Stephen King - Mobilni telefon

“Mogao bih da mu proteram štap kroz grlo a on ne bi ni pokušao da me spreči. Niti bi mu komšije priskočile u pomoć iako bi me danju bez sumnje rastrgli.” Tom je čučao kod jednog sterea. “U ovom su baterije”, reče on. “Osećam po težini.” “Da. U svima su baterije. Čini se da su im potrebne baterije.” Upravnik razmisli, pa doda nešto bez čega je Klej sasvim lepo mogao da živi. “Barem dosad.” “Mogli bismo bez problema upasti među njih, zar ne?” reče Klej. “Potamaniti ih onako kako su lovci istrebili golubove 1880-ih.” Upravnik klimnu glavom. “Rascopali im glavice dok su čučali na zemlji, zar ne? Nije loša analogija. Ali ja bih bio spor sa svojim štapom. A bojim se da biste i vi bili prespori i s tim svojim automatskim oružjem.” “Ionako nemam dovoljno municije. A njih je najmanje…” Klej ponovo pređe pogledom po poslaganim telima. Od pogleda na njih zaboli ga glava. “Ima ih najmanje šest do sedam stotina. Ne računajući one ispod tribina.” “Gospodine? Gospodine Ardai?” Oglasi se Tom. “Kad ste… kako ste prvi put…?” “Kako sam ustanovio dubinu njihovog transa? To želiš da znaš?” Tom klimnu glavom. “Prve noći izašao sam i izviđao. Tad je kolonija, naravno, bila kudikamo malobrojnija. Privukla me je k njima jednostavna ali silna znatiželja. Džordan nije bio sa mnom. Bojim se da mu je zamena dana za noć prilično teško pala.” “Rizikovali ste život”, reče Klej. “Nisam imao mnogo izbora”, odgovori upravnik. “Bio sam kao hipnotisan. Brzo sam shvatio da su bez svesti uprkos otvorenim očima, a nekoliko jednostavnih

eksperimenata s vrhom mojeg štapa potvrdilo je dubinu njihove obamrlosti.” Klej pomisli na upravnikovo šepanje, dođe mu da ga upita je li pomislio šta bi mu se dogodilo da se prevario i da su ga spopali, ali se suzdrža. Upravnik bi bez sumnje ponovio šta je već rekao: ko ne riskira ne profitira. Džordan je bio u pravu - ovo je zaista čova veoma stare škole. Klej ne bi želeo da ima četrnaest godina i da stoji na njegovom disciplinskom tepihu. Ardai je vrteo glavom. “Šest ili sedam stotina je vrlo niska procena, Klej. Ovo je pravo fudbalsko igralište. Dakle, pet hiljada kvadratnih metara.” “Koliko?” “Poslagani ovako kao sardine? Rekao bih najmanje hiljadu.” “I zapravo nisu ovde, je li? Sigurni ste u to.” “Jesam. A to malo svesti što im se vraća - svakim danom sve više, i Džordan kaže isto, a on ima izvrstan dar zapažanja, verujte mi - nije ona nekadašnja. Odnosno, nije ljudska.” “Možemo li se sad vratiti u Lodž?” upita Tom. Zazvučao je kao da mu je muka. “Naravno”, složi se upravnik. “Samo trenutak”, reče Klej i kleknu pokraj mladića u majici s logom NASCAR-a. Nije želeo to da uradi - misao da će ruka koja je posegnula za crvenom kapicom sad posegnuti za njim nije mu dala mira - ali se prisili. Ovde dole onaj smrad bio je još gori. Bio je uveren da se navikava na njega, ali se prevario. Tom zausti: “Kleje, šta to…” “Tiho.” Klej se nagnu nad mladićeva rastvorena usta. Zasta, pa se prisili da se nagne još niže, sve dok nije ugledao mutno mreškanje sline na mladićevoj donjoj usni. Isprva je pomislio da je to plod njegove mašte, ali ga dodatnih pet centimetara - sad je bio dovoljno blizu da

poljubi neusnulog stvora s Rikijem Krcjvenom na grudima - razuveri u to. Samo malo, bio je rekao Džordan. Ni šapat… ali se može čuti. I Klej ga začu, vokal koji je nekim trikom bio slog ili dva ispred onoga koji je dopirao iz sterea: Din Martin peva “Svako ponekad voli nekog”. Klej usta i gotovo vrisnu od praska pucketanja vlastitih jeolena. Tom podiže fenjer i pogleda ga razrogačenim očima. “Šta je? Sta? Ne misliš valjda reći da je mali bio…” Klej klimnu glavom. “Krenimo nazad.” Na pola kosog prilaza on grubo zgrabi upravnika za rame. Ardai se okrenu prema njemu, ne pokazujući uznemirenost zbog takvog postupka. “U pravu ste, gospodine. Moramo ih likvidirati. Što više i što brže. To nam je možda jedina šansa. Ili mislite da se varam?” “Ne”, odgovori upravnik. “Nažalost, ne mislim. Kao što rekoh, ovo je rat - barem ja tako smatram - a u ratu ubijaš neprijatelje. A da se vratimo i popričamo o tome? Mogli bismo popiti toplu čokoladu. Ja volim da u svoju dodam malo viskija.” Na vrhu kosine Klej se okrenu da baci još jedan pogled. Toni fild ležao je u mraku, ali na jakoj svetlosti severnog neba nije bilo toliko tamno da se ne bi mogao razaznati čilim od tela od ivice do ivice igrališta. Možda ne biste znali o čemu je reč da slučajno nabasate na to, pomisli on, ali nakon što biste saznali… Na trenutak mu se zbog nekakve optičke varke učini da ih vidi kako dišu - svih osam stotina ili hiljadu njih - kao jedan organizam. To ga silno uplaši i on se okrenu da, skoro trkom, sustigne Toma i upravnika Ardaija.

16. Upravnik u školskoj kuhinji skuva toplu čokoladu i oni je popiše u salonu na svetlosti dvaju plinskih fenjera. Klej pomisli da će starac predložiti da posle izađu na Akademijinu aveniju i upecaju još dobrovoljaca za Ardaijevu vojsku, ali činilo se da je zadovoljan s ovim što ima. Benzinska pumpa kod voznog parka, reče im upravnik, napaja se iz nadzemnog rezervoara zapremine hiljadu i petsto litara - moraće samo da izvuku čep. A u stakleniku ima prskalica od sto dvadeset litara. Najmanje njih desetak. “Možda bismo mogli da ih ukrcamo na kamionet i spustimo se unazad niz jednu od kosina…” “Stanite, gospodine”, reče Klej. “Pre nego počnemo da smišljamo strategiju, ako imate neku teoriju o svemu ovome, rado bih je čuo.” “Ništa tako formalno”, reče starac. “Ali Džordan i ja imamo dar zapažanja, intuiciju, a i poprilično iskustvo…” “Ja sam kompjuterski frik”, reče Džordan iznad svoje šoljice tople čokolade. Kleju je bila simpatična dečakova turobna samouverenost. “Pravi pravcati frik. Skoro ceo život visim na kompjuterima. Ti se stvorovi reprogramiraju, u to nema sumnje. Moglo bi im baš na čelu blinkati INSTALACIJA SOFTVERA U TOKU, MOLIM SAČEKAJTE.” “Ne razumem te”, reče Tom. “Ja razumem” reče Alis. “Džordane, ti misliš da je Impuls stvarno i bio impuls, je li? Svi koji su ga čuli… izbrisao im je hard disk.” “Pa, da”, reče Džordan. Bio je suviše dobro vaspitan da bi rekao “Pa, daaaa”. Tom zbunjeno pogleda u Alis. Samo što je Klej znao da Tom nije glup i nije verovao da bi Tom tako sporo shvatao. “Tome, imao si kompjuter”, reče Alis.

“Videla sam ga u tvom radnom sobičku.” “Da…” “I instalirao si softver, je li tako?” “Naravno, ali…” Tom zaćuta, netremice zagledan u Alis. I ona u njega. “Njihovi mozgovi? Misliš na njihove mozgove?” “A šta mislite da je mozak?” reče Džordan. “Stari dobri hard disk. Organski sklopovi. Niko ne zna koliko bajtova ima. Recimo giga na gigu. Beskonačan broj bajtova.” On sitnim i negovanim rukama poklopi uši. “Tačno tu unutra.” “Ne verujem”, reče Tom, ali to reče utanjenim glasom, mučnog izraza lica. Kleju se činilo da ipak veruje. Kad bi pomislio na ludilo koje je spopalo Boston, Klej je morao priznati da je ta postavka bila uverljiva. A i užasna: milioni, a možda i milijarde, mozgova ispranih istovremeno, onako kako bi se nekim jakim magnetom izbrisao neki stariji model kompjuterskog diska. Priseti se Vile Tamne, drugarice vlasnice mobilnog telefona boje metvice. Ko ste vi? Sta se događa? zavapila je Vila Tamna. Ko ste vi? Ko sam ja? A potom je donjim delom zgloba počela da se udara po čelu i zaletela se punom brzinom u stub ulične rasvete, i to ne jedanput već dvaput, i razbila svoju skupu zubnu protezu u komadiće. Ko ste vi? Ko sam ja? Mobilni telefon nije bio njen. Ona je samo prisluškivala i nije dobila punu dozu. Kleju, koji je uglavnom razmišljao u slikama a manje u recima, sad sc ukaza slika kompjuterskog ekrana koji popunjavaju reči: KO STE VI KO SAM JA KO STE VI KO SAM JA KO STE VI KO SAM JA KO STE VI KO SAM JA KO STE VI KO SAM JA, i na kraju, u dnu, sumorno i neporecivo poput sudbine Vile Tamne: PAD SISTEMA. Vila Tamna kao delimično izbrisan hard disk? Užasna pomisao, ali mu se činila poput u kamen uklesane istine.

“Diplomirao sam englesku književnost, ali sam u mladosti čitao mnogo knjiga iz oblasti psihologije”, reče im upravnik. “Počeo sam s Frojdom, naravno, svi počinju s Frojdom… pa Jung… Adler… i nakon toga optrčao sve baze. U pozadini svih teorija o funkcionisanju mozga vreba jedna šira teorija, ona Darvinova. Frojdovim rečnikom, opstanak kao primarni nagon izražava se koncepcijom Ida. Prema Jungu, prilično uzvišenom postavkom krvne svesti. Mislim da nijedan od njih ne bi osporio sledeću teoriju: kad bi se sveukupno svesno mišljenje, sveukupno sećanje, sposobnost egzaktnog mišljenja odjednom izbrisalo iz ljudskog mozga, ostalo bi samo nešto čisto i užasno.” Upravnik zaćuta i pogleda u sve njih, očekujući komentar. Niko od njih ne reče ništa. Upravnik klimnu glavom kao da je zadovoljan i nastavi. “Mada ni frojdovci ni jungovci ne priznaju to kao izreku, ipak daju naslutiti da možda imamo jezgro, jedan temeljni talas nositelj ili - da se poslužimo jezikom razumljivijem Džordanu - jedan redak upisanog koda koji se ne može izbrisati.” “Temeljno uputstvo”, reče Džordan. “Kao u Star treku.” “Tako je”, složi se upravnik. “Zapravo uopšte nismo homo sapiensi. Naše jezgro je ludilo. Temeljno uputstvo je ubijanje. Prijatelji moji, ono što Darvin kao fin gospodin nije mogao reći, jeste da smo zemljom zavladali ne zato što smo najpametniji ili najopakiji već najluđe i najubojitije zveri u džungli. A upravo je to pre pet dana razotkrio Impuls.”

17. “Odbijam da poverujem u to da smo izvorno bili luđaci i ubice”, reče Tom. “A Partenon, zaboga? Mikelanđelov David! Ploča na Mesecu na kojoj piše: ‘Dolazimo u miru u ime celog čovečanstva’?” “Na toj ploči nalazi se i ime Ričarda Niksona”, suvo će Ardai. “Kvekera, ali nikako i miroljupca. Gospodine Mekort - Tome - nije mi namera da podignem optužnicu protiv ljudskog roda. Kad bih to želeo, ukazao bih vam na činjenicu da na svakog Mikelanđela dolazi jedan Markiz de Sad, na svakog Gandija jedan Ajhman, na svakog Martina Lutera Kinga jedan Osama bin Ladcn. Recimo to ovako: ljudi su zavladali našom planetom zahvaljujući dvema bitnim obeležjima. Prvo je inteligencija. A drugo je bezuslovna spremnost ubiti sve što im se nađe na putu.” On se nagnu i pogleda u njih svojim sjajnim očima. “Na kraju je prevagnula ljudska inteligencija nad ljudskim nagonom za ubijanjem, a razum ovladao najluđim ljudskim nagonima. I to je bio deo opstanka. Lično smatram da se poslednji obračun između njih dogodio u oktobru 1963. zbog pregršt raketa na Kubi, ali ostavimo tu raspravu za koji drugi dan. Činjenica je da smo mahom sublimirali ono najgore u nama dok se nije dogodio Impuls i izbrisao sve osim tog crvenog jezgra.” “Neko je pustio tasmanijskog đavola iz kaveza” promrmlja Alis. “Ali ko?” “Ni time ne bi trebalo da razbijamo glavu”, odgovori upravnik. “Pretpostavljam da nisu imali pojma šta čine… ili koliko čine. Na temelju sigurno na brzinu izvedenih eksperimenata u razdoblju od nekoliko godina - a možda i mes’eći - verovatno su smatrali da će pokrenuti buru terorizma.

Umesto toga pokrenuli su potresni talas neizrecivog nasilja, koje pored toga i mutira. Premda nam se ovi dani čine užasnim, možda će nam se posle činiti zatišjem između bura. A ovi dani su nam možda i jedina prilika da nešto preduzmemo.” “Kako to mislite, mutira?” upita Klej. Ali upravnik ne odgovori već se okrenu dvanaestogodišnjem Džordanu. “Preuzmite vi, mladiću, molim lepo.” “Da. Dakle.” Džordan reče pa zaćuta da razmisli. “Naš se um služi samo majušnim postotkom kapaciteta mozga. To znate, zar ne?” “Da”, reče Tom, pomalo popustljivo. “Tako sam barem pročitao.” Džordan klimnu glavom. “I kad se dodaju sve vegetativne funkcije koje naš mozak kontroliše, plus podsvest - snovi, nagonsko mišljenje, polni nagon, sve to - naši mozgovi jedva da rade u praznom hodu.” “I Iolmse, zapanjuješ me”, reče Tom. “Tome, ne pravi se važan!” reče Alis i Džordan je zaljubljeno pogleda. “Ne pravim se”, reče Tom. “Mali je otkriće.” “Zaista”, upravnik će suvo. “Džordan možda povremeno ima problema sa staroengleskirn, ali nije dobio stipendiju zato što je prvak u monopolu.” Primeti dečakovu neprijatnost pa koščatim prstima s ljubavlju promrsi Džordanovu kosu. “Nastavi, molim te.” “Dakle…” Klej je primetio da se Džordan smeo, ali tad ponovo uhvati ritam. “Kad bi naš mozak stvarno bio hard disk, bio bi skoro prazan.” Džordan shvati da ga jedino Alis razume. “Recimo to ovako: kompjuter bi nam poručivao nešto kao 2 posto iskorišćeno 98 posto neiskorišćeno. Niko zapravo ne

zna čemu služi onih 98 posto, ali to predstavlja veliki potencijal. Žrtve moždanog udara, na primer, ponekad počnu da se služe prethodno uspavanim područjima mozga kako bi ponovo hodale i govorile. Kao da im se mozgovi prespoje zaobilazeći pogođeno područje. Svetla se upale u sličnom delu mozga, samo na drugoj strani.” “Ti proučavaš te stvari?” upita Klej. “To je logičan nastavak mojeg zanimanja za kompjutere i kibernetiku”, reče Džordan i sleže ramenima. “Osim toga, čitam i mnogo sajberpank SF-a. Vilijem Gibson, Brus Sterling, Džon Sirli…” “Nil Stivenson?” upita Alis. Džordanovo lice sc ozari. “Nil Stivenson je bog.” “Vratimo se našoj temi”, prekori ga upravnik… ali blago. Džordan slegnu ramenima. “Izbrišete li kompjuterski hard disk, on neće moći spontano da se regeneriše… osim možda u nekom romanu Grega Bera.” On se ponovo nasmeši, ali ovaj put brzo i prilično nervozno, pomisli Klej. Delom je za to bila odgovorna Alis, koja je dečka očito oborila s nogu. “No ljudi su nešto drugo.” “Ali postoji ogromna razlika između ponovog učenja hodanja nakon moždanog udara i sposobnosti da se telepatijom osigurava energija za rad sterea”, reče Tom. “To je nebo i zemlja. Kvantni skok.” Bojažljivo pogleda u njih kad je izustio reč telepatija, kao da očekuje da će se oni nasmejati. Ali niko se ne nasmeja. “Aha, ali moždani udar, čak i težak, nekoliko je svetlosnih godina drukčiji od onoga što se dogodilo ljudima koji su razgovarali mobilnim telefonom u vreme Impulsa”, odgovori Džordan. “Ja i upravnik - upravnik i ja - smatramo da je Impuls, osim što je ljudske mozgove ogolio do te neizbrisive šifre, pokrenuo još nešto. Nešto što verovatno čuči u svima nama

već milionima godina, skriveno u onih devedeset osam posto latentnog hard diska.” Klej ova ruka prikrade se dršci revolvera koji je podigao s poda kuhinje Bet Nikerson. “Fitilj”, reče on. Džordanovo se lice ozari. “Aha, tačno tako1 Mutirajući fitilj. Ovo nikad ne bi moglo da se dogodi bez tog potpunog brisanja na sveopštem nivou. Jer ono što se budi u tim tamo ljudima… samo što to više nisu ljudi, ono što se u njima budi…” “Jeste objedinjeni organizam”, upravnik mu upade u reč. “To je naš zaključak.” “Da, ali nešto više od pukog roja ili jata” reče Džordan. “Jer to što su u stanju da učine sa CD-plejerima možda je tek početak, poput deteta koje uči da veže pertle. Pomislite samo šta bi mogli biti u stanju da učine za sedam dana. Ili za mesec. Ili godinu.” “Možda se varaš”, reče Tom, glasa suvog poput lomne grančice. “A možda je u pravu”, reče Alis. “O, siguran sam da je u pravu”, ubaci upravnik i otpi malo svoje viskijem začinjene vruće čokolade. “Naravno, ja sam starac i meni je ionako vreme gotovo isteklo. Ja ću pristati na svaku odluku koju donesete.” Kraća pauza. Pogleda u Kleja, pa u Alis, pa u Toma. “Pod uslovom da je ispravna.” Džordan reče: “Jer kolonije će pokušati da se povezu. Ako se već ne čuju, čuće se vrlo skoro.” “Gluposti” reče Tom. “Priče za decu.” “Možda”, reče Klej, “ali o tome valja razmisliti. Zasad su noći naše. Sta ako zaključe da im je potrebno manje sna? Ili da se više ne boje mraka?” Niko ništa ne reče nekoliko trenutaka. Napolju je jačao vetar. Klej je pijuckao svoju toplu čokoladu, koja je i u početku bila mlaka a sad gotovo hladna. Kad je ponovo

podigao pogled, primeti da je Alis svoju šoljicu odložila i umesto nje u ruci drži svoju najk amajliju. “Želim da ih likvidiram”, reče ona. “One na igralištu, želim da ih zbrišem s lica zemlje. Ne kažem ubiti ih jer mislim da je Džordan u pravu, i ne želim to da učinim u ime ljudskog roda. Želim to da učinim za majku i oca, jer ni njega nema. Znam da je mrtav, osećam. Želim to da učinim za svoje drugarice Viki i Tes. Bile su dobre drugarice, ali imale su mobilne telefone, nigde nisu išle bez njih, i znam kakve su sada i gde spavaju: na nekom mestu sličnom onom usranom fudbalskom terenu.” Ona pogleda u upravnika i zacrveni se. “Izvinite, gospodine.” Upravnik odmahnu rukom na njeno izvinjenje. “Možemo li mi to?” Alis upita upravnika. “Možemo li ih potamafcrti?” Carls Ardai, koji je završavao svoj radni vek kao vršilac dužnosti upravnika Gajtenske akademije kad je došao smak sveta, naceri se i pokaza svoje oglodanc zube u veselom smešku koji bi Klej jako rado uhvatio perom ili kistom: u njemu nije bilo ni trunke samilosti. “Gospođice Maksvel, možemo pokušati”, reče on.

18. U četiri sata idućeg jutra, Tom Mekort sedeo je za izletničkim stolom između dva staklenika Gajtenske akademije. Oba su pretrpela velika oštećenja nakon Impulsa. Stopala, na kojima je imao ribok patike koje je obuo još u Maldenu, podigao je na jednu od klupica a glavu položio na ruke koje je, pak, podbočio kolenima. Vetar mu je nosio kosu na jednu pa na drugu stranu. Alis je sedela preko puta, brade podbočene rukama. Svetlost nekoliko baterijskih lampi bacala je sene po njenom licu. Na toj svetlosti izgledala je prilično zgodno uprkos primetnom umoru; u njenim godinama sve vrste svetlosti još laskaju. Upravnik, koji je sedeo pokraj nje, izgledao je samo iscrpljeno. U bližem od dva staklenika dva plinska fenjera lebdela su poput nemirnih duhova. Fenjeri se sastadoše na bližem kraju staklenika. Klej i Džordan poslužili su se vratima, iako je u staklenoj oplati s obe strane bilo velikih rupa. Trenutak potom, Klej sede pokraj Toma, a Džordan zauze svoje uobičajeno mesto pored upravnika. Dečak je mirisao na benzin i đubrivo, a još više na očaj. Klej spusti nekoliko svežnjeva ključeva na sto medu baterijske lampe. Što se njega tiče, mogu ostati ovde dok ih neki arheolog ne pronađe nakon četiri milenijuma. “Zao mi je”, tiho će upravnik Ardai. “Činilo se tako jednostavno.” “Aha” reče Klej. Zaista je izgledalo jednostavno: napuniće stakleničke prskalice benzinom, natovariti ih na prikolicu kamioneta, prevesti se preko igrališta i u vožnji prskati na obe strane, a potom baciti šibicu. Želeo je da kaže Ardaiju da se i Džordžu V. Bušu njegova iračka pustolovina verovatno učinila jednako jednostavnom - napuniš prskalice, baciš šibicu - ali nije to rekao. Bilo bi to besmisleno okrutno. “Tome?” upita Klej.

“Jesi li dobro?” Dosad mu je već postalo jasno da Tom nema neiscrpnu zalihu izdržljivosti. “Aha, samo sam umoran.” Tom podiže glavu i nasmeši se Kleju. “Nisam navikao na noćnu smenu. Šta ćemo sad?” “Na spavanje, pretpostavljam” reče Klej. “Za četrdesetak minuta sviće.” Nebo je već bledelo na istoku. “Nije pošteno”, reče Alis i besno obrisa obraze. “Nije pošteno, toliko smo se trudili}” Zaista i jesu, ali ništa im nije palo s neba. Svaka mala (i zapravo besmislena) pobeda predstavljala je neku vrstu izluđujuće borbe koju je njegova majka zvala boljševičko trudbeništvo. Jedan Klejov deo želeo je da okrivi upravnika… ali i sebe, jer Ardaijevu zamisao s prskalicima nije uzeo sa rezervom. Pristati na plan starog profesora engleske književnosti da spržiš fudbalski teren pomalo je bilo kao da se u revolveraški obračun upustiš s nožem. Ipak… izgledalo je kao dobra zamisao. Dok nisu otkrili da je rezervoar za benzin u zaključanoj šupi. Proveli su gotovo pola sata u obližnjoj kanceariji, preturali na svetlosti fenjera po izluđujuće neoznačenim ključevima na ploči iza domarevog stola. Džordan najzad nađe ključ kojim su otključali vrata šupe. Zatim su otkrili da neće biti dovoljno samo izvući čep. Umesto čepa dočeka ih poklopac. A poput šupe u kojoj se nalazio rezervoar i poklopac je bio zaključan. Natrag u kancelariju; ponovo prekopavanje na svetlosti fenjera, i najzad ključić koji je pristajao u bravicu poklopca. Međutim, tad im Alis skrenu pažnju na činjenicu da će bez creva ili sifona imati poplavu, budući da se poklopac nalazi na dnu rezervoara kako bi sila teže osigurala napajanje u slučaju nestanka struje. Sat vremena tražili su odgovarajuće crevo, ali ne nađoše ništa ni približno slično. Tom nađe mali levak, zbog čega ih sve spopade umerena histerija.

A budući da nijedan komplet ključeva za kamionete nije bio označen (barem ne na način razumljiv osobama koje nisu radnici voznog parka), nalaženje pripadajućih ključeva pretvori se u još jedan proces pokušaja i grešaka. Ovaj se barem brže završio, jer je iza garaže bilo parkirano samo osam kamioneta. I na kraju staklenici. Umesto dvanaest prskalica našli su samo osam, i to ne kapaciteta sto dvadeset već četrdeset litara. Možda bi uspeli da ih napune iz rezervoara benzina, ali bi se i oni zalili benzinom, a rezultat bi ionako bio bednih trista dvadeset litara upotrebljivog benzina za prskanje. Pomisao na likvidaciju hiljadu telefonskih luđaka uz pomoć samo trista dvadeset litara običnog benzina oterala je Toma, Alis i upravnika na pomenutu izletničku klupu. Klej i Džordan se još malo zadržaše u stakleniku u potrazi za većim prskalicama, ali nisu našli nijednu. “Ali našli smo nekoliko malih prskalica za lišće”, reče Klej. “One koje su nekad zvali flitovke.” “Osim toga”, reče Džordan, “velike prskalice u stakleniku pune su sredstva protiv korova ili za prehranu bilja ili nečeg sličnog. Najpre bismo morali da ih ispraznimo, što znači da bismo morali da stavimo maske da se ne otrujemo ili nešto slično.” “Stvarnost je gorka”, sumorno će Alis. Na trenutak pogleda u svoju patikicu, pa je gurnu u dž.ep. Džordan uze ključeve koje su sparili s jednim od kamioneta službe za održavanje. “Mogli bismo se odvesti do grada,” reče on, “do gvožđarije Tmstvorti. Oni sigurno imaju prskalice.” Tom odmahnu glavom. “Do tamo ima više od kilometar i po, a glavna saobraćajnica puna je smrskanih i napuštenih automobila. Neke bismo možda uspeli da zaobiđemo, ali ne i sve. A vožnja preko travnjaka ne dolazi u obzir jer su kuće preblizu. Postoje razlozi zašto svi pešače.” Videli su ljude na biciklima,

ali ne mnoge; čak su i bicikli opremljeni svetlima bili opasni pri svakoj brzini. “Da li bi lagani kamionet uspeo da se probije sporednim uličicama?” upita upravnik. Klej reče: “Pretpostavljam da bismo sutra uveče mogli da istražimo tu mogućnost. Izvidimo rutu unapred, pešice, pa se vratimo kamionetom.” On porazmisli. “A u gvoždari će verovatno imati i razna creva.” “Ne zvučiš baš oduševljeno”, reče Alis. Klej uzdahnu. “Ne treba mnogo da se neka uličica zablokira. Na kraju ćemo morati da teglimo stvari pešice, čak i da nam se posreći više nego noćas. Ne znam ni sam. Možda će mi taj predlog izgledati bolje nakon što se odmorim.” “Naravno da hoće”, složi se upravnik, ali je zazvučao šuplje. “Svima nama.” “A šta je s benzinskom pumpom preko puta Akademije?” upita Džordan ne nadajući se mnogo. “Kakvom benzinskom pumpom?” upita Alis. “Misli na Citgo”, odgovori upravnik. “Isti problem, Džordane -mnogo benzina u rezervoarima ispod pumpi, ali nema struje. A i sumnjam da imaju veću količinu kanistera osim onih od deset ili dvadeset litara. Zaista mislim…” Ali ne reče šta zaista misli. Zaćuta usred rečenice. “Šta je, Kleje?” Klej je razmišljao o onoj trojci ispred njih koja je prošepala pokraj te iste pumpe, kako je jedan od muškaraca držao ženu oko struka. “Akademi gruv citgo”, reče on. “Tako se zove, zar ne?” “Da…” “Ali mislim da nisu prodavali samo benzin.” Nije to samo mislio nego i znao. Zbog dva kamiona parkirana sa strane.

Video ih je, ali nije obraćao pažnju. Barem ne tada. Nije imao razloga. “Ne znam šta…” zausti upravnik pa zaćuta. Pogledi im se sretnu. Upravnikovi nagrizeni zubi ponovo se pokazaše u tom jedinstveno nemilosrdnom osmehu. “O”, reče on. “O. O, bože. Bože moj, tako je.” Tom je gledao čas u jednog, čas u drugog, sve zbunjeniji. Alis takođe. Džordan je samo čekao. “A da vas dvojica kažete nama ostalima zbog čega se tako pogledavate?” upita Tom. Klej je bio voljan da to učini - već je video kako će to odjeknuti, i bilo je previše dobro da to ne bi podelio s drugima - kad ona muzika s igrališta utihnu. Nije se iznebuha isključila, kao što bi se najčešće dogodilo kad bi se telefonski luđaci ujutro probudili, nego je zaječala i postepeno utihnula, kao da je neko nogom šutnuo izvor muzike u otvor lifta. “Rano su ustali”, tiho će Džordan. Tom zgrabi Kleja za ruku. “Danas nije isto”, reče on. “A jedan od tih prokletih plejera još svira… Čujem ga, jako tiho.” Vetar je bio jak, i Klej je znao da duva iz smera fudbalskog terena jer je sa sobom doneo zasićene mirise trule hrane, trulih leševa, stotina neopranih tela. Kao i sablasni zvuk Lorensa Velka i njegovih Sampanj mjuzik mejkersa i njihovog “Slončićevog gega”. A onda se negde sa sevcrozapada - iz daljine od možda petnaestak a možda i četrdeset pet kilometara, bilo je teško odrediti koliko daleko ga je vetar nosio - začu nestvaran, zujav jauk. Usledi tajac… muk… a onda ona ni budna ni usnula stvorenja s fudbalskog igrališta Toni uzvratiše istom merom. Njihov jauk bio je mnogo glasniji, šuplji: ječeći sablasni jauk koji se vinu u crno i zvezdano nebo.

Alis rukama poklopi usta. Ona patikica joj je okomito štrcala iz ruku, a s obe strane su joj se iskolačile oči. Džordan se rukama uhvatio upravniku oko pasa i zario lice u njegovu slabinu. “Pogledaj, Kleje!” reče Tom. Ustade i otetura se prema travnatom prolazu između dva smrskana staklenika upirući prstom u nebo. “Vidiš li? O Rože, vidiš li ti ono?” Na severozapadu, odakle se začuo onaj daleki jauk, na horizontu procveta crvenkastonarandžasti žar. Pojačavao se, a onda vetar ponovo donese taj užasni zvuk… i ponovo mu odgovori sličan, ali mnogo jači jauk s igrališta Toni jUd. Pridruži im se Alis, pa upravnik, koji je hodao držeći ruku oko Džordanovih ramena. “Staje tamo?” upita Klej pokazujući prema žaru koji je već počeo da gasne. “Mogao bi biti Glcns Fols”, reče upravnik. “Ili Litltaun.” “Sta god to bilo, roštilj radi”, reče Tom. “Luđaci gore. A naša kolonija to zna. Ćuli su.” “Ili osetili”, reče Alis. Zadrhta, pa se uspravi i pokaza zube. “Nadam se da jesu!” Kao da su je čuli, začu se još jedan jauk s Tonija: mnogi glasovi kao jedan u vapaju saosećanja i - verovatno - zajedničkog bola. Onaj jedini stereo - onaj u kojem se nalazi CD, pomisli Klej, nastavi da svira. Deset minuta kasnije ponovo mu se pridružiše drugi plejeri. Muzika - sad pesma “U tvojoj blizini” u izvođenju Karpentersa - postepeno se pojača, baš kao što se prethodno postepeno stišala. Dotad ih je upravnik Ardai, primetno hramljući, već poveo natrag u Čitam lodž. Nedugo potom, muzika ponovo prosta… ali se ovaj put naprosto isključi, kao i prethodnog jutra. Iz daljine, nošen vetrorn bogzna koliko kilometara, začu se jedva čujan pucanj. A potom svet sablasno i potpuno utihnu, čekajući da tama ustupi mesto danu.

19. Kad se sunce svojim zracima počelo probijati kroz krošnje na istočnom horizontu, gledali su kako telefonski luđaci ponovo s fudbalskog igrališta odlaze u zbijenim formacijama prema centru Gajtena i okolnim naseljima. Lepezasto su se širili nizbrdo prema Akademijinoj aveniji kao da se ništa nepoželjno nije dogodilo pred zoru. Ali Klej se ne bi opkladio u to. Potrebno je da što pre obave to što moraju s Citgom; danas, ako uopšte nameravaju to da učine. Izlazak po danu mogao bi značiti da će morati da upucaju neke od njih, ali dok se luđaci kreću u čoporu samo na početku i kraju dana, on je voljan da prihvati taj rizik. Gledali su iz trpezarije ono što je Alis nazvala “zorom mrtvaca”. Posle su Tom i upravnik otišli u kuhinju. Klej ih zateče kako sede za stolom na kocki sunčeve svetlosti i piju mlaku kafu. Pre nego što je Klej uspeo da počne da objašnjava šta želi da učini kasnije tog dana, Džordan mu dotače zglob. “Neki luđaci su još tamo”, reče on, a potom, tiše: “S nekima sam išao u školu.” Tom reče: “Mislio sam da su dosad već svi u Kejmartu u potrazi za artiklima na akcijskoj prodaji.” “Mislim da bi trebalo da pogledate ovo”, Alis reče s vrata. “Nisam sigurna je li rcč o još jednom - kako vi to zovete, razvojnom koraku napred, ali bi moglo biti. Verovatno i jeste.” “Naravno da jeste”, turobno će Džordan. Telefonski luđaci koji nisu otišli - Kleju se činilo da je reč o grupi od njih stotinjak - odnosili su mrtvace ispod tribina. U početku bi ih odneli na parking južno od igrališta i iza dugačke zgrade od cigle, a vratili se praznih ruku. “U toj zgradi je dvoranska atletska staza”, reče im upravnik.

“A tamo se drži i sva sportska oprema. Iza je strmina. Pretpostavljam da bacaju tela u tu jarugu.” “Naravno”, reče Džordan, sav jadan. “Tamo je kaljuža. Istrunu- će.” “Ionako su trulili, Džordane”, blago će Tom. “Znam,” reče Džordan još jadnije, “ali će na suncu istruliti još brže.” Pauza. “Gospodine?” “Da, Džordane?” “Video sam Nou Čatskog. Iz dramske grupe.” Upravnik potapša dečaka po ramenu. Bio je jako bled. “Ne uzimaj to k srcu.” “Teško je ne uzimati”, šapnu Džordan. “Jednom me fotografisao. Njegovim… njegovim, znate već čime.” A tad, novi razvoj događaja. Dvadesetak pčelaradilica odvoji se od roja bez ikakvog dogovaranja i krenu prema razbijenim staklenicima u formaciji u obliku slova V, što posmatrače podseti na guskeselice. Medu njima je bio i stvor kojeg je Džordan identifikovao kao Nou Čatskog. Ostatak ekipe za uklanjanje leševa na trenutak se zagleda za odlazećom frakcijom, a potom odmarširaše natrag niz kosine, u troredu, te nastaviše da izvlače leševe ispod tribina. Dvadeset minuta kasnije ona staklenička grupa se vrati, sad u koloni jedan po jedan. Neki su još bili praznih ruku, ali većinom su našli kolica za prevoz velikih vreća kreča ili dubriva. Uskoro su se telefonski luđaci služili kolicima za prevoz leševa i brže im je išlo. “Da, to je korak napred, nema šta”, reče Tom. “I više nego jedan”, doda upravnik. “Pospremaju kuću i pri tom koriste alatke.” Klej reče: “Ne sviđa mi se to.” Džordan ga pogleda, lica bledog i umornog i mnogo starijeg nego što bi trebalo biti. “Niste jedini.”

20. Spavali su do jedan popodne. A onda, nakon što su se uverili da je radna grupa završila s poslom i pridružila se ostatku kolonije u potrazi za hranom, spustiše se do kamenih stubova koji su označavali ulaz u Gajtensku akademiju. Alis je posprdno frknula na Klcjov prcdlog da bi on i Tom trebalo da obave posao sami. “Preseravanje u stilu Betmena i Robina ne dolazi u obzir”, reče ona. “Jao, a oduvek sam želeo da budem Robin”, reče Tom i jedva primetno zašušlja, ali kad ga ona neveselo pogleda, u ruci čvrsto stežući svoju patikicu (sad već pomalo izlizanu), on se pokunji. “Izvini.” “Možete sami da odete preko do benzinske pumpe”, reče ona. “To ima smisla. Ali mi ostali stražarimo preko puta.”^ Upravnik je bio predložio da Džordan ostane u Čitam lodžu. Pre nego što je dečak uspeo da odgovori - a izgledalo je da će njegov protest biti žestok - Alis upita: “Kako oči, Džordane?” On joj se nasmeši i ponovo je pogleda pomalo zaljubljeno. “Dobro. Sve je u redu s njima.” “Igrao si videoigrice? One u kojima se puca?” “Naravno, na stotine.” Ona mu pruži pištolj. Klej primeti da je Džordan malo zadrhtao kad su im se prsti dodirnuli, kao kad kvrcnete viljušku za štimovanje klavira. “Kažem li ti da naciljaš i pucaš - ili ti upravnik Ardai to kaže - hoćeš li nas poslušati?” “Naravno.” Alis pogleda u Ardaija s mešavinom prkosa i izvinjenja. “Potreban nam je svaki par ruku.”

Upravnik je popustio i sad su ovde, a preko puta ulice i malo niže prema gradu je Akademi gruv citgo. Odavde se lako mogao pročitati jedan drugi, donekle manji natpis: AKADEMIJIN LP PLIN. Jedan jedini automobil kod pumpi, otvorenih vozačkih vrata, već je izgledao prašnjavo i odavno napušteno. Veliki izlog benzinske stanice od debelog stakla bio je razbijen. Malo udesno, parkirani u hladu jednog od šačice preživelih brestova u severnom delu Nove Engleske, stajala su dva kamiona u obliku orijaških plinskih boca. Na oba je sa strane pisalo Akademijin LP plin i Na usluzi jugu Nju Hempšira od 1982. Na ovom potezu akademijine avenije nije bilo ni traga telefonskim luđacima u potrazi za hranom. Na prednjim tremovima većine kuća koje je Klej mogao da vidi bilo je cipela, ali ne i na svima. Bujica izbeglica je, čini se, jenjavala. Preuranjeni zaključak, opomenu sam sebe. “Gospodine? Kleje? Šta je ono?” upita Džordan. Pokazivao je na sredinu Avenije - što je zapravo još bila deonica 102, mada se to lako moglo smetnuti s uma u ovo sunčano, tiho popodne u kojem su najbliži zvukovi bili cvrkut ptica i šum vetra u krošnjama. Nešto je pisalo drečavom ružičastom kredom na asfaltu, ali s mesta na kojem su stajali Klej nije mogao da pročita šta piše. Klej zavrti glavom. “Spreman?” upita on Toma. “Naravno”, reče Tom. Pokušavao je da zvuči opušteno, ali mu je na neobrijanom vratu žila kucavica brzo pulsirala. “Ti Betmen, ja Robin.” Potrčaše preko ulice isukanih pištolja. Klej je rusko automatsko oružje ostavio Alis, višemanje uveren da će je zavrteti oko ose poput čigre ako bude stvarno morala da zapuca iz njega. Poruka nažvrljana ružičastom kredom na makadamu glasila je: KESVAK=NE-FON “Da li ti to nešto znači?” upita Tom.

Klej odmahnu glavom. Nije mu to ništa značilo, a trenutno mu i nije bilo važno. Jedino je želeo da se pomeri s Akademijine avenije gde se osećao izložen pogledima poput mrava u činiji pirinča. Pade mu na um, iznenada, i ne prvi put, da bi prodao dušu đavolu samo da zna je li mu sin dobro i je li na nekom mestu gde ljudi ne guraju oružje u ruke dece vične videoigricama. Gudno: pomislio bi da je poslagao prioritete, da se rešava karata, jedne po jedne, a tad bi mu nadošle takve misli, a svaka sveza i bolna poput nepreboljene tuge. Odlazi odavde, Džoni. Nije ti ovde mesto. Nije ovo ni mesto za tebe, a ni vreme. Oni kamioni puni propana bili su prazni i zaključani, ali ništa zato: danas im sreća ne okreće leđa. Ključevi su visili na ploči u kancelariji, ispod natpisa VUĆNA SLUŽBA NERADI OD PONOĆI DO 6 UJUTRO BEZ IZUZETAKA. Malena plinska boca klatila se sa svakog priveska. Na pola puta do vrata, Tom dodirnu Klejovo rame. Dvoje telefonskih luđaka hodalo je posred ulice, jedno pokraj drugog, ali ni u kojem slučaju sinhronizovano. Muškarac je jeo čokoladice tivinkies iz kutije pune tih čokoladica, ijice mu je bilo premazano slojem krema, mrvica i ledenog premaza. Žena je ispred sebe držala knjigu veličine monografije. Kleju je izgledala poput horistkinje koja drži preveliku crkvenu pesmaricu. Na naslovnoj strani bila je fotografija škotskog ovčara koji skače kroz Ijuljašku od automobilske gume. To što je žena knjigu držala naopako donekle umiri Kleja. Prazan, poharan izraz njihovih lica - i to što su bauljali sami, što je značilo da podne još nije vreme za rojenje - umiri ga još više. Ali mu se nije sviđala ta knjiga. Ne, nimalo mu se nije sviđala ta knjiga. Luđaci odbauljaše pokraj akademijinih ulaznih kamenih stubova. Klej je video kako Alis, Džordan i upravnik razrogačenih očiju zaviruju iza njih. Dva luđaka pređoše preko kriptične poruke napisane kredom na drumu -

KESVAK=NE-FON - i tad žena posegnu za čokoladicama svog družbenika. Ovaj pomeri kutiju izvan njenog dometa. Žena baci onu knjigu (koja pade na ulicu naslovnom stranom nagore: 100 najpopularnijih pasa) i ponovo posegnu za kutijom. Muškarac je ošamari dovoljno jako da joj masna kosa polete na sve strane. Zvuk tog šamara odjeknu veoma glasno u podnevnom muku. Sve su to činili u hodu. Žena jeknu: “Aul” Muškarac odgovori (barem je Kleju to zazvučalo kao odgovor): “liiiiinl” Žena posegnu za kutijom sa slatkišima. Sad su prolazili pored Citga. Ovaj put muškarac je šakom ćušnu u vrat, janako usput, s boka, i gurnu ruku u kutiju da uzme još jedan slatkiš. Žena se zaustavi. Pogleda u partnera. Trenutak potom i on se zaustavi. Odmakao se od nje koji korak, tako da joj je bio višemanje okrenut leđima. Klej oseti nešto u suncem zagrejanom spokoju kancelarije benzinske pumpe. Ne, ispravi se on, ne u ovoj kancelariji nego u meni. Nekakva zadihanost, kao kad se prebrzo popneš uza stepenice. Samo što se možda nešto događa i u kancelariji jer… Tom se podiže na prste i šapnu mu u uvo: “Osećaš li?” Klej klimnu glavom i pokaza na kancelarijski sto. Nije bilo vetra ni primetnije promaje, ali su papiri na stolu ipak lepršali. A u pepeljari pepeo poče lenjo da se kovitla, poput vode koja ističe iz kade. U pepeljari su bila dva opuška - zapravo tri - a kovitlajući pepeo kao da ih je gurkao prema sredini pepeljare. Muškarac se okrenu prema ženi. Pogleda je. Ona pogleda u njega. Gledali su se. Klej nije primećivao nikakav izraz na njihovim licima, ali je osećao kako mu se ježe dlačice na rukama, a začu i tiho škripanje. Bili su to ključevi na ploči ispod znaka VUČNA SLUŽBA NERADI. I oni su se pomerali i jedva primetno škripali. “Ani” reče žena i ispruži ruku. “Iiiinl” reče muškarac. Imao je na sebi isprane ostatke odela, a na nogama neizglancane crne cipele. Pre šest dana možda je bio menadžer srednjeg ranga, ili zastupnik, ili

domar stambenog kompleksa. A jedina nekretnina do koje mu je sad stalo jeste njegova kutija čokoladica. Privio ju je na grudi a musava usta neumorno su mu radila. “Aul” uporno će žena. Ispružila je obe ruke umesto samo jedne, kretnja koja otkad je sveta i veka znači daj mi; ključevi u kancelariji zazvečaše jače. Iznad njihovih glava začu se bzzzzt kad je neonsko svetio zatreperilo pa se ponovo ugasilo, iako nije bilo struje. Crevo ispade iz srednje pumpe i pade na betonsko ostrvce uz metalni zveket. “Au”, reče muškarac. Ramena mu klonuše i iz njega se iscedi sva napetost. Nestade i napetosti u vazduhu. Ključevi na ploči utihnuše. Pepeo uspori kovitlanje u svojoj ulubljenoj metalnoj urni pa se postepeno smiri. Niko ne bi pomislio da se nešto dogodilo, pomisli Klej, da nije bilo onog creva koje je iskočilo iz nosača i malog grozda opušaka u središtu pepeljare na stolu ovde u kancelariji. “Au”, reče žena. Još je držala ispružene ruke. Njen kompanjon priđe joj nadohvat. Žena uze po čokoladicu u svaku ruku i poče da je jede zajedno s omotom. Kleju ponovo laknu od tog prizora, ali samo malo. Luđaci nastaviše da se vuku prema gradu. Žena je zastala tek toliko da uglom usta ispljune čokoladom umašćen komad celofana. I ne obazre se na 100 najpopidarnijih pasa. “Šta je to bilo?” upita Tom tihim i potresenim glasom kad se ono dvoje skoro izgubiše iz vida. “Ne znam, ali mi se nije svidelo”, reče Klej. Imao je ključeve kamiona za prevoz propana. Pruži jedne Tomu. “Znaš li da voziš s ručnim menjačem?” “Učio sam na ručnom. Znaš li ti?” Klej se strpljivo nasmeši. “Tome, ja sam heteroseksualac. Heteroseksualci znaju da barataju ručnim menjačem bez učenja. To nam je urođeno.” “Jako smešno.” Tom zapravo i nije slušao. Gledao je za onim čudnovatim parom, a žila kucavica na njegovom vratu kucala je još brže.

“Smak je sveta, sezona lova na pedere, zašto ne, zar ne?” “Tako je. A biće i sezona lova na heteroseksualce ako ovi ovladaju tim sranjem. Krenimo. Na posao.” On pođe prema vratima, ali ga Tom zadrža. “Slušaj. I ostali su možda ovo osetili, ali možda i nisu. Ako nisu, da zasad to zadržimo za sebe? Šta kažeš na to?” Klej se seti kako Džordan ne pušta upravnika iz vida i kako Alis uvek drži onu jezivu patikicu nadohvat ruke. Seti se podočnjaka ispod njihovih očiju pa onoga šta planiraju noćas da izvedu. Sudnji dan je verovatno prejaka reč za to, ali ne previše. Šta god sad bili, telefonski luđaci su nekad bili ljudska bića, i zapaliti njih hiljadu bila je dovoljna moralna nedoumica sama po sebi. Sama pomisao izjedala mu je maštu. “Ja sam za”, reče on. “Kreni uzbrdo u prvoj, u redu?” “U najmanjoj brzini koju uspem da napipam”, reče Tom putem do velikih kamiona u obliku plinskih boca. “Šta misliš, koliko brzina ima ovako veliki kamion?” “Jedna za vožnju napred biće dovoljna”, reče Klej. “Sudeći po načinu na koji su parkirani, mislim da ćeš za početak morati da pronađeš rikverc.” “Zajebi ti to”, reče Klej. “Kakve koristi od smaka sveta ako ne možeš da skršiš nekakvu pišljivu daščanu ogradu?” Pa oni to i učiniše.

21. Upravnik Ardai i njegov jedini preostali učenik zvali su dugački, talasasti brežuljak koji se spuštao od kompleksa zgrada do glavnog puta Akademijin obronak. Na njemu je trava još bila svetlozelena i tek malo posuta palim lišćem. Kad je popodne prešlo u predvečerje i Akademijin obronak još bio prazan - ni traga ludacimapovratnicima - Alis se ushoda po glavnom hodniku Čitam lodža. Zastala bi nakon svakog kruga tek toliko da pogleda kroz izbočeni prozor dnevnog boravka. S njega se pružao lep pogled na obronak, dve glavne predavaonice i igralište Toni fild. Patikica joj je ponovo bila svezana oko zgloba. Ostali su bili u kuhinji i pijuckali kokakolu iz limenki. “Neće se vratiti”, reče im ona nakon jednog od svojih obilazaka. “Prokljuvili su šta smeramo - pročitali nam misli ili nešto slično - i neće doći.” Još dva obilaska dugačkog hodnika u prizemlju, a nakon svakog pauza da pogleda kroz veliki prozor dnevnog boravka, a potom da svrati do njih. “Ili je možda reč o godišnjoj seobi, jeste li ikad pomislili na to? Možda odlaze zimi na jug kao crvendaći, jebote.” I ona ode ne pričekavši odgovor. Goredole po hodniku. Goredo- le. “Alis je poput Ahaba koji vreba Mobija”, prokomentarisa upravnik. “Eminem5 je možda idiot, ali bio je u pravu u vezi s tim tipom”, natmureno će Tom. “Kako molim?” upita upravnik. Tom na to samo odmahnu rukom. Džordan pogleda na sat. “Sinoć su se vratili gotovo pola sata kasnije nego stoje sad sati”, reče on. “Otići ću da joj kažem ako želite.”

“Mislim da to ne bi pomoglo”, reče Klej. “Mora to izbaciti iz sebe, to je sve.” “Prilično se uplašila, zar ne, gospodine?” “A ti nisi, Džordane?” “Jesam”, zapišta Džordan. “Pravi Hororgrad.” Sledeći put kad je Alis svratila u kuhinju, ona reče: “Možda je i bolje ako se ne vrate. Ne znam reprogramiraju li oni svoje mozgove na neki nov način, ali je sigurno posredi nekakva crna magija. Osetila sam to po ono dvoje danas popodne. Žena s knjigom i muškarac s čokoladicama?” Ona zavrti glavom. “Crna magija.” Alis zagrabi nazad u obilazak hodnika pre nego što je iko uspeo da odgovori; ona patikica joj se zanjiha na zglobu. Upravnik pogleda u Džordana. “Sinko, jesi li ti nešto osetio?” Džordan je oklevao, a onda reče: “Osetio sam nešto. Dlačice na vratu pokušale su da mi se nakostreše.” Upravnik skrenu pogled na dvojicu muškaraca koji su sedeli preko puta. “A vas dvojica? Bili ste mnogo bliže.” Alis ih spase potrebe da odgovore. Ulete u kuhinju, zajapurenog lica, razrogačenih očiju, a donovi njenih patika zacvileše po podu. “Dolaze”, reče ona.

22. Njih četvoro gledalo je kroz prozor kako telefonski luđaci pristižu niz Akademijin obronak u spajajućim kolonama. Njihove duge senke na zelenoj travi oblikovale su veliko vatreno kolo. Kako su se približavali onome što su Džordan i upravnik nazivali Tonijev luk, kolone su se zbijale i ono kolo senki kao da se zavrtelo na kasnoj zlatastoj sunčanoj svetlosti, sabijajući se i gasnući. Alis više nije mogla a da ne drži patikicu u ruci. Strgnula ju je sa zgloba i sad ju je opsesivno gnječila. “Videće šta smo učinili, okrenuće se i vratiti”, reče ona, tiho i brzo. “Toliko su se opametili, ako ponovo uzimaju knjige, sigurno jesu.” “Videćemo”, reče Klej. Bio je gotovo siguran da će telefonski luđaci ipak ući na igralište, čak i da je to što su tamo ugledali unelo nemir u njihov neobični grupni um; uskoro će noć, a oni nemaju gde. Odlomak uspavanke koju mu je majka pevala zaleprša mu kroz glavu: Detešce moje, imalo si težak dan. “Nadam se da će ući i nadam se da će ostati” reče Alis, još tiše. “Čini mi se da ću eksplodirati.” Ona se sumanuto zacereka. “Samo što bi trebalo da oni eksplodiraju, zar ne? Oni.” Tom se okrenu i pogleda u nju a ona reče: “Dobro sam. Sve je u redu sa mnom, pa zato zatvori usta.” “Samo sam nameravao da kažem da će biti šta će biti” reče on. “Njuejdžovsko sranje. Zvučiš poput mog oca. Kralja uramljivanja.” Suza joj se skotrlja niz obraz i ona je nestrpljivo obrisa. “Alis, smiri se. Gledaj.” “Pokušaću, u redu? Pokušaću.”

“I prekini s tom patikicom” reče Džordan, za njega nestrpljivo. “Poludeću od tog cvilećeg zvuka.” Alis pogleda u patikicu kao da se iznenadila, a onda je ponovo stavi na privezak na zglobu. Gledali su kako se telefonski luđaci slivaju prema Tonijevom luku, prolaze ispod njega uz manje naguravanja i meteža od bilo koje dosadašnje publike na fudbalskoj utakmici za proslavu mature, Klej je bio uveren u to. Gledali su kako se luđaci zatim razilaze s druge strane, prelaze atletsku stazu i jedan po jedan silaze niz kosine. Čekali su da to postojano marširanje uspori i postepeno prestane, ali ništa od toga. I oni koji su zaostali - većinom ranjenici koji su se ispomagali, ali ipak hodali u zbijenim grupama - stigli su mnogo pre nego stoje crveneće sunce zapalo iza paviljona na zapadnoj strani kompleksa Gajtenske akademije. Vratili su se ponovo, poput dresiranih golubova u svoje gnezdo ili lastavica u Kapistrano6”. Ni pet minuta nakon što je Večernjača zasjala na tamnećem nebu, Din Martin zapeva: “Svako ponekad zavoli nekog”. “Zabrinula sam se nepotrebno, zar ne?” reče Alis. “Ponekad sam prava koza. Tako kaže moj tata.” “Nisi”, reče joj upravnik. “Sve koze su imale mobilne telefone, mila moja. I zato su sad one tamo napolju a ti ovde s nama.” Tom reče: “Pitam se je li Rafa još dobro.” “A ja se pitam to isto za Džonija”, reče Klej. “Za Džonija i Šeron.”

23. U deset sati te vetrovite jesenje noći, ispod meseca koji je ulazio u poslednju četvrtinu, Klej i Tom stajali su na natkrivenom podijumu za orkestar na strani igrališta rezervisanoj za domaće navijače. Tačno ispred njih nalazio se metarski betonski zidić, debelo obložen s unutrašnje strane. Na njihovoj strani nalazilo se nekoliko stalaka za note koje je već načela rđa te nanos smeća do članaka; vetar je naneo pocepane kese i papiriće i oni su se tu smirili. Iza i iznad njih, kod ulaznih vrata, upravnik - visoki lik koji se poštapa vitkim štapom - stajao je između Alis i Džordana. Glas Debi Bun valjao se preko igrališta u pojačanim talasima komične grandioznosti. Inače bi za njom sledila Li En Vomak i pesma “Nadam se da plešeš”, a potom nazad na početak: Lorens Velk i njegovi Sampanj mjuzik mejkers, ali možda ne i noćas. Vetar je postajao hladniji i donese im smrad leševa iz kaljuže iza atletske dvorane, te vonj prljavštine i znoja živih, poslaganih na igralištu ispred podijuma. Ako se to može nazvati životom, pomisli Klej i u sebi se bledo i gorko nasmeši. Racionalizacija je popularan ljudski sport, možda najpopularniji, ali se noćas neće zavaravati: naravno da oni to zovu životom. Šta god oni bili ili u šta god se pretvarali, oni to nazivaju životom, baš kao i on. “Šta čekaš?” promrmlja Tom. “Ništa”, promumla Klej. “Baš… ništa.” Iz futrole koju je Alis našla u podrumu Nikcrsonovih, Klej isuka starinski koit kalibra 45 Bet Nikerson, sad ponovo napunjen. Alis mu je ponudila automatsku pušku - iz koje zasad nisu zapucali ni za probu - ali on je odbio, rekavši da ako kolt ne obavi posao, onda verovatno ništa neće. “Ne znam zašto automatska puška ne bi bila bolja ako ispaljuje trideset ili četrdeset metaka u sekundi”, reče ona.

“Mogao bi te kamione pretvoriti u rende za sir.” On se složio da bi to moglo da bude tako, ali je podsetio Alis da njihov noćašnji cilj nije uništiti nego zapaliti. Potom je objasnio krajnje nezakonitu prirodu municije koju je Arni Nikerson nabavio za ženin kolt: rasprskavajući meci. Ono što se nekad zvalo dumdum mecima. “U redu, ali ako ti to ne bude dovoljno, možeš da pokušaš s gospodinom Brzopucom”, rekla je ona. “Osim ako oni tamo naprosto, znaš već…” Nije želela reći napadnu, ali je prstima ruke u kojoj nije držala patikicu izvela imitaciju koračića. “U tom slučaju, hvataj maglu.” Vetar otrgnu prnju ukrasne zastavice s rezultatske ploče i ona na njemu zaplesa iznad zbijenih spavača. Oko igrališta, kao da lebde u vazduhu, videle su se crvene okice CDplejera, koji su svi osim jednog svirali bez nosača zvuka. Ona zastavica udari u branik jednog od kamiona, ostade da leprša tamo nekoliko trenutaka, a onda se odlepi i odlete u noć. Kamioni su bili parkirani jedan do drugog nasred igrališta, uzdizali se iz mora zbijenih obličja poput čudnih metalnih pustinjskih dina. Telefonski luđaci spavali su ispod njih i tako blizu njih da su neki bili stešnjeni uz točkove. Kleja to ponovo podseti na golubove selice i na to kako bi im lovci u XIX veku na zemlji palicama raseopali glave. Cela vrsta istrebljena je do početka XX veka… ali naravno, to su bile samo ptice, s malim ptičjim mozgovima koji nisu mogli da se reprogramiraju. “Kleje?” tiho upita Tom. “Siguran si da želiš ovo da učiniš?” “Ne”, reče Klej. Sad kad je kucnuo trenutak odluke, bilo je previše neodgovorenih pitanja. Jedno je bilo šta će učiniti pođe li šta po zlu. Drugo je bilo šta će učiniti bude li sve išlo po planu. Golubovi selci nisu se mogli osvetiti. Dok ovi stvorovi na igralištu… “Ali hoću.” “Pa onda kreni”, reče Tom.

“Jer, kad se sve sabere i oduzme, pesma ‘Ti si svetio mog života’ nepodnošljiva je i mrtvim pacovima u paklu.” Klej podiže kolt i levom rukom čvrsto uhvati zglob desne. Nacilja u prikolicu levog kamiona. Pucače dvaput u nju, pa dvaput u drugi kamion. Tako će mu ostati još po metak za svaki kamion, bude li potrebno. Izjalovi li se to, može da pokuša s automatskim oružjem koje je Alis od milja zvala gospodin Brzopuc. “Sagni se ako eksplodira”, Klej reče Tomu. “Bez brige”, reče Tom lica zategnutog u grimasi, u iščekivanju praska revolvera i onoga što bi moglo da usledi. Debi Bun se zahuktavala za veliko finale. Kleju iznenada postade veoma važno da je pretekne. Promašiš li s ove udaljenosti, pravi si šupak, pomisli on i opali. Nije bilo ni prilike ni potrebe za drugim pucnjem. Na sredini cisterne rasplamsa se žarki crveni cvet i na njegovoj svetlosti Klej ugleda duboko udubljenje u prethodno glatkoj metalnoj površni, kao da je unutra buknuo pakao i naglo se proširio. Potom se cvet pretvori u reku, a crvena boja u narandžastobelu. “Dole!.” dreknu on i gurnu Tomovo rame. Pade na Toma u trenutku kad se noć pretvorila u pustinjsko podne. Začula se silna šišteća rika a nakon toga i gromoglasan BANG koji Klej oseti u svakoj koščici. Iznad njih zazujaše šrapneli. Učinilo mu se da je Tom vrisnuo, ali nije bio siguran jer se začu još jedna šišteća rika i vazduh se iznenada užari. Klej ščepa Toma delom za potiljak a delom za kragnu košulje i poče da ga odvlači unazad niz betonsku kosinu koja je vodila prema ulaznim vratašcima. Zaškiljio je najjače što je mogao zbog zaslepljujućeg bleštavila koje je poteklo iz sredine igrališta. Nešto krupno prizemlji se na pomoćne tribine sa njegove desne strane. Možda komad motora, pomisli on. Bio je prilično siguran da su komadići i opiljci gvozda pod njegovim nogama nekad bili stalci za note orkestra Gajtenske akademije.

Tom je vrištao i naočari su mu stajale nakrivo, ali bio je na nogama i izgledao neozledeno. Njih dvojica potrčaše niz kosinu poput begunaca iz Gomore. Klej je video njihove senke, duge i paučinaste ispred njih, te shvati da oko njih padaju stvari: ruke, noge, komad branika, ženska glava kose u plamenu. Njima iza leda začu se drugi gromoglasni BANG - ili možda treći - i ovaj put on vrisnu. Noge mu se sapletoše i on se opruzi koliko je dug i širok. Ccli je svet brzo postajao užaren i neverovatno bleštav: Klej se osećao kao da stoji na božjem soundstageu. Nismo znali šta činimo, pomisli on, gledajući u paketić žvakaćc gume, zgaženu kutiju pepermint bombona, plavi čep pepsikole. Nismo imali pojma i platićemo sopstvenim životima. “Diži se!” To je bio Tom, i Kleju se učinilo da Tom vrišti, ali glas kao da mu je dopirao s kilometarske udaljenosti. Osećao je kako ga Tomove nežne, dugoprste ruke vuku. A onda se i Alis stvori pokraj njega. Ona ga je vukla za drugu ruku. Lice joj je plamtelo na onoj svetlosti. Video je kako joj ona patikica poigrava i poskakuje na pertli na zglobu. Alis je bila poprskana krvlju, komadima tkanine i kuglicama kuvanog ljudskog mesa. Klej se teškom mukom osovi na noge, pa posrnu, ali ga Alis ponovo podiže snagom mladosti. Iza njihovih leda, propan je rikao poput zmaja. Utom pristiže i Džordan, a upravnik se dotetura njemu za petama, crven u licu; iz svake bore slivao mu se znoj. “Ne, Džordane, pomeri ga s puta!” dreknu Tom. Džordan odvuče upravnika u stranu i smrknuto uhvati starca čvrsto oko struka kad se ovaj zateturao. Zapaljeni torzo s prstenom u pupku tresnu pod Alisine noge i ona ga raspali nogom. Pet godina igranja fudbala, rekla je jednom Alis, priseti se Klej. Zapaljeni komad košulje pade joj na potiljak no Klej ga odgurnu pre nego što je uspeo da joj, zapali kosu. Na vrhu kosine, plamteća kamionska guma s pola puknute osovine nasloni se na poslednji red rezervisanih

mesta. Da im je pala na put i preprečila im se, možda bi se skuvali - upravnik bi se sigurno skuvao. Ovako su uspeli da se provuku pokraj nje, zadržavajući dah zbog kuljanja dima. Trenutak potom, teturavo su se provukli kroz ulazna vratašca, Džordan s jedne strane upravnika a Klej s druge. Gotovo da su ga nosili. Upravnikov vitlajući štap dvaput je ćušnuo Kleja, ali trideset sekundi nakon prolaska pokraj one gume stajali su ispod Tonijevog luka i gledali u veliki plameni stub koji se dizao iznad tribina i centralne novinarske lože s identičnim izrazom zaprepašćene neverice. Zapaljeni dronjak ukrasne zastavice iskreći slete na pločnik pored glavne blagajne, a potom se smiri. “Jesi li znao da će se to dogoditi?” upita Tom. Lice mu je bilo belo oko očiju a crveno na čelu i obrazima. Činilo se da mu je oprljeno pola brka. Klej je čuo njegov glas, ali je zvučao daleko. Sve je tako zvučalo: kao da su mu uši bile pune vate ili čepića koje je Bet Nikerson sigurno nosila kad bi je Arni odveo u njihovu omiljenu streljanu, gde bi vežbali pucanje, mobilnih telefona zakačenih na jednom a pejdžera na drugom boku. Jesi li znao?” Tom pokuša da ga prodrma, ali uspeo je da uhvati samo komad Klejove košulje i pocepa je do struka. “Nisam, jebiga, jesi li lud?” Klejov glas bio je više nego promukao ili suv; zvučao je sprženo. “Misliš da bih stajao tamo s pištoljem da sam znao? Da nije bilo onog betonskog zidića, prepolovilo bi nas. Ili pretvorilo u prah.” Neverovatno, ali Tom poče veselo da se smeši. “Pocepao sam ti majicu, Betmene.” Kleju dođe da ga nokautira. Ali i da ga zagrli i poljubi samo zato što je još živ. “Želim da se vratim u Lodž”, reče Džordan. U glasu mu se jasno osećao strah. “Svakako se pomerimo na sigurnu udaljenost”, složi se upravnik. Jako je drhtao, zagledan u pakleni oganj koji se dizao iznad luka i tribina.

“Hvala bogu da je vetar duvao prema Akademijinom obronku.” “Možete li da hodate, gospodine?” upita Tom. “Hvala, mogu. Uz Džordanovu pomoć, siguran sam da mogu stići do Lodža.” “Ala smo ih skenjali”, reče Alis. Gotovo je nesvesno brisala komade krvi i mesa s lica i na njemu su joj ostajale krvave mrlje. Klej nije video ništa slično njenim očima osim na nekoliko fotografija i u nekim nadahnutim stripovima iz 1950-ih i 1960-ih. Seti se jednog skupa crtača stripova kojem je prisustvovao još kao dečak, kad je Valas Vud opisivao svoj pokušaj da nacrta nešto što je on nazvao Panično Oko. A sad ga je Klej gledao na licu petnaestogodišnje gradske učenice iz dobrostojeće porodice. “Alis, dođi”, reče on. “Moramo da se vratimo u Lodž i spakujemo. Moramo da se pomerimo odavde.” Cim je izgovorio te reči, morao je da ih ponovi i proveri da li zvuče iole istinito. Drugi put zazvučale su više nego istinito; zazvučale su prestrašeno. Možda ga i nije čula. Izgledala je ushićeno. Opijena pobedom. Možda i previše. Zenice su joj gorele. “Ništa nije moglo preživeti to.” Tom zgrabi Kleja za ruku i Kleja taj dodir opeče poput vatre. “Sta ti je?” “Mislim da smo pogrešili”, reče Klej. “Ponavlja se ono iz benzinske?” upita ga Tom, gledajući ga napeto kroz svoje nakrivljene naočari. “Kad su se onaj čovek i žena natezali zbog čoko…” “Ne, naprosto mislim da smo pogrešili”, reče Klej. Zapravo, znao je da su pogrešili. “Idemo. Moramo krenuti još večeras.” “U redu, ako ti tako kažeš”, reče Tom. “Dođi, Alis.”

Ona pođe s njima niz stazu koja je vodila do Lodža u čijem su velikom prozoru ostavili dva plinska fenjera, ali se okrenu da još jedanput pogleda. Sad su gorele novinarska loža i tribine. Zvezda iznad igrališta je nestalo; čak je i mesec bio tek duh koji je bezglavo poigravao na treperavim talasićima vrućine iznad plinske buktinje. “Mrtvi su, nema ih, reš pečeni”, reče ona. “Gori, dušo, g…” Utom se začu onaj vapaj, samo što sad nije dopirao iz Glens Folsa ili Litltauna, s udaljenosti od petnaest kilometara, već njima iza leđa. Nije u tom vapaju bilo ničeg sablasnog ili nematerijalnog. Bio je to vapaj smrtnog bola, vrisak nečega, nekakvog entiteta, svesnog, Klej je bio siguran u to - koji se probudio iz dubokog sna i shvatio da živ gori. Alis vrisnu i poklopi uši, očiju iskolačenih na svetlosti vatre. “Poništite to!” reče Džordan zgrabivši upravnika za zglob. “Gospodine, moramo da poništimo!” “Prekasno, Džordane”, reče Ardai.

24. Sat vremena kasnije, njihove naprtnjače - ovaj put malo bucmastije - stajale su naslonjene na ulazna vrata Čitam lodža. U svakoj je bilo nekoliko majica, zatim kesica suvog voća, sokova u tetrapaku, paketića hrskavih tankih čokoladica, te rezervnih baterija. Klej je gnjavio Toma i Alis da potrpaju svoje stvari u naprtnjače što brže i sad je on svaki čas jurio u dnevni boravak da proviri kroz veliki prozor. Plamena stihija na igralištu najzad je počela da jenjava, ali su tribine i novinarska loža još plamtele. Tonijev luk se takode zapalio i svetlio u noći poput potkovice u kovačnici. Ništa što je bilo na tom igralištu nije više moglo biti živo - Alis je bila u pravu - ali su dvaput na povratku do Lodža (pri tom je upravnik posrtao poput nekog starog pijanca iako su mu oni svesrdno pomagali), čuli one sablasne vapaje koje je vetar donosio od drugih kolonija. Klej reče sebi da u tim vapajima ne čuje bes, daje to samo plod njegove mašte - njegove grizodušne mašte, ubičine mašte, mašte masovnog ubice - ali nije sasvim verovao u to. Bila je to greška, ali šta su drugo mogli da učine? On i Tom su tog popodneva osetili njihovu udruženu moć, videli vlastitim očima, a bilo ih je samo dvoje. Kako su mogli da dopuste da se to razvije? Da ojača? “Proklet si ako nešto preduzmeš, proklet ako stojiš po strani”, reče on sebi u bradu i okrenu se od prozora. Nije znao koliko je gledao u zapaljeni stadion i odupre se silnoj želji da pogleda na sat. Bilo bi lako popustiti pred naletom pacova panike, bio je na ivici, a dogodi li se to, brzo će njome zaraziti i ostale. Počevši s Alis. Alis je uspela kolikotoliko da se sredi, ali jedva. Jezičac na toj vagi mogao bi svaki čas da prevagne, rekla bi njegova majka, ljubiteljka tombole. Premda i sama dete, Alis je uspevala da pokazuje svoju optimističnu stranu uglavnom zbog dečaka, da on ne bi sasvim pukao.

Dečak. Džordan. Klej se žurno vrati u ulazno predvorje, primeti da pokraj vrata još nema četvrte naprtnjače, i ugleda Toma kako silazi niza stepenice. Sam. “Gde je dečak?” upita Klej. Sluh mu se malo razbistrio, ali mu je glas još zvučao dalek i neznan. Pretpostavljao je da će to potrajati. “Trebalo je da mu pomogneš da se spakuje - Ardai je rekao da je Džordan doneo sa sobom ranac iz svog paviljona…” “Ne želi da pode.” Tom protrlja obraz. Izgledao je umorno, tužno, rastreseno. A izgubio je i pola brka, pa je izgledao i komično. “Smiri se, Kleje. Ja ne kreiram vesti, samo ih saopštavam.” “Pa onda mi reci šta to govoriš, do đavola.” “Ne želi da ide bez upravnika. Rekao je: ‘Ne možete me prisiliti.’ A ako si ozbiljno mislio da moramo krenuti još večeras, mislim da je u pravu.” Alis izjuri iz kuhinje. Umila se, svezala kosu i obukla novu majicu - obesila joj se skoro do kolena - ali joj se koža žarila od vrućine koju je i Klej osećao na svojoj koži. Imaju sreće da im ne iskoče plikovi, pretpostavi on. “Alis” poče on, “potrebna si mi da na Džordanu upotrebiš svoje ženske čari. On se ponaša…” Alis besno projuri pokraj njega kao da nije ništa rekao, pade na kolena, dohvati svoju naprtnjaču i nestrpljivo je otvori. Klej je zbunjeno gledao kako ona vadi stvari iz nje. Pogleda u Toma i primeti da na njegovom licu počinje da se ogleda razumevanje i saosećanje. “Šta je?” upita Klej. “Šta je, zaboga?” Poslednje godine zajedničkog života sa Šeron osećao je sličnu izluđenu ojađenost, i to često, i mrzeo je što se toga baš sad setio. Ali, do đavola, još jedna komplikacija im sad uopšte ne treba. Prođe rukom kroz kosu. “Šta je sad?”

“Pogledaj joj zglob”, reče Tom. I Klej pogleda. Onaj prljavi komad pertle za cipele još je bio tamo, ali od patikice ni traga. U želucu ga nešto neshvatljivo žignu. A možda i ne tako neshvatljivo. Ako je to važno Alis, znači da je važno. Pa šta ako je to samo dečja patikica? Rezervne majice kratkih i dugih rukava koje je Alis spakovala (s logom školskog sportskog kluba) poleteše u vazduh. Baterije se zakotrljaše. Njena rezervna baterijska lampa udari o podne pločice i poklopac puče. To je Kleju bilo dovoljno. Ovo nije histerični ispad u stilu Šeron Ridel zato što im je ponestalo kafe s aromom lešnika ili sladoleda čanki manki; ovo je goli užas. Klej priđe Alis, kleknu pokraj nje i uhvati je za zglobove. Osećao je kako promiču sekunde, pa i minuti koje je trebalo bolje da iskoriste za odlazak iz ovog gradića, ali je pod prstima osećao i munjeviti sprint njenog pulsa. A video joj je i oči. U njima nije bilo panike već smrtnog bola, i on shvati da joj je ta patikica simbolizovala sve: majku, oca, prijateljice, Bet Nikerson i njenu kćer, pakao Toni filda, baš sve. “Nije tu!” zavapi ona. “Mislila sam da sam je spakovala, ali nisam! Nigde ne mogu da je nađem!” “Ne možeš, dušo, znam.” Klej ju je još držao za zglobove. Podiže ono oko čega je bila svezana pertla. “Vidiš?” Pričeka da joj se pogled usredsredi, a potom odmače krajeve pertle od čvora, tamo gde je nekad bio drugi čvor. “Vidiš, sad je preduga” reče ona. “Pre nije bila tako dugačka.” Klej pokuša da se seti kad je posiednji put video patikicu. Nemoguće da bi se setio nečeg takvog, reče sebi, s obzirom na sve što se dogodilo, ali shvati da može. I to vrlo jasno: kad je Tomu pomogla da podigne Kleja nakon eksplozije drugog kamiona. Tad je patikica još poskakivala na pertli.

Alis je bila pokrivena krvlju, komadićima tkanine i ljudskog mesa, ali je patikica još bila na njenom zglobu. Klej pokuša da se seti je li bila tamo i kad je nogom raspalila onaj zapaljeni torzo s kosine. Činilo mu se da nije. Možda se vara jer sad zna da patikice nema, ali ne bi rekao. “Odvezala se, dušo”, reče on. “Odvezala se i pala.” “Izgubila sam je?” Njene oči su bile pune neverice. Navreše i prve suze. “Siguran si?” “Prilično siguran.” “Donosila mi je sreću”, šapnu ona a suze joj krenuše iz očiju. “Ne”, reče Tom i zagrli je. “Mi ti donosimo sreću.” Ona pogleda u njega. “Kako znaš?” “Jer si nas našla pre”, reče Tom. “A mi smo još tu.” Ona ih obojicu zagrli i njih troje ostadoše tako da stoje u hodniku, zagrljeni, s ono malo Alisinih stvari razbacanih oko njihovih nogu.

25. Požar je zahvatio predavaonicu koju je upravnik zvao Hakerijev paviljon. A onda, oko četiri sata ujutro, vetar je slabio i požar se ne proširi dalje. Kad je svanulo, gajtenski kompleks je zaudarao na propan, ugljenisano drvo i masu izgorelih tela. Vedro nebo savršenog novoengleskog oktobarskog jutra bilo je zatamnjeno sve višim stubom sivocrnog dima. A u Ćitam lodžu je još bilo stanara. Na kraju je došlo do dominoefekta: upravnik je mogao na put samo automobilom, putovanje automobilom nije dolazilo u obzir, a Džordan je odbijao da pođe bez upravnika. Nije ni Ardai uspeo da ga nagovori. Alis, iako se pomirila s gubitkom svog talismana, odbijala je da pođe bez Džordana. Tom nije želeo poći bez Alis. A Kleju je bila mrska i sama pomisao da bi krenuo bez njih dvoje, mada ga je užasnula spoznaja da su mu te pridošlice u životu barem privremeno važnije od vlastitog sina, i mada je i dalje bio siguran da će skupo platiti za ono što su učinili na Tonifildu ako ostanu u Gajtenu, a naročito ako ostanu na mestu zločina. Mislio je da bi mu jutro moglo doneti olakšanje u vezi s ovim poslednjim, ali nije. Njih petoro gledalo je kroz prozor u dnevnom boravku i čekalo ali, naravno, ništa ne izađe iz zgarišta i ne začu se nikakav zvuk osim tihog pucketanja vatre koja je, nakon što je dokrajčila tribine, zagrizla duboko u prostorije odseka za atletiku i svlačionice. Oko hiljadu telefonskih luđaka koji su se tamo ugnezdili bili su, Alisinim recima, reš pečeni. Njihov miris bio je zasićen i terao je na povraćanje. Klej je jedanput povratio i znao je da su i ostali povraćali, čak i upravnik. Pogrešili smo, pomisli on ponovo. “Trebalo je da odete”, reče Džordan. “Mi bismo se već snašli. Snašli smo se i pre, zar ne, gospodine?” Upravnik Ardai ogluši se na ovo pitanje. Gledao je u Kleja.

“Šta se dogodilo juče dok ste ti i Tom bili u benzinskoj stanici? Mislim da se dogodilo nešto zbog čega sad izgledaš ovako.” “O? A kako to izgledam, gospodine?” “Poput životinje koja je nanjušila zamku. Je li vas ono dvoje luđaka videlo?” “Ne bih to baš tako nazvao”, reče Klej. Nije mu bilo drago da ga upoređuju sa životinjom, ali nije mogao poreći da je to tako: uzimaš kiseonik i hranu, izbacuješ ugljendioksid i govno, ringeringeraja. Upravnik je počeo da se jednom čvornovatom rukom nemirno grebe po levoj slabini. Poput mnogih njegovih kretnji i ova se Kleju učini neobično teatralnom - ne lažnom, ali sračunatom da se vidi u poslednjem redu predavaonice. “A kako bi onda to nazvao?” Budući da zaštita ostalih više nije bila opcija, Klej opisa upravniku šta su tačno on i Tom videli u kancelariji benzinske pumpe Citgo, kako se otimanje za kutiju buđavih čokoladica iznenada pretvorilo u nešto drugo. Ispriča mu o uzlepršalim papirima, pepelu koji je počeo da se kovitla u pepeljari poput vode koja ističe iz kade, ključevima koji su zveckali na ploči, crevu pumpe koje je iskočilo iz držača. “Video sam to”, reče Džordan a Alis klimnu glavom. Tom pomenu kako mu je ponestalo vazduha, a Klej to potvrdi. Obojica pokušaše da opišu osećaj nekakvih iskri u vazduhu, kao pre nevremena. Tom reče da je vazduh bio nekako težak. Pretežak. “A onda joj je on dopustio da uzme dve usrane čokoladice i svega je nestalo”, reče Tom. “Pepeo je prestao da se kovitla, ključevi da zveckaju, a sparine je nestalo.” Pogleda u Kleja radi potvrde. Klej klimnu glavom. Alis reče: “Zašto nam to niste pre ispričali?” “Jer to ne bi ništa promenilo”, reče Klej. “Nameravali smo da spalimo gnezdo bez obzira na sve, ako je ikako moguće.”

“Da”, reče Tom. Džordan reče iznebuha: “Mislite da se telefonski luđaci pretvaraju u psionike?” Tom reče: “Džordane, ne znam šta znači ta reč.” “To su osobe koje mogu da pomeraju predmete samo mislima. Ili slučajno, ako im se emocije otmu kontroli. Samo što su psioničke sposobnosti kao što su telekineza i levitacija…” “Levitacija?” Alis gotovo zaštekta. Džordan se ne obazre na to: “… ogranci. Deblo psioničkog stabla je telepatija, a vi se toga bojite, zar ne? Telepatije.” Tomovi prsti poleteše do mesta iznad usta gde mu je manjkalo pola brka i dotače pocrvenelu kožu. “Kako si mi samo pročitao misli!” reče pa zaćuta. Zatim nakrivi glavu u stranu. “Ovo je možda duhovito. Nisam siguran.” Džordan se ne obazre ni na ovo. “Recimo da je tako. Da se zaista pretvaraju u prave telepate i da više nisu samo zombiji s instinktom za rojenje. Pa šta? Kolonija iz Gajtenske akademije je mrtva, a umrli su nemajući blagog pojma o tome ko ih je zapalio, jer su umrli u stanju koje oni nazivaju snom, pa ako se brinete da su telepatski dojavili naša imena i opise svojim ortacima u okolnim državama, možete se opustiti.” “Džordane…” zausti upravnik, pa žmirnu. Još se masirao po slabini. “Gospodine? Jeste li dobro?” “Da. Molim te, budi dobar dečko i donesi mi zantak iz mog kupatila u prizemlju. I bocu poland vode.” Džordan požuri da izvrši šta mu je bilo naređeno. “Nemate valjda čir?” upita Tom. “Ne” odgovori upravnik. “Stres. Stari… ne mogu reći prijatelj… ali poznanik?” “Srce vam je u redu?” tiho upita Alis.

“Pretpostavljam”, potvrdi upravnik i ogoli zube u uznemiravajuće veselom smešku. “Ako ne pomogne zantak, možemo ponovo nagađati… ali dosad je zantak uvek pomogao, a zašto kupovati nevolje kad je tako bogata ponuda besplatnih. A, Džordane, hvala ti.” “Nema na čemu, gospodine.” Dečak mu pruži čašu i tabletu uz svoj uobičajeni smešak. “Mislim da bi trebalo da pođeš s njima”, reče mu Ardai nakon što je progutao zantak. “Gospodine, s dužnim poštovanjem, kažem vam da nema teorije da bi oni saznali, nema teorije.” Upravnik upitno pogleda Kleja i Toma. Tom podiže ruke. Klej samo slegnu ramenima. Mogao je glasno i jasno reći šta misli, da izrazi mišljenje koje oni sigurno znaju da on gaji - pogrešili smo i zadržavanje ovde samo pogoršava situaciju - ali nije video smisla. Džordanovo lice je na površini bilo odlučno i tvrdoglavo, a ispod površine uplašeno na smrt. Neće uspeti da ga nagovore. Osim toga, ponovo je dan. A dan je njihovo vreme. Klej promrsi dečakovu kosu. “Ako ti tako kažeš, Džordane. Ja idem malo da odremam.” Džordan je izgledao kao da mu je gotovo uzvišeno laknulo. “Pametan predlog. Mislim da ću i ja to da uradim.” vAja ću radije da popijem šoljicu svetski poznatog mlakog kakaoa a la Čitam lodž”, reče Tom. “Možda i obrijem ostatak brkova. Kuknjava i lelek koje ćete čuti, to ću biti ja.” “Mogu li da gledam?” upita Alis. “Oduvek sam želela da vidim kako odrastao muškarac kuka i nariče.”

26. Klej i Tom delili su malu sobu na drugom spratu; Alis je dobila preostalu sobu. Dok je Klej skidao cipele začulo se površno kucanje na vratima; istog trenutka pomoli se i upravnikova glava. Na obrazima su mu se žarile dve jarkocrvene mrlje. Inače mu je lice bilo mrtvački bledo. “Dobro ste?” upita Klej ustajući. “Ipak je problem u vašem srcu?” “Drago mi je da ste me to upitali”, odgovori upravnik. “Nisam bio baš siguran da sam posejao semc, ali se čini da jesam.” On se osvrnu, pogleda u hodnik pa vrhom štapa zatvori vrata. “Slušajte pažljivo, gospodine Ridel - Kleje - i ne postavljajte pitanja ako baš ne morate. Danas popodne ili predvečc mene će naći mrtvog u krevetu. Vi ćete, naravno, reći da me je ipak dotuklo moje srce, i da je to sigurno bilo izazvano onim što smo sinoć učinili. Jasno?” Klej klimnu glavom. Razumeo je i ugrize se za jezik kako ne bi mahinalno protestovao. Taj njegov protest možda bi bio primeren u onom starom svetu, ali ne i ovde. Znao je zašto upravnik predlaže to što predlaže. “Posumnja li Džordan ikad da sam sebi oduzeo život da ga oslobodim onoga što on, na svoj detinje zadivljujući način, smatra svojom svetom dužnošću, mogao bi sebi oduzeti svoj. U najmanju ruku pao bi u ono što su stariji i pametniji u doba mog detinjstva nazivali disocijativnom fugom. Duboko će žaliti za mnom i ovako, ali to je dopustivo. No pomisao da sam ja počinio samoubistvo kako bi on otišao iz Gajtena, nije. I to je jasno?” “Da” reče Klej. A potom: “Gospodine, pričekajte još jedan dan. To što nameravate… možda neće biti potrebno. Možda se izvučemo nekažnjeno.” Nije u to verovao, a ionako je Ardai čvrsto naumio da učini to što je rekao; Kleju je bio

dovoljan pogled na upravnikovo izmučeno lice, čvrsto stisnuta usta i sjajne oči. On ipak pokuša još jedanput. “Pričekajte još jedan dan. Možda niko ne dođe.” “Čuli ste one krike”, odgovori upravnik. “To je bio gnev. Doći će.” “Možda, ali…” Upravnik podignu štap da ga preduhitri. “Ako dođu, i ako mogu čitati misli nama kao što to mogu jedni drugima, šta će pročitati u vašima, ako ih bude?” Klej ne odgovori; samo je gledao u upravnika. “Ako i ne mogu da čitaju misli”, nastavi upravnik, “šta predlažete? Da ostanemo ovde, iz dana u dan, nedelje u nedelju? Dok sneg ne počne? Dok najzad ne umrem od starosti? Otac mi je doživeo devedeset sedam godina. A ti imaš ženu i sina.” “Moja žena i sin su ili dobro ili nisu. Pomirio sam se s tim.” Bila je to laž i verovatno je to Ardai video na Klejovom licu, jer se nasmešio na taj svoj uznemirujući način. “A smatraš li da se tvoj sin pomirio s neizvesnošću toga je li mu otac živ, mrtav ili lud? Nakon samo nedelju dana?” “Nizak udarac”, reče Klej ne sasvim mirnim glasom. “Zaista? Nisam znao da se boksujemo. U svakom slučaju, nema sudije. Ovde nema nikog osim nas.” Upravnik pogleda u zatvorena vrata, pa opet u Kleja. “Jednačina je krajnje jednostavna. Vi ne možete ostati, a ja ne mogu otići. Najbolje da Džordan pođe s vama.” “Ali da se ubijete poput konja slomljene noge…” “Daleko od toga” upade mu upravnik u reč. “Za razliku od ljudi, konji ne praktikuju eutanaziju.” Vrata se otvoriše i uđe Tom. Upravnik nastavi, gotovo ne zastavši. “Kleje, jesi li ikad razmišljao o tome da se baviš komercijalnim ilustracijama? Mislim na knjige.” “Moj stil je previše bombastičan za većinu komercijalnih kuća”, reče Klej.

“Doduše, dizajnirao sam nekoliko naslovnih strana za neke male izdavače fantazija kao što su Grant i Eulalia. Neke ‘marsovske’ knjige Edgara Rajsa Barouza.” “Samo što je Mars nazvao Bars!” viknu upravnik i žustro zalomi štapom po vazduhu. Potom protrlja svoj solarni pleksus i iskrivi lice. “Prokleta žgaravica! Oprosti, Tome, svratio sam malo da proćaskam pre nego i ja prilegnem.” “Ništa zato”, reče Tom i isprati upravnika pogledom na izlasku. Nakon što je zvuk upravnikovog štapa odmakao niz hodnik, Tom se okrenu Kleju i reče: “Je li on dobro? Jako je bled.” “Mislim da je dobro.” Klej pokaza u Tomove- lice. “Mislio sam da obrijati drugu polovinu.” “Predomislio sam se s obzirom na to da se Alis vrzmala u blizini”, reče Tom. “Draga mi je, ali u nekim je stvarima opaka.” “To je samo paranoja.” “Hvala ti, Kleje, samo mi je još to trebalo. Prošlo je tek sedam dana a već mi fali moj psihijatar.” “Zajedno s kompleksom proganjanja i megalomanije.” Klej njiharljem podignu noge na jedan od dva uska kreveta, stavi ruke pod glavu i pogleda u plafon. “Žališ što već nismo otišli, zar ne?” upita Tom. “Itekako.” Klej reče ravnodušno. “Kleje, sve će biti u redu, videćeš.” “To ti kažeš, ali ti patiš od kompleksa paranoje i umišljene veličine.” “Istina” reče Tom, “ali im protivtežu čine nizak nivo samopouzdanja i menstruacija ega otprilike svakih mesec i po. A ionako…” “…je sad prekasno, barem za danas”, dovrši Klej. “Tako je.” U tome je bilo nekakvog spokoja. Tom reče još nešto, ali Klej samo pomisli: “Džordan misli…” i utonu u san.

27. Probudio se vrišteći, odnosno tako mu se u prvi trenutak učinilo; no bio je dovoljan jedan izbezumljeni pogled na drugi krevet na kojem je Tom mirno spavao s nečim na očima - možda malim peškirom - da Kleju posta jasno da je taj vrisak čuo u svojoj glavi. Možda mu se omakao neki uzvik, ali ako se to dogodilo, nije bio dovoljno glasan da probudi njegovog cimera. U sobi nije bilo mračno - bila je sredina popodneva - ali je Tom spustio roletnu pre no što je i on otplovio u carstvo snova, pa je u sobi vladala polutama. Klej trenutak ostade gde jeste, da leži na leđima, usta suvih poput piljevine, uzbubnjalog pulsa u grudima i ušima, što mu je zvučalo poput trčećih koraka prigušenih baršunom. Inače je u kući bilo mrtvački tiho. Možda još nisu sasvim zamenili noć za dan, ali je protekla noć bila izuzetno iscrpljujuća, i trenutno u Lodžu nije čuo ni šum. Napolju se oglasila ptica, a negde prilično daleko - verovatno ne u Gajtenu, pomisli on - neki tvrdoglavi alarm uporno je njakao. Je li ikad sanjao ružniji san? Možda jedan. Otprilike mesec dana nakon Džonijevog rođenja, Klej je usnio da ga je podigao iz krevetića da mu promeni pelene, no Džonijevo bucmasto telo naprosto mu se raspalo u rukama poput nekakve loše sastavljene krojačke lutke. Ali taj je san barem razumeo: strah od očinstva, strah da će zabrljati. Strah s kojim još živi, kao što je upravnik Ardai primetio. Međutim, šta da mislivo današnjem snu? Sta god taj san značio, nije želeo da ga zaboravi, a iz iskustva je znao da mora nešto brzo da preduzme kako se to ne bi dogodilo. U sobi se nalazio radni sto, a u džep farmerki koje je Klej ostavio zgužvane na drugom kraju kreveta bio je zataknut flomaster. Uze flomaster, bosonog otapka do stola, sede i otvori srednju fioku iznad prostora za noge. Nađe ono čemu

se nadao: hrpicu praznih listova papira u čijem je zaglavlju pisalo GAJTENSKA AKADEMIJA i “Mladi um je svetlost u tami”. Uze jedan papir i stavi ga na sto. Mada u sobi nije bilo mnogo svetla, poslužiće svrsi. Nekoliko puta škljocnu da izbaci vrh flomastera i zasta tek trenutak kako bi se što bolje prisetio svog sna. On, Tom, Alis i Džordan stajali su u vrsti nasred nekakvog igrališta. Ne evropskog fudbala poput Tonijevog stadiona, već možda američkog fudbala? U pozadini se nalazio kostur nekakve konstrukcije na kojoj je žmirkalo crveno svetio. Nije imao pojma o čemu je reč, ali znao je da je stadion pun ljudi koji gledaju u njih, ljudi praznih lica i pocepane odeće koji su mu bili i predobro poznati. On i njegovi prijatelji bili su… u kavezima? Ne, na podijumima. Ujedno i kavezima, mada nisu bili ograđeni rešetkama. Klej nije znao kako je to moguće, ali bilo je tako. Već je zaboravljao pojedinosti sna. Tom je bio na jednom kraju njihove vrste. Neki čovek - poseban čovek - prišao mu je i stavio ruku iznad glave. Klej se nije sećao kako je taj čovek to mogao da učini budući da je Tom - baš kao i Alis, Džordan i Klej - stajao na podijumu, ali jeste. I on reče: “Ecce homo - insanus.” A gledaoci - na hiljade njih - odgovoriše uglas, urlikom: “NE DIRAJ!” Onaj čovek dođe do Kleja i ponovi obred. Kad je ruku položio iznad Alisine glave, on reče: “Ecce femina - insana.” Iznad Džordanove glave: “Eccepuer - insanus.” Svaki put reakcija bi bila ista: “NE DIRAJ!” Za te prozivke ni taj čovek - voditelj? kolovođa? - ni gledaoci nisu otvorili usta. I poziv i odgovor bili su potpuno telepatski. A onda, puštajući da mu desna ruka preuzme kormilo misli (njegova ruka i taj poseban ugao mozga koji je pokreće), Klej poče da crta. Celi sanje bio užasan - lažna optužba, uhvaćenost u zamku - ali ništa nije bilo užasno koliko čovek koji je išao od jednog do drugog i stavljao im ruku iznad glave poput prodavca na stočnom sajmu. Kleju se

činilo da bi uspeo da prikaže užas tog sna kad bi uspeo da prenese taj lik na papir. Bio je to crnac plemenite glave i asketskog iica na vrhu mršavog, gotovo koščatog tcla. Kosa mu je činila čvrstu kapu crnih uvojaka koja je na jednoj strani bila rasporena ružnom trouglastom ranom. Imao je uska ramena, gotovo nepostojeće bokove. Ispod te kape uvojaka, Klej brzo nacrta obrise širokog i lepog čela - naučničkog čela. Potom ga unakazi još jednom brazgotinom i osenči viseći komad kože koja je zaklanjala jednu obrvu. Čoveku je u levom obrazu zjapila rupa, verovatno od ugriza, a i donja usna mu je bila razderana na toj strani, pa mu je visila u nekoj vrsti umornog keza. Oči su bile problem i Klej nikako nije uspevao da ih pogodi. U snu su istovremeno bile pune razuma, ali ujedno i nekako mrtve. Nakon dva pokušaja on ih se okane i spusti se niže da nacrta majicu s kapuljačom pre nego što zaboravi i kako je ona izgledala, jedna od onih koje su klinci zvali hoodie (CRVENA, napisa on velikim slovima, sa strelicom), s belim krupnim slovima na prednjoj strani. Majica je bila prevelika za čovekovo mršavo telo i preklop tkanine prekrivao je gornju polovinu slova, ali Klej je bio prilično siguran da piše HARVARD. Upravo je počeo da ispisuje tu reč kad se začu plač, tih i prigušen, negde ispod njega.