Stephen King - Mobilni telefon

televizijske emisije. Naravno, bilo mu je strogo zabranjeno da ga uključi pa čak i izvadi iz ranca dok bi bio u školi, ali škola se završila. Zapravo, Klej i Seron nagovarali su ga da nabavi mobilni telefon delimično i zbog njihovog odvojenog života. U slučaju da mu hitno zatreba ili da mu se dogodi kakav peh, na primer da zakasni na školski autobus. Klej je sad mogao polagati nadu jedino u to što mu je Šeron rekla da u poslednje vreme kad zaviri u Džonijevu sobu najčešće ugleda kako mu telefon leži zaboravljen na stolu ili na prozorskoj dasci pokraj kreveta, nepriključen na punjač i prazan. Ipak mu je pomisao na Džonijev crveni mobilni telefon kuckala u glavi poput tempirane bombe. Klej položi ruku na fiksni telefon na hotelskoj recepciji no odmah je povuče. Napolju je još nešto grunulo, ali ovaj put u daljini, onako kako zvuči eksplozija topovske granate kad si u dubokoj pozadini. Nemoj se tome nadati, pomisli on. Nemoj se ni nadati da postoji pozadina. On pogleda na drugu stranu predvorja: Tom je čučao pokraj Alis koja je sedela na trosedu. Nešto joj je tiho govorio, nežno je držao za jednu mokasinu i gledao je u lice. To je dobro. Tom je dobar. Klej je svakim trenutkom bio sve zadovoljniji što je naleteo na Toma Mekorta… ili što je Tom Mekort naleteo na njega. Fiksne linije su verovatno u redu. Pitanje je samo je li verovatno dovoljno. Ima ženu za koju je na neki način on još odgovoran, a što se tiče njegovog sina tu je odgovoran sto posto. Bilo je opasno i pomisliti na Džonija. Svaki put kad bi mu se misli okrenule dečaku, Klej bi u glavi osetio pacova panike koji bi svakog časa mogao da se oslobodi nejakog kaveza u kojem je zarobljen i svojim oštrim zubićima počne da grize sve što mu se nađe na dohvatu. Kad bi nekako mogao da se uveri da su Džoni i Šeron dobro, uspeo bi da zadrži pacova u kavezu i planira sledeći potez. Ali ako učini nekakvu glupost, neće moći nikome da pomogne. Zapravo,

samo bi ovim ovde ljudima otežao situaciju. Klej razmisli malo o tome pa pozva recepcionera. Kad se iz kancelarije niko ne oglasi, on ponovo pozva. Kad ni tad nije bilo odgovora, Klej reče: “Gospodine Rikardi, znam da me čujete. Budem li morao da vas dovlačim iz kancelarije, iznerviraćete me. Možda toliko da ću početi razmišljati o opciji da vas izbacim na ulicu.” “Ne možete to da učinite”, gospodin Rikardi reče tonom kisele poučnosti. “Vi ste gost hotela.” Klej je bio na ivici da ponovi ono što mu je Tom rekao dok su još bili ispred hotela - stvari sn se promenile. Ali zbog nečeg zadrža jezik za zubima. “Šta je?” naposletku će gospodin Rikardi kiselije no ikad. Iznad njihovih glava začu se glasniji potmuli udarac, kao da je neko prevrnuo težak komad nameštaja. Možda komodu. Ovaj put i devojka podiže pogled. Kleju se učini da je začuo prigušen povik - a možda i bolan jauk - ali ako je i bilo tako, prestalo je. Šta je na drugom spratu? Nije restoran, jer se seća da su mu kad se prijavio u hotel rekli (posebno mu je to saopštio gospodin Rikardi) da hotel nema restoran, ali da je Metropoliten kaje odmah do hotela. Dvorane za sastanke, pomisli on. Prilično sam siguran da su to dvorane za sastanke indijanskih naziva. “Šta je?” ponovi gospodin Rikardi još mrzovoljnije. “Jeste li pokušali nekog da nazovete nakon što je sve ovo počelo da se događa?” “Pa naravno.” reče gospodin Rikardi. Stade na vrata koja su delila kancelariju i prostor iza recepcije i njegove fioke, sigurnosne monitore i bateriju kompjutera. Ogorčeno pogleda u Kleja. “Protivpožarni alarmi su se uključili - isključio sam njih, Doris je rekla da se na drugom spratu zapalila korpa za smeće - i nazvao sam vatrogasce da im kažem da ne moraju dolaziti. Linija je bila zauzeta! Zauzeta, možete li to da zamislite!”

“Sigurno ste se jako iznervirali”, reče Tom. Gospodin Rikardi kao da se prvi put malo odobrovoljio. “Nazvao sam i policiju kad je situacija napolju… ovaj… krenula nizbrdo.” “Da”, reče Klej. Može se to i tako opisati - krenula nizbrdo. “I je li vam se iko javio?” “Neki čovek mi je rekao da moram osloboditi liniju i spustio mi slušalicu”, reče gospodin Rikardi. Ogorčenost mu se ponovo uvlačila u glas. “Kad sam ponovo nazvao - nakon što je onaj luđak banuo iz lifta i ubio Frenklina - javila se neka žena. Rekla je…” Glas gospodina Rikardija poče da podrhtava i Klej ugleda kako niz uske useke koji su obrubljivali Rikardijev nos počinju da se kotrljaju prve suze. “…Rekla..” “Šta?” Upita Tom tim istim tonom blagog razumevanja. “Šta je rekla, gospodine Rikardi?” “Rekla je da ja, ako je Frenklin mrtav a ubica pobegao, nemam problema. Savetovala mi je da se zaključam. Takođe mi je rekla da pozovem hotelske liftove u prizemlje i isključim ih, što sam i učinio.” Klej i Tom se pogledaše kao da žele da kažu: Dobra ideja. Kleju se iznenada ukaza živopisan prizor insekata uhvaćenih u zamku između zatvorenog prozora i zaštitne mrežice; besomučno zuje, ali ne mogu da nađu izlaz. Ta je slika imala nekakve veze s muklim udarcima koji su se čuli iznad njih. Nakratko se upita koliko će vremena trebati udaraču ili udaračima da nađu stepenište. “A onda mi je i ona spustila slušalicu. Nakon toga, nazvao sam svoju ženu u Milton.” “Znači, s njom ste razgovarali”, reče Klej u želji da proveri je li dobro shvatio. “Bila je jako preplašena. Zamolila me da dođem kući. Rekao sam joj da su mi preporučili da ostanem u hotelu i zaključam vrata. Da mi je to savetovala policija. Rekao sam

joj da i ona učini isto. Da se zaključa i… ovaj… pritaji. Preklinjala me da dođem kući. Rekla je da su se s ulice čuli pucnji a iz sporedne ulice i eksplozija. Rekla je da je videla kako kroz dvorište kuće Benzikovih trči nag muškarac. Benzikovi su naši prvi susedi.” “Da”, blago će Tom. Čak i utešno. Klej ne reče ništa. Malo se stideo toga kako se naljutio na gospodina Rikardija, ali i Tom se bio rasrdio. “Rekla je da joj se čini da je taj golać možda - možda, rekla je možda - nosio telo… ovaj… golog deteta. Ali je to možda bila samo lutka. Ponovo je počela da me preklinje da odem iz hotela i vratim se kući.” Klej je saznao šta je želeo. Fiksne linije su sigurne. Gospodin Rikardi je u šoku, ali ne i lud. Klej položi ruku na telefon, ali gospodin Rikardi rukom poklopi Klejovu pre nego što je Klej uspeo da podigne slušalicu. Prsti gospodina Rikardija bili su dugački, bledi i vrlo hladni. Gospodin Rikardi nije rekao sve stoje imao da kaže. Gospodin Rikardi se zahuktao. “Rekla mi je da sam prpadžija i spustila slušalicu. Znam da se naljutila na mene, i naravno shvatam i zašto. Ali iz policije su mi rekli da se zaključam i ne mičem se. Da se klonim izlaska na ulicu. Policija. Službeni organi reda.” Klej klimnu glavom. “Organi reda, naravno.” “Jeste li došli podzemnom?” upita gospodin Rikardi. “Ja uvek idem podzemnom. Stanica je nedaleko od hotela. Pri ruci.” “Danas popodne ne bi bilo pri ruci”, reče Tom. “Nakon onoga šta smo malopre videli, ne bi otišao dole ni za opkladu.” Gospodin Rikardi pogleda u Kleja sa žalosnom ljubaznošću. “Šta sam vam rekao!” Klej ponovo klimnu glavom.

“Sigurniji ste ovde”, reče on premda je znao da mora stići svojoj kući i pobrinuti se za sina. Naravno i za Šeron, ali prvo za sina. Znao je da neće dopustiti da ga išta spreči u tom naumu osim nečeg neizbežnog. Bilo je to poput tega u njegovoj glavi koji mu je mutio vid. “Mnogo sigurniji.” Potom podiže slušalicu i pritisnu 9 za izlaznu liniju. Nije bio siguran da će je dobiti, ali ipak jeste. Pritisnu 1, pa 207, pozivni broj za državu Mejn, a potom 692, pozivni za-Kent Pond i okolna mesta. Ukuca tri od posleđnja četiri broja - skoro da je uspostavio vezu s kućom koju je još smatrao domom - kad začu karakteristična tri piska prekida veze. Zatim se začuo snimljeni ženski glas. “Trenutno su sve linije zauzete. Molim vas, nazovite kasnije.” Odmah potom začu se ton slobodne linije kad neki automatski aparat prekinu njegovu vezu s Mejnom… ako je onaj robotski glas došao odande. Klej pusti da mu slušalica padne u visini ramena, kao da je silno otežala. A potom je spusti u ležište.

13. Tom mu reče da je ludost to što želi da ode. Kao prvo, istakao je, prilično su sigurni ovde u hotelu, posebno s obzirom na to da su liftovi u prizemlju isključeni a pristup u predvorje sa stepeništa blokiran. Blokirali su ga tako da su kutije i kovčege iz sobe za prtljag naslagali ispred vrata na kraju kratkog hodnika s druge strane lifta. I da neko natprosečne snage navali na ta vrata s druge strane, uspeo bi samo da pomeri hrpu do suprotnog zida i načiniti prolaz širine petnaestak centimetara. Sto nije dovoljno da se provuče. Kao drugo, haos u gradu izvan njihovog malog skloništa kao da se pojačavao: neprekidna larma raznoraznih alarma, vika i vriska, grmeći motori, a ponekad i oštar miris dima koji bi sa sobom doneo i paniku, premda hladni povetarac koji je duvao tog dana kao da je najgore od toga oduvavao od njih. Zasad, pomisli Klej, ali to ne reče naglas, barem ne još - nije želeo da dodatno preplaši devojku. Eksplozije najčešće nisu bile pojedinačne nego mahovite. Jedna je odjeknula tako blizu da su se oni svi zgurili, uvereni da će prednji prozor pući. Nije, ali su nakon toga prešli u privatnu kancelariju gospodina Rikardija. Treći argument u prilog Tomovom zaključku da je Klej lud što i pomišlja na odlazak iz kakvetakve sigurnosti hotela bio je što je već prošlo pet sati. Danje na izmaku. Bila bi ludost pokušati otići iz Bostona noću. “Baci pogled napolje”, reče on i rukom pokaza u prozorčić kancelarije gospodina Rikardija s pogledom na Eseksovu ulicu. Ulica je bila zakrčena napuštenim automobilima. A videlo se i najmanje jedno telo, i to devojke u farmerkama i majici Red soksa. Ležala je potrbuške na pločniku, raširenih ruku kao da je umrla pokušavajući da pliva. Na njenoj majici pisalo je VARITEK2.

“Misliš li da ćeš se odvesti automobilom? Jer ako to misliš, pogledaj malo bolje.” “U pravu je”, reče gospodin Rikardi. Sedeo je za svojim kancelarijskim stolom ruku ponovo prekrštenih na svom uskom grudnom košu: bio je portret turobnosti. “Parkirani ste u garaži u Tamvortovoj. Sumnjam da biste uspeli i ključeve da podignete.” Klej, koji je već odustao od svog automobila kao od izgubljenog slučaja, zausti da kaže da ne namerava da ide automobilom (barem ne u početku), kad iznad glave začuše još jedan potmuli udarac, tako jak da je plafon zadrhtao. Udarac je propraćen jedva čujnim, ali raspoznatljivim treperavim zveketom razbijenog stakla. Alis Maksvel, koja je sedela u stolici s druge strane stola gospodina Rikardija, nervozno pogleda u plafon a potom kao da se još više snuždi. “Šta je tamo gore?” upita Tom. “Tačno iznad nas je Irokeška dvorana”, odgovori gospodin Rikardi. “Najveća od naše tri dvorane za sastanke, a u njoj i držimo sav pribor - stolice, stolove, audiovizuelnu opremu”, reče pa zaćuta. “Premda nemamo restoran, u toj dvorani priređujemo zakuske ako gosti zatraže takvu uslugu. Taj posiednji udarac…” Nije uspeo da dovrši rečenicu. Što se Kleja tiče, nije ni morao. Posiednji potmuli udarac bio je posledica toga što je neko prevrnuo kolica krcata čašama i tanjirima na pod Irokeške dvorane, gde je neki raspomamljeni luđak koji gore mahnita već prevrnuo mnoga kolica i stolove. Zuji na spratu poput insekta uhvaćenog u zamku između prozora i zaštitne mrežice, bez dovoljno pameti da pronađe izlaz, pa može samo trčati i razbijati. Alis progovori prvi put nakon gotovo pola sata, i to prvi put nakon što su nabasali na nju, sama od sebe. “Pomenuli ste nekakvu Doris.”

“Doris Gutijerez.” Gospodin Rikardi je klimao glavom. “Glavna domaćica. Izvrsna radnica. Verovatno moja najbolja. Posiednji put kad sam se s njom čuo bila je na drugom spratu.” “Je li imala…?” Alis je odbijala da izgovori tu reč. Umesto toga načini pokret Kleju poznat gotovo koliko i kažiprst položen na usta koji poručuje PST! Alis desnu ruku podiže na obraz, palac položi na uvo a mali prst ispred usta. “Ne” reče gospodin Rikardi gotovo vedro. “Zaposleni moraju da ih ostave u svojim garderobnim ormarićima dok su na poslu. Jedno kršenje tog pravila, i dobiju opomenu. Za dva mogu dobiti otkaz. To im kažem kad ih primam.” On napola slegnu jednim mršavim ramenom. “Politika uprave, a ne moja.” “Da li bi ona otišla na sprat da istraži kakvi su to zvukovi?” upita Alis, “Moguće je”, reče gospodin Rikardi. “Ali ne mogu da znam. Jedino znam da se nisam čuo s njom nakon što mi je javila da je ugasila onu vatru u korpi, a nije se javila ni na pejdžer. A dvaput sam je pozvao.” Klej nije želeo naglas i neuvijeno da kažeš Vidite, ni ovde nije sigurno; zato pogleda pored Alis u Toma, pokušavajući da mu očima prenese poruku u osnovnim crtama. Tom reče: “Šta mislite, koliko je ljudi još gore?” “Stvarno ne bih znao.” “Otprilike?” “Ne mnogo. Od osoblja verovatno samo Doris. Dnevna smena odlazi u tri, a noćna dolazi tek u šest.” Gospodin Rikardi čvrsto stisnu usta. “Pokušaj štednje. Ne može se reći mera jer od toga nema nikakve vajde. A što se tiče gostiju…” On se zamisli. “Popodne je slaba posećenost, vrlo slaba. Jučerašnji gosti su se svi odjavili - sobe u hotelu moraju se isprazniti do podneva - a noćašnji gosti počeli bi da pristižu tek oko četiri sata, u normalnim okolnostima. Samo što današnji dan ni u

kojem slučaju nije običan dan. Gosti koji u hotelu ođsednu nekoliko dana najčešće dolaze poslom. Kao što ste pretpostavljam došli i vi, gospodine Ridle.” Klej klimnu glavom ne pokušavajući da ispravi Rikardija koji mu je ponovo pogrešno izgovorio prezime. “U rano popodne, poslovni ljudi su negde napolju za poslom kojim su došli u Boston. Pa tako plandujemo po hotelu.” Kao da želi da ospori tu njegovu tvrdnju, iznad njihovih glava začu se još jedan potmuli udarac, pa ponovo zvuk razbijenog stakla i jedva čujno divlje rezanje. Oni svi pogledaše u plafon. “Kleje, slušaj”, reče Tom. “Pronađe li taj tip gore stepenište… Ne znam mogu li ti ljudi da misle, ali…” “Sudeći po onome što smo videli na ulici”, reče Klej, “možda je pogrešno čak i zvati ih ljudima. Meni se čini da taj tip gore više liči na insekta uhvaćenog između prozora i zaštitne mrežice. Insekt uhvaćen u tu zamku može naći izlaz - nađe li rupu - kao što bi i tip gore mogao naći stepenište, ali ako i nađe, mislim da će nabasati na njih pukim slučajem.” “A nakon što siđe i shvati da su vrata od predvorja blokirana, izaći će kroz požarna vrata u sporednu uličicu”, reče gospodin Rikardi tonom koji je za njega bio živahan. “Čućemo alarm - namešten je tako da zazvoni kad neko gurne prečku - i znaćemo da je otišao. Jedan luđak manje na vratu.” Negde južno od njih nešto krupno odlete u vazduh i oni se svi trgnuše. Klej pomisli kako sad zna kako je bilo živeti u Bejrutu 1980-ih. “Pokušavam da vam objasnim svoje viđenje situacije” reče on strpljivo. “Mislim da ne pokušavaš” reče Tom. “Otići ćeš ovako ili onako jer si zabrinut za ženu i sina. Pokušavaš da nas uveriš jer ti je potrebno društvo.”

Klej nemoćno frknu. “Naravno da želim društvo, ali ne pokušavam zato da vas nagovorim da pođete sa mnom. Miris dima je sve jači, a kad ste posiednji put čuli bilo kakvu sirenu?” Niko od njih ne odgovori. “Nisam ni ja”, reče Klej. “Mislim da se stanje u Bostonu neće popraviti, barem ne neko vreme. Biće sve gore. Ako su sve ovo zaista skrivili mobilni telefoni…” “Pokušala je da pošalje poruku tati”, reče Alis. Govorila je brzo, kao da želi da bude sigurna kako će uspeti sve da kaže pre nego što je pamćenje izda. “Samo je htela da ga podseti da podigne odeću sa hemijskog čišćenja jer joj je bila potrebna žuta vunena haljina za poslovni sastanak a meni rezervni dres za subotnju utakmicu u gostima. To je bilo u taksiju. A onda smo se sudarili! Ona je počela da davi taksistu, ugrizla ga je, pao mu je turban s glave, na obrazu je imao krvi i sudarili smo se!” Alis pogleda u njihova tri netremice zagledana lica pa zari lice u ruke i poče da jeca. Tom krenu da je uteši, ali gospodin Rikardi iznenadi Kleja jer zaobiđe svoj sto i obgrli devojku poput lule tankom rukom pre nego što je Tom uspeo da stigne do nje. “No, no”, reče on. “Siguran sam da je sve to bio nesporazum, mlada damo.” Alis ga pogleda razrogačenih očiju i užarenog pogleda. “Nesporazum?” Pokaza u skoreni trag krvi na svojoj haljini. “Izgleda li ovo kao nesporazum? Upotrebila sam karate udarce koje sam naučila na časovima samoodbrane koje sam pohađala u srednjoj školi. Karateom protiv vlastite majke! Mislim da sam joj slomila nos… sigurna sam…” Alis je brzo mahala glavom. Kosa joj je letela na sve strane. “A opet, da nisam uspela da napipam kvaku iza leđa i otvorim vrata…”

“Ona bi te ubila”, činjenično će Klej. “Ona bi me ubila”, šapatom potvrdi Alis. “Nije znala ko sam. Moja vlastita majka.” Pogleda u Kleja pa u Toma. “Sve je ovo zbog mobilnih telefona”, reče ona, i dalje šapatom. “Zbog mobilnih telefona, i ničeg drugog.”

14. “Pa koliko je tih prokletih stvarčica u Bostonu?” upita Klej. “Kolika je pokrivenost tržišta?” “S obzirom na veliki broj studenata, rekao bih da je vrlo visoka”, odgovori gospodin Rikardi. Ponovo je seo iza svog stola i izgledao malo življe. Možda zbog toga stoje utešio devojku, ili zato što mu se postavilo poslovno pitanje. “Premda su se, naravno, raširili izvan kruga imućne omladine. Pre nekih mesecdva pročitao sam članak u časopisu Inc. u kojem se tvrdilo da je broj mobilnih telefona u današnjoj Kini, bez Tajvana, jednak broju stanovnika Amerike. Možete li to da zamislite?” Klej nije želeo da zamisli to. “U redu.” Tom je nevoljno klimao glavom. “Shvatam na šta ciljate. Neko - nekakva teroristička grupa - ubaci virus u signale mobilne telefonije. Nazoveš li nekog ili neko nazove tebe, dobiješ nekakvu… šta?… nekakvu poruku koja deluje na podsvest, pretpostavljam… od koje poludiš. Zvuči kao naučna fantastika, ali pre petnaestdvadeset godina mobilni telefoni su u sadašnjem obliku za većinu ljudi verovatno takođe bili naučna fantastika.” “Prilično sam uveren da je reč o nečemu takvom” reče Klej. “A primiš dovoljnu dozu da te pošteno sjebe i kad samo slušaš tuđi razgovor.” Setio se Vile Tamne. “Ali ono najpodmuklije u celoj toj stvari jeste to da kad ljudi vide kako sve oko njih odlazi do đavola…” “Prvi poriv im je da se dohvate mobilnog telefona i pokušaju da saznaju šta je tome uzrok”, reče Tom. “Aha”, reče Klej. “Video sam kako ljudi rade upravo to.” Tom ga pogleda tupo. “I ja.”

“Ne znam kakve to ima veze s vašim odlaskom iz sigurnosti ovog hotela, posebno pred noć”, reče gospodin Rikardi. Umesto odgovora začula se još jedna eksplozija, a potom još njih šest, odjek koji je slabio prema jugoistoku poput sve nečujnijih koraka nekog diva. Odozgo se začuo još jedan potmuli udarac i jedva čujni besni povik. “Mislim da poludeli neće imati dovoljno pameti da odu iz grada kao što ni ovaj gore ne može da nađe stepenište” reče Klej. Na trenutak pomisli da na Tomovom licu vidi šok, no tada shvati da je posredi nešto drugo. Čuđenje, možda. I tračak nade. “O, Isuse”, reče on i pljusnu se po obrazu. “Oni neće otići, nikad nisam pomislio na to.” “I još nešto”, reče Alis. Grizla se za usnu i gledala u svoje ruke koje je nemirno kršila u obliku čvora. Prisili se da pogleda u Kleja. “Zapravo, moglo bi da bude sigurnije poći nakon što padne mrak.” “Zašto tako misliš, Alis?” “Ako ne mogu da te vide - staneš li iza nečeg, sakriješ li se - gotovo istog trenutka zaborave na tebe.” “Po čemu si to zaključila, dušo?” upita Tom. “Jer sam se ja sakrila pred čovekom koji me progonio”, reče ona tiho. “Onim u žutoj majici. Malo pre nego što sam ugledala vas. Sakrila sam se u nekoj sporednoj uličici. Iza jednog kontejnera? Bojala sam se jer sam pomislila da možda neću imati izlaza zađe li on u tu uličicu za mnom, ali jedino mi je to palo na pamet. Videla sam ga kako stoji na ulazu u uličicu, osvrće se, hoda ukrug - moj deda bi rekao da veze vrzino kolo brige - i isprva sam pomislila da se poigrava sa mnom, shvatate? Jer morao je videti da sam zašla u tu uličicu, odmicala sam mu samo par metara… tek par

metara… gotovo dovoljno blizu da me ščepa…” Alis poče da drhti. “Ali nakon što sam se zavukla tamo, kao da… ne znam…” “Daleko od očiju, daleko od pameti”, reče Tom. “Ali ako ti je bio za petama, zašto si prestala da trčiš?” “Jer više nisam imala snage”, reče Alis. “Nisam više mogla. Noge kao da su mi bile gumene, osećala sam se kao da ću se raspasti. Ali ispostavilo se da više nisam morala da trčim. Načinio je još nekoliko vrzinih kola brige, stalno onako luđački baljezgajući, a onda je naprosto otišao. Nisam mogla da poverujem. Mislila sam da pokušava da me nekakvom varkom namami da izađem… ali sam takode znala da je previše blesav za tako nešto.” Ona nakratko pogleda u Kleja pa ponovo u svoje ruke. “Problem je bio u tome što sam ponovo nabasala na njega. Trebalo je da odmah ostanem s vama. Ponekad znam da budem prilično glupa.” “Bojala si se…” zausti Klej a onda se istočno od njih začu najjača eksplozija, zaglušujući KA-BUM! od kojeg svi popadaše na pod i poklopiše rukama uši. Začuše kako je prednji prozor popucao. “Moj… bože”, reče gospodin Rikardi. Zbog razrogačenih očiju ispod te njegove ćele Kleju je izgledao poput dobročinitelja sirote Eni, Dedija Varbaksa. “To bi mogla biti ona nova Selova benzinska stanica u Nilandovoj ulici. Ona kojom se koriste svi taksiji i dak bouti. Čulo se baš iz tog smera.” Klej nije imao pojma je li Rikardi u pravu, nije osećao miris zapaljenog benzina (barem ne još), ali njegov vizuelno obučeni mozak ugleda trougao gradskog betona kako plamti poput propanske buktinje na bledećem danu. “Može li moderan grad da izgori?” upita on Toma. “Većinom sagrađen od betona, metala i stakla? Može li izgoreti onako kako je Čikago izgoreo nakon što se 1871. godine krava gospode O’Liri ritnula i prevrnula fenjer?”

“To s prevrtanjem fenjera je samo urbana legenda”, reče Alis. Trljala je potiljak kao da joj preti jaka glavobolja. “Tako je rekla gospoda Majers, na času američke istorije.” “Naravno da bi mogao izgoreti”, reče Tom. “Pogledaj samo šta se dogodilo sa zgradama Svetskog trgovinskog centra nakon što su se oni avioni zaleteli u njih.” “Avioni puni kerozina”, važno napomenu gospodin Rikardi. Kao da je ćelavi recepcioner nekom čarolijom prizvao miris zapaljenog benzina jer ovaj doplovi do njih nošen povetarcem kroz razbijene prozore predvorja i provuče se ispod vrata u kancelariju poput uroka. “Čini se da ste tačno zaključili u vezi sa Selovom benzinskom stanicom”, reče Tom. Gospodin Rikardi priđe vratima koja su delila njegovu kancelariju od hotelskog predvorja, otključa ih i otvori. Ono što je Klej video od predvorja već je izgledalo pusto, turobno i nekako nevažno. Gospodin Rikardi čujno omirisa vazduh, pa zatvori vrata i ponovo ih zaključa. “Već se slabije oseća”, reče on. “Pusti snovi”, reče Klej. “Ili to ili vam se nos navikava na miris.” “Mislim da bi Rikardi mogao biti u pravu”, reče Tom. “Duva prilično jak zapadni vetar - što znači da se vazduh kreće prema okeanu - a ako je to što smo upravo čuli bila ta nova benzinska stanica koju su podigli na uglu Nilandove ulice i Vašingtonove avenije, pored klinike…” “To je ta”, reče gospodin Rikardi. Licem mu se prevuče smrknuto zadovoljstvo. “O, koliko se samo protestovalo protiv njene izgradnje! Ali biznismeni su to sredili, nego šta…” Tom mu upade u reč: “Što znači daje vatra sad već zahvatila i bolnicu… naravno, zajedno sa svima koji su ostali u njoj…” “Ne”, reče Alis, pa rukom poklopi usta.

“Mislim da da. A sledeći na redu je Vongov centar. Povetarac bi mogao da oslabi kad se sasvim smrači, ali ne oslabi li, sve istočno od autoputa Mas Pajk do deset sati pretvoriće se u prepečeni tost.” “Mi smo zapadno”, istaknu gospodin Rikardi. “Onda smo sigurni”, reče Klej. “Barem od toga.” Ode do prozorčića Rikardijeve kancelarije, podignu se na prste i proviri u Eseksovu ulicu.^ “Šta vidite?” upita Alis. “Vidite li ljude?” “Ne… da. Jednog muškarca. Na drugoj strani ulice.” “Jedan od luđaka?” upita ona. “Ne mogu da odredim.” Ali mu se činilo da jeste. Po načinu na koji je trčao i trzavom načinu na koji je pogledavao preko ramena. U jednom trenutku, pre nego što je skrenuo u Linkolnovu, tip se skoro zaleteo u police ispred piljarnice. Mada ga Klej nije čuo, video je kako se čovekova usta pomeraju. “Više ga ne vidim.” “Više nema nikoga?” upita Tom. “Ne zasad, ali ima dima”, reče Klej pa zaćuta. “I čađi i pepela. Ne mogu reći koliko. Vetar ih kovitla.” “U redu, mene si uverio”, reče Tom. “Oduvek mi je trebalo mnogo da naučim, ali bih na kraju ipak naučio. Grad će izgoreti i u njemu će ostati jedino luđaci.” “Mislim da je to tačno”, reče Klej. To se nije odnosilo samo na Boston, ali zasad je mogao misliti jedino na Boston. S vremenom će možda uspeti da proširi svoju perspektivu, ali tek nakon što se uveri da je Džoni siguran. Ili će mu možda velika slika uvek izmicati. Ipak on za život zarađuje crtajući male slike. Uprkos tome, sebičnjak koji je poput prilepka živeo u dnu njegovog mozga imao je vremena da pošalje jasnu misao u plavoj i tamnosedefnoj zlatnoj boji. Zastoje to moralo da se dogodi baš danas, od svih dana? Nakon što mi se najzad posrećilo?

“Narode, mogu li s vama ako idete?” upita Alis. “Naravno”, reče Klej. Pogleda u recepcionera. “Možete i vi s nama, gospodine Rikardi.” “Ja ću ostati na svom radnom mestu”, reče gospodin Rikardi. Rekao je to ponosno, ali pre nego što je pogledao u stranu, Klej mu u očima primeti mučan izraz. “Mislim da s obzirom na okolnosti nećete pasti u nemilost uprave budete li zaključali hotel i otišli”, reče Tom tim blagim tonom koji je Kleju već pomalo prirastao za srce. “Ostaću na svom radnom mestu” ponovi on. “Gospodin Doneli, šef dnevne smene, odneo je popodnevni depozit u banku i mene zadužio da čuvam hotel. Ako se on vrati, možda u tom slučaju…” “Molim vas, gospodine Rikardi”, reče Alis. “Nije pametno ostati ovde.” Ali gospodin Rikardi, koji je ponovo prekrstio ruke na svojim uskim grudima, samo odmahnu glavom.

15. Odmakli su jednu lažnu antiknu stolicu a gospodin Rikardi im otključa ulazna vrata. Klej pogleda napolje, pa levodesno. Ne ugleda nijednog prolaznika, ali je bilo teško pouzdano reći jer je vazduh sad bio pun finog tamnog pepela koji je poigravao na povetarcu poput crnog snega. “Dođite”, reče Klej. Za početak, nameravali su da odu samo do susedne zgrade Metropoliten kafea. “Ja ću ponovo zaključati vrata i vratiti stolicu na mesto”, reče gospodin Rikardi, “ali ću napeto slušati. Upadnete li u nevolje - ako ima još tih… ljudi… koji se možda skrivaju u Metropolitenu - i morate se povući, viknite: ‘Gospodine Rikardi, gospodine Rikardi, potrebni ste nam!’ Tako ću znati da je bezbedno otvoriti vrata. Jeste li shvatili?” “Da”, reče Klej. Stisnu mršavo rame gospodina Rikardija. Recepcioner ustuknu, a potom se odmah isprsi (premda nije ničim pokazao da mu je drago da ga tako pozdravljaju). “Dobar ste vi čovek. Mislio sam da niste, ali sam se prevario.” “Nadam se da činim najbolje što mogu”, ukočeno će ćelavac. “Samo nemojte zaboraviti…” “Nećemo”, reče Tom. “A zadržaćemo se tamo možda desetak minuta. Ako bude nekih problema ovde, vi viknite.” “U redu.” Ali Klej nije bio siguran da će on to učiniti. Nije znao zašto je tako mislio, nema smisla pomisliti da neko ne bi viknuo da se spase nađe li se u škripcu, ali Klej je upravo to pomislio. Alis reče: “Molim vas, predomislite se, gospodine Rikardi. U Bostonu nije sigurno, tog ste valjda svesni.” Gospodin Rikardi samo pogleda u stranu a Klej pomisli, ne bez čuđenja: Tako izgleda čovek koji zaključuje da je rizik smrti bolji od rizika promene. “Pođimo”, reče Klej.

“Napravimo nekoliko sendviča dok još ima struje.” “Ne bi bilo loše poneti i nekoliko boca vode”, reče Tom.

16. Struje je nestalo upravo u trenutku kad su pakovali poslednji sendvič u urednoj kuhinjici Metropoliten kafea obloženoj belim keramičkim pločicama. Dotad je Klej još triput pokušao da uspostavi telefonsku vezu s Mejnom: sa svojom bivšom kućom, pa s osnovnom školom u Kent Pondu u kojoj je radila Šeron, i sa školom Džošua Cembrlen koju je pohađao Džoni. U sva tri pokušaja nije dospeo dalje od 207, pozivnog broja za državu Mejn. Kad je u Metropolitenu nestalo struje, Alis vrisnu u onome što se Kleju isprva učinilo mrklom tamom. Tad se upališe pomoćna svetla, ali to posebno ne uteši Alis. Jednom se rukom grčevito držala za Toma a drugom vitlala nožem za hleb kojim je dotad rezala sendviče. Oči su joj bile razrogačene i nekako bezizražajne. “Alis, spusti taj nož”, reče Klej malo strože nego što je nameravao. “Pre nego posečeš nekoga od nas.” “Ili sebe”, reče Tom tim blagim i umirujućim glasom. Naočari su mu svetlucale na žaru pomoćnih svetala. Alis spusti nož, ali ga istog trenutka ponovo podignu. “Hoću ga”, reče ona. “Hoću da ga ponesem sa sobom. Ti imaš jedan, Kleje. I ja hoću jedan.” “U redu”, reče on, “ali nemaš kaiš. Napravićemo ti ga od stolnjaka. Zasad, oprezno s njim.” Polovina sendviča bila je punjena pečenom govedinom i sirom, a pola šunkom i sirom. Alis ih je umotala u celofan. Ispod blagajne Klej nade hrpu kesica; s jedne strane pisalo je OSTACI ZA PSE a s druge OSTACI ZA LJUDE. On i Tom utrpaše sendviče u dve kesice. U treću ubaciše tri boce vode. Stolovi su bili postavljeni za svečanu večeru koja se neće održati. Dvatri stola bila su prevrnuta, ali su većinom stajali

nedirnuti. Čaše i srebrni pribor za jelo sjajili su se na kontrastnoj svetlosti pomoćnih svetiljki na zidovima. Nešto u spokojnoj urednosti tih stolova ganu Kleja: čistoća složenih salveta i svetiljčice na svakom stolu, sad ugašene. Kleju se činilo da bi moglo proteći prilično vremena pre nego što se sijalice u njima ponovo upale. Primeti da se i Alis i Tom nesrećno ogledavaju po sali, nesrećno koliko se i on osećao. Obuze ga skoro pomamna želja da ih oraspoloži. Seti se trika koji je znao izvesti za svog sina. Usput se ponovo seti Džonijevog mobilnog telefona i onaj pacov panike ponovo ga gricnu. Klej se svim srcem nadao da taj prokleti telefon leži zaboravljen ispod Džoni-Džijevog kreveta zajedno s lopticama prašine, prazne - najpraznije - baterije. “Pažnja”, reče on i odloži kesicu sa sendvičima. “Primetićete da se moje ruke ni u jednom trenutku neće odvojiti od mojih zglobova.” On dohvati ivicu stolnjaka. “Ovo baš nije vreme za mađioničarske trikove”, reče Tom. “Želim da vidim”, reče Alis i prvi put nakon što su je sreli na licu joj se ukaza smešak - bled, ali smešak. “Treba nam taj stolnjak”, reče Klej. “Neću dugo, a osim toga - gospođica želi da vidi.” Okrenu se ka Alis. “Ali moraš reći čarobnu reč. Dovoljno će biti ćiribućiriba.” “Ciribućiriba!” reče ona i Klej brzo povuče stolnjak obema rukama. Nije izveo taj trik ima dve a možda i tri godine, i zamalo mu nije uspeo. No ta njegova greška - jedva primetna neodlučnost pri potezanju, nema sumnje - zapravo je povećala draž trika. Umesto da predmeti ostanu tamo gde su bili kad je stolnjak kao čarobnim štapićem iščeznuo ispod njih, oni su odskočili desetak centimetara udesno. Okruglo stakleno postolje čaše najbliže Kleju završi napola na stolu a napola van njega. Alis - sad nasmejana - zapljeska. Klej se nakloni raširenih ruku.

“Možemo li sad da krenemo, o veličanstveni Koperfildu?” upita Tom, ali se i on smešio. Klej je video njegove zubiće na svetlosti pomoćnih svetala. “Čim ovo sredim” reče Klej. “Alis može nositi nož s jedne a kesicu sa sendvičima s druge strane. Ti možeš nositi vodu.” On preklopi stolnjak u trougao, pa ga brzo smota u pojas. Nataknu na njega ručke kesice sa sendvičima a zatim stolnjak omota oko devojčinog vitkog struka. Morao ju je opasati jedan i po put i svezati čvor na leđima da bi učvrstio pojas. Na kraju joj u pojas sa desne strane ugura nož za hleb reckave oštrice. “Sam svoj majstor”, reče Tom. “Sam svoj majstor, sam svoj gospodar”, reče Klej no tada napolju još nešto odlete u vazduh, dovoljno blizu da uzdrma restoran. Ona čaša koja je stajala napola na stolu a napola u vazduhu izgubi ravnotežu, skotrlja se na pod i razbi. Njih troje zagledaše se u nju. Klej je nameravao da im kaže da ne veruje u sujeverne znake, ali to bi samo pogoršalo situaciju. Osim toga, verovao je.

17. Klej je imao svoje razloge zbog kojih je želeo ponovo da svrati u Atlantik Avenju In pre nego što krenu. Jedan je bio da uzme mapu sa svojim radovima koju je ostavio u predvorju, a drugi da pokušaju da nađu improvizovane korice za Alisin nož; i futrola za brijaći pribor dobro bi došla ako je dovoljno dugačka. Treći razlog bio je da pruži gospodinu Rikardiju još jednu priliku da im se pridruži. Iznenadi se kad shvati da to želi još i više nego što želi svoju zaboravljenu mapu crteža. Rikardi mu je sa zakašnjenjem postao neobično simpatičan. Kad je to priznao Tomu, ovaj ga iznenadi jer potvrdno klimnu glavom. “Tako se ja osećam u vezi s inćunima kao prilogom na picama”, reče on. “Kažem da ima nečeg ogavnog u kombinaciji sira, kečapa i mrtve ribe… ali ponekad me svlada ta sramotna želja i ne mogu joj se odupreti.” Mećava crnog pepela i čađi vijala je niz ulicu i između zgrada. Automobilski alarmi su zavijali, protivprovalni alarmi njakali, a vatrogasne sirene zvečale. U vazduhu kao da nije bilo topline, ali Klej začu pucketanje vatre južno i istočno od njih. A i miris paljevine se pojačao. Začuše povike, ali iz parka, tamo gde se Bojlstonova ulica širila. Kad su stigli do ulaza u Atlantik Avenju In, Tom pomože Kleju da odgura jednu od one dve navodno antikne stolice s jednog od razbijenih krila staklenih ulaznih vrata. Predvorje iza njih sad je bilo jezero tame u kojem su recepcija gospodina Rikardija i trosed bili tek još tamnije senke; da Klej već nije bio tu, ne bi imao pojma šta te senke predstavljaju. Iznad lifta jedno jedino pomoćno svetio bilo je na izdisaju; kockasti agregat ispod njega zujao je poput obada. “Gospodine Rikardi?” pozva Tom.

“Gospodine Rikardi, vratili smo se u slučaju da ste se predomislili.” Nije bilo odgovora. Alis pričeka trenutak pa poče pažljivo da izbija staklene krhotine koje su štrcale iz prozorskog okvira. “Gospodine Rikardi.” ponovo pozva Tom, a kad ni nakon toga nije bilo odgovora, okrenu se Kleju. “Nećeš valjda ulaziti, ha?” “Hoću. Po mapu. U njoj su moji crteži.” “Nemaš kopije?” “To su originali”, reče Klej kao da to sve objašnjava. Barem za njega. Osim toga, tu je i gospodin Rikardi. Rekao je: Ja ću napeto slušati. “Šta ako ga je dohvatio luđak sa sprata?” upita Tom. “Da se to dogodilo, mislim da bismo ga čuli kako lupa po prizemlju”, reče Klej. “Pored toga, dotrčao bi na zvuk naših glasova blebećući kao onaj tip koji je pokušao da nas saseče kod gradskog parka.” “To ne možeš znati”, reče Alis grizući se za donju usnu. “Prerano je da zaključiš da znaš sva pravila.” Naravno, bila je u pravu, ali ne mogu ni samo stajati i razglabati o tome, nikakve koristi ni od toga. “Paziću se”, reče Klej i prebaci nogu preko donjeg dela prozorskog okvira. Bio je uzak, ali dovoljno širok da se popne kroz njega. “Samo ću zaviriti u njegovu kancelariju. Ako nije tamo, neću u potragu za njim poput ženskih žrtava iz filmova strave i užasa. Samo ću uzeti svoju mapu i onda hvatamo maglu.” “Viči”, reče Alis. “Samo reci ‘Sve je u redu, dobro sam’, nešto tako. Stalno viči.” “U redu, ali prestanem li da vičem, vi krenite. Ne ulazite za mnom.” “Ne brini”, reče ona bez smeška.

“I ja sam gledala sve te filmove. Imamo kablovsku.” “Sve je u redu”, povika Klej, uze svoju mapu pa je odloži na recepciju. Drago mi je da idem, pomisli on. Ali ne još. Pogleda preko ramena dok je zaobilazio recepciju i ugleda kako onaj nezagrađeni prozor svetluca, kao da plovi u sumraku, i dva obrisa urezana u poslednje zrake dnevne svetlosti. “Dobro sam, sve je još u redu, sad ću zaviriti u njegovu kancelariju, dobro sam, i dalje sam…” “Kleje?” Tom usplahireno reče, ali na trenutak Klej nije mogao da odgovori i umiri Toma. Nasred visoke tavanice kancelarije nalazila se svetiljka. Gospodin Rikardi visio je na njoj na nečemu što je ličilo na traku zavese. Na glavu je bio navukao belu kesu. Kleju se učini daje to kesa kakvu hoteli daju gostima da u nju stavljaju prljavo rublje i stvari za hemijsko čišćenje. “Kleje, jesi li dobro?” “Kleje?” Alis zazvuča kreštavo, na ivici histerije. “Dobro”, Klej začu svoj glas. Usta kao da su mu se pomerala sama od sebe, bez pomoći njegovog mozga. “Još sam tu.” Mislio je na to kako je gospodin Rikardi izgledao kad je rekao: Ja ću ostati na svom radnom mestu. Te su reči bile uzvišene, ali su mu oči bile preplašene i nekako skrušene, oči malog rakuna kojeg je u ugao garaže saterao krupan i besan pas. “Izlazim.” On krenu unazad, kao da bi gospodin Rikardi mogao skinuti svoju omču od vezice za zavese i napasti ga čim mu Klej okrene leđa. Iznenada se više nego ikad bojao za Seron i Džonija: osećao je tako duboku i bolećivu čežnju za njima da ga to podseti na prvi dan škole kad ga je majka ostavila na ulaznim vratima školskog dvorišta. Ostali roditelji otpratili su svoju decu u školu, ali njegova majka reče: Uđi, Klejtone, u prvu učionicu, sve će biti u redu, dečaci taj deo moraju da obave sami. Pre nego što ju je poslušao, zagledao se za njom kako hoda nazad niz Ulicu kedrova. Njen plavi kaput. A

sad, dok stoji ovde u tami, on se podseća da postoji razlog zašto se čežnja najčešće naziva bolećivom. Tomu i Alis ništa ne fali, ali on želi ljude koje voli. Nakon što je zaobišao recepciju, krenu prema ulici i pređe preko predvorja. Stiže dovoljno blizu dugačkog razbijenog prozora da bi video prestrašena lica svojih novih prijatelja, no potom se seti da je ponovo zaboravio svoju usranu mapu i da mora nazad. Kad je pružio ruku da je dohvati, bio je siguran da će se ruka gospodina Rikardija prikrasti iz tame iza recepcije i sklopiti se oko njegove. To se nije dogodilo, ali odozgo se začuo još jedan potmuli udarac. Nešto je još gore, nešto još baulja u tami. Nešto što je do tri sata danas po podne bilo ljudsko biće. Ovaj put kad je prešao pola puta do vrata, ono jedno pomoćno svetio nakratko zatreperi, pa se ugasi. Protivno propisima o protivpožarnoj zaštiti, pomisli Klej. Trebalo bi to prijaviti. On pruži svoju mapu i Tom je prihvati. “Gde je on?” upita Alis. “Zar nije bio u kancelariji?” “Mrtav je”, reče Klej. Isprva je pomislio da bi mogao da slaže, ali nije bio u stanju. Zgromilo ga je to što je video. Kako se Rikardi obesio? Nije shvatao kako je to uopšte bilo moguće. “Samoubistvo.” Alis se rasplaka. Klej shvati da ona nije svesna da bi verovatno sad bila mrtva da je bilo po Rikardijevom. No Klej shvati da je i on na ivici suza. Jer se gospodin Rikardi preobratio. Možda se većina ljudi preobrati ukaže li im se prilika. Zapadno od njih u potamneloj ulici, iz smera gradskog parka, začuo se vrisak, preglasan da bi izašao iz ljudskih pluća. Kleju je zazvučao gotovo poput slonovskog trubljenja. U njemu nije bilo ni bola ni veselja, samo ludila. Alis se stisnu uz njega i on je zagrli. Kao da je prigrlio električnu žicu kroz koju teče visokonaponska struja.

“Ako nameravamo da odemo odavde, krenimo”, reče Tom. “Ne budemo li putem morali da se zadržavamo, trebalo bi da do mraka stignemo do Maldena i prenoćimo kod mene.” “Izvrsna ideja”, reče Klej. Tom se oprezno nasmeši. “Stvarno?” “Stvarno. Ko zna, možda je policajac Ešland već tamo.” “Ko je policajac Ešland?” upita Alis. “Policajac kojeg smo upoznali kod gradskog parka”, reče Tom. “On nam je… ovaj… pomogao da se izvučemo.” Njih troje krenuše na istok prema Atlantskoj aveniji, kroz kišu pepela i zvuk alarma. “Ali nećemo se naći s njim. Klej samo pokušava da bude duhovit.” “O”, reče ona. “Drago mi je da neko i to pokušava.” Na pločniku je ležao plavi mobilni telefon napuknutog kućišta. Alis ga, ne zastavši, šutnu nogom u jarak. “Dobar udarac”, reče Klej. Alis slegnu ramenima. “Pet godina fudbala”, reče, i u tom se trenutku upali ulična rasveta, poput obećanja da još nije sve izgubljeno.

MALDEN 1. I hiljade ljudi stajalo je na mostu preko Mistične reke i gledalo kako vatra zahvata i guta sve između Komonvelt avenije i bostonske luke. Zapadni vetar zadržao je jačinu i toplinu i nakon zalaska sunca. Vatrena stihija grmela je poput visoke peći i sakrila zvezde. Mesec se podigao na nebu, pun i gnusan. Ponekad bi dim sakrio i njega, ali je previše često to izbuljeno zmajsko oko plovilo po nebu nezakriljeno škiljeći u prizor ispod sebe, osvetljavajući ga narandžastom svetlošću. Kleju je ličio na mesec iz stripova strave, ali to ne reče. Niko nije imao bogzna šta da kaže. Ljudi na mostu gledali su u grad koji su napustili. Plamenovi su lizali skupe lučke apartmane i počeli da ih gutaju. Sa suprotne obale čuo se makrame alarma - mahom vatrogasnih i automobilskih, začinjenih s nekoliko zavijajućih sirena. Određeno vreme neki glas je govorio okupljenom narodu SKLONITE SE S ULICA, a onda je drugi počeo da ih savetuje KRENITE IZ GRADA PEŠICE GLAVNIM SAOBRAĆAJNICAMA NA ZAPAD I SEVER. Ta su se dva protivrečna saveta nekoliko minuta takmičila, a onda je prestalo ono SKLONITE SE S ULICA. Nakon otprilike pet minuta više se nije čulo ni ono KRENITE IZ GRADA PEŠICE. Sad se čula samo gladna rika vetrom nošene vatre, alarma i uporni tihi škrgutavi zvuk za koji Klej zaključi da su sigurno prozori koji se rasprskavaju na silnoj vrućini. Upita se koliko je ljudi ostalo uhvaćeno u zamku između vatre i vode. “Sećaš se kad si se upitao može li neki moderni grad da izgori?” reče Tom Mekort. Na svetlosti vatre njegovo

inteligentno lice izgledalo je umorno i izmučeno. Na jednom obrazu imao je mrlju od pepela. “Sećaš se toga?” “Ućutite i krenimo”, reče Alis. Bila je vidno iznervirana, ali je i ona - kao i Tom - govorila tihim glasom. Kao da smo u biblioteci, pomisli Klej. A potom: Zapravo, kao u pogrebnom zavodu. “Možemo li da krenemo, molim lepo? Jer me ovo izluđuje.” “Naravno”, reče Klej. “Naravno. Koliko je do tvoje kuće, Tome?” “Nepuna tri kilometra”, reče on. “Ali, nažalost, moram reći da ono najgore nije još iza nas.” Krenuše na sever i Tom pokaza ispred njih i udesno. Zar koji je tamo procvetao mogla je biti narandžasta svetlost ulične rasvete u oblačnoj noći, samo što je noć bila vedra a ulična rasveta pogašena. U svakom slučaju, iz ulične rasvete ne dižu se stubovi dima. Alis jauknu pa pokri usta, kao da je očekivala da bi je neko iz nemog mnoštva zagledanog u Boston u plamenu mogao prekoriti da se utiša. “Ne brinite”, reče Tom nestvarno spokojno. “Mi idemo u Malden a ono je, čini se, Rivier. S obzirom na smer vetra, trebalo bi da je Malden još uvek nezahvaćen.” Ni reci više, Klej ga je preklinjao u sebi, ali Tom nastavi. “Zasad”, doda.

2. Na donjem nivou mosta bilo je nekoliko napuštenih automobila i jedno vatrogasno vozilo na čijem je avokadozelenom boku pisalo ISTOČNI BOSTON a koje je pomeo kamion za prevoz cementa (oba vozila bila su napuštena), ali je uglavnom bilo pešaka. Samo što bi ih sad bilo ispravnije nazivati izbeglicama, pomisli Klej a onda shvati da nema mesta za ih. Nas. Nazivati nas izbeglicama. Ljudi su i dalje bili ćutljivi. Većinom su stajali i ćuteći gledali kako grad gori. A oni koji su hodali, hodali su polako i često se osvrtali. A onda, kad su stigli do kraja mosta (Klej ugleda istorijski jedrenjak Old ajronsajds - barem je mislio da je to Old ajronsajds - kako pluta usidren u luci, još na sigurnoj udaljenosti od požara), on primeti nešto čudno. Mnogi od tih ljudi gledali su u Alis. Isprva mu pade na um paranoična pomisao da ti ljudi sigurno misle da su on i Tom oteli devojku da im posluži u bogzna kakvu nemoralnu svrhu. No tad se morao podsetiti da su ove sablasti na mostu na Mističnoj reci u šoku, još iščupaniji iz svoje kolotečine nego izbeglice nakon uragana Katrine - ti su nesrećnici barem bili donekle unapred upozoreni - i bilo je teško verovatno da bi im na pamet mogle pasti tako složene teorije. Većinom su ih dovoljno morile sopstvene crne misli da bi drugima popovali. A onda se mesec podignu malo više i zasvetli jače i Klej shvati: Alis je jedina maloletna osoba u zbegu. Čak je i Klej bio mlad u poredenju s većinom sapatnika. Većina ljudi netremice zagledanih u buktinju koja je nekad bila Boston, ili onih koji su se polako vukli prema Maldenu i Danversu, bili su stariji od četrdeset godina, a mnogi su izgledali kao kandidati za staračke domove. Video je nekoliko ljudi s malom decom i dve bebe u kolicima, ali je to bila sva omladina. Malo dalje Klej primeti još nešto. Na putu su ležali odbačeni mobilni telefoni. Na svakih nekoliko metara prošli

bi pokraj jednog, a nijedan nije bio čitav. Ili su bili pregaženi ili izgaženi do golih žica i iveraka plastike, poput opasnih zmija uništenih pre nego što bi mogle ponovo da ujedu.

3. “Kako se zoveš, dušo?” upita bucmasta žena koja se prestroji na njihovu stranu autoputa. To se dogodilo oko pet minuta nakon što su sišli s mosta. Tom je rekao da će za petnaest minuta stići do izlaza za Salemsku ulicu, a njegova kuća je samo četiri ulice dalje. Reče da će mu se mačak silno obradovati, i to izmami bled smešak na Alisino lice. Klej zaključi da je i bledi smešak bolji od nikakvog. Alis nepoverljivo pogleda u bucku koja se odvojila od mahom utihnulih grupica i kratkih kolona muškaraca i žena - zapravo skoro senki od kojih su neke nosile kofere a neke kese ili rance - a koje su prešle Mističnu reku i hodale na sever niz deonicu i, što dalje od velikog požara na jugu, bolno svesne novog požara koji je zahvatao Rivier na severoi stoku. Debeljuca je gledala u Alis milo i sa zanimanjem. Proseda kosa bila joj je počešljana u urednu frizersku trajnu. Nosila je naočari u obliku mačjih očiju i ono što bi Klejova majka nazvala “kočijaška jakna”. U jednoj ruci nosila je kesu a u drugoj knjigu. Od nje naizgled nije pretila nikakva opasnost. U svakom slučaju nije bila jedna od lujki - nisu videli nikoga takvog nakon što su izašli iz Atlantik Avenju Ina noseći kesice klope - ali Klej je ipak bio na oprezu. To što im je žena pristupila kao da su na čajanci a ne u begu iz zapaljenog grada nije mu se činilo normalnim. Ali šta je bilo normalno u takvim okolnostima? Verovatno je počeo da gubi osećaj za meru, ali ako jeste, onda se to događalo i Tomu jer je i on motrio debeljucu majčinskog izgleda pogledom koji joj je poručivao da se skloni. “Alis?” naposletku će Alis, baš kad je Klej zaključio da devojka neće odgovoriti na ženino pitanje. Zazvučala je poput učenice koja pokušava da odgovori na pitanje za koje strahuje da skriva zamku, a iz gradiva koje je preteško za nju.

“Zovem se Alis Maksvel?” “Alis”, reče bucka a usne joj se zaobliše u majčinskom osmehu milom koliko i njen radoznali pogled. Nije bilo razloga da taj smešak dodatno uznemiri Kleja, ali ipak jeste. “Lepo ime. Znači ‘Bogom blažena’.” “Zapravo, gospođo, znači ‘od kraljevskog roda’ ili ‘kraljevske krvi’“, reče Tom. “A sad oprostite. Devojka je danas izgubila majku pa…” “Danas smo svi nekog izgubili, zar ne, Alis?” reče bucka i ne pogledavši Toma. Hodala je u korak s Alis, a njeni profesionalno oblikovani uvojci poskakivali su sa svakim njenim korakom. Alis ju je gledala s mešavinom neprijatnosti i fascinacije. Oko njih su hodali drugi ljudi, katkad žurno, no često su se vukli pognutih glava, tek nešto konkretniji od sablasti u ovoj neuobičajenoj tami. Osim nekoliko beba, nekoliko netom prohodale dece i Alis, Klej ne ugleda nikakvu omladinu. Nijednog tinejdžera jer tinejdžeri mahom imaju mobilne telefone, baš kao Vila Svetla ispred slađoledžijskog kombija. Ili kao njegov sin koji je imao crveni nekstel koji je svirao temu iz filma Klub čudovišta i majku nastavnicu koja je možda s njim a možda je ko zna g… Prestani. Ne puštaj tog pacova iz kaveza. Taj pacov zna samo da trči, grize i lovi vlastiti rep. Za to vreme je ona punačka žena klimala glavom, a njeni uvojci su pri tom poskakivali. “Da, svi smo nekog izgubili jer ovo je vreme velikih iskušenja. Sve je zapisano tu, u Apokalipsi.” Ona podignu knjigu koju je držala u ruci. Bese to, naravno, Biblija i Kleju se sad učini da mu je jasniji žar u očima iza buckinih mačkastih naočari: nije to bila ljubazna radoznalost već ludilo. “E, sad ste prevršili svaku meru, zabavi je kraj”, reče Tom glasom u kojem Klej začu mešavinu zgađenosti (verovatno samim sobom jer je dopustio da im se punačka žena prilepi i počne da im dosađuje] i zbunjenosti.

Punačka žena se, naravno, ne obazre na to; fiksirala je Alis pogledom, a ko bi je silom odvukao? Policajci imaju drugog posla, ako ih još uopšte ima. Ovde su samo šokirane i umorne izbeglice a njih baš boli uvo za jednu postariju lujku s Biblijom i minivalom. “I čaša ludila bude ulivena u mozgove opakih, a bludnicu svih gradova zapali Gospodova baklja pročišćenja!” kliknu punačka gospođa usnama namazanim crvenim ružem. Zubi joj behu odveć pravilni da bi mogli biti išta drugo osim staromodne proteze. “Pogledaj sad kako neobraćeni beže, o, i razleteše se na sve strane, baš kao što larve beže iz rasprsle utrobe…” Alis rukama poklopi uši. “Neka prestane!” zavapi ona, ali sablasne sene donedavnih bostonskih žitelja nastavišc da promiču. Samo ih nekoliko tupo i nezainteresovano pogleda pa se odmah potom ponovo zagledaše u tamu gde je negde ispred njih ležala država Nju Hempšir. Bucka je počela da se zagreva za svoju temu: podignute Biblije, užarenog oka, trajne koja je konstantno poskakivala pri hodu. “Spusti ruke, devojko, i poslušaj reč Božju pre nego što dopustiš da te ovi muškarci odvedu i obljube na širom otvorenim vratima pakla! ‘Jer ugledah zvezdu sjajnu na nebu, i zvezda se zvala Pelin. Oni koji je slediše pođoše za Sotonom, a ti koji slediše Nečastivog siđoše u pakleni oganj…’“ Klej je udari. U poslednjem trenutku donekle se suzdrži, ali ipak je to bio solidan kroše, i on oseti kako mu je povratni udar prostrujio punom dužinom ruke do ramena. Buckine naočari podigoše se s njenog zatupastog nosa pa se ponovo smiriše na njemu. Iza njih, oči joj izgubiše sjaj i zakolutaše u dupljama. Kolena joj se razglaviše i ona pokleknu, a Biblija joj se otkotrlja iz čvrsto stisnute šake. Alis, još zapanjena i užasnuta, ipak skloni ruke s ušiju dovoljno brzo da uhvati Bibliju. Tom Mekort uhvati ženu ispod pazuha. Klejov udarac

i dva opisana hvatačka manevra bili su silno vesto izvedeni, kao da su deo kakve koreografije. Klej se naglo nađe dosad najbliže ivici nervne rastrojenosti od trenutka kad su stvari krenule po zlu. Nije znao zašto bi ova pobožna žena bila gora od tinejdžerke koja kolje ljude golim zubima ili poslovne žene koji vitla nožinom, gora od gospodina Rikardija obešenog o luster s kesom na glavi, ali bila je. Ritnuo je biznismena koji je vitlao mesarskim nožem, i Tom ga je udario, ali je taj nožem vitlajući biznismen bio lud na drugi način, dok je starica s trajnom bila tek… “Isuse”, reče on. “Zena je bila samo ćaknuta a ja sam je nokautirao.” Poče da drhti. “Terorisala je devojčicu koja je danas izgubila majku”, reče Tom i Klej shvati da u Tomovom glasu ne čuje smirenost nego izvanrednu hladnoću. “Učinio si pravu stvar. Osim toga, ovakva stara raga ne može dugo ostati izvan pogona. Već dolazi k sebi. Pomozi mi da je premestimo uz ivicu puta.”

4. Stigli su do deonice 1 - ponekad zvane Čudesna milja a ponekad Aleja poroka - gde je superautoput uzmicao pred vrevom diskonta pića, prodavnica odeće sa stalnim totalnim rasprodajama, veleprodajnih radnji sportske opreme i mlečnim restoranima. Na tom potezu bilo je šest voznih traka ako ne zakrčeno a ono zasuto vozilima koja su se ili lančano sudarila ili bila napuštena kad su se oni koji su njima upravljali uspaničili, mašili se svojih mobilnih telefona pa sišli s uma. Izbeglicc su ćuteći vijugale svojim putem između tih automobilskih olupina podsetivši Kleja Ridla na mrave koji evakuišu mravinjak razrušen u prolasku bezobzirne čizme nekog nepažljivog ljudskog bića. Na ivici jedne provaljene ružičaste prizemne zgrade nalazio se zeleni reflektujući znak na kojem je pisalo MALDEN SALEMSKA ULICA IZLAZ 500 M; pročelje joj je bilo optočeno bordurom staklenih krhotina, a agregatski pokretni protivprovalni alarm još je izdišući umorno zavijao. Jedan pogled na ugašenu neonsku reklamu na krovu bio je dovoljan Kleju da shvati zašto se ta zgrada našla na udaru u metežu nakon današnje kataklizme: MAKSI DISKONT PIĆA KOD MAK-SIJA. Klej uhvati mrmoljeću bucku za jednu, Tom za drugu ruku, a Alis joj pridrža glavu. Postavili su je leđima naslonjenu na jedan od nogara znaka za izlaz s autoputa. U trenutku kad su je smestili, bucka otvori oči i ošamućeno ih pogleda. Tom joj dvaput brzo pucnu prstima ispred nosa. Ona žmirnu pa skrenu pogled na Kleja. “Ti… ti si me udario”, reče. Prstima dodirnu mesto na bradi koje je brzo oticalo. “Da, žao mi j…” zausti Klej. “Njemu možda jeste, ali meni nije”, reče Tom sa tom karakterističnom hladnom žustrinom.

“Terorisali ste našu štićenicu.” Punačka žena se tiho nasmeja, ali je u očima imala suze. “Štićenica! Čula sam mnogo reči za to, ali nikad tu. Kao da ja ne znam šta muškarci vašeg soja žele od pupoljka poput nje, posebno u ovakva vremena. ‘I ne obratiše se od bludničenja, ni protivprirodnog bluda, ni svojih…’“ “Kuš”, reče Tom, “ili ću vas i ja raspaliti po nosu. A za razliku od mog prijatelja koji je čini mi se imao sreću da nije odrastao među verskim fanaticima pa ne shvata ko ste zapravo, ja vas neću štedeti. Lepo vas upozoravam - ni reči više.” I on joj stavi šaku pod nos. Premda je Klej zaključio da je Tom obrazovan i uljudan muškarac koji u normalnim okolnostima verovatno ne zna da se služi šakama, ipak ga zbuni pogled na tu malu, čvrsto stisnutu šaku kao da gleda u neki zloslutni nagoveštaj budućnosti. Bucka ga pogleda i ne reče ništa. Jedna krupna suza slije joj se niz narumenjeni obraz. “Dosta bi bilo, Tome, nije mi ništa “, reče Alis. Tom baci ženi u krilo njen smotuljak. Klej nije ni znao da ga je Tom poneo. Zatim Tom uze Bibliju od Alis, podiže jednu buckinu prstenjem nakićenu ruku i tutnu Bibliju u nju. Pode, ali se vrati. “Tome, dostaje, krenimo”, reče Klej. Tom se ogluši na to. Sagnu se nad ženu koja je sedela leđima podbočena o nogar saobraćajnog znaka. Rukama se podbočio o kolena i Kleju su njih dvoje - punačka žena s naočarima koja gleda u čovečuljka s naočarima koji se naginje nad nju rukama se podbočivši o kolena - izgledali poput likova iz luđakove parodije ranih ilustracija iz romana Čarlsa Dikensa. “Jedan savet, sestro”, reče Tom. “Policija te više neće štititi kao što je bio slučaj dok ste ti i tvoja orna, svetačka družina napadali centre za planiranje porodice ili kliniku Emili Ketkart u Valtamu…” “Ta fabrika pobačaja!” siknu ona pa podiže Bibliju kao da želi da blokira udarac.

Tom je nije udario, ali se mrko nasmešio. “Ne znam za tu čašu ludila, ali večeras bez sumnje beaucoup luđaka lunja po svetu. Mogu li biti otvoren? Lavovi su pušteni iz kaveza i lako bi se moglo dogoditi da će najpre pojesti klepetave hrišćane. Neko je danas u tri po podne ukinuo tvoje pravo slobode govora. Pametnome jedna dosta.” Pogleda u Alis pa u Kleja i Klej primeti da Tomova gornja usna ispod brkova blago podrhtava. “Da krenemo?” “Da”, reče Klej. “Opa”, reče Alis nakon što su ponovo krenuli prema izlazu za Salemsku ulicu a Maksi diskont pića kod Maksija ostao iza njih. “Odrastao si s nekim takvim?” “Majkom i njene obe sestre”, reče Tom. “Prva novoengleska crkva Hrista Spasitelja. Prihvatile su Isusa kao svog spasitelja, a crkva ih je prihvatila kao svoje ovce.” “Gde ti je sad majka?” upita Klej. Tom ga kratko pogleda. “Na nebu. Ukoliko je nisu i u tome preveslali. A siguran sam da jesu, seronje.”

5. Blizu znaka obaveznog zaustavljanja na kraju izlaza dva muškarca otimala su se za bačvu piva. Da je morao da pogađa, Klej bi rekao da je bačva verovatno ukradena iz Maksi diskonta pića kod Maksija. Sad je zaboravljena i ulubljena ležala uz ogradu i puštala penu dok su se ona dvojica - krupni i krvavi - makljali. Alis se stisnu uz Kleja i on je obgrli oko ramena, ali bilo je nečeg gotovo utešnog u tim kavgadžijama. Bili su besni - gnevni - ali ne i ludi. Ne poput onih ljudi u gradu. Jedan je bio ćelav i na sebi imao jaknu Seltiksa, bostonskog košarkaškog tima. Odvali protivniku široki horog udarac kojim mu usta pretvori u kašu i nokautira ga. Kad je muškarac u jakni Seltiksa krenuo prema nokautiranom, ovaj se poče panično odgurivati nogama a potom i ustade, sve vreme uzmičući. Ispljunu krv. “Uzmi je, seronjo!” vrisnu jakim, plačljivim bostonskim naglaskom. “Zagrcnuo se, dabogda!” y Ćelavac u jakni Seltiksa krenu kao da će nasrnuti na njega, ali njegov protivnik potrča niz ulicu prema deonici 1. Ćelavac se sagnu da podigne svoju nagradu, no tad spazi Kleja, Alis i Toma i ponovo se uspravi. Troje na jednog, on već ima šljivu na oku a krv mu curi niz obraz iz rasečene usne resice, ali Klej na njegovom licu ne ugleda strah, premda nije najbolje video jer je to lice osvetljavao tek tamneći žar plamenom zahvaćenog Riviera. Njegov bi deda rekao da je čoveku skočio irski pritisak, i taj je zaključak bio u skladu s velikom zelenom detelinom na leđima njegove jakne. “Koji kurac buljite?” upita on. “Ne buljimo, samo prolazimo, ako je dopušteno”, blago će Tom. “Živim u Salemskoj.”

“Sto se mene tiče možete u Salemsku ili u Paklensku”, reče ćelavac u jakni Seltiksa. “Ovo je još slobodna zemlja, je 1’ da?” “Večeras?” reče Klej. “I preslobodna.” Čelavac se zamisli nad ovim pa se nasmeja neveselim kratkim grohotom. “Koji je to kurac bio? Zna li iko od vas?” Alis reče: “Zbog mobilnih telefona. Pretvorili su ljude u luđake.” Æelavac lako podiže bačvicu i nagnu je tako da je prestalo da curi iz nje. “Usrani mobilni telefoni”, reče on. “Nikad nisam hteo da ga imam. Bonus minuti. Koji im je to kurac?” Klej nije znao. Tom bi mogao znati jer je nekad imao mobilni telefon, ali Tom ne reče ništa. Verovatno nije želeo da se upušta u dugu raspravu s ćelavcem, što verovatno nije bila loša odluka; Kleju se činilo da ćelavac pomalo podseća na neeksplodiranu ručnu bombu. “Grad gori?” upita ćelavac. “Je l’ da?” “Da”, reče Klej. “Mislim da Seltiksi ove godine neće igrati u dvorani Flit.” “Ionako su truli”, reče čovek. “Dok Rivers ne bi mog’o trenirati ni policijsku ligu.” Stajao je i gledao ih, bačve podignute na rame, krvavog obraza. Ali izgledao je prilično miroljubivo, gotovo spokojno. “Idite slobodno”, reče on. “AY na vašem mestu ne bih se dugo zadržavo blizu grada. Pre nego bude bolje biće još gadnije. Kao prvo, biće još požara. Mislite da su se svi koji su zdimili na sever setili da isključe plin? Čisto sumnjam, jebote.” Njih troje krenuše dalje, no tad se Alis zaustavi. Pokaza na bačvicu. “Je li bila vaša?”

Čelavac je pogleda strpljivo. “Curo moja, u ovakvim okolnostima nema ‘bilo je’. Nema više ‘bilo je’. Postoji samo sad i možda sutra. Sad je bačva moja, a ako u njoj nešto ostane, biće moja i sutra. A sad, idite. Štrafta.” “Vidimo se”, reče Klej i podiže ruku. “Ne bih vam bio u koži”, odgovori ćclavac ne smešeći se, ali ipak podiže ruku i otpozdravi im. Prošli su znak obaveznog zaustavljanja i upravo prelazili na drugu stranu onoga za šta je Klej pretpostavljao da je Salemska ulica, kad ih ćelavac ponovo pozva: “Hej, lepi!” I Klej i Tom se okrenuše da vide šta ćelavac hoće, a onda se pogledaše i nasmešiše. Čelavac s bačvom piva sad je bio tek tamni obris na vrhu odvajanja druma; ličio je na pećinskog čoveka s toljagom. “Gde su sad one dileje?” upita on. “Nećete mi valjda reći da su svi mrtvi, ha? Jer ja to ne gutam.” “Jako dobro pitanje”, reče Klej. “Nego šta nego da je dobro. Pripazite malecku.” I ne pričekavši njihov odgovor, pobednik bitke za pivsku bačvicu okrenu se i stopi sa senkama.

6. “Stigli smo”, reče Tom desetak minuta kasnije. Mesec izroni iz naplavine oblaka i dima koja ga je zaklanjala poslednjih tridesetak minuta, kao da je čovečuljak s naočarima i tankim brkovima dao znak nebeskom majstoru rasvete. Mesečevi zraci, sad srebrne boje umesto one užasne kužne narandžaste, osvetliše kuću tamnoplave, zelene ili možda sive boje; bilo je teško pouzdano reći bez pomoći ulične rasvete. Međutim, ono što je Klej mogao pouzdano reći bilo je da je kuća lepa i dobro održavana, mada možda ne velika koliko bi se na prvi pogled moglo zaključiti. Mesečina je bila saučesnik u toj optičkoj varci, ali glavni krivac bio je način na koji su se stepenice penjale od negovanog travnjaka Toma Mekorta do jedinog stubovima poduprtog trema u celoj ulici. Na levoj strani nalazio se dimnjak od grubo klesanog kamena. Iznad trema krovni prozor gledao je s visine na ulicu. “O Tome, predivna je!” Alis će previše oduševljeno. Kleju zazvuča iscrpljeno i na ivici histerije. Njemu kuća nije bila lepa, ali jeste izgledala kao dom vlasnika mobilnog telefona, te bele i ostale tehnike modernog doba. Kao i ostale kuće u ovom delu Salemske. Klej je sumnjao da je mnogo stanovnika te ulice imalo Tomovu neverovatnu sreću. Nervozno se osvrnu. Sve su kuće bile u mraku - struje sad nije bilo - i možda su bile napuštene, samo što je Klej imao osećaj da ih posmatraju oči. Oči luđaka? Telefonskih luđaka? Seti se poslovne žene i Vile Svede, seti se luđaka u sivim pantalonama i s dronjkom od kravate, pa muškarca u poslovnom odelu koji je psu odgrizao uvo. Seti se onog golog mladića koji je u trku probadao vazduh automobilskim antenama. Ne, posmatmnje nije bilo na repertoaru telefonskih luđaka. Oni samo navale. Ali ako su normalni ljudi zabarikadirani u tim kućama -barem u nekima - gde su luđaci?

Klej nije znao. “Nisam siguran da bih je ja nazvao predivnom”, reče Tom, “ali još je na mestu i ja sam zadovoljan. Bio sam gotovo siguran da ćemo zateći samo zgarište.” Gurnu ruku u džep i izvadi omanji svežanj. “Uđite. U moj skromni dom i tako to.” Krenuli su niz pešački prilaz, ali nisu prešli ni dva metra kad Alis viknu: “Stanite!” Klej se munjevito okrenu - i usplahireno i iscrpljeno. Učini mu se da pomalo počinje da shvata šta znači izraz vojnička malaksalost. Čak mu je i adrenalin bio umoran. Ali iza njega ne beše nikog, ni telefonskih luđaka, ni ćelavca kojem niz obraz curi krv iz rasečenog uveta, pa ni staričice koja širi apokaliptičnu depresiju. Ugleda jedino Alis: kleči na jednom kolenu na mestu gde se spajaju Tomov pešački prilaz i pločnik. “Šta je, dušo?” upita Tom. Ona ustade i Klej shvati da ona u ruci drži veoma malu patiku. “Dečija najk patika”, reče ona; “Imate li vi…” Tom odmahnu glavom. “Živim sam. Ako izuzmemo Rafu. On je umislio da je kralj, premda je samo mačak.” “Pa ko ju je onda ostavio?” Ona upitnim, umornim očima pogleda u Toma pa u Kleja. Klej odmahnu glavom. “Ko bi ga znao, Alis. Baci je.” Kleja obuze silan dežavi, znao je da Alis to neće učiniti; držala ju je u šaci stisnutoj u visini struka i kad je stala iza Toma na stepenicama dok je on na slaboj svetlosti polako prebirao po svojim ključevima. A sad nastupa mačak, pomisli Klej. Rafa. I zaista, iz kuće ih mjaukanjem pozdravi mačak koji je Tomu Mekortu spasio život. Tom se sagnu i Rafa ili Rafcr - obe skraćenice od Rafael - skoči mu u naručje glasno predući i izvijajući vrat da bi

omirisao Tomov brižljivo oštucani brk. “Aha, i ti si meni nedostajao”, reče Tom. “Veruj mi, sve ti je oprošteno.” Tom odnese Rafu preko ostakljenog trema milujući ga po glavi. Alis pode za njim. Klej ude posiednji, zatvori i zaključa vrata pa sustignu ostale. “Samo za mnom do kuhinje”, reče Tom nakon što su ušli u kuću. Osećao se prijatan miris sredstava za poliranje nameštaja i - barem se tako Kleju učinilo - kože, miris koji je povezivao s muškarcima koji žive mirnim životom u kojem nužno nema žena. “Druga vrata desno. Ne razdvajajte se. Hodnik je širok i na podu nema ničeg, ali su s obe strane stolovi i mračno je kao u rogu. Kao što mislim da i sami vidite.” “Recimo”, reče Klej. “Haha.” “Imaš li baterijske lampe?” upita Klej. “I lampe i još korisniji plinski fenjer, ali najpre idemo u kuhinju.” Oni krenuše za njim niz hodnik, Alis između njih dvojice. Klej je čuo kako plitko diše pokušavajući da ne dopusti da je nepoznata okolina prestravi, ali to je naravno bilo teško. Do đavola, bilo je teško i za njega. Dezorijentiše ga. Bilo bi bolje da ima barem malo svetla ali… Klej kolonom udari u jedan od stolova koje je Tom pomenuo i nešto što je zazvučalo previše spremno da se razbije zacvokota poput zuba. Klej se pripremi za tresak i za Alisin vrisak. To da će ona vrisnuti gotovo da se podrazumevalo. A onda šta god da je to bilo, vaza ili neki suvenir, odluči da pozivi još malo i smiri se. Ipak mu se činilo da su prilično dugo hodali pre nego što Tom reče: “Ovde je, dobro? Skrenite desno.” U kuhinji je bilo mračno gotovo koliko i u hodniku i Klej se u deliću sekunde seti svih stvari koje mu nedostaju a Tomu sigurno i više: digitalni sat na mikrotalasnoj, zujanje

frižidera, možda i svetio iz susedne kuće koje se sliva kroz prozor iznad sudopere i stvara odsjaje na slavini. “Ovde je sto”, reče Tom. “Alis, uhvatiću te za ruku. Ovde je stolica, u redu? Izvinjavam se ako zvučim kao da se igramo ćorave bake.” “Sve je u r…” zausti Alis, ali tad tiho vrisnu, od čega Klej poskoči. Ruku je položio na dršku svog noža (sad ga je već doživljavao kao svojinu) pre nego što je uopšte i postao svestan da ga se mašio. “Šta je?” strogo će Tom. “Šta je?” “Ništa”, reče ona. “Samo… ništa. Mačak. Njegov rep… na mojoj nozi.” “Oh. Izvini.” “Sve je u redu. Baš sam glupa”, doda ona s takvim samoprezirom da se Klej trgnuo u tami. “Ne” reče on. “Nemoj biti tako stroga prema sebi, Alis. Imala si težak dan na poslu.” “Težak dan na poslu!” ponovi Alis i nasmeja se na način koji se Kleju ne svidi jer ga podseti na ton njenog glasa kad je rekla da je Tomova kuća predivna. On pomisli: Pući će, a šta ću onda? U filmovima se histeričnoj devojci opali šamar i ona se sabere, ali u filmovima vidiš gde se ona nalazi. Ali nije morao da šamara Alis, niti da je prodrma ili zagrli. Verovatno bi najpre pokušao ovo poslednje jer je ona, čini se, čula ton svog glasa, obuzdala ga i čvrsto ščepala poput buldoga: najpre se zagrcnu, potom naglo udahnu i naposletku zaćuta. “Sedi”, reče Tom. “Sigurno si umorna. A i ti, Kleje. Doneću nekakvo svetio.” Klej napipa stolicu i sede za sto koji se jedva nazirao, mada bi trebalo da su mu se oči dosad već navikle na tamu. Začu se tihi sušanj kad mu se nešto očešalo o nogavicu, pa iščezlo. Tihi mjauk. Rafa.

“Hej, pogodi šta se upravo dogodilo!” reče on nejasnom obrisu devojke kad je zvuk Tomovih koraka utihnuo. “Stari je Rafa upravo i mene prestrašio na smrt.” Mada nije, ne jako. “Moramo mu oprostiti”, reče ona. “Da nije bilo tog mačka, Tom bi bio lud poput ostalih. A to bi bila prava šteta.” “Istina.” “Užasno se bojim”, reče ona. “Misliš li da će sutra, po danu, biti bolje? To sa strahom?” “Ne znam.” “Sigurno si na ivici nerava zbog žene i sina.” Klej uzdahnu i protrlja lice. “Najteže se pomiriti s bespomoćnošću. Jer mi… ovaj… živimo odvojeno i…” On zaćuta i zavrti glavom. Ne bi nastavio da ga ona nije uhvatila za ruku. Prsti su joj bili čvrsti i hladni. “Od proleća. Još živimo u istom gradiću, ono što bi moja majka nazvala ‘komšijski brak’. Žena mi radi u osnovnoj školi.” On se nagnu napred pokušavajući da joj nazre lice u tami. “Znaš šta je najgore? Da se ovo dogodilo pre godinu dana, Džoni bi bio s njom. Ali u septembru je krenuo u peti razred, u školu udaljenu gotovo osam kilometara. Pokušavam da dokučim je li već mogao biti kod kuće kad je počelo ovo ludilo. On i njegovi prijatelji idu u školu autobusom. Mislim da je mogao već biti kod kuće. I mislim da bi otišao pravo k njoj.” Ili izvukao mobilni telefon iz ranca i nazvao je! veselo dobaci onaj pacov panike… a potom ugrize. Klej oseti kako prstima steže Alisine i prisili se da prestane. Ali nije mogao sprečiti da mu graške znoja izbiju po licu i rukama. “Ali ne znaš”, reče Alis. “Ne.” “Moj tata je vlasnik salona za uramljivanje slika u Njutonu”, reče ona.

“Sigurna sam da je dobro, jako je snalažljiv, ali ga sigurno brine šta je sa mnom. Sa mnom i s mojom. S mojom… znaš već.” Klej je znao. “Pitam se kako se snašao za večeru” reče ona. “Znam da je to glupost, ali ne zna da skuva ni supu iz kesice.” Klej je želeo da je pita ima li njen otac mobilni telefon, ali zbog nečeg to ne učini već upita: “Zasad se držiš?” “Da”, reče ona i slegnu ramenima. “Šta mu se dogodilo, dogodilo se. Ja to ne mogu promeniti.” Klej pomisli: Da barem to nisi rekla. “Moj klinac ima mobilni telefon, jesam li ti to rekao?” Glas mu u vlastitim ušima zazvuča kreštavo poput graktanja vrane. “Zapravo i jesi. Pre prelaska preko mosta.” “U pravu si, tako je.” Grizao se za donju usnu pa se prisili da prestane. “Ali nije ga uvek punio. Verovatno sam ti i to rekao.” “Jesi.” “Nema načina da saznam.” Pacov panike sad je pobegao iz kaveza. Ustrčao se i grizao. Sad se obe njene ruke sklopiše oko njegovih. Nije želeo da se prepusti njenoj utehi - činilo mu se teško pustiti uzde i prepustiti se njenom tešenju - ali ipak to učini jer je njoj potrebnije pružiti utehu nego što je njemu primiti. Držali su se tako za ruke pored posudica za so i biber na kuhinjskom stočiću Toma Mekorta kad se Tom vratio iz podruma donevši četiri baterijske lampe i plinski fenjer, još uvek u originalnoj ambalaži.

8. Fenjer je davao dovoljno svetlosti da baterijske lampe učini suvišnim. Svetlost mu je bila oštra i bela, ali se Kleju sviđala ta bleštavost i to kako je rasterala sve senke osim njihove i mačje; Rafina senka uporno je skakala po zidu u neverovatnim oblicima poput ukrasa za Noć veštica izrezanih iz crnog kreppapira. “Mislim da bi trebalo da navučemo zavese”, reče Alis. Tom je upravo otvarao jednu od plastičnih kesa iz Metropoliten kafea, onih na kojima je sjedne strane pisalo OSTACI ZA PSE a s druge OSTACI ZA LJUDE. Radoznalo pogleda u nju. “Zašto?” Alis slegnu ramenima i nasmeši se. Klej nije video neobičniji smešak na licu neke tinejdžerke. Iako je obrisala krv s nosa i brade, imala je crne podočnjake umora, a fenjer je izbledeo ostatak njenog lica u mrtvačko bledilo, pa je taj njen smešak - koji jedva da je otkrivao svetlucanje zuba između uzdrhtalih usana s kojih se dosad obrisao sav karmin - bio dezorijentišući u svojoj odrasloj usiljenosti. Alis je izgledala poput filmske zvezde s kraja 1940-ih koja glumi bogatašicu na ivici nervnog sloma. Na stolu ispred nje ležala je ona majušna patika i Alis ju je vrtela prstom. Svaki put kad bi je zavrtela, pertle bi zalepršale i zazveckale. Klej poče da se nada da će se Alis uskoro slomiti. Sto duže bude sve to potiskivala to će biti gore kad joj naposletku popuste brane. Nešto je već izbacila iz sebe, ali nedovoljno. Dosad je on najviše olakšao dušu. “Mislim da ne bi trebalo da ljudi vide da smo ovde, samo zato”, reče ona i kvrcnu patiku koju je nazvala bebi najka. Patika se zavrti. Njene pertle zalepršaše i zaškripaše po Tomovom izglancanom stolu. “Mislim da bi to moglo biti… loše.” Tom pogleda u Kleja.

“Mogla bi biti u pravu”, reče Klej. “Ne sviđa mi se pomisao da ćemo biti jedina osvetljena kuća u ulici, makar to svetio bilo u zadnjem delu kuće.” Tom usta i bez reči navuče zavese iznad sudopere. Kuhinja je imala još dva prozora i on navuče zavese i na njima. Krenu natrag prema stolu, ali tad skrenu i zatvori vrata između kuhinje i predsoblja. Alis zavrti dečju patiku ispred sebe na stolu. Na jarkoj, nemilosrdnoj svetlosti fenjera, Klej je video da je patika ružičastoljubičasta, boja kakvu jedino dete može da voli. Patika se zavrti. Pertle zalepršaše i zaškripeše. Tom pogleda u patiku, namršti se i sede, a Klej pomisli: Reci joj da skloni patiku sa stola. Reci joj da ne zna gde je ta patika sve bila i da ne želiš da je drži na tvom stolu. To bi trebalo da bude dovoljno da se ona slomi pa da se toga resimo. Reci joj. Mislim da ona želi da joj kažeš. Mislim da ona to zato i čini. Ali Tom samo izvadi sendviče iz kesice - pečena govedina i sir, šunka i sir - i podeli ih. Iz frižidera (“Još je hladan da ne može biti hladniji”, reče on) izvadi bokal ledenog čaja a potom stavi ostatak sirove pljeskavice na pod za mačka. “Zaslužio je”, reče on gotovo kao da se opravdava. “Pored toga, samo bi se pokvarila sad kad nema struje.” Na zidu je visio telefon. Klej proveri da li radi, ali je to bila puka formalnost i ovaj put nije se začuo ni ton slobodne linije. Telefon je bio mrtav kao… kao ona poslovna žena kod gradskog parka. On ponovo sede i prihvati se svog sendviča. Bio je gladan, iako mu nije bilo do jela. Alis spusti svoj sendvič nakon samo tri zalogaja. “Ne mogu”, reče ona. “Ne sad. Verovatno sam preumorna. Odspavala bih malo. A i želim da se izvučem iz ove haljine. Pretpostavljam da se ne mogu oprati - barem ne kako treba - ali dala bih sve na svetu da bacim ovu usranu haljinu. Zaudara na znoj i krv.” Ona zavrti patiku pokraj zgužvanog papira na kojem je ležao njen sendvič koji je jedva dotakla. “ A i osećam majčin miris na njoj. Njenog parfema.”

Trenutak niko ništa ne reče. Klej nije znao šta bi rekao. Nakratko mu se ukaza prizor Alis lišene svoje haljine, u belom brushaltcru i gaćicama. Zbog zurećih, upalih očiju podseti ga na lutke od papira. Njegova umetnička mašta, uvek spremna za akciju, doda tom liku papirne nastavke na ramenima i listovima. To ga je šokiralo ne zato što je bilo seksi nego zato što nije bilo. U daljini - jedva čujno - nešto eksplodira uz jedno prigušeno fump. Tom razbi tišinu na čemu mu je Klej bio zahvalan. “Kladim se da bi mogla stati u moje farmerke, ako zavrneš nogavice. Znaš, mislim da ćeš u njima izgledati simpatično, kao Haklberi Fin u Velikoj reci u produkciji neke devojačke škole. Dodi sa mnom na sprat. Izvadiću ti nešto odeće da obučeš ujutru, a možeš da prespavaš u gostinskoj sobi. Imam mnogo pidžama - prava pošast pidžama. Želiš li da ti ostavim fenjer?” “Samo… mislim da će biti dovoljna i baterijska lampa. Jesi li siguran? “ “Da”, reče on. Tom uze jednu batrerijsku lampu a njoj dade drugu. Izgledalo je da će nešto reći za onu patiku kad ju je ona uzela, ali se predomisli i reče: “A možeš se i oprati. Možda neće biti mnogo vode, ali će slavine isisati malo vode iako nema struje. Siguran sam da možemo bar da se umijemo.” Tom pogleda preko njene glave u Kleja. “U podrumu uvek držim sanduk boca vode, pa nam ne preti nestašica.” Klej klimnu glavom. “Laku noć, Alis”, reče on. “I tebi”, reče ona rastreseno, a potom još rastresenije: “Bilo mi je drago.” Tom joj otvori vrata. Svetlost njihovih lampi zaigra, a potom se vrata ponovo zatvoriše. Klej začu njihove korake na stepenicama a zatim iznad svoje glave. Začu zvuk tekuće vode. Pričeka klokot vazduha u cevima, ali voda je prestala da teče pre nego što se vazduh pokrenuo. Umivaonik vode, rekao je Tom, i to je i dobila. I Klej je po sebi imao krvi i