Groblje Kucnih Ljubimaca Stephen King

balkandownload.org
BD4Y

balkandownload.org

Stiven King

Groblje kućnih ljubimaca

Naslov originala:
Stephen King - Pet Sematary

Preveo
Vladan Stojanović

BD4Y

balkandownload.org

Evo nekih ljudi koji su napisali knjige, pripovedajući ono što su učinili i zašto
su to učinili:

Džon Din. Henri Kisindžer. Adolf Hitler. Karil Česman. Džeb Magruder.
Napoleon. Taleran. Dizraeli. Robert Cimerman, takođe poznat i kao Bob
Dilan. Lok. Carlton Heston. Erol Flin. Ajatolah Homeini. Gandi. Čarls Olson.
Čarls Kolson. Viktorijanski Džentlmen. Dr X. balkandownload.org.

Većina ljudi veruje da je Bog napisao Knjigu, ili Knjige, pripovedajući
nam šta je i, do izvesne mere, zašto je učinio ono što je učinio. I pošto većina
ljudi takođe veruje da su ljudska bića sazdana po ugledu na Boga, On može
biti posmatran kao osoba… ili, ispravnije, Osoba.

Evo nekih ljudi koji nisu napisali knjige u kojima bi prikazali ono što su
činili… i ono što su videli:

Čovek koji je sahranio Hitlera. Čovek koji je obavio autopsiju Džona
Vilksa Buta. Čovek koji je balsamovao Elvisa Prislija. Čovek koji je
balsamovao - loše, po mišljenju većine pogrebnika - papu Jovana XXIII.
Četrdesetak pogrebnika koji su počistili Džonstaun, odnoseći vreće s
mrtvacima, nabadajući papirnate čaše motkama sa šiljkom na vrhu, kakvim se
služe čuvari u gradskim parkovima, i mašući rukama da bi se odbranili od
muva. Čovek koji je kremirao leš Vilijama Holdena. Čovek koji je zalio leš
Aleksandra Velikog zlatom, da ne bi istrulio. Ljudi koji su mumificirali
faraone.

Smrt je misterija, a sahrana tajna.

BD4Y

balkandownload.org

UVOD

Stiven King

Na pitanje (koje mi često postavljaju), koju od mojih knjiga smatram
najstrašnijom, odgovaram lako i bez oklevanja: Groblje kućnih ljubimaca,
iako ona možda nije ta koja najviše plaši čitaoce. Ako je suditi po pristigloj
pošti, to je verovatno Isijavanje. Nerv za smeh, baš kao i onaj za zabavu, kod
različitih ljudi nalazi se na različitom mestu. Znam samo da sam Groblje
kućnih ljubimaca stavio u fioku, misleći da sam konačno otišao predaleko.
Vreme je pokazalo da nisam, bar kad je reč o onome što je čitalačka publika
bila spremna da prihvati. Siguran sam da sam otišao predaleko u odnosu na
svoja osećanja. Najjednostavnije rečeno, bio sam užasnut napisanim štivom i
iz njega izvedenim zaključcima. Ispričao sam već kako je knjiga napisana, ali
ću to učiniti još jednom: treća sreća.

Krajem sedamdesetih pozvan sam da provedem godinu dana na
Univerzitetu Mejn, kao gostujući predavač. Ponuđeno mi je da predajem
fantastičnu književnost (beleške za predavanja poslužile su kao osnov
Mrtvačkog plesa, objavljenog dve godine kasnije). Supruga i ja iznajmili smo
kuću u Oringtonu, osamnaestak kilometara od univerzitetskog naselja. To je
bila prekrasna kuća u prekrasnom seoskom ambijentu Mejna. Jedini problem
bio je put pored kog smo živeli. Saobraćaj na njemu bio je veoma gust. Tim
putem prolazilo je mnogo kamiona i cisterni, koji su išli u obližnje hemijsko
industrijsko postrojenje.

Hulio de Sanktis, vlasnik prodavnice preko puta, odmah je po doseljenju
supruzi i meni skrenuo pažnju da moramo da pazimo na decu i kućne ljubimce.
“Taj put je potrošio mnogo životinja“, rekao nam je Hulio. Ta rečenica našla
se u romanu. Dokaz da put troši mnogo životinja nalazio se u šumi, iza naše
iznajmljene kuće. Staza je preko polja vodila do malog groblja za kućne
ljubimce u šumi… samo što je na znaku na drvetu ispred improvizovanog
šarmantnog malog groblja pisalo: GROBJE KUĆNIH JUBIMACA. Ovaj
natpis nije našao samo mesto u romanu, već je postao i njegov naslov. Tamo
gore deca su sahranjivala pse i mačke. Na groblju je sahranjeno i nekoliko
ptica, čak i jedna koza.

Naša osmogodišnja kći imala je mačka Smakija. Nedugo po useljenju u

BD4Y

balkandownload.org

kuću u Oringtonu, na travnjaku susedne kuće pronašao sam mrtvog Smakija.
Voljeni ljubimac moje ćerke bio je najnovija žrtva Puta 5. Još jedna potrošena
životinja. Sahranili smo ga na Groblju kućnih ljubimaca. Moja kći je
napravila nadgrobno obeležje na kom je pisalo MAČAK SMAKI: BIO JE
POSLUŠAN. (Smaki nije bio ni najmanje poslušan; bio je samo mačak, za
boga miloga.)

Sve je bilo u redu dok jedne noći nisam čuo treskanje u garaži, praćeno
plakanjem i nekim zvukom koji je ličio na praskanje kapisla. Krenuo sam da
istražim buku i zatekao kći u garaži. Bila je divna u svom gnevu. Pronašla je
nekoliko komada pucketave plastike u koju se pakuju krhki predmeti pre
transporta. Plastika je pucketala dok je skakala po njoj i urlala: “Bio je moj
mačak! Neka Bog nabavi svog mačka! Smaki je bio moj mačak!“ Pomislio
sam da je njen gnev najrazumniji prvi odgovor na tugu koje misleće ljudsko
biće može proizvesti. Uvek ću je voleti zbog prkosnog krika: Neka Bog
nabavi svog mačka! Bila je u pravu, bila je tako predivno u pravu.

Naš najmlađi sin imao je tad manje od dve godine. Usavršio je trkačku
veštinu, iako je tek nedavno prohodao. Nedugo po Smakijevoj pogibiji,
trčkarali smo po susednom dvorištu sa zmajem. Mališa je iz čista mira
pomislio da je trčanje prema putu sjajna ideja. Pojurio sam za njim. Neka sam
proklet ako nisam čuo kako jedan od Sijanbrovih kamiona dolazi (Orinko u
romanu). Uhvatio sam ga i oborio, ili se sam sapleo. Ni dan-danas nisam
sasvim siguran. Sećanje nas često izda kad se ljudski uplašite. Znam da je još
živ i zdrav i da je doživeo da postane mladić, ali deo mog uma nikad nije
utekao onom grozomornom šta bi bilo: Šta bi bilo da ga nisam uhvatio? Šta bi
bilo da je pao nasred druma umesto na ivici?

Mislim da vam je sad jasno zašto knjigu izraslu iz tog incidenta smatram
tako uznemirujućom. Jednostavno sam posegnuo za postojećim elementima i
dodao to užasno šta bi bilo… Drugim rečima, nisam samo razmišljao o
nezamislivom, već sam to i pribeležio.

U oringtonskoj kući nije bilo prostora za pisanje, ali je u Huliovoj radnji
bila prazna soba. U njoj sam napisao Groblje kućnih ljubimaca. Uživao sam
u radu svakog dana. Znao sam da pripovedam vruću priču, koja mi privlači
pažnju i koja će privući pažnju čitalaca. Kad radite iz dana u dan, ne vidite
šumu, već samo brojite drveće. Po završetku knjige pustio sam da rukopis
odleži šest nedelja. To je sastavni deo mog procesa rada. Nakon toga sam je
ponovo pročitao. Rezultat je bio tako zapanjujući i gnusan da sam je vratio u

BD4Y

balkandownload.org

fioku, misleći da nikad neće biti objavljena, bar ne za mog života.
Objavljena je zahvaljujući sticaju raznolikih okolnosti. Raskinuo sam

ugovor s Dabldejom, svojim prvim izdavačem. Međutim, dugovao sam im još
jedan roman pre raskida. Imao sam samo jedan pri ruci i to je bilo Groblje
kućnih ljubimaca. Razgovarao sam sa suprugom. Ona je moj najbolji savetnik
kada ne znam u kom smeru da krenem. Rekla mi je da bi trebalo da je
objavim. Smatrala ju je dobrom, možda previše gnusnom, ali i previše
dobrom da ne bude objavljena.

Bil Tompson, moj prvi urednik u Dabldeju, prešao je u drugu izdavačku
kuću. (Everest haus, kad smo već kod toga. Bil mi je prvi put predložio da
objavim Mrtvački ples i priredio ga za štampu.) Poslao sam knjigu Semu
Vonu, jednom od uredničkih gorostasa tog vremena. On je doneo konačnu
odluku - rešio je da objavi knjigu. Poradio je malo na njoj i posebnu pažnju
poklonio završetku. Svojim trudom načinio je dobru knjigu još boljom. Biću
mu doveka zahvalan na nadahnutim potezima plavom olovkom. Nikad nisam
zažalio što sam je napisao, iako me i dan-danas na mnogo načina uznemiruje i
onespokojava.

Pogotovo me brine najupečatljiviji deo, izrečen kroz usta Džada,
postarijeg suseda Luisa Krida. “Mrtvo je, Luise“, rekao je Džad, “ponekad
bolje.“ Svim srcem nadam se da ovo nije istina, iako mi se čini da jeste u
grozomornom kontekstu Groblja kućnih ljubimaca. Možda je to u redu.
Možda je “mrtvo ponekad bolje“ poslednja lekcija o tuzi, ona koju usvojimo
kad se konačno zamorimo od skakanja gore-dole po pucketavoj plastici i od
vikanja Bogu da nabavi svoju mačku (ili svoje dete) i da nas ostavi na miru.
Ta lekcija uči nas da na kraju krajeva mir u životu možemo naći samo
prihvatanjem vaseljenske volje. To možda zvuči kao zašećereno nju-ejdž
sranje, ali mi alternativa liči na tamu, preterano groznu da bi je smrtna bića
poput nas podnela.

20. septembar 2000. godine.

BD4Y

balkandownload.org

PRVI DEO

Groblje kućnih ljubimaca

Isus im reče: “Lazar, naš prijatelj, zaspa; nego
idem da ga probudim.“ Učenici se zgledaše, neki se
osmehnuše, zato što nisu znali da se Isus prenosno
izražavao. “Gospode! Ako je zaspao, ustaće.“
Tada im Isus kaza upravo: “Lazar umre… nego
hajdemo k njemu.“

- JEVANĐELJE PO JOVANU (parafraza)

BD4Y

balkandownload.org

1

Luis Krid je u trećoj godini izgubio oca i nikad nije upoznao dedu, pa nije
očekivao da će pronaći oca na početku zrelog životnog doba. Upravo to mu se
dogodilo… samo što je tog čoveka zvao prijateljem, kao što dolikuje
odraslom muškarcu kada relativno kasno u životu pronađe čoveka kakav je
trebalo da bude njegov otac. Upoznao ga je jedne večeri kad se sa ženom i
dvoje dece uselio u veliku belu drvenu kuću u Ladlouu. S njima se uselio i
Vinston Čerčil. Čerč je bio mačak njihove kćeri Ajlin.

Komitet za potragu na univerzitetu sporo je obavljao svoj posao. Lov na
kuću na pristojnoj razdaljini od univerziteta bio je napet i zahtevan posao.
Približavali su se mestu na kom je, po njegovom uverenju, trebalo da bude
kuća - sva obeležja su se poklapala… kao astrološki znaci u noći pre
Cezarovog ubistva. Luisu se baš u tom času javila morbidna misao. Svi su
bili umorni i krajnje nervozni. Gejdž je škripao zubima i vilenio. Nije hteo da
zaspi, koliko god da mu je Rejčel pevala. Ponudila mu je dojku pre vremena
za hranjenje. Gejdž je znao raspored hranjenja jednako dobro kao i ona,
možda i bolje, i smesta je ugrizao novim zubićima. Rejčel se rasplakala. Nije
bila načisto što se tiče selidbe u Mejn iz Čikaga, gde je provela čitav život.
Ajlin joj se smesta pridružila. Čerč je u zadnjem delu automobila neumorno
šetao tamo-amo. Ništa drugo nije radio na trodnevnoj vožnji iz Čikaga.
Mjaukanje iz mačje korpe bilo je neprijatno, ali ih neprestano šetkanje, koje
je počelo čim su ga pustili iz nje, nije ništa manje nerviralo.

I Luis je bio na ivici plača. Iznenada mu se javila luda ali nimalo
neprivlačna ideja: predložiće im da skoknu do Bangora i nešto prezalogaje
dok čekaju na kamion za selidbu. Kad tri očajna taoca sudbine izađu, nagaziće
gas do daske i nestati bez traga. Golemi karburator gutače skupi benzin dok
bude bežao ka jugu i dalekom Orlandu na Floridi. Zaposliće se u Dizniju kao
bolničar, pod novim imenom. Pre skretanja na auto-put - dobru staru
Devedesetpeticu koja šiba na jug - staće pokraj puta da bi se ratosiljao
jebenog mačka.

Zaobišli su poslednju krivinu i naišli na kuću koju je samo on video. Kad
je dobio posao na Univerzitetu Mejn, doleteo je i obišao sedam kuća
odabranih na osnovu fotografija. Izabrao je ovu: veliku staru kuću u
novoengleskom kolonijalnom stilu (ali obnovljenu i toplotno izolovanu;

BD4Y

balkandownload.org

troškovi grejanja bili su strašni, ali ne i nečuveni za toliku kvadraturu), s tri
velike sobe u prizemlju, još četiri na spratu i dugom šupom, koja se mogla
preurediti u dodatni stambeni prostor. Svuda oko kuće pružao se bujni
travnjak, jarkozelen uprkos avgustovskoj vrućini.

Iza kuće je bila velika poljana, idealna za dečje igre. Na njenom kraju
počinjala je šuma koja se pružala gotovo unedogled. Agent za nekretnine
objasnio im je da se imanje graniči s državnim zemljištem i da u dogledno
vreme na njemu neće biti ništa građeno. Ostaci indijanskog plemena Mikmak
polagali su pravo na gotovo tri hiljade i dvesta hektara u Ladlouu i gradu
istočno od njega. Zakučasta parnica, u kojoj Su osim Indijanaca učestvovale
federalne i državne vlasti, završiće se najverovatnije u sledećem veku.

Rejčel je naglo prestala da plače. Uspravila se u sedištu. “Da li je to…“
“To je“, reče Luiš. Bilo mu je neprijatno - ne, strepeo je. Ma bio je
užasnut. Podigao je veliki kredit. Otplaćivaće ga dvanaest godina. Ajlin će
napuniti sedamnaestu kad isplate poslednju ratu.
Progutao je knedlu.
“Šta misliš?“
“Mislim da je prekrasna“, reče Rejčel. Tim komentarom skinula mu je
veliki teret sa srca. Nije se zafrkavala. Video je to u njenom pogledu kad su
skrenuli na asfaltirani prilazni put koji se završavao pred šupom. Pažljivo je
posmatrala gole prozore. Znao je da već razmišlja o zavesama, mušemama za
police u ormanima i o hiljadu drugih stvari.
“Tata?“, pitala je Ajlin sa zadnjeg sedišta. I ona je prestala da plače. Čak
je i Gejdž prestao da vileni. Luis je uživao u novonastaloj tišini.
“Šta je bilo, ljubavi?“
Posmatrao ju je u retrovizoru. Kestenjastim očima ispod tamnosmeđe kose
posmatrala je kuću, travnjak, krov daleke kuće na levoj strani i veliku poljanu
koja se prostirala sve do šume.
“Da li je ovo naš dom?“
“Biće, dušice“, rekao je.
“Uraa!“ Probila mu je uši iznenadnim povikom. Ćerka mu je ponekad išla
na živce. Svojom reakcijom na novu kuću naterala ga je da shvati da mu neće
biti nimalo žao ako nikad ne vidi Diznijev svet u Orlandu.
Parkirao je ispred šupe i ugasio motor.
Mašina je lagano utihnula. Uživali su u slatkom cvrkutu ptica, u debeloj
tišini kasnog popodneva tako različitoj od užurbane Državne ulice i Lupa.[1]

BD4Y

balkandownload.org
“Dom“, tiho će Rejčel, posmatrajući kuću.
“Dom“, krotko se oglasio Gejdž s njenog krila.
Luis i Rejčel su se posmatrali. U retrovizoru je video kako Eli širi oči na

zadnjem sedištu.
“Da li si…“
“Da li je…“
“Da li je to…“
Svi su govorili u isti mah. Smejali su se zajedno. Gejdž nije obraćao

pažnju na njih. Nastavio je da sisa palac. Već mesec dana umeo je da kaže
“ma“. Koji put bi pokušao da kaže i nešto što bi moglo da bude “taaa“, ali
ovo drugo je verovatno bilo samo plod Luisove mašte.

Upravo je slučajno, ili imitirajući ih, izgovorio reč “dom“.
Podigao je sina iz ženinog krila. Čvrsto ga je zagrlio.
Tako su stigli u Ladlou.

BD4Y

balkandownload.org

2

Taj magični trenutak zauvek će zauzimati posebno mesto u sećanju Luisa
Krida - delimično zato što je zaista bio magičan, ali najviše zato što je ostatak
večeri bio tako napet. Puna tri sata nije bilo ni traga od mira ili magije.

Luis je uredno stavio ključeve kuće (bio je uredan i metodičan čovek) u
žućkastosmeđu kovertu s natpisom “Kuća Ladlou - ključevi primljeni 29.
juna“. Nisu bili u odeljku za rukavice, iako je bio potpuno siguran da ih je
tamo ostavio.

Nervozno je tragao za njima. Rejčel je naslonila Gejdža na bok i krenula
za ćerkom do drveta u polju. Po treći put pregledao je prostor ispod sedišta,
kad je njegova kći vrisnula i zaplakala.

“Luise!“, povikala je Rejčel. “Posekla se!“
Ajlin je pala s automobilske gume za ljuljanje i udarila kolenom o kamen.
Posekotina je plitka, ali ona vrišti kao da je ostala bez noge, pomislio je Luis
(malčice sebično). Pogledao je na kuću preko puta. Svetlost je gorela u
dnevnoj sobi.
“Dobro, Eli“ rekao je. “Dosta je bilo. Komšije će pomisliti da je neko
ubijen.“
“Mnogo me boooli!“
Jedva se obuzdavao. Ćutke se vratio do automobila. Nije mogao da nađe
ključeve, ali je pribor za prvu pomoć bio u odeljku za rukavice. Uzeo ga je i
krenuo prema ćerki. Zavrištala je još glasnije kad je videla šta nosi.
“Ne! Ne ono što peče, neću ono što peče tata! Ne… “
“Eli, to je samo merkurohrom, i ne peče…“
“Budi velika cura“, reče Rejčel. “To je samo…“
“Ne, ne, ne, ne, ne…“
“Prestani ili će te i dupe zapeći!“, reče Luis.
“Umorna je, Lu“, tiho kaza Rejčel.
“Da, znam kako je to. Ispruži joj nogu Rejčel je spustila Gejdža i uhvatila
ćerku za nogu. Luis je namazao posekotinu merkurohromom, uprkos sve
histeričnijim vapajima.
“Neko je upravo izašao na verandu susedne kuće“, reče Rejčel. Podigla je
Gejdža, koji je odvažno puzao kroz travu.
“Baš lepo“, progunđao je Luis.

BD4Y

balkandownload.org

“Lu, ona je…“
“Znam da je umorna.“ Zatvorio je bočicu merkurohroma i smrknuto
odmerio ćerku. “Eto. I nije nimalo bolelo. Priznaj da si pogrešila, Eli.“
“Bolelo je! l te kako je bolelo! Bolelo je…“
Dlan ga je žestoko zasvrbeo. Čvrsto se uhvatio za nogu da je ne bi udario.
“Da li si našao ključeve?“ pitala ga je Rejčel.
“Nisam još“, reče Luis. Dohvatio je pribor za prvu pomoć i ustao.,Ja
ću…“
Gejdž je zavrištao. Nije se jogunio niti plakao, već je vrištao, bacakajući
se u Rejčelinom naručju.
“Šta mu je?“, kriknula je Rejčel, dok ga je gotovo naslepo gurala suprugu
u ruke. To je, pretpostavljao je, jedna od prednosti udaje za doktora, možete
da mu tutnete dete u ruke kad god pomislite da ispušta dušu. “Luise! Šta se…“
Bebica se hvatala za vrat i divlje vrištala. Luis ga je okrenuo i ugledao
ljuti beli plik na vratu. Brzo j e rastao. Opazio je još nešto na kragni trenerke,
nešto dlakavo, što se slabašno migoljilo.
Ajlin, koja se taman umirila, opet poče da vrišti. “Pčela! Pčela! PČELAR
Odskočila je unazad. Saplela se o kamen o koji je malopre udarila i bubnula
na zadnjicu. Ponovo je zaplakala od bola, iznenađenja i straha.
Poludeću, zabrinuto je pomislio Luis.
“Učini nešto, Luise! Možeš li išta da učiniš?“
“Morate da izvadite žaoku“, progovorio je neko iza njih otegnutim glasom.
“To je rešenje. Izvadite žaoku i sipajte sodu bikarbonu na mesto ujeda. Otok
će odmah splasnuti.“ Nepoznati je govorio tako snažnim istočnjačkim
naglaskom da Luisov umorni i smeteni um isprva nije razumeo ni reč lokalnog
narečja.
Okrenuo se i ugledao starca od nekih sedamdeset godina - zdravih i pravih
sedamdeset - kako stoji na travnjaku. Nosio je plavu tanku košulju koja je
otkrivala izborani vrat. Imao je suncem opaljeno lice i pušio je cigaretu bez
filtera. Stisnuo je cigaretu palcem i kažiprstom i pažljivo je stavio u džep.
Pružio mu je ruku s obešenjačkim osmehom… Luisu se taj osmeh odmah
dopao, iako nije bio od onih koje je lako šarmirati.
“Ne želim da vas učim vašem poslu, doco“, rekao je. Tako je Luis
upoznao Džadsona Krandala, čoveka kakav je trebalo da bude njegov otac.

BD4Y

balkandownload.org

3

Gledao je njihov dolazak. Prešao je ulicu da vidi može li im pomoći, zato što
mu se učinilo da su u “malom škripcu“.

Krandal je prišao Luisu koji je držao bebu na ramenu. Pogledao je
oteklinu na dečačićevom vratu i pružio zdepastu čvornovatu šaku. Rejčel je
otvorila usta s namerom da se usprotivi. Starčeva šaka izgledala je veoma
nezgrapno. Bila je velika kao Gejdžova glava. Naizgled trapavi prsti odlučno
su se pokrenuli, pre nego što je stigla da prozbori ijednu reč. Kretali su se
vešto i precizno, kao kad kockar prevlači karte po prstima ili baca novčiće u
mađioničarski limbo. Žaoka mu je osvanula na dlanu.

“Velka je“, napomenuo je. “Ne bi dobila prvu nagradu na
poljoprivrednom sajmu, al’ bi se kvalifikovala za traku.“ Luis je prasnuo u
smeh.

Krandal ga je odmerio s obešenjačkim osmehom i rekao: “Stvarno
golema, zar ne?“

“Šta je rekao, mamice?“ pitala je Ajlin. I Rejčel je prasnula u smeh.
Naravno da je to bilo vrlo neučtivo, ali je nekako bilo u redu. Krandal je
potegao paklicu “Česterfilda“ i izlovio cigaretu uglom usana. Ljubazno se
naklonio devojkama koje su se još smejale - čak se i Gejdž kikotao, uprkos
oteklini od pčelinjeg ujeda na vratu - i kresnuo drvenu šibicu noktom palca.
Zapalila se. Starci znaju dosta trikova, pomislio je Luis. Sitni su, ali su neki
zaista dobri.

Prestao je da se smeje i pružio ruku kojom nije pridržavao Gejdžovo
dupence - Gejdžovo prilično vlažno dupence. “Drago mi je što smo se
upoznali, gospodine…“

“Džad Krandal“, rekao je starac i stisnuo pruženu ruku. “Pretpostavljam
da ste vi doca.“

“Da. Ja sam Luis Krid. Ovo je moja supruga Rejčel, a ovo je moja ćerka
Eli. Dečak kog je ubola pčela zove se Gejdž.“

“Drago mi je što sam vas upoznao.“
“Nisam hteo da se smejem… bolje reći, nismo hteli da se smejemo…
stvar je u tome što smo… malo umorni.“
Ponovo se nasmejao, zato što je potcenio svoj umor. Bio je sasvim
iscrpljen.

BD4Y

balkandownload.org

Krandal je s razumevanjem klimnuo. “Kako i ne biste bili umorni posle
tolikog puta.“ Obratio se Rejčel. “Zašto ne biste odveli mališana i vašu ćerku
kod mene, gospođo Krid? Stavićemo malo sode bikarbone na krpu i smanjiti
otok. Siguran sam da bi moja supruga volela da vas upozna i da vam poželi
dobrodošlicu. Ona retko izlazi. Poslednje dve-tri godine pati od artritisa.“

Rejčel je pogledala Luisa, koji je klimnuo.
“To je veoma ljubazno od vas, gospodine Krandale.“
“O, voleo bih da me zovete Džad.“, rekao je.
Začulo se glasno trubljenje i gunđanje snažnog motora koji prelazi u niži
stepen prenosa. Veliki plavi kamion skrenuo je na prilazni put.
“Hrista mu! Stigli su, a ja još nisam pronašao ključeve od kuće!“, rekao je
Luis.
“Nema problema“, reče Krandal. “Imam komplet ključeva. Gospodin i
gospođa Klivland… živeli su u kući pre vas. Pre četrnaest ili petnaest godina
poverili su mi komplet ključeva. Dugo su živeli ovde. Džoan Klivland bila je
najbolja prijateljica moje supruge. Umrla je pre dve godine. Bil je otišao u
jednu od onih zgrada za starce u Oringtonu. Doneću vam ključeve. Ionako
vama pripadaju.“
“Veoma ste ljubazni, gospodine Krandale“, reče Rejčel.
“Ni u kom slučaju“, rekao je. “Radujem se što ćemo ponovo imati dečicu
u komšiluku.“ Starčev naglasak zvučao je veoma egzotično. Činilo im se da
slušaju strani jezik. “Samo morate da vodite računa da ne istrče na drum,
gospoja. Mnogo velikih kamiona prolazi ovuda.“
Vrata na kamionskoj kabini bučno su se otvorila i zatvorila. Radnici su
iskočili iz vozila i krenuli ka njima.
Eli se malo udaljila od kuće. Upitala je: “Šta je ovo, tata?“
Luis je krenuo u susret radnicima i bacio pogled preko ramena kad mu se
ćerka obratila. Na kraju polja, tamo gde je prestajao travnjak i počinjala
visoka letnja trava, ugledao je utabanu i očišćenu metar i po široku stazu.
Vijugala je uzbrdo. Gubila se iz vida nakon prolaska kroz nisko šipražje
ispred brezovog gaja.
“Izgleda kao neka staza“, reče Luis.
“Jašta je“, sa osmehom reče Krandal. “Jednog dana ispričaću vam ono što
znam o njoj. Kako bi bilo da pođemo kod mene i sredimo tvog bracu?”
“Važi“ reče Eli. Zatim je dodala s izvesnom nadom: “Da li soda
bikarbona peče?“

BD4Y

balkandownload.org

4

Krandal je doneo komplet ključeva. Luis je u međuvremenu našao svoje. Mali
koverat kliznuo je među žice kroz pukotinu na vrhu odeljka za rukavice.
Dohvatio ga je i pustio radnike u kuću. Starac mu je predao svoj komplet
ključeva. Visili su na starom lančiću koji je davno izgubio sjaj. Luis mu se
zahvalio i nemarno gurnuo ključeve u džep. Gledao je kako radnici unose
kutije, ormane, stolove i sve što su nakupovali za deset godina braka. Stvari
su van uobičajenog konteksta izgledale neuglednije i beznačajnije. Bio je
tužan i utučen. Pretpostavio je da ga je spopalo ono što ljudi zovu
nostalgijom.

“Iskorenjeni i presađeni“, reče Krandal, koji se neopaženo stvorio kraj
njega. Luis je lako poskočio od iznenađenja.

“Zvučiš kao neko ko zna kako je to“, rekao je.
“Ne, zapravo ne znam.“ Krandal je zapalio cigaretu. Šibica je gorela
jasnim plamenom, u prvim večernjim senkama.
“Moj tata je napravio kuću preko puta. Doveo je svoju suprugu u nju.
Zatrudnela je. To dete sam bio ja. Rodio sam se 1900. godine.“
“To znači da imaš…“
“Osamdeset tri godine“, reče Krandal. Luisu je malčice laknulo što starac
nije rekao da je toliko godina mlad. Mrzeo je tu pošalicu.
“Izgledaš mnogo mlađe.“
Krandal je slegnuo ramenima. “Bilo kako bilo, odvajkada sam živeo
ovde. Bio sam dobrovoljac u Velikom ratu, ali Bajon u Nju Džerziju bio je
najbliže što sam prišao Evropi. Grozno mesto. Bio je grozan čak i daleke
1917. godine. Bilo mi je veoma drago kad sam se vratio kući. Venčao sam se
sa svojom Normom i odslužio svoje na železnici. Nismo se mrdali odavde.
Video sam mnogo od života i ovde u Ladlouu. Znaj da jesam.“
Radnici su zastali kod ulaza u šupu. Nosili su podnožje njegovog i
Rejčelinog kreveta s federima. “Gde ćemo s ovim, gospodine Kride?“
“To ide na sprat… samo trenutak, pokazaću vam.“ Krenuo je ka njima.
Zaustavio se na trenutak i bacio pogled na Krandala.
“Samo ti idi“, sa osmehom reče starac. “Videću kako se tvoji snalaze.
Poslaću ih ovamo. Ne želim da ti smetam, ali ljudi opasno ožedne od selidbe.
Oko devet obično sednem na verandu i popijem jedno ili dva piva. Volim da

BD4Y

balkandownload.org

gledam kako pada mrak, kad je vreme toplije. Norma mi se ponekad pridruži.
Dođi ako nemaš pametnija posla.“

“Pa, možda i hoću“, reče Luis, iako nije nameravao da prihvati poziv.
Znao je šta će ga tamo dočekati: nezvanična (i besplatna) dijagnoza Norminog
artritisa. Krandal mu se dopadao, baš kao i njegov obešenjački osmeh.
Dopadao mu se i njegov opušteni način govora i jenkijevski naglasak, u kojem
nije bilo ničeg tvrdog ili oštrog. Naprotiv, zvučao je tako meko da se to
graničilo s otezanjem. Starac je dobar čovek, pomislio je Luis, ali doktori
brzo počnu da zaziru od društva. Žalosno je, ah čak i najbolji prijatelji pre ili
kasnije zatraže medicinski savet. To je pogotovo važilo za stariji svet.
“Nemoj da me čekaš - imali smo đavolski naporan dan.“

“Voleo bih da znaš da ti odštampana pozivnica nije potrebna“, reče
Krandal. Nešto u starčevom obešenjačkom osmehu navodilo je Luisa na
pomisao da zna šta mu se mota po glavi.

Posmatrao je starca još malo pa se pridružio radnicima. Krandal je hodao
uspravno i lako, kao da ima šezdeset umesto osamdeset i neku. Starac mu se
sve više dopadao.

BD4Y

balkandownload.org

5

Ekipa za selidbu završila je posao do devet i otišla. Iscrpljena deca spavala
su u novim sobama. Gejdž je bio u kolevci, a Eli na madracu na podu,
okružena kutijama s milijardama celih, slomljenih i istopljenih bojica;
posterima Ulice Sezam, slikovnicama, odećom i bog te pita čime sve ne. Čerč
je, naravno, bio s njom. Tiho je režao u snu. To škriputavo režanje bilo je
nešto najbliže predenju što je mogao da proizvede.

Rejčel je tog dana neumorno obilazila kuću s Gejdžom u naručju.
Procenjivala je mesta na kojim su radnici ostavili nameštaj po Luisovim
uputstvima. Naređivala im je da ga pomere, premeste ili napune drugim
stvarima. Luis nije izgubio njihov ček. Bio je u džepu na grudima, zajedno s
pet novčanica od deset dolara za napojnicu. Predao im je ček i gotovinu kad
je kamion konačno ispražnjen. Klimanjem glavom odgovorio je na njihove
izraze zahvalnosti. Potpisao je račun. Pratio ih je pogledom s verande kad su
pošli ka velikom kamionu. Pretpostavio je da će svratiti do Bangora i popiti
nekoliko piva da bi sprali prašinu iz suvih grla. Pivo bi i njemu dobro došlo.
To ga je nateralo da pomisli na Džada Krandala.

Sedeo je s Rejčel za kuhinjskim stolom. Uočio je kesice ispod njenih
očiju. “Trebalo bi da odeš na spavanje“, rekao je.

“Da li to govoriš kao doktor?“, pitala je, s blagim osmehom.
“Da.“
“U pravu si“, rekla je. “Satrvena sam. Gejdž će se verovatno probuditi u
toku noći. Hoćeš li da mi se pridružiš?“
Oklevao je. “Mislim da još neću. Starac preko puta…“
“Preko druma. Na selu put zovu drumom. Pretpostavljam da ga Džadson
Krandal zove džadom.“
“Dobro, preko džade. Pozvao me je na piće. Mislim da ću prihvatiti
njegov poziv. Umoran sam, ali sam previše uznemiren da bih spavao.“
Osmehnula se. “Kako hoćeš. Nadam se da znaš da će ti Norma Krandal
potanko objasniti šta je boli i na kakvom madracu spava.“
Nasmejao se. Bilo mu je smešno - smešno je i strašno kako supruge posle
izvesnog vremena nauče da čitaju suprugove misli.
“Pomogao nam je u pravom trenutku“, rekao je, “mogao bih da mu
uzvratim uslugu.“

BD4Y

balkandownload.org
“Govoriš o trampi?“
Slegnuo je ramenima. Nije hteo i nije znao kako da joj kaže da mu se

starac za ovo kratko vreme prilično svideo. “Kakva mu je žena?“
“Mnogo je slatka“, reče Rejčel. “Gejdž joj je sedeo u krilu. Iznenadio sam

se, zato što je imao težak dan. Dobro znaš da i u najboljim prilikama ne uživa
u društvu nepoznatih ljudi. Ajlin mu je dala lutku da se igra.“

“Šta misliš, koliko je njen artritis ozbiljan?“
“Prilično je ozbiljan.“
“Da li je u kolicima?“
“Nije… ali se kreće veoma sporo, a njeni prsti…“
Rejčel je podigla svoje vitke prste. Savila ih je u kandže, da bi mu
pokazala kako izgledaju susetkine šake. Luis je klimnuo. “U svakom slučaju,
nemoj da se dugo zadržavaš, Lu. Ježim se od nepoznatih kuća.“
“Neće ti dugo biti nepoznata“, rekao je Luis i poljubio je.

BD4Y

balkandownload.org

6

Luis se postiđen vratio kući. Niko mu nije tražio da pregleda Normu Krandal.
Domaćica se povukla na spavanje pre nego što je prešao put (džadu, sa
osmehom je pomislio). Džad je bio samo nejasna silueta iza paravana na
natkriljenoj verandi. Čuo je domaćinsko škripanje stolice za ljuljanje na
starom linoleumu. Zakucao je na spoljna vrata, koja su prijateljski lupkala po
dovratku. Krandalova cigareta tinjala je kao veliki spokojni svitac u letnjoj
pomrčini. Iz radija je dopirao prenos utakmice Red soksa. Sve to je navelo
Luisa Krida na čudnu pomisao da se vratio kući.

“Doco!“, reče Krandal. “I mislio sam da ćeš svratiti.“
“Nadam se da se nisi šalio što se tiče piva“, rekao je Luis kad je
prekoračio preko praga.
“Nikad se ne šalim s pivom“, reče Krandal. “Onaj ko se šali s pivom stiče
neprijatelje. Sedi, doco. Stavio sam nekoliko konzervi na led, zlu ne trebalo.“
Veranda je bila duga i uska, opremljena kaučima i foteljama od ratana.
Luis je potonuo u jednu. Bila je iznenađujuće udobna. Kofa puna ledenih
kockica i nekoliko konzervi piva bili su levo od njega. Poslužio se
konzervom.
“Hvala ti“, rekao je kad ju je otvorio. Prvih nekoliko gutljaja poteklo mu
je niz grlo kao tečni blagoslov. balkandownload org.
“Nema na čemu“, reče Krandal. “Nadam se da ćeš ovde provoditi srećne
dane, doco.“
“Iz tvojih usta u božje uši“, reče Luis.
“Samo reci ako hoćeš nešto da gricneš. Doneću ti neki biskvit. Imam i
kotur uzrelog pacovskog.“
“Kakav kotur imaš?“
“Imam kotur pacovskog sira[2].“ Starac je zvučao kao da se dobro
zabavlja.
“Hvala, pivo mi je sasvim dovoljno.“
“Kako ti kažeš.“ Krandal je zadovoljno podrignuo.
“Supruga ti je otišla na spavanje?“ pitao je Luis. Ni sam nije znao zašto
načinje tu temu.
“Jašta je. Ponekad mi pravi društvo, a ponekad ode na spavanje.“
“Njen artritis je prilično bolan, zar ne?“

BD4Y

balkandownload.org

“Da li si se susreo s nekim koji nije?“, odvratio je starac.
Luis je odmahnuo glavom.
“Pretpostavljam da je podnošljiv“, reče Krandal. “Ne žali se mnogo.
Moja Norma je dobra cura.“ Govorio je o njoj s primetnom naklonošću.
Cisterna je prozujala Petnaesticom. Bila je toliko duga i velika da Luis na
trenutak nije video svoju kuću preko puta. Umiruće svetio dana dozvolilo mu
je da pročita natpis na cisterni - ORINKO.
“To je bio jebeno veliki kamion“, napomenuo je Luis.
“Orinko je blizu Oringtona“, progovorio je Krandal. “To je fabrika
veštačkog đubriva. Put je vrlo prometan. Samo dolaze i odlaze. Mislim na
naftne cisterne, kamione za odvoženje otpada i ljude koji idu na posao u
Bangor ili Bruer i uveče se vraćaju kući.“ Odmahnuo je glavom. “Prolaze po
čitav dan i noć. Ponekad probude Normu. Dođavola, ponekad probude i mene,
iako spavam kao bogom prokleti panj.“
Luis je samo klimnuo glavom. Mejnski pejzaž mu se posle
dvadesetčetvoročasovne buke Čikaga činio neobičnim i jezivo tihim.
“Arapi će jednog dana, na koji nećemo dugo čekati, zavrnuti slavine. Tada
ćemo moći da uzgajamo cveće sve do žute linije“, reče Krandal.
“Možda imaš pravo.“ Luis je nakrenuo konzervu. Iznenadio se kad je
video da je prazna.
Krandal se nasmejao. “Požuri da uzmeš sledeću, doco, dok ih još ima.“
Luis je oklevajući prozborio: “Dobro, ali samo još jednu. Moram da se
vratim kući.“
“Razumem te. Selidbe su zajebana stvar, zar ne?“
“Jesu“, složio se Luis. Neko vreme su ćutali. Tišina je imala blagotvorno
dejstvo, kao da se dugo poznaju. Luis je dosad o takvim osećanjima samo
čitao u knjigama. Postideo se svojih razmišljanja o traženju besplatne
medicinske pomoći.
Još jedan kamion protutnjao je pored njih.
“Da znaš da je ovo opak drum“, zamišljeno, gotovo odsutno je prozborio
Krandal, pre nego što se okrenuo prema Luisu. Na licu je imao osobeni
osmejak. Gurnuo je česterfild u ugao osmeha i kresnuo šibicu noktom palca.
“Sećaš li se staze koju je tvoja devojčica danas pomenula?“
Luis isprva nije mogao da je se seti. Eli je danas pomenula toliko toga pre
nego što se sručila na madrac. Ipak se setio široke, dobro održavane staze
koja vijuga kroz gaj i preko brda.

BD4Y

balkandownload.org

“Da, sećam se. Obećao si da ćeš joj jednog dana pričati o njoj.“
“Jesam i održaću obećanje. Ta staza zalazi dva i po kilometra u šumu.
Održavaju je klinci koji žive oko Petnaestice i Midi drajva, zato što je
redovno koriste. Deca dolaze i odlaze… ljudi se danas mnogo češće sele
nego kad sam ja bio mali. U moje vreme skrasili bi se na jednom mestu i ne bi
mrdali odande. Izgleda da se glas o tom mestu pronosi, pa gomila njih svakog
proleća kosi tu stazu. Čitavog leta se staraju o njoj. Ne znaju svi odrasli u
gradu za nju. Većina, naravno, zna, ali ne svi - ni izdaleka. Ali kladio bih se
da svi klinci znaju.“
“Znaš li šta je na njenom kraju?“
“Groblje kućnih ljubimaca“, reče Krandal.
“Groblje kućnih ljubimaca?“, zbunjeno je ponovio Luis.
“Nije tako čudno kao što zvuči“, reče Krandal. Ljuljao se i pušio duvan.
“Tamo je zbog druma. Taj drum troši mnogo životinja, uglavnom pasa i
mačaka, ali ne samo njih. Jedan od tih Orinkovih kamiončina pregazio je
pripitomljenog rakuna kog su čuvala deca Rajderovih. To se odavno desilo.
Blagi bože, sigurno ga je pregazio 1973, a možda i pre. Desilo se u svakom
slučaju pre nego što je država proglasila držanje rakuna, pa čak i
pripitomljenih tvorova, nezakonitim.“
“Zašto je država posegnula za takvim merama?“
“Zbog besnila“, reče Krandal. “U Mejnu u poslednje vreme ima dosta
besnila. Veliki bernardinac je pre nekoliko godina pobesneo u donjem delu
države. Ubio je nekoliko ljudi. To su bila đavolska posla. Nisu vakcinisali
psa. To se nikad ne bi desilo da su ga te budale vakcinisale. Ah taj rakun kog
su držali Rajderovi klinci bio je ono što bi starosedeoci nazvali slatkim
rakunom. Dogegao bi se do tebe. Bože, al’ je bio debeo! Polizao bi te po licu
kao pas. Njihov otac je čak platio veterinara da ga uštroji i da mu skine
kandže. To ga je sigurno koštalo malo bogatstvo!“
“Rajder je radio za IBM u Bangoru. Pre pet… ili šest godina preselili su
se u Kolorado. Ne mogu da verujem da će to dvoje klinaca uskoro dobiti
vozačke dozvole. Da li im je pogibija tog rakuna slomila srce? Verujem da
jeste. Meti Rajder je dugo i neutešno plakao. Njegova mama se toliko uplašila
da je htela da ga odvede kod lekara. Preboleo je taj gubitak, ali sam siguran
da nikad neće zaboraviti svog ljubimca. Dete nikad ne zaboravi kad dobra
životinja strada na drumu, pod točkovima.“
Luis je pomislio na Eli. Večeras je brzo zaspala pored Čerča, koji je

BD4Y

balkandownload.org

zadovoljno preo na dnu madraca.
“Moja kći ima mačka“, rekao je. “Zove se Vinston Čerčil. Zovemo ga

Čerč.“
“Da li mu se klate kad hoda?“
“Šta si rekao?“ Luis nije znao o čemu starac govori.
“Da li još ima muda, ili ste mu ih otfikarili?“
“Ne,“ reče Luis. “Nismo ih otfikarili.“
Istini za volju, imali su problema s tim u Čikagu. Rejčel je htela da ga

uštroji i zakazala je posetu veterinaru. Luis je otkazao. Čak ni sad nije siguran
zašto je to učinio. Nije se radilo o nečemu tako površnom i glupom kao što je
povezivanje sopstvene muškosti s alatkom ćerkinog mačka, niti o njegovom
protivljenju ideji da bi Čerča trebalo uštrojiti da debela komšinica ne bi
morala da se muči i zavrće poklopce na kantama za đubre. Pomenuto jeste
uticalo na odluku, ali se uglavnom radilo o neodređenoj ali snažnoj slutnji da
bi štrojenjem Čerča uništili nešto do čega je Luisu veoma stalo, da će onaj
“idi dođavola“ pogled u njegovim zelenim očima zauvek iščeznuti. Rekao je
Rejčel da će se preseliti u seoski predeo i da štrojenje neće biti neophodno u
takvom okruženju. Nakon sveg natezanja doživeo je da mu Džadson Krandal
skrene pažnju da je izlaženje na kraj s Putem 15 sastavni deo seoskog života u
Ladlouu. Starac je išao tako daleko da ga pita da li je sredio mačka. Kušaj
malo ironije, doktore Kride - dobra je za krvnu sliku.

“Sredio bih ga, da sam na tvom mestu“, reče Krandal. Zgnječio je pikavac
palcem i kažiprstom. “Sređeni mačak ne skita okolo. Sreća će ga pre ili
kasnije napustiti ako bude često prelazio preko druma. Skončaće kao rakun
Rajderovih, koker španijel Timija Deslera i papagaj gospojice Bredli.
Papagaj nije završio pod točkovima. Jednog dana su ga našli izvrnutog na
leđima.“

“Imaću to u vidu“, reče Luis.
“Bolje bi ti bilo“, reče Krandal i ustade. “Kako ti ide s pivom? Ja ću
skoknuti unutra po parčence starog gospodina pacova.“
“Pivo je otišlo“, reče Luis. I on je ustao. “I ja ću za njim. Sutra me čeka
važan dan.“
“Počinješ da radiš na univerzitetu?“
Luis je klimnuo. “Klinci dolaze za dve nedelje. Do tada ću morati da se
organizujem, zar ne?“
“Tako je. Imaćeš problema ako ne budeš znao gde su pilule kad naiđu.“

BD4Y

balkandownload.org

Krandal mu je pružio ruku. Luis ju je prodrmao, pazeći na činjenicu da stare
kosti znaju da zabole. “Slobodno navrati bilo koje večeri“, rekao je. “’Teo bi’
da upoznaš moju Normu. Mislim da bi joj se svideo.“

“Navratiću“, reče Luis. “Drago mi je što smo se upoznali, Džade.“
“I meni. Uselili ste se. Možda ćete pustiti korenje.“
“Nadam se da će tako biti.“
Luis je krenuo niz popločanu stazu do ivice puta. Morao je da zastane da
bi propustio još jedan kamion, praćen nizom od pet automobila koji su išli ka
Baksportu. Podigao je ruku u pozdrav domaćinu, prešao ulicu (džadu, ponovo
je podsetio sebe) i ušao u novu kuću.
U njoj je vladala tišina ispunjena zvukovima sna. Eli se, po svemu sudeći,
nije ni mrdnula otkad je otišao. Gejdž je bio u svom krevecu. Spavao je na
tipično gejdžovski način, na leđima, raširenih ruku i nogu, s bočicom pod
rukom. Luis je natkrilio sina. Srce mu se ispunilo ljubavlju prema njemu. Bila
je tako snažna da se načas uplašio od nje. Pretpostavljao je da ga muči
nostalgija za poznatim mestima u Čikagu i za likovima iz tog grada, koji su
sad ostali za njima, delotvorno zbrisani kilometrima, kao da ih nikad nije ni
bilo. Ljudi se danas mnogo češće sele, nego kad sam ja bio mali… tada bi
se skrasili najednom mestu i ne bi mrdali odande. Bilo je neke istine u tim
rečima.
Prišao je sinu. Pošto niko nije mogao da ga vidi, pa čak ni Rejčel,
poljubio mu je prste i lako pomilovao obraz kroz rešetke kreveca.
Dečačić je coknuo. Potom se okrenuo na stranu.
“Lepo spavaj, bebice“, reče Luis.

***

Tiho se skinuo i kliznuo na svoju polovinu kreveta, bolje reći, na dva spojena
madraca na podu. Osećao je kako se napetost nakupljena tokom dana povlači.
Rejčel nije ni mrdnula. Neraspakovane kutije pravile su sablasne obrise u
tami.

Podigao se na lakat i pogledao kroz prozor pre nego što je zaspao.
Njihova soba bila je u prednjem delu kuće. Video je Krandalovu kuću preko
puta. Bilo je previše mračno da bi razabrao oblike - razaznao bi ih u noći s
mesečinom - ali je uočio sjaj cigarete. Još je budan, pomislio je. Ko zna kad
će leći. Starci malo spavaju. Možda stražare.

BD4Y

balkandownload.org
Zbog čega bi to radili?
O tome je razmišljao kad je kliznuo u san. Sanjao je da je u Diznijevom

svetu i da vozi sjajnobeli kombi sa oznakom Crvenog krsta. Gejdž je bio
pored njega. Dečak iz sna imao je najmanje deset godina. Čerč je bio na
upravljačkoj tabli belog kombija. Posmatrao je Luisa blistavozelenim očima.
Miki Maus se pozdravljao s dečicom na Glavnoj ulici, pored železničke
stanice iz poslednje decenije XIX veka. Deca su se tiskala oko njega. Sitne
ručice gubile su se u njegovim krupnim šakama pokrivenim belim rukavicama.

BD4Y

balkandownload.org

7

Sledeće dve nedelje svi su imali pune ruke posla. Luis se polako navikavao
na nova zaduženja (kako će tek biti kad deset hiljada mladih ljudi, među
kojima će biti mnogo zavisnika od droge i alkohola, osoba s veneričnim
bolestima, studenata zabrinutih za ocene ili depresivnih zbog odvajanja od
kuće, desetine - uglavnom devojaka - anoreksičnih… kako će mu tek biti kad
se svi okupe u kampusu). Dok je Luis ovladavao poslom šefa Univerzitetske
medicinske službe, Rejčel je ovladavala kućom.

Gejdž je dobijao modrice i posekotine u procesu upoznavanja nove
sredine. Noćni raspored mu se u početku donekle poremetio. Sredinom druge
nedelje u Ladlouu počeo je da spava po čitavu noć. Eli je, suočena sa skorim
polaskom u novi vrtić, uglavnom bila preterano uzbuđena i spremna da
žestoko odgovori i na najmanju provokaciju. Dugo se kikotala i prolazila kroz
periode gotovo menopauzne depresije. Znala je i za provale besa. Jedna reč
bila je dovoljna da pređe iz jedne u drugu krajnost. Rejčel je govorila da će
je to proći kad se uveri da škola nije veliki crveni đavo iz njene mašte. Luis
se slagao sa suprugom. Eli je najveći deo vremena bila ono što je uvek bila -
slatka kao med.

Jedno-dva piva uveče s Džadom Krandalom prerasla su u naviku. Svake
druge ili treće noći, otkako je Gejdž počeo redovnije da spava, poneo bi
pakovanje od šest konzervi sa sobom. Upoznao je Normu Krandal, prijatnu
staricu koja je patila od reumatičnog artritisa - podmukle bolesti koja
zagorčava starost inače zdravim muškarcima i ženama. Hronična bolest nije
uspevala da naudi njenom raspoloženju. Nije se predavala bolu. Nije isticala
belu zastavu. Nije priznavala poraz. Luis je procenio da će imati bar još pet
do sedam produktivnih ali baš i ne previše prijatnih godina.

Pogazio je sve principe i pregledao staricu na sopstveno insistiranje.
Razmotrio je lekove koje joj je doktor prepisao. Nije mogao da pronađe
nikakvu zamerku. Gorko se razočarao kad je shvatio da lično ne može ništa da
učini da joj pomogne. Njen doktor Vejbridž držao je bolest pod kontrolom
koliko god je to bilo moguće. Mogli su samo da se nadaju nekom mogućem ali
ne preterano verovatnom naučnom proboju. Naučimo da prihvatimo stanje
stvari onakvim kakvo jeste, ili završimo u sobici pišući pisma bojicama.

Starica se dopala njegovoj supruzi. Komšinice su zapečatile prijateljstvo

BD4Y

balkandownload.org

izmenom recepata, kao što dečaci menjaju bejzbol kartice. Počele su s
Norminom pitom s jabukama u dubokoj tepsiji. Rejčel je odgovorila
govedinom stroganov. Norma je zavolela njihovu decu - pogotovu Eli, koja
će, kako je govorila, izrasti u starovremensku lepoticu. Te večeri u krevetu,
rekao je Rejčel da su imali sreće što Norma nije rekla Eli da će izrasti u
slatku rakunicu. Rejčel se nasmejala tako jako da je glasno prdnula. To ih je
dodatno nasmejalo. Smejali su se toliko da su probudili Gejdža u susednoj
sobi.

Došao je i dan polaska u vrtić. Luis je uzeo slobodan dan, pošto je
uglavnom zagospodario ambulantom i sredstvima za medicinsku pomoć. (Da i
ne pominjemo da je ambulanta zvrjala prazna. Poslednja pacijentkinja od
prošle nedelje slomila je nogu na stepeništu zgrade studentskog udruženja.)
Stajao je na travnjaku pored Rejčel s Gejdžom u naručju, kad je veliki žuti
autobus skrenuo s Midi drajva i stao ispred njihove kuće. Prednja vrata su se
otvorila. Septembarski vazduh ispunio se vikom i cikom malih putnika.

Eli je bacila neobično ranjiv pogled preko ramena, kao da želi da ih pita
da li je kasno da se ovaj proces prekine. Verovatno ju je ono što je videla
roditeljima na licu ubedilo da od toga neće biti ništa i da je sve što će doći
nakon ovog prvog dana jednostavno neizbežno - kao i napredak artritisa
Norme Krandal. Okrenula im je leđa. Popela se u autobus. Vrata su se bučno
zatvorila za njom, kao da je nestala u čeljustima velikog zmaja. Autobus je
krenuo. Rejčel je briznula u plač.

“Nemoj, za boga miloga“, zamolio ju je Luis. Nije plakao, ali je i sam bio
na ivici suza. “Odsustvovaće samo pola dana.“

“Pola dana je sasvim dovoljno“, odvratila je Rejčel prekornim glasom.
Još jače je zaplakala. Luis ju je zagrlio. Gejdž je obgrlio oba roditelja oko
vrata. Kad bi se Rejčel zaplakala, on bi joj obično pravio društvo. Ovog puta
nije pustio ni suzu. Može da uživa u oba roditelja, bez sestre. Prokleto dobro
je svestan toga, pomislio je Luis.

***

Čekali su ćerkin povratak s izvesnom strepnjom. Pili su previše kafe i
nagađali kako je prošla. Luis se povukao u sobu okrenutu ka polju, koja će
postati njegov radni prostor. Sedeo je, premeštajući papire po stolu. Rejčel je
apsurdno rano počela da sprema ručak.

BD4Y

balkandownload.org

Kad je telefon zazvonio u deset i petnaest, Rejčel je pojurila prema njemu.
Odgovorila je zadihanim “Halo?“, pre nego stoje stigao da zazvoni drugi put.
Luis je stajao navratima između kancelarije i kuhinje. Bio je siguran da im se
vaspitačica iz vrtića javlja da bi ih obavestila da je zaključila da Eh nije za
školicu, da se pokazala nesvarljivom za stomak javnog školstva, koji ju je
ispljunuo. Zvala ih je Norma Krandal. Obavestila ih je da je Džad obrao
poslednji kukuruz i da bi im rado dao desetak klipova, ako žele. Luis je
prešao preko puta s cegerom. Prekorio je Džada što ga nije zvao da mu
pomogne u berbi.

“Većina ionako nije ni za kurac“, reče Džad.
“Zamolila bih te da ne koristiš taj rečnik u mom prisustvu“, reče Norma.
Izašla je na verandu s ledenim čajem na starom koka-kola poslužavniku.
“Izvini, ljubavi.“
“Nimalo mu nije žao“, reče Norma Luisu, a onda je sela s bolnom
grimasom na licu.
“Vid’li smo kako se Eli penje u autobus“, reče Džad. Pripalio je
česterfild.
“Sve će biti u redu“, reče Norma. “Gotovo uvek tako biva.“
Gotovo uvek, javila se Luisu morbidna misao.

***

Eli je ipak dobro prošla. Vratila se kući oko podneva, nasmejana i
raspoložena. Plava haljina za prvi dan u školi graciozno joj je lepršala oko
izgrebanih cevanica (mogla je da se pohvali novom ogrebotinom na kolenu).
Držala je sliku nečeg što je moglo biti i dvoje dece i dve pokretne skele.
Pertla na jednoj cipeli bila joj je razvezana. Imala je jednu traku manje u kosi.
Vikala je: “Pevali smo Stari Makdonald! Mama! Tata! Pevali smo Stari
Makdonald! Pevali smo istu pesmu kao u školici u Karstersovoj ulici!“

Rejčel je pogledala Luisa, koji je sedeo pored prozora s Gejdžom u krilu.
Beba je bila gotovo zaspala. Bilo je nečeg tužnog u njenom pogledu. Luis je
osetio strašnu paniku, iako je brzo skrenula pogled. Ostarićemo, pomislio je.
Zbilja je tako. Nećemo biti izuzetak. Ona je na svom putu… baš kao i mi.

Eh mu je pritrčala. Pokušala je da mu pokaže sliku, onu žvrljotinu, i da mu
ispriča o Starom Makdonaldu i gospođi Beriman, u isto vreme. Čerč joj se
motao oko nogu. Glasno je preo. Eli se nekim čudom nije saplela preko njega.

BD4Y

balkandownload.org

“Psst“, rekao joj je Luis i poljubio je. Gejdž je zaspao, nesvestan
uzbuđenja. “Sačekaj da stavim bebu u krevetac pa ćeš mi sve ispričati.“

Poneo je Gejdža uz stepenice. Hodao je pod iskošenim zracima
septembarskog sunca. Mračna i zla slutnja naterala ga je da se naglo zaustavi
na odmorištu. Polako se osvrnuo oko sebe, pitajući se šta ga je spopalo.
Stisnuo je bebu uza se. Gejdž se s negodovanjem promeškoljio. Luis se
naježio od glave do pete.

Zbunjeno se zapitao šta nije u redu. Uplašio se. Srce mu je ubrzano tuklo u
grudima. Činilo mu se da mu je skalp hladan i za neki broj premali. Osećao je
plimu adrenalina u prostoru iza očiju. Znao je da ljudi beče oči kad ih
spopadne užasan strah. Nisu se samo širile. Bečile su se od povećanog krvnog
i hidrostatičkog pritiska u lobanji. Staje ovo, dođavola? Duhovi? Blagi bože,
kao da se nešto očešalo o mene u hodniku, nešto što sam zamalo video.

Spoljna vrata u prizemlju udarila su o dovratak.
Poskočio je u mestu. Zamalo što nije vrisnuo. Zatim se nasmejao. Imao je
posla s jednim od onih psiholoških hladnih džepova, kroz koje ljudi ponekad
prođu - ništa više i ništa manje od toga. Prolazno zamračenje. To se svima
dešava. Ništa ozbiljno. Šta je Skrudž rekao duhu Džejkoba Marlija? Ti si
običan nedopečeni krompirić. Daleko si od groba. To je bilo tačnije -
fiziološki, kao i psihološki - no što je Čarls Dikens verovatno znao. Duhovi
ne postoje, bar ne u okviru njegovog iskustva. Otkad je počeo da se bavi
svojim poslom, proglasio je dvadesetak ljudi mrtvim. Nikad nije osetio
rastavljanje duše od tela.
Odneo je Gejdža u njegovu sobu. Drhtaj mu je prošao kičmom, kad ga je
pokrio. Zbog nečeg se setio “izložbenog salona“ strica Karla. U njemu nije
bilo novih automobila, televizora s najmodernijim funkcijama, niti aparata za
pranje suda sa staklenim vratima. Bio je pun mrtvačkih kovčega s otvorenim
poklopcima, a iznad svakog je sijala skrivena sijalica. Očev rođeni brat bio
je pogrebnik.
Blagi bože, šta te je toliko uplašilo? Pusti to! Otarasi se toga!
Poljubio je sina i sišao dole da sasluša Elinu priču o prvom danu u školi
za veliku decu.

BD4Y

balkandownload.org

8

Džad Krandal je u subotu, nakon Eline prve nedelje u školi i pre povratka
studenata u univerzitetsko naselje, prešao preko druma. Zaputio se ka porodici
Krid koja je zasela na travnjak. Eli je sišla s bicikla i pila ledeni čaj iz čaše.
Gejdž je puzao po travi i proučavao bube. Možda je i smazao neku. Mališa
nije birao odakle dobavlja proteinsku municiju.

“Džade“, rekao je Luis, dok je ustajao. “Doneću ti stolicu.“
“Nema potrebe.“ Džad je nosio farmerke, radnu košulju raskopčanog
okovratnika i zelene čizme. Obratio se Eli. “Hoćeš li da vidiš gde vodi ona
staza, Eli?“
“Hoću!“ reče Eli. Odmah je ustala. Oči su joj blistale. “Džordž Bak mi je
u školi rekao da je tamo groblje kućnih ljubimaca. Kazala sam mami. Rekla
mi je da čekam na tebe, zato što ti znaš gde je.“
“Znam“, reče Džad. “Prošetaćemo se do tamo ako te roditelji puste.
Moraćeš da obuješ čizme, zato što je zemlja ponegde vlažna.“
Devojčica je utrčala u kuću.
Džad ju je posmatrao s neskrivenom naklonošću. “Možda bi i ti mogao da
kreneš s nama, Luise.“
“Mogao bih“, reče Luis. Pogledao je Rejčel. “Hoćeš li da nam praviš
društvo, dušo?“
“Šta ćemo s Gejdžom? Donde ima bar dva kilometra.“
“Staviću ga u nosiljku.“
Rejčel se nasmejala. “Dobro… ali ti ćeš ga nositi, gospodine.“
Krenuli su desetak minuta kasnije. Svi sem Gejdža nosili su čizme. Gejdž
je sedeo u nosiljci. Gledao je preko Luisovog ramena, raširenih očiju. Eli je
stalno trčala ispred grupe. Jurila je leptire i brala cveće.
Trava u polju iza kuća dosezala im je do pojasa. Naišli su na zlaticu,
pošast kasnog leta, koja svake godine kulminira u jesen. U vazduhu nije bilo
ni traga jeseni. Sunce je tog dana bilo u potpunosti avgustovsko, iako su od
kalendarskog avgusta prošle gotovo dve nedelje. Luis je imao velike znojne
mrlje ispod pazuha kad su u razvučenoj koloni izbili na vrh prvog brda.
Džad je zastao. Luis je isprva pomislio da starac želi da povrati dah. Tada
je video predeo koji se otvorio pred njim.
“Lepo je ovde gore“, rekao je Džad i gurnuo vlat trave među zube. Luis je

BD4Y

balkandownload.org

pomislio da su ove reci dobar primer poslovične jenkijevske skromnosti.
“Predivno je!“, uzdahnula je Rejčel. Obratila se suprugu. Zvučala je

optužujuće. “Kako je moguće da mi nisi ništa rekao o ovome?“
“Nisam ti rekao zato što pojma nisam imao da ovo postoji“, reče Luis.

Blago se postideo. Još su bili na svom imanju. Kakav je on to domaćin kad do
dana današnjeg nije našao vremena da obiđe posed iza kuće.

Eli je dobrano odmakla. Vratila se do njih i pogledala s vrha brda sa
iskrenim divljenjem. Čerč je tapkao pored nje.

Brdo nije bilo visoko, ali nije ni moralo da bude. Gusta šuma protezala se
prema istoku. Tle se spuštalo prema zapadu u zlatnom i sanjivom letnjem snu.
Sve je bilo mirno, maglovito, tiho. Nijedna Orinkova cisterna nije se pojavila
na drumu, da razbije tišinu.

Pred njima se pružala rečna dolina. Kroz nju je protkala reka Penobskot,
koju su drvoseče nekad koristile za transport drveta do gradova na
severoistoku Bangora i Derija. Bili su južno od Bangora i nešto severnije od
Derija. Reka je bila široka i mirna, kao da teče u dubokom snu. Luis je
razaznao Hempden i Vinterport na drugoj obali. Učinilo mu se da može da
vidi crnu zmiju Petnaestice. Vijugala je gotovo paralelno s vodotokom sve do
Baksporta. Gledali su preko reke na bogatu tapiseriju drveća, puteva i polja.
Toranj baptističke crkve u Severnom Ladlou uzdizao se iz krošnji starih
brestova. Desno od njega video je zdepasto zdanje od cigle, Elinu školu.

Beli oblaci polako su se kretali po nebu boje izbledelog džinsa. Svuda su
bila kasna letnja polja neverovatne mrkožute boje, ispošćena i dremljiva, na
kraju ciklusa, ali ne i mrtva.

“Predivno je odgovarajuća reč“, konačno će Luis.
“U stara vremena zvali su ga Vidikovac“, reče Džad. Stavio je cigaretu u
ugao usana, ali je nije zapalio. “Neki ga još tako zovu. Mladež se preselila u
grad pa je uglavnom zaboravljeno. Mislim da malo ko dolazi ovamo. Brdo je
prilično nisko, pa ljudi misle da vidik ne može biti bogzna kakav. Ali kao što
možete da vidite…“ Mahnuo je rukom i ućutao.
“Odavde se sve vidi“, reče Rejčel tihim glasom punim strahopoštovanja.
Obratila se suprugu. “Dušo, da li je ovo brdo naše?“
Džad je preduhitrio Luisa: “O da, ono je deo vašeg imanja.“ Luis pomisli
da to baš i nije isto.

***

BD4Y

balkandownload.org

U šumi je bilo osam do deset stepeni hladnije. Prilično široka staza je tu i
tamo bila omeđena cvećem u vazama ili konzervama za kafu (većina je
uvenula) i pokrivena borovim iglicama. Prešli su pola kilometara. Krenuli su
nizbrdo kad je Džad pozvao Eli da se vrati.

“Ovo je lepa šetnja za devojčicu“, rekao je ljubaznim tonom, “ali želim da
obećaš mami i tati da nećeš skretati sa staze ako sama dođeš ovamo.“

“Dajem reč da neću“, smesta će Eli. “A zašto?“
Pogledao je Luisa, koji je zastao da bi se odmorio. Nošenje Gejdža nije
bio lak posao, čak i u senci borova i smreka. “Znaš li gde si?“, pitao je Luisa.
Luis je razmišljao. Odbacivao je odgovore: Ladlou, Severni Ladlou, iza
moje kuće, između Petnaestice i Midi drajva. Odmahnuo je glavom.
Džad je pokazao palcem preko ramena. “Tamo je dosta toga“, rekao je.
“Tamo je grad, a ispred nas nema ničega izuzev šume sledećih osamdeset
kilometara. Zovu je Severnoladlouska šuma, iako zahvata i ćošak Oringtona.
Seže do Rokforda. Završava se na državnom zemljištu o kojem sam ti pričao,
na onom koje Indijanci žele da povrate. Znam da ću zvučati čudno ako vam
kažem da se vaša lepa kućica na glavnom drumu, s telefonom, električnom
energijom, kablovskom televizijom i svim drugim blagodetima civilizacije
nalazi na rubu divljine, ali bukvalno je tako.“ Obratio se devojčici. “Samo
želim da ti kažem da ne bi trebalo da se muvaš sama po šumi, Eli. Mogla bi
da skreneš sa staze i zalutaš. Bog sveti zna gde bi posle toga završila.“
“Neću, gospodine Krandale.“ Lukas je video da je Eli dovoljno
impresionirana. Pokazivala je izvesno strahopoštovanje, ali ne i strah. Rejčel
je s nelagodnošću posmatrala Džada, zbog čega se u Luisa uselio blagi nemir.
Pripisao ga je gotovo instinktivnom strahu ljudi iz grada od šuma. Nije držao
kompas u ruci od davnih dana u izviđačima. Njegova sećanja o orijentaciji
pomoću Severnjače ili mahovine na drveću behu neodređena poput neveštih
izviđačkih čvorova.
Džad ih je odmerio s blagim osmehom. “Ne bi bilo loše da znate da se od
1934. u ovoj šumi niko nije izgubio. Bolje reći, niko od meštana. Poslednji je
bio Vil Džepson - što nije bio veliki gubitak. Bio je najveća ispičutura na
ovoj strani Baksporta, ako se izuzme Sten Bušar.
“Rekao si niko od meštana“, napomenula je Rejčel, glasom koji se nije
mogao nazvati opuštenim. Luisu se učinilo da joj čita misli: Mi nismo
meštani. Ne još.
Džad klimnu posle kraće pauze. “Poneki turista se izgubi na svake dve-tri

BD4Y

balkandownload.org

godine, zato što pomisli da ne može da se izgubi ako samo malo skrene s
glavne staze. Ali još se nije desilo da nismo pronašli izgubljene, gospojice.
Ne bojte se.“

“Ima li losova?“, oprezno će Rejčel. Luis se osmehnuo. Neka se boji ako
želi da se boji.

“Pa, moglo bi se desiti da naletite na losa, al’ vam neće praviti nevolje.
Ipak, u sezoni parenja su malo živčani. Inače samo gledaju. Jedini ljudi na
koje navaljuju van sezone parenja su oni iz Masačusetsa. Ne znam zašto ih ne
vole, ali tako je.“ Luis je pomislio da se Džad šali, ali nije mogao biti
siguran. Starac je izgledao vrlo ozbiljno. “Video sam to ko zna koliko puta
kako neki tip iz Sogusa, Miltona ili Vestona s drveta vrišti o krdu losova od
kojih je svaki veći od kamp prikolice. Izgleda da losovi mogu da nanjuše
Masačusets. Možda namirišu odela iz ondašnjeg lanca konfekcijske odeće. Ko
bi ga znao. Voleo bih da neko od onih učenih glava s koledža napiše rad o toj
pojavi, ali ne verujem da ću tako nešto doživeti.“

“Šta je parenje?“, zanimala se Eli.
“Nije važno“, reče Rejčel. “Ne želim da dolaziš ovamo bez pratnje
odraslih, Eli.“ Prišla je suprugu za korak.
Džad se zabrinuto oglasio. “Nisam hteo da te uplašim, Rejčel, ni tebe ni
tvoju ćerku. Nema potrebe da se plašite šume. Ovo je sigurna staza. U proleće
obično ima blata pa je ponegde klizava. Bila je u celosti suva samo pedeset
pete. Ne pamtim suvlje leto. Na njoj nema otrovnog bršljana ili kopriva kao
iza školskog dvorišta. Drži se podalje od njih, Eli, ako ne želiš da se tri
nedelje kupaš u štirku.“.
Eli je pokrila usta rukama i zakikotala se.
“Ovo je vrlo bezbedna staza“, Džad je uveravao Rejčel, koja još nije
izgledala ubeđeno. “Mislim da bi i Gejdž mogao njome da se šeta. Već sam
vam rekao da je gradska deca često koriste. Dobro je održavaju. Niko ih ne
tera na to, jednostavno se brinu o njoj. Ne bih želeo da Eli pokvarim
zadovoljstvo.“ Nagnuo se ka devojčici i namignuo. “Tako ti je s većinom
stvari u životu, Eli. Sve će biti u redu ako ne skreneš sa staze. Ako skreneš,
smesta ćeš se izgubiti. Onda će ljudi morati da se skupe i krenu u potragu za
tobom.“

***

BD4Y

balkandownload.org

Nastavili su put. Luisa su počela da bole leđa od nosiljke za bebu. Gejdž bi s
vremena na vreme napunio ručice njegovom kosom i žustro cimnuo, ili bi ga
počastio energičnim šutiranjem u bubrege. Kasni komarči kružili su zujeći mu
oko izloženog lica i vrata.

Staza je ponirala, zavijajući oko veoma starih jela. Presecala je gusti splet
trnovitog šipražja. Teže su napredovali po vlažnom tlu. Luis je gacao po blatu
i barama. U jednom trenutku zaustavili su se na močvarnom delu staze.
Koristili su nekoliko povećih busena kao oslonac. To je bio najzahtevniji deo
puta. Počeli su da se penju. Drveće se povratilo. Luisu se učinilo da se Gejdž
nekim čudom ugojio pet kila i da je temperatura u istom čudesnom paketu
porasla za deset stepeni. Znoj mu je oblio lice.

“Kako si, dušice?“, pitala ga je Rejčel. “Hoćeš li da ga ja malo nosim?“
“Neću, dobro sam“, rekao je. Nije lagao, iako mu je srce lupalo u
grudima. Češće je prepisivao fizičko vežbanje nego što ga je upražnjavao.
Džad je hodao naporedo s Eli. Njene pantalone boje limuna i crvena bluza
bile su jarke mrlje u senovitoj mrkozelenoj šumskoj pomrčini.
“Lu, šta misliš, da li starac zna gde idemo?“, pitala je Rejčel, tihim i
malčice zabrinutim glasom.
“Naravno“, reče Luis..
Džad im je veselo dobacio preko ramena: “Još malo pa smo stigli… kako
izdržavaš, Luise?“
Blagi bože, pomislio je Luis. Čiča se nije ni oznojio iako krčka devetu
deceniju.
“Dobro sam“, odgovorio je malo preglasno. Ponos bi ga naveo da isto
odgovori i kad bi bio na pragu srčanog udara. Nacerio se, zategao kaiševe
nosiljke i nastavio dalje.
Popeli su se na vrh drugog brda. Staza se spuštala kroz žbunje čovečje
visine i isprepletano rastinje. Sužavala se. Luis je gledao kako Eli i Džad
prolaze ispod luka od starih propalih dasaka. Na njima je bio jedva čitljivi
natpis, ispisan ispranom crnom bojom: GROBJE KUĆNIH JUBIMACA.
Izmenjao je znatiželjni pogled s Rejčel pre nego što su prošli ispod luka.
Instinktivno su se uhvatili za ruke, kao da su došli ovamo da se venčaju.
Luis je po drugi put tog jutra ostao bez daha.
Ovde nije bilo tepiha od borovih iglica. Naišli su na gotovo savršen krug
pokošene trave, nekih petnaest metara u prečniku. S tri strane bio je opkoljen
gusto isprepletanim rastinjem. S četvrte je bila gomila starih palih stabala.

BD4Y

balkandownload.org

Izgledala su zlokobno i opasno. Čovek koji bi pokušao da se popne ili
probije kroz njih morao bi da stavi čelični štitnik za jaja, pomislio je Luis.
Čistina je bila puna raznovrsnih obeležja. Očigledno je da su ih napravila
deca od materijala koji su mogli da izmole ili pozajme - daščice sa sanduka,
drveni otpaci, lim. Simetrija obeležja nevešto sklepanih rukama ljudskih bića
bila je jasno vidljiva s granice čistine oivičene niskim žbunjem i kržljavim
drvećem, obuzetim borbom za životni prostor i sunčevu svetlost. Šumovita
okolina čitavom mestu davala je šarm, ali paganski, ne hrišćanski.

“Divno je“, reče Rejčel, iako nije zvučala iskreno.
“Auh!“, kriknula je Eli.
Luis je skinuo Gejdža s leđa. Izvukao ga je iz nosiljke za bebe, da bi
mogao da puzi. Leđa su mu uzdahnula od olakšanja.
Eli je trčala od jednog do drugog spomenika. Razdrala bi se kad god bi
stigla do nekog. Luis je krenuo za njom. Rejčel je pazila na bebu. Džad je seo
na prekrštene noge. Naslonio se leđima na stenu i zapalio cigaretu.
Luis je uočio da je mesto uređeno po izvesnom obrascu, da su spomenici
poređani u grubim koncentričnim krugovima.
Na dasci odlomljenoj sa sanduka pisalo je MAČAK SMAKI. Uredna
slova bila su ispisana dečjom rukom. BIO JE POSLUŠAN. Ispod toga je
pisalo: 1971-1974. Malo dalje na spoljnom krugu bio je komad škriljca s
imenom napisanim izbledelom ali savršeno čitljivom bojom: BIFER. Ispod
njega je bio kratki stih: BIFER, BIFER, SPRETNO NJUŠKALO / BOGATIO
NAS JE DOK NIJE UMRO.
“Bifer je bio koker španijel Dreslerovih“, reče Džad. Petom čizme
iskopao je rupicu u tlu i pažljivo otresao pepeo u nju. “Prošle godine ga je
pregazio đubretarski kamion. Lepa pesmica, zar ne?“
“Siguran sam da jeste“, složio se Luis.
Na nekim grobovima bilo je cveća. Neki su bili sveži, ali uglavnom su
bili stari. Dosta njih se gotovo u potpunosti vratilo prirodi. Preko polovine
oslikanih i olovkom ispisanih natpisa, koje je Luis pokušao da pročita, sasvim
su izbledeli ili su bih nečitljivi. Na nekima nije mogao da razazna nikakve
oznake. Pretpostavio je da su ih deca ispisala kredom ili bojicama.
“Mama!“, povikala je Eli. “Evo zlatne ribice! Dođi da vidiš!“
“Radije ne bih“, reče Rejčel. Stajala je sa strane, izvan najšireg kruga.
Izgledala je nervoznije nego ikad. Pomislio je: Čak i ovde je uznemirena.
Uvek se osećala nelagodno u prisustvu simbola smrti (pretpostavio je da je

BD4Y

balkandownload.org

tako sa svima), verovatno zbog njene sestre. Umrla je veoma mlada. Prilično
brzo je shvatio da je njena smrt na Rejčelinoj duši ostavila ožiljak koji ne sme
da dira. Zvala se Zelda i umrla je od kičmenog meningitisa. Smrtonosna
bolest verovatno je bila dugo, bolno i ružno iskustvo. Rejčel je tada bila u
veoma osetljivom dobu. Nije bilo ničeg lošeg u njenoj želji da zaboravi takav
užas.

Namignuo joj je. Zahvalno mu se osmehnula.
Osvrnuo se oko sebe. Bili su na prirodnoj čistini. Pretpostavio je da to
objašnjava dobru zatravljenost. Sunce je dopiralo do trave, koja je, uprkos
tome, ipak morala biti redovno zalivana i održavana. To je zahtevalo mnogo
konzervi s vodom ili pumpi težih od Gejdža u nosiljci, na dečjim leđima.
Ponovo je pomislio da je neobično što su deca tako dugo zagrejana za nešto.
Njegova sećanja na pasije iz detinjstva, osvežena druženjem s Eli, govorila su
mu da ona gore kao novinski papir - brzo… vrelo… i odmah zgasnu.
Nadgrobna obeležja bliža središtu čistine behu starija. Bilo je sve manje
čitljivih natpisa. Oni koji su se mogli pročitati svedočili su o vremenskoj
liniji koja se protezala u prošlost. Naišao je na: TRIKSI, UBIVENU NA
AUTOPUTU SEPTEMBRA 15. 1968. U istom krugu bila je i široka ravna
daska duboko zarivena u zemlju. Mraz i slana su je izvitoperili i iskrivili.
Luis je još mogao da pročita. U SPOMEN NA MARTU, NAŠE LJUBIMČE
ZEČICU, UMRELU 1. MARTA 1965. U sledećem redu je bio natpis: GEN.
PATON (NAŠ! DOBRI! PAS!) koji je umro 1958. i POLINEZIJA (verovatno
papagaj, ako se Luis dobro sećao doktora Dulitla), koji je procvrkutao
poslednje “Poli želi keks“ u leto 1953. U sledeća dva reda nije bilo ničeg
čitljivog. A zatim, još uvek daleko od središta, naišao je na grubo isklesanu
poruku na komadu peščara: HANA NAJBOLJI PAS KOJI JE IKAD ŽIVEO
1929-1939. Luis je teško mogao da zamisli dete koje je satima klesalo ove
reči u kamenu, iako je peščar bio relativno mek, a natpis puka sablast. Taj
podvig svedočio je o zapanjujućoj ljubavi i tuzi, kakvu ni roditelji ne
pokazuju za svoje roditelje ili decu koja umru mala.
“ Auh, ovo je zbilja staro“, rekao je Džadu, koji je došetao do njega.
Džad je klimnuo. “Dođi ovamo, Luise. Hoću da ti nešto pokažem.“
Otišli su do trećeg reda od središta. Ovde je kružni obrazac, gotovo
nerazaznatljiv u spoljnim redovima, bio očigledan. Džad se zaustavio ispred
malog prevrnutog komada škriljca. Pažljivo je čučnuo pored njega, da bi ga
uspravio.

BD4Y

balkandownload.org

“Na ovom kamenu nekad su bile reči. Ja sam ih isklesao. Sad su izbledele.
Ovde sam sahranio prvog psa Špota. Umro je od starosti 1914, na početku
Velikog rata.“

Luis je odšetao do središta i pogledao nekoliko obeležja, zatečen mišlju
da je ovo groblje starije od pojedinih na kojima se sahranjuju ljudi. Nijedno
nije bilo čitljivo. Većina je gotovo utonula u šumsko tle. Trava je zamalo
prekrila jedno. Luis ga je uspravio. Bube su pohitale u svim pravcima s
ogoljenog komada zemlje. Stresao se i pomislio: Brdo čizama[3] za životinje.
Nisam siguran da mi se ovo mesto dopada.

“Koliko je groblje staro?“
“Uistinu ne znam“, reče Džad. Gurnuo je ruke dublje u džepove. “Ovo
mesto bilo je tu i kad je Spot umro. U to doba sam imao čitav čopor prijatelja.
Pomogli su mi da iskopam raku za mog Špota. Kopanje ovde teško ide. Tle je
opako kamenito. Ne da se. I ja sam njima pomagao,“ Pokazao je na neka
mesta rožnatim prstom. “Tamo počiva pas Pita Lavazera. Tri ambarske mačke
Albiona Grotlija sahranjene su ovde, ako se dobro sećam.“
“Stari Friči je gajio rasne golubove. A1 Grotli, Karl, Hana i ja sahranili
smo jednog kog se dočepao pas. Evo ga ovde.“ Zamišljeno je zastao. “Znate,
ja sam poslednji iz te ekipe. Moj čopor je umro. Svi su otišli.“
Luis je ćutke i s rukama u džepovima posmatrao grobove kućnih
ljubimaca.
“Ova zemlja je kamenita“, ponovio je Džad. “Pretpostavljam da se u nju
ne bi moglo posaditi ništa izuzev leševa.“
Gejdž je piskavo zaplakao. Rejčel ga je podigla i oslonila na kuk.
“Gladan je“, rekla je. “Mislim da treba da se vratimo, Lu.“ Pogledom mu je
poručivala: Da li se slažeš?
“Naravno“, rekao je. Nabacio je nosiljku na leđa. Okrenuo se da bi Rejčel
ubacila Gejdža u nju. “Eli! Hej, Eli, gde si?“
“Tamo je“, reče Rejčel. Pokazala je ka gomili oborenih stabala. Eli se
pela kao da je opasna gomila bliski rođak školske penjalice.
“Odmah da si sišla odatle, dušice!“, zabrinuto je povikao Džad.
“Gurnućeš nogu u pogrešnu rupu. Staro drvo će pući pa ćeš slomiti članak.“
Eli je skočila na tle. “ Jao!“, povikala je i krenula ka njima, trljajući
butinu. Nije se posekla, ali joj je suva grana iscepala pantalonice.
“Vidiš šta sam hteo da ti kažem“, reče Džad i pomilovao je po kosi. “Ni
dobri poznavaoci šume ne bi se peli preko tog čuda ako mogu da ga zaobiđu.

BD4Y

balkandownload.org

Oborena stabla na gomili se prozle. Uješće te ako im se pruži prilika.“
“Stvarno?“ pitala je Eli.
“Stvarno. Naslagana su kao kula od karata. Zakotrljaće se kao lavina ako

staneš na ono koje ne treba.“
Devojčica se obratila ocu. “Da li je to tačno, tata?“
“Mislim da jeste, srculence.“
“Bljak!“ Pogledala je gomilu i povikala: “Pokidalo si mi pantalonice,

nevaspitano drveće!“
Troje odraslih se nasmejalo, ali gomila oborenih stabala nije. Drveće je

nastavilo da se nemo raspada na suncu, kao što je činilo decenijama. Luisa je
podsećalo na kosti davno izumrlog čudovišta, koje je palo od ruke moćnog
božanstva ili čestitog viteza, na zmajeve kosti naslagane na džinovskoj gomili.

Još onda mu je palo na pamet da ima nečeg previše zgodnog u vezi s tom
gomilom, s načinom na koji je stajalo između groblja kućnih ljubimaca i
duboke šume, koju je Džad Krandal ponekad zvao i indijanskom. Gomila
oborenih stabala izgledala je previše uređeno, previše savršeno da bi bila
delo prirode.

Gejdž ga je u taj čas zgrabio za uvo i uvrnuo ga s najvećim
zadovoljstvom. Zaboravio je na gomilu oborenih stabala u šumi, iza groblja
kućnih ljubimaca. Bilo je vreme za povratak kući.

BD4Y

balkandownload.org

9

Eli mu je sutradan prišla. Izgledala je uznemireno. Luis je sklapao model u
radnoj sobi. To je bio Rols-Rojsov srebrni duh u 680 delova, od kojih su
pedeset bili pokretni. Bio je skoro gotov. Zamišljao je livrejisanog šofera,
direktnog potomka osamnaestovekovnih i devetnaestovekovnih engleskih
kočijaša, kako ponosno sedi za volanom veličanstvenog vozila.

Od desete godine ludovao je za modelarstvom. Počeo je sa spidom iz
Prvog svetskog rata, koji mu je kupio stric Karl. Napravio je većinu
Revelovih aviona, a onda je u tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama
prešao na veće i bolje modele. Prošao je fazu brodova u boci i ratnih mašina.
U jednom trenutku se posvetio sklapanju pištolja tako vernog izgleda da je
bilo teško poverovati da neće opaliti kad povučete obarač. Sklapao je
koltove, vinčestere i lugere, čak i jedan bantlajn specijal. Poslednjih pet
godina sklapao je velike putničke brodove. Luzitanija i Titanik šepurili su se
na polici univerzitetske kancelarije. Kamin u dnevnoj sobi krasila je Andrea
Dorija, završena pre polaska iz Čikaga. Sad se preorijentisao na klasične
automobile. Ako sve bude kao i pre, proći će pet-šest godina dok ga ne
obuzme želja za nečim novim. Rejčel je strpljivo podnosila njegov jedini
hobi. Naslućivao je da u njenom stavu ima izvesnog prezira. Verovatno se i
posle deset godina braka nadala da će jednog dana prerasti sklapanje modela.
Možda je nešto od tog stava preuzela od oca, koji je od početka njihovog
braka mislio da mu se ćerka udala za nikogovića vrednog prezrenja.

Možda Rejčel ima pravo, pomislio je. Možda će se jednog jutra u trideset
sedmoj probuditi i odneti sve modele u podrum, da bi se posvetio letenju
zmajem.

Eli je trenutno izgledala ozbiljno.
Izdaleka je dopirala savršena pesma crkvenih zvona. Plovila je čistim
jutarnjim vazduhom, dozivajući vernike na nedeljnu službu.
“Zdravo, tata“, rekla je.
“Zdravo, dudulence. Šta ima?“
“Ma ništa“, rekla je, iako joj je lice pripovedalo drugačiju priču.
Govorilo je da se svašta događa i da ništa nije dobro, hvala lepo. Oprana
gusta kosa slobodno joj je padala po ramenima. Na ovom svetlu bila je više
plava nego smeđa, kakva će na kraju biti. Nosila je haljinu. Palo mu je na

BD4Y

balkandownload.org

pamet da gotovo uvek oblači haljinu u nedelju, iako nisu išli u crkvu. “Šta
sklapaš?“

Odgovorio je na pitanje tek kad je pažljivo prilepio blatobran. “Vidi
ovo“, rekao je. Pažljivo joj je pokazao ratkapnu. “Vidiš li ova preklopljena
slova R? Lepa stvarčica, zar ne? Ako poletimo nazad u Čikago za Dan
zahvalnosti i ako se ukrcamo na L-1011, videćeš ova ista slova na mlaznim
motorima aviona.“

“Ratkapna, čudna mi čuda.“ Vratila mu je deo.
“Molim te“, rekao je. “Kad bi imala rols-rojs, to bi zvala aksesoarom za
točkove. Ako budeš dovoljno bogata da kupiš rols-rojs, imaćeš s čime da se
razmećeš. Kupiću jedan kad zaradim drugi milion. Kupiću rols-rojs korniš.
Gejdž će moći da povrati po pravoj koži kad mu pripadne muka u vožnji.“
Uzgred, Eli, šta ti je na pameti? Znao je da ne može tako s njom. Nije joj
postavljao direktna pitanja zato što je znao da ne želi da otkriva previše toga
o sebi. Voleo je tu ćerkinu osobinu.
“Tata, da li smo mi bogati?“
“Nismo“, rekao je, “ali nećemo crći od gladi.“
“Majki Berns iz škole kaže da su svi doktori bogati.“
“Pa, reci tom Majklu Bernsu iz škole da se mnogo doktora obogati, ali
posle dvadeset godina crnčenja… i da se niko nije obogatio u univerzitetskoj
ambulanti. Bogate se specijalisti - ginekolozi, ortopedi, neurolozi. Lekarima
opšte prakse poput mene za tako nešto treba mnogo više od dvadeset godina.“
“A zašto ti nisi specijalista, tata?“
Ponovo je pomislio na svoje modele, kako jednog dana više nije hteo da
pravi vojne avione, kako mu je dojadilo sklapanje tigar tenkova i artiljerijskih
položaja, i kako je zaključio (gotovo preko noći, kad sad o tome razmisli) da
je pravljenje brodova u boci glupo. Jednom je pomislio kako bi bilo da
čitavog života pregleda dečja stopala ih da navlači tanke rukavice od lateksa
da bi prčkao po nečijem vaginalnom kanalu, obučenim prstom, tražeći kvrge i
izrasline.
“Zato što mi se to nije sviđalo“, rekao je.
Čerč je ušao u kancelariju. Zastao je da izvidi situaciju bistrim zelenim
očima Bešumno je đipio na prozorsku dasku. Izgledalo je kao da je odmah
zaspao.
Eli se namrštila kad ga je videla. Luis je to ponašanje smatrao krajnje
nesvakidašnjim. Obično bi ga posmatrala s bolnom količinom ljubavi.

BD4Y

balkandownload.org

Obilazila je kancelariju, razgledajući raznovrsne modele. Gotovo nehajnim
glasom je prozborila: “Čoveče, bilo je tako mnogo grobova na groblju kućnih
ljubimaca, zar ne?“

A, u tome je stvar, pomislio je Luis, ali se nije okrenuo prema njoj.
Pročitao je uputstva i počeo da montira farove na rolsu.

“Bilo ih je mnogo. Više od sto, rekao bih.“
“Tata, zašto kućni ljubimci ne žive koliko i ljudi?“
“Pa, neke životinje žive gotovo isto toliko dugo, a neke i mnogo duže.
Slonovi žive veoma dugo. Neke morske kornjače su tako stare da ljudi i ne
znaju koliko imaju godina… možda i znaju, ali ne mogu u to da poveruju.“
Bez po muke je opovrgla njegovu tvrdnju. “Slonovi i morske kornjače
nisu kućni ljubimci, a oni ne žive veoma dugo. Majki Berns kaže da svaka
godina pasjeg života vredi kao devet naših.“
“Kao sedam“, ispravio ju je Luis automatski. “Shvatam šta želiš da kažeš,
dušice. Ima u tome neke istine. Pas koji doživi dvanaestu je veoma star pas.
Znaš, postoji nešto što se zove metabolizam. On, između ostalog, pokazuje i
vreme. Radi on i druge stvari. Neki ljudi mogu mnogo da jedu i da ostanu
mršavi zahvaljujući svom metabolizmu. Takva je tvoja majka. Drugi ljudi - na
primer ja - ne smeju da jedu mnogo jer se odmah ugoje. Naš metabolizam je
različit, to je sve. Izgleda da metabolizam kod većine živih bića igra ulogu
telesnog sata. Psi imaju prilično brz metabolizam. Metabolizam ljudskih bića
je mnogo sporiji. Većina nas poživi do sedamdeset druge. Veruj mi,
sedamdeset dve godine su vraški mnogo godina.“
Nadao se da zvuči ubedljivije nego što se osećao, zato što je Eli izgledala
krajnje zabrinuto. Imao je trideset pet godina. Činilo mu se da su te godine
prošle brzo i neosetno, kao promaja ispod vrata. “Morske kornjače pak imaju
još sporiji metabo…“
“A šta je s mačkama?“, pitala je Eli. Ponovo je pogledala Čerča.
“Pa, one žive koliko i psi. Uglavnom je tako.“ Lagao je. Znao je to. Mačji
životi su ispunjeni nasiljem. Često skončaju krvavom smrću, daleko od
ljudskih očiju. Čerč sad leškari na suncu (ili se pravi da to čini), svake noći
mirno spava na ćerkinom krevetu, i bio je tako sladak kao mače, zapleten u
klupko vunice, ali Luis ga je video kako obilazi oko ptice slomljenih krila,
kako mu se zelene oči blistaju od radoznalosti i - da, mogao se zakleti -
hladnog oduševljenja. Retko je ubijao lovinu, s jednim značajnim izuzetkom -
krupnim pacovom, verovatno uhvaćenim u uličici između njihove i susedne

BD4Y

balkandownload.org

stambene zgrade. Čerč ga je zbilja temeljno sredio. Prizor je bio toliko krvav
i užasan da je Rejčel, u šestom mesecu trudnoće s Gejdžom, morala da otrči u
kupatilo da povraća. Mačji život pun nasilja obično vodi ka nasilnoj smrti.
Iznerviraju pse koji ih, umesto da večito jure za njima kao razgoropađeni psi u
crtaćima, rastrgnu. Ubijaju ih druge mačke ili stradaju od otrovnih mamaca.
Mnoge skončaju pod točkovima. Mačke su gangsteri životinjskog sveta, žive
van granica zakona i često crkavaju na istom terenu. Većina nikad ne dočeka
starost kraj vatre.

Međutim, to nije mogao reći petogodišnjakinji koja po prvi put razmišlja
o smrti.

“Hteo sam da kažem da Čerč ima samo tri godine, a ti pet. Možda će još
biti živ kad ti budeš imala petnaest i išla u drugu godinu srednje. Do tada će
proći mnogo vremena.“

“Meni ne izgleda tako“, reče Eli drhtavim glasom. “Ne čini mi se da dotad
ima mnogo vremena.“

Pretvarao se da sklapa model. Dao joj je znak da priđe. Sela mu je u
krilo. Ponovo je bio opčinjen njenom lepotom, naglašenom uznemirenošću.
Imala je tamnu, gotovo levantsku put. Toni Benton, kolega iz Čikaga, zvao ju
je indijanskom princezom.

“Dušice“, rekao je, “da je do mene, pustio bih Čerča da živi do stote. Ali
ja ne pišem pravila.“

“Ko ih piše?“, pitala je, da bi odmah zatim dodala s beskrajnim prezirom:
“Bog?“

Luis je suzbijao poriv za smehom. Tema je bila previše ozbiljna. “Bog ili
već neko drugi“, rekao je. “Siguran sam samo da satovi otkucavaju. Nema
nikakvih garancija, bebice.“

“Ne bih želela da Čerč bude kao svi oni mrtvi kućni ljubimci!“, planula
je. Naglo se rasplakala i razbesnela. “Ne želim da Čerč ikada umre! On je
moj mačak! Ne pripada Bogu! Neka Bog nabavi svog mačka! Neka Bog uzme
sve proklete stare mačke koje želi, i neka ih sve pobije! Čerč je moj!“

Čuo sam korake u kuhinji. Rejčel je gvirnula u radnu sobu. Iznenadila se
kad je videla kako Eli plače priljubljena uz Luisove grudi. Njen užas bio je
jasno vidljiv. Izašao je na površinu i pokazao ružno lice. Možda ne može biti
promenjen, ali devojčica će ga isplakati.

“Eli“, rekao je, ljuljajući je u krilu. “Eli, Eli, Čerč nije mrtav. Eno ga
tamo. Spava.“

BD4Y

balkandownload.org

“Ali bi mogao umreti“, plakala je. “Svakog časa bi mogao umreti.“ Grlio
ju je i ljuljao. Verovao je, s pravom ili ne, da plače zbog neshvatljive prirode
smrti, zbog njene otpornosti na raspravu ili suze male devojčice, zbog njene
okrutne nepredvidljivosti i divne smrtonosne sposobnosti ljudskih bića da
prevedu simbole u zaključke, koji su ili fini i plemeniti, ili mračni i užasni.
Ako su sve te životinje mrtve i pokopane, onda i Čerč može da umre (svakog
časa!) i bude pokopan. I ako se to može desiti Čerču, može da se desi i njenoj
majci, ocu i mlađem bratu. Može da se desi i njoj. Smrt je bila neodređena
ideja. Groblje kućnih ljubimaca bilo je stvarno. U teksturi njegovih grubih
nadgrobnih obeležja bilo je istine koju mogu da osete čak i dečje ruke.

Najlakše bi bilo lagati, kao što je lagao ranije o prosečnoj dužini mačjeg
života. Laž će biti zapamćena i zapisana u knjižici s ocenama, koje sva deca
daju roditeljima. Njegova mati mu je rekla sličnu laž, nevinu tvrdnju da žene
nalaze bebe u jutarnjoj rosi, kad ih snažno zažele. Nikad joj nije oprostio tu
nevinu laž - niti je oprostio sebi što je poverovao u nju.

“Dušice“, rekao je, “to se dešava. Smrt je sastavni deo života.“
“To je loš deo!“, povikala je. “To je veoma loš deo!“
Na ovo nije imao odgovor. Zaplakala je. Suze će jednom presahnuti.
Načinila je neophodni prvi korak u sklapanju napetog mira sa istinom koja je
nikad neće napustiti.
U nedelju ujutru grlio je svoju ćerku i slušao crkvena zvona. Njihova
pesma lebdela je po septembarskim poljima. Prestala je da plače. Posle
izvesnog vremena je shvatio da je zaspala, baš kao i Čerč.

***

Položio ju je u postelju. Zatim se spustio niz stepenice u kuhinju, u kojoj je
Rejčel preterano energično mutila kolače. Pomenuo je da je veoma neobično
što je Eli zaknjavala usred jutra.

“Neobično?“, reče Rejčel. Tresnula je činijom o pult. “Gotovo nikad to ne
radi! Mislim da je probdela veći deo noći. Čula sam kako se oko tri ujutru
prevrće i kako Čerč mjauče. Tražio je da ga pusti napolje, a mačak to radi
samo kad je nervozan.“

“Zašto bi…“
“O, znaš ti zašto! Zbog tog prokletog groblja kućnih ljubimaca, eto zašto!
Poseta tom mestu ju je baš potresla, Lu. Prvi put je bila na groblju bilo koje

BD4Y

balkandownload.org

vrste. To iskustvo ju je… potreslo. Ne verujem da ću tvom prijatelju Džadu
Krandalu napisati pismo zahvalnosti zbog jučerašnje šetnje po prirodi.“

Odjedanput je samo moj prijatelj, pomislio je zbunjeni i povređeni Luis.
“Rejčel…“
“I ne želim da opet ide tamo gore.“
“Rejčel, Džad je govorio istinu kad je pričao o stazi.“
“Dobro znaš da je staza nebitna!“ Ponovo je podigla činiju i počela da
muti kolač još većom brzinom. “To prokleto mesto! Nezdravo je! Deca
održavaju grobove i stazu! To je jebeno morbidna priča! Ne znam od kakve
bolesti pate ta deca, ali ne želim da je Eli zakači.“
Luis je zbunjeno zurio u nju. Bio je prilično siguran da je njihov brak
opstao, i to u ambijentu u kojem su svake godine dva-tri braka njihovih
prijatelja propadala, najviše zahvaljujući poštovanju prema misteriji -
zahvaljujući poluoblikovanoj ali nikad neizgovorenoj ideji da, kad se dopre
do srži stvari, shvatite da brak ne postoji, nema zajednice, već je svaka duša
sama i kao takva prkosi razumu. To je ta misterija. I koliko god da mislite da
dobro znate partnera, povremeno naletite na goli zid ili padnete u jamu. I
ponekad (hvala bogu, retko) naletite na zjapeći džep nepoznatog, nešto nalik
turbulenciji na vedrom nebu, kadroj da proguta avion bez ikakvog upozorenja,
na stav ili ubeđenje čije postojanje niste naslućivali, tako čudno (vama,
naravno) da se graniči sa psihotičnim. Tada oprezno stupate ako držite do
braka i duševnog mira. Pokušavate da ne zaboravite da je gnev zbog takvog
otkrića samo budalasta rabota prirođena onom ko veruje da je jednom umu
dato da spozna drugi.
“Dušo, to je samo groblje kućnih ljubimaca“, rekao je.
“Zbog njega je malopre plakala“, reče Rejčel i pokaza mikserom ka
vratima njegove radne sobe. “Da li misliš da je za nju to samo groblje kućnih
ljubimaca? Ovo će ostaviti ožiljak na njenoj duši, Lu. Ne. Više neće odlaziti
tamo. Nije staza, već to mesto. Zbog njega misli o Čerčovoj smrti.“
Luisu se na trenutak javila luda pomisao da još razgovara s Eli, samo što
se devojčica maskirala. Obukla je jednu od majčinih haljina i stavila vešto
napravljenu i veoma ubedljivu Rejčelinu masku. Čak je i izraz lica bio
pogođen - odlučan, malo jogunast na površini, ali povređen ispod.
Odlučio se za raspravu, zato što mu se tema učinila važnom. Nije
zasluživala da se pređe preko nje zbog poštovanja misterije braka… ili
osobenosti partnera. Odlučio se za raspravu zato što je procenio da ona

BD4Y

balkandownload.org

propušta da zapazi nešto tako veliko da je zamalo ispunilo čitav vidik, što je
nemoguće ako namerno ne zatvara oči pred tim.

“Rejčel“, rekao je, “Čerč će zaista umreti.“
Ljutito ga je posmatrala. “Ne raspravljamo o tome“, rekla je, pažljivo
naglašavajući svaku reč, kao da govori sa zaostalim detetom. “Čerč neće
umreti danas, a ni sutra…“
“Pokušao sam da joj to objasnim…“
“Ili prekosutra, možda godinama…“
“Dušo, ne možemo biti sigurni u…“
“Naravno da možemo\“, povikala je. “Dobro se brinemo o njemu! Neće
umreti! Niko ovde neće umreti i zašto onda uznemiravaš devojčicu nečim što
ne može razumeti dok ne bude starija?“
“Rejčel, slušaj…“
Nije htela da sluša. Pala je u vatru. “Dovoljno je loše pokušati da se
izboriš sa smrću - kućnog ljubimca, prijatelja ili rođaka - kad se ona desi.
Nije potrebno preobražavati je u… prokletu turističku atrakciju… u š-š-
šumsko utočište za ž-životinje…“ Suze su joj tekle niz obraze.
“Rejčel“, rekao je i pokušao da je zagrli. Stresla je njegove ruke sa sebe
odlučno i grubo.
“Nije važno“, rekla je. “I ne naslućuješ o čemu govorim.“
Uzdahnuo je. “Imam osećaj da sam kroz skrivena vratanca upao u
džinovski mikser“, rekao je s nadom da će joj izmamiti osmeh. Ošinula ga je
ljutim plamtećim pogledom. Shvatio je da nije samo srdita, već sasvim
razgoropađena. “Rejčel…“ Ni sam nije znao šta će reći dok mu reći nisu
izašle iz usta: “Kako si sinoć spavala?“
“Pobogu!“, rekla je prezrivo. Okrenula se, ali ne pre nego što je video
ranjivi drhtaj u njenim očima. “To je zbilja pametan potez! Zbilja pametan!
Nikad se nećeš promeniti, Luise. Kad nešto pođe naopako, okriviš Rejčel, zar
ne? Rejčel doživljava jednu od svojih iščašenih emocionalnih pražnjenja, a?“
“To nije pošteno.“
“Nije?“ Odnela je činiju sa smesom za kolače do radne površine pored
šporeta. Ponovo ju je previše glasno spustila. Mazala je kalup uljem, čvrsto
stisnutih usana.
Strpljivo je nastavio: “Naše dete saznalo je nešto o smrti, Rejčel. U tome
nema ničeg lošeg. U stvari, ja bih to nazvao neophodnim. Elina reakcija - njen
plač - sve je to vrlo prirodno. To…“

BD4Y

balkandownload.org

“Tako znači, zvučala je prirodno“, reče Rejčel. Ponovo se okrenula prema
njemu. “Zvučala je veoma prirodno dok je gorko plakala zbog mačka! Ma
zvučala je savršeno…“

“Prestani“, rekao je. “To što govoriš nema mnogo smisla.“
“Ne želim da raspravljam o tome.“
“Ne želiš, ali ćemo raspravljati!“, rekao je. Sad se i on naljutio. “Imala si
svoju priliku - kako bi bilo da i ja dobijem svoju?“
“Tamo više neće ići! Ta priča je, što se mene tiče, završena!“
“Eli od prošle godine zna odakle dolaze bebe“, podsetio ju je Luis.
“Nabavili smo joj Majersovu knjigu i razgovarali s njom o tome. Da li se
sećaš toga? Složili smo se da bi deca trebalo da znaju odakle dolaze.“
“To nema veze sa…“
“Ali ima!“ grubo ju je prekinuo. “Kad sam razgovarao s njom u radnoj
sobi o Čerču, setio sam se svoje majke koja mije, kad sam je pitao kako žene
dobijaju bebe, prodala priču o deci u kupusu. Nikad nisam zaboravio tu laž.
Mislim da deca nikad ne zaboravljaju laži koje čuju od roditelja.“
“Priča o tome odakle bebe dolaze na svet nema ništa zajedničko s
prokletim grobljem za kućne ljubimce!“, razdrala se na njega. Pogledom mu je
poručivala: Povlači ti paralele po čitav dan i noć ako želiš, Luise, govori
dok ne poplaviš, ali ja to neću prihvatiti.
Ipak je pokušao.
“Ona zna za bebe. Poseta tom mestu gore u šumi samo ju je nagnala da
poželi da sazna više o drugom kraju života. To je sasvim prirodno. U stvari,
mislim da je to najprirodnija stvar na sv…“
“Hoćeš li prestati to da govoriš?, iznenada je vrisnula - zaista vrisnula.
Luis je zapanjeno ustuknuo i laktom zakačio otvorenu kesu brašna na pultu.
Prevrnula se i pala na pod. Brašno je prhnulo u vazduh i napravilo suvi beli
oblak.
“Izem ti sreću!“, snuždeno je prozborio.
Gejdž se rasplakao na spratu.
“Baš lepo!“, rekla je. I ona se rasplakala. “Probudio si bebu! Hvala ti za
ovo lepo, tiho i opušteno nedeljno jutro!“
Pružila je korak. Luis ju je uhvatio za ruku. “Dopusti da te nešto pitam“,
rekao je, “zato što znam da bilo šta - doslovce bilo šta - u svako doba može
da se desi bićima od krvi i mesa. Znam to iz prve ruke, pošto sam lekar.
Hoćeš li ti da joj objasniš šta će se desiti ako njen mačak dobije pseću kugu

BD4Y

balkandownload.org

ili leukemiju - jesi li znala da su mačke veoma sklone leukemiji? Ili ako ga
pregaze na putu? Hoćeš li da se prihvatiš tog zadatka, Rejčel?“

“Pusti me“, gotovo da je prosiktala. Povređenost i haotični užas u njenim
očima nadjačavali su gnev u njenom glasu. Ne želim da raspravljam o tome,
Luise. Ne možeš da me nateraš na to, poručivao je taj pogled. “Pusti me.
Hoću da uzmem Gejdža pre nego što ispadne iz…“

“Zato što ćeš možda ti morati to da obaviš“, rekao je. “Reči ćeš joj da mi
ne raspravljamo o tome. Da pristojni ljudi ne raspravljaju o tome. Oni to
samo zakopaju - ups! Nemoj da kažeš zakopaju, dobiće kompleks.“

“Mrzim te? Odmakla se od njega ridajući.
Istog trenutka se pokajao, ali bilo je prekasno.
“Rejčel…“
Grubo se progurala pored njega i još jače zaplakala. “Pusti me na miru!
Dovoljno si učinio!“ Zastala je na kuhinjskim vratima i okrenula se ka njemu.
Suze su joj tekle niz obraze. “Ne želim da se o ovome ikada više povede
razgovor ispred Eli! Ozbiljno ti kažem! Nema ničega prirodnog u smrti!
Ničega! Ti si doktor! Trebalo bi to da znaš!“
Okrenula se i otišla. Ostavila je Luisa u praznoj kuhinji, koja je još
vibrirala od njihovih glasova. Na kraju je uzeo metlu iz ostave. Čistio je
prosuto brašno i razmišljao o onom što je rekla pre nego što je otišla, i o
ogromnoj razlici u mišljenju, koja je tako dugo bila neotkrivena. Kao doktor
je i te kako dobro znao da je smrt, izuzev možda porođaja, najprirodnija stvar
na svetu. Porezi nisu bili tako sigurni, i međuljudski sukobi, ekonomski uzleti
i sunovrati nisu bili. Na kraju ostaje samo sat i obeležja koja propadaju i s
kojih vreme briše imena. Čak i morske kornjače i džinovske sekvoje jednog
dana moraju da krenu na put bez povratka.
“Zelda“, glasno je prozborio. “Hriste, to je moralo biti grozno iskustvo.“
Dvoumio se da li da pusti da stvari idu svojim tokom, ili da nešto učini.
Iskrenuo je đubrovnik iznad kante za smeće. Brašno je meko kliznulo u nju
i palo preko iskorišćene ambalaže.

BD4Y

balkandownload.org

10

“Nadam se da se Eli nije preterano potresla“, reče Džad Krandal. Luis je, ne
po prvi put, pomislio da starac raspolaže osobenom - i prilično nezgodnom -
sposobnošću da nežno položi prst na bolno mesto.

Jedne prijatne večeri sedeo je na verandi Krandalovih s Džadom i
Normom. Pili su ledeni čaj umesto piva. Saobraćaj na Petnaestici bio je
prilično gust, zbog vikendaša koji su se vraćali kući. Luis je pretpostavljao da
ljudi žure zato što znaju da bi svaki okasneli letnji vikend mogao biti i
poslednji. Sutra će biti njegov prvi istinski radni dan u ambulanti Univerziteta
Mejn. Studenti su već dva dana pristizali u velikom broju. Useljavali su se u
stanove u Oronu i domove u univerzitetskom naselju. Nameštali su krevete i
obnavljali poznanstva, gunđajući zbog nekvalitetne hrane u menzama i još
jedne godine predavanja koja počinju u osam ujutru. Rejčel je čitavog dana
bila hladna prema njemu - ne, bolje reći, bila je ledena. Zaputio se preko
Petnaestice. Znao je da će najverovatnije spavati s Gejdžom i da će ležati
duboko na njenom kraju kreveta. Beba će biti tako blizu ivice da će postojati
opasnost da padne. Njegova strana kreveta narašće na tri četvrtine. Taj
slobodni prostor izgledaće kao velika sterilna pustinja.

“Upravo sam rekao da se nadam…“
“Izvini“, reče Luis. “Misli su mi načas odlutale. Da, bila je malo uzrujana.
Kako si pogodio da će biti?“
“Rekao sam ti da sam gledao kako mnogi odlaze i odlaze.“ Džad je nežno
uhvatio ženu za ruku. Osmehnuo se. “Zar nismo, draga?“
“Videli smo nebrojeno mnogo dece“, reče Norma Krandal. “Mi volimo
decu.“
“Ponekad je poseta groblju kućnih ljubimaca njihov prvi susret oči u oči
sa smrću“, reče Džad. “Vide kako ljudi umiru na televiziji, ali znaju da je to
kao bajagi, kao u starim vesternima koje su nekada puštali nedeljom po
podne. Na televiziji i u vesternima samo se uhvate za stomak ili grudi i polako
prevrnu u prašinu. Ono mesto na brdu je za većinu njih mnogo stvarnije od
svih filmova i televizijskih serija zajedno.“
Luis je klimnuo, misleći: Zašto ne kažeš to mojoj ženi?
“Poseta groblju kućnih ljubimaca na neke klince uopšte ne utiče, ili ne na
način koji bi se mogao zapaziti. Pretpostavljam da većina ponese utisak kući u

BD4Y

balkandownload.org

džepu, da ga kasnije razgleda, kao što čine s drugim stvarčicama koje
skupljaju. Većina to dobro primi. Ali neki… sećaš li se dečačića
Holovejevih, Norma?“ Klimnula je. Kockice leda su joj zazvečale u čaši.
Naočari su joj visile na grudima. Farovi automobila u prolazu nakratko su
osvetlili lančić. “Imao je noćne more“, rekla je. “Sanjao je leševe koji iskaču
iz zemlje i bog te pita šta još. Pas mu je umro. Pričalo se da je pojeo neki
otrovani mamac. Je li tako bilo, Džade?“

“Crko je od otrova za štakore“, reče Džad, klimajući glavom. “Tako je bar
većina ljudi mislila, jašta. To je bilo 1925. godine. Bili Holovej nije imao
više od deset godina. Postao je senator kad je porastao. Kasnije se
kandidovao za Kongres, ali je izgubio na izborima. To se desilo malo pre
Koreje.“

“On i neki prijatelji rešili su da sahrane psa“, sećala se Norma. “Bio je
mešanac, ali ga je mnogo voleo. Sećam se da su njegovi roditelji bili protiv
ukopa, zbog noćnih mora i svega, ali je na kraju sve dobro pošlo. Dva
krupnija dečaka sklepala su kovčeg, je li tako bilo, Džade?“

Džad je klimnuo i iskapio ledeni čaj. “Din i Dejn Hol“, rekao je. “Oni i
još jedan klinac s kim je Bili drugovao - ne mogu da se setim njegovog imena,
ali sam siguran da je bio jedan od Bouijevih. Sećaš li se Bouijevih koji su
živeli gore na Midi drajvu, u staroj kući Bročetovih, Norma?“

“Sećam se!“, reče Norma, uzbuđena kao da se to juče dogodilo… možda
je u njenom umu tako i bilo. “To je bio jedan od Bouijevih! Alan ili Bart…“

“Možda je bio Kendal“, dodao je Džad. “Bilo kako bilo, sećam se da su
se zdravo pozavađali kad su birali ko će nositi kovčeg. Pas nije bio mnogo
veliki, pa je bilo mesta samo za dvojicu. Holovi su rekli da bi oni trebalo da
nose kovčeg, pošto su ga napravili, i zato što su blizanci. Ovo poslednje ih je
preporučivalo kao usklađeni par. Bili je rekao da nisu poznavali Buzera - tako
se zvao pas - dovoljno dobro da bi bili nosači kovčega. Moj tata kaže da
samo bliski prijatelji mogu biti nosači kovčega, bio je njegov argument, a ne
tamo neke drvodelje.“

Džad i Norma su se nasmejali. Luis se osmehnuo.
“Na pomolu je bila tuča, ali je Mendi Holovej, Bilijeva sestra, potegla
četvrti tom Britanike‘\ reče Džad. “Njen otac Stiven Holovej je u to vreme
bio jedini doktor na ovoj strani Bangora i onoj strani Baksporta. Bili su
jedina porodica u Ladlouu koja je mogla da kupi višetomnu enciklopediju.“
“Prvi su uveli i električno osvetljenje“, umešala se Norma.

BD4Y

balkandownload.org

“Bilo kako bilo“, nastavio je Džad, “pojavila se Mendi, naoštrena i
odlučna da resi spor. Stigla je sređena, s kikicama, haljinicom i knjižurinom u
rukama baš kad su se Bili i klinac Bouijevih - mislim da je bio Kendal, onaj
koji je pao i izgoreo u Pensakoli, gde su obučavali pilote lovaca početkom
1942. godine - spremali da navale na blizance Holovih, kako bi se izborili za
pravo da nose sirotog otrovanog mešanca na groblje.“

Luis se zakikotao. Ubrzo se glasno smejao. Osećao je kako se oslobađa
napetosti koja se u njemu nakupila zbog svađe s Rejčel.

“Povikala je: Ček! Ček! Gle vamo! Stali su i pogledali. I neka sam proklet
ako nije…“

“Džade“, upozorila ga je Norma.
“Izvini, draga. Zaneo sam se, znaš kakav sam.“
“Samo pazi na rečnik“, rekla je.
“I nek sam proklet ako nije otvorila knjigu na odrednici POGREBI. Tamo
je bila slika poslednjeg oproštaja od kraljice Viktorije u državnoj režiji. S
obe strane kovčega bio je pedeset jedan muškarac. Napeto su stajali u
pogrebnim odorama nabranih okovratnika, kao da čekaju da neko objavi
početak trke na hipodromu. Mendi je rekla: Kad je državni, ceremonijalni
pogreb u pitanju, može biti koliko god hoćete nosača kovčega! Tako knjiga
kaže, a knjige ne lažu!“
“Da li je problem rešen?“, zanimao se Luis.
“Predlog je prihvaćen. Na kraju je pogrebu prisustvovalo dvadesetero
dece, i nek sam proklet ako nisu izgledala baš kao oni ljudi na slici koju je
Mendi pronašla u enciklopediji, izuzev nabranih okovratnika i cilindara.
Devojčica je preuzela organizaciju pogreba na sebe. Postrojila ih je i svakom
dala poljski cvet - maslačak, zvončić ili krasuljak - pre nego što su krenuli.
Bogami, uvek sam mislio da je ova zemlja mnogo izgubila kad Mendi Holovej
nije izabrana u Kongres.“ Nasmejao se i zavrteo glavom. “Bilo kako bilo, to
je bio kraj Bilijevih noćnih mora o Groblju kućnih ljubimaca. Ožalio je svog
psa i nastavio dalje. Verovatno svi tako činimo.“
Luis je ponovo pomislio na Rejčelinu reakciju, koja se graničila s
histerijom.
“Tvoja Eli će prebroditi ovo iskušenje“, reče Norma. Promenila je
položaj. “Sigurno misliš da govorimo isključivo o smrti. Džad i ja se još
dobro držimo. Nadam se da nismo ni blizu kraja…“
“Ne, naravno da niste, ne budite smešni“, reče Luis.

BD4Y