmeja:
— Bogme, kad dođe do borbe, onda smo svi ubice, ako ne želimo

da budemo...
— Stupidi mortiferi!99 — dodade lekar.
— Valjda će biti tako... — sleže kralj ramenima. — Povedi

Sendikusa, ali budi oprezan sa njim.

Taj ne zna za šalu!
— Zbog toga me baš njegov slučaj i privlači... Lekarsku veštinu
izučio sam u Veroni. Tamo sam izlečio jednog velmožu koji je bio valde

morti proximus.

... Veoma blizak smrti.

Oliver primeti:

214

— U Veroni je postala izreka »Medicus malus, sepultor bonus«.
— A to će reći? — upita Dušan.
— Rđav lekar, dobar grobar...
Lekar se štrecnu, oči mu se malo razmakoše, a levi brk mrdnu:
— Malefice dictum100 — progunđa. — U Dubrovniku sam uspešno
lečio sakagiju, a u Kotoru kugu.
— Ostavi se kuge... daleko bila od nas! — reče kralj. — Nego,

spremajte se pa na put...

Kapetan Sendikus i njegovi prekaljeni ratnici brzo su se opremili na
put. Jašući krupne, dobro uhranjene i od mirovanja po štalama
podgojene konje, jezdili su prema Binačkoj Moravi. Pregazivši reku, još
iste večeri dohvatiše se padina Osogovske planine.

Kratak zimski dan primicao se kraju. Hladnoća je izbijala iz zemlje i
bistrog plavetnila neba. Već se i sumrak spuštao kad ratnici ugledaše

dimove. Kolibe i potleušice, prekrivene snegom, izgledale su kao kupe.
Pred njima je bilo naselje. Seljaci, u prvi mah ne znajući da li da se plaše

ili da se raduju, prihvatiše ratnike.

Namirivši konje ispod tremova i košara, umorni ratnici .polegaše
rastureni po kolibama i prespavaše noć.

Sutra zorom nastaviše put, pošto Oliver isplati starešini naselja po
perper na tri čoveka. Jahali su dolinom Nišave uzvodno do izvorišta, pa

preko prevoja planine Balkana, ostavili južno grad Sofiju, prešli preko

zamrznute reke Iskar i udarili na Plevnu. Išli su ustaljenim putevima od
naselja do naselja, obilazeći vrtače i goleme šume.

Snežnu vejavicu zamenili su lepi sunčani dani i vedre noći sa

žestokim mrazevima. Na prozirnom nebu blistale su zvezde.
Lekar je pričao ratnicima o nebeskim telima, pokazivao im grupu

Oriona i veličanstveni romb koji sačinjavaju zvezdani džinovi: Rigel,

Betelgez, Antares i Sirijus.
— Divni, veličanstveni nebeski dijamanti! — oduševljeno je govorio.

— Ali daleko, veoma daleko od nas... Ljudski um ne može da shvati te

daljine...
Govorio im je o Zodijaku što su ga još vavilonski astronomi uočili,

podelili na dvanaest delova i svakom dali ime neke životinje.
Uticaj Zodijaka na životinjski i biljni svet od presudnog je značaja,

jer po tom ustaljenom putu101 kruže Sunce, Mesec i planete,102 bez kojih

nema života na Zemlji...
Oliver, Sendikus i tri desetara, sedeći kraj vatre u kolibi, s divljenjem

su slušali lekara Antonijusa.
— Mnogo, brate, znaš! — reče Sendikus. — Ali reci nam nešto o

bolesti zvanoj kuga ili crna smrt... Jednom si pomenuo da si se u Kotoru

nosio sa tom nemani...
— To je nečist! Nečist je to! — primeti jedan desetar.

215

— Ima jedan isposnik tamo kod Peći — nastavi Sendikus. — Taj
zna molitvu od kuge, ali neće nikom da kaže...

— O, gospode! Kakva šteta! — reče jedan desetar zevajući. — Zna
a neće da kaže!

— Kažu da zna i zapise! — primeti drugi desetar.

Lekar ih sažaljivo pogleda:

— Ne pomažu tu ni molitve ni zapisi!

— A vidiš... — opet se umeša Sendikus. — Meni je rekao jedan

slepac...

— Slepac?
— Slepac, slepac... On vidi sve, jer gleda duhovnim očima....E, taj

mi je rekao da tu napast bog šalje na ljude kad se mnogo nakote, da ih

malo proredi... Zbog toga, kaže, njoj i nema leka...

— Ima — dobaci lekar. — Treba uništiti pacove. Oni prenose kugu.
Čuješ, čuješ! — zacereka se jedan desetar. Pacovi! Ko će još njih
hvatati! Kuga uništava, briše sve! Kakvi pacovi! Jednom će pomoriti svet!

— Pomakni se s mesta, sotono! — podviknu mu Sendikus.
Kapetan nije primećivao kako mu lekar netremice posmatra glavu.
Prema treperavoj svetlosti luča što je plamteo zadenut u raklju u uglu
nasuprot ognjištu, ocrtavala se koščata glava kapetana Sendikusa.
Čeone i jagodične kosti i jaka donja vilica izgledale su tvrde kao kamen.
— Kakav veličanstveni primerak... kao za sebe reče lekar, priđe
ratniku s leđa i stade mu opipavati glavu. Njegovi tanki prsti, kao da

traže ispuste i šavove, spretno su prelazili preko delova glave.

— Je li zrela? — upita jedan desetar.
Sendikus, čudeći se šta ga je snašlo, bacao je unezverene poglede
prema Oliveru i drugovima. Najposle reče:

— Kako ti to... Jesam li bolestan? Ili šta? Daa... — oteže lekar. — I
to od rođenja...

— Ne tražiš valjda kugu? — usiljeno se nasmeja kapetan. — Još
nije došlo vreme za pomor!103

— Treba pogledati danju, na boljoj svetlosti... osobito te uši,
započete a nedovršene, šopav nos s prevelikim nozdrvama, usta, zube,
slepoočnu i potiljačnu kost i pogled...

Obrativši se Oliveru, lekar naglasi:
— Taj pogled, malo dremovan, podseća na soporem ferae
bestiae.104
— Videlicet .105 — nasmeši se vitez.

— Voleo bih da ga vidim u borbi.

— As videbis... si aggredens caput eum tangere... Gladium suum
capiet...106

— Imam i ja mač! — isprsi se lekar.
— ...i neće ti pomoći Eskulap, Hipokrat i Galen.107

216

— Ja sam Antonius magister saloriatus... In oculis meis vim
inseptam habeo! 108

— To će te zaštititi kao cedilo od groma! Za ovakvu glavu nije vis
insepta nego securis magna!109

*

Petog dana oko podne stigli su u bugarsku prestonicu Trnovo.
Grad leži na reci Jantri, na padini planine Balkana nadomak Vlaške
nizije koju Dunav odvaja od prostrane i veoma plodne ravnice,
prebogate bukovom i hrastovom šumom, a kraj reke vrbama i topolama.
Prema planinskim kosama šire se prostrana polja načičkana selima i
naseljima, jer plodna zemlja donosi bogate prinose žitarica, konoplje i
povrća.
Trnovo110 je postalo prestonica Bugarske 1186. godine. U tome
gradu umro je Sava Nemanjić 1235. pri povratku iz Jerusalima.111
Car Jovan Aleksandar bio je sestrić Mihaila Šišmanovića, a sin
despota Sracimira. Prevrat u Srbiji uticao je na Bugare, a osobito na
boljare, koji su veoma teško podneli poraz kod Velbužda. Svrgnuće
Kralja Stefana s prestola kao da im je dalo povoda da i oni zbace svoju
caricu Anu i da je sa sinovima proteraju iz Bugarske.
Dva boljara, Raksina i Filip, obojica zakleti neprijatelji Nemanjića i
srpskog naroda, s porugom su ispratili svrgnutu caricu.
— Treba kamen za njom baciti da se nikad više ne vrati! — reče
Filip.
Raksina dodade:
— More, da smo joj i noge prebili!
Međutim, nedolazak cara Andronika Bugari su smatrali za izdaju,
tim pre što se posle bugarskog poraza vizantijska vojska prebacila u
Bugarsku i zaredila da pustoši i osvaja gradove. Pod pritiskom boljara
car Jovan Aleksandar diže vojsku, potuče Andronika kod Rosokastra i
proširi bugarsku granicu na jugu skoro na staru meru.
Mladi car je bio naočit, snažan i samouveren. Imao je crnu grguravu
kosu i bujne brkove koji su mu donekle zaklanjali mesnate usne. Brada
mu je bila potkresana i lepo raščešljana. Na rumenom licu isticao se
pravilan nos, a ispod kosmatih obrva crne okrugle oči. Zbog lepote i
držanja mnogi su od njega očekivali velika dela, a osobito uspehe na
bojnom polju. Gledali su u njemu nastavljača cara Simeona Velikog.112
Ali mladome caru nedostajao je vojni i politički talenat. Osim lova, žena i
gozbi, njegovu pažnju privlačila je i dobra knjiga.

217

Srpskog poklisara je srdačno dočekao, uveren da nije zbog neke
sitnice usred zime potegao čak u Trnovo.

— Važna stvar je u pitanju... Čak veoma važna! — rekao je. —
Srpski kralj Dušan namerava nešto krupno, pozamašno...

Boljari Belaur, Filip i Raksina zgledali su se i slegali ramenima kao
da se rešavaju ko će prvi progovoriti.

Prvi se javi Filip:
— Krupno, pozamašno, ali za njega! Kad je jedan Nemanjić u
pitanju, podlost je posredi!

— Kako? Zašto? Objasni to... — navali car.
— Samo će se to objasniti... Dušan je poslao Olivera,
najsposobnijeg velikaša... Pljuštaće reči kao kiša... Osećam to i
preporučujem opreznost.
Car ga ošinu pogledom:

— Misliš da ne umem biti oprezan?
— To nisam rekao... Samo preporučujem.
— To se samo po sebi razume — pomirljivo reče Belaur. —
Nećemo dozvoliti da nas taj poklisar svojom slatkorečivošću opčini.
— Hm — podboči car rukom bradu i zamisli se.
— A šta ako nudi prijateljstvo?

Raksina pakosno dobaci:
— To si već ti učinio pre njega kad si mu poklonio oblast oko
Velbužda.

— Poklonio, kažeš? Kako to misliš? Posle poraza kralj Stefan je
mogao da uzme pola Bugarske i niko ga ne bi sprečio! Nije uzeo ništa...

— Nije, istina je... — složi se Belaur.

— Nije uzeo! — drsko dobaci Filip. — Nije uzeo, ali nam je svoju

sestru nametnuo za caricu!
— Ona je već jednom bila carica — mirno odvrati car.
— Da... Bila je dvaput i, čini mi se, njen rođak Dušan namerava da

nas i po treći put njome usreći!
— To već neće moći! — isprsi se car. — Ja sam tu i stojim čvrsto na

nogama... Ali najpre treba saslušati poklisara...

Filip podiže kažiprst:

— Nemojte zaboraviti poraz na Velbuždu! Mislite na Makedoniju

koja je naša još od Simeona Velikog...

— I Vardarsku dolinu! — dobaci Raksina — Još od Simeona...

— Pa da... Još od Simeona — zatrepta car. — Još od Simeona,
premda je odonda prošlo više od trista godina! Zbilja, moraćemo tu
nešto... A možda nam nudi baš Vardarsku dolinu? A? Možda se

pribojava cara Andronika? A?
Raksina skupi usta u pakostan grč:
— Pribojava se Andronika, a nama šalje poklisara!

218

— Razgovaraćemo s poklisarem — važno reče car.
Filip opet diže kažiprst:
— Razgovarajmo, ali ne zaboravimo Velbužd! Pamtimo naše crne
dane... Ne zaboravimo ni onaj sabor ovde u Trnovu kad su se Stefan i
Dušan razmetali govorničkom veštinom.
— Razmetali se? — žmirnu car. — A što se ti nisi razmetao? Svi ste
gledali u njih kao da vam je neko mozak u stupici utukao! Ipak, sad
ćemo biti oprezni... Ni rečitost viteza Olivera neće nas zbuniti! Uostalom,
mi smo kralju Dušanu slali poslanike. Pretrpao ih je ljubaznošću i
poklonima... On traži naše prijateljstvo... Očevidno!
— Samo neka traži! — pakosno dobaci Filip. — Najpre prijateljstvo,
a posle i pola Bugarske!
Car mrzovoljno otpusti tri boljara.
U međuvremenu Oliver je poverio lekaru zbog čega je došao u
Trnovo. Magister Antonijus saslušao ga je i poduže ni reč nije
progovorio.
— Šta preduzeti i odakle početi? — reče vitez.
— Ništa... Čekati da car i njegovi boljari otpočnu...
— Pitaće me zbog čega sam došao.
— Došao si iz prijateljskih pobuda, da se pokloniš caru, da se diviš
njegovoj pameti... ne smej se, prijatelju: njegovoj lepoti; a osobito
prekrasnim, okruglim očima... Ah, te okrugle oči! Divićeš se, prijatelju,
ako misliš nešto da postigneš...
Prvi susret prošao je u prijateljskom razgovoru i razmeni poklona.
Oliver je oprezno počeo. Govorio je o važnosti i velikoj koristi od »dobrih
susedskih odnosa«. Uzgred je isticao širokogrudost i vrline svakog
dobrog vladara:
— Snaga, zdravlje, lepota... — naglasi, a u očima mu zasvetle iskra
oduševljenja. — Ako se tome doda još i plemenitost, hrabrost, strpljivost
i dobra volja, onda se ima prava slika savremenog vladara koji zna svoju
vrednost i ume da ceni druge...
Car Jovan s blaženim izrazom na licu slušao je pohvale pripisujući
ih sebi, mada poklisar nije naglasio da se baš na njega odnose. Ne
osetivši svoju neuviđavnost, zanemari Olivera i otpoče hvaliti kralja
Dušana:
— I on je mlad, lep i hrabar! — oduševi se. — Ima taj vrline koje je
posedovao još njegov čukundeda Stefan Nemanja! Nastavilo se to preko
potomaka dok nije stiglo do njega...
Oliver je prilikom drugog sastanka nastavio da hvali cara Jovana, a
Jovan kralja Dušana.
Magister Antonijus je odao priznanje Oliveru, a bugarski boljari
prekorevali su svoga cara.
— Velbužd! Velbužd! Ne zaboravite Velbužd! — uzvikivali su.

219

Oliver je neumorno zasipao cara lepim rečima, ali nije odavao cilj
svoje posete. Sticao se utisak da je došao u Trnovo da se do mile volje

nadivi bugarskom caru. Boljari su i dalje ostajali u nedoumici, gubili
strepljenje i osuđivali svoga vladara što se ne odluči da gosta upita zbog
čega ih je posetio usred zime.

Treći dan car je odredio za lov na divlje svinje. U rano jutro hajkači
su krenuli da zauzmu pogodna mesta, a samsari sa spremljenim psima
čekali su ispred dvora da se pojavi car s pratiocima. Uskoro lovci, dobro
utopljeni i naoružani kratkim kopljima, lukovima, strelama i mačevima,
pojahaše konje i povorka krete prema planini Balkanu.

Na čelu povorke jahali su car Jovan i vitez Oliver, a za njima
magister Antonijus, kapetan Sendikus i boljari Belaur i Filip. Grupa od

nekoliko desetina pratilaca otegla se iza njih.
Konji su jezdili utabanim putevima, a jahači, opustivši vođice, hitali

su da se što pre približe lovištu.

Na jednoj krivini car Jovan uspori. Ostali se povedoše za njim. Konji
su dahćući išli hodom, dok im je iz nozdrva sukljala bela para.

— Konji treba da se izduvaju... Za gonjenje treba da budu odmorni
— reče car, potrže rog ispod pazuhu i duhnu.

Zvuci se razlegoše preko livada, dolina i zaleđenih močvara, i
odbiše se od goleme šume koja se kao nožem odsečena u sumaglici
nazirala u daljini.

Odnekud se odazvaše zvuci roga, blagi i treperavi, jer su stizali iz

daljine.
— Dobro je! — reče car. — Hajkači su na mestu...
Neočekivano vitez Oliver reče:
— Moj kralj želi prijateljstvo s tobom...

— E pa, i ima ga... To prijateljstvo i nama je potrebno.

— Imamo ga — složi se vitez. — Ali potrebna je potvrda o trajnom

prijateljstvu!

Car se isprsi:

— Prijateljstvo koje nije trajno ne vredi ni prebijenog cerpera! —
reče.

— Lepo rečeno! — ne propusti Oliver da se zadivi. — Samo, tvoji
boljari nisu baš oduševljeni... Primetio sam njihove poglede,
došaptavanja, čak i preteći izraz lica... Oni nisu skloni da prihvate
prijateljstvo koje vam nudi moj kralj!

— Tvoj kralj! Kakav je to čovek! Plemenit i hrabar vitez! Srećan je
svako kome on pokloni svoju naklonost!

— Tvoji boljari ne misle tako...
— Ja sam car! Oni se ponose sa mnom, poštuju me i vole... Srećni
su kad pogode moje želje!
Zaćutaše.

220

Osim frktanja konja i tupih udaraca kopita o tvrdo tlo nije se čulo

više ništa.

— Ne zameri im — primeti car. — Oni pamte Velbužd!
— Eh! — uzdahnu vitez. — Pamtimo ga i mi... Kamo sreće da do te

bitke nije ni došlo!
— Kamo sreće! — ponovi car. — Ali, eto, došlo je... Oni pamte...
— Mučno je to... — reče vitez. — Susedi smo... Vezuje nas jedna

vera, pa i jezik nam je sličan... A eto, svašta se događalo i ko zna šta će

se sve dogoditi ako ne utvrdimo prijateljstvo! Ti to shvataš, jer imaš

izuzetnu pamet. Tvoja je sveta dužnost da svoje boljare ubediš u
važnost prijateljstva između naša dva naroda! Aleksandar Makedonski
bio je isto tako hrabar i dobar strateg, isto tako uman... Ti me podsećaš
na njega! — ne trepnuvši reče Oliver.

— Ja? Pa da... Aleksandar Makedonski... Verovatno... Pokušaću da
svoje tvrdoglave boljare urazumim! Onaj Filip mi je težak kao vodenični

kamen — šapnu car. — Zaljubio se u moju sestru Jelenu, iako je stariji
bar četrdeset godina od nje!

— Važno mu da se orodi s carem... — odvrati Oliver. — Hoćeš li mu

je dati?
— Meni je svejedno... Ali neće ona... Mator je... Onaj Raksina je

mnogo mlađi... Već je počeo da se kezi kao majmun čim je ugleda! Neka
se uda za koga hoće... Nisam joj roditelj, ali, priznajem, lakše bi mi bilo

da je udam...
Truba se oglasi od hajkača. Javiše se i zvuci pora...

— Krenuli su svinje! — uzviknu kralj i obode konja.

Kopita zatutnjaše po smrznutom putu. Lovci se lepezasto
razmakoše i oni na boljim konjima počeše da izmiču. Rastojanje se sve
više uvećavalo. U daljini su se videle nekakve crne tačke kako se miču

po snegu.
— Svinje ili jeleni i košute — reče Oliver.
— Biće da su svinje! — dobaci lekar Antonijus.
— Hajkači su ih isterali iz močvare...
Grabili su kraj žbunova pokrivenih snegom i već se primicali šumi

kad na viteza i lekara nalete divlji vepar, ogroman nerast sa jakim
isturenim očnjacima.

— Pazi! — viknu Oliver i potrže koplje.

Vepar jurnu na Oliverovog konja i samo što ga ne dohvati zubom po

zadnjoj nozi kad vitez hitnu koplje. Zver posrnu, strese se i zbaci sa sebe
koplje koje ju je pogodilo u grbinu. Krv obagri sneg, vepar podskoči,

okrete se u mestu i stušti na lekara.

Antonijus poleže po sedlu, nakrivi se na desnu stranu i hitnu koplje,

te pogodi golemu životinju u slabinu. Vepar urliknu i stade se preturati po

snegu.

221

Oliver duhnu triput u rog. I dok se crna neman bacakala po snegu,
car pristiže, skoči s konja, isuka mač i prereza joj grlo.

Trzajući udovima i još uvek grokćući, vepar je lagano izdisao.
Car je snegom brisao krv s mača, gledajući pobednički svoja dva
gosta. —
— Macte.113 — reče lekar Oliveru obarajući palac prema zemlji.
Vitez se nasmeja.

Tako se završio lov na divlje svinje. Ubijeno je još nekoliko veprova,
ali nijedan nije bio sličan onome koga je car Jovan Aleksandar onako
slavno dotukao.

Pri povratku iz lova Antonijus se obrati Oliveru:

— Bojao sam se da ne sjašeš...

— Da ne sjašem?

— ...i da ne prikolješ vepra! To nije otmeno... Ne dolikuje vitezu.

— A car?

— Eh — odmahnu rukom lekar. — Ta vrsta otmenosti još nije stigla

do njega...

Toga dana car je priredio gozbu.
Oliver i Antonijus spremali su se za svečanost.
— Izgleda da si cara pridobio, ali boljari su uporni kao mazge —
reče lekar.
Zviždućući, Antonijus je oblačio košulju bogato ukrašenu čipkama, a
zatim i uzane čakšire cimetaste boje.
— Srećom, car je glup nastavi. Takvi su obično tvrdog lavi... Njihova
ubeđenja jaka su kao grad! A ideje? Blesne poneki put koja i u njihovoj
glavi. Blesne, pa ili se ugasi ili se rasplamsa, zapanji svojom preciznošću
ili stvori katastrofu! Opšte uzevši, par je dobra duša...

Oliverov sluga Kaloper, koga su zvali Koviljka jer je imao lepo lice,
belu nežnu kožu i baršunast glas, pomagao im je pri oblačenju.

Sluga se nasmeja.
— Koviljka se smeje! — reče Oliver.
— A ko mu brani! — odvrati lekar navlačeći žutu dolamu

isprošivanu na grudima crvenim gajtanima. Na glavu stavi zelenu plišanu
kapu iz koje je štrčalo veliko pero od šarenog petla.

Sluga Kaloper se smejao i zelenoj kapi s perom i debelom sloju
pomade koja se presijavala na licu lekarevom prema svetlosti sveća, pa i
njegovim obrvama zacrnjenim lipovim ugljenom.

Nasmeja se i Oliver, jer crne obrve vidno su odudarale od sivih

brkova i brade lekara Antonijusa.

— Prekrasan si! — uzviknu vitez.

Lekar se isprsi:
— Verona! Tim je sve rečeno!
Vitez Oliver bio je prikladno odeven: na nogama crvene čizmice od

222

jelenske kože sa kratkim sarama, grahoraste čakšire i iste boje dolama

ukrašena jakom od kunina krzna.

Na polasku lekar progovori:

— Ako nastaviš i dalje da se diviš caru, tako ti boga, ne pominji

Herkula! To u vezi s klanjem onog vepra... Aleksandra Makedonskog
nekako sam progutao, ali Herkul će mi zasesti u grlu!

Jedan dvorodržica uđe u odaju, duboko se pokloni i reče:

— Slavni poklisari, cenjeni i hvaljeni, javljam vam da su došli

glasnici iz Srbije...
— Glasnici? Smesta neka uđu!

Kapetan Živan i stotinar Bezbrodica doneli su poruku od kralja,
svitak papira na kome se video kraljev pečat.

Oliver otvori pismo, pročita ga i dade lekaru.
— Kad se vraćate? — obrati se glasnicima.

— Sutra zorom... Samo da se konji odmore...

— Koliko imate pratilaca?

— Pedeset...
— Ići ćete s nama... I mi se vraćamo...

Dvorodržica, shvativši da je razgovor završen, dade znak

glasnicima i izvede ih iz odaje. Oliver pokaza vrata i Kaloperu.
Kad ostadoše nasamo, lekar reče:

— Jesi li nešto kazao?

— Ništa! Zapanjen sam! Ostavljam tebi da prvi progovoriš...
— Hm — učini Antonijus. — Cenim snagu, lepotu i zdravlje tvoga —
sad već i moga — kralja. Ali počinjem da sumnjam u njegov razum...

— I ja... — dobaci Oliver.
Lekar stade da šmrkće i da trlja nos:
Kakve namere ima taj čovek? Na šta cilja? Unapred je znao da će

ovde biti povuci-potegni... Zbog toga je valjda i zadao ovaj udarac tebi i
meni, i bugarskom caru, i boljarima... Gospode, šta će reći Srbija, a šta
Bugarska! Car Andronik presamitiće se nadvoje.

Oliver primeti:

— Naši borci se drže pravila: razmisli pre nego što digneš ruku... A
kad udariš, udari tako da se sve ispretura... Takvu je školu izučio naš

kralj... Sve za cilj... Sve za pobedu... A sad, na gozbu...
— Ama, ovo pobija moju teoriju o izučavanju čoveka i njegovih

osobina — reče lekar.
Dvorana je bila osvetljena stotinama voštanih sveća. Na sredini je

stajao dugačak sto bar za sedamdeset zvanica, a oko stola klupe s
naslonom, obložene medveđom kožom. Sto se ugibao pod teretom
srebrnog posuđa, kondira, pehara, velikih posuda s hlebom, pečenim
mesom, sirom, voćem, vrčeva s medom, pivom i nekakvom rakijom koja

je mirisala na nanu i lipov cvet.

223

Kraj zidova bili su gvozdeni stalci s kadovima. Sladunjav miris
majčine dušice, tamjana i izmirne mešao se sa isparenjem žari iz

zemljanih vaza unaokolo, na tri koraka od stola. U vazama se rumenela
žar šireći toplotu i izazivajući vrtoglavicu. Mada je u velikom kaminu
buktala vatra, vaze su donete da povećaju toplotu.

Za stolom je već sedelo društvo, boljari sa suprugama i kćerima.
Žene i muškarci, kao da se nadmeću ko će izazvati veću pažnju, došli su

u haljinama živih boja. Nakit od zlata, srebra i sedefa blistao je i bleskao
prema svetlosti sveća. Žene s kapicama navrh glave i pletenicama koje
su im padale na grudi smeškale su se i zavodljivo pogledale mlađe
boljare i dvorane. Ovi su takođe odgovarali pogledima i osmesima, ili
gladeći zamišljeno brkove.

U jednom uglu, na podijumu, sedeli su muzičari: harfista, bubnjar,

dva zurlaša i dvojica flautista. Pištanje zurli i flauta i tresak bubnja
zaglušivali su harfu i mešali se sa žagorom žena i ljudi za dugačkim

stolom.
Najzad se dvokrilna vrata otvoriše i dvoranin-vikač objavi da dolazi

car sa svojom sestrom Jelenom.
Ljudi i žene ustadoše i stojeći sačekaše da car sedne na presto i

kraj njega Jelena.
Vitez Oliver i lekar Antonijus s nestrpljenjem su očekivali mladu

princezu. Odmah im pade u oči izduženo bledo lice i smeđe oči sa
tamnim podočnjacima, tanak, malo povijen nos, mala usta i zaobljena

brada. Princeza je bila stasita i vitka, koliko se moglo naslutiti ispod
ukrašenog blistavog ogrtača zakopčanog do grla. Smeđa kosa padala joj

je u talasima preko ramena, a na glavi se blistala zlatna dijadema s

dijamantima i kao krv crvenim rubinima. Tanki prsti behu joj ukrašeni

prstenjem.
Princeza Jelena pređe pogledom po boljarima i njihovim suprugama

i kćerima i zagleda se u viteza Olivera, osmehnu mu se i šapnu caru
nekoliko reči.

— Daa... — reče car glasno. — Udostojili su nas svoje posete...

Kralj Dušan nudi nam prijateljstvo veliko i trajno...

— Prihvatimo ga, svakako — primeti Jelena.
Car obraćajući se svima, kao da želi da bude što ubedljiviji, glasno i
svečano otpoče:
— S ponosom možemo reći da ovu našu gozbu ukrašavaju dva

poklisara iz Srbije: vitez Oliver, desna ruka kralja Dušana, a uz njega
čuveni lekar Antonijus koji je u Italiji... gde ono beše?

— U Veroni... — dobaci lekar.
— U Veroni... izučio lekarsku veštinu i sad je na dvoru srpskog

kralja...

Car Jovan zastade za trenutak.

224

— Pozdravimo ih, dakle, prvim peharom, a potom na večeru...
Pehari se digoše. Boljari ih ispiše i bez uobičajenog žagora u takvoj
prilici spustiše ih na sto.
— Prihvatamo li prijateljstvo srpskoga kralja? — upita car.
— Prihvatamo... Prihvatamo... — začuše se tu i tamo glasovi.
Potmuli žagor prostruja duž stola... »Velbužd«... »Poraz«...
»Osveta«...

— Zašto osveta? — podiže glas princeza Jelena. — Car Mihailo je
izazvao rat... Doveo je našu zemlju skoro do propasti i dobio je
zasluženu kaznu... A ko od vas misli na osvetu neka zna da će i njega
stići božji gnev! Ovako se ne postupa prema gostima, osobito prema
poklisarima dobronamernoga kralja jedne susedne zemlje!

Za stolom nastade tajac.
Boljar Belaur ustade:
— Istinu je rekla naša presvetla princeza Jelena, bog joj dao sreće i
zdravlja... U ime svih dobrih, poštenih i plemenitih, pozdravljam poklisare
kralja Dušana!
Jedan stari dvoranin dobaci:
— I varvari cene zakon gostoprimstva... I za njih su poklisari
svetinja!
— Tako je! — kao iz jednog grla zaori se za stolom.
Lekar Antonijus se obrati Oliveru:
— Naš kralj je krenuo na sve ili ništa! Izgleda da smo i bez njegovog
pisma i naređenja postigli što smo hteli...
— Postigli, ali nakratko — odvrati vitez, zagleda se za trenutak u
cara pa u princezu, ustade i otpoče.
— Presrećan sam što se nalazim u ovako veličanstvenom skupu, a
pre svega u blizini slavnoga cara Jovana Aleksandra i njegove prelepe i
premudre sestre princeze Jelene... Osećam se kao da se nalazim usred
cvetnog polja, jer me okružuje sve što je najlepše i najblistavije u
Bugarskoj... Ponosan sam što pred ovakvim skupom mogu da izrazim
želju i molbu svoga kralja... Ovakvu čast sudbina pruža vitezu samo
jednom u životu... Moj plemeniti i hrabri kralj naložio mi je da u njegovo
ime zaprosim ruku princeze Jelene, blagorodne i prelepe sestre dičnoga
cara Jovana Aleksandra...
Videlo se da niko nije očekivao ovakav obrt. Zaprepašćenje potraja
nekoliko trenutaka, a onda nastade žagor koji se ubrzo pretvori u burno
odobravanje. U opštem metežu čuli su se usklici oduševljenja. Svi se
pogledi okretoše prema princezi.
Jelena je sedela na izgled smirena. Ali po ubrzanom disanju moglo
se primetiti da je uzbuđena.
Car Jovan ustade. Galama se smesta utiša. Po izrazima lica videlo
se da svako s neizmernim uzbuđenjem očekuje njegove reči.

225

Car napuni pehar i reče:
— Napunite i vi... Svi... Ali nećemo piti dokle ne čujemo odgovor
moje blagorodne sestre Jelene... Nju prosi kralj Dušan... Ona neka kaže
svoju reč!
Princeza Jelena ustade i drhtavim glasom reče:
— Iznenađena sam kao i svi ovde za stolom... Mislim da bi trebalo
da razmislim pre nego što dam odgovor i svoj pristanak na ovako časnu
ponudu... Ali kad je u pitanju tako znamenita ličnost kao što je kralj
Dušan, izjavljujem da prihvatam njegovu ponudu i od ovog trenutka
imam čast da se smatram njegovom zaručnicom...
— Pehare u šake! — kliknu car Jovan. — Evo potvrde za veliko i
trajno prijateljstvo!
Tako je princeza Jelena isprošena.

*

Već kasno u noć Oliver i Antonijus nađoše se u svojoj odaji. Desno i
levo na komodama stajali su dublijeri sa po tri sveće. Dva prijatelja
sedoše za sto jedan prema drugom. Lekarev izraz lica ostao je
nepromenjen — jer se nikad i nije menjao — dok je vitez jednom rukom
čupkao bradicu, a prstima druge dobovao po stolu.

Dva prijatelja gledala su se neko vreme očekujući ko će prvi
progovoriti.

— Lepo je bilo... — promrmlja Antonijus.
Oliver sleže ramenima i mrko ga pogleda. Zatim ustade i ushoda se
po odaji. Senke što su ih bacale sveće rasle su i smanjivale se na podu,
ukrštale se i nestajale kad se vitez primakne stolu. Lekar je pogledom
uporno pratio pomeranje senki, pa se činilo da po tome procenjuje
raspoloženje svoga prijatelja. Najposle progovori, kao da nastavlja
započetu misao:
— I pri polasku nije ti naglasio šta namerava?
— Ni pomenuo... — hladno odvrati vitez gledajući korpicu punu
suvih smokava na stolu.
— Ni onom popu Danilu?
Oliverova usta razvukoše se u osmeh:
— On je arhiepiskop — reče.
— Pa da... Svešteno lice... Viši rang... Ali pop... Znači, ni njemu
nije...
— Koliko znam, ni slovca!
Lekar uze iz korpice suvu smokvu i stade je gnječiti među prstima:

226

— S našim kraljem se nešto čudno dogodilo — reče. — Dogodilo, i
to naprečac... Biva to... Došlo mu da se ženi i eto... Uostalom, i vreme
mu je... Potez je to čiji se značaj proceniti ne može... Bugari će nam
odsad biti prijatelji. To je sigurno kao u krpče vezano... Prijatelji,

dabogme... Samo, zašto te kralj nije poslao pravo u proševinu, nego te

pustio da se tri dana natežeš sa carem Jovanom? Da mu se diviš, da mu
laskaš... Čak si potrgao i Aleksandra Makedonskog... Ubio si i vepra...

— Vepra si ubio ti, odnosno car...
— Svejedno... Reći ću kralju da si ga ti ubio...
— Ako ti to pričinjava zadovoljstvo — nasmeši se vitez. — Ali on
očekuje da čuje...
— I čuće! — prekide ga lekar. — Bugarski car se rasplinuo od
oduševljenja, a boljari su oboreni na plećke... Nego, prijatelju, izgleda da
se ti osećaš nelagodno?
Antonijus strpa u usta izgnječenu smokvu:
— Počeo sam da shvatam — reče. — I shvatio sam...

— Ništa ti nisi shvatio! — ljutnu se Oliver. — I, tako ti boga, ne

vavolji po ustima tu smokvu!

— Progutaj je ili ispljuni...
Lekar proguta ižvakanu smokvu, uze drugu iz korpice pa i nju poče

da gnjavi.

— Nikada te nisam video takvog — obrati se vitezu. — Treba da se

navikavaš... da podnosiš sve... Budi malo filozof... I ta kraljeva
proševina... Odvajkada je uobičajeno kad se ženi vladar i to dobar vladar
— uobičajeno je, kažem, da se posavetuje sa svojim doglavnicima, bar

prividno... A ovo...
— Da, da... — reče Oliver sedajući za sto. — Hoćeš da kažeš da

sam zanemaren u ovako važnoj...
— I ti i Danilo — prekide ga lekar. Mladić je počeo sam da donosi

odluke i to vrlo značajne... Stariji si od kralja... Koliko?

— Dvadeset godina... — bezvoljno odvrati vitez.

— Zar je to važno?
— Bogme, jeste... Ti si, prijatelju, pogođen! Pogođen si i to žestoko!

Lekar strpa u usta i drugu smokvu.
Oliver opet ustade, priđe dublijeru levo i zagleda se u sveće:

— Posle onako obilate gozbe palo mu na pamet da jede smokve! —
reče.

Lekar podiže obrve:

— I ne samo to... Ti si otpao!

— Otpao!?
— Da... Ptić je izleteo iz gnezda... Ostaćeš mu prijatelj i
savetodavac i to samo u slučaju kad ti se obrati...

— A arhiepiskop Danilo? Da li je i on »otpao«?

227

— Biće da jeste... On je star čovek. Zida manastir Dečane. Sav je u
tome... Čini mi se da je i njegova uloga — mislim u vezi s kraljem —
dobila drugostepeni značaj.

— I moja? — usiljeno se nasmeši Oliver.
— Da... I tvoja... Sputavali ste neobuzdanu prirodu mladoga princa
i, mora se priznati, umnogome ste uspeli. Mislim da je s tim svršeno...
Kralj se ženi... Živeli mladenci!
— Lepo, pametno, razložno — tiho reče vitez. — Ali možda se
varaš?
— Možda... Moguće je...
— Pa da... moguće je... — neubedljivo reče Oliver.
Nego, šta kažeš za nevestu? Kako ti se sviđa?
— Kao devojka odgovara. A kakva će biti kao supruga i kraljica,
vreme će pokazati — odvrati Antonijus i uze treću smokvu.

228

Ustanak u Zeti

Velikaši Ðuraš i Karavida, posle neprilike u Peći, trudili su se da po

svaku cenu onemoguće pobunu u svojoj pokrajini. Najpre uhode, a zatim
i oni poklisari veoma su uzdrmali spokojstvo dvojice zapovednika u Zeti,
te su ovi odlučili da što više saznaju i da zavire u dušu naroda. Obilazili
su gradove, vojničke postaje, sela i naselja, bodrili svoje ratnike i
pokušavali da pridobiju nove pristalice među građanima i seljacima.
Ponekad bi prenaglili, gubili strpljenje i besmisleno gonili svoje pratioce
da se surovo obračunavaju sa svakim ko im se učini sumnjiv. Tako se
događalo da su ubijani i krivi i pravi. Mada se vidni znaci pobune nisu
pokazivali, obest Karavidinih ratnika nije prestajala.

Već je polovina meseca marta prošla i trava krenula, a u Zeti je
vladao mir.

— To je ono pravo! — odgovori Karavida. Arbanasi, Romeji i Latini
uzalud bune Zećane... Niko se ne usuđuje ni nos da pomoli! A Bogoje i
Suma klanjaju se i pridržavaju skute svojim gospodarima u Baru.

Ðuraš zavrte glavom:
— Prividan je ovo mir — reče. — Prednost je uvek na strani
pobunjenika... Oni određuju vreme... Ne znaš na kome će se mestu
pojaviti i mučki udariti...
Zatekli su se u Drivastu, u kući Spanovića. Posle neprekidnih
obilazaka postaja i gradova, premoreni i donekle umireni, odlučiše da u
toj tvrđavi provedu nekoliko dana.
Drivast leži na desetak kilometara istočno od Skadra. Još u doba
Stefana Nemanje pripadao je Srbiji premda je u njemu bila barska
biskupija. Prema predanju tvrđavu je podigla kraljica Jelena114 posle
velike tatarske najezde 1242 godine. Stanovništvo u gradu bilo je
izmešano, ali je preovlađivao romanski živalj.
Porodica Spanović, najčuvenija u Drivastu, naginjala je Srbima,
osobito u Dušanovo vreme. Braća od stričeva Toma i Dmitar bili su na
glasu kao imućni, gostoljubivi i hrabri ljudi. I nisu slučajno u njihov dom
navraćali velikaši. Više puta posetio ih je i arhiepiskop Danilo. Ðuraš i
Karavida bili su im česti gosti, osobito otkako se počelo zuckati o pobuni.
Četiri stotine odabranih ratnika sačinjavalo je posadu u tvrđavi.
Danju i noću krstarili su po okolini, stražarili na zidovima i zalazili u
opustele ulice. Stanovništvo, kao da je predosećalo šta se sprema,

229

skoro da nije ni napuštalo svoje domove.

Ali mir i spokojstvo zapovednika Zete nisu dugo potrajali. Jedne
noći sedam ratnika je ubijeno na ulici. U zoru našla ih je druga grupa
ratnika, pokupila leševe i odnela ih pred kuću Spanovića.

— Ko treba da odgovara za ovo? — škrgutnu zubima Karavida. —

Svi pobijeni iz samostrela.

— Podmuklo, iz zasede... — dodade Ðuraš.
Braća Spanovići se pogledaše. Činilo se da nisu iznenađeni. Toma
reče:

— Arbanasi ili Romeji...
— Pokupićemo ih i pritegnuti! — uzviknu Karavida.
Ratnici su ćutke gledali leševe ili se došaptavali i zaricali na osvetu,

mada nisu znali ni koga da hvataju, ni na kome da iskale srcbu.

Kuknjava i kletve majki i žena pobijenih ratnika raspaljivali su gnev.
Braća Spanovići, Ðuraš i Karavida povukoše se u kuću na većanje.

Trebalo je odlučiti šta da se preduzme.
Karavida otpoče:
— Sve Arbanase i Romeje bacićemo u okove! Ubice se moraju

pronaći...
— Mislim da nećemo imati vremena za to — reče Dmitar. — Ovo je

znak za pobunu. Građani će se braniti, a uskoro će i spolja drugi navaliti.
— Tako, znači! — uzviknu Karavida. — Onda nema milosti!
— Čekaj — uhvati ga za ruku Ðuraš. — Smiri se... da razmislimo...

Treba da krenemo u Skadar... Tamo nam je glavna vojska.
Karavida ustade i ushoda se po odaji. Duvajući na nos i treskajući

nožnicom mača o pod iskaljivao je srdžbu. Najposle reče:
— U pravu si... Spanovići, prijatelji naši, u vas se uzdam... U tvrđavi

ima nekoliko stotina ratnika... Od danas vi ste im zapovednici!
— Ama, mi se umemo tući... — otpoče Toma. — Tu veštinu odavno

smo izučili. Ali zapovednici! Nije lako biti vođa tolikom broju ratnika. Valja
nam se boriti i ovde u tvrđavi i odbijati juriše spolja!

— Svakako — zamisli se Karavida. — A gde će vam biti bolje?
Proključaće ova zemlja i nema mira dokle se aždaji ne odseče glava!

Jedan stotinar uvede glasnika.

— Šta je? Odakle dolaziš? — upita ga Ðuraš.
— Iz Danja...115 Dušu nemam... Konja mi ubiše...

Toma mu dodade pehar vina. Glasnik ispi nekoliko gutljaja i malo

pribranije nastavi:
— Buntovnici se pojaviše kod reke Bojane, obiđoše manastir

Svetoga Srđa, udariše na Drim i pravo na Danj... Okolna sela su
opustošena. Stotinar Stanj bori se sa sto četrdeset ratnika... Verujem da

su dosad izginuli...

— Koliko ima buntovnika? — upita Ðuraš.

230

— Mnogo! Vrvi! Ko da ih broji! Odjednom izbili na nekoliko mesta...
Stanj me poslao da vam javim... Probio sam se kroz obruč... Dvojica
kidisaše da me živog uhvate... Ja jednog nožem, drugog zakačih
pesnicom po licu i — u reku... Pristigoše i drugi i osuše strelama... Čudo

me spaslo... Nisu me pogodili. Isplivah na drugu obalu i evo me!

Ðuraš dade znak Tomi da izvede glasnika:
— Podlaci su se pritajili — reče. — Krišom se pripremali i iznenadili
nas... Sad na konje i što pre u Skadar. Povešćemo samo dvadeset

pratilaca...
Spolja se čula vika. Dva velikaša izađoše iz odaje. Pred kućom su

ih čekali osedlani konji.
Na zidovima se uvećavala graja.

— Vojska! Vojska dolazi! Eno i begunaca! — vikali su ratnici.
Ðuraš i Karavida ustrčaše uz stepenice.
— Gospode — uzviknu jedan ratnik. — Sva vojska goni četiri

konjanika!
— Stići će ih i pobiti! — dobaci drugi.

— Na konje! — podviknu Ðuraš i sjuri se niza stepenice. —

Otvarajte veliku kapiju! Kapiju otvarajte!
Odred od pedeset ratnika izlete iz grada. Vitlajući mačevima i

topuzima, ratnici sretoše begunce, projuriše mimo njih i svom žestinom

uleteše u gomilu gonilaca. Buntovnici namah shvatiše da imaju posla s

prekaljenim borcima.
Prema jutarnjem suncu mačevi su bleskali i sevali, munjevito se

dizali i padali na šlemove i štitove. Preplašeni konji propinjali su se i
vrišteći zbacivali sa sebe mrtve ili ranjene jahače.

Buntovnici se razbiše u manje grupe i okretoše konje. Za to vreme
četiri begunca, polegavši po konjskom vratu, projuriše kroz veliku kapiju.

Sa zidina trube su pozivale ratnike da napuste borbu i da se povuku

u grad.
Ðuraš, vitlajući krvavim mačem, povika:
— Okreći konje! Natrag u grad!
Strele su zujale iznad glava boraca. Jedan konj, pogođen u vrat,

propinjao se ričući kao zver. Zbaci jahača i dohvati se polja.
Četiri begunca izbegla su sigurnu smrt. Među njima bio je i stotinar

Stanj. Izranjavljeni i isprskani krvlju svukoše se s premorenih konja.
Međutim, pristiže i Ðuraš sa svojim borcima.

Graja se spolja pojačavala. Opkoljavanje tvrđave je otpočelo. Preko

hiljadu konjanika i pešaka smeštalo se izvan dometa strela.
— Opkoljavaju... Počeće juriš... — reče Karavida.
— Neće... — odvrati Toma. — Nemaju opsadne sprave... Držaće

samo opsadu. Kad pokore Zetu, i Drivast će se predati...

— Prokletnici! —— planu stari vitez. — Neko im je javio da se

231

Ðuraš i ja nalazimo u tvrđavi... Strpali su nas u mišolovku! I dok mi ovde
čamimo, cela Zeta će pasti!

— Probićemo se! — reče Ðuraš.

— Ne zavaravaj se, prijatelju — primeti Toma.
— Dve stotine ratnika morate ostaviti u tvrđavi, a sa ostalima ne
vredi ni pokušavati! Pobiće vas!
Ratnici na zidovima odmah su primetili da napadači nemaju

opsadne sprave bez kojih se ne može ni zamisliti osvajanje grada.
— Neće vršiti juriš — reče jedan postariji ratnik. — Zasipaće nas

izdaleka strelama i pogrdama. U ovakvoj prilici to se radi... Hoće da nas

izazovu na bitku u polju...

— Može im se! — dodade drugi. — Ima ih mnogo... Nego, ne vide
se među njima starešine...

— Starešine su krenule na Skadar — reče stotinar Stanj. — Ova
vojska određena je da drži u stupici Ðuraša i Karavidu... Naši ratnici su

obezglavljeni!

Pobunjenici su se pojavljivali u isto vreme na više mesta. Preplavili
su sela i naselja, opkolili gradove i tvrđave i odneli nekoliko pobeda na
otvorenom polju. Seljaci su se našli u čudu ne znajući za koga da se
opredele. Da bi sačuvali glavu, prilazili su vojsci koja prva naiđe.
Ustanička vojska za kratko vreme je veoma ojačala. Pored naoružanih
ratnika išli su seljaci noseći kose, motike i toljage. Da bi pokazali

privrženost buntovnicima, nadmetali su se u surovosti: palili naselja,
pljačkali i ubijali. Podsticali su ih Arbanasi, Romeji i Latini. I nisu se
ustručavali da pljačkaju pravoslavne manastire i da ubijaju i razgone

monahe.

Kraj zgarišta ležali su leševi koje niko nije sahranjivao. Sunce je

ubrzavalo truljenje i raspadanje, dok su topli vetrovi raznosili težak
zadah. Poludivlji psi skitači vukli su se presiti od zgarišta do zgarišta,
režeći na jata vrana koje su padale po leševima. Mnogi ljudi, osetivši
bezakonje, srljali su u zločin.

Jedna četa Ðuraševih ratnika smucala se ne znajući kuda da se

okrene. Ona nalete na gomilu buntovnika. Kivni na buntovnike zbog
zverstava kojih su se uz put nagledali, ratnici potrgoše mačeve i
napadoše nasumice pokupljene borce i seljake. I strahovita seča otpoče.

Ðuraševi ratnici sekli su i boli preneražene buntovnike kao da se bore
protiv najcrnjih dušmana. Za tili čas posekoše oko četrdeset dobro
naoružanih boraca, a onda zarediše po seljacima. Ne obazirući se na

preklinjanja za milost, mnoge pobiše, a ostale nateraše u bekstvo.
Stotinar Alimpije Prlja samo četiri dana ranije krenuo je u izviđanje.

Sa devedeset ratnika pošao je obalom Skadarskog jezera, stigao do
Morače i udario natrag. Grupa ratnika sa zaprepašćenjem uvide da je

Skadar opkoljen. Nekoliko hiljada konjanika i pešaka vrvelo je oko grada.

232

Ne dvoumeći se, Prlja povede svoje ratnike u neizvesnost. Popaljena

sela i naselja jasno su kazivala da je pobuna zahvatila veliki deo Zete.
Bez hrane za sebe i konje, ratnici su išli nasumice, utučeni i izgladneli.

Najposle okretoše prema Drivastu u nadi da buna još nije stigla dotle. Ali
sa jednog ćuvika u blizini tvrđave ugledaše vojsku rasturenu po čitavom

polju.

— Eto ti sad! — uzviknu Prlja. — I Drivast su opkolili... Sjašite,

momci, i zavedite konje dole pod breg...

Dok su konji halapljivo pasli onisku travu, ratnici su sedeli u žbunju
ili leškarili ne znajući šta da preduzmu. Zobnice, obešene o sedla, bile su

prazne, a torbe ratnika bez mrvice hleba.

Stotinar Prlja bio je grudobolnik. Iz upalih obraza i zategnute kože
na tamnom licu videlo se da mu kraj nije daleko. Pritisnut zloćom, išao je
prema grobu prosipajući oko sebe jed i čemer. Malo života što mu je

ostalo koristio je ta prolivanje krvi i time stekao slavu neustrašivog borca.
— Momci — otpoče Prlja — hoćemo li i dalje trpeti glad, ili da

udarimo u onu gomilu dole pod tvrđavom?... A?...
Desetar Grdan zagleda se u žućkaste beonjače i stisnute usne

stotinara:
— To je ludost! — reče. — Izginućemo do poslednjeg!...

Prlja ga prezrivo pogleda:

— Ratnik si odavno, a ne znaš da nema bitke u kojoj baš svi izginu!
Neko će se probiti do gradske kapije...

Na nepomičnom licu gorele su grozničavim sjajem staklaste zelene
oči.

— Ja sam vam zapovednik! Udarićemo! — nastavi Prlja i zagrcnu
se, a napad kašlja nagrdi mu lice. — Pitao sam: hoćete li se i dalje
potucati ili da napadnemo? Rulja će osvojiti tvrđavu... Kako da izađemo
na oči Ðurašu i Karavidi?

Pitanje upućeno svima ostade bez odgovora.
Jedan ratnik, gledajući u daljinu i žmirkajući, primeti:

— Nemaju opsadne sprave...
— Kako, vraga, misle da osvoje tvrđavu! — promuklo reče Prlja.

Drugi, postariji ratnik, leškario je u blizini. On se okrete s boka na
trbuh i, grickajući travku, dobaci:

— U Drivastu su Ðuraš i Karavida...

— Šta kažeš? — prenu se Prlja.

— Kažem, u Drivastu su Ðuraš i Karavida. Tamo je i moj brat
Bogoje... On je među Karavidinim...

— Znači: opkoljeni! Starešine nam opkoljene, a mi sedimo ovde i

blenemo kao ovnovi! Diži se! Na konje! Na juriš!
— E, kad je tako... Na juriš... Probićemo se do kapije... —

zažagoriše ratnici.

233

U Drivastu se niko od građana nije usuđivao da pravi bilo kakav
nered, jer je Karavida izdao proglas da će sve Arbanase i Romeje
mačem poseći ako se među njima oseta i najmanji pokret.

Pobunjenici, ne približavajući se mnogo zidinama, zasipali su
strelama ratnike u tvrđavi tražeći da im predadu Ðuraša i Karavidu, a uz

njih sve koji nose oružje u slavu kralja Dušana.
Četiri dana Ðuraš i Karavida rešavali su se da s polovinom ratnika

izvrše ispad iz tvrđave, pokušaju proboj kroz opsadu i krenu prema

Skadru.
— Čemu to? — reče Dimitrije Spanović. — Nema izgleda da ćete

se probiti, a ako nekom i pođe za rukom da se izvuče, uleteće među

buntovnike pod Skadrom. Sigurno je i taj grad pod opsadom...
Dva velikaša su sedela, očajavala i čekala ne znajući ni sami šta.

Nije bilo teško pogoditi da je gomila buntovnika poslata na Drivast da
njih dvojicu drži van događaja koji su se za nekoliko dana rasplamsali no

celoj Zeti.
Petoga dana u podne ratnici na zidinama nadadoše viku. Spanovići,

Ðuraš i Karavida, a uz njih i borci koji su se odmarali jurnuše na zidine.
Pred očima im se ukaza prizor od koga mnogi zanemeše. Ispod tvrđave
na ledini, vodila se borba, žestoka, mahnita. Napadači su izvršili juriš,
rasterali gomilu seljaka i navalili da seku iznenađene i raspojasane
ratnike što su smeteni trčali tamo-amo. Pešaci stvoriše najveću
pometnju. Ne znajući na koju stranu da beže, udariše prema tvrđavi, ali

ih sa njenih zidova zasuše strelama i džilitima. Ipak, grupe konjanika
nekako se središe i počeše svojski da se bore. Ali ratnici stotinara Prlje
već su bili nadomak kapije. Kapija se otvori i propusti ih u tvrđavu.

Ratnici oduševljeno prihvatiše borce.
— Stotinar Prlja! — uzviknu Ðuraš grleći ratnika. — Bog te poživeo,

sokole! Došao si kao s neba!
— Gladni smo kao vuci! — reče Prlja.

— I željni osvete! — dodade desetar Grdan.
— Sutra ćemo se probiti kroz opsadu i pravo na Skadar! — uzviknu

Karavida.

— Bili smo i tamo... — primeti Prlja. — Nekoliko hiljada ratnika i

seljaka neprekidno juriša na grad. Imaju opsadne sprave i, bogme, ako
se našima ne pritekne u pomoć, ne verujem da će dugo izdržati!

— Nema odlaganja! Moramo se probiti! — reče Ðuraš. — Verujem
da će od buntovnika mnogi otpasti i prići nama.

— To je pitanje! — zavrte glavom Prlja.
Ali, sutradan se nije moglo ni pomisliti da se izvrši ispad iz tvrđave,
jer su cele prethodne noći odasvud pristizali seljaci pešice i na

kljusadima. Predvodili su ih nekakvi ratnici, skupljeni ko zna otkud,
nepoznati. Oni su obećavali zlatna brda i doline: seljaci su im verovali i

234

vojska se uvećavala.
Karavida je uzdisao:
— Upašćemo u masu i nestati! — uzviknu. — Ipak, učinićemo

ispad, bar da se namlatimo buntovnika koji ni sami ne znaju ni za šta ni
za koga se bore!

I učiniše ispad. Tukli su se žestoko, razgonili protivnike i u nekoliko
mahova s mukom izbegavali zaokruživanje. Od dvesta ratnika u tvrđavu
se vratilo jedva stotinu, a od preživelih, svaki treći nije bio izranjavljen.

Tomu Spanovića na rukama su doneli u tvrđavu, a Ðuraš, sa
strelom u bedru, umalo ne pade s konja pri prolazu kroz kapiju.

Ratnici na zidinama gledali su, škrgućući zubima u nemoćnom besu
kako rulja na polju ubija nekoliko zarobljenih boraca.

*

Pobuna se naglo širila, noseći sa sobom nasilje, ubistva i požare.
Izgledalo je da je izbila spontano, ali se moglo naslutiti da je unapred
pripremljena i da je predvode ljudi koji znaju šta hoće. Ojađeni seljaci
koji nisu pristali uz bunu gledali su svoje kolibe u plamenu, sasečene
voćnjake, izgažena žitna polja i šume koje požar proždire. Ni osam dana
nije prošlo, a oblast je izgledala kao posle pomora. Seljaci kojima je
ostao samo goli život ili su prišli buntovnicima ili se bežeći potucali po
močvarama oko reke Cijevne i Morače i po gustim vrbacima Skadarskog
blata i reke Bojane. Neki su stigli do Rumije i Sozine skrivajući se po
jarugama i vododerinama.

Glavna snaga pobunjenika udarila je na Skadar. Bogoje i Suma
doveli su nekoliko hiljada ratnika i doterali opsadne sprave; imali su
drvene kule i »ovnove«, katapulte i baliste,116 lestve i duga koplja. Među
pešacima bilo je strelaca i praćkaša.

Vojska se smestila oko grada i zatvorila sve puteve i prolaze.
Još od ilirskog kralja Gencija,117 Skadar je bio dobro utvrđen
zidovima, kulama i bedemima. Zetski vladari118 su ga doziđivali i od
grada stvorili neosvojivu tvrđavu.
Vođe ustanika i niže starešine, uprkos uspesima, pritiskivalo je
nespokojstvo, jer je bilo sigurno da se kralj neće ustručavati da upadne u
Zetu. Samo ime Dušanovo naterivalo im je strah u kosti, pa su Bogoje i
Suma neprekidno slali manje odrede na sve strane da hvataju glasnike.
U isti mah otpočeli su s jurišima na grad da ga što pre osvoje.
— Skadar mora pasti! — uzvikivao je Bogoje. — Kad ga
zauzmemo, nebesa mi, cela Zeta biće pod našom vlašću!

235

— A posle... — dodade Suma — onaj nemanjićki deran što se silom
dočepao kraljevske krune neće se usuditi da nas napadne!

— Napašće nas! Još kako! — dobaci Jezdimir Kozomora, kome su

nedavno podarili titulu kapetana i zapovedništvo nad pet stotina ratnika.

— Valja nam strepeti, pogotovu dok smo na otvorenom polju...

Nadmeni Suma primeti:

— Imamo dosta ratnika... I seljaci nam neprekidno pristižu... Ne

bojimo se...

Ratnici su vrteli glavom i gledali nekud u stranu.
— Seljaci nisu ratnici — reče jedan stotinar. — Ostaje nam da
jurišamo na grad, danju i noću...

— Svakako! — složi se Bogoje. — Ðuraš i Karavida sede u
Drivastu. Skadar je bez starešina... Za nekoliko dana biće naš...

I juriši su se ređali.
U opsađenom gradu ratnici su polagali zavete jedan drugom i davali
veru da će se boriti do izdisaja. Nije ih trebalo podsticati na hrabrost, jer
su znali šta ih čeka ako živi padnu neprijateljima u ruke. Bdeli su na

zidinama, smenjivali se i odbijali napade. Kraj svakog borca ležalo je
oružje: dugačko koplje, dva samostrela i snop kratkih strela, mač i topuz,

Gomile cilita bile su svakome nadomak ruke. Od odapinjanja strela i
bacanja džilita ratnicima su ruke malaksavale, a praćkašima dobro

nabrekle žile na mišicama.
U gvozdene korpe, okačene spolja o zid, stavljane su pred noć

upaljene buktinje, te se neprijatelj nije mogao koristiti mrakom da izvrši

prepad.

Najviše se jurišalo na dve kapije od debelih hrastovih greda,
okovane metalnim pločama i golemim čavlima s glavom veličine detinje
pesnice. Napadači, skrivajući se pokretnim kulama od borovih dasaka iz

kojih su izvirivali »ovnovi«, gruvali su u kapije.

Branioci su na te kule bacali gomile sena ili slame i buktinjama ih
palili. Dim i vatra isterivali su napadače na golo polje pod udar strelaca i
praćkaša sa zidina.

U gradu su se slučajno zatekli protovestijar Nikola Buća, vojvoda
Dejan i mladi Vukašin. Došli su u Skadar po naređenju Dušanovu da
izvide zbog čega su građani i seljaci prestali da plaćaju porez. I eto, dala
im se prilika da razlog doznadu jasnije nego što su očekivali. Građani su

se oglušili o svoje obaveze prema vladaru. Seljaci su se poveli za njima,

i tako je skoro cela Zeta zatajila. Ðuraš i Karavida su nestali. Neko je
morao da se stavi na čelo odbrane grada. Nikola Buća nije bio ratnik,

dok je Vukašin još bio mlad i bez iskustva. Tako je teret borbe pao na
pleća vojvode Dejana.

Opkoljavanje je bilo potpuno. Nijedan glasnik nije uspeo da se
provuče kroz opsadu. Pobunjenici su ih hvatali i ubijali nadomak

236

gradskih zidina.
— Kralj! Moramo izvestiti kralja! — govorio je Buća, kršeći ruke u

očajanju.

— Kako? Ko da ga izvesti? Pet glasnika su pohvatali i pobili...
— Izbeglice... — dobaci Vukašin. — Begunci će javiti kralju...

— Kakvi begunci! — usprotivi se Dejan. — U ovom haosu svako

gleda samo svoju glavu! Važno je da dobijemo u vremenu... I da ne

pravimo ispade iz grada... Svaki ratnik nam je dragocen... Dosad ih je
dve stotine izbačeno iz stroja...

— Sto dvadeset izginulo, a dvaput toliko ranjeno — dodade

Vukašin.

Iako je tek navršio tridesetu, Dejan je bio iskusan ratnik. Shvatio je
da na Ðuraša i Karavidu ne može računati. Bio je uveren da nisu u
životu. Ali ga nada nije napuštala da će glasovi o pobuni stići do kralja i
da je samo pitanje vremena kad će se Dušan pojaviti s vojskom.

— Vreme! Vreme! — uzvikivao je vojvoda. — Svaki trenutak nam je
čist dobitak!

— A za one napolju gubitak! — dodade Vukašin.
Međutim, juriši na grad skoro da nisu prestajali.
Ginuli su napadači, ali se i posada na zidinama proređivala.

Bogoje i Suma dvaput su slali poklisare — razume se, van

domašaja strela — i zahtevali da se grad bezuslovno preda.
Za vreme kratkog zatišja Dejan je pozvao u veće zapovednike svih

odreda.
— Očekujemo kralja s vojskom... Bez njega ne možemo ništa...

Očekujemo ga, a on i ne zna šta se događa! Glasnike ne vredi slati.

Hvataju ih...

— A Ðuraš i Karavida? — primeti jedan stotinar. — Možda su kod

kralja?

Vukašin se nasmeja:

— Možda, ali kod kralja nebeskog! Oni su, prijatelju, verovatno

pobijeni!

Dejan nastavi:

— Neprijatelje treba zavaravati... Dvaput su nam slali poklisare...
Poslaćemo i mi njima...

Ratnici su ćutali.
— Pothvat je veoma rizičan... Verovatno je da se poklisar neće
vratiti... Ubiće ga ili zadržati...
Nikola Buća se usprotivi:

— Niko nema pravo da ljude gura u sigurnu smrt!
— A šta nas čeka ovde — bolno se nasmeši Dejan.
— Ako buntovnici osvoje grad, sve će živo iseći!

Vukašin primeti:

237

— Koliko je nama važno da dobijemo u vremenu, toliko se njima
žuri... Neće oni pregovarati s poklisarem. Ubiće ga i nastaviti s jurišima.
Dakle, — obrati se kapetanima i stotinarima — ako neko među vama
ima dve glave, pa jednu može da prežali, neka se javi!

— Mladiću! — planu Dejan. — Nije sad vreme za šalu!
— I nije... — odvrati Vukašin. — Ozbiljno shvatam stanje u kome
smo... Ja se javljam... Ići ću kao poklisar...
— Ti?! — uzviknu Buća.
— Zašto ne? — hladno reče mladić. — Zar nisam dostojan da
poginem za opšte dobro?
— Ubiće te! Sigurno će te ubiti!
— I još nešto — dodade Vukašin. — Ako mi se ukaže prilika,
pokušaću da pobegnem... da se probijem i pravo kralju...
— Možda je i to moguće — zavrte glavom Dejan.
— Izaberi pratioce i između dva juriša izađi iz grada.
— Složeno i dogovoreno! — ustade Vukašin.
— O, brate... Zar je baš moralo do toga doći! — vajkao se Nikola
Buća.
Spolja se čula graja. Neprijatelji su nanovo otpočinjali juriš.

238

Vukašin

Vukašin je imao četrdeset ratnika, većinom mlađih ljudi, više željnih

plena nego ratničke slave. Prihvaćen od Dušana kao dvorodržica, mladić
je stekao nekakvo više prećutno pravo da zapoveda manjim odredom
ratnika. Nije bio stotinar, već nešto više od desetara, što je izazvalo
osmehe viših starešina. Ratnike je izabrao prema svom nahođenju. Oni
su ga cenili, jer su osetili u njemu žarku želju da se po svaku cenu
istakne.

— Momci — obrati im se Vukašin — došlo je vreme da se
pokažete... Potrebni su mi ljudi junačkog srca, gvozdenih mišica i brzih
nogu...

— Znači, i bežaćemo? — primeti jedan ratnik.
— I stići... I stići, dragoviću moj! A može se i poginuti...
— To nam se baš neće... — zateže drugi. — Šta treba da radimo?
Vukašin sede na jedan kamen kraj zida i žmirkajući stade ih
premeravati pogledom:
— Ne želim da vas uzmem na dušu! — reče. — Nikoga ne
primoravam. Ko hoće, može dobrovoljno... Ići ćemo u neprijateljski tabor
kao poklisari...
— O, majko moja rođena! — uzviknu treći. — Oni tamo ubijaju
glasnike!
— Mi smo poklisari! — odvrati Vukašin.
— Zarediće oni i po poklisarima... Opak je to soj! Mnogo su se
ostrvili!
— Gori su od vukova, krvoloci! — dobaci četvrti. — Na naše oči ubili
su petoricu... Pošteno da kažem, meni se ne gine bez zamene!
— Ni meni... Ni meni... — javiše se ostali.
— Onda ću sam... A vi... ako odavde iznesete živu glavu, možete se
hvaliti da ste svoga starešinu ostavili na cedilu!
Vukašin ustade i žurno se uputi prema većnici.
Ratnici ostadoše pognuti i zgledajući se ispod oka, kao da se
uzajamno prekorevaju.
Pred polazak Vukašin reče Dejanu:
— Pokušaću sve... Zavaravaću ih i otezati... Ako me odmah ne
ubiju, pretvaraću... Možda ću se i vratiti da se s vama »posavetujem«...
Nego, recite, šta da im u prvi mah ponudim?

239

— Zahtevaće da im predamo grad! — reče Nikola Buća.
— Svakako! — složi se Dejan. — Obećaj im... Kaži da treba da se
posavetujemo s građanima. Ljude valja ubediti... Pa i ratnici su tu...
Jednom reči, laži, obećavaj, dvoumi se, zateži, odugovlači... Ako ti se

ukaže prilika, beži prema Nerodimlju... Kralj je verovatno tamo...
Nikola Buća reče:
— Kakav je haos u Zeti! Sumnjam da će i Dušan moći da se

snađe... Idi, mladi prijatelju, i neka te gospod čuva! Koliko ratnika vodiš?
— Izgleda nijednog! Svi se nećkaju...

— Pa da... — sleže ramenima državnik. — Ko da im zameri! Gledali

su sa zidina kako oni zlikovci ubijaju glasnike...
Na zidinama iznad istočne kapije prolomi se vika... Zapaljena je

jedna kućica sa »ovnom«. Borove daske na bokovima i krovu buktale su
kao smola. Nekoliko ratnika bežalo je preko polja vukući se i posrćući,
jer je skoro svaki bio pogođen strelom.

Vukašin priđe svojim ratnicima:

— Došlo je vreme da se rastanemo. Ako se ne vratim, pristupite

vojsci vojvode Dejana...

— Ama, mi bismo... — zamuca jedan. — Velimo, da i mi...
— I mi da pođemo, kad već mora... — dodade drugi.

— Ne mora... — hladno odvrati Vukašin. — Koliko vas se javlja?

— Nas dvanaest... Rešili smo...
— Ne može! — preseče ga Vukašin. — Jedan mora napolje! Neću
da nas je trinaest... Ko je najmlađi?

— Ja... — odazva se jedan bledunjav momak.
— Izlazi... Dakle, momci, krenućemo kroz istočnu kapiju...

— Tamo bukti... Naši su zapalili...
— Samo neka bukti! Dok se spremimo i pojašemo konje, kula će

dogoreti. Nego, imate li poverenje u mene?

— Bog s tobom! Zar mi! U vatru i u vodu!
— Onda čujte i upamtite... Kad izađemo iz grada, ništa ne
pokušavajte i ne preduzimajte! Ništa ne pitajte i, što je glavno, ničemu se
ne čudite! Gledajte šta ja radim, pa i vi tako... Ako nas odmah ne zaspu
strelama, stići ćemo do njihovih starešina.

— A ako nas zaspu? — zatrepta jedan ratnik.

Vukašin se osmehnu:
— Onda ćemo se svi naći u knjizi zvanoj Pomjanik usopših rabov

božiih...
Ratnici se preko volje nasmejaše i počeše se spremati.

Ubrzo potom jedan grlati ratnik sa zida povika što igda mogaše:

— Ehej! Ehej! Poklisari! Poklisari dolaze! Poklisari... Poklisari!
Kroz istočnu kapiju izađe grupa konjanika. Predvodio ih je Vukašin
na golemom doratu. Konj je podskakivao i propinjao se. Mladić se

240

ponosio i svojim držanjem i konjem, kome je pred polazak dao travu »od

pomame«.
Ratnici sa zapetim samostrelima potrčaše prema poklisarima,

zaokružiše ih i poteraše prema velikom šatoru koji se isticao u pozadini.
Kapetan Jezdimir Kozomora pritera svoga konja Vukašinu i očeša

ga stremenom.
— Mnogo si silan! — reče podrugljivo.

Vukašin ga pogleda potuljeno, kao zlo pseto, i spusti desnicu na

dršku od topuza:
— Odmakni se de, bratac! — reče. — Ja sam poklisar... Idem

vašim starešinama da im predam važnu poruku... Ko me u tome pokuša
da spreči, neće imati vremena da zažali...

— O-ho! Ti pretiš!

Vukašin žmirnu:

— Kad obavim posao, stojim ti na raspolaganju. Dozvoljavam i

oružje da biraš...
— Biće to veselo! — nasmeja se kapetan. — Nego, znam ja tebe...

Priča se da ne držiš postove!
— Je li! — uputi mu mladić odvugli pogled. — A ja sam opet čuo da

si ti na Veliki petak pojeo pola pečenog jagnjeta!

— Laž! To je laž! — škrgutnu zubima Kozomora.
— Šta ja tu mogu! Priča se... — sleže ramenima Vukašin.

Konji su lagano odmicali. Gomile ratnika i seljaka razmicale su se
smejući se i dobacujući poklisarima ružne reči.

— Vidim da ljubazno dočekujete poklisare — reče Vukašin. — Kad
se vratim, imaću čime da se pohvalim.

— Kad se vratiš? — nasmeja se kapetan. — Jesi li se oprostio sa
svojima? Tvoja mladost nikoga neće dirnuti... Ovde se ubija!

— I gine! — dobaci Vukašin. — Kažu da se i samom gospodu

nasmeši brk kad ubica pogine...

— Za svoje godine suviše si drzak!
Vukašinovi pratioci jahali su ćuteći. Po njihovu držanju videlo se da
su ozbiljno shvatili naređenje svoga vođe.
Bogoje i Suma dočekaše poklisara ispred šatora.
— Šta je? — reče Bogoje. — Tebe su poslali... Nikola Buća valjda

broji pare što je pokupio od poreze, a vojvoda Dejan gleda u zelenu
ćasu119 neće li se odnekud pojaviti Dušan... Znači, kocka je na tebe

pala?

— Došao sam kao poklisar da pregovaram...

— Ti da pregovaraš! — nasmeja se Suma. — A da li znaš koliko
groša ima u jednom perperu?120

— To znaju i mačići tek što su se okotili! — odvrati mladić, osvrte se

desno i levo i nastavi:

241

— Nećemo valjda ovde pred ratnicima pregovarati?
— Imaš pravo... — reče Bogoje. — Ulazi pod šator!
Kad posedaše za sto, Suma prezrivo pogleda mladića:
— Valjda ćemo čuti zbog čega si došao?
Vukašin otpoče:
— Oni u gradu hoće da pregovaraju... Poslali me da pitam dokle
ćete vršiti juriše?

Dva velikaša se pogledaše.

— I zbog toga si došao? — upita Arbanas.

— I da mi kažete šta nam nudite ako predamo grad.
— Ne nudimo ništa, nego tražimo! — reče Bogoje. — Hoćemo

Karavidu i Ðuraša...
— Pa zar oni nisu... — otpoče Vukašin.
— Nisu, mladiću!... Eno ih u Drivastu! Drže molepstvija da im se

Dušan što pre pojavi... Dobićemo ih u okovima, a uz njih i ostale
starešine, sve do desetara... Ostali ratnici mogu da izađu bez oružja iz
tvrđave i da sednu na zemlju.

— To smo već čuli preko vaših poklisara koji se nisu usudili da uđu

u grad — odvrati Vukašin. — Meni je otud naloženo da vas upitam: jeste

li voljni da to malo ublažite?
— Ni pomena! — odseče Suma. — Položite oružje i napolje iz

grada!
Mladić se bezazleno nasmeši:
— Da li treba s konopcem o vratu da vam se predamo? Nećete

Skadar lako osvojiti! Odvajkada su na bedemima toga grada napadači

kršili vratove, a o zidove lomili zube...
Vukašinu ne promače da se u očima velikaša pojavi nemir. On ih

stade meriti nemilosrdnim pogledom, igrajući se kićankom svoga mača.
Najposle reče:

— Imam predlog... Da nas pustite da izađemo pod oružjem!
— Dobar predlog! Čak vrlo dobar, ali ga mi ne prihvatamo! —

odvrati Bogoje.

— A vi onda i dalje jurišajte, dok se kralj s vojskom ne pojavi!

Suma tresnu pesnicom o sto:
— Grad je naš! Osvojićemo ga!
— Kad ga osvojite... — ne trepnuvši reče Vukašin.

— Zmijo! — podviknu Arbanas i trže nož iza pojasa. — Poslali su te
da nas obmanjuješ! Grlo ću ti prerezati!

— Ja sam poklisar! — isprsi se mladić. — Smatra se za najveći
kukavičluk ubiti poklisara... Vođama ovolike vojske ne dolikuje da se

tako ponašaju!
Bogoje primeti kako mladićeve oči bleskaju podmuklim sjajem, kako

mu se koža na jagodicama zateže i usta skupljaju u grč.

242

Suma viknu:

— Kozomora, ovamo!
Ratnik uđe pod šator.
— Vodi ovog derana i čuvaj ga! Ako štogod pokuša, ubij ga!
— Polazi! — reče kapetan.
— Čekaj... Polako... Neću pobeći, a ni oči ti neću iskopati...
Mladić se obrati Bogoju:
— U gradu je moguća izdaja...
— Lažeš, neverniče! — dreknu Arbanas.

— Kako? zainteresova se Bogoje.

— Mnogi ratnici bi se predali... Primetili ste da se ne vrše ispadi iz

grada? Dejan se boji da ne prebegnu...

— Šta si rekao? — unese mu se Suma u lice.
— Čuo si... Ispadi iz grada se ne vrše... Rekao sam zbog čega...

Evo i ja... Pokušao sam da izvedem pedeset... Dali su mi svega
jedanaest... Ni u mene nemaju poverenja... Ostaću kod vas, ako me

primite...
— Nećeš nas prevariti? — već blaže dobaci Suma.
— Ako mi ne verujete, mogu otići...
— Ratnike ćemo zadržati, a tebe obesiti hladno reče Suma.

To možemo u svako doba — pomirljivo primeti Bogoje.
Nastade tajac, Vukašin se smešio. U očima mu se pojavi nekakva
blagost, kao čuđenje što se s njim tako postupa. Molećivo je gledao dva
velikaša, kao zločinac kad želi da gane sudiju i porotnike. U isti mah u
sebi se zaricao da svome zaštitniku, arhangelu Mihailu, zapali četiri
sveće u crkvi ako mu pomogne da se krvavo osveti za poniženja.
— Znači, od danas si naš? — upita ga Bogoje.
— Ja i mojih jedanaest ratnika... Pri prvom jurišu videćete koliko

vredimo...
— Videćemo... — progunđa Suma.
Dva dana Vukašin i njegovi ratnici učestvovali su u jurišima na grad,

isticali se i bodrili ostale. Trećeg dana i starešine i prosti ratnici smatrali

su ih za svoje.

Na njih su sa zidina prosipane grdnje i kletve:

— Izdajnici! Prodane duše! Prokletnici!

Jednom Vukašinovom pratiocu strela je probila mišicu, a drugi je
dobio kamen iz praćke u leđa.

— Ovako se ne može! — obrati se Vukašin starešinama. — Kralj
svakog časa može naići...

Crne oči Arbanasa Sume zlokobno su svetlucale:
— Šta li sad smeraš, sotono? — reče.
— Pustite me da prebegnem u grad... U ponoć istočna kapija biće

otvorena...

243

— Svoje hoćeš da izdaš? — primeti Bogoje.

— Moji ste sad vi... Radim za vas... Ali rizik je veliki i treba dobro da

se plati...
— Da ti se plati?! — naglašavajući svaku reč upita Arbanas. — Da li

znaš šta te čeka ako nas prevariš?
— Isto me čeka u gradu ako me otkriju... Za ovakvu uslugu nikakva

cena nije prevelika... Ja sam ratnik. Ne pripadam nikome. Dobit mi je

jedina nadoknada za rizik...
Dva velikaša su se značajno gledala.
— Ama, oni će te u tvrđavi rastrgnuti! — reče Bogoje. — Borio si se

uz nas... Rastrgnuće te!
— Reći ću da ste me primorali... Ako mi ne poveruju, ubiće me! —

rekoh vam da je rizik veliki...

— Paa, da pokušamo? — ustade Bogoje. — Koliko?
— Bar deset hiljada perpera... — odseče Vukašin.

— Pet stotina! — dobaci Suma uz psovku.
— Malo je... — mrdnu nosem mladić. — Ono je Skadar, neosvojiva
tvrđava... Ako vam padne u ruke, niko vam ništa ne može! Zažalićete što

ste ovakvu priliku propustili!
Suma mu priđe:
— Daćemo ti hiljadu perpera, dabogda se njima zadavio! Ako ne

prihvatiš, ubićemo te odmah, ovde... Biraj... Pare ili smrt!
— Kad je tako — nasmeši se mladić — biram pare... Samo molim

da mi se unapred plati...
— Čuješ li ga? — planu Suma. — Ovakvu životinju u životu nisam

video!
— Zašto — bezazleno ga pogleda mladić. — Kad svršimo posao,

možete me i ubiti ili izmlatiti namrtvo, ili me u najboljem slučaju najuriti

bez prebijene aspre...
Mrak je već počeo da se spušta kad Vukašin izađe iz šatora. Priđe

svome konju i za sedlo priveza kesu sa hiljadu perpera.
— Momci — obrati se svojima — pred izlazak meseca čekajte me

sa osedlanim konjima kod one oskoruše...
— Šta će biti? — tiho upita jedan ratnik.

— Trka...

— Na koju stranu?
Vukašin ućuta. Iza sebe je čuo korake. Bogoje mu priđe.
— Znači, noćas? — reče
— Noćas... pred izlazak meseca... Ja u grad, a vi pred kapiju i
juriš... Kad izađe mesec, kapija će biti otvorena.

— Pazi — dobaci Bogoje. — Kozomora ti je za petama. Ako vrdneš,
nož u leđa...

Noć je uveliko osvojila kad Vukašin krete prema oskoruši. Uz njega

244

je bio kapetan Kozomora sa četiri ratnika. Svi su bili na konjima.
Vukašin i njegovi pratioci baciše se na konje.
— Jesu li svi tu? — upita Kozomora.
— Svi... Samo da krenemo — reče najstariji ratnik.
— Spremite se za borbu... — tiho mu dobaci Vukašin i baci se na

konja.
Dve grupe ratnika se izmešaše.
— Hoćemo li? — upita kapetan.
— Hoćemo! — odvrati Vukašin i tresnu ga topuzom po glavi.
Onda nastade komešanje, brzo, kratko, s nekoliko povika i — sve

zamuče.
— Sad ošini! — uzviknu Vukašin i iz mesta potera konja u galop.
Kopita zatutnjaše kroz noć.
Od velikog šatora dopirali su glasovi:
— Šta je? Gde su? Šta to bi? Na konje, prokletnici! Goni! Izdaja!
Jedan ratnik se razvika:
— Kozomora i četiri pratioca pobijeni!
Begunci su znali da će im potera uskoro biti za vratom. Jurili su

obalom Drima preko korova i vrzina preskačući bokore divlje loze i
kupinovo žbunje. Na mestu gde je reka zbog okuke šira i plića, za
trenutak zastadoše. Dok su konji hripali, Vukašin reče:

— Ima nas dvanaest... Ko stigne do prvog kraljevog odreda, taj je
glasnik! Sve ste videli i sve znate... A sad na vodu... Bežaćemo drugom
obalom...

U praskozorje zaustaviše konje i sjahaše.
— Da predahnemo — reče mladi vođa. — Mislim da smo zaturili
tragove...
Dok su konji halapljivo praznili zobnice, i ratnici se mašiše svaki
svoje torbe.
Odnekud su dopirali glasovi ljudi i frktanje konja.
— Eto ti sad! — uzviknu jedan ratnik. — Potera!
— Nije — hladno odvrati Vukašin. — To su verovatno seljaci. Idu
nizvodno nama u susret.
Čuo se već i žagor. Uskoro pristiže grupa od nekoliko desetina
ratnika i toliko seljaka. Išli su bez reda. Kad se primakoše, zagalamiše.
Vukašin im podviknu:
— Zar tako, psine! Zar tako, šugavci! Naši knezovi, Bogoje i Suma,
krvave se pod Skadrom, a vi lutate naokolo i pljačkate sela! Imam
naređenje da svakog desetog ubijem ako uhvatim... Ko su vam
starešine?
— Nemamo ih... Sami idemo... Pošli smo...
Vukašinov namrgođeni pogled preseče ih:
— Sprečeni smo — reče. — Sreća vaša... Krenuli smo u poteru za

245

beguncima pa ne možemo s vama... A vi... Pravo na Skadar!
— Hoćemo... Tamo smo i pošli... zagrajaše iz gomile, srećni što su

se izvukli.

— Onda napred!
Ratnici se baciše na konje i trka se nastavi, sad već levom obalom.

Kod druge okuke opet pregaziše reku i zamakoše u gusto šiblje.

Nekakva loza pružala se unedogled i zavrzavala se konjima oko nogu
usporavajući kretanje. Vukašin uvide da se dalje ne može.

— Sjašite! — viknu. — Ako nastavimo, uskoro ćemo kasati peške...
Konji će nam popadati...

Sunce je povisoko odskočilo kad su nastavili put. Reke i rečice

nadošle od topljenja snegova na Paštriku i Koritniku razlile su se u bare i
močvare, pa su konji s mukom izvlačili noge iz gliba.

Po podne, naišavši na tvrdo tlo, kretoše prema Dukađinima121 i
uskoro naiđoše na naselje i snabdeše se hranom za ljude i konje.

Noć su proveli u šumi. Grozeći se močvara, vrzina i žbunova, išli su
kroz šume i tek trećeg dana stigoše do obale Belog Drima. Vrlometajući
se kroz klisuru preko oblutaka i izlokanih jaruga, izbiše na čistinu,
ostavivši za sobom bele i uglačane krševe koje su kiše i snegovi isprali.

Petog dana bili su u Nerodimlju.
Dušan se nalazio u Svrčinu, a uz njega vojvode Vratko i Preljub.
Glasovi neodređeni i nesigurni stigli su do njih. Naslućivalo se da se
u Zeti nešto događa, ali se nije moglo ni približno proceniti kolike
razmere je uhvatila pobuna. Izvidnice su stizale do Belog Drima i vraćale
se otuda ne naišavši čak ni na begunce. Seljaci videći izdaleka ratnike,
nisu proveravali da li ovi pripadaju kralju ili pobunjenicima, već su bežali i

skrivali se po šumama i jarugama. Paljevine i nasilja nisu dotle stizali.

Kraj svega, od Ðuraša i Karavide nijedan glasnik nije se pojavio.
Kralj i vojvode očekivali su pobunu u Zeti. Na prostranom polju kod

Nerodimlja stajala je u pripravnosti vojska od hiljadu i pet stotina

konjanika. Ali mesec mart je prošao, a glasnici iz Zete nisu stizali. Neki
dubrovački trgovci koji su iz Kotora pošli za Carigrad pričali su da se oko
Skadarskog jezera nešto događa. Čuli su čak i o borbama i o komešanju
naroda u celoj pokrajini. Vesti šture i neodređene dopunio je jedan
monah iz Peći, koji je došao u Nerodimlje da traži arhiepiskopa Danila.

Govorio je da su seljaci iz toga kraja videli izbeglice iz Zete i usplahireni
pričali o pobuni.

Vojvoda Vratko je govorio:
— Smešno je dizati toliku vojsku na leteće vesti. Dokle ne stignu

glasnici, ne treba ni pomišljati na pokret!

— Glasnici! — uzviknu Dušan. — Niste se setili da i vi pošaljete

glasnike u Zetu!
— Dvaput smo slali izvidnice — reče Preljub.

246

— Obe su stigle do Belog Drima i ništa...
— Ništa? — nabra Dušan obrve. — A šta se događa s one strane
klisure?... O tome ni monah ni trgovci ni da proslove! Ne znate ni vi!
Nikola Buća i vojvoda Dejan otišli su u Skadar pre tri nedelje... Prema
dogovoru trebalo je da su odavno ovde.
— Hm — učini Preljub. — Nešto ih je zadržalo...
— Šta ih je zadržalo? — planu Dušan.
Sumnje kralja Dušana uvećavale su se. Dejan i Buća nisu stizali u
Nerodimlje. Nestrpljenje je hvatalo i oba zapovednika vojske.
— Sad mi nešto pade na pamet! — uzviknu Vratko.
— Možda buntovnici hvataju glasnike? A? Krenuću sa trista
konjanika u Zetu i ne vraćam se dokle ne izvidim šta se tamo događa!
— Trebalo je to ranije — sleže ramenima kralj. — Na jednom
brežuljku u blizini Nerodimlja Vukašin i njegovi pratioci sjahali su sa
posustalih konja.
— Ratnici — reče Vukašin — dobro ste se pokazali... Pohlepa vođa
buntovnika spasla nam je glave... Hteli su olako da se dočepaju Skadra.
I novac su uložili u tu rabotu, ali im nije pomoglo. A sad vidite kako se
vaš vođa odužuje za revnosnu službu... Svaki će dobiti po dvadeset
perpera...
— Dobri naš... Plemeniti... Znali smo mi... Bićemo zahvalni...
— Nema tu zahvalnosti! — reče mladić. — Nagrada vam je prema
zasluzi...
Drešeći kesu s novcem, dodade:
— Ja treba vama da sam zahvalan!
— Dobri i plemeniti naš! Uzeo si im novac! Bolje da je kod nas nego
u razbojnika!
— Toga sam se i držao — reče Vukašin deleći im novac.
Konje, izmršavele i s podbijenim nogama, vodili su na ularima,
lagano se spuštajući niz breg.
Izgled glasnika zaprepasti Dušana i vojvode.
— Pobogu, odakle dolazite? Šta se tamo događa? — uzviknu kralj.
Izmoždeni, ruku i lica izgrebanih od probijanja kroz šiblje, pocepane
odeće, glasnici su nekoliko trenutaka stajali bez reči.
Najposle Vukašin progovori:
— Pobuna je zahvatila skoro celu Zetu... Manji gradovi i tvrđave
padaju... Još se drže Skadar i Drivast...
— A narod? Seljaci?
— Nešto se razbežalo, ostalo prišlo buntovnicima... Požari, klanje...
Glasnike nam hvataju i ubijaju nadomak zidina, a zarobljenike stavljaju
na muke... Onakva zverstva ni u snu vam se ne prikazala! Vojvoda
Dejan i Nikola Buća brane Skadar, a Ðuraš i Karavida sede opkoljeni u
Drivastu...

247

— Surovost... Zverstva... — uhvati se Dušan za glavu. — Toga sam

se bojao! Ovo je verski rat...
— Da! Papa zna za to. Zna i dubrovačka kurija... Nije njima važna

Zeta... Oni, dragi moj, kolju »šizmatike«.
— »Šizmatici« će se i sami između sebe poklati, jer ne vide dalje od

nosa! — reče Vukašin.
Vukašin im ukratko ispriča kako se kao poklisar izvukao iz

buntovničkog logora i pobegao ne pominjući novac koji je izvukao od

Bogoja i Sume.

— Svršeno! — uzviknu Dušan. — Na konje i smesta polazimo!
— Ama... — otpoče Preljub. Biće da je malo ovo ratnika što imamo
ovde. Da pošaljemo glasnike u Veles Oliveru? I Pribac Hrebeljanović je

kod Novog Brda...

Kralj otvori vrata i viknu:
— Srećko, neka trubači sviraju pokret... Odmah polazimo.

— Malo nas je — zavrte glavom Vratko. — Da im bar javimo da
pođu za nama?

— Ni pomena! — odvrati kralj opasujući kajas s mačem. —
Podelićemo se u tri grupe po pet stotina i juriš!

Međutim, dvorani se ustumaraše bodreći jedni druge. I oni se

stadoše opremati za polazak.
— Šta ćete vi? Kuda ćete? — nasmeši se Dušan.

— I mi bismo da...

— Ostanite samo... Nama niste potrebni.

Vojska od hiljadu i pet stotina konjanika diže logor.

Vukašin, iako premoren, smatrao je da nije zgoreg biti kraj kralja.
Jahao je uz Dušanov stremen pričajući potanko šta se sve zbilo u Zeti

do njegovog bekstva.
Dušanova konjica, uvežbana da se kreće i bori po šumama i

planinskim predelima, grabila je napred ostavljajući daleko za sobom
kola natovarena hranom i rezervnim oružjem. Preko običaja, u vojsci se
nisu videle mnogobrojne zastave pred polazak u boj, niti su se čuli zvuci

ubojnih truba i pesma. Kralj je krenuo da uguši pobunu, a ne u rat sa

spoljnim neprijateljem.
Ratnici su nosili koplja, mačeve, lukove i strele; a na sebi su imali

šlemove, oklope, verižne ogrlice i metalne oplate za noge. Vlastela,
nagizdana pozlaćenim i posrebrenim pucadima na šarenim bluzama ili

blistavim oklopima, jahala je konje raskošno ukrašene opremom

kupljenom u Mlecima.

Kad je kraljeva vojska prošla kroz klanac Paštrika i Koritnika i

dohvatila se obale Drima, Dušan naredi malo duži odmor.

— Pred nama je bitka... Ljudi i konji moraju biti odmorni — obrati se

starešinama. — Neka vas zverstva buntovnika ne navedu da i sami

248

postanete zveri... Posle bitke nijedan buntovnik ne sme biti ubijen.
Ratnike ćemo pustiti neka idu kud hoće, a njihove starešine želim da
vidim žive. Pohvatajte ih... Oni će svoje grehe okajavati u tamnici...

Išlo se umerenim hodom desnom obalom Drima; s desne strane
ostale su padine ogranaka Prokletija. Sačekavši izvidnice, koje su se

primakle Skadru, kralj pozva starešine u savet.
Vođa izvidnice progovori:
— Sela, naselja, čak i vodenice i usamljene kolibe... Sve je

pretvoreno u zgarišta. Žitna polja izgažena konjskim kopitama, stoka

pobijena, a ljudski leševi nepokopani... Ovakav užas samo tatarske

horde ostavljaju!

— I verski ratovi — dodade Dušan.
Stotinar, vođa izvidnice, nastavi:
— Gledali smo sa jednog ćuvika... Oko Skadra vrvi... Hiljade

konjanika i pešaka jurišaju na grad...
— Dobro — reče kralj. — Podelićemo se u tri grupe... Preljub

desno, Vratko levo... Ja ću se držati sredine... Zađite u velikom luku i
primaknite se gradu koliko je moguće. Juriš ćemo izvršiti u isti mah. Moji
trubači daće vam znak...

Vukašin se nasmeja.
— Čemu se smeješ? — preseče ga Dušan pogledom.
Bogoje i Suma veruju da se nećeš usuditi ni nos da promoliš u Zeti.
Mogu zamisliti njihovo zaprepašćenje!

— To li je! — nasmeja se i Preljub.

Dušan zadrža grupu ratnika u šumi, a Vratko i Preljub kretoše

desno i levo da se u velikom luku najpre udalje, a zatim što više

primaknu Skadru.
Preljub je vodio veći broj ratnika već zašlih u godine. Ti prekaljeni

borci su se još u vreme kralja Milutina bili prebacili u Malu Aziju i pod
Novakom Grebostrekom klali se s osmanlijskim Turcima. Vični
prikradanju i žestoki u borbi, provlačili su se sada kroz vrbake kraj
Skadarskog blata, neprimetno i nečujno, te se primakoše na nekoliko

stotina koraka buntovnicima koji su jurišali na grad.

Konjanici vojvode Vratka naleteše na izvidnicu Arbanasa Sume i
otpočeše bitku. Buntovnici se uzjazbiše, prekidoše juriš i potekoše
svojima u pomoć.

Dušan, videći da je pažnja buntovnika okrenuta prema Vratku,
zapovedi trubačima da sviraju napad. Preljubovi konjanici trgoše mačeve
i topuze, obodoše konje i za tili čas nađoše se pod zidinama grada. S

juga je nadirao vojvoda Vratko, a sa istoka Dušan. Našavši se u
procepu, buntovnici izgubiše samopouzdanje i stadoše se povlačiti

prema gradu. Oni što su odustali od juriša udariše na istok i naleteše na
mačeve kraljevih ratnika. Drugi, bežeći ispred Preljuba, potekoše prema

249

jugu, ali, primakavši se zidinama grada, naleteše na Dejana, koji je
napravio ispad iz grada.

Kralj Dušan, videći da je buntovnička vojska razbijena, udari prema
Drivastu. U silovitom naletu njegovi konjanici se probiše kroz masu
napadača, razdvojiše ih i zarediše da ih seku. Ðuraš i Karavida otvoriše
kapije na tvrđavi i navališe na već rasturene buntovnike. Ozlojeđeni zbog
poniženja koje su danima podnosili, ovi ratnici nemilosrdno su ubijali
svakoga ko im se našao nadomak mača. Sve starešine, čak i desetari,
isečeni su do poslednje!.

250