Groblje Kucnih Ljubimaca Stephen King

balkandownload.org

Prvi sneg pao je nedelju dana pre Dana zahvalnosti. Dvadeset drugog
novembra napadalo je još desetak centimetara. Dan uoči praznika bio je
sunčan, vedar i hladan. Luis je odvezao porodicu na Bangorski međunarodni
aerodrom. Ispratio ih je na prvu etapu puta do Čikaga, gde će posetiti
Rejčeline roditelje.

“Ovo nije u redu“, ponovila je Rejčel, verovatno po dvadeseti put otkad
su pre mesec dana počeli da raspravljaju o tome. “Ne dopada mi se pomisao
da ćeš veštičariti po praznoj kući na Dan zahvalnosti. To je porodični praznik,
Luise.“

Luis je premestio Gejdža u drugu ruku. Mališa je izgledao divovski i
zblanuto u prvoj zimskoj jakni za velike dečake. Eli je kroz panoramski
prozor posmatrala uzletanje vojnog helikoptera.

“Neću sam plakati u pivo“, branio se Luis. “Džad i Norma počastiće me
ćurkom i prilozima. Dođavola, osećam se krivim. Nikad nisam voleo
masovna porodična okupljanja. Obično bih počeo da cugam ispred televizora
u tri po podne, gledajući utakmicu. Zaspao bih u sedam, da bih se sutradan
probudio s Dalaskim kaubojkama koje igraju i podvriskuju u mojoj glavi. Ne
sviđa mi se pomisao da te ispraćam na daleki put s dvoje sitne dece.“

“Ništa mi neće faliti. Osećam se kao princeza, pošto ću putovati prvom
klasom. Gejdž će prespavati let od Logana do O’Hare.“

“Samo se ti nadaj“, rekao je. Nasmejali su se.
Putnici su pozvani da se ukrcaju. Eli je dotrčala. “To smo mi, mamice.
Idemo, idemo, idemo. Otići će bez nas.“
“Neće“, reče Rejčel. Stiskala je tri avionske karte u ruci. Nosila je bundu
od lažnog smeđeg krzna… verovatno je trebalo da liči na vodenog pacova,
pomislio je Luis. Na kakvo god krzno je trebalo da liči, izgledala je
božanstveno u njoj.
“Volim te, Luise Kride“, rekla je.
“Maa-mii-cee“, rekla je Eh s grozničavim nestrpljenjem. “Idemo,
idemo…“
“Dobro, dobro“, rekla je. “Budi dobar, Luise.“
“Znaš šta“, rekao je sa osmehom, “vodiču računa. Pozdravi roditelje,
Rejčel.“
“Uh, uh“, rekla je, nabravši nos. Rejčel nije bila budala. I te kako dobro je
znala da Luis izbegava susret s njenim roditeljima kad god može. “Baš si
duhovit.“

BD4Y

balkandownload.org

Gledao je kako ulaze na rampu za ukrcavanje… i nestaju s vidika na
nedelju dana. Već se osećao nostalgično i usamljeno. Prišao je panoramskom
prozoru na kom je do malopre stajala Eli. S rukama u džepovima posmatrao je
kako radnici ukrcavaju prtljag u tovarni prostor aviona.

Istina je jednostavna. Gospodin i gospođa Goldman iz Lejk Foresta od
samog početka nisu voleli Luisa. Poticao je s pogrešne strane pruge, što je bio
samo prvi od njegovih grehova. Očekivao je da ga njihova ćerka izdržava dok
studira medicinu, koju gotovo sigurno neće završiti. Taj greh bio je mnogo
ozbiljniji.

Luis je s tim lako mogao da izađe na kraj. To mu je i prilično dobro
polazilo za rukom, sve dok se nije desilo nešto za šta Rejčel nije saznala, niti
će ikad saznati… barem ne od njega. Irvin Goldman ponudio mu je da mu
plati celokupne troškove školovanja. Bio je spreman da ga “stipendira“
(Goldmanov izraz) pod uslovom da smesta raskine veridbu s Rejčel.

Luis Krid nije bio u odgovarajućem životnom trenutku da se na pravi
način ponese s takvom uvredom. Tako melodramatični predloži (ili mito, da
nazovemo stvari pravim imenom) retko se nude ljudima u najpogodnijem
trenutku za to - negde oko osamdeset pete. Bio je umoran. Provodio je
osamnaest časova nedeljno na predavanjima i još dvadeset listajući
udžbenike. Petnaest sati čistio je stolove u piceriji jedan blok od Vajthol
hotela. Bio je nervozan. Gospodin Goldman je te večeri bio neobično
srdačan, što je napadno odudaralo od pređašnjeg hladnog ponašanja. Luisu se
takođe učinilo da je Goldman razmenio pogled sa suprugom pre nego što ga je
pozvao u radnu sobu da popuše cigaretu. Kasnije - mnogo kasnije, kad mu je
vreme pomoglo da osmotri situaciju iz perspektive - pomislio je da konji
verovatno osećaju istu neobjašnjivu zabrinutost kad namirišu prve pramičke
dima velikog prerijskog požara. Očekivao je da mu Goldman svakog časa
saopšti da zna da spava s njegovom ćerkom.

Eksplodirao je kad je Goldman umesto toga izneo svoju neverovatnu
ponudu. Otišao je tako daleko da je izvadio čekovnu knjižicu iz sakoa kao
raskalašnik u farsi Noela Kauarda. Optužio je Goldmana da pokušava da drži
ćerku u staklenoj vitrini, kao eksponat u muzeju, i da ne mari ni za koga izuzev
za sebe. Skresao mu je u lice da je nepodnošljivi glupavi kopilan. Dugo je
prošlo dok je priznao sebi da je u tom gnevu bilo i izvesnog olakšanja.

Ovi redovi o karakteru Irvina Goldmana,. iako odreda istiniti, nisu bili
izrečeni nimalo diplomatskim tonom. Sva sličnost s Noelom Kauardom je

BD4Y

balkandownload.org

nestala. Ako je u ostatku razgovora i bilo nekog humora, bio je mnogo
prizemnije vrste. Goldman mu je rekao da se gubi i da će ga ubiti kao besnu
džukelu ako ga ikad opet bude video na svom pragu. Luis mu je odvratio da
može da uzme čekovnu knjižicu i da je nabije sebi u dupe. Goldman je rekao
da je viđao i beskućnike koji su više obećavali od Luisa Krida. Luis ga je
posavetovao da i kreditne kartice zavuče pored čekovne knjižice.

To svakako nije bio obećavajući prvi korak u procesu uspostavljanja
dobrih odnosa s budućom tazbinom.

Rejčel ih je na kraju pomirila (nakon što su se glasno pokajali zbog onog
što su rekli, ali ne promenivši mišljenje ni za jotu). Više nije bilo melodrame,
pogotovo ne teatralnih scena tipa “od danas pa nadalje više nemam ćerku“.
Goldman se verovatno ne bi odrekao ćerke ni ako bi se udala za čudovište iz
Crne lagune. Lice iznad okovratnika smokinga Irvina Goldmaria na dan
Luisovog i Rejčelinog venčanja veoma je podsećalo na ona s egipatskih
sarkofaga. Od njenih roditelja tog dana dobili su porcelanski servis za šest
osoba i mikrotalasnu pećnicu. Nije bilo novca. Rejčel je za vreme Luisovog
mukotrpnog školovanja uglavnom radila kao prodavačica u trgovini ženskom
odećom. Znala je da su odnosi između njenog supruga i roditelja napeti… što
je pogotovo važilo za Luisa i njenog oca.

Luis je mogao da odleti za Čikago s porodicom. Zbog obaveza na poslu
morao bi da se vrati tek tri dana pre Rejčel i dece. To ne bi bilo tako strašno,
ali četiri dana s Imhotepom i dragom mu suprugom Sfingom svakako bi.

Unučići su u dobroj meri raskravili tazbinu, što se i moglo očekivati. Luis
je slutio da bi sad mogao da uspostavi normalne odnose s njima, dovoljno bi
bilo da se pretvara da je zaboravio ono veče u Goldmanovoj radnoj sobi. Ne
bi bilo važno ni što bi tast znao da se pretvara. Ali nije želeo da im se
približava (imao je petlju da to raspravi sa sobom). Deset godina je mnogo
vremena, ali nedovoljno da otkloni ljigavi ukus koji je osetio u ustima kad je
stari Goldman u radnoj sobi, uz čaše brendija, otvorio idiotski sako i potegao
čekovnu knjižicu. Da, laknulo mu je kad je shvatio da noći - sveukupno pet -
koje je s Rejčel proveo u svom malom zapuštenom stanu - nisu otkrivene. Ni
puna decenija nije otupela iznenađenje i gađenje koje je te večeri osetio.

Mogao je da ode, ali mu se više dopadalo da tastu pošalje unučad, ćerku i
poruku.

Deltin 727 zakotrljao se po pisti i okrenuo… ugledao je Eli na jednom
prozoru u prednjem delu. Žustro mu je mahala. S osmehom joj je odmahnuo.

BD4Y

balkandownload.org

Zatim je neko - Eli ili Rejčel - stavio Gejdža na prozor. Luis je mahnuo.
Gejdž mu je uzvratio. Video ga je, ili je samo imitirao Eli.

“Bezbedno ih prevezi“, promrmljao je, zakopčao kaput i krenuo ka
parkiralištu. Vetar je zavijao i duvao tako jako da mu je zamalo skinuo
lovačku kapu s glave. Pritisnuo ju je rukom. Tražio je ključeve. Okrenuo se
kad je mlažnjak uzleteo. Turbomotori su grmeli dok se avion podignutog nosa
uzdizao s piste ka visokom plavetnilu. Ponovo je mahnuo. Osećao se veoma
usamljeno, na ivici suza.

Tuga ga nije napustila ni kad je te večeri po drugi put prešao preko
Petnaestice, posle nekoliko piva s Džadom i Normom. Starica je popila čašu
vina, po preporuci doktora Vejbridža. Te večeri preselili su se u kuhinju, u
skladu s godišnjim dobom.

Džad je založio malu peć. Sedeli su oko nje, s hladnim pivom. Lepo ih je
grejala. Pripovedao je kako su Mikmaci pre dve stotine godina odbili
britansko iskrcavanje kod Mačajasa. Mikmaci su u to doba bili prilično
zastrašujući, rekao je. Dodao je da nekoliko država i pravnika u službi
federalne vlasti još uvek to misli.

Bilo bi to lepo veče da Luis nije znao da će se vratiti praznoj kući. Slušao
je pucketanje leda pod nogama dok je prelazio preko travnjaka. Čuo je
zvonjavu telefona u kući. Pojurio je, uleteo u kuću i protrčao kroz dnevnu sobu
(usput je oborio stalak za časopise), klizao po linoleumu u kuhinji zbog leda
na cipelama i ščepao slušalicu.

“Halo?“
“Luise?“ To je bio Rejčelin glas, dalek ali jasan. “U Čikagu smo. Stigli
smo bez problema.“
“Sjajno!“, rekao je i seo da popriča s njom. Mislio je: Bože, kako bih
voleo da ste ovde.

BD4Y

balkandownload.org

22

Džad i Norma priredili su fini ručak za Dan zahvalnosti. Luis se posle obeda
vratio kući sit i pospan. Popeo se do spavaće sobe. Neko vreme je uživao u
tišini. Svukao je mokasine i legao. Bilo je nešto posle tri po podne. Zimsko
sunce slabašno je sijalo.

Malo ću dremnuti, pomislio je i brzo zaspao.
Probudila ga je zvonjava telefona pored uzglavlja. Posegnuo je ka njemu.
Pokušavao je da se pribere, zbunjen činjenicom da se napolju gotovo smrklo.
Slušao je vetar koji je zavijao oko kuće i jedva čujno mrmljanje peći.
“Halo“, rekao je. To je Rejčel. Zove ga iz Čikaga da bi mu poželela
srećan Dan zahvalnosti. Proslediće telefon Eli. Razgovaraće s njom, pa s
Gejdžom. Gejdž će brbljati - kako je dođavola uspeo da prespava čitavo
popodne kad je hteo da gleda utakmicu…
Nije bila Rejčel, već Džad.
“Luise? Bojim se da imaš mali problem.“
Ustao je iz kreveta. Još je pokušavao da se razbudi. “Džade? O kakvom
problemu govoriš?“
“Pa, vidim mrtvu mačku na našem travnjaku“, reče Džad. “Mislim da
pripada tvojoj ćerki.“
“Govoriš o Čerču?“, pitao je Luis. Praznina mu se otvorila u stomaku.
“Da li si siguran, Džade?“
“Ne, nisam sto posto siguran, ali mnogo liči na njega.“
“Kakvo sranje, čoveče! Dolazim!“
“Važi, Luise.“
Prekinuo je vezu. Još malo je sedeo na krevetu. Otišao je u kupatilo.
Olakšao se, navukao cipele i sišao niz stepenice.
Pa, možda nije Čerč. Džad je rekao da nije sto posto siguran. Hriste,
mačak se više ne penje ni na sprat ako ga neko ne odnese… zašto bi
prelazio put?
Duboko u srcu bio je siguran da je to Čerč… šta će reći Eli ako Rejčel
bude večeras zvala, kao što će sigurno učiniti?
Setio se reći upućenih supruzi: Znam da bilo šta, doslovce bilo šta,
može da se desi bićima od krvi i mesa. Znam to iz prve ruke, pošto se bavim
doktorskim poslom… hoćeš li ti da joj objasniš šta će se desiti ako njen

BD4Y

balkandownload.org

mačak bude pregažen na putu? Ali nije uistinu verovao da će Se išta desiti
Čerču, zar ne?

Setio se Vikija Salivena, tipa s kojim je igrao poker, koji ga je jednom
pitao kako je moguće da se loži na svoju suprugu, a ne na gole ženske koje
svakodnevno viđa na poslu. Luis je pokušao da mu objasni da fantazije ne idu
tako, da žene koje dolaze da obave Papanikolau test ili da bi naučile kako da
pregledaju dojke ne smiču iznenada čaršav da bi se pokazale kao Venere koje
izranjaju iz školjke. Vidiš samo dojku, vulvu, butinu. Ostatakje pokriven
posteljinom. Pregledu prisustvuje i medicinska sestra, uglavnom da bi
zaštitila doktorov ugled. Viki mu nije verovao. Sisa je sisa, govorio je, a
pička je pička. Trebalo bi da si napaljen stalno ili nimalo. Luis nije mogao da
mu kaže ništa drugo nego da je Rejčelina sisa drugačija.

Baš kao što bi tvoja porodica trebalo da je drugačija, pomislio je. Čerč
nije trebalo da pogine zato što je pripadao magičnom porodičnom krugu. Nije
uspeo da objasni Viku da doktori nisu ništa drugačiji od drugih ljudi i da sisa
nije sisa ako ne pripada određenoj ženi. Sisa u ordinaciji je medicinski
slučaj. Možete da stojite pred kolegama medicinarima i citirate brojke o
rasprostranjenosti leukemije kod dece dok vam lice ne poplavi i nećete ni na
tren pomisliti da će neko od vaše dece dobiti to čudo. Moje dete? Mačak mog
deteta? Mora da se šalite, doktore.

To sad nije važno. Idi korak po korak.
To neće biti lako. Isuviše dobro se sećao kako je Eli histerično reagovala
kad je shvatila da će Čerč jednog dana umreti.
Glupi jebeni mačak! Zašto smo uopšte nabavili tog jebenog mačka?
Prestao je da jebe. Štrojenje je trebalo da mu spase glavu.
“Čerč?“, pozvao ga je. Čuo je samo mrmljanje peći koja je spaljivala
dolare. Kauč u dnevnoj sobi, na kom je mačak odnedavno provodio najviše
vremena, bio je prazan. Nije ležao ni na jednom radijatoru. Prodrmao je
njegovu činijicu. Obično bi dotrčao čim bi čuo taj zvuk. Ovog puta nijedna
mačka nije dotrčala… bojao se da nikad i neće.
Obukao je kaput i šešir i krenuo prema vratima. Vratio se. Poslušao je
glas srca i otvorio ormarić ispod sudopere. Čučnuo je. Tu su čuvali dve vrste
plastičnih kesa - male bele za kućno đubre i velike zelene za kante. Uzeo je
onu drugu jer se Čerč ugojio otkad su ga sredili.
Gurnuo je kesu u džep jakne. Dodir hladne glatke plastike nije mu prijao.
Izašao je napolje i prešao ulicu.

BD4Y

balkandownload.org

Bilo je oko pola šest. Sumrak je ustupao mesto noći. Okolina je izgledala
mrtvo. Zalazak sunca sveo se na neobičnu narandžastu liniju na horizontu, s
druge strane reke. Vetar je duvao niz Petnaesticu. Hladio mu je obraze i
odnosio oblačiće daha. Zadrhtao je, ah ne od hladnoće, već od usamljenosti.
Osećaj je bio snažan i neporeciv. Nije mogao da ga uobliči u metaforu. Bio je
bezličan. Osećao se samotno, nedodirnuto i nedodirljivo.

Video je Džada u velikom zelenom kaputu, lica izgubljenog u senkama
široke kapuljače. Stajao je na smrznutom travnjaku, kao statua, još jedna
mrtva stvar u sumračnom krajoliku u kom nijedna ptica ne peva.

Luis je pružio korak. Džad se pokrenuo - mahnuo mu je. Povikao je nešto
što Luis zbog vetra nije razumeo. Uzmakao je kad je shvatio da se urlik vetra
produbio i izoštrio. Orinkova kamiončina projurila je trenutak kasnije pored
njega, glasno trubeći. Prošla mu je tik ispred nosa. Neka je proklet, zamalo da
ušeta pod kamionske točkove.

Ovog puta je pogledao na obe strane pre nego što je prešao put. Video je
samo zadnja svetla kamiona u daljini.

“Mislio sam da će te cisterna pregaziti!“, rekao je Džad. “Vodi računa,
pobogu!“ Luis čak ni iz ove blizine nije video Džadovo lice. Imao je
neprijatan osećaj, da pred njim može biti bilo ko… bilo ko.

“Gde je Norma?“ pitao je. Još nije spustio pogled na nepokretnu gomilicu
krzna pod Džadovim nogama.

“Otišla je u crkvu, na službu za Dan zahvalnosti. Pretpostavljam da će
ostati na večeri, iako neće ništa jesti. Nadrndana je u poslednje vreme.“ Vetar
se pojačao. Oborio je kapuljaču pa je Luis mogao da se uveri da ima posla s
Džadom - pa ko bi drugi mogao biti? “Večera je samo izgovor za sastanak
kokošaka željnih kokodakanja“, reče Džad. “Posle velikog podnevnog obroka,
kljucaju sendviče. Vratiće se oko osam.“

Luis je kleknuo da bi pogledao mačku. Rukom u rukavici polako je
okrenuo glavu životinje. Grozničavo se molio u sebi da se Džad prevario, da
to nije Čerč, več mačka nekog komšije.

Naravno da je bio Čerč. Nije bio izobličen ili unakažen. Nije ga pregazio
neki od kamiona koji tutnje Petnaesticom. (Kog đavola je taj Orinkov kamion
tražio na drumu na Dan zahvalnosti?) Oči su mu bile poluotvorene i
staklaste kao klikeri. Nešto krvi pocurilo mu je na otvorena usta. Nije je bilo
mnogo, ali dovoljno da mu bela mrlja na grudima potamni.

“Da li je tvoj, Luise?“

BD4Y

balkandownload.org

“Moj je“, složio se s dubokim uzdahom.
Po prvi put je shvatio da je voleo Čerča, možda ne tako grozničavo kao
Eli, ali na svoj sveden način. Čerč se u nedeljama posle kastracije promenio.
Udebljao se i usporio. Šetkao se između Elinog kreveta, kauča i činijice.
Retko je izlazio iz kuće. U smrti je ličio na starog Čerča. Krvava ustašca,
načičkana kao igla oštrim zubima, zamrzla su se u lovačkom kezu. Mrtve oči
bile su gnevne, kao da je posle kratkog i uštrojenog života na razmeđi polova
pronašao istinsku prirodu u smrti.
“Da, to je Čerč“, rekao je. “Nek sam proklet ako znam kako ću saopštiti
ovu vest Eli.“
Najedanput mu je sinulo. Pokopaće Čerča na Groblju kućnih ljubimaca,
bez grobnog obeležja ili bilo kakvih budalaština. Neće joj ništa reći o Čerču.
Sutra će joj nehajno pomenuti da ga nije video. Prekosutra će joj nagovestiti
da je mačak odlutao. Mačke to često čine. Uznemiriće se, ali se neće suočiti s
neprijatnom izvesnošću… neće biti reprize Rejčelinog uznemirujućeg
odbijanja da se pozabavi smrću… stvar će jednostavno svenuti.
Kukavice, prozborio je jedan deo njegovog uma.
Jesam… ne sporim. Ali kome je potrebno ovo zamešateljstvo?
“Mnogo voli tu mačku, zar ne?“, pitao je Džad.
“U pravu si“, odsutno će Luis. Ponovo je okrenuo Čerčovu glavu. Počeo
je da se koči, ali se glava kretala mnogo lakše nego što bi se očekivalo. Vrat
mu je slomljen. Tako je. Pomislio je da sad može da rekonstruiše sled
događaja. Automobil ih kamion dokačio je Čerča dok je - bog te pita zašto -
prelazio preko asfalta. Slomio mu je vrat i odbacio na travnjak Džada
Krandala. Možda je slomio vrat kad je tresnuo o smrznuto tle. To sad nije ni
važno. Ishod je u oba slučaja isti. Čerč je mrtav.
Podigao je pogled ka Džadu. Spremao se da mu saopšti svoj zaključak.
Starac je gledao u pravcu sve tanje pruge narandžaste svetlosti na horizontu.
Kapuljača mu je pala. Izgledao je zamišljeno i odlučno… možda pomalo
strogo. Luis je izvadio zelenu kesu za đubre iz džepa. Odmotao ju je. Čvrsto
ju je držao, da mu je vetar ne bi istrgao. Izgleda da je oštro pucketanje
plastike vratilo Džada u sadašnjost.
“Da, pretpostavljam da ga mnogo voli, rekao je. Koristio je sadašnje
vreme, što je zvučalo malo jezivo… Čitav prizor je, zbog umirućeg svetla,
hladnoće i vetra, bio jeziv, gotski.
Hitklif će se svakog časa pojaviti iz pustih močvara, pomislio je Luis,

BD4Y

balkandownload.org

mršteći se na hladnoću. Sprema se da gurne mačka, porodičnog ljubimca u
kesu za đubre. Blago si ga njemu.

Uhvatio je Čerča za rep. Raskrilio je vreću i podigao mačka. Gadljivo i
tužno se namrštio kad je odlepio mačji leš od zamrznutog tla. Nikad neće
zaboraviti taj zvuk. Mačak je bio neverovatno težak, kao da ga je smrt pritisla
poput tega. Hriste, težak je kao kanta peska.

Džad je držao drugu stranu kese. Luis je spustio Čerča u nju. Bilo mu je
drago što se resio neobične i neprijatne težine.

“Šta ćeš s njim?“, pitao je Džad.
“Pretpostavljam da ću ga staviti u garažu“, reče Luis. “Ujutru ću ga
sahraniti.“
“Na Grobju kućnih jubimaca?“
Luis je slegnuo ramenima. “Pretpostavljam.“
“Hoćeš b reći Eli?“
“Pa… razmisliću o tome.“
Džad je neko vreme ćutao. Progovorio je glasom čoveka koji je doneo
odluku. “Pričekaj me minut-dva, Luise.“
Udaljio se, ne pitajući se da li Luis želi da ga čeka makar i minut na oštroj
zimi. Kretao se s neprirodnom sigurnošću i lakoćom za čoveka njegovih
godina. Luis ionako nije imao šta da mu kaže. Ćutke je posmatrao kako se
Džad udaljava. Zadovoljio se mirovanjem.
Podigao je glavu ka vetru kad su se vrata uz škljocaj zatvorila. Kesa za
đubre s Čerčovim lešom gužvala mu se između nogu.
Zadovoljan.
Da, bio je zadovoljan. Po prvi put otkad su se preselili u Mejn, osetio je
da je na svom mestu, da je kod kuće. Stajao je sam, osvetljen poslednjim
ostacima dana, na rubu zime. Bio je nesrećan, neobično poletan i čudnovato
celovit - celovit na način na koji nije bio, ili se nije sećao da je bio, od
detinjstva.
Nešto će se ovde desiti, burazeru. Nešto prilično čudno.
Zabacio je glavu unazad i ugledao hladne zimske zvezde na sve crnjem
nebu.
Nije znao koliko dugo je tako stajao, ali je bio siguran da nije prošlo
mnogo mereno sekundima i minutima. Svetlost je blesnula na Džadovoj
verandi. Poskakivala je, stigla do vrata verande i sišla niz stepenice. Džad je
nosio veliku baterijsku lampu. U drugoj ruci nosio je nešto što je Luisu ličilo

BD4Y

balkandownload.org

na veliko slovo X… ubrzo je shvatio da starac nosi pijuk i ašov.
Dodao je ašov Luisu, koji ga je prihvatio slobodnom rukom.
“Džade, šta si dovraga namerio? Ne možemo ga večeras sahraniti.“
“Da, možemo. To ćemo i učiniti.“ Starčevo lice izgubilo se iza

zaslepljujuće svetlosti baterijske lampe.
“Mrak je, Džade. Kasno je. I hladno…“
“Hajdemo“, reče Džad. “Obavimo to.“
Luis je odmahnuo glavom. Hteo je da progovori. Teško je pronalazio

razumne i razložne reci. Bile su tako besmislene u piskavom vrisku vetra, pod
morem zvezda na crnom nebu.

“Predlažem da pričekamo do sutra. Zakopaćemo ga za videla…“
“Da li je volela mačka?“
“Jeste, ali…“
“I ti voliš nju?“ Džad je govorio tiho i neobično logično.
“Naravno da je volim, ona je moja ćer…“
“U tom slučaju, polazi!“
I Luis je pošao.

***

Te noći, na putu do Grobja kućnih jubimaca, dva-tri puta pokušao je da
razgovara s Džadom, ali on nije odgovarao. Odustao je od pokušaja da ga
privoli na razgovor. Osećaj zadovoljstva možda je bio neobičan pod ovim
okolnostima, ali ga nije napuštao. Činilo mu se da stiže odasvud. Postojani
bol u mišićima od nošenja Čerča u jednoj ruci i ašova u drugoj bio je njegov
sastavni deo. I smrtonosno hladni vetar od kog mu je gola koža trnula bio je
njegov deo. Neumorno je gudeo između drveća. U šumi nije bilo mnogo
snega. I skakutavo svetio Džadove baterijske lampe bilo je njegov deo.
Neprestano je osećao snažno, neporecivo i magnetno prisustvo neke tajne,
neke mračne tajne.

Senke su se povukle. Osećao je prostor oko sebe. Sneg se bledo sjajio.
“Odmori se ovde“, reče Džad. Luis je spustio kesu i obrisao znoj sa čela.
Odmori se ovde? Zar nisu još stigli na odredište? Video je nadgrobna
obeležja u pokretnom snopu Džadove lampe. Starac je seo na tanki sloj snega
i zario lice u šake.
“Džade? Kako se osećaš?“

BD4Y

balkandownload.org

“Dobro sam. Moram da povratim dah. To je sve.“
Luis je seo pored njega. Duboko je udahnuo pet-šest puta.
“Znaš“, rekao je, “osećam se bolje nego ikad u poslednjih šest godina.
Znam da je to blesava izjava za nekog ko sahranjuje mačka svoje kćeri, ali je
sušta istina. Dobro se osećam.“
Džad je jednom ili dva puta duboko udahnuo. “Da, znam“, rekao je. “Tako
to ponekad biva. Ne biraš vreme kad ćeš se dobro osećati, kao ni ono drugo. I
mesto ima neke veze s tim. Ali ne moraš da veruješ tom osećaju.
Narkomani se osećaju dobro od heroina, kad ga ubrizgaju u venu, iako ih
on ubija. Truje im telo i um. I ovo mesto može biti takvo, Luise. Ne zaboravi
to ni za tren. Bog mi je svedok da se nadam da ispravno postupam. Mislim da
je tako, ali ne mogu biti siguran. Ponekad mi se misli pobrkaju. Mislim da je
to predznak senilnosti.“
“Ne znam o čemu govoriš.“
“Ovo mesto je moćno, Luise. Moć ovde nije toliko izražena, ali… mesto
na koje idemo.“
“Džade…“
“Hajdemo“, reče starac. Ustao je i osvetlio gomilu palog drveća zrakom
baterijske lampe. Krenuo je ka njoj. Luis se iznenada setio mesečarske
epizode. Šta mu je ono Paskau rekao u snu?
Ne idi iza nje kolikogod to budeš smatrao neophodnim, doktore.
Prepreka je podignuta s ciljem da bude neprelazna.
Večeras je taj upozoravajući san bio mesecima staro iskustvo. Luis se
osećao dobro, zadovoljno i energično. Naslućivao je da je na pragu čuda.
Palo mu je na pamet da i ovo iskustvo veoma podseća na san.
Džad se okrenuo prema njemu. Luisu se učinilo da kapuljača okružuje
prazninu. Na trenutak je uobrazio da pred njim stoji Paskau, da će se svetlosni
zrak usmeriti na iscerenu i brbljivu lobanju oivičenu krznom. Strah se vratio.
Polio ga je kao mlaz hladne vode.
“Džade“, rekao je, “ne možemo se popeti preko nje. Izlomićemo noge.
Verovatno ćemo se smrznuti na povratku, ako se to desi.“
“Samo me sledi“, reče Džad. “Sledi me i ne gledaj dole. Ne oklevaj i ne
gledaj dole. Znam put preko, ali se moramo kretati brzo i sigurno.“
Luis je pomislio da je ovo san, da se još nije probudio iz poslepodnevne
dremke. Da sam se probudio, pomislio je, ne bih se peo uz tu gomilu, kao što
ne bih pijan skakao padobranom. Učiniću to. Zbilja mislim da hoću. Pa…

BD4Y

balkandownload.org

sigurno je da sve ovo sanjam. Imam li pravo kad tako mislim?
Džad je blago skrenuo ulevo, mimo središta gomile. Usmerio je zrak

baterijske lampe na gomilu
(kostiju)
palog drveća i balvana. Svetlosni krug suzio se i pojačao dok su joj

prilazili. Džad je počeo da se penje, bez najmanjeg oklevanja, bez ikakvih
provera da li je na dobrom mestu. Nije se pentrao niti se pognuo kao čovek
koji odmiče uz brdovitu brdsku padinu ili peskoviti nagib. Peo se uspravno,
kao da ide uz stepenice. Hodao je kao da zna svaki sledeći korak.

Luis ga je sledio na isti način.
Nije spustio pogled, niti je tragao za osloncem. Bilo mu je sasvim jasno
da ga gomila ne može povrediti ako joj to ne dozvoli. To je bila potpuna
budalaština, kao glupavo samouvereni stav čoveka koji veruje da može da
vozi bez problema iako je potpuno natreskan, samo zato što nosi medaljon
Svetog Kristofera oko vrata.
Glupavo samouvereni stav je dejstvovao.
Nije čuo pucanje starih grana pod svojom težinom. Nije bilo bolnog
propadanja u rupu oivičenu šiljatim, izbeljenim cepkama, gotovih da poseku,
pokidaju, osakate. Njegove cipele (meke mokasine - nimalo preporučljiva
obuća za pentranje po gomili drveta) nisu se klizale na staroj suvoj mahovini
po palim stablima. Nije se naginjao ni napred ni nazad. Vetar je pevao divlju
pesmu kroz okolne jele.
Na tren je ugledao Džada kako stoji na vrhu gomile. Počeo je da se spušta
drugom stranom. Starčevi listovi izgubili su se iz vida, a zatim i butine,
kukovi i struk. Svetlost je nasumice padala po povijenim granama drveća s
druge strane prepreke. Da, ona je to bila - čemu pretvaranje da nije?
Prepreka.
Stigao je do vrha i nakratko zastao. Desna noga mu je počivala na starom
drvetu nagnutom pod uglom od trideset pet stepeni, a leva na nečem
savitljivijem - spletu starih jelovih grana? Nije pogledao dole da vidi šta mu
je pod nogama, već je premestio tešku kesu za smeće s Čerčovim telom iz
desne u levu ruku, zamenivši je lakšim ašovom. Okrenuo je lice prema vetru.
Osećao je kako prolazi pored njega u beskrajnoj struji, podižući mu kosu. Bio
je tako hladan, čist… postojan.
Počeo je da se spušta. Kretao se opušteno, kao da je u šetnji. Grana
debljine ručnog zgloba pukla mu je pod nogom. To ga nije zabrinulo. Noga mu

BD4Y

balkandownload.org

je propala, ali se zaustavila na još debljoj grani desetak centimetara ispod
polomljene. Jedva da se zateturao. Konačno je shvatio kako su komandiri četa
u Prvom svetskom ratu mogli da se Šetaju povrh rovova, zviždućući vojne
koračnice dok su meci zujali svuda oko njih. To je bilo luđačko ponašanje.
Baš to ludilo strahovito ih je veselilo.

Silazio je, gledajući pravo ispred sebe na jarki krug svetlosti iz Džadove
baterijske lampe. Starac ga je čekao. Ushićenje je zaplamsalo u njemu kao
ulje na usijanom ugljevlju kad je stigao do dna prepreke.

“Uspeli smo!“, povikao je. Spustio je ašov i potapšao Džada po ramenu.
Sećao se da se jednom popeo uz jabuku, do samog vrha koji se ljuljao na
vetru kao brodski jarbol. Poslednjih dvadeset godina nije se osećao ovako
mlado i poletno. “Džade, uspeli smo!“

“Zar si mislio da nećemo?“, pitao je Džad.
Luis je otvorio usta da bi nešto rekao - Zar si mislio da nećemo? Prokleto
smo srećni što nismo izginuli! - ali ih je zatvorio. Nije sumnjao u uspeh
poduhvata, sve otkad se Džad približio gomili palog drveća. Nije se brinuo ni
zbog povratka preko nje.
“Mislim da nisam“, rekao je.
“Hajdemo. Čeka nas priličan put, više od pet kilometara.“
Krenuli su. Staza se nastavljala. Na nekim mestima bila je veoma široka.
Usko nemirno svetio baterijske lampe malo je toga otkrivalo. Uglavnom se
oslanjao na doživljaj prostora, koji mu je kazivao da se drveće povuklo.
Jednom ili dva puta podigao je pogled na zvezde između masivne tamne
granice drveća. Jednom je nešto skočilo preko staze ispred njih. Svetlost je
uhvatila odraz zelenkastih očiju. Bile su tu i odmah zatim nestale.
Staza se na nekim mestima toliko sužavala da je žbunje zarivalo ukočene
prste u ramena Luisovog kaputa. Sve češće je premeštao ašov i kesu iz ruke u
ruku. Bol u ramenu nije prestajao. Hodao je gotovo hipnotičkim ritmom. Ovde
je postojala moć. Da, osećao je. Sećao se završne godine u srednjoj školi. On,
njegova devojka i neki par potražili su mir u seoskim predelima. Završili su
vaćareći se na kraju zemljanog puta, blizu elektrane. Nisu dugo ostali tu, zato
što je Luisova devojka rekla da želi da ide kući, ili na neko drugo mesto, zato
što je svi zubi (oni s plombama, što će reći većina) bole. I Luis je hteo da ode
odatle. Oblast oko elektrane činila ga je nervoznim i previše budnim. Ovo je
bio sličan, ali snažniji doživljaj. Bio je snažniji, ali nimalo neprijatan. Luis je
naleteo na Džada koji se zaustavio na dnu dugog nagiba.

BD4Y

balkandownload.org

Starac se okrenuo prema njemu. “Još malo pa smo stigli“, pribrano je
rekao. “Deo koji sledi sličan je gomili palog drveća - moraš da hodaš
ujednačenim i lakim korakom. Samo me sledi i ne gledaj dole. Osećaš li da
idemo nizbrdo?“

“Da.“
“Ovo je rub onog što su Mikmaci nazivali Mala božja močvara. Traperi
koji su prošli ovuda nazvali su je Mrtvačeva močvara. Većina onih koji su u
nju zalutali nisu iz nje izašli.“
“Ima li živog peska?“
“Jašta da ga ima, i to mnogo! Rečice teku kroz velike naslage kvarcnog
peska zaostale iza glečera. Uvek smo ga zvali silikatni pesak, iako sam
siguran da ima i drugo, više odgovarajuće ime.“
Džad ga je pogledao. Luis je na trenutak pomislio da u starčevim očima
ima nečeg blistavog i ne sasvim prijatnog.
Taj pogled se izgubio kad je Džad pomerio baterijsku lampu.
“Na tom putu ima mnogo čudnih stvari, Luise. Vazduh je teži… s više
električnog naboja… ili nečeg drugog.“
Luis se trgao.
“Šta nije u redu?“
“Ništa“, reče Luis. Pomislio je na noć u ćorsokaku.
“Možda ćeš videti vatru Svetog Elma - ono što mornari zovu svetlom
lutalicom. Stvara čudne oblike, iza kojih nema ničega. Samo skreni pogled,
ako te neko uznemiri. Možda ćeš čuti zvuke slične glasovima. To su gnjurci
dole na jugu, ka Prospektu. Čudo jedno kako se zvuk pronosi.“
“Gnjurci?“, sumnjičavo će Luis. “U ovo doba godine?“
“Jašta“, ponovo će Džad. Glas mu je bio strahovito blag i u potpunosti
nečitljiv. Luis je na trenutak očajnički poželeo da može da vidi starčevo lice i
onaj pogled. “Džade, gde idemo? Šta dođavola radimo u ovoj nedođiji?“
“Reći ću ti kad stignemo.“ Okrenuo mu je leđa. “Drž’ se busenja.“
Nastavili su put. Luis je koračao s jednog na drugi široki busen. Nije ih
ciljao. Noge su ih nalazile automatski, bez ikakvog napora s njegove strane.
Okliznuo se samo jednom. Leva cipela mu je propala kroz tanku ledenu koru i
zaronila u hladnu i ljigavu stajaću vodu. Brzo ju je izvukao i nastavio da sledi
Džadovo skakutavo svetio. Svetio koje je plovilo kroz šumu oživljavalo je
sećanja na pripovesti o gusarima, koje je voleo da čita u detinjstvu, na zle
ljude koji idu da zakopaju zlatnike u noći s punim mesecom… od kojih će

BD4Y

balkandownload.org

jedan sigurno pasti u jamu na kovčeg s blagom, s tanetom u grudima, zato što
su gusari - po tvrdnjama pisaca ovih sablasnih priča - verovali da će avet
mrtvog saborca ostati da čuva plen.

Izuzev što mi nećemo zakopati blago, već kastriranog mačka moje ćerke.
Suzbio je napad smeha koji mu se penjao uz grlo.
Nije čuo nikakve “zvuke koji nalikuju glasovima“, niti je video vatre
Svetog Elma. Nakon što je stao na pola tuceta busena, spustio je pogled i
video da su mu stopala, listovi, kolena i donji deo butina iščezli u savršeno
glatkoj, beloj i neprozirnoj magli. Činilo mu se da se kreće kroz najrastresitiji
snežni nanos na svetu.
Vazduh je sadržao nekakvu svetlost. Mogao je da se zakune da je toplije.
Video je Džada pred sobom. Kretao se ravnomernim tempom. Tupi kraj pijuka
virio mu je preko ramena. Pijuk ga je podsećao na maštariju o zakopanom
blagu.
Manijakalni polet nije ga napuštao. Iznenada se zapitao da li Rejčel
pokušava da ga pozove, da li telefon u kući dugo zvoni, ispunjavajući je
razumnim prozaičnim zvukom. Da li…
Zamalo što nije ponovo naleteo na Džada. Starac je stao nasred staze.
Nakrenuo je glavu na jednu stranu i napućio napete usne.
“Džade? Šta j…“
“Pssst!“
Luis se ućutao. S nelagodnošću se osvrtao oko sebe. Ovde je prizemna
magla bila razređena. Ipak nije video cipele. Čuo je krckanje i lomljenje
grančica u žbunju. Nešto se kretalo po šumi - nešto veliko.
Otvorio je usta da pita Džada da li je to los (prvo je pomislio na
medveda), da bi ih odmah zatvorio. Starac mu je rekao da se zvuk daleko
pronosi.
Nakrenuo je glavu na stranu, nesvestan tog postupka i činjenice da imitira
Džada. Osluškivao je. Zvuk se isprva činio dalekim. Zatim se približio.
Udaljavao se i zlokobno približavao. Znoj mu je curio niz obraze ogrubele od
hladnoće. Premestio je kesu za đubre s Čerčovim lešom iz jedne u drugu ruku.
Dlan mu se ovlažio. Zelena plastika mu se učinila masnom. Klizala mu je iz
prstiju. Stvorenje se čulo iz takve blizine da je Luis očekivao da će svakog
časa videti njegov oblik, izdignut na dve noge. Očekivao je da će zakloniti
zvezde nekim nezamislivo golemim i rutavim telom.
Više nije razmišljao o medvedu.

BD4Y

balkandownload.org

Više nije znao o čemu razmišlja.
Stvorenje se udaljilo i nestalo.
Luis je ponovo otvorio usta. Reči Šta je to bilo? igrale su mu na usnama.
Iz tame je dopro kreštavi, luđački smeh. Dizao se i spuštao u histeričnim
ciklusima. Bio je glasan, prodoran, leden. Činilo mu se da mu se svaki zglob u
telu zamrzao i da je naglo dobio na težini, da je toliko težak da će potonuti u
močvarno tle ako se okrene i da u beg.
Smeh se podigao i razbio u suvo kikotanje, kao što vremenskim prilikama
načeti komad stene puca u komadiće. Uzdigao se do nivoa vriska, da bi se
stropoštao u grleno cerekanje koje bi preraslo u jecaje da pre toga nije sasvim
zamrlo.
Negde je kapala voda. Monotoni vapaj vetra tekao je kao moćna reka
nebeskim koritom iznad njih. Mala božja močvara je utihnula.
Luis je zadrhtao od glave do pete. Njegovo meso - pogotovo donji deo
stomaka - počelo je da puzi. Da, puzanje je odgovarajuća reč. Kretalo se po
njegovom telu. Usta su mu bila sasvim suva. Činilo mu se da u njima nema ni
kapi pljuvačke. Neobjašnjivi polet ipak je opstajao, kao izraz nepokolebljive
ludosti.
“Šta je to bilo za ime božje?“, prošaptao je promuklim glasom.
Džad se okrenuo prema njemu. Luisu se u oskudnom svetlu učinilo da
starac ima sto dvadeset godina. U njegovim očima nije bilo ni traga od onog
neobičnog razigranog svetla. Lice mu se izdužilo. Čisti užas isijavao mu je iz
očiju. Progovorio je pribranim glasom. “To je samo gnjurac. Požurimo. Još
malo pa smo stigli.“
Nastavili su put. Močvarno busenje ustupilo je mesto čvrstom tlu. Luis je
imao utisak da su na čistini, iako je slabašna svetlost u vazduhu izbledela.
Video je samo Džadova leđa, metar ispred sebe. Gazio je po kratkoj travi,
nakostrešenoj od mraza. Lomila se kao staklo pri svakom koraku. Ponovo su
zašli među drveće. Namirisao je aromatične jele i osetio iglice. Povremeno bi
se očešao o granu.
Izgubio je sav osećaj za vreme i pravac. Nisu dugo hodali pre nego što se
Džad zaustavio i okrenuo prema njemu.
“Ovde počinju stepenice“, rekao je. “Usečene su u stenu. Ima ih četrdeset
dve ili četrdeset četiri. Ne mogu da se setim. Sledi me. Stigli smo kad se
popnemo do vrha.“
Počeo je da se penje. Luis je krenuo za njim.

BD4Y

balkandownload.org

Kamene stepenice bile su dovoljno široke, ali je osećaj da tle ostaje
ispod njih bio uznemirujući. Pokatkad bi stao na slamu, kamičak ili
komadić stene. dvanaest… trinaest… četrnaest…

Vetar je bio hladniji, oštriji. Lice mu je brzo utrnulo. Da li smo iznad
vrhova drveća? - pitao se. Podigao je glavu i video milijardu zvezda, hladna
svetla u tami. Nikada u životu se nije osećao tako malim, sićušnim i
besmislenim u prisustvu zvezda. Postavio je sebi staro pitanje: Ima li ičeg
inteligentnog u tom prostranstvu? Pomisao nije izazvala ushićenje, već
grozno, hladno osećanje, kao da se zapitao kako bi bilo pojesti šaku živih
buba.

… dvadeset šest… dvadeset sedam… dvadeset osam…
Ko ih je uklesao? Indijanci? Mikmaci? Da li su pripadnici drevnog
indijanskog plemena bili vesti s alatom? Pitaću Džada. Pomisao na
“Indijance vešte s alatom“ odvela ga je do “krznom pokrivenih životinja“, a
one do onog stvorenja koje se kretalo pored njih u šumi. Noga mu se
okliznula. Oslonio se rukom u rukavici na kameni zid levo od sebe. Zid je bio
star, iskrzan i naboran. Podsećao ga je na isušenu kožu koja će se svakog
časa oljuštiti.
“Kako si, Luise?“, promrmljao je Džad.
“Dobro sam“, rekao je uprkos okraćalom dahu i bolnim mišićima zbog
nošenja mačke u džaku.
… četrdeset dva… četrdeset tri… četrdeset četiri.
“Četrdeset pet“, reče Džad. “Zaboravio sam koliko ih ima. Dvanaest
godina se nisam penjao ovamo. Mislio sam da nikad neću imati razlog da se
vratim. Evo… od vrha te deli samo jedan korak.“
Uhvatio je Luisa za ruku i pomogao mu da savlada poslednji stepenik.
“Stigli smo“, reče Džad.
Luis se obazreo oko sebe. Prigušena svetlost zvezda otkrivala je mnogo
toga. Stajali su na krševitoj zaravni koja se kao mračni jezik uvlačila u predeo
ispred njih. Na suprotnoj strani video je vrhove jela kroz koje su prošli da bi
stigli do stepenica. Očigledno je da su se popeli na vrh nesvakidašnje kamene
gromade zaravnjenog vrha, geološke anomalije koja bi izgledala mnogo
normalnije u Arizoni ili Nju Meksiku. Travom pokriveni vrh stene - ili brda,
ili okrnjene planine, ili bog te pita čega - bio je bez drveća. Sunce je otopilo
sav sneg. Okrenuo se prema Džadu i ugledao suvu travu. Savijala se pod
vetrom koji mu je neprestano duvao u lice. Video je da se nalazi na brdu, a ne

BD4Y

balkandownload.org

na samotnoj steni. tle se ispred njih ponovo dizalo ka drveću. Zaravnjeni vrh
bio je veoma neobična pojava usred niskih i pomalo umornih brda Nove
Engleske…

Indijanci vešti s alatom, iznenada se oglasio njegov um.
“Hajdemo“, reče Džad. Prešao je još dvadeset pet metara ka drveću. Vetar
je tu bio još jači ali čistiji. Luis je video raznovrsne obrise u tami ispod
drveća. To je bilo najstarije i najviše drveće koje je video u životu. Ovo
visoko usamljeno mesto odisalo je prazninom - vibrirajućom prazninom.
Kad im je prišao, video je da su to tamni obrisi kupaste gomile kamenja.
“Mikmaci su poravnali vrh brda“, reče Džad. “Niko ne zna kako su to
učinili, baš kao što niko ne zna kako su Maje izgradile piramide. I sami
Mikmaci su to zaboravili, baš kao i Maje pre njih.“
“Zašto? Zašto su to učinili?“
“Ovde su sahranjivali mrtve“, reče Džad. “Doveo sam te ovamo da bi
sahranio Elinog mačka. Znaš, Mikmaci nisu razdvajali vrste. Sahranjivali su
svoje životinje pored vlasnika.“
Luis se setio Egipćana, koji su otišli korak dalje. Klali su kućne ljubimce
krunisanih glava, da bi njihove duše mogle da se pridruže dušama gospodara
u zagrobnom životu. Setio se da je najednom mestu pročitao da je deset
hiljada životinja zaklano posle smrti faraonove kćeri. U tom pokolju stradalo
je i šest stotina svinja i dve hiljade paunova. Svinju bi namirisali ružinim
uljem, najdražim parfemom preminule dame, a onda joj prerezali grkljan.
Gradili su i piramide. Niko ne zna čemu su majanske piramide služile -
neki tvrde da su kao i Stounhendž podignute zbog navigacije i hronografije
- ali prokleto dobro znamo da su egipatske piramide bile… i još su…
ogromni spomenici smrti, najveći nadgrobni kamenovi na svetu. Ovde leži
Ramzes II, bio je poslušan, pomislio je Luis i nekontrolisano se zakikotao.
Džad ga je pogledao, bez imalo iznenađenja.
“Idi i sahrani svoju životinju“, rekao je. “Zapaliću cigaretu. Pomogao bih
ti, ali moraš to učiniti svojeručno. Svako sahranjuje svoje. Tako se radi.“
“Džade, o čemu se ovde radi? Zašto si me doveo ovamo?“
“Zato što si spasao Normin život“, reče Džad. Iako je zvučao iskreno -
Luis je bio siguran da starac sebe smatra iskrenim - duboko je verovao da
laže… ili da prenosi njemu podmetnutu laž. Setio se onog što je video ili
mislio da je video u Džadovim očima.
Ovde gore ništa od toga nije bilo bitno. Vetar je bio važniji. Slobodno je

BD4Y

balkandownload.org

tekao oko njega u postojanoj nebeskoj reci. Podizao mu je kosu s čela i ušiju.
Džad je seo leđima okrenut drveću. Skupio je šake oko palidrvca i zapalio

česterfild. “Hoćeš li malo da se odmoriš pre nego što počneš?“
“Neću, dobro sam“, reče Luis. Mogao je da postavi još neko pitanje, ali

ga odgovori nisu zanimali. Osećao je da čini nešto u isti mah i pogrešno i
ispravno. To će biti dovoljno… zasad. A opet, morao je nešto da zna pre nego
što počne. “Hoću li moći da mu iskopam grob? Sloj zemlje je veoma tanak.“
Klimnuo je ka mestu na ivici stepenica na kom je stena izvirivala iz tla.

Džad je polako klimnuo. “Jašta je“, rekao je. “Tle na kom može da raste
trava je obično dovoljno duboko za ukop. Ljudi ovde sahranjuju dugo, dugo,
ali ti posao neće biti lak.“

I nije bio. Zemlja je bila kamenita i tvrda. Brzo je shvatio da će morati da
se posluži pijukom da bi iskopao grob dovoljno dubok da sahrani Čerča.
Naizmenice je kopao tvrdu zemlju i kamenje pijukom i ašovom. Ruke su ga
zabolele. Zagrejao se. Osećao je snažnu i neporecivu želju da obavi valjan
posao. Počeo je da pevuši tiho, kao što je ponekad radio kad bi zbrinjavao
ranu. Pokatkad bi pijukom udario u stenu dovoljno tvrdu da izazove varnice.
Drhtaj bi prošao drvenom drškom do njegovih šaka. Žuljevi su mu izbijali na
dlanovima, ali on nije mario, iako je, kao i većina doktora, držao do svojih
šaka. Vetar je pevao i pevao oko njega. Izvodio je neku melodiju od tri note.

Pažnju mu je privukao tihi zvuk padanja i kuckanja stena. Osvrnuo se
preko ramena i video da pognuti Džad vuče najveće stene koje je iskopao.
Slagao ih je na gomilu.

“Od njih ćeš načiniti kupastu humku“, rekao je kad je primetio da ga Luis
posmatra.

“Tako dakle“, reče Luis, a onda se vratio na posao.
Iskopao je sedamdesetak centimetara širok i metar dugačak grob.
Napravio sam kadilak od groba za prokletog mačka, pomislio je. Pijuk je, na
dubini od sedamdesetak centimetara, posle svakog udarca izazivao kišu
varnica. Bacio ga je pored asova i pitao Džada da li je raka dovoljno duboka.
Starac je prišao rupi i bacio ovlašni pogled. “Meni izgleda kako treba“,
rekao je. “Bilo kako bilo, važno je ono što ti misliš.“
“Hoćeš li mi reći o čemu se ovde radi?“
Džad se blago osmehnuo. “Mikmaci su verovali da je ovo brdo magično
mesto. Verovali su da je čitava šuma, od močvara na severu i istoku magična.
Uredili su ovo mesto i sahranjivali tu svoje mrtve, daleko od svega ostalog.

BD4Y

balkandownload.org

Druga plemena su se klonila zaravnjene uzvisine. Penobskoti su govorili da su
ove šume pune duhova. Traperi su nastavili da pronose slične priče.
Pretpostavljam da su neki od njih videli lutajuće vatre u Maloj božjoj
močvari i da su mislili da su videli duhove.“

Džad se osmehnuo tako da je Luis pomislio: Upravo si rekao nešto u šta
ne veruješ.

“Posle nekog vremena, i Mikmaci su prestali da pohode ovo mesto. Jedan
od njih je tvrdio da je video vendiga i da se zemlja na groblju pokvarila.
Održali su veliko savetovanje o tome… tako se pričalo kad sam bio mlad i
zelen. Čuo sam tu priču od starog torokala Stenija Bija - kako smo zvali
Stenlija Bušara. Mnogo je voleo da priča, a izmišljao bi ono što nije znao.“

Luis je znao da je vendigo po verovanju Indijanaca iz severnih krajeva
neka vrsta zloduha. Rekao je: “Misliš li da se zemlja pokvarila?“

Džad se osmehnuo - bolje reći, razvukao je usne. “Mislim da je ovo
opasno mesto“, rekao je tiho, “ali ne za pse, mačke i hrčke. Zakopaj svoju
životinju, Luise.“

Luis je spustio kesu za đubre u rupu. Polako ju je zatrpao zemljom. Bilo
mu je hladno. Bio je umoran. Padanje zemlje po plastici proizvodilo je
depresivan zvuk. Nije mu bilo žao što je došao ovamo, ali je neobjašnjivi
polet slabio. Poželeo je da se avantura na stenovitoj zaravni što pre okonča.
Čekao ga je dug put do kuće.

Neprijatni zvuk je oslabio i utihnuo. Zemlja je sad padala po zemlji.
Ubacio je poslednje grumenje u rupu ašovom (nikad je nema dovoljno,
pomislio je; setio se onog što mu je ujak pogrebnik rekao pre najmanje hiljadu
godina, nikad nema dovoljno zemlje da se zatrpa rupa). Okrenuo se prema
Džadu.

“Vreme je da napraviš humku“, reče Džad.
“Vidi, Džade. Prilično sam umoran i…“
“To je Elin mačak“, reče Džad. Govorio je tiho ali odlučno. “Siguran sam
da bi tvoja ćerka htela da sve učiniš kako treba.“
“Pretpostavljam da bi“, s uzdahom dodade Luis.
Trebalo mu je još deset minuta da naslaže stene koje mu je Džad dodavao.
Načinio je kupastu humku na Čerčovom grobu. Onako umoran, osetio je tračak
zadovoljstva. Stenovita humka je zbog nečeg izgledala baš kako treba.
Uzdizala se s ostalima pod svetlošću zvezda. Pretpostavljao da je Eli nikad
neće videti. Rejčel bi osedela i na samu pomisao na deo staze kroz močvaru

BD4Y

balkandownload.org

punu živog peska. On ju je video. To će biti dovoljno.
“Većina humki se obrušila“, rekao je Džadu. Ustao je i otresao prašinu s

kolena. Oči su mu se privikle na oskudnu svetlost. Na nekoliko mesta jasno je
video razbacano kamenje. Džad se pobrinuo da napravi svoju humku samo od
kamenja koje je izvukao iz zemlje, kopajući grob.

“Jašta“, reče Džad. “Rekao sam ti da je ovo drevno mesto.“
“Da li smo gotovi?“
“Jašta.“ Udario je Luisa po ramenu. “Obavio si dobar posao, Luise. Znao
sam da hoćeš. Hajdemo kući.“
“Džade…“ započeo je, ali je starac dohvatio pijuk i krenuo ka
stepenicama. Luis je poneo ašov. Morao je da potrči da bi ga stigao. Čuvao je
dah za povratak. Jednom se okrenuo, ali se stenovita humka, obeležje iznad
groba ćerkinog mačka, utopila u senke. Nije mogao da je razazna u tami.
Samo smo premotali film unazad, pomislio je umorni Luis kad je nešto
kasnije izašao iz šume, na polje iznad svoje kuće. Nije znao koliko vremena je
prošlo. Skinuo je sat kad je tog popodneva legao da spava. Čekaće ga na
prozorskoj dasci pored kreveta. Bio je izmožden, istrošen, satrven. Nije se
ovako osećao šesnaest ili sedamnaest godina, još od prvih dana rada u
srednjoškolskoj đubretarskoj ekipi na raspustu.
Vratili su se putem kojim su i došli, ali se nije sećao najvećeg dela
putovanja. Sapleo se na gomili oborenih stabala. Toga se sećao. Pomislio je
na Petra Pana kad je poleteo napred - o Isuse, zaboravio sam na srećne misli
i pao. Džad ga je u poslednjem trenutku uhvatio i pridržao, sigurnom i
čvrstom rukom. Nekoliko trenutaka kasnije prolazio je pored poslednjih
počivališta mačka Smakija, Triksi i Marte, našeg ljubimca zečice. Našao se
na stazi kojom je nedavno hodao s Džadom i porodicom.
Onako umornom činilo mu se da ponovo proživljava san s Viktorom
Paskauom, onaj koji je izazvao mesečarsku epizodu. Nije uspeo da uoči
nikakve veze između dve noćne šetnje. Palo mu je na pamet i da je čitava
avantura bila opasna - ne u nekom melodramatičnom stilu Vilkija Kolinsa, već
na veoma stvarni način. To što je dobrano nažuljao dlanove, u stanju bliskom
mesečarenju, bilo je najmanji problem. Mogao je da pogine na gomili
oborenih stabala. Obojica su mogla da stradaju. Bilo mu je teško da pomiri
takvo ponašanje s trezvenošću. Ovako iscrpljen, bio je rad da ga pripiše
zbunjenosti i potresenosti zbog smrti kućnog ljubimca kog je čitava porodica
volela.

BD4Y

balkandownload.org

Posle nekog vremena stigli su nadomak kuće.
Ćutke su koračali ka njoj. Zastali su na prilaznom putu. Vetar je jecao i
cvileo. Luis je bez reći dodao pijuk Džadu.
“Najbolje je da požurim preko“, konačno će Džad. “Luđa Bison ili Ruti
Parks vratiće Normu kući. Ako me ne zatekne, pitaće me gde sam dođavola
bio.“
“Znaš li koliko ima sati. Zar nije prekasno?“, pitao je Luis. Iznenadilo ga
je što se Norma još nije vratila kući. Bližila se ponoć, sudeći po njegovim
mišićima.
“Znam“, reče Džad. “Vreme je sa mnom dokle god sam obučen. Napušta
me kad se razodenem.“
Izlovio je džepni sat iz pantalona i otvorio poklopac.
“Ima pola devet“, rekao je i zatvorio poklopac.
“Pola devet?“, zbunjeno je ponovio Luis. “Samo toliko?“
“ A koliko si mislio da ima sati?“, pitao ga je Džad.
“Više od toga“, reče Luis.
“Vidimo se sutra“, reče Džad i poče da se udaljava.
“Džade, šta smo mi to večeras uradili?“
“Sahranili smo mačka tvoje ćerke.“
“Da li je to sve što smo učinili?“
“Nismo učinili ništa više od toga“, reče Džad. “Ti si dobar čovek, Luise,
ali postavljaš previše pitanja. Ljudi ponekad povlače poteze koje smatraju
ispravnim. Hoću reći, rade ono što im srce nalaže. Ako se nakon toga ne
osećaju kako treba, već su puni pitanja, i ako im se čini da imaju problema s
varenjem u glavi, umesto u stomaku, to znači da misle da su pogrešili. Shvataš
li šta hoću da kažem?“
“Shvatam“, reče Luis. Pomislio je da mu Džad čita misli dok su se
spuštali nizbrdo, preko polja ka osvetljenom domu.
“Ne pada im na pamet da bi možda bilo bolje da preispitaju svoje sumnje
pre nego što počnu da preispituju glas srca“, reče Džad. Gledao ga je pravo u
oči. “O čemu ti razmišljaš u ovom času, Luise?“
“Mislim“, polako odgovori Luis, “da možda imaš pravo.“
“Čovek nema mnogo vajde od priče o onome što ne prebiva u njegovom
srcu, zar ne?“
“Pa…“
“Ne“, reče Džad, kao da se Luis složio s njim. “Nema.“ Nastavio je tako

BD4Y

balkandownload.org

pribranim, samouverenim i odlučnim glasom da se Luis stresao od jeze:
“Postoje tajne. Žene ih tobož dobro čuvaju. Pretpostavljam da sačuvaju

pokoju, ali svaka žena koja išta zna reći će ti da nikad nije uspela da sagleda
muško srce. tle muškog srca je kamenitije, Luise - kao ono na starom
mikmačkom groblju. Kameni sloj je blizu površine. Muškarac uzgaja ono što
može… i neguje to.“

“Džade…“
“Ne dovodi to u pitanje, Luise. Prihvati ono što je učinjeno i sledi svoje
srce.“
“Ali…“
“Nema ali. Prihvati ono stoje učinjeno, Luise, i sledi svoje srce. Ovog
puta smo učinili ono što valja… bar se nadam da smo to učinili, tako nam Bog
pomogao. Takav postupak bi u nekom drugom trenutku mogao biti pogrešan -
pogrešan kao sam pakao.“
“Hoćeš li da mi odgovoriš na jedno pitanje?“
“Videćemo, ali prvo da ga čujem.“
“Kako si otkrio ono mesto?“ Ovo pitanje mu je palo na pamet na povratku,
naporedo sa sumnjom da bi u Džadovim venama moglo kolati i nešto
indijanske krvi. Sumnja se javila, iako je izgledao kao osoba čiji su svi preci
bili čistokrvni Angloamerikanci.
“Kako od koga - pa od Stenija Bija.“ Starac je zvučao iznenađeno.
“Ispričao ti je za indijansko groblje tek onako?“
“Nije. O takvom mestu se ne priča tek onako. Sahranio sam svog psa
Špota na tom mestu kad sam imao deset godina. Zapleo se u zarđalu
bodljikavu žicu dok je gonio zeca. Ubio sam ga kad su mu se rane inficirale.“
Nešto u vezi s tom pričom nije bilo u redu, nešto se nije slagalo s
prethodno izrečenim pripovestima. Bio je previše umoran i smeten da bi se
izborio s tim nedoslednostima. Džad ga je ćutke posmatrao nedokučivim
staračkim pogledom.
“Laku noć, Džade“, rekao je Luis.
“Laku noć.“
Starac je pregazio drum, noseći pijuk i ašov.
“Hvala ti!“, povikao je Luis za njim.
Džad se nije okrenuo. Samo je digao ruku da bi mu dao do znanja da ga je
čuo.
U kući je, baš u taj čas, zazvonio telefon.

BD4Y

balkandownload.org

***

Luis je potrčao. Trzao se od bola u gornjem delu butina i donjem delu leđa.
Telefon je zazvonio šest puta dok je stigao do tople kuhinje. Prestao je da
zvoni kad je dohvatio slušalicu. Podigao ju je i rekao “halo“, ali je čuo samo
zujanje otvorene veze.

To je bila Rejčel, pomislio je. Zvaću je.
Okretanje telefonskog broja i nespretni verbalni ples s njenom majkom -
ili, još gore, s njenim ocem koji voli da poteže čekovnu knjižicu - pre nego što
dobije Rejčel… a za njom i Eli, odjedanput mu se učinilo kao preveliki
zadatak. Eli je sigurno još budna. U Čikagu je jedan sat manje. Pitaće ga kako
je Čerč.
Dobro je, ništa mu ne fali. Čvoknula ga je Orinkova cisterna. Zbog
nečega sam sasvim siguran da je to bila Orinkova cisterna. Sve ostalo bi
povlačilo odsustvo dramskog jedinstva, ako znate šta hoću da kažem. Džad i
ja smo ga sahranili na starom mikmačkom groblju - ne nekakvom
produžetku Groblja kućnih ljubimaca, znate već šta hoću da kažem. Bila je
to čudesna šetnja, bundevice. Jednom ću te odvesti tamo. Položićeš cveće
na njegovo grobno obeležje - izvini, na njegovu kamenu humku. Učinićemo
to kad se živi pesak zamrzne, a medvedi zaspe zimskim snom.
Spustio je slušalicu i prišao sudoperi. Napunio ju je toplom vodom.
Skinuo je košulju. Oprao se. Znojio se kao svinja, uprkos hladnoći. I smrdeo
je na svinju.
U frižideru je imao malo ćuftica. Isekao ih je i poslagao na krišku hleba.
Dodao je dosta luka. Posle kraćeg razmišljanja, poprskao je svoje delo
obilnom količinom kečapa. Pokrio je sve to drugom kriškom hleba. Da su
Rejčel i Eli bile tu, nabrale bi nos, u istovetnom gadljivom gestu: bljak,
grozno!
Pa, vi ste na gubitku, devojke, pomislio je s naročitom zadovoljstvom i
proždrao sendvič. Imao je divan ukus. Konfučije kaže da onaj ko smrdi kao
svinja, jede kao vuk. Ova pomisao mu je izmamila osmeh. Proterao je
sendvič kroz grlo s nekoliko dugih gutljaja mleka iz tetrapaka. To je bila još
jedna navika zbog koje se Rejčel gadljivo mrštila. Popeo se na sprat, svukao i
legao u krevet preskočivši pranje zuba. Bolovi su se sveli na pulsirajuću ali
podnošljivu nelagodnost.
Sat je bio tamo gde ga je ostavio. Bilo je deset do devet. Zbilja

BD4Y

balkandownload.org

neverovatno.
Ugasio je svetio. Okrenuo se na stranu i zaspao.
Probudio se malo posle tri ujutru i odgegao u kupatilo. Mokrio je stojećki.

Treptao je kao sova pod jarkim fluorescentnim svetlom kad je svest o
nedoslednosti sevnula u njegovom umu. Izbečio je oči. Imao je osećaj da se
dva dela nečega trljaju i odbijaju, umesto da se savršeno uklapaju.

Džad mu je sinoć rekao da mu je pas umro kad je imao deset godina - da
je umro od infekcije nakon zaplitanja u zarđalu bodljikavu žicu. Isti čovek mu
je krajem leta, kad su zajedno prošetali do Groblja kućnih ljubimaca, rekao da
mu je pas umro od starosti i da je sahranjen tu, a ne na mikmačkom groblju.
Čak mu je pokazao nadgrobno obeležje s nečitljivim natpisom.

Pustio je vodu i ugasio svetio u toaletu. Vratio se u krevet. Još nešto nije
bilo u redu. Setio se i toga. Džad je rođen na početku dvadesetog veka. Letos,
na Groblju kućnih ljubimaca, rekao je da mu je pas umro prve godine Velikog
rata. Dakle, imao je četrnaest ako je mislio na početak rata u Evropi, ili
sedamnaest ako je mislio na godinu kad je i Amerika ušla u rat.

Sinoć je rekao da je Spot umro kad je imao deset godina.
On je starac, a oni ponekad pobrkaju stvari, pomislio je s izvesnom
nelagodnošću. Sam je rekao da je primetio da sve više zaboravlja i da se
muči s imenima i adresama koje je nekada lako pamtio. Dešavalo mu se da
se ujutru probudi bez spiska zadataka isplaniranih prethodne večeri. A opet,
za čoveka njegovih godina, prilično dobro se držao… senilnost bi u
Džadovom slučaju bila prejaka dijagnoza. Zaboravnost bi bila tačnija. Nije
čudo ako se čovek ne seća kada mu je umro pas koji je nastradao pre sedam
decenija, ili ako se ne seča okolnosti njegove smrti, kad smo već kod toga.
Zaboravi na to, Luise.
Nije mogao da zaspi. Dugo je ležao budan. Bio je previše svestan prazne
kuće i vetra koji huji ispod streha.
U jednom trenutku je zaspao, nesvestan da je prešao preko ivice. Mora da
je bilo tako, zato što mu se učinilo da je čuo kako se bose noge polako penju
uz stepenice. Pomislio je: Pusti me na miru, Paskau. Pusti me na miru, šta je
učinjeno, učinjeno je. Mrtvo je mrtvo. Koraci su utihnuli.
Mnogo neobjašnjivih stvari desilo se dok je ta godina tamnela, ali ga
utvara Viktora Paskaua više nije pohodila ni u snu ni na javi.

BD4Y

balkandownload.org

23

Probudio se sutra ujutru u devet. Sunčeva svetlost prodirala je kroz istočni
prozor spavaće sobe. Telefon je zvonio. Luis je podigao slušalicu i zarežao:
“Halo?“

“Zdravo!“ rekla je Rejčel. “Da li sam te probudila? Nadam se da jesam.“
“Probudila si me, kučko“, rekao je smejući se.
“ Auuh, stvarno imaš pogan jezik, odrtaveli medvede“, rekla je. “Pokušala
sam da te sinoć pozovem. Da li si bio kod Džada?“
Oklevao je najsitniji delić sekunde. “Jesam. Popio sam nekoliko piva.
Norma je pripremila večeru za Dan zahvalnosti. Mislio sam da te pozovem,
ali znaš.“
Neko vreme su čavrljali. Obavestila ga je o novostima u svojoj porodici,
koje ga nisu zanimale. Osetio je sitno, zlobno zadovoljstvo na vest da se
ćelava tačka na glavi njenog oca nezaustavljivo širi.
“Hoćeš li da razgovaraš s Gejdžom?“ pitala ga je.
Nasmešio se. “Da, pretpostavljam da hoću“, rekao je. “Ne daj mu da
prekine vezu kao prošli put.“
Čuo je mnogo buke s druge strane linije. Razabrao je kako Rejčel
nagovara dete da kaže zdravo, tata.
Gejdž je konačno prozborio, “Zdravo, taaa.“
“Zdravo, Gejdže“, raspoloženo će Luis. “Kako si? Kako živiš? Da li si
ponovo prevrnuo dedinu policu s lulama? Nadam se da jesi. Ovog puta mogao
bi da mu razvašariš i kolekciju maraka.“
Gejdž je srećno brbljao tridesetak sekundi. Garnirao je uzdahe i gugutanje
prepoznatljivim rečima iz sve šireg rečnika - mama, Eli, deda, baba, auto
(Luisa je zabavljalo što ovu poslednju reč izgovara u najboljoj jenkijevskoj
tradiciji), k’mion i sranje.
Rejčel je konačno preotela telefon Gejdžu. Mališa je ljutito ciknuo. Luisu
je laknulo. Voleo je sina. Klinac mu je luđački nedostajao, ali ga je razgovor s
detetom koje još nije napunilo dve godine podsećao na igranje karata s
luđakom.
“Pa, kako je tamo?“, pitala ga je Rejčel.
“Dobro je“, reče Luis, ovog puta bez oklevanja - iako je bio svestan da je
prešao liniju, kad je na njeno pitanje gde je bio sinoć odgovorio da je otišao

BD4Y

balkandownload.org

kod Džada. Čuo je starčev glas u glavi: Tle muškog srca je kamenitije,
Luise… muškarac uzgaja ono što može… i neguje to. “Pa… malo je
dosadno, ako baš želiš da znaš istinu. Nedostaješ mi.“

“Hoćeš da mi kažeš da uživaš u odmoru od ovog Cirkusa?“
“Tišina mi se isprva dopadala“, priznao je. “Ali je posle prva dvadeset
četiri sata počela da mi smeta.“
“Mogu li da razgovaram s tatom?“ Čuo je Eli u pozadini.
“Luise? Eli je ovde.“
“Važi, daj mi je.“
Govorio je gotovo pet minuta s kćerkom. Hvalila se lutkom dobijenom od
bake, putovanjem s dedom do Obora[6] (“Auu, al tamo smrdi, tata“, rekla je.
Luis je pomislio: Ni deda ti nije ruža, slatkišu.), kako je pomagala da se
napravi hleb i kako je Gejdž pobegao od majke dok ga je preoblačila, jurnuo
niz hodnik i ukakio se ispred vrata dedine radne sobe (Svaka ti čast, sinko! -
pomislio je Luis sa širokim osmehom na licu).
Pomislio je da će se izvući za ovo jutro. Spremao se da je zamoli da mu
prosledi majku, da bi se pozdravio s njom, kad mu je rekla: “Kako je Čerč,
tata? Da li mu nedostajem?“
Osmeh mu je uvenuo na usnama. Odgovorio je bez oklevanja, sa
savršenom nehajnošću: “Pretpostavljam da mu je dobro. Sinoć sam mu dao
goveđi paprikaš. Od jutros ga nisam video. Malopre sam se probudio.“
O bože, hladan si kao špricer. Bio bi veliki ubica. Kada ste poslednji put
videli preminulog doktore Kride? Došao je na večeru. Pojeo je tanjir
goveđeg paprikaša. Odonda ga nisam video.
“Pa, poljubi ga za mene.“
“Bljak, ti ljubi svog mačka“, reče Luis. Eli se zakikotala.
“Tata, hoćeš li da porazgovaraš s mamom?“
“Naravno. Daj mi je.“
I to je bilo gotovo. Popričao je još nekoliko minuta s Rejčel. Nisu se
dotakli Čerča. Izmenjali su volim te pre nego što je Luis prekinuo vezu.
“To je to“, obratio se praznoj, suncem osvetljenoj sobi. Možda je od
svega najgore bilo što se nije osećao loše, što nije bilo nikakve griže savesti.

BD4Y

balkandownload.org

24

Stiv Masterton pozvao ga je oko pola devet. Pitao ga je da li bi želeo da
skokne do univerziteta na partiju reketbola. Mogu da igraju čitav bogovetni
dan ako žele, pošto je sve pusto.

Luis je razumeo kolegin polet. Kad je univerzitet radio punom parom, na
teren za reketbol čekalo se i po dva dana. Ipak je odbio predlog. Objasnio je
Štivu da želi da radi na članku koji je pisao za Magazin Medicinskog
koledža.

“Da li si siguran?“ pitao je Stiv. “Ljudi postaju dosadni kad neprestano
rade bez imalo zabave.“

“Pozovi me kasnije“, reče Luis. “Možda ću biti spreman za neku partiju.“
Stiv je rekao da hoće i prekinuo vezu. Luis je ovog puta izrekao samo
poluistinu. Planirao je da radi na članku o lečenju zaraznih bolesti, poput
malih boginja ili mononukleoze, u ambulantnom okruženju, ali je upala mišića
bila glavni razlog zbog kog je odbio Stivovu ponudu. Otkrio je da ga sve boli
čim je završio razgovor s Rejčel i otišao u kupatilo da opere zube. Mišići u
leđima su škripali i negodovali. Ramena su ga bolela od nošenja mačka u
prokletoj kesi za đubre. Tetive na zadnjem delu kolena podsećale su na žice
na gitari, naštimovane tri oktave više od normalnog. Bože, mislio sam da sam
u pristojnoj formi. Lepo bi izgledao da je pristao da igra reketbol sa Štivom.
Kretao bi se kao artritični starac.
Kad već govorimo o starcu, nije sinoć sam šetao po šumi. Bio je u društvu
tipa koji je krčkao osamdeset četvrtu, Zapitao se da li se Džad osećao ovako
loše kad se jutros probudio.
Sat i po je pisao članak, ali nije bogzna šta uradio. Prazna i tiha kuća išla
mu je na živce. Vratio je papire i materijale naručene s Univerziteta “Džon
Hopkins“ na policu iznad pisaće mašine. Obukao je jaknu i prešao put.
Džad i Norma nisu bili kod kuće. Zatekao je kovertu sa svojim imenom, na
vratima verande. Uzeo ju je i otvorio palcem.

Luise,

Moja dobra supruga i ja otišli smo u Baksport da nešto
pazarimo i da pogledamo kredenac koji Norma merka već sto

BD4Y

balkandownload.org

godina. Verovatno ćemo svratiti na ručak kod Maklauda, kad
smo već tamo. Vratićemo se kasno po podne. Svrati večeras na
pivo ili dva, ako želiš.

Tvoja porodica je tvoja porodica. Ne želim da zabadam nos
u tuđa posla, ali, da je Eli moja kći, ne bih se žurio da joj javim
da je njena mačka pregažena na putu - zašto bih joj kvario
odmor?

Onako uzgred, Luise, na tvom mestu ne bih govorio o onom
što smo sinoć učinili u Severnom Ladlouu. Još neki ljudi znaju
za staro groblje Indijanaca Mikmaka. U gradu ima ljudi koji su
tamo zakopali svoje životinje. Moglo bi se reći da je ono još
jedan deo Groblja kućnih ljubimaca. Verovao ili ne, tamo gore
je zakopan i jedan bik! Stari Žak Makgavern, koji je nekad
živeo na Stakpolskom putu, zakopao je 1967. ili 1968. godine
svog nagrađivanog bika Hanratija na mikmačkom groblju. Ha,
ha! Rekao mi je da ga je odneo tamo s dva sina. Nasmejao me
je do suza! Ovdašnji ljudi ne vole da govore o tome. Ne vole da
oni koje smatraju došljacima znaju za to mesto, ne zato što su
ovakve praznoverice stare tri stotine godina (iako i zbog toga)
već zato što veruju u te praznoverice i misle da bi im se svaki
došljak koji bi saznao za njih smejao. Da li to ima smisla?
Verovatno nema, ali stvari ovde tako stoje. Učini mi uslugu i ne
govori o tome, važi?

Večeras ćemo verovatno popričati na tu temu. Dotad će ti
štošta biti jasnije. U međuvremenu želim da ti kažem da si sinoć
osvetlao obraz. Znao sam da hoćeš.

Džad

P. S. Norma ne zna sadržaj ovog pisma - rekao sam joj nešto
drugo - postarao bih se da tako i ostane, ako nemaš ništa
protiv. Za pedeset osam godina braka slagao sam je više no
jedanput. Pretpostavljam da većina muškaraca ispriča supruzi
dosta laži. Većina njih može da stane pred Boga i da mu se
ispovedi zbog njih, ne obarajući pogled.

Pa, svrati večeras, da nešto gucnemo.

BD4Y

balkandownload.org

Dž.

Luis je stajao na zadnjoj stepenici Džadove i Normine verande. Bila je
prazna. Udobni nameštaj od ratana bio je uskladišten. Čekao je proleće.

Razmišljao je o pismu. Nemoj da govoriš Eli da je njena mačka stradala -
nije joj rekao. I druge životinje su tamo sahranjivane? Praznoverice koje traju
duže od tri stotine godina?

… dotad će ti štošta biti jasnije.
Oprezno je dotakao ovaj redak prstom. Po prvi put je dopustio svom umu
da se vrati na ono što su njih dvoje sinoć učinili. Nejasno se sećao tih
događaja. Slike su imale razlivenu vazdušastu strukturu snova ili dela
počinjenih pod blagim dejstvom droga. Sećao se penjanja uz gomilu oborenih
stabala, neobičnog svetla u močvari, u kojoj je, kako mu se činilo, bilo deset
ili dvadeset stepeni toplije. Sve to je nalikovalo razgovoru s anesteziologom
trenutak pre nego što vas ne ugasi kao svetlost.
… pretpostavljam da većina muškaraca ispriča supruzi dosta laži…
Supruzi i ćerki, pomislio je Luis. Džad kao da je znao za jutrošnja
zbivanja u njegovoj glavi i za sadržaj telefonskog razgovora. Bilo je nečeg
jezivog u tome.
Polako je savio pismo, napisano na papiru na linije, koji kao da je bio
istrgnut iz đačke sveske. Vratio ga je u koverat. Gurnuo ga je u džep i ponovo
prešao preko puta.

BD4Y

balkandownload.org

25

Bilo je jedan po podne kad se Čerč vratio kući, kao mačak iz dečje pesmice.
Luis je bio u garaži. Poslednjih šest nedelja povremeno je radio na
ambiciozno zamišljenim policama. Nameravao je da sve opasne sadržaje u
garaži, kao što su tečnost za pranje brisača, antifriz i oštre alatke, podigne na
te police, da bi bile van Gejdžovog domašaja. Zakucavao je ekser, kad je
Čerč ušetao u garažu, visoko podignutog repa. Nije ispustio čekić, niti se
udario po palcu. Srce mu se dalo u trk, ali nije poskočilo. Vrela žica razgorela
mu se u stomaku i odmah zgasla, kao ona u sijalici, koja snažno blesne
trenutak pre nego Što se ugasi. Kasnije je govorio sebi da mu se učinilo da je
čitavog sunčanog petka ujutru posle Dana zahvalnosti čekao da se Čerč vrati,
kao da je u nekom dubljem i primitivnijem delu uma od početka znao do čega
će dovesti noćna šetnja do indijanskog groblja.

Pažljivo je spustio čekić. Ispljunuo je eksere iz usta na dlan, pre nego što
ih je vratio u džep radne kecelje. Prišao je Čerču. Podigao ga je.

Teži kao da je živ, pomislio je s mučnim uzbuđenjem. Težak je kao pre
nesreće. Ovoliko je težio za života. Bio je teži u kesi. Bio je teži dok je bio
mrtav.

Srce mu je još brže potrčalo. Gotovo da je poskočilo u grudima. Garaža
mu je na trenutak zaplivala pred očima.

Čerč je zabacio uši. Dozvoljavao mu je da ga drži. Luis ga je izneo na
sunce. Seo je na zadnje stepenice. Mačak je pokušao da se izmigolji iz
njegovog zagrljaja. Milovao ga je i držao u krilu. Srce mu se usporilo.

Nežno je prošao rukom kroz debelu dlaku na Čerčovom vratu. Sećao se
kako mu se glava sinoć na tom mestu gnusno njihala. Nije napipao ništa izuzev
zdravih mišića i tetiva. Podigao je mačka uvis. Pažljivo mu je osmotrio
njušku. Ono što je video nateralo ga je da ga ispusti na travu, pokrije lice
rukom i zažmuri. Svet mu je zaplivao pred očima. Glava mu se ispunila
mučnom vrtoglavicom. Takvo osećanje javljalo mu se kad bi se opio, trenutak
pre povraćanja.

Na Čerčovoj gubici bilo je sasušene krvi, a na dugim brkovima dva
sićušna komadića zelene plastike, ostaci kese za đubre.

Popričaćemo o tome i dotad će ti štošta biti jasnije.,.
O bože, situacija mu je bila jasnija nego što je hteo da bude.

BD4Y

balkandownload.org

Sačekaj, pomislio je, moglo bi se desiti da poradim na razumevanju
sebe u najbližoj ludnici.

***

Pustio je Čerča u kuću i napunio njegovo plavo čanče mačjim obrokom od
tunjevine i džigerice. Čerč mu se trljao uz članke i neravnomerno preo dok je
kašikom vadio sivosmeđu masu iz konzerve. Naježio se od tog dodira.
Škrgutao je zubima dok je suzbijao poriv da ga šutne što dalje od sebe. Dlaka
na mačjim slabinama bila je nekako previše glatka i gusta - jednom rečju,
odvratna. Shvatio je da više ne želi da ga dodiruje.

Čerč je šmugnuo pored njega kad se sagnuo da spusti čanče na pod.
Mogao je da se zakune da je namirisao kiselu zemlju, koja kao da se zavukla u
mačje krzno.

Iz prikrajka je posmatrao kako jede. Čuo je kako mljacka. Da li je Čerč i
ranije tako mljackao? Možda jeste, samo što nije primećivao. U svakom
slučaju, to je bio gnusan zvuk. Gadan, rekla bi Eli.

Naglo se okrenuo i požurio uz stepenice. Isprva je hodao, ali je pri vrhu
stepeništa gotovo trčao. Skinuo se i ubacio svu odeću u otvor za prljav veš,
iako ju je tog jutra obukao čistu i ispeglanu. Napunio je kadu najtoplijom
vodom koju je mogao podneti i zaronio u nju.

Para se digla oko njega. Vrela voda mu je masirala mišiće. Opuštala ih je.
Kupka je uticala i na mozak. Smirivala ga je. Bio je dremljiv i poprilično
osvežen kad je voda počela da se hladi.

Mačka se vratila, baš kao ona iz dečje pesmice. Vratila se, čudna mi
čuda.

Pogrešio je. Zar sinoć nije pomislio da Čerč izgleda čudesno očuvano i
neozleđeno za životinju koju su pregazila kola?

Kad samo pomisli na sve mrmote, mačke i pse razmazane po drumu,
raspuklog tela i prosutih creva. Tehnikolor - kako je govorio Ludon Vejnrajt
na onoj ploči o crknutom tvoru.

Istina mu je pukla pred očima. Čerč je dobio snažan udarac koji ga je
samo ošamutio. Mačak kog je s Džadom odneo do mikmačkog groblja bio je
onesvešćen, ali ne i mrtav. Ne kaže se uzalud da mačke imaju devet života.
Hvala bogu što ništa nije rekao Eli! Nikad neće saznati koliko je Čerč bio
blizu smrti.

BD4Y

balkandownload.org

Krv na ustima i krznu… način na koji mu se vrat obrtao.
Bio je doktor, a ne veterinar. Doneo je pogrešnu dijagnozu - to je sve.
Čučao je na Džadovom travnjaku, na minus sedam, pod poslednjom svetlošću
dana. To nisu bili najbolji uslovi za pregled. Nosio je rukavice. Lako je
mogao…
Nabrekla izobličena senka dizala se na zidu kupatila pokrivenom
pločicama. Ličila je na glavu omanjeg zmaja ili monstruozne zmije. Nešto ga
je lako dodirnulo po golom ramenu i šmugnulo. Trgnuo se kao oparen. Voda iz
kade prosula se po pločicama. Okrenuo se i uzmakao. Zagledao se u mutne
žutozelene oči mačka njegove ćerke, koji je sedeo na šolji.
Čerč se lagano ljuljao napred-nazad, kao da je pijan. Luis ga je
posmatrao. Podilazili su ga žmarci. Jedva je zadržavao krik iza čvrsto
stisnutih zuba. Čerč nikad nije izgledao ovako. Nikad se nije ljuljao, kao
zmija koja pokušava da hipnotiše plen. Nije bio takav ni pre ni posle
sređivanja. Po prvi i poslednji put poigrao se idejom da je ovo drugi mačak,
koji samo liči na Elinog, mačak koji je dolutao u garažu dok je montirao
police, i da je pravi Čerč još sahranjen ispod šiljate kamene humke na steni
opkoljenoj šumom. Sva telesna obeležja bila su ista… rascepano uvo… blago
deformisana šapica. Eli mu je pričepila šapicu zadnjim vratima u maloj kući u
predgrađu Čikaga još kad je bio mače.
Nema sumnje da je ovo Čerč.
“Beži odavde!“, naredio mu je promuklim šapatom.
Čerč ga je još malo posmatrao. Bože, te oči su drugačije, nekako su
drugačije. Skočio je sa šolje. Dočekao se bez imalo nestvarne gracioznosti
svojstvene mačkama. Trapavo se zateturao, udario bedrom o kadu i nestao.
Ono, pomislio je Luis. Ne on, već ono. Ne zaboravi da je uštrojen.
Izašao je iz kade. Obrisao se brzim, nervoznim pokretima. Bio je obrijan i
uglavnom obučen, kad je prodorna zvonjava telefona ispunila praznu kuću.
Luis se, kad se telefon oglasio, okrenuo u mestu raširenih očiju i podignutih
ruku. Polako ih je spustio. Srce mu je divlje tuklo u grudima. Adrenalin mu je
ispunio mišiće.
To je bio Stiv Masterton. Zvao ga je da vidi da lije raspoložen za
reketbol. Dogovorili su se da se za sat vremena sastanu u sportskoj dvorani.
Nije imao mnogo vremena i reketbol je bio poslednja stvar na svetu kojom bi
se sad bavio, ali je morao da izađe iz kuće. Hteo je da pobegne od mačke,
groznog stvorenja koje ovde nije imalo šta da traži.

BD4Y

balkandownload.org
Žurno je uvukao košulju u pantalone. Strpao je šorts, majicu i peškir u

torbu i potrčao niz stepenice.
Čerč je leškario na četvrtom stepeniku odozdo. Sapleo se preko njega i

zamalo pao. Uspeo je da se uhvati za ogradu stepeništa. Za dlaku se spasao
veoma opasnog pada.

Stajao je na dnu stepenica. Isprekidano je disao dok mu je srce mahnito
tuklo, a adrenalin divljao po telu.

Čerč je ustao, protegao se… i iscerio.
Izašao je iz kuće. Znao je da bi trebalo da obuče kaput, ali nije. Nije
mogao da natera sebe da ga dodirne.

BD4Y

balkandownload.org

26

Džad je upalio cigaretu drvenom šibicom. Pretresao ju je i bacio u sićušnu
pepeljaru s jedva čitljivom “džim bim“ reklamom odštampanom na dnu.

“Jašta, Stenli Bušar mi je ispričao za to mesto.“ Zastao je da bi razmislio.
Na mušemi kuhinjskog stola bile su jedva dodirnute čaše piva. Bure
kerozina pričvršćeno za zid zabrbotalo je tri puta iza njih. Zatim se umirilo.
Luis je na brzinu večerao sa Štivom. Pojeli su sendvič u pustoj Medveđoj
jazbini. Brzo je saznao da su čikaški nazivi za veliki sendvič nerazumljivi u
Mejnu. Ovladavao je lokalnim narečjem. S nešto hrane u stomaku bolje je
podnosio Čerčov povratak. Imao je bolji uvid u ono što se desilo, ali mu se
nije žurilo da se vrati u tamnu, praznu kuću u kojoj bi mačak - suoči se s tim,
ortak - mogao biti bilo gde.
Norma im je pravila društvo. Gledala je televiziju i vezla goblen s
motivom sunca na zalasku iza seoske crkve. Krst na krovu bio je crn na
pozadini zalazećeg sunca. Žurila je da ga završi da bi ga prodala na crkvenom
vašaru, koji se održavao nedelju dana pre Božića. To je bio veliki događaj.
Prsti su joj se dobro kretali. Gurali su iglu kroz tkaninu. Provlačili su je kroz
čelični prsten. Artritis se večeras nije ni primećivao. Luis je to pripisao
hladnom i veoma suvom vremenu. Lepo se oporavila od srčanog udara. Te
večeri, deset nedelja pre moždanog udara koji će je ubiti, pomislio je da
izgleda živahnije i mlađe. Te večeri je mogao da zamisli kakva je bila u
mladosti.
U petnaest do deset poželela mu je laku noć. Ostao je s Džadom, koji je
ćutke posmatrao kako se dim iz cigarete penje ka tavanici, kao dete koje gleda
berberski stubić da bi videlo kuda nestaje traka.
“Steni Bi“, Luis ga je učtivo podsetio gde je stao.
Džad je žmirnuo. Vratio se u sadašnji trenutak. “A, jašta. Svi u Ladlouu - u
Baksportu, Prospektu i Oringtonu takođe - zvali su ga Steni Bi. Moj pas Spot
umro je te godine, mislim na njegovu prvu smrt 1910. godine. Steni je već bio
starac. Bio je i poprilično lud. I drugi ljudi su znali za mikmačko groblje, ali
mi je Steni Bi rekao za njega. Saznao je za njegovo postojanje od svog oca, a
ovaj od svog. Bio je izdanak Kanaka[7]“ Džad se nasmejao i gucnuo pivo.
“Još mogu da ga čujem kako govori na kusom engleskom. Pronašao me je
pored štale koja se nekad uzdizala pored Petnaestice, u ono doba znane samo

BD4Y

balkandownload.org

kao put između Bangora i Baksporta. Bila je na mestu današnje fabrike
Orinko. Spot nije umro, ali je bio na samrti. Tata me je poslao po hranu za
piliće kod starog Jorkija. Hrana za piliće bila nam je potrebna kao piletu sise.
Znao sam zašto me je poslao po nju.“

“Spremao se da ubije psa?“
“Znao je koliko sam vezan za Špota. Poslao me je od kuće, da ne vidim
kako to radi. Naručio sam hranu za piliće. Otišao sam iza štale dok je stari
Jorki pakovao narudžbinu. Seo sam na stari žrvanj iza nje i čekao“
Džad je lagano odmahnuo glavom. Još se blago smešio.
“Baš tad je naišao stari Steni Bi. Polovina ljudi u gradu mislila je da je
mek ko pamuk, a druga polovina da je opasno čeljade. Njegov deda je
početkom devetnaestog veka bio veliki traper i trgovac krznom. Špartao je od
Maritajmsa do Bangora i Derija. Ponekad se spuštao na jug sve do
Skauhigana, da bi kupio krzna. Tako su bar meni pripovedali. Terao je velika
kola pokrivena trakama od sirove kože, kakva koriste prodavci lekova protiv
svih bolesti. Bila su prekrivena krstovima, zato što je bio zadrti hrišćanin.
Propovedao je uskrsnuće kad bi dovoljno popio. Tako mi je Steni pričao.
Voleo je da pripoveda o dedi. Na kolima je bilo i dosta indijanskih paganskih
znamenja, zato što je verovao da svi Indijanci, bez obzira na to iz kog su
plemena, pripadaju jednom velikom plemenu, da su oni izgubljeno pleme
Izrailja, koje se pominje u Bibliji. Verovao je da su svi Indijanci na putu za
pakao, ali da njihova magija dejstvuje zato što su na neki otkačeni, prokleti
način hrišćani. Stenijev deda je kupovao robu od Mikmaka. Sklapao je unosne
poslove s njima dugo nakon što su drugi traperi digli ruke i otišli dalje na
zapad. Imao je uspeha u trgovini s njima, zato što im je pošteno plaćao i zato
što je, kako mi je Steni govorio, znao čitavu Bibliju napamet. Mikmaci su
voleli da slušaju kako im pripoveda isto što i crnorisci, koji su ih obilazili
mnogo pre belaca u jelenskoj koži i drvoseča.“
Učutao se. Luis je strpljivo čekao da nastavi priču.
“Mikmaci su dedi Stenija Bija rekli za groblje koje su prestali da koriste
zato što je vendigo pokvario tle. Rekli su mu i za Malu božju močvaru,
stepenice i sve ostalo. Priče o vendigu u to doba mogle su se čuti širom
severnih oblasti. Indijanci su morali da imaju tu priču, kao što smo mi morali
da imamo hrišćansko predanje. Norma bi rekla da sam bogohulnik kad bi čula
da ovo govorim, ali, Luise, to je istina. Kad bi naišla naročito duga i teška
zima, a hrane ponestalo, Indijanci iz severnih oblasti našli bi se u groznoj

BD4Y

balkandownload.org

situaciji u kojoj su mogli da biraju između smrti od gladi ili… ili nečeg
drugog.“

“Kanibalizma?“
Džad je slegnuo ramenima. “Možda. Možda bi odabirali nekog starog i
nemoćnog pripadnika plemena da bi neko vreme kusali paprikaš. Smislili bi
priču da je vendigo posetio njihovo selo ili logor, dok su spavali, da bi ih
dotakao. Verovali su da vendigo u onima koje dotakne otvara apetit za mesom
pripadnika sopstvene vrste.“
Luis je klimnuo glavom. “Govorili su da ih je đavo naterao na to zlo.“
“Upravo tako. Pretpostavljam da su ovdašnji Mikmaci u nekom trenutku
morali da pribegnu takvoj praksi i da su kosti onih koje su pojeli - jednog ili
dvojice, možda i deset ili dvanaest ljudi - sahranili na onom groblju.“
“Da bi zatim proglasili to zemljište pokvarenim“, promrmljao je Luis.
“Odnekud se pojavio Steni Bi. Pretpostavljam da je do staje došao u
potrazi za kapljicom, već propisno nacvrcan. Steni Bi je bio lokalni dripac,
iako je njegov deda - kako su ljudi pričali - umro ostavivši nasleđe vredno
milion dolara. Pitao me je zbog čega sam tužan. Ispričao sam mu šta se desilo.
Video je da sam cmizdrio. Rekao mi je da postoji način da se to sredi, ako
sam dovoljno hrabar i siguran da želim da sredim stvar.
Rekao sam da sam spreman na sve da Spot ozdravi. Pitao sam ga da li
poznaje veterinara koji bi mogao da ga izleći. Ne znam ti ja nijednog
veterinara, sinko, rekao je Steni, ali znam kako da sredim kuće. Idi kući i
kaži tati da ga strpa u džak za žito. Nemoj da ga zakopaš. To nikako! Odvuci
ga do groblja kućnih ljubimaca i stavi u senku palih stabala. Vrati se i kaži
mi da si obavio posao.
Pitao sam ga kakve ću vajde od tog imati. Sten mi je rekao da te večeri
ostanem budan i da izađem kad baci kamen na moj prozor. I biće ponoć,
sinko. Ako zaboraviš Stenija Bija i zaspiš, Steni Bi će zaboraviti tebe. To će
biti konačno “zbogom, kućo“. Otići će pravo u pakao.
Džad je pogledao u Luisa i pripalio novu cigaretu.
“Bilo je onako kako mi je Steni rekao. Tata mi je, po povratku kući, rekao
da je prosvirao metak Spotu kroz glavu da bi mu prekratio muke. Nisam ni
morao da mu kažem za Groblje kućnih ljubimaca. Tata me je pitao da U
mislim da bi Spot hteo da ga sahranim tamo gore. Rekao sam da
pretpostavljam da bi. Krenuo sam ka groblju sa psom u džaku za žito. Tata me
je pitao da li mi treba pomoć. Rekao sam da mi ne treba, pošto sam se tako

BD4Y

balkandownload.org

dogovorio sa Stenijem Bijem.
Te večeri sam ležao budan i čekao. Činilo mi se da je prošla čitava

večnost. Znaš kako vreme teče za klince. Sat bi označio deset ili jedanaest,
iako sam mislio da zora tek što nije svanula. Nekoliko puta sam zamalo
zadremao i svaki put sam se probudio, kao da me je neko prodrmao i rekao:
Ustaj, Džade! Ustaj! Kao da je nešto želelo da te noći ostanem budan.“

Luis je podigao obrve na tu tvrdnju. Starac je slegnuo ramenima.
“Časovnik u prizemlju otkucao je ponoć. Uspravio sam se. Sedeo sam
obučen na krevetu dok je mesec sijao kroz prozor. Časovnik je označio da je
prošlo pola sata, a zatim i jedan sat. Stenija Bija još nije bilo. Glupi Francuz
je zaboravio na mene, pomislio sam. Spremao sam se da skinem odeću, kad su
kamenčići udarili o prozor. Zamalo što ga nisu razbili. Jedan od njih je
napravio' pukotinu. Primetio sam je tek sutra ujutru. Majka je nije videla do
sledeće zime. Mislila je da je pukotina od mraza.
Doleteo sam do prozora. Podigao sam ga. Strugao je i škripao kao što
prozor i čini kad si klinac i kad želiš da zbrišeš iz kuće posle ponoći…“ Luis
se nasmejao, iako se nije sećao da je u desetoj godini ikad poželeo da zbriše
iz kuće kroz prozor, u gluvo doba noći. Nije se sećao tako nečeg, ali je bio
siguran da bi prozor, koji danju nikad ne škripi, noću izdajnički zaškripao.
“Pomislio sam da roditelji sigurno misle da je kuča na meti provalnika.
Kad mi se srce utišalo, čuo sam da tata još struže drva u spavaćoj sobi na
prvom spratu. Pogledao sam napolje i ugledao Stenija Bija. Stajao je na
prilaznom putu i gledao ka mom prozoru. Ljuljao se kao da duva jak vetar,
iako nije bilo ni daška. Mislim da ne bi ni došao da se nije toliko napio. Bio
je budan kao sova i ni o čemu nije razmišljao. Činilo mi se da se dere, iako je
verovatno samo šaputao: ’Oćeš li da siđeš, sinko, ili da se ja popnem gore?
Psst! - rekao sam. Plašio sam se da će se tata probuditi i da ću dobiti
batine koje se pamte čitavog života. Šta sam ti reko? - još glasnije je nastavio
Steni. Nadrljao bih, da su roditelji spavali na toj strani kuće. Bili su u
spavaćoj sobi koja sad pripada Normi i meni, onoj s pogledom na reku.“
“Kladim se da si se stuštio niz stepenice u paklenoj žurbi“, reče Luis.
“Hoćeš li još jedno pivo, Džade?“ Već je popio dva više od uobičajene mere.
Večeras mu to nije smetalo. Večeras je to bilo gotovo obavezno.
“Hoću. Znaš gde su“, reče Džad. Zapalio je novu cigaretu. Čekao je da se
Luis vrati. “Ne, nisam smeo da siđem niz stepenice. Prolazile su pored
spavaće sobe mojih roditelja. Spustio sam se niz drveni ram obrastao

BD4Y

balkandownload.org

bršljanom, što sam brže mogao. Bilo me je strah, ali sam se verovatno više
plašio tate od odlaska na Groblje kućnih ljubimaca sa Stenijem Bijem.“

Zdrobio je cigaretu.
“Krenuli smo. Steni Bi je usput pao najmanje pet-šest puta. Zbilja se
naljoskao. Zaudarao je kao da je upao u bure s kukuruznim viskijem. Jedanput
zamalo što nije završio sa štapom u vratu. Nosio je pijuk i ašov. Kad smo
stigli do Groblja kućnih ljubimaca, očekivao sam da će mi dati alat i zaspati
dok budem kopao rupu.
Umesto toga, malo se otreznio. Rekao mi je da ćemo se popeti preko
gomile palih stabala i zaći dublje u šumu, do drugog groblja. Bio je toliko
pijan da se jedva držao na nogama. Pogledao sam njega i gomilu i rekao: Ne
možeš da se uspentraš uz nju, Steni Bi, slomićeš vrat.
Rekao mi je: Neću slomiti vrat, baš kao ni ti. Mogu da hodam, a ti možeš
da nosiš psa. Imao je pravo. Prešao je preko gomile bez ikakvih problema.
Nijedanput nije spustio pogled. Izneo sam Špota na vrh, iako je težio najmanje
šesnaest kilograma, a ja celih četres’ pet. Sutradan sam, naravski, bio bolan i
izubijan. Kako se ti danas osećaš?“
Luis je samo ćutke klimnuo.
“Išli smo i išli“, reče Džad. “Činilo mi se da ćemo doveka hodati. Šume
su u to doba bile jezivije. Više ptica se oglašavalo s drveća. Teže smo ih
razlikovali. Životinje su se muvale po čestaru, verovatno jeleni. Tada je u
šumama bilo losova, medveda i kuguara. Vukao sam Špota. Javila mi se
neobična ideja da je stari Steni Bi nestao i da pratim Indijanca. Mislio sam da
sledim Indijanca koji će se u jednom trenutku okrenuti i isceriti. Imaće crne
oči i lice namazano bojama od medveđeg sala. Držače tomahavk od oštrog
komada škriljca, s drškom od jasenovine, svezane oputama od sirove kože.
Zgrabiće me za potiljak i povući za kosu. Otfikariće mi je zajedno s gornjim
delom lobanje. Steni je prestao, da se tetura i pada. Hodao je pravim i lakim
korakom, uzdignute glave. Zbog toga me je podsetio na Indijanca. Okrenuo se
da porazgovara sa mnom na ivici Male božje močvare. Video sam da je to
Steni i da se više ne tetura i ne pada zato što je uplašen. Otreznio se od straha.
Ispričao mi je isto što i ja sinoć tebi - za gnjurce, vatru Svetog Elma i
kako ne bi trebalo da obraćam pažnju ni na šta što usput vidim i čujem.
Opomenuo me je da ni u kom slučaju ne započinjem razgovor ni sa čim što mi
se obrati. Nakon toga smo se zaputili preko močvare. Video sam nešto. Neću
ti reći šta je to bilo, izuzev da sam od desete godine bio tamo nekih pet puta i

BD4Y

balkandownload.org

da nikad nisam video ništa slično. I neću videti, Luise, zato što je moje
sinoćnje putovanje na mikmačko groblje bilo poslednje.“

Neću valjda poverovati u sve ovo, zar ne? - zapitao se Luis. Tri piva su
mu pomogla da opuštenije komunicira sam sa sobom. Neću valjda
poverovati u priču o starom Francuzu, indijanskom groblju, nečem što se
zove vendigo i kućnim ljubimcima koji oživljavaju, zar ne? Mačka je, za ime
božje, bila samo ošamućena. To je sve. Automobil ju je očešao i onesvestio -
čudna mi čuda. Ovo je trućanje senilnog starca.

Samo što nije bilo. Znao je da nije. Tri pića nisu mogla da zbrišu to
saznanje - ni trideset tri piva ne bi mogla da ga izbrišu.

Čerč je bio mrtav. To kao prvo. A sad je živ, to je drugo. Nešto u vezi s
njim bilo je duboko drugačije i pogrešno. To je treće. Nešto se desilo. Džad
je uradio nešto misleći da mu vraća uslugu, ali lek koji se mogao dobiti na
indijanskom groblju možda nije bio tako dobar. U Džadovim očima video je
nešto što mu je dalo do znanja da je i starac to znao. Setio se onog što je sinoć
video - ili mislio da je video - u starčevim očima, onog obešenjačkog,
veselog sjaja. Setio se da je pomislio da Džadova odluka da povede njega i
Elinu mačku na noćno putovanje nije bila u potpunosti njegova.

Čija je ako nije bila njegova? - pitao se. Gurnuo je nezgodno pitanje u
stranu, pošto nije imao odgovor na njega.

“Sahranio sam Špota i izgradio stenovitu humku“, nastavio je Džad ravnim
tonom, “Steni Bi je čvrsto spavao kad sam završio posao. Morao sam da ga
vraški prodrmam da bih ga probudio. Dok smo se spuštali niz ona četrdeset
četiri stepenika…“

“Četrdeset pet“, promrmljao je Luis.
Džad je klimnuo. “Da, u pravu si, zar ne? Četrdeset pet. Dok smo se
spuštali niz tih četrdeset pet stepenika, hodao je postojanim korakom, kao da
se ponovo otreznio. Vratili smo se kroz močvaru i kroz šumu. Savladali smo
gomilu palih stabala i konačno prešli drum. Stigli smo do moje kuće. Mislio
sam da je prošlo deset sati, iako je još bio mrak.
Šta će se desiti? - pitao sam Stenija Bija. Čekaj pa ćeš videti, reče Steni.
Otišao je ljuljajući se i povodeći. Pretpostavljam da je te večeri spavao u
štali. Moj pas Spot nadživeo ga je za dve godine. Jetra mu je propala.
Otrovala ga je. Deca su ga četvrtog jula 1912. godine našla na putu, ukočenog
kao pritku. Te večeri sam se uspentrao uz bršljan, vratio u krevet i zaspao čim
sam glavom dodirnuo jastuk.

BD4Y

balkandownload.org

Sutradan ujutru nisam ustao sve dok me majka nije pozvala oko devet.
Tata je radio na železnici. S posla se vraćao tek oko šest uveče.“ Džad se
zamišljeno ućutao. “Majka me nije samo zvala, Luise. Vrišteći je zazivala
moje ime.“

Džad je izvadio bocu piva iz frižidera. Otvorio ga je o ručicu fioke ispod
kutije za hleb i tostera. Lice mu se žutelo u svetlosti sijalice. Tačnije, bilo je
boje nikotina. Iskapio je pola piva i gromoglasno podrignuo. Pogledao je niz
hodnik, ka sobi u kojoj je spavala Norma. Okrenuo se prema Luisu.

“Teško mi je da govorim o tome. U glavi sam godinama vraćao taj film,
ali nikada nikome ništa nisam pričao. Drugi su znali šta se desilo, ali nikad
nisu govorili o tome sa mnom. Prema tome su imali sličan odnos kao prema
seksu. Tebi ću reći, Luise, zato što sad imaš drugačijeg ljubimca. To ne mora
da znači da je opasan, ali… drugačiji je. Da li si to uočio?“

Luis je pomislio na Čerča koji trapavo skače s klozetske šolje i na
njegovo bedro koje udara o kadu. Pomislio je na mutne oči koje su tupo zurile
u njegove.

Konačno je klimnuo.
“Kad sam sišao u prizemlje, zatekao sam majku zavučenu u ćošak ostave,
između kutije s ledom i pulta. Na podu je bilo nešto belo - zavesa koju je
htela da okači. Na vratima ostave stajao je moj pas Spot. Bio je ulepljen
zemljom. Imao je blata i na nogama. Krzno na stomaku bilo mu je prljavo i
zamršeno. Samo je stajao - nije režao ili činio išta drugo - samo je stajao.
Bilo mi je jasno daje, namerno ili ne, saterao majku u ćošak. Bila je užasnuta.
Luise, ne znam šta si ti osećao prema tvojim roditeljima, ali znam šta sam ja
osećao prema mojim - voleo sam ih svim srcem. Saznanje da sam uplašio
majku potisnulo je svaku radost koju sam osetio kad sam video Špota, Mislim
da se nisam iznenadio što ga vidim.“
“Taj osećaj mi je poznat“, reče Luis. “Kad sam jutros video Čerča, samo
sam… to je izgledalo kao nešto…“ Ućutao se na trenutak. Savršeno
prirodno? Te reći su mu prve pale na pamet, ali nisu odgovarale situaciji.
“Kao nešto što je bilo suđeno“
“Da“, reče Džad. Zapalio je novu cigaretu. Ruke su mu blago podrhtavale.
“Majka me je videla u donjem vešu. Vrisnula je: Nahrani svog psa, Džade!
Tvoj pas mora da jede. Vodi ga napolje, da mi ne upropasti zavese!
Našao sam neke ostatke. Pozvao sam ga. Isprva nije došao, kao da nije
prepoznao svoje ime. Gotovo da sam pomislio da to nije Spot, nego neka

BD4Y

balkandownload.org

lutalica koja liči na njega, to je sve…“
“Upravo tako!“, kriknuo je Luis.
Džad je klimnuo. “Došao je kad sam ga pozvao drugi ili treći put. Nekako

se trznuo prema meni. Neka sam proklet ako nije naleteo na vrata i zamalo
pao kad sam ga izveo na verandu. Pojeo je sve što sam mu dao. Halapljivo je
proždrao ostatke. Savladao sam prvobitni strah. Počinjao sam da shvatam šta
se dogodilo. Pao sam na kolena. Zagrlio sam ga. Bilo mi je tako drago što ga
vidim. Olizao mi je lice i…“

Džad je zadrhtao i iskapio pivo.
“Luise, jezik mu je bio hladan. Imao sam osećaj da mi neko povlači
mrtvog šarana po licu dok me je lizao.“
Izvesno vreme su ćutali. Luis je prvi progovorio: “Nastavi.“
“Jeo je. Kad je sve pojeo, uzeo sam staro korito koje smo čuvali za njega
ispod zadnje verande. Okupao sam ga. Uvek je mrzeo da se kupa. Obično sam
ga kupao s tatom. Završili bismo taj posao goli do pasa i mokrih pantalona.
Tata je psovao, a Spot izgledao postiđeno - onako kao što psi umeju. Najčešće
bi se uvaljao u prašinu odmah posle kupanja i jurnuo na majčin veš obešen o
kanap, da bi se obrisao. Mama bi vrištala na nas i pretila da će prvom
prilikom ustreliti štrokavu džukelu.
Spot je tog dana mirno sedeo u koritu. Dopustio mi je da ga operem bez
otpora. Nije se ni mrdnuo. To mi se nije dopalo. Imao sam osećaj kao… kao
da perem gomilu mesa. Pronašao sam stari peškir. Dobro sam ga istrljao i
osušio. Video sam mesta na kojima ga je bodljikava žica isekla. Ni na jednom
od njih nije bilo krzna. Imao je rupice u mesu. Ličile su na stare rane pet ili
šest godina nakon zarastanja.“
Luis je klimnuo. Na poslu je povremeno to viđao. Ta udubljenja se nikad
ne bi do kraja popunila i izravnala. Podsećala su ga na dane koje je proveo
kao pogrebnički šegrt, na grobove i činjenicu da nikad nema dovoljno zemlje
da se napuni raka.
“Osmotrio sam mu glavu i pronašao malu udubinu. Belo krzno je ponovo
izraslo. Obrazovalo je mali krug blizu uva.“
“Na mestu na kom ga je tvoj otac ustrelio“, reče Luis.
Džad je klimnuo glavom.
“Pucanje čoveku ili životinji u glavu nije tako sigurna stvar kao što ljudi
misle, Džade. Ima ljudi koji su pokušali samoubistvo i završili kao biljke.
Neki idu okolo zdravi i pravi, zato što nisu znali da metak može da udari u

BD4Y

balkandownload.org

lobanju, da obiđe oko nje u polukrugu i izađe s druge strane, ne prodirući u
mozak. Lično sam video čoveka koji se upucao iznad desnog uva i umro zato
što mu je zrno obišlo krug oko glave i pokidalo venu na drugoj strani. Putanja
tog zrna liči na mapu seoskih puteva.“

Džad se osmehnuo i dodao: “Sećam se da sam pročitao nešto slično u
nekom Norminom časopisu, Staru ili Inkvajeru - u jednom od njih. Veruj mi
kad ti kažem da je moj Spot bio ucmekan namrtvo.“

“Dobro“, reče Luis. “Tako je bilo, ako ti kažeš da je tako bilo.“
“Da li je mačak tvoje ćerke bio mrtav?“
“Sigurno sam mislio da jeste“, odvratio je Luis.
“Moraš da budeš određeniji. Ti si doktor.“
“Kao da si rekao: Moraš da budeš određeniji, Luise, ti si Bog. Nisam
Bog. Bio je mrak…“
“Naravno da je bio. Glava mu se klatila kao da je puna kugličnih ležajeva.
Kad si ga odlepio s tla, iščupao si ga iz mraza, Luise. Zvučalo je kao da
odvajaš lepljivu traku s koverte. Žive stvari su nespojive s takvim zvukovima.
Prestaješ da topiš mraz dok ležiš na tlu samo ako si mrtav.“
Časovnik u susednoj prostoriji označio je pola jedanaest.
“Šta je tvoj otac rekao kad je došao kući i video psa?“, pitao je Luis.
“Bio sam napolju, na prilaznom putu. Igrao sam klikere čekajući na njega.
Osećao sam se kao uvek kad nešto skrivim. Znao sam da ću verovatno dobiti
batine. Oko osam je ušao na kapiju. Nosio je pantalone na tregere i prugastu
platnenu kapu sa štitnikom… da li si ih ikada video?“
Luis je klimnuo. Pokrio je usta kad je zevnuo.
“Znam da je kasno“, reče Džad, “ali moram da završim ovu priču.“
“Nije kasno“, reče Luis. “$amo sam nekoliko piva brži nego obično.
Nastavi, Džade. Ne žuri. Želim da čujem tu priču.“
“Tata je nosio ručak u staroj limenoj kutiji za slaninu. Ušao je na kapiju
mašući praznom kutijom. Zviždukao je nešto. Smrkavalo se, ali me je video u
tami i rekao: Zdravo, Džadkinse, kao što je obično činio, gde ti je…
Dotle je stigao jer se tad Spot, pojavio iz mraka. Nije trčao kao što je
obično činio, spreman da skoči na njega da bi mu pokazao koliko mu je drago
što ga vidi. Samo je hodao i mahao repom. Tata je ispustio kutiju za slaninu i
uzmakao. Ne znam da li bi podvio rep i pobegao da nije leđima udario o
tarabu. Stajao je, zureći u psa. Kad je Spot poskočio, tata ga je uhvatio za
šape i zadržao, kao što bi uhvatio za ruke damu s kojom će plesati. Dugo je

BD4Y

balkandownload.org

posmatrao psa pre nego što je upravio pogled na mene i rekao: Mora da se
okupa, Džade. Smrdi na zemlju u kojoj si ga pokopao. Zatim je ušao u kuću.“

“Šta si učinio?“ pitao je Luis.
“Još jednom sam ga okupao. I opet je mirno sedeo u koritu. Kad sam ušao
u kuću, mama je otišla na spavanje, iako nije bilo ni devet ujutru. Tata je
rekao: Moramo da porazgovaramo, Džadkinse. Seo sam preko puta njega. Po
prvi put u životu sa mnom je razgovarao kao s odraslom osobom. Razgovarali
smo dok je miris orlovih noktiju dopirao s druge strane druma, s mesta na kom
je sad tvoja kuća. Iz naše kuće je stizao miris divljih ruža.“ Džad Krandal je
uzdahnuo. “Uvek sam mislio da ću uživati u takvom razgovoru, ali nisam. Nije
bilo nimalo lepo. Ovo je večeras, Luise, kao da gledaš u ogledalo koje je
postavljeno ispred drugog ogledala i u njemu vidiš sebe u beskrajnom nizu
ogledala. Pitam se koliko puta je ova priča prenesena, priča koja se razlikuje
samo po imenima? Eto još jedne sličnosti sa seksom, zar ne?“
“Tvoj tata je znao sve o tome?“
“Jašta je. Ko te je tamo odveo, Džade? - pitao me je. Rekao sam mu.
Klimnuo je, kao da je to i očekivao. Pretpostavljam i da jeste, iako sam
kasnije saznao da je u to doba u Ladlouu bilo još šest-sedam ljudi koji su
mogli da me odvedu tamo. Pretpostavljam da je znao da je Steni Bi jedini
dovoljno blesav da to i učini.“
“Da li si ga pitao zašto te on nije odveo tamo, Džade?“
“Pitao sam ga. Razgovor je dugo trajao. U jednom trenutku postavio sam
mu to pitanje. Rekao mi je da je to loše mesto i da nije donelo nikakvog dobra
ljudima koji su izgubili svoje životinje niti samim životinjama. Pitao me je da
li sam voleo Špota onakvog kakav je bio. Bilo mi je veoma teško da na to
odgovorim… hteo bih da te upoznam sa svojim osećanjima u vezi s tim, zato
što ćeš me pre ili kasnije pitati zašto sam te odveo tamo gore s kćerkinim
mačkom ako je to bila loša stvar. Imam li pravo?“
Luis je klimnuo. Šta će Eli misliti o Čerču kad se vrati? Uglavnom je o
tome razmišljao kad je tog popodneva igrao reketbol sa Štivom Mastertonom.
“Možda sam to učinio zato što klinci moraju da znaju da je mrtvo ponekad
bolje“, reče Džad, ne bez izvesnih teškoća. “To je nešto što tvoja Eli ne zna.
Imam osećaj da ne zna, zato što tvoja žena ne zna. Reci mi da li grešim kad to
kažem. I neka ostane na tome.“
Luis je samo otvorio i zatvorio usta.
Džad je nastavio. Govorio je veoma sporo. Luisu se činilo da se od reči

BD4Y

balkandownload.org

do reči kreće kao od busena do busena u Maloj božjoj močvari.
“Godinama sam gledao kako se to dešava. Pretpostavljam da sam ti

pomenuo da je Lester Morgan tamo gore sahranio nagrađenog bika, crnog
angusa po imenu Hanrati. Zar to nije glupo ime za bika? Umro je od nekakvog
čira u stomaku. Lester ga je odvukao sve do gore na sankama. Ne znam kako
je to učinio, kako je prešao preko gomile mrtvih stabala. Kažu da gde ima
volje, ima i načina. To je tačno, kad je to groblje u pitanju.

Pa, Hanrati se vratio, ali ga je dve nedelje kasnije Lester svojeručno
upucao. Bik se prozlio. Postao je zbilja zao. On je jedina životinja kojoj se to
desilo. Većina je izgledala malo gluplje… malo sporije… malo…“

“Malo mrtvije?“
“Da“, složio se Džad. “Malo mrtvije. Kao da su bili… negde… i da su se
vratile… ali ne sasvim. Tvoja ćerka to neće znati. Neće znati da je automobil
naleteo na njenog mačka, da ga je ubio i da se vratio. Mogao bi reći da neko
dete ne može da nauči lekciju ako ne zna da postoji lekcija koju bi trebalo da
nauči. Izuzev…“
“Izuzev što poneki put može“, reče Luis, više sebi nego Džadu.
“Tako je. Ponekad može. Možda će naučiti nešto o onom što smrt zaista
jeste, kad tuga umine i počnu lepe uspomene. To nije kraj života, već kraj
tuge. Takve stvari se ne govore, sama će ih otkriti.“
“Ako je imalo na mene, nastaviće da voli svog ljubimca. Neće se prozliti,
neće ujedati ili činiti išta slično. Nastaviće da ga voli… ali će izvući svoje
zaključke… odahnuće kad konačno bude umro.“
“Zato si me odveo tamo gore“, reče Luis. Laknulo mu je. Dobio je
objašnjenje. Bilo je neodređeno. Oslanjalo se više na logiku nervnih
završetaka nego na logiku razuma. Shvatio je da pod ovim okolnostima može
to da podnese. To je takođe značilo da može da zaboravi izraz koji je sinoć
možda na tren video na Džadovom licu. Onu mračnu, obešenjačku veselost.
“U redu, to je…“
Džad je naglo pokrio lice rukama. To je bio zaprepašćujući gest. Luis je
načas pomislio da ga je pogodio iznenadni bol. Zabrinuo se i počeo da ustaje,
sve dok nije video grčenje starčevih grudi. Shvatio je da se bori s plačem.
“Zato sam te odveo, ali ne zbog toga“, rekao je prigušenim krkljavim
glasom. “Odveo sam te iz istog razloga kao Steni Bi i Lester Morgan. Lester
je posle tamo gore odveo Lindu Lavesk kad joj je pas nastradao na drumu.
Odveo ju je tamo gore, iako je morao da prekrati muke prokletom biku zato

BD4Y

balkandownload.org

što je ganjao decu po pašnjaku kao lud. Ipak je to učinio - ipak je to učinio,
Luise“, Džadov glas nalikovao je jecaju, “i šta, za ime Hristovo, čovek da
misli o tome?“

“Džade, o čemu to govoriš?“, zabrinuto će Luis.
“Lester i Steni učinili su to iz istog razloga iz kog i ja. Činiš to zato što to
mesto ovlada tobom. Činiš to zato što je to groblje tajno mesto, a ljudi žele da
podele tajnu, i kad pronađeš dovoljno dobar razlog, u…“ Džad je skinuo ruke
s lica. Pogledao je Luisa očima koje su izgledale neverovatno drevno,
neverovatno iscrpljeno. “U tom slučaju jednostavno odlučiš da to uradiš.
Izmisliš razloge… izgledaju kao dobri razlozi… ali uglavnom to činiš zato što
želiš. Ili zato što moraš. Tata me nije odveo tamo gore, zato što jeste čuo za to
mesto, ali nikad nije bio tamo. Stenli Bi je bio… i odveo je i mene… i prošlo
je sedamdeset godina… i onda… odjedanput…“
Džad je odmahnuo glavom. Suvo se zakašljao u dlan.
“Slušaj“, rekao je. “Slušaj me, Luise. Lesterov bik bio je jedina prokleta
životinja za koju znam da se zbilja prozlila. Mislim da je kučence gospojice
Lavesk posle toga možda jednom ujelo poštara. Čuo sam još ponešto… o
životinjama koje su postale pomalo opasne… ali Spot je bio i ostao dobar
pas. Uvek je mirisao na zemlju. Mirisao je na nju koliko god da sam ga
prao… ali bio je dobar pas. Mama posle toga više nije htela ni da ga pipne,
ali je on i dalje bio dobar pas. Ali, Luise, neću ti reći ni reč ako večeras
izvedeš mačka iz kuće i ako ga ubiješ.
To mesto… iznenada ovlada tobom… pa počneš da smišljaš
najmiomirisnije razloge na svetu… ali možda sam se prevario, Luise. Samo to
želim da ti kažem. Lester se možda prevario. Steni Bi se možda prevario.
Dođavola, ni ja nisam bog. Ali vraćanje mrtvih u život… To je najbliže što
mu ljudska bića mogu prići, zar ne?“
Luis je ponovo otvorio i zatvorio usta. Ono što bi iz njih izašlo zvučalo bi
pogrešno, pogrešno i okrutno: Džade, nisam sve to proživeo samo da bih
ponovo ubio od boga prokletog mačka.
Džad je iskapio pivo. Pažljivo ga je odložio u stranu sa ostalima. “To je
otprilike to. Ispričao sam ti sve što sam imao.“
“Mogu li još nešto da te pitam?“, oglasio se Luis.
“Pretpostavljam da možeš.“
“Da li je iko tamo gore sahranio čoveka?“ Džadova ruka se trznula kad je
Luis to rekao. Oborio je dve boce piva sa stola. Jedna se razbila.

BD4Y

balkandownload.org
“Hrista mu na nebesima! Nije! Ko bi učinio tako nešto? O takvim stvarima

se ne govori, Luise!“
“Samo sam radoznao“, s nelagodnošću reče Luis.
“Radoznalost ubija kad su neke stvari u pitanju“, reče Džad Krandal. Po

prvi put je izgledao zaista staro i slabašno, kao da stoji pored svog tek
iskopanog groba.

Luisu je kod kuće palo na pamet kako je Džad izgledao u tom trenutku.
Izgledao je kao da laže.

BD4Y

balkandownload.org

27

Luis nije znao da je pijan sve dok se nije vratio u garažu.
Napolju je bilo zvezdane svetlosti i hladne mesečine. Nije bilo dovoljno

svetla da baci senku, ali ga je bilo dovoljno da vidi okolinu. Nije video ništa
kad je ušao u garažu. Negde je bio prekidač za svetio, ali nije mogao da se
seti gde je. Sporo je pipao i potezao noge. Očekivao je da će svakog časa
udariti kolenom o neku prepreku ili da će se saplesti preko neke igračke.
Uplašiće se i pasti preko Elinog malog bicikla s crvenim pomoćnim
točkovima ili Gejdžove puzalice u obliku aligatora.

Gde je mačak? Da li ga je pustio u kuću?
Nekako je skrenuo s kursa i udario o zid. Iver mu se zabio u dlan. Kriknuo
je u tami: “Sranje!“ Kad ih je prevalio preko usana, shvatio je da reči zvuče
više svenulo nego gnevno. Učinilo mu se da je čitava garaža neosetno izvela
polukrug. Prekidač više nije bio jedini problem. Više jebeno nije znao gde je
šta. Više ništa nije mogao da pronađe, uključujući i vrata koja vode u kuhinju.
Nastavio je dalje. Kretao se polako. Ozleđeni dlan ga je boleo. Ovako bi
izgledalo slepilo, pomislio je. To ga je podsetilo na koncert Stivija Vondera
na kom su Rejčel i on bili - kad ono beše? Pre šest godina? Nije mogao da
veruje da je odonda prošlo toliko godina. Bila je trudna s Eli. Dva tipa su
dopratila Vondera do sintisajzera. Vodili su ga preko kablova koji su vijugali
po bini, da se ne bi sapleo. Kasnije je ustao da bi zaigrao s jednom od
pratećih pevačica. Pažljivo ga je dopratila do raščišćenog dela bine. Sećao se
da je pomislio da dobro igra. Dobro je igrao, ali je neko morao da ga dovede
do mesta na kom to može učiniti.
Kako bi bilo da me neko dovede do kuhinjskih vrata? - pomislio je…
naglo se stresao.
Kako bi vrisnuo kad bi se iz tame pojavila ruka da ga povede - vrištao bi,
vrištao i vrištao.
Stajao je mirno dok mu je srce tuklo u grudima. Hajde, govorio je sebi.
Prestani s ovim sranjem, hajde, hajde…
Gde je taj jebeni mačak?
Zatim je udario u nešto, u zadnji branik automobila. Bol se proširio telom
iz povređene cevanice. Suze su mu grunule na oči. Protrljao je bolno mesto na
nozi. Stajao je na jednoj nozi kao čaplja. Sad je bar znao gde je. Geografija

BD4Y

balkandownload.org
garaže vratila se u njegov um. Vratio mu se i noćni vid, stari dobri purpurni
spektar. Setio se da je ostavio mačka u kući. Nije hteo da ga pipa, da ga
podigne i izbaci napolje i…

Tada se Čerčovo vruće krzneno telo očešalo o njegov članak, kao plitki
potočić. Gnusni rep mu se obmotao oko lista, kao zmija. Vrisnuo je. Razjapio
je usta i vrisnuo.

BD4Y

balkandownload.org

28

“Tata!“, vrisnula je Eli.
Stuštila se niz aerodromski hodnik ka njemu. Vrludala je između putnika

koji su se iskrcavali iz letelice kao kvorterbek kroz protivničku odbranu.
Većina se sa osmehom sklanjala u stranu. Luis je bio malčice postiđen
ćerkinim oduševljenjem, ali nije mogao da obuzda široki glupi osmeh na svom
licu.

Rejčel je nosila Gejdža. Mališa je video Luisa kad je Eli povikala.
“Taa!“razdrao se i počeo da se migolji u Rejčelinom naručju. Osmehnula se
(malčice umorno, pomislio je Luis) i spustila sina na pod. Potrčao je za Eli.
Noge su mu vredno radile. “Taaa! Taa!“

Luis je imao vremena da vidi kako Gejdž nosi njemu nepoznatu trenerku.
Naslutio je da deda stoji iza nove garderobe. Eli je stigla i počela da se penje
na njega kao na drvo.

“Zdravo, tatice!“, povikala je. Ljubila ga je po obrazima.
“Zdravo, dušice!“, rekao je. Sagnuo se da podigne Gejdža. Zagrlio je oba
deteta. “Drago mi je što ste se vratili.“
Rejčel im je prišla, s putnom torbom i džepnom knjigom u jednoj i
Gejdžovom torbom s pelenama u drugoj ruci. Na torbi za pelene pisalo je
USKORO ĆU BITI VELIKI DEČAK. Sentimentalna poruka verovatno je
napisana da bi razveselila roditelje, a ne dečicu u pelenama. Rejčel je ličila
na profesionalnog fotografa, na kraju dugog i iscrpljujućeg terenskog zadatka.
Luis se sagnuo između dece i poljubio u usta. “Zdravo.“
“Zdravo, doco“, rekla je sa osmehom.
“Izgledaš pregaženo.“
“Tako se i osećam. Do Bostona smo stigli bez problema. Promenili smo
avione bez problema. Uzleteli smo bez problema. Kad smo se digli iznad
grada, Gejdž je pogledao kroz prozor i rekao: Lepo, lepo. Odmah zatim
ispovraćao se po sebi.“
“Blagi bože!“
“Presvukla sam ga u toaletu. Mislim da nema virus ili nešto slično.
Pripala mu je muka od vožnje avionom.“
“Idemo kući“, reče Luis. “Spremio sam čili.“
“Čili! Čili!“, vrisnula je Eli Luisu u uvo, ponesena ushićenjem i

BD4Y