Stephen King - Mobilni telefon

Začu se zvuk nogu koje se brzo penju uza stepenice, a onda Alis pozva iz dnevnog boravka. “Tom reče da želiš da te obavestimo ako nađemo skladište oružja. Upravo jesmo. U podrumu je barem desetak komada oružja. I pušaka i pištolja. U ormaru s nalepnicom kompanije za ugradnju protivprovalnih alarma pa će nas verovatno uhapsiti… šalim se. Dolaziš?” “Za minut. Ne ulazi u kuhinju.” “Ne boj se, i neću. Nemoj ni ti tamo predugo da se zadržavaš da ti se ne smuči.” Klej je odavno prošao fazu gadljivosti. Na krvavom parketu kuhinje Nikersonovih ležala su još dva predmeta: oklagija, što je bilo logično jer se na kuhinjskoj ploči nalazila zdela za mešanje, i vesela žuta posuda na kojoj je pisalo BRAŠNO. Drugi predmet na podu ležao je nedaleko od ruku Hajdi Nikerson: mobilni telefon kakav se može sviđati jedino tinejdžerki, plavi, oblepljen narandžastim cvetićima. Klej je video šta se dogodilo, iako nije to želeo. Bet Nikerson peče pitu. Da li zna da je nešto užasno počelo da se događa na širem području Bostona, u Americi, a možda i širom sveta? Prikazuju li na televiziji šta se događa? Ako je tako, televizija joj nije poslala ludogram, Klej je bio uveren u to. Ali ga je njena kći primila mobilnim telefonom. O da. I Hajdi je onda napala majku. Je li Bet Nikerson pokušala da urazumi kćerku pre nego što ju je pokosila udarcem oklagije, ili ju je samo odalamila bez objašnjenja? Ne iz mržnje, već iz bola i straha? U svakom slučaju, nije je udarila dovoljno jako. Bet je na sebi imala samo široki pulover, ali ne i pantalone; noge su joj bile gole. Klej povuče pokojničin pulover nadole. Učini to pažljivo i pokri jednostavno kućno donje rublje u koje se Bet na kraju i uneredila. Hajdi, ni u kojem slučaju starija od četrnaest godina, a možda samo dvanaest, sigurno je režala tim neartikulisanim jezikom koji bi luđaci naučili u toj jednoj sekundi nakon što bi

primili dozu besplatnog ludila iz svojih mobilnih telefona, pa bi govorili stvari kao što su rast, ilah i kazala-MOGU! Prvi udarac oklagije srušio je Hajdi, ali ne i onesvestio, pa je lujka počela da obrađuje majčine noge. Nije ih grickala, nego svojski zagrizala u njih, u nekoliko slučajeva do kosti. Klej ugleda ne samo otiske zuba nego i sablasnu tetovažu koju je sigurno ostavila Hajdina proteza. Pa je Bet Nikerson - verovatno vrišteći, bez sumnje u smrtnom bolu, gotovo sigurno nesvesna šta čini - ponovo udarila svoju kćer, samo ovaj put mnogo jače. Klej gotovo začu prigušeno kvrc pucanja devojčinog vrata. Ljubljena kćerka, mrtva na podu najmodernije opremljene kuhinje, sa zubnom protezom, a pokraj njene ispružene ruke leži najnoviji model mobilnog telefona. I je li njena majka stala i razmislila pre nego što je izvukla pištolj iz držača između televizora i otvarača konzervi, gde je čekao bogzna koliko dugo da neki provalnik ili silovatelj primiriše u ovu čistu, dobro osvetljenu kuhinju? Klej zaključi da nije. Ne bi oklevala, zaključi Klej, poželela bi da sustigne odbeglu dušu svoje kćeri dok joj je objašnjenje njenog čina još sveže na usnama. Klej podiže pištolj. Od tehnomanijaka kao što je Arni Nikerson očekivao bi automatski pištolj - možda čak i s laserskim nišanom - ali ovo je bio običan stari kolt kalibra 0.45. I u tome verovatno ima logike. Njegovoj je ženi verovatno više odgovarao takav pištolj; ne gubiš vreme na gluposti da proveriš je li napunjen kad ti zatreba (ili na to da iščeprkaš šaržer iza kutlača ili bočica sa začinom ako nije), pa na to da povučeš klizni zatvarač i proveriš je li municija u ležištu. Ne, ovoj uveloj kurvi potrebno je samo podići cev, što Klej s lakoćom učini. Nacrtao je hiljadu kopija baš tog pištolja za Crnog skitača. Kao što je i očekivao, samo je jedno od šest ležišta bilo prazno. Klej istrese jedan metak, znajući tačno šta će naći. Četrdesetpetica Bet Nikerson bila je napunjena ilegalnim mecima, “ubicama drotova”. Rasprskavajućim. Nije ni čudo da Bet sad nema temena.

Pravo čudo da joj nije raznelo celu glavu. Pogleda u ostatke žene naslonjene na ugaoni kuhinjski element i zaplaka. “Kleje?” Tom se penjao po podrumskim stepenicama. “Čoveče, Arni je imao sve] Ima i automatsko oružje koje bi mu, kladim se, obezbedilo poduži boravak u zatvoru… Kleje? Jesi li dobro?” “Dolazim”, reče Klej brišući oči. Zakoči revolver i zataknu ga za kaiš. Potom skinu svoj nož, još u koricama kućne radinosti, i položi ga na radnu ploču Bet Nikerson. Kao da se trampe. “Daj mi još samo dva minuta.” “Imaš ih, faco.” Klej začu kako Tom stupajući silazi nazad u podrumsko skladište oružja Arnija Nikersona i nasmeši se uprkos suzama koje su mu još tekle niz lice. Ovo mora zapamtiti: daj simpatičnom homiću iz Maldena igraonicu punu oružja i odmah počne da govori faco kao Silvester Stalone. Klej poče da pretura po fiokama. U trećoj koju je otvorio nade tešku crvenu kutiju s oznakom AMERICAN DEFENDER3 KALIBAR 0.45 50 PATRONA. Bila je ispod kuhinjskih krpa. Klej ubaci kutiju u džep i ode da se pridruži Tomu i Alis. Zeleo je da se pomeri odavde, što pre. Ali trebaće mu mnogo lukavosti da i njih nagovori da odu a da ne pokušaju da sa sobom ponesu celi arsenal Arnija Nikersona. Kad se našao ispod lučnog prolaza, on zasta i okrenu se. Visoko podiže fenjer i pogleda u leševe. To što je povukao donji deo ženinog pulovera nije mnogo pomoglo. Ipak su to i dalje bili leševi, a njihove rane gole kao Noje kad su na njega nabasali njegovi pripiti sinovi. Mogao bi naći nešto da ih pokrije, ali počne li pokrivati leševe, gde će tome doći kraj? Gde? Sa Šeron? S njegovim sinom? “Bože sačuvaj”, šapnu on, ali je sumnjao da bi Bog to učinio samo zato što bi ga zamolio. Klej spusti fenjer i pode za razigranim žarom snopa baterijske lampe u podrum k Tomu i Alis.

21. Obojica su nosili opasače s visokokalibarskim pištoljima u futrolama, i to automatskim. Tom je preko ramena prebacio i redenik s municijom. Klej nije znao da li da se smeje ili da se ponovo rasplače. Jedan njegov deo želeo je da učini i jedno i drugo. Naravno, kad bi to učinio, Alis i Tom bi pomislili da ga je spopala histerija. I naravno, bili bi u pravu. Plazma televizor na zidu ove podrumske prostorije bio je veliki -veoma veliki - brat televizora u kuhinji. Drugi televizor, doduše znatno manji, imao je višestruki priključak za videoigrice koji bi Klej, nekad davno, vrlo rado pregledao. Možda i balio nad njim. Kao ravnoteža, u uglu pokraj stola za stoni tenis Nikersonovih stajao je originalni Sibergov džuboks; njegove inače raskošne lampice raznih boja sada su bile ugašene. Naravno, tu je bilo vitrina s oružjem, dve, još zaključane, ali razbijenih stakala. “Imale su multilok bravu sa šipkama, ali je u garaži Arni držao kutiju s alatom” reče Tom. “Alis je razvalila šipke francuskim ključem.” “Ma bile su kao od testa”, skromno će Alis. “Ovo sam našla u garaži iza kutije s alatom, umotano u ćebe. Je li to ono što mislim da jeste?” Ona podiže pomenuti predmet sa stola za stoni tenis, oprezno ga držeći za žičani kundak, i donese ga Kleju. “Majku mu” reče on. “Ovo je…” On zaškilji u izbočena slova iznad štitnika okidača. “Mislim da je rusko.” “Siguran sam da jeste” reče Tom. “Misliš da je to kalašnjikov?” “Bogami, ne znam. Ima li odgovarajućih metaka? Hoću reći, u kutijama koje odgovaraju utisnutim slovima na pušci?” “Sest. Teških kutija. To je mašinka, zar ne?”

“Moglo bi se reći.” Klej podignu ručicu. “Prilično sam siguran da je jedna od ovih pozicija za pojedinačnu a druga za rafalnu paljbu.” “Koliko metaka ispaljuje u minutu?” upita Alis. “Ne znam”, reče Klej, “ali mislim da ih ispaljuje u sekundi.” “Opa.” Oči joj se raširiše. “Možeš li da provališ kako se iz toga puca?” “Alis, prilično sam siguran da šesnaestogodišnje seljačiće uče kako se puca iz njih. Da, mogu da provalim. Možda ću potrošiti kutiju municije, ali ću provaliti.” Molim te, Bože, ne dopusti da mi eksplodira u rukama, pomisli on. “Je li nešto ovako legalno u Masačusetsu?” upita ona. “Sada jeste, Alis”, reče Tom bez smeška. “Je li vreme za pokret?” “Da”, reče ona, a potom - verovatno se još nije sasvim saživela s tim da ona mora donositi odluke - pogleda u Kleja. “Da”, reče on. “Na sever.” “Nemam ništa protiv”, reče Alis. “Aha”, reče Tom. “Na sever. Krenimo.”

GAJTENSKA AKADEMIJA 1. Kad je sutradan osvanulo kišno jutro, Klej, Alis i Tom bili su utaboreni u štali pokraj napuštene farme konja u Severnom Ridingu. Gledali su s vrata kako se pomaljaju prve grupe luđaka i u jatu kreću niz autoput na jugozapad, u smcru Vilmingtona. Odcća im je izgledala ujednačeno mokro i otrcano. Neki su bili bosi. U podne ih više nije bilo. Oko četiri sata, kad je sunce počelo da se probija kroz oblake u dugim zracima tankim poput žbica, počeli su da se u jatima vraćaju smerom iz kojeg su došli. Mnogi su u hodu nešto žvakali. Neki su pomagali onima koji su se jedva držali na nogama. Ako je danas bilo ubistava, Klej, Tom i Alis nisu videli nijedno. Otprilike šestoro luđaka teglilo je krupne predmete koji se Kleju učiniše poznatim; Alis je našla jedan takav u ormaru Tomove gostinske sobe. Njih troje stajali su oko njega, bojeći se da ga uključe. “Kleje?” upita Alis. “Zašto neki od njih nose te velike muzičkelinije?” “Ne znam”, reče Klej. “Ne sviđa mi se to”, reče Tom. “Ne sviđa mi se to njihovo rojenje, ne sviđa mi se to što pomažu jedni drugima, a najmanje mi je drago da ih vidim s tim velikim stereouređajima.” “Samo ih nekoliko…” zausti Klej. “Pogledaj onu tamo”, prekide ga Tom i pokaza u sredovečnu ženu koja je posrtala niz autoput 62 noseći u naručju radio i CD-plejer veličine otomana. Privijala ga je na grudi kao da je reč o usnuloj bebi. Njegov strujni kabl se izvukao iz malog odeljka na zadnjem delu i vukao se za njom po ulici.

“A niko od njih ne nosi svetiljke ili tostere, ha? Šta ako su programirani da osposobe radioprijemnike na baterije, uključe ih i počnu da emituju onaj ton, impuls, subliminalnu poruku, šta god da je to? Šta ako žele da dopru i do onih koje prvi put nisu ulovili u svoju mrežu?” Oni. Uvek to popularno paranoično oni. Alis je odnekud izvukla onu svoju patikicu i sad ju je gnječila u ruci, ali kad je progovorila, glas joj je bio prilično miran. “Mislim da nije reč o tome”, reče ona. “Zašto ne?” upita Tom. Ona odmahnu glavom. “Ne bih znala da objasnim. Jednostavno mi se nekako ne uklapa.” “Ženska intuicija?” Tom se smešio, ali ne i podrugljivo. “Možda”, reče ona, “ali smatram da je jedno očito.” “A šta to, Alis?” upita Klej. Naslućivao je šta bi mogla da kaže, i nije se prevario. “Postaju pametniji. Ne pojedinačno, nego zato što razmišljaju grupno. To verovatno zvuči šašavo, ali mislim da je to verovatnije nego ideja da skupljaju gomilu CD-plejera na baterije da bi nas sve zajedno poslali k ludom đavolu.” “Telepatsko grupno razmišljanje”, reče Tom i zamisli se nad tim. Alis ga je gledala kako razmišlja. Klej, koji je već zaključio da je Alis u pravu, pogleda kroz vrata štale u smiraj dana. Trebalo bi da nađu nekakvu autokartu. Tom je klimao glavom. “Hej, zašto da ne? Verovatno rojenje tako i funkcioniše: grupnom telepatijom.” “Misliš li stvarno tako ili to kažeš samo zato da me…” “Stvarno tako mislim”, reče Tom. Pruži ruku i dodirnu njenu koja je sad brzo gnječila onu patikicu. “Stvarno, zaista tako mislim. Hajde prestani s tim, važi?” Alis mu se brzo, rastreseno nasmeši. Klej to spazi i pomisli kako je istinski lepa. I kako je na ivici sloma. “Ono seno izgleda mekano a ja sam umorna. Mislim da ću odspavati nekoliko sati.”

“Da vidimo šta će nam naše nevaljalo ja poručiti u snu”, reče Klej.

2. Klej je sanjao da on, Seron i Džoni-Dži ručaju iza njihove kućice u Kent Pondu. Seron je na travu prostrla svoje indijansko ćebe. Jeli su sendviče i pili ledeni čaj. Iznenada se smrači. Šaron pokaza preko Klejovog ramena i reče: “Pogledaj! Telepate!” Ali kad se on okrenuo da pogleda, ugleda samo jato vrana, tako veliko da je pomračilo sunce. Potom se začuo zvuk sličan uvodnoj špici Ulice Sezam koju je svirao onaj sladoledžijski kombi, ali je on znao da je to zvonjava telefona, i u snu ga obuze ogroman strah. Okrenu se - Džonija više nije bilo. Kad je upitao Šeron gde je Džoni - već strepeći, već znajući odgovor - ona reče da se Džoni zavukao ispod ćebeta da bi se javio na mobilni telefon. Ćebe je bilo grbavo. Klej zaroni pod ćebe, u teški miris slatkog sena, povika na Džonija da ne dira telefon, da se ne javlja, posegnu za njim, ali napipa tek hladnu oblinu staklene kugle: pritiskač papira koji je kupio u Drangulijama, kuglu u čijem je centru maglica pahuljica maslačaka lebdela poput džepne magle. A zatim ga je drmusao Tom, govorio mu da je na njegovom satu prošlo devet, da je mesec izašao, i ako žele da krenu, krajnji je čas. Kleju nikad nije bilo tako drago što se probudio. Ipak su mu bili draži snovi o šatoru s tombolom. Alis ga je čudno gledala. “Šta je?” reče Klej i pogleda da proveri da li je njihovo automatsko oružje zakočeno - to je već radio automatski. “Govorio si u snu. ‘Ne javljaj se, ne javljaj se.’“ “Niko nije trebalo da se javi”, reče Klej. “Sad bi nam svima bilo bolje.” “Ah, ali ko može odoleti zvonjavi telefona?” upita Tom. “I tako kola krenuše nizbrdo.” “Tako je, jebote, govorio Zaratustra”, reče Klej. Alis se nasmeja do suza.

3. Mesec je po nebu igrao žmurke u oblacima poput ilustracije iz dečjeg romana o gusarima i zakopanom blagu, pomisli Klej. Farma konja osta iza njih a oni nastaviše da pešače na sever. Te noći počeše ponovo sretati ljude svojeg soja. Jer ovo je sad naše vreme, pomisli Klej prebacujući automatsku pušku iz jedne ruke u drugu. Napunjena, bila je đavolski teška. Telefonski luđaci gospodari su dana; nakon što izađu zvezde, nastupamo mi. Mi smo poput vampira, prognanici noći. Izbliza se prepoznajemo jer znamo da govorimo smisleno; na manjoj udaljenosti možemo se s priličnom sigurnošću prepoznati po rancima koje nosimo na leđima ili po oružju koje sve više nas nosi; ali na daljinu jedini siguran znak jeste mahanje baterijskom lampom. Do pre tri dana ne samo da smo vladali zemljom, nego smo i osećali krivicu zbog svih biljnih i životinjskih vrsta koje smo zbrisali s lica zemlje na putu do nirvane nonstop vesti na kablovskoj televiziji i kokica iz mikrotalasne. A sada smo Baterijci. Klej pogleda u Toma. “Gde idu?” upita ga. “Gde luđaci idu nakon zalaska sunca?” Tom ga čudno pogleda. “Na Severni pol. Svi vilenjaci su umrli od irvaškog ludila i luđaci ispomažu dok ne stasa novi naraštaj vilenjaka.” “‘Ajde”, reče Klej, “kako smo noćas ustali na levu bateriju!” Ali Tom se ne nasmeši. “Mislim na svog mačka”, reče on. “Pitam se da li je dobro. Sigurno misliš da je to glupost.” “Ne”, reče Klej mada, budući da je imao sina i ženu na koje je trebalo da misli, donekle i jeste.

4. Našli su autokartu u knjižari u Balardvilu, gradiću dovoljno velikom da ima čak dva semafora. Sad su išli na sever. Bilo im je veoma drago što odlučili da se drže višemanje idiličnog klina između međudržavnih autoputeva 1-93 i 1-95. Drugi putnici koje su sreli putem - a koji su mahom išli na zapad, dalje od 1-95 - rekoše im za užasne saobraćajne krkljance i grozne nesreće. Jedan od malobrojnih hodočasnika na istok reče im da se blizu izlaza s 1 -93 za Vejkfild prevrnula cisterna, zapalila i izazvala niz eksplozija koje su progutale gotovo kilometar i po vozila na putu za sever. Smrad koji se nakon toga osećao, reče on, podsećao je na “sardine u paklu”. Sreli su još normalaca dok su se vukli kroz prigradska naselja Andovera i od njih dočuli glasinu tako uporno ponavljanu da je poprimila izvesnost činjenice: granica prema Nju Hempširu je zatvorena. Policija te države i specijalci najpre pucaju a posle postavljaju pitanja, i svejedno im je jeste li ludi ili normalni. “Samo nova kopija usrane krilatice koju od pamtiveka imaju na registarskim oznakama u toj državi”, reče ogorčeni starac koji im se pridružio komad puta. Na leđima skupog kaputa nosio je mali ranac a u ruci dugačku baterijsku lampu. Iz džepa kaputa virila mu je drška pištolja. “Ako ste u Nju Hempširu, niko vas neće dirati. Ali ako želite ući u Nju Hempšir, crknite.” “To je tako… stvarno teško poverovati”, reče Alis. “Verujte u šta hoćete, gospođice”, reče njihov privremeni saputnik. “Sreo sam neke ljude koji su pokušali na sever kao i vi, ali su se brzo predomislili i krenuli nazad na jug kad su videli kako su neke ljude ubili kao mačke u pokušaju prelaska u Nju Hempšir severno od Danstejbla.” “Kad je to bilo?” upita Klej.

“Sinoć.” Kleju pade na um još nekoliko pitanja, ali odluči se da zadrži jezik za zubima. Nadomak Andovera, starčić ogorčenog lica i većina saputnika u čijem su društvu prešli komad vozilima zakrčene (ali prohodne) ulice skrenu na autoput 133, prema Lovelu i zapadnim odredištima. Klej, Tom i Alis ostadoše u glavnoj ulici u Andoveru, praznoj osim nekoliko lampama opremljenih ljudi u potrazi za hranom i drugim potrepštinama. Morali su da donesu odluku. “Veruješ li ti u to?” Klej upita Alis. “Ne”, reče ona i pogleda u Toma. Tom odmahnu glavom. “Ni ja. Čovekova priča zazvučala mi je poput one o krokodilu u gradskoj kanalizaciji.” Alis je klimala glavom. “Vesti više ne putuju tako brzo. Ne bez telefona.” “Aha”, reče Tom. “To je bez sumnje najnovija urbana legenda. No ipak je reč o državi koju jedan moj prijatelj rado zove Nju Hamster4. Zbog čega mislim da bi trebalo preći granicu na nekom neupadljivom mestu.” “Dobro, imamo plan” reče Alis i oni ponovo krenuše, hodajući po pločniku dok su bili u gradu i dok je bilo pločnika.

5. U predgrađu Andovera, kroz razbijeni izlog supermarketa 1GA izađe muškarac s dve baterijske lampe povezane oko glave (po jedna lampa na svakoj slepoočnici). Druželjubivo im mahnu, pa jurnu prema njima kroz džunglu kolica, putem ubacujući konzerviranu hranu u nešto slično kolporterskoj torbi. Zasta pokraj kamioneta prevaljenog na bok, predstavi se kao gospodin Rosko Handt iz Metjuena, i upita ih gde idu. Kad mu Klej reče da idu u Mejn, Handt zavrti glavom. “Granica s Nju Hempširom je zatvorena. Nema ni pola sata kako sam sreo dvoje ljudi koje su vratili s granice. Graničari pokušavaju da razaznaju telefonske luđake od ljudi poput nas, ali se ne trude baš previše.” “Je li njih dvoje videlo to vlastitim očima?” upita Tom. Rosko Handt pogleda u Toma kao da je Tom lud. “Čoveče, moraš verovati šta ti drugi kažu”, reče on. “Hoću reći, ne možeš nekog nazvati i proveriti, zar ne?” reče pa zaćuta. “U Salemu i Našui pale leševe, tako su mi rekla ona dvojica. Smrdi kao svinjsko pečenje. I to su mi rekli. Ja vodim petočlanu grupicu na zapad, i moramo prevaliti popriličan broj kilometara pre svanuća. Put na zapad je otvoren.” “Tako se priča, ha?” upita Klej. Handt ga pogleda s blagim prezirom. “Da, tako se priča. A pametnome jedna dosta, govorila je moja mama. Ako ste stvarno namerili na sever, pazite da se nađete na granici u gluvo doba noći. Luđaci ne izlaze noću.” „Znamo”, reče Tom. Čovek s baterijskim lampama pričvršćenim za giavu ne obazre se na Toma i nastavi da se obraća Kleju. Očito je Kleja proglasio predvodnikom njihove trojke. “I ne nose lampe, pa vi mašite njima. Govorite. Vičite. Oni ni to ne rade. Sumnjam da će vas graničari pustiti, no budete li imali sreće neće vas ni upucati.”

“Luđaci postaju pametniji”, reče Alis. “To znate, gospođine Handt, zar ne?” Handt frknu. “Kreću se u čoporima i više se ne ubijaju međusobno. Ne znam čini li ih to pametnijima. Ali još ubijaju nas, to znam.” Handt je sigurno primetio sumnju na Klejovom licu jer se nasmešio. Njegove baterijske lampe pretvoriše taj smešak u nešto ružno. “Jutros sam video kad su uhvatili jednu ženu”, reče on. “Vlastitim očima, zadovoljni?” Klej klimnu glavom. “Zadovoljan.” “Mislim da znam zašto se našla na ulici. To je bilo u Topsfildu, petnaestak kilometara istočno odavde? Moje društvo i ja bili smo u Motelu 6. Ona je naišla tim putem. Samo što nije hodala već se žurila. Skoro trčala. Osvrtala se. Video sam je jer nisam mogao da spavam.” On zavrti glavom. “Užasno je teško navići se na spavanje danju.” Klej zausti da kaže Handtu da će se svi navići, ali ipak ne reče. Primeti da Alis ponovo drži svoj talisman. Nije želeo da Alis čuje sve ovo, ali je znao da to ne može nikako sprečiti. Delom zato što su to bile informacije potrebne za preživljavanje (za razliku od priča o državnoj granici Nju Hempšira, bio je gotovo uveren da su ovo bile utemeljene informacije), a delom zato što će određeno vreme svet biti pun takvih priča. Budu li ih se naslušali u dovoljnom broju, neke bi na kraju mogle da počnu da se uklapaju i oblikuju obrasce. “Verovatno je samo tražila neko bolje sklonište, shvatate? I ništa više. Ugledala je Motel 6 i pomislila: ‘Gle, soba s krevetom. Odmah uz Exxon benzinsku pumpu. Samo ulicu dalje’. Ali pre nego što je prešla pola puta, iza ugla banu jedan njihov čopor. Hodali su… znate kako sad hodaju?” Rosko Handt krenu prema njima ukočeno, poput limenog vojnika. Ona kolporterska torba klatila se tamovamo.

Telefonski luđaci nisu tako hodali, ali su Klej i njegovi prijatelji znali šta Rosko pokušava da im prikaže pa klimnuše glavama. “A ona…” Handt se nasloni na prevrnuti kamionet i obema rukama nakratko obrisa lice. “Želim da to shvatite, dobro? Da vas ne uhvate nespremne, da se ne zavaravate da postaju normalni jer svaki čas neko od njih pukim slučajem ubode ispravne tipke na stereu i pusti neki CD…” “Videli ste to?” upita Tom. “Čuli?” “Aha, dvaput. Drugi kojeg sam video u hodu je tako jako mahao stereom da je CD preskakao kao lud, ali je svirao. Pa šta? Vole muziku, i istina je da im možda više ne fali toliko dasaka u glavi, ali upravo zato morate da pripazite, shvatate?” “Šta se dogodilo onoj ženi?” upita Alis. “Onoj koju su uhvatili na brisanom prostoru?” “Pokušala je da se pretvara da je jedna od njih”, reče Handt. “Pomislim, stojeći pokraj prozora sobe u kojoj sam bio: Aha, drži se, curo, možda ima nade za tebe ako uspeš još malo da glumiš pa jurni i skloni se negde’. Jer oni ne vole da ulaze u zatvorene prostore, primetili ste?” Klej, Tom i Alis klimnuše glavama. I Rosko klimnu glavom. “Uđu ako baš moraju, video sam, ali nerado.” “Kako su je provalili?” upita Alis. “Ne znam tačno. Nanjušili su je ili nešto tako.” “Ili su joj pročitali misli”, reče Tom. “Ili nisu mogli da ih pročitaju”, reče Alis. “Ne znam šta je bilo”, reče Handt, “ali znam da su je rastrgli na ulici. Doslovno rastrgli.” “Kad se to dogodilo?” upita Klej. Primeti da se Alis zaljuljala pa je pridrža.

“Danas u devet ujutro. U Topsfildu. Pa ako ih vidite kako hodaju niz ulicu noseći stereo iz kojeg se ori ‘Zašto ne možemo biti prijatelji’…” On ih smrknuto pogleda na svetlosti baterijskih lampi pričvršćenih za njegovu glavu. “Na vašem mestu ne bih istrčao raširenih ruku kličući kemo sake prijatelji moji, samo to želim da kažem”, reče pa zaćuta. “A ne bih ni pošao na sever. Čak i da vas ne upucaju na granici, to je gubitak vremena.” Ali nakon kraćeg dogovora na ivici parkinga supermarketa /G/l, oni se ipak zaputiše na sever.

6. Zastali su kod Severnog Andovera, na pcšačkom nadvožnjaku iznad deonice 495. Oblaci su se ponovo gomilali, ali se mesec probio kroz njih dovoljno dugo da bi im pokazao šest voznih traka utihlog saobraćaja. Blizu mosta na kojem su stajali, iznad južne deonice, prevrnuti šleper ležao je poput uginulog slona. Oko njega su bili složeni narandžasti signalni stubići, znak da je neko barem pokušao da izvrši uviđaj, a iza stubića su se videla dva napuštena policijska automobila, jedan prevrnut. Zadnji deo šlepera bio je ugljenisan. Nije bilo ni traga leševima, barem koliko su mogli da vide na kratkotrajnoj mesečini. Nekoliko ljudi mukotrpno se probijalo prema zapadu po zaustavnoj traci, jer se i tamo moglo kretati samo puževim korakom. “Kad ovo vidiš, sve bude nekako stvarnije, zar ne?” reče Tom. “Ne”, reče Alis ravnodušno. “Meni liči na specijalne efekte u nekom letnjem filmskom megahitu. Kupi kokice i kokakolu i odgledaj smak sveta u… kako ono to zovu? Kompjuterska animacija? KA? Plavi ekrani?” Ona podiže onu svoju malu patiku za pertlu. “Meni je ovo dovoljno stvarno. Nešto dovoljno malo da držim u ruci. Krenimo.”

7. Na autoputu 28 bilo je mnogo napuštenih vozila, ali bio je prazan u poređenju s deonicom 495, i u četiri sata našli su se nadomak Metjuena, rodnog mesta gospodina Roska Handta, onog sa stereobaterijama. A Handtu su poverovali dovoljno da su želeli da budu negde na sigurnom mnogo pre nego što grane sunce. Odlučili su se za motel na raskrsnici autoputeva 28 i 110. Desetak automobila bilo je parkirano ispred soba, ali su Kleju izgledali napušteno. A zašto i ne bi bili? Pomenuta dva autoputa bila su prohodna, ali samo za pešake. Klej i Tom stadoše na ivicu parkinga i počeše da mašu baterijskim lampama iznad glave. “Mi smo OK!” viknu Tom. “Normalni smo! Ulazimo!” Pričekaše. Nije bilo reakcije iz onoga što je neonski natpis nazivao Svit Veli In, bazen sa toplom vodom, kablovska TV, popust za grupe. “Krenimo”, reče Alis. “Bole me noge. A i uskoro će dan, zar ne?” “Pogledajte ovo”, reče Klej, podiže CD s motelskog parkinga i osvetli ga baterijskom lampom. Ljubavne pesme Majkla Boltona. “A rekli ste da postaju pametniji”, reče Tom. “Nemoj brzati sa zaključcima”, reče Klej kad su krenuli prema sobama. “Osoba koja je imala taj CD bacila ga je, zar ne?” “Verovatnije joj je ispao”, reče Tom. Alis osvetli CD svojom lampom. “Ko je uopšte taj tip?” “Dušo”, reče Tom, “bolje da ne znaš.” Uze CD i baci ga preko ramena. Razvalili su vrata triju susednih soba, ali pažljivo, da bi ih mogli zaključati nakon što uđu. Najzad u krevetima, prespavali su veći deo dana. Niko im nije dodijavao, mada te

večeri Alis reče da joj se učinilo da je negde u daljini čula muziku. Ali, prizna ona, možda je to bio deo sna koji je sanjala.

8. U predvorju Svit Veli Ina na prodaju su bile karte detaljnije od njihovih autokarti. Nalazile su se u razbijenoj staklenoj vitrini. Klej uze jednu mapu Masačusetsa i jednu Nju Hempšira. Oprezno je zavukao ruku u vitrinu da sc ne poseče, i tad ugleda nekog mladića kako leži iza recepcije, slepog pogleda. Na trenutak se Kleju učini da je neko u mrtvačeva usta gurnuo buketić cveća neobičnih boja. No tad primeti da iz mrtvačevih obraza vire zelenkasti šiljci i shvati da su ti šiljci iste boje kao i smrskano staklo čije su krhotine na policama vitrine. Mrtvac je nosio pločicu na kojoj je pisalo ZOVEM SE HENK SVE ZNAM O POPUSTIMA. Henk nakratko podseti Kleja na gospodina Rikardija. Tom i Alis su ga čekali kod ulaznih vrata predvorja. Bilo je osam i četrdeset pet i napolju je bilo crno kao u rogu. “Jesi li imao sreće?” upita Alis. “Ovo bi moglo pomoći”, reče Klej. Dao je Alis mape, pa podiže plinski fenjer da ih ona i Tom pregledaju, uporede s autokartom i isplaniraju njihovo noćno pešačenje. Pokušavao je u sebi da razvije osećaj pomirenosti sa sudbinom u vezi s Džonijem i Seron, pokušavao je da se usredsredi na golu istinu o njegovoj trenutnoj porodičnoj situaciji: u Kent Pondu se dogodilo šta se dogodilo. Njegov sin i žena su ili dobro ili nisu. Ili će ih naći ili neće. No uspešnost takvog načina polumagijskog razmišljanja bila je samo polovična. Kad bi počele da ga obuzimaju zle slutnje rekao bi sebi da je srećan što je živ, i to je bez sumnje bila istina. Ono što je brisalo tu srećnu okolnost bilo je to da se on u vreme Impulsa zatekao u Bostonu, stotinu pedeset kilometara južno od Kent Ponda vazdušnom linijom (kojom oni ni u kojem slučaju ne hodaju). A opet, našao se u dobrom društvu. I tačka. S ljudima je koje može nazvati prijateljima. Video je mnogo onih drugih - čovu od pivske bačvice i

gojaznu biblijsku proročicu kao i gospodina Roska Handta iz Metjuena - koji nisu bili te sreće. Šeron, ako je stigao do tebe, ako je Džoni stigao do tebe, ne dao bog da ga nisi spasila. Bolje da te nema. Ali šta ako je Džoni imao mobilni telefon sa sobom? Šta ako je poneo svoj crveni telefon u školu? Zar ga nije u poslednje vreme malo češće nosio? Jer je tako mnogo drugih klinaca nosilo svoje? Isuse. “Kleje? Jesi li dobro?” upita Tom. “Naravno. Zašto pitaš?” “Ne znam. Izgledao si nekako… smrknuto.” “Mrtvac iza recepcije. Ne izgleda lepo.” “Pogledajte ovo”, reče Alis. Prstom je na karti iscrtavala nit koja je migoljila preko državne granice a potom kao da se spajala s Nju Hempširom na deonici 38 istočno od Pelhama. “Meni to izgleda prilično dobro”, reče ona. “Možemo dvanaestak kilometara ići na zapad autoputem”, i ona pokaza deonicu 110 na kojoj su i automobili i asfalt bledo svetlucali na sipljivoj kiši, “i izbiti pravo na deonicu 38. Šta kažete?” “Meni zvuči dobro”, reče Tom. Alis pogleda u njega pa u Kleja. Onu patikicu je sklonila negde -verovatno u ranac - ali je Klej video da bi želela da je stiska. Dobro da ne puši, pomisli Klej, jer bi sad već pušila četiri paklice dnevno. “Ako su postavili stražare na granični prelaz…” zausti ona. “Razbijaćemo glavu time ako budemo morali”, reče Klej, ali ga ta mogućnost nije brinula. Stići će u Mejn, bilo kako. Ako to znači da će morati da puze kroz šipražje poput ilegalnog useljenika koji prelazi kanadsku granicu da bi brao jabuke u oktobru, učiniće i to. Ako Tom i Alis odluče da ostanu, njihov problem. Bilo bi mu žao da ih ostavi… ali on bi ipak otišao u Mejn. Jer mora da sazna.

Ona crvena jeguljica koju je Alis uočila na kartama iz motela Svit Veli imala je ime - Dosti strim roud - i bila je skoro sasvim prohodna. Do državne granice trebalo je prepešačiti šest kilometara. Naišli su samo na petšest napuštenih vozila i samo jednu saobraćajnu nesreću. A prošli su i pokraj dve kuće u kojima su videli svetio i čuli riku agregata. Najpre pomisliše da bi mogli svratiti u njih, ali ubrzo su odustali od te ideje. “Verovatno bismo se zapleli u pucnjavu s nekim tipom koji brani ognjište i dom”, reče Klej. “Naravno, pod pretpostavkom da tamo uopšte ima nekoga. Ti su agregati verovatno baždareni tako da se uključe kad u okrugu nestane struje i radiće dok im ne ponestane benzina.” “Da u tim kućama i ima normalnih ljudi i oni nas puste da uđemo, što se ne bi moglo nazvati pametnim, šta bismo mogli da učinimo?” Tom reče. “Da ih zamolimo da se poslužimo telefonom?” Razmotrili su i mogućnost da negde pokušaju da otuđe vozilo (otuđiti je bila Tomova reč), ali naposletku su se predomislili i u vezi sa tim. Ako državnu granicu brani policija, ili paravojske, dovesti se do nje u ševroletu možda i nije najpametniji potez. I tako su pešačili. Naravno, na državnoj granici nije bilo nikoga i ničega osim natpisa (nevelikog, kako i odgovara lokalnom drumu koji je vijugao kroz to zaleđe) a na kojem je pisalo ULAZITE U NJU HEMPŠIR i BIENVENUE! Jedini zvukovi bili su kapanje u šumama s obe strane puta i povremeni uzdah povetarca. Možda šum neke životinje. Oni nakratko zastadoše da pročitaju natpis pa krenuše dalje. Masačusets ostade iza njih.

9. Osećaj samoće završio se zajedno s Dosti strim roudom, kod putokaza na kojem je pisalo NH DEONICA 38 i MANČESTER 28 KM. Na 38-ici je bilo malo pešaka, ali kad su se nakon pola sata prebacili na 128-icu - široku, automobilskim havarijama istačkanu magistralu koja se protezala gotovo direktno na sever - ta razređena povorka pretvori se u bujicu izbeglica. Hodali su većinom u tročlanim i četvoročlanim grupicama i pri tom, po Klejovom mišljenju, pokazivali kukavno slabo zanimanje za druge. Sreli su ženu od četrdesetak godina, i dvadesetak godina starijeg muškarca koji su gurali kolica iz supermarketa, a u svakim kolicima po jedno dete. U muškarčevim kolicima vozio se dečak, prevelik za to prevozno sredstvo, ali je pronašao način da se nekako sklupča u njima i zaspi. Dok su Klej i njegova grupa prolazili pokraj te netipične porodice, s muškarčevih kolica otpade točak. Kolica se nagnuše i dečak -otprilike sedmogodišnjak - skotrlja se iz njih. Tom ga uhvati za rame i tako ublaži dečakov pad, ali je dečak ipak ogrebao koleno. I naravno, prepao se. Tom ga podignu, ali budući da je dečaku Tom bio nepoznat, dečak se poče otimati i zaplaka još jače. “U redu je, hvala, držim ga”, reče onaj muškarac. Uze dete i sede s njim pokraj druma, gde je izmuzao što se dalo iz nečega što je on nazvao bubu, reč koju Klej nije čuo od svoje sedme godine. Ćovek reče: “Gregori da cmokić, pa neće boleti.” Poljubi ogrebotinu na dečakovom kolenu i dečak položi glavu na njegovo rame. Već je ponovo tonuo u san. Gregori se nasmeši Tomu i Kleju i klimnu glavom. Izgledao je gotovo nasmrt umoran, muškarac koji je prošle sedmice lako mogao biti dobrodržeći šezdesetogodišnjak, a koji je sad izgledao kao 75-godišnji Jevrejin koji pokušava da zbriše iz Poljske dok se još može. “Bićemo dobro”, reče on.

“Možete sad da idete.” Klej zausti da kaže: A zašto ne bismo zajedno krenuli dalje? Da se udružimo? Šta kažeš na to, Greg? To uvek kažu junaci SF romana koje je čitao kao tinejdžer: Da se udružimo? “Aha, produžite, šta čekate?” upita žena pre nego što je Klej uspeo da kaže to ili bilo šta drugo. U njenim kolicima spavala je devojčica od otprilike pet godina. Žena je zaštitnički stajala pokraj kolica, kao da je ugrabila nekakav senzacionalni artikl na rasprodaji i boji se da bi Klej ili neko od njegovih prijatelja mogao da pokuša da joj ga istrgne iz ruku. “Misliš da imamo nešto što ti želiš?” “Natali, prestani”, Gregori reče umorno strpljiv. Ali Natali ne prestade i Klej shvati zbog čega je taj mali prizor izazvao u njemu takvu potištenost. Ne to što je dobio verbalnu packu - i to ponoćnu - od žene koju su iscrpljenost i strah doveli na ivicu paranoje; to je bilo razumljivo i oprostivo. Utuklo ga je to kako ljudi pešačc i mašu svojim baterijskim lampama i tiho govore medu sobom unutar svojih grupica ili - retki - prebacuju kofer iz ruke u ruku. Neki idiot na patuljastom električnom motociklu vijugao je niz put između karamboliranih vozila i preko smeća; ljudi su mu se pomerali s puta i pri tom ogorčeno brundali. Ništa se ne bi promenilo, pomisli Klej, da je onaj dečačić ispao iz kolica i slomio vrat umesto stoje samo ogrebao koleno. Bilo bi isto i kad bi srčani udar pokosio korpulentnog tipa koji se dahćući tetura pokraj puta s prenatrpanom okruglom platnenom torbom u rukama i srušio se mrtav. Niko ne bi pokušao da ga reanimira, a dani pozivanja hitne pomoći telefonom su naravno prošli. Niko čak i ne povika Samo tako, gospodo! ili Hej, čoveče, zašto joj ne kažeš da začepi? Samo su nastavili da prolaze pokraj njih ne zastajkujući. “…jer jedino što imamo su ova deca, odgovornost koju nismo tražili jer jedva možemo da brinemo za sebe, on ima

pejsmejker, šta da radimo kad mu se baterija potroši, da mi je znati? A sad još i ta deca! Hoćete dete?” Ona se izbezumljeno ogleda oko sebe. “Hej! Hoće li neko dete?” Devojčica se promeškolji. „Natali, probudićeš Poršu”, reče Gregori. Žena po imenu Natali poče da se smeje. “E pa, veoma mi je žao! Živimo u svetu u kojem nema odmora!” Oko njih, ljudi nastaviše svoj krstaški put. Niko se i ne obazre i Klej pomisli: Znači, tako se ponašamo. Tako stvari stoje kad sve ode u pizdu materinu. Kad nema kamera, ni zgrada u plamenu, a Anderson Kuper ne govori: A sad se vraćamo u studio CNN-a uAtlanti.’ Tako stvari stoje kad Nacionalnu gardu raspuste zbog neuračunljivosti. “Dajte da ja nosim malog”, reče Klej. “Nosiću ga dok ne nađete nešto bolje u čemu ćete ga voziti. Ona su kolica dala svoje.” Klej pogleda u Toma. Tom slegnu ramenima i klimnu glavom. “Sklonite se od nas”, reče Natali i iznenada se u njenoj ruci nađe pištolj. Nije bio posebno veliki, verovatno samo kalibar 0.22, ali čak i tako mali kalibar može napraviti haos ako metak uđe na pravo mesto. Klej s obe strane začu zvuk izvlačenja pištolja i znao je da su Tom i Alis uperili pištolje koje su uzeli iz kuće Nikersonovih u ženu po imenu Natali. I tako stvari stoje, čini se. “Sklonite pištolj, Natali”, reče Klej. “Nastavljamo put.” “Nego šta nego da nastavljate”, reče Natali i donjim delom šake slobodne ruke skloni zalutali uvojak kose s oka. Kao da nije primećivala da su je mladić i devojka koji su bili s Klejom držali na nišanu. Sad su ljudi u prolazu pogledavali u njih, ali je njihova jedina reakcija bila da malo brže prođu pokraj mesta sukoba i potencijalnog krvoprolića.

“Dođi, Kleje”, tiho će Alis i položi slobodnu ruku na njegov zglob. “Pre nego što neko strada.” Krenuše dalje. Alis je hodala ruke položene na Klejov zglob, gotovo kao da joj je dečko. Ponoćna šetnjica, pomisli Klej, mada nije imao pojma koliko je sati a i bilo mu je svejedno. Srce mu je snažno tuklo. Tom je hodao s njima, samo što je do prvog zavoja hodao unazad, još isukanoga pištolja. Klej je pretpostavio da Tom želi da bude spreman da uzvrati vatru ako Natali odluči da ipak pripuca iz svog pištoljčića. Jer tako sad stvari stoje, sad se uzvraća kad neko zapuca na vas, sad kad su telefonske linije u prekidu do daljnjeg.

10. Pre svanuća, dok su se teturali niz deonicu 102 istočno od Mančestera, začuše muziku, jako tihu. “Bože”, reče Tom i stade kao ukopan. “To je ‘Slončićev geg’.” “To je šta?” upita Alis, pomalo razvcseljeno. “Instrumentalna kompozicija u izvođenju plesnog orkestra iz vremena kad su plinska brojila radila na kovanice. Ovo su Les Braun i njegov Bend oj rinoun, tako nekako. Moja mama je imala tu ploču.” Dva muškarca ih sustigoše i zaustaviše se da naprave pauzu. Bili su stariji, ali su obojica izgledali u dobroj kondiciji. Poput dua nedavno penzionisana poštara koji planinare po ljupkim engleskim brežuljcima, pomisli Klej, gde god bili. Jedan je nosio naprtnjaču, i to ne neku pedersku, nego pravu planinarsku, do struka, metalnog okvira, a drugom je na desnom ramenu visio ranac. Preko levog je prebacio nešto što je izgledalo kao opasna vinčesterka. Onaj s naprtnjačom podlakticom obrisa znoj s naboranog čela i reče: “Sinko, vaša je majka možda imala verziju Lesa Brauna, ali verovatnije je da su to bili Don Košta ili Henri Mančini, jer oni su bili popularni. A onaj tamo”, on nakrivi glavu u smeru sablasne melodije, “to je Lorcns Velk, stavljam ruku u vatru.” “Lorens Velk”, Tom prošaputa, gotovo sa strahopoštovanjem. “Ko?” upita Alis. “Poslušajte kako se taj slon gega”, reče Klej i nasmeja se. Bio je umoran i spreman za zezanciju. Pomisli kako bi se Džoniju ta muzika veoma svidela. Čovek s naprtnjačom osinu ga prezirnim pogledom, pa ponovo pogleda u Toma. “U pravu ste, to jeste Lorens Velk”, reče on.

“Oči me više ne služe kao nekad, ali čujem sasvim dobro. Žena i ja smo gledali njegov šou svake subotnje večeri.” “I Dodžu je dobro išlo”, reče Ranac. Bio je to njegov jedini doprinos razgovoru i Klej nije imao blagog pojma šta bi mu to moglo značiti. “Lorens Velk i njegov Sampanj bend”, reče Tom. “Ko bi se tome nadao.” “Lorens Velk i njegovi Sampanj mjuzik mejkers”, reče Naprtnjača. “Isuse Hriste.” “Ne zaboravite Lenon sisters i ljupku Alis Lon”, reče Tom. U daljini se začu druga sablasna melodija. “To je ‘Kalkuta’“, reče Naprtnjača i uzdahnu. “E pa, idemo mi. Bilo nam je drago provesti deo dana s vama.” “Noći”, reče Klej. “A ne”, reče Naprtnjača. “To su sad naši dani. Zar niste primetili? Prijatan dan vam želim, momci. I vama, gospođice.” “Hvala vam”, jedva čujno će gospođica koja je stajala između Kleja i Toma. Naprtnjača ponovo krenu. Ruksak stameno krenu za njim. Oko njih, postojana povorka poskakujućih baterijskih lampi vodila je ljude dublje u Nju Hempšir. A onda Naprtnjača zastade i okrenu se da uputi oproštajnu reč. “Nemojte ostati na putu duže od sat vremena”, reče on. “Nađite neku kuću ili motel i sklonite se. Znate ono s cipelama, je li?” “Sta s cipelama?” upita Tom. Naprtnjača ga pogleda strpljivo, onako kako bi verovatno pogledao u nekoga ko je svestan toga da je glup. U daljini je “Kalkutu” - ako je to stvarno bila ta kompozicija - zamenila neka polka. Zvučala je sumanuto u noćnoj izmaglici. A sad ovaj starac s velikom naprtnjačom na leđima govori o nekakvim cipelama. “Kad uđete u neku kuću, ostavite cipele na tremu”, reče Naprtnjača.

“Luđaci ih neće uzeti, neka vas to ne brine, a normalnim ljudima poručuje da je kuća zauzeta i da krenu dalje, da potraže neki drugi smeštaj. Izbeći ćete…” pogled mu pade na teško automatsko oružje koje je Klej nosio, “nesrećne slučajeve.” “Zar ih je bilo ?” upita Tom. “O, da” reče Naprtnjača neprijatno ravnodušno. “Uvek se događaju nesrećni slučajevi, s obzirom na ljudsku prirodu. Ali kuća ima dovoljno, tako da nema potrebe da se vama dogodi. Samo ostavite cipele pred vratima.” “Kako to znate?” upita Alis. On joj se nasmeši osmehom od kojeg se neverovatno prolepša. Ali bilo je teško ne nasmešiti se Alis: bila je mlada, a čak i u tri ujutro, zgodna. “Ljudi pričaju, a ja slušam. Ja govorim, ponekad drugi poslušaju. Jeste li vi poslušati?” “Da”, reče Alis. “Slušanje mi je jača strana.” “Onda prenesite drugima. Dovoljno je to što moramo da se bakćemo s njima.” Nije morao da bude određeniji. “Ne treba nam još da se i među nama događaju nesrećni slučajevi.” Klej se seti kako je Natali uperila u njih svoj pištoljčić. Reče: “U pravu ste. Hvala.” Tom reče: “Ovo je ‘Polka o pivskom burencetu’, je li tako?” “Tako je, sinko”, reče Naprtnjača. “Majron Floren na harmonici. Pokoj mu duši. Mogli biste predaniti u Gajtenu. Zgodno seoce oko tri kilometra odavde.” “I vi ćete tamo?” upita Alis. “Ne, ja i Rolf ćemo možda koji kilometar dalje”, reče on. “Zašto?” “Jer nam se može gospođice, to je sve. Prijatan dan vam želim.”

Ovaj put nisu pokušali da mu protivreče, pa iako su njih dvojica bili na pragu sedamdesetih, uskoro se izgubiše iz vida, sledeći svetlosni snop jedne baterijske lampe koju je držao Ruksak Rolf. “Lorens Velk i njegovi Šampanj mjuzik mejkers”, čudio se Tom. ‘“Slončićev geg’“, reče Klej i nasmeja se. “Zašto i Dodžu nije loše išlo?” radoznalo će Alis. “Zato što mu se moglo, pretpostavljam”, reče Tom i prasnu u smeh ugledavši njen zbunjeni izraz lica.

11. Muzika koju su čuli dopirala je iz Gajtena, zgodnog seoceta koje im je Naprtnjača preporučio kao mesto odmora. Nije bila ni u kojem slučaju glasna poput koncerta AC/DC-ja u Bostonu na kojem je Klej bio kao tinejdžer - nakon tog koncerta još mu je danima zvonilo u ušima - ali bilo je dovoljno glasno da ga podseti na letnje koncerte plesnih orkestara u Saut Berviku na koje je odlazio s roditeljima. Zapravo je zamislio da će otkriti da je izvor te muzike park u Gajtenu - verovatno ju je navio neki matorac, i to neko ko nije izgubio pamet zbog mobilnog telefona nego zbog proživljenih užasa i ko je sebi dao u zadatak da isprati egzodus serenadama u obliku lako slušljivih šlagera zahvaljujući bateriji zvučnika spojenih na akumulator. Gajten jeste imao park, ali je u njemu bila samo šačica ljudi koji su na svetlosti baterijskih lampi i plinskih fenjera jeli ili kasnu večeru ili rani doručak. Izvor one muzike nalazio se malo severnije. Dotad je Lorensa Velka zamenio neko ko je duvao u trubu tako zaneseno da je bilo na ivici uspavljujućeg. “To je Vinton Marsalis, zar ne?” upita Klej. Bio je spreman za fajront, a i činilo mu se da je Alis nasmrt umorna. “On ili Keni Dži”, reče Tom. “Znaš šta je Keni Dži rekao kad je izašao iz lifta, zar ne?” “Ne,” reče Klej, “ali sam uveren da ćeš mi ti reći.” ‘“Goveče! Ovo mi je podiglo raspoloženje!’“ Klej reče: “To je tako smešno da mi se čini da mi je smisao za humor upravo upao u crnu rupu.” “Ne kapiram”, reče Alis. “Ne isplati se objašnjavati”, reče Tom. “Slušajte narode, moramo se negde skrasiti. Ja sam crk’o.” “I ja”, reče Alis.

“Mislila sam da sam u dobroj kondiciji od igranja fudbala, ali sam stvarno umorna.” “Aha”, složi se Klej. “Ubrojite i mene.” Već su prošli kroz trgovački deo Gajtena. Ako je bilo verovati natpisima, Glavna ulica - ujedno i deonica 102 - postala je Akademijina avenija. To nije iznenadilo Kleja jer je natpis na prilazu gradu objavljivao da je Gajtcn sedište istorijske Gajtenske akademije, institucije za koju je Klej samo ovlaš čuo. Bila je to jedna od privatnih škola u Novoj Engleskoj za decu koja nisu uspela da se upišu u Ekseter ili Milton. Pretpostavljao je da će se njih troje uskoro vratiti u zemlju Burger kinga, radionica za popravku izduvnih sistema i lanaca motela, ali ovaj potez deonice 102 kroz Nju Hempšir bio je obrubljen vrlo lepim kućama. Problem je bio u tome da su ispred većine vrata stajale cipele - ponekad i četiri para. Pešački saobraćaj poprilično se razredio budući da su drugi šetači našli sklonište za skorašnji dan, ali nakon što su prošli pored benzinske stanice Citgo i približili se kamenim stubovima s obe strane prilaza Gajtenske akademije, počeše da sustižu postariju sredovečnu trojku ispred sebe, dva muškarca i ženu, koji su u hodu zagledali u svaku kuću u potrazi za nekom ispred čijih ulaznih vrata nema cipela. Žena je jako hramala i jedan ju je muškarac držao oko struka. Gajtenska akademija nalazila se s leve strane i Klej shvati da ona muzika (trenutno otegnuta, gudačka verzija kompozicije “Daj da dohvatim Mesec”) dopire odande. Primeti još dve stvari. Kao prvo, ovde je bilo posebno mnogo smeća na putu - pocepanih kesa, napola pojedenog povrća, oglodanih kostiju - a tako je bilo i na samom prilazu akademiji. Kao drugo, tamo su stajale dve osobe. Jedna je bio starac zgrbljen nad štapom. Druga je bio dečak koji je između cipela držao fenjer na baterije. Izgledao je kao dvanaestogodišnjak i dremao naslonjen na jedan od ulaznih

stubova. Na sebi je imao nešto što je ličilo na školsku uniformu: sive pantalone, sivi džemper, crvenosmeđi sako sa školskim grbom. Kad je onaj trojac ispred Kleja i njegovih prijatelja došao u ravan sa akademijinim prilazom, onaj starac - u sakou od tvida sa zakrpama na laktovima - obrati im se prodornim glasom koji se garantovano čuo do poslednjih redova predavaonica. “Pozdravljeni! Pozdravljeni, kažem! Zar nećete da uđete ovde? Možemo da vam ponudimo sklonište, ali još je važnije da moramo…” “Ništa mi ne moramo, gospodine”, reče žena. “Imam četiri žulja, po dva na svakoj nozi, i jedva hodam.” “Ali ima mnogo mesta…” poče starac. Muškarac koji je pridržavao ženu dobaci mu pogled koji je sigurno bio mrk jer starac zaćuta. Trojka prođe pokraj ulaza, stubova i natpisa na kojem je pisalo GAJTENSKA AKADEMIJA OSNOVANA 1846 “Mladi je um svetlost u tami” a koji je visio na starinskim čeličnim kukama u obliku slova S. Starac se ponovo zguri nad štapom, ali onda ugleda Kleja, Toma i Alis te se ponovo uspravi. Spremao se da ih pozove, no tad očigledno zaključi da njegov predavački pristup ne deluje: Umesto toga, vrhom štapa ćušnu u rebra svog družbenika. Dečak se uspravi i pogleda unezvereno. Iza njih, tamo gde su se ciglene zgrade preteći uzdizale u tami duž blagog obronka, “Daj da dohvatim Mesec” zamenilo je jednako otegnuto izvođenje nečega što je izvorno mogla biti pesma “Ti me uzbuđuješ”. “Džordane!” reče starac. “Na tebe je redi Pozovi ih da uđu!” Dečak po imenu Džordan se tržnu, pogleda u starca i žmirnu, pa turobno nepoverljivo pogleda u novi trojac dolazećih neznanaca. Kleja to podseti na Martovskog Zeca i Miša uAlisi u zemlji čuda. Možda se prevario - verovatno jeste - ali bio je jako umoran. “Ma, ni oni neće pristati, gospodine”, reče on.

“Oni neće ući. Niko neće. Pokušaćemo ponovo sutra uveče. Spava mi se.” I Klej je znao da će bez obzira na umor oni ipak izvideti šta starac hoće… osim ako Tom i Alis to, naravno, odlučno ne odbiju. Delom zato što ga je starčev družbenik podsetio na Džonija, ali uglavnom zato što je klinja bio uveren da niko neće pomoći u ovom ne tako vrlom novom svetu - on i taj kojem se obratio s gospodine ostali su sami jer sad tako stoje stvari. Samo, ako je to stvarno tako, uskoro više neće biti ničega vrednog da se spase. “Hajde”, nagovarao ga je starac. Ponovo gurnu Džordana vrhom štapa, ali ne jako. Ne bolno. “Reci im da im možemo pružiti sklonište, imamo mnogo prostora, ali najpre moraju da vide. Neko to mora da vidi. Ako i oni odbiju, onda ćemo odustati za noćas.” “U redu, gospodine.” Starac se nasmeši i pokaza usta puna konjskih zuba. “Hvala ti, Džordane.” Dečak bezvoljno pođe prema njima vukući prašnjave cipele po zemlji. Košulja mu je provirivala ispod džempera. U jednoj ruci nosio je fenjer, koji je jedva primetno treperio. Dečak je ispod očiju imao tamne podočnjake od celonoćnog bdenja, a kosa mu je vapila za šamponom. “Tome?” upita Klej. “Da vidimo šta hoće” reče Tom, “jer vidim da ti to hoćeš, ali…” “Gospodo? Oprostite, gospodo?” “Trenutak”, Tom reče dečaku pa se ponovo okrenu Kleju, ozbiljnog lica. “Ali za sat vremena počeće da se razdanjuje. A možda i pre. Teško starcu ako nema smeštaj za nas.” “O, ima, gospodine”, reče Džordan. Izgledao je kao neko ko ne želi da se nada4 ali sebi ne može pomoći. “Mnogo mesta. Stotine đačkih soba plus Čitam lodž. Prošle godine došao je Tobijas Volf i tamo odseo. Održao je predavanje o svojoj knjizi, Stara škola.”

“Pročitala sam je”, veselo i iznenađeno će Alis. “Dečaci koji nisu imali mobilne telefone su pobegli. A oni koji su ih imali…” “Znamo sve o njima”, reče Alis. “Ja sam stipendista. Stanovao sam u Holoveju. Nisam imao mobilni telefon. Kad sam želeo da nazovem kuću morao sam da se služim školskim telefonom pa su mi se drugi dečaci smejali.” “Džordane, čini mi se da si se ti posiednji smejao”, reče Tom. “Da, gospodine” poslušno će Džordan, ali na svetlosti njegovog treperavog fenjera Klej ne primeti veselje, već samo jad i umor. “Molim vas, dopustite da vas upoznam s upravnikom.” Pa iako je i on bio silno umoran, Tom odgovori krajnje pristojno, kao da stoje na suncem obasjanoj terasi - recimo na roditeljskoj čajanci povodom početka nove školske godine - umesto na smećem posutom početku akademijine avenije u 4:15 ujutro. “Džordane, biće nam pravo zadovoljstvo” reče.

12. “Ðavolji portafoni, tako sam ih ja zvao” reče Čarls Ardai, predsednik odseka za englesku književnost na Gajtenskoj akademiji punih dvadeset pet godina, a u vreme Impulsa vršitelj dužnosti upravnika Akademije. Sad je iznenađujućom brzinom hodao uzbrdo tupkajući štapom, držeći se pločnika, izbegavajući reku prljavštine kojom je poput čilima bio prekriven akademijin prilaz. Džordan je hodao pokraj njega držeći ga na oku, a ostalo troje iza njega. Džordan se brinuo da bi starac mogao izgubiti ravnotežu. Kleja je brinulo da bi starac mogao da doživi srčani udar budući da istovremeno pokušava da govori i penje se uzbrdicom, mada prilično blagom. “Nisam to ozbiljno mislio, naravno, bila je to šala, vic, komično preterivanje, ali istinu govoreći, nikad mi nisu bili simpatični, posebno u akademskom okruženju. Mogao sam da predložim da se zabrane u Akademiji, ali naravno, nadglasali bi me. Kao da pokušavam da donesem zakon protiv plime, zar ne?” On nekoliko puta brzo otpuhnu. “Brat mi je poklonio jedan za šezdeset peti rođendan. Istrošio sam bateriju…” Ufpuf. “I nikad je više nisam napunio. Oni zrače, znate li to? Istina, u malim dozama, ali svejedno… izvor zračenja tako blizu glave… mozga…” “Gospodine, trebalo bi da sačekamo da stignemo do Tonija”, reče Džordan. Uhvati Ardaija kad se upravnikov štap okliznuo na trulom komadu voća a upravnik se nakratko (ali pod uznemirujućim uglom) naherio nalevo. “Verovatno dobra ideja”, reče Klej. “Da”, složi se upravnik. “Samo… nikad im nisam verovao, samo toliko želim da kažem. Zanimljivo da nikad nisam tako reagovao na svoj računar. On mi je odmah odgovarao.” Na vrhu uzbrdice, glavni put akademijinog kompleksa račvao se u obliku ipsilona. Levi krak skretao je prema

zgradama koje su gotovo sigurno bili paviljoni. Desni se spuštao prema predavaonicama, grozdu upravnih zgrada i betonskom luku koji se belasao u tami. Reka smeća i odbačenih omota tekla je ispod njega. Upravnik Ardai povede ih tim putem, zaobilazeći smeće koliko je mogao. Džordan ga je pridržavao za lakat. Ona muzika - sad je Bet Midler pevala “Vetar u mojim jedrima” - dolazila je iza onog luka, i Klej među kostima i praznim kesicama čipsa ugleda desetine odbačenih CD-a. Počeše da ga obuzimaju zle slutnje. “Gospodine? Upravniče? Možda bi trebalo da…” “Ništa nam neće biti”, odgovori upravnik. “Jeste li se kao deca igrali muzičkih stolica? Naravno da jeste. Sve dok muzika svira, nemamo čega da se bojimo. Samo ćemo nakratko zaviriti, a onda idemo u Čitam lodž. Upravnikovu rezidenciju. Ni dvesta metara od igrališta Toni Field. Obećavam.” Klej pogleda u Toma, koji slegnu ramenima. Alis klimnu glavom. Džordan je slučajno u tom trenutku baš gledao u njih (prilično teskobno) i primetio to njihovo domunđavanje. “Stvarno bi trebalo da to vidite”, reče im on. “Upravnik je u pravu. Dok ne vidite, ne možete znati.” “Vidimo šta, Džordane?” upita Alis. Ali je Džordan samo pogleda - krupnim mladim očima u tami. “Sačekaj”, reče on.

13. “Majku mu!” reče Klej. U njegovoj glavi te reči zazvučaše poput gromoglasnog urlika iznenađenja i užasa - uz možda mrvicu zgražavanja - ali zapravo su ispale više kao umorno cviljenje. Delom zato što je ovako blizu muzika bila glasna kao na onom davnom koncertu AC/ DC-ja (mada je Debi Bun i njena milozvučna i nevina interpretacija pesme “Ti si svetio mog života” bila poprilično daleko od “Paklenih zvona”, čak i kad trešti iz zvučnika), ali uglavnom od šoka. Mislio je da ga nakon Impulsa i egzodusa iz Bostona više ništa ne može iznenaditi, ali prevario se. Nije ni mislio da bi privatne škole ovog tipa upražnjavale nešto tako narodski (i tako razbijački) kao stoje američki fudbal, ali je evropski fudbal očigledno bio važna stvar. Tribine poslagane s obe strane Toni filda izgledale su kao da bi se na njima moglo smestiti hiljadu ljudi. Bile su ukrašene zastavicama koje su počele da izgledaju pokislo tek sad, nakon nekoliko dana obilnih padavina. U dnu igrališta stajala je komplikovana rezultatska tabla na čijem su vrhu bila velika slova. Klej u tami nije mogao da pročita šta piše i verovatno ne bi ni po danu shvatio značenje. Međutim, bilo je dovoljno svetla da vidi igralište, a to je jedino bilo važno. Svaki centimetar trave bio je pokriven telefonskim luđacima. Ležali su na leđima poput sardina u konzervi, jedan do drugog. Lica su im zurila u crno ranojutarnje nebo. “Bože svemogući”, reče Tom, prigušenog glasa jer je jednom šakom pritisnuo usta. “Pridržite devojku!” zahripa upravnik. “Onesvestiće se!” “Ne, dobro sam”, reče Alis, ali kad ju je Klej obgrlio rukom ona klonu na njega. Plitko je disala. Oči su joj bile otvorene ali zagledane u jednu tačku, ošamućene. “Ima ih i ispod tribina”, reče Džordan. Govorio je naučenom, skoro samodopadnom mirnoćom u koju Klej ne

poverova. Bio je to glas dečaka koji uverava svoje ortake da se ne gadi crva kojima vrve oči uginule mačke… a trenutak potom se krije i ispovraća sve živo. “Ja i upravnik smatramo da tamo odlažu svoje ranjenike kojima nema pomoći.” “Upravnik i ja, Džordane.” “Izvinite, gospodine.” Debi Bun dosegnu poetsku katarzu i prestade da peva. Usledi kraća pauza a onda Sampanj mjuzik mejkers Lorensa Velka još jedanput zasviraše “Slončićev geg”. Ni Dodžu nije loše išlo, pomisli Klej. “Koliko su tih mrcina od sterea spojili?” Klej upita upravnika Ardaija. “I kako su to učinili? Pa oni nemaju mozga, zaboga, oni su zombiji!” Padne mu na um užasna pomisao, nelogična i uverljiva istovremeno. “Jeste li vi to učinili? Da ih umirite ili… šta već…” “Nije on to učinio”, tiho će Alis iz svog utočišta u obruču Klejove ruke. “Ne. I obe polazne tvrdnje su vam pogrešne”, reče mu upravnik. “Obe? Ali ja ne…” “Sigurno su veliki ljubitelji muzike”, Tom je razmišljao glasno, “jer ne vole da ulaze u zgrade, a kompakt diskovi su u zgradama, zar ne?” “Kao i ti masivni CD-plejeri”, reče Klej. “Nema vremena za objašnjavanje. Nebo već bledi i… reci im, Džordane.” Džordan poslušno odgovori poput nekoga ko vergla lekciju koju ne razume. “Svi vampiri moraju na počinak pre nego što petao kukurikne, gospodine.” “Tako je, pre petla. Zasad samo gledajte. To je dovoljno. Niste znali za ovakva mesta, zar ne?” “Alis je znala”, reče Klej. Gledali su u igralište. Budući da je noć zaista bila na izmaku, Klej primeti da luđaci imaju otvorene oči. Bio je

prilično siguran da ništa ne vide; samo su… otvorene. Ovde se događa nešto gadno, pomisli on. Rojenje je tek početak. Bilo je užasno gledati u zbijena tela i prazna lica (mahom belačka jer ovo je ipak Nova Engleska), ali te prazne oči uprte u noćno nebo ispunjavale su ga i podsvesnim strahom. Negde, ne jako daleko, zapevaše prve jutarnje ptice. Ne petao, ali se upravnik ipak tržnu i posrnu. Ovaj put pridržao ga je Tom. “Pođimo”, reče im upravnik. “Do Čitam lodža nije daleko, ali trebalo bi da krenemo. Od noćne vlage sam još ukočeniji. Džordane, uhvati me za lakat.” Alis se izvuče iz Klejovog stiska i stade starcu s druge strane. On joj se prilično strogo nasmeši i odmahnu glavom. “Džordan može sam da se poštara za mene. Mi se sad brinemo jedan za drugog, je li tako, Džordane?” “Da, gospodine.” “Džordane?” upita Tom. Približavali su se velikoj (i prilično pretencioznoj) zgradi u tudorskom stilu za koju je Klej pretpostavljao da je Čitam lodž. “Gospodine?” “Natpis na rezultatskoj ploči, nisam uspeo da ga pročitam. Sta je pisalo?” “POLAZNICI, DOBRO DOŠLI NA PROSLAVU GODIŠNJICE MATURE.” Džordan se skoro nasmeši, ali seti se da ove godine neće biti godišnje proslave - zastavice na tribinama već su se pretvorile u dronjke - i ozarenost mu se iscedi s lica. Da nije bio tako umoran, možda bi uspeo da se savlada, ali bilo je veoma kasno, gotovo zora, i dok su hodali niz pešačku stazu prema upravnikovoj rezidenciji, poslednji polaznik Gajtenske akademije, još odeven u njene boje - crvenosmeđu i sivu - brižnu u plač.

14. “To je bilo neverovatno, gospodine”, reče Klej. Sasvim je prirodno usvojio Džordanov način oslovljavanja. Kao i Tom i Alis. “Hvala vam.” “Da”, reče Alis. “Hvala. U životu nisam pojela dva hamburgera, barem ne ovako velika.” Bila su tri^sata popodne idućeg dana. Bili su na zadnjem tremu Čitam lodža. Čarls Ardai - odnosno upravnik, kako ga je Džordan zvao - ispekao je hamburgere na malom plinskom roštilju. Meso je potpuno sigurno, reče on, jer je agregat koji je napajao zamrzivač u kantini radio do juče u podne (zaista, pljeskavice koje je izvadio iz prenosivog frižidera koji su Tom i Džordan doneli iz ostave još su bile bele od leda i tvrde poput hokejaških pakova). Upravnik reče da će meso s roštilja biti bezbedno za jelo verovatno do pet sati, mada oprez nalaže rani obrok. “Nanjušili bi miris kuvanja?” upita Klej. “Recimo da ne želimo to da saznamo”, odgovori upravnik. “Nije li tako, Džordane?” “Tako je, gospodine” reče Džordan i zagrize u svoj drugi hamburger. Malaksao je, ali je Klej smatrao da će uspeti da izvrši svoju dužnost. “Želimo da budemo u zatvorenom prostoru kad se probude i ponovo kad se vraćaju iz grada. Jer tamo odlaze, u grad. Da sve pozobaju, poput ptica na polju žita. Tako kaže upravnik.” “Vraćali su se u koloniju i ranije, dok smo još bili u Maldenu”, reče Alis. “Samo što nismo znali gde se vraćaju.” Pogledala je u poslužavnik sa šoljicama pudinga. “Mogu li da pojedem jedan?”

“Naravno.” Upravnik gurnu poslužavnik prema njoj. “I još jedan hamburger, ako želiš. Sto uskoro ne pojedemo, pokvariće se.” Alis zastenja i zavrti glavom, ali uze puding. Tom takođe. “Čini se da svako jutro polaze u isto vreme, ali grupni povratak počinje kasnije” zamišljeno će Ardai. “Zašto?” “Sve manje plena?” upita Alis. “Možda…” Upravnik pojede posiednji zalogaj hamburgera pa ostatke uredno pokri papirnom salvetom. “Znate, ima mnogo kolonija. Možda desetak u krugu od sedamdeset pet kilometara. Znamo od ljudi koji su se zaputili na jug da ima kolonija u Sandaunu, Frimontu i Kandiji. Danju harače gotovo besciljno, možda u potrazi za muzikom koliko i hranom, pa se vraćaju odakle su došli.” “Znate to pouzdano”, reče Tom. Pojeo je jedan puding i posegnuo za drugim. Ardai odmahnu glavom. “Ništa nije sigurno, gospodine Mekort.” Njegova kosa - duga bela ćuba (tipična kosa profesora engleskog, pomisli Klej) - lagano se zaleluja na blagom popodnevnom povetarcu. Oblaci su se razišli. Sa zadnjeg trema pružao im se dobar pogled na akademijin kompleks, koji je dosad bio pust. Džordan bi u redovnim razmacima otišao iza zgrade da osmotri obronak koji se spuštao prema Akademijinoj aveniji. Izvestio je da je i tamo sve mirno. “Niste videli nijedno drugo gnezdište?” “Ne”, reče Tom. “Ali mi se krećemo po mraku”, Klej ga podseti, “a sad je tama stvarno crna.” “Da”, složi se upravnik, gotovo sanjivo. “Kao u ie moven age. Prevod, Džordane?” “Srednji vek, gospodine.” “Vrlo dobro.” Upravnik potapša Džordana po ramenu. “Bilo bi lako ne primetiti i velike kolonije”, reče Klej. “Ne bi morali ni da se skrivaju.”

“I ne skrivaju se”, složi se upravnik Ardai i složi prste u obliku crkvenog zvonika. “Barem ne još. Roje se… harače… Grupno mišljenje im se možda malo poremeti dok harače… ali sve manje. Svakim danom verovatno malo manje.” “Mančester je izgoreo do temelja”, iznebuha će Džordan. “Videli smo požar odavde, zar ne, gospodine?” “Da”, potvrdi upravnik. “Jako žalosno i zastrašujuće.” “Je li istina da ljude koji pokušavaju da predu u Masačusets ubijaju na granici?” upita Džordan. “Tako se barem priča. Kažu da se mora ići u Vermont, da je to jedini siguran put.” “To je podvala”, reče Klej. “Mi smo čuli isto za granicu s Nju Hempširom.” Džordan je blenuo u njega trenutak, a onda prasnu u smeh. Zvuk njegovog smeha bio je zvonak i predivan u nepomičnom vazduhu. A potom u daljini opali pištolj. Bliže njima, neko vrisnu od besa ili užasa. Džordan prestade da se smeje. “Recite nam nešto o tom čudnom stanju u kojem su noćas bili”, tiho će Alis. “I o muzici. Slušaju li i ostale kolonije noću muziku?” Upravnik pogleda u Džordana. “Da”, reče dečak. “I to isključivo šlagere, nema rokenrola ili kantri muzike…” “A pretpostavljam ni klasike”, ubaci upravnik. “Barem ne ništa napornije.” “To su im uspavanke”, reče Džordan. “Tako mislimo upravnik i ja, zar ne?” “Smatramo, Džordane.” “Smatramo upravnik i ja, u pravu ste, gospodine.” “Zaista tako smatramo”, potvrdi upravnik. “Premda mi se čini da to nije sve. Daleko je to od svega.”

Klej je bio zbunjen. Nije znao šta da kaže. Pogleda u svoje prijatelje i na njihovim licima ugleda ono što je on osećao, ne samo zbunjenost nego i užasnu nevoljnost da bude informisan. Upravnik Ardai se nagnu napred i reče: “Smem li da budem otvoren? Moram da budem otvoren; to mi je životna navika. Želim da nam pomognete da ovde učinimo nešto strašno. Vremena za to je malo, barem mislim, i premda jedan takav čin možda neće ništa promcniti, nikad se ne zna, zar ne? Nikad se ne zna kakva bi komunikacija mogla poteći između tih… kolonija. U svakom slučaju, neću stajati skrštenih ruku dok ti… stvorovi… kradu ne samo moju školu nego i svetlost dana. Mogao sam to već i sam da pokušam da učinim, ali ja sam star a moj Džordan vrlo mlad. Premlad. Sta god da su sad, donedavno su bili ljudi. Neću dopustiti da Džordan u tome učestvuje.” “Gospodine, ja mogu da obavim svoj deo posla!” reče Džordan odlučno poput nekog muslimanskog tinejdžera koji se opasao samoubilačkim opasačem punim eksploziva, pomisli Klej. “Pozdravljam tvoju hrabrost, Džordane”, reče mu upravnik, “ali mislim da ipak ne.” On ljubazno pogleda u dečaka, ali kad je ponovo pogledao u ostale, pogled mu je otvrdnuo. “Imate oružje - i to dobro - a ja imam samo staru malokalibarsku repctirku koja možda više nije upotrebljiva iako je cev prohodna - pogledao sam. Čak i da je u funkciji, patrone koje imam za nju možda neće opaliti. Ali imamo benzinsku pumpu kod našeg malog voznog parka i benzin bi mogao poslužiti da ih pobijemo.” Sigurno je primetio užas na njihovim licima, jer klimnu glavom. Kleju više nije izgledao kao ljubazan stari uča, nego kao puritanski seoski starešina s nekog starog portreta. Kao neko ko bi čoveka mogao osuditi na giljotinu a da ne trepne. Ili da se neka žena spali na lomači kao veštica.

Upravnik je posebno klimnuo glavom Kleju. Klej je bio siguran u to. “Znam šta govorim. Znam kako to zvuči. Ali to i ne bi bilo ubistvo nego tamanjenje. Ja nemam uticaja da vas prisilim ni na šta. Ali u svakom slučaju… pomognete li mi da ih spalim ili ne, morate proslediti poruku.” “Kome?” jedva čujno upita Alis. “Svima koga sretnete, gospođice Maksvel.” On se nagnu preko ostataka njihovog jela. Njegove oči linčsudije bile su oštre, male i užarene. “Morate ispričati šta se događa njima - onima koji su čuli paklenu poruku na svojim đavoljim portafonima. Morate preneti poruku. Svi kojima je oduzeta dnevna svetlost moraju čuti tu poruku pre nego što bude prekasno.” Prođe rukom po donjem delu lica i Klej primeti da mu prsti lagano drhte. Bilo bi lako pripisati to njegovim godinama, ali Klej dosad nije primetio da su upravniku drhtale ruke. “Strahujemo da će uskoro biti. Zar ne, Džordane?” “Da, gospodine.” Džordan je bez sumnje mislio da nešto zna; izgledao je prestrašeno. “Šta? Šta se događa s njima?” upita Klej. “Ima nekakve veze s muzikom i s onim povezanim CDplejerima, zar ne?” Upravnik klonu. Iznenada je izgledao umorno. “Nisu povezani”, reče on. “Zar se ne sećate da sam vam rekao da su obe vaše polazne postavke pogrešne?” “Da, ali ne shvatam šta želite d…” “Reč je o sistemu ozvučenja s CD-om u njemu, tu ste u pravu. Kompilacija, kaže Džordan, pa se zato iste pesme vrte nonstop.” “Baš smo srećnici”, promrmlja Tom, ali ga je Klej jedva čuo. Pokušavao je da shvati šta mu je Ardai upravo rekao - nisu povezani. Kako bi to moglo biti? To je nemoguće! “Ti sistemi ozvučenja - odnosno sterei, ako vam se tako više sviđa - postavljeni su oko igrališta”, nastavi upravnik, “i

svi rade. Noću se mogu videti njihove crvene lampice…” “Da”, reče Alis. “Primetila sam crvene lampice, samo što nisam mislila da je to važno.” “…ali u njima nema ničeg, ni kompakt diskova ni kaseta - i ne povezuju ih žice. Oni su samo robovi koji primaju signal matrice i odašilju ga dalje.” “Ako su im usta otvorena, onda ona muzika izvire i iz njih”, reče Džordan. “Samo što je to malo… jedva čujno… ali se čuje.” “Ne”, reče Klej. “Maleni, to ti samo zamišljaš. Sigurno.” “Ja to nisam lično čuo”, reče Ardai, “ali naravno moj sluh nije ono što je bio u vreme dok sam slušao Džina Vinsenta i The Blue Caps. ‘Nekad bilo’, rekli bi Džordan i njegovi prijatelji.” “Gospodine, vi ste stvarno stara škola”, reče Džordan blago ozbiljno i neporecivo toplo. “Da, Džordane, jesam”, složi se upravnik. Pljesnu dečaka po ramenu pa se posveti ostalima. “Ako Džordan kaže da je čuo… ja mu verujem.” “To je nemoguće”, reče Klej. “Ne bez predajnika.” “Oni su predajnici”, odgovori upravnik. “Umeće koje su, čini se, stekli nakon Impulsa.” “Samo malo”, reče Tom. Podiže ruku poput saobraćajca, spusti je, zausti nešto, pa ponovo podiže ruku. Iz svog sumnjivog skloništa uz bok upravnika Ardaija, Džordan ga je napeto gledao. Naposletku, Tom reče: “Mislite li vi na nekakvu telepatiju?” “Pretpostavljam da to nije najtačnija le mot juste za tu pojavu”, odgovori upravnik, “ali zašto cepidlačiti? Voljan sam da se opkladim u sve preostale smrznute hamburgere u mom prenosivom frižideru da ste vi danas već koristili tu reč medu sobom.” “Dobili biste duple hamburgere”, reče Klej.

“Aha, ali je ono rojenje drukčije”, reče Tom. “Jer?” Upravnik podiže svoje čupave obrve. “Pa zato što…” Tom nije mogao da završi rečenicu, a Klej je znao i zašto. Jer nije bilo drukčije. Rojenje nije spadalo u obrasce ljudskog ponašanja i to su shvatili čim su ugledali Džordža mehaničara kako hoda za petama žene u prljavom poslovnom kostimu preko Tomovog prednjeg travnjaka u Salemsku ulicu. Hodao je tako blizu nje da ju je mogao ugristi za vrat… ali nije. A zašto? Jer je za telefonske luđake bilo svršeno s ujedanjem, a počelo je rojenje. Barem je bilo svršeno s međusobnim ujedanjem. Osim ako…. “Profesore Ardai, u početku su ubijali sve….” “Da”, potvrdi upravnik. “Imali smo veliku sreću da smo se izvukli, zar ne, Džordane?” Džordan zadrhta i klimnu glavom. “Učenici su trčali posvuda. I neki nastavnici. Ubijali… grizli… brbljali koješta… Neko vreme skrivao sam se u jednom od staklenika.” “A ja u potkrovlju ove zgrade”, doda upravnik. “Gledao sam kroz prozorčić kako akademija - ona koju obožavam - doslovno odlazi do đavola.” Džordan reče: “Većina preživelih pobegla je prema centru grada. No mnogo ih se vratilo. Tamo.” On mahnu glavom otprilike prema fudbalskom igralištu. “Sto sve ukazuje na šta?” upita Klej. “Mislim da znate, gospodine Ridel.” “Klej.” “Dobro, Kleje. Mislim da je to što se sad događa nešto više od privremene anarhije. Mislim da je to početak rata. Biće kratak, ali silno krvav.” “Ne mislite li da su to malo prejake reči…” “Ne mislim. Pa iako sam taj zaključak doneo isključivo na temelju vlastitih opažanja - svojih i Džordanovih - uzorak nam je bilo prilično velika kolonija, i gledali smo luđake u

odlasku i dolasku kao i dok… počivaju, recimo. Prestali su da se ubijaju međusobno, ali i dalje ubijaju ljude koje bismo mi svrstali u populaciju normalnih. Ja to zovem ratobornim ponašanjem.” “Videli ste da ubijaju normalne?” upita Tom. Alis je stajala pokraj njega. Ona sad otvori svoj ranac, izvadi onu malu patiku i stisnu je u ruci. Upravnik ozbiljno pogleda u Toma. “Jesam. A sa žaljenjem moram reći da je video i Džordan.” “Nismo mogli to da izbegnemo”, reče Džordan. Oči su mu suzile. “Bilo ih je previše. Na primer, jedan muškarac i žena? Ne znam šta su radili u Akademiji tako kasno predveče, ali svakako nisu mogli znati za igralište Toni fild. Ona je bila ranjena. On joj je pomagao da hoda. Naleteli su na njih dvadesetak koji su se vraćali iz grada. Muškarac je pokušao da je ponese.” Džordanov glas prepuče. “Sam bi možda uspeo da umakne, ali s njom… stigao je samo do paviljona Horton. Tamo je pao a oni su ih sustigli. Oni…” Džordan iznebuha zari glavu u starčev kaput, koji je danas popodne poprimio tamnosivu nijansu. Upravnikova krupna ruka milovala je Džordanov glatki vrat. “Čini se da prepoznaju svoje neprijatelje”, zamišljeno će upravnik. “To je verovatno bio deo izvorne poruke, šta kažete?” “Možda”, reče Klej. Imalo je smisla na neki ogavan način. “A što se tiče toga šta rade noću dok leže tako nepomični i otvorenih očiju, i slušaju svoju muziku…” Upravnik uzdahnu, izvadi maramicu iz džepa na sakou i automatski obrisa dečakove oči. Klej shvati da se upravnik istovremeno i boji zaključka do kojeg je došao i da je siguran u njega. “Mislim da se reprogramiraju.”

15. “Primećujete crvene lampice, zar ne?” Upravnik upita svojim zvonkim glasom koji se čuo do zadnjih redova predavaonica. “Nabrojio sam najmanje šezdeset tr…” “Tiho!” siknu Tom i samo što nije rukom poklopio starcu usta. Upravnik ga smireno pogleda. “Tome, zar si zaboravio šta sam sinoć rekao o igri muzičkih stolica?” Tom, Klej i Ardai stajali su malo iza ulaznih rampi; luk Toni filda bio im je iza leđa. Alis je - kako su se dogovorili - ostala u Čitam lodžu s Džordanom. Muzika koja je sad dopirala s fudbalskog igrališta bila je džez instrumentalna verzija “Devojke iz Ipaneme”. Za telefonske luđake verovatno avangardna muzika, pomisli Klej. “Ne”, reče Tom. “Sve dok muzika ne prestane, nemamo čega da se bojimo. Samo što ne želim da budem onaj kojem će grkljan pregristi neki izuzetak od tog pravila koji pati od nesanice.” “I nećete.” “Gospodine, kako možete biti tako sigurni?” upita Tom. “Jer to i ne možemo nazvati snom. Dođite.” Upravnik pođe niz betonsku kosinu kojom su se igrači nekad služili za silazak do igrališta, no primeti da Tom i Klej oklevaju, pa ih pogleda strpljivo. “Ko ne riskira taj ne profitira i umre glup”, reče on, “a rekao bih da je u ovom trenutku znanje od životne važnosti, zar ne? Dođite.” Oni krenuše za grebanjem njegovog štapa niz kosinu prema igralištu, Klej malo ispred Toma. Oko igrališta ugleda prsten crvenih lampica stereouređaja. Sezdesetaksedamdesetak bila je prilično tačna procena. Poveći sistemi ozvučenja raspoređeni u razmacima od tri do

pet metara, a svaki okružen telima. Na zvezdanoj svetlosti ta tela su predstavljala zaprepašćujući prizor. Nisu bila poslagana jedno povrh drugog već svako na svom komadu igrališta - ali ni centimetar više od toga. Čak su im i ruke bile isprepletene, tako da su davali utisak čilima napravljenog od lutaka izrezanih iz papira, red za redom, dok se ona sladunjava muzika - kakva se može čuti u supermarketu, pomisli Klej - dizala u vazduh u tami. A još se nešto dizalo u vazduh: zasićen smrad prljavštine i trulog povrća, i još zasićeniji vonj ljudskog izmeta i truljenja ispod toga. Upravnik zaobiđe gol, odgurnut u stranu i prevrnut, pocepane mreže. Ovde, gde je jezero tela počinjalo, ležao je mladić od tridesetak godina kojem su se po jednoj ruci, do rukava majice s natpisom NASCAR, nizali neravni tragovi ugriza koji su izgledali inficirano. U jednoj ruci držao je crvenu kapu koja Kleja podseti na Alisinu patikicu. Mladić je tupo zurio u zvezde dok je Bet Midler ponovo počela da peva o vetru u svojim jedrima. “Zdravo!” povika upravnik svojim zarđalim, prodornim glasom. Žustro bočnu mladića u stomak vrhom štapa. Pritiskao je sve dok mladić nije pustio vetar. “Zdravo, kažem!” “Prestanite!” Tom skoro zastenja. Upravnik ga prezirno pogleda čvrsto stisnutih usta, pa vrhom štapa prorova po kapi koju je mladić držao i odbaci je. Kapa preleti tri metra i pade na lice sredovečne žene. Klej je opčinjeno gledao kako kapa lagano klizi u stranu i otkriva jedno zatravljeno oko i nepomične kapke. Onaj mladić polako, kao u snu, podiže ruku i stisnu prste koji su bili držali kapu u šaci. Potom se ponovo smiri. “Misli da je još drži”, Klej očarano prošaputa. “Verovatno” odgovori upravnik, prilično nezainteresovano. Vrhom štapa pročaprka jednu mladićevu inficiranu ranu. Trebalo je da ga đavolski zaboli, ali mladić i ne trepnu, već nastavi da zuri u nebo. Bet Midler zameni Din Martin.