15. Kasnije - u petnaest do jedan - ona upita nekog da li srne na kupanje. Deset minuta potom reče: “Neću te tampone, prljavi su”, i nasmeja se. Zvuk njenog smeha beše prirodan, šokantan, i trgnu Džordana iz dremeža. On ugleda u kakvom se stanju Alis nalazi i poče da plače. Ode od njih da se isplače u samoći. Kad je Tom pokušao da sedne pokraj njega i uteši ga, Džordan povika na njega da se skloni. U dva i petnaest, velika grupa normalaca prođe putem ispod njih u obliku mnoštva poskakujućih baterijskih lampi. Klej ode do ivice uzvišenja i povika, ne nadajući se mnogo: “Da medu vama nema slučajno lekara?” Baterijske lampe se zaustaviše. Iz tamnih senki ispod uzvišenja začu se žagor savetovanja, a onda prilično prijatan ženski glas odgovori Kleju: “Ostavite nas na miru. Vi ste parije.” Tom se pridruži Kleju na ivici uzvišenja. ‘“A tako i levit, prolazeći onuda, vide ga i zaobiđe’“, doviknu im on. “To, gospodo, na biblijskom znači jebite se.” Iza njih, Alis iznebuha progovori jakim glasom: “Oni ljudi iz automobila biće likvidirani. Ne kao usluga vama nego kao upozorenje drugima. Shvatate.” Tom zgrabi Kleja za zglob hladnom rukom. “Isuse Hriste, zvuči kao da je pri sebi.” Klej uhvati Tomovu ruku obema svojima i zadrža je. “To nije ona nego tip u crvenoj majici, a ona mu služi kao… kao megafon.” U tami, Tomove oči bile su ogromne. “Kako znaš?” “Znam”, reče Klej. Ispod njih, baterijske lampe su se udaljavale. Uskoro su se izgubile iz vida i Kleju bi drago. Ovo je njihova stvar, lične prirode.
16. U pola četiri, u gluvo doba noći, Alis reče: “O mama, baš šteta! Ruže venu, ovaj je vrt dao svoje.” A potom vedrije: “Hoće li padati sneg? Napravićemo tvrđavu, napravićemo list, pticu, ruku, napravićemo plavu, napravićemo…” Ona zaćuta gledajući u zvezde koje su upalile noć kao prekidačem. Noć je bila hladna. Toplo su umotali Alis. Svaki njen dah pretvorio bi se u belu maglicu. Krvarenje je najzad prestalo. Džordan je sedeo pokraj nje, milovao joj levu ruku, onu već mrtvu koja je čekala da joj se pridruži i ostatak njenog tela. “Zasviraj onu laganu stvar koju volim”, reče ona. “Onu od Hala i Outsa.”
17. U dvadeset do pet, ona reče: “Ovo je dosad najlepša haljina.” Sada su svi stajali oko nje. Klej je rekao da mu se čini da Alis odlazi. “Koje boje, Alis?” upita Klej, ne očekujući odgovor, ali ona ipak odgovori. “Zelene.” “Gde ćeš je nositi?” “Gospođe prilaze stolu”, reče ona. Ruka joj je još stiskala patikicu, ali sad sporije. Krv na njenoj glavi se osušila i poprimila sjaj emajla. “Gospođe prilaze stolu, gospođe prilaze stolu. Gospodin Rikardi ostaje na svom mestu a gospode prilaze stolu.” “Tako je, mila”, nežno će Tom. “Gospodin Rikardi ostao je na svom radnom mestu, zar ne?” “Gospođe prilaze stolu.” Alis preostalim okom pogleda u Kleja i drugi put progovori onim drugim glasom, onim koji je izašao i iz Klejovih usta. Ovaj put samo pet reči. “Tvoj sin je s nama.” “Lažeš”, prošaputa Klej, stisnutih šaka. Morao se suzdržati da ne udari devojku koja je umirala. “Lažeš, seronjo.” “Gospođe prilaze stolu i svi pijemo čaj”, reče Alis.
18. Prva svetlost pokaza se na istoku. Tom sede pored Kleja i oprezno ga zagrli. “Ako čitaju misli”, reče on, “mogli su lako saznati podatak da imaš sina i da si na smrt zabrinut za njega, kao da su potražili na Guglu. Možda se Odrpanko služi Alis da ti pokida živce.” “Znam” reče Klej. A znao je i još nešto: ono što je Alis rekla Odrpankovim glasom bilo je previše logično. “Znaš šta mi ne ide iz glave?” Tom odmahnu glavom. “Kad je Džoni bio mali, kao trogodišnjak ili četvorogodišnjak - u vreme kad smo se Seron i ja još dobro slagali i kad smo ga zvali Džoni-Dži - dotrčao bi svaki put kad bi zazvonio telefon. Povikao bi: ‘Fonzajaja?’ A mi bismo crkavali od smeha. A ako je bila njegova baka ili njegov deda, rekli bismo mu: ‘Fonzatiti1 i pružili mu slušalicu. Još se sećam kako je krupno to sranje izgledalo u njegovim ručicama… i u odnosu na njegovo lice…” “Kleje, prestani.” “A sad… sad…” Nije mogao da nastavi. A nije ni morao. “Dođite!” pozva ih Džordan, bolnog glasa. “Požurite!” Vratiše se do mesta gde je ležala Alis. Podigla se od tla u grču, a kičma joj se napela u podrhtavajućem luku. Ono zdravo oko bilo je iskolačeno, a uglovi usana spustili se i zategnuli. A tad se opusti celim telom. Izgovori ime koje njima nije ništa značilo - Henri - i stisnu patikicu poslednji put. A tad joj se prsti opustiše i patikica joj ispade iz ruke. Začu se uzdah i između njenih rastvorenih usana zabelasa poslednji oblačić daha. Džordan pogleda u Kleja pa u Toma, pa ponovo u Kleja. “Je li ona…” “Da”, reče Klej.
Džordan brižnu u plač. Klej omogući Alis da još nekoliko sekundi gleda u bledeće zvezde a onda joj donjim delom šake sklopi oči.
19. Nedaleko od voćnjaka nalazilo se imanje. U jednoj od šupa nađoše lopate i pokopaše Alis ispod voćke jabuke, s patikicom u ruci. Složili su se da bi to bila i njena želja. Na Džordanov zahtev Tom ponovo izrecitova četrdeseti psalm, mada je ovom prilikom jedva izdržao do kraja. Svaki od njih ispriča jednu stvar po kojoj su pamtili Alis. Tokom ovog dela improvizovanog ispraćaja, severno od njih prođe nevelik roj telefonaca. Primetiše ih, ali ih ostaviše na miru. To nimalo ne iznenadi Kleja: Klej, Tom i Džordan su umobolni, i ne smeju se dirati… kao što će se, Klej je bio uveren, na svoju žalost u to uveriti Ganer i Harold. Prespavali su veći deo dana u kući, pa krenuše za Kent Pond. Klej zaista više nije očekivao da će tamo zateći sina, ali još se nadao da će naći Džonijevu a možda i Šeroninu poruku. Spoznaja daje Šeron živa možda bi malo ublažila tugu koju je sad osećao, tako tešku da mu se činilo da ga pritiska poput olovnog ogrtača.
KENT FOND 1. Njegova nekadašnja kuća - kuća u kojoj su Džoni i Šeron živeli u vrcmc Impulsa - nalazila se u Liveri lejriu, dve ulice severno od ugašenog semafora koji je označavao centar mesta. Bila je to kuća koju neke agencije za nekretnine oglašavaju kao “neuređene”, a neke “vaš prvi dom”. Klej i Šeron znali su da se šale - pre razdvajanja - da će njihov “prvi dom” biti ujedno i “penzionerski dom”. A nakon što je Šeron zatrudnela, planirali su detetu - bude li ono što je Šeron nazivala “ženskog usmerenja” - dati ime Olivija. Onda će, reče ona, imati jedinu Livi Liveri lejna. Kako su se tome smejali! Klej, Tom i Džordan - providno bledi Džordan, zamišljeno ćutljivi Džordan koji bi sad odgovorio na pitanje tek nakon što bi mu ga ponovili dvaput pa i triput - stigoše na raskrsnicu Mejn strita i Liveri lejna malo posle ponoći jedne vetrovite noći druge nedelje u oktobru. Klej je blenuo u znak obaveznog zaustavljanja na uglu njegove ulice, gde je svraćao kao gost u protekla četiri meseca. Na njemu je još sprejem pisalo NUKLEARNOJ ENERGIJI, baš kao i pre njegovog odlaska u Boston. STOP… NUKLEARNOJ ENERGIJI. STOP… NUKLEARNOJ ENERGIJI. Kao da mu to nije išlo u glavu. Ne zbog značenja, ono je bilo sasvim jasno, nečija domišljata politička izjava (da ga zanima, verovatno bi to isto video na znakovima obaveznog zaustavljanja u celom gradu, a možda i u Springvelu i Aktonu), ali nije mu bilo jasno kako je to moglo ostati isto nakon što se celi svet promenio. Klej je imao neki čudan osećaj da će se, bude li dovoljno očajnički intenzivno zurio u STOP… NUKLEARNOJ ENERGIJI, otvoriti nekakav SF vremenski tunel, on će zaroniti u prošlost, i svega će ovog nestati. Sve ove tame.
“Kleje?” oglasi se Tom. “Jesi li dobro?” “Ovo je moja ulica”, reče Klej, kao da to sve objašnjava, a onda, nesvesno, poče da trči. Liveri lejn je bila šlepa ulica; sve su ulice na ovoj strani grada bile slepe i završavale se u podnožju podlokane planine Kent hil. Krošnje hrastova nadvijate su se nad nju. Ulica je bila puna mrtvog lišća koje mu je pucketalo pod nogama. Bilo je tu i mnogo ostavljenih automobila, a dva su bila spojena prednjim branicima u mukotrpnom mehaničkom poljupcu. “Gde će on?” Džordan povika za njim. Klej je čuo strah u Džordanovom glasu, ali nije mogao da se zaustavi. “Ništa mu nije”, reče Tom. “Pusti ga.” Klej je vijugao oko napuštenih automobila; snop svetlosti iz njegove baterijske lampe poigravao je i probadao vazduh ispred njega. U jednom trenutku, lampa osvetli lice gospodina Kretskog. Gospodin Kretski uvek je za Džonija imao sladoled na štapiću kad bi Džoni - tad Džoni-Dži - klinac koji bi povi kao fonzaja- ja kad bi telefon zazvonio, došao na šišanje. Gospodin Kretski je ležao na pločniku ispred svoje kuće, napola prekriven palim orahovim lišćem; činilo se da više nema nosa. Ne smem ih naći mrtve. Ta mu je misao uporno čekićala u glavi. Ne nakon Alis. Ne smem ih naći mrtve. A onda, mrska pomisao (ali u trenucima stresa mozak skoro uvek progovori istinu): A ako moram da nađem jedno od njih… neka to bude ona. Njihova kuća bila je poslednja u nizu sleva (uvek je podsećao Šeron na tu činjenicu uz primereno jeziv smeh, dugo nakon što je taj štos već izbledeo), i staza se penjala prema obojenoj šupici u koju je taman stao jedan automobil. Klej se već zadihao, ali ne uspori. Išao je uz prilaz nogama razgrćući lišće pred sobom. Osećao je kako mu se visoko u desnoj slabini stvara grč, a na nepcima, gde mu je dah
hripao, oseti bakreni ukus. Podignu baterijsku lampu i osvetli garažu. Prazna. Pitanje beše, je li to dobro ili loše? Osvrnu se, ugleda kako Tomova i Džordanova baterijska lampa poskakuju prema njemu i svojom lampom osvetli zadnja vrata svoje kuće. Srce mu skoči u grlo zbog onoga što je tamo ugledao. Trkom se popeo uza tri stepenice do trema, spotače se i skoro rukom probi zaštitna vrata. Skinu poruku sa stakla. Poruka je bila selotejpom zalepljena za staklo samo jednim vrhom; da su došli sat vremena kasnije, a možda i samo pola sata, nemirni noćni vetar oduvao bi je preko reka i dolina. Mogao bi je ubiti zbog te nesmotrenosti, tipične za Šeron, ali barem… Poruka nije bila od njegove žene.
2. Džordan dotrča niz prilaz podno stepeništa i osvetli Kleja baterijskom lampom. Tom se dotetura za njim, zadihan, uz silno šuštanje lišća. Stade pokraj Džordana i lampom osvetli ncpresavijeni papirić u Klejovoj ruci. Polako podignu lampu prema Klejovom zgranutom licu. “Sasvim sam, jebote, zaboravio na dijabetes njene mame”, reče Klej i pruži im poruku koju je našao selotejpom pričvršćenu za vrata. Tom i Džordan su je zajedno pročitali. Tata! Desilo se nešto strašno ko što verovatno znaš, nadam se da si dobro i da češ naći ovo. Mič Stajnmen i Džordž Gendron su sa mnom, ljudi su poludeli i mislimo da je to radi mobilnih. Tata a sad loše vesti, došli smo tu jer sam se bojao. Hteo sam da razbijem svoj ako sam pogrešio al nisam jer ga nije bilo. Mama ga je nosila jer znaš da je baka bolesna i da je stalno proveravala. Moram sad da idem joj baš se bojim, neko je ubio gospodina Kretskog. Razni su ljudi mrtvi i ludi ko u strašnom filmu ali smo čuli da se ljudi okupljaju (NORMALNI ljudi) u gradskoj većnici i tamo idemo i mi. Možda je i mama tamo al joj imala je moj TELEFON. Tata ako stigneš čitav MOLIM TE DOÐI PO MENE. Tvoj sin, Džon Gevin Ridel Nakon što je Tom pročitao poruku, on progovori pažljivo sumnjičavim tonom koji Kleja uplaši dublje nego najernje upozorenje. “Znaš da su ljudi koji su se možda okupili u većnici verovatno otišli kud koji, je li? Prošlo je deset dana i svet je doživeo užasnu kataklizmu.” “Znam”, reče Klej. Oči su ga pekle i oseti kako glas počinje da mu podrhtava. “A znam i da je njegova majka verovatno…” On slegnu ramenima i mahnu drhtavom rukom prema tamnom svetu
donjeg dela grada podno njegovog lišćem zatrpanog dvorišta. “Ali, Tome, moram da odem do većnice i proverim. Možda su ostavili poruku. Možda je on ostavio poruku.” “Da”, reče Tom. “Naravno da moraš. A kad tamo stignemo, možemo da odlučimo šta ćemo posle.” Reče to istim tim tonom užasne pažljivosti. Klej je gotovo poželeo da se Tom nasmeje i kaže nešto kao: Ma daj, ortak, ne misliš valjda da ćeš ga više ikad videti, ha? Daj se saberi. Džordan je pročitao poruku dvaput, a možda i tri ili četiri puta. Uprkos užasu i jadu, Kleju dođe da se izvini Džordanu zbog Džonijevih pravopisnih grešaka i lošeg stila, da ukaže Džordanu na činjenicu da je njegov sin sigurno pisao poruku pod užasnim stresom, čučeći na tremu, na brzinu je nažvrljao dok su njegovi prijatelji gledali haos ispod njih. Džordan sad spusti poruku i reče: “Kako izgleda vaš sin?” Klej zamalo upita zašto, no zaključi da ne želi da zna. Barem ne još. “Džoni je niži od tebe skoro trideset centimetara. Zdepast. Tamnosmeđa kosa.” “Nije mršav, nema plavu kosu.” “Ne, tako izgleda njegov prijatelj Džordž.” Džordan i Tom se pogledaše, ozbiljno, ali se Kleju učini i da je u tom pogledu bilo olakšanja. “Sta je?” upita on. “Sta je? Recite mi.” “Na drugoj strani ulice”, reče Tom. “Nisi video jer si trčao. Tri kuće niže leži mrtav dečak. Kržljav, plavokos, crveni ranac…” “To je Džordž Gendron”, reče Klej. Džordžov crveni ranac bio mu je poznat koliko i Džonijev plavi oblepljen reflektujućim trakama. “On i Džoni su za projekat iz istorije u četvrtom razredu napravili puritansko selo. Dobili su pet plus. Džordž ne može biti mrtav.” Ali bio je. Klej sede na trem, koji po starom
dobrom običaju zaječa pod njegovom težinom, i zari lice u ruke.
3. Gradska većnica nalazila se na raskrsnici ulica Pond i Mili, ispred gradskog parka i jezerceta po kojoj je selo dobilo ime. Parking ispred zgrade bio je gotovo prazan osim mesta rezervisanih za zaposlene, jer su obe ulice koje su vodile do te velike bele viktorijanske zgrade bile zakrčene napuštenim vozilima. Ljudi su se dovezli najbliže koliko su mogli a onda pešice prešli ostatak puta. Oni koji su kasnije stigli, kao što su bili Klej, Tom i Džordan, morali su da se probijaju puževim korakom. Nadomak većnice čak su i travnjaci ispred kuća bili zakrčeni vozilima. Šest kuća je izgorelo. Iz nekih se još dizao dim. Klej je pokrio telo dečaka u Liveri lejnu - zaista je to bio Džonijev prijatelj Džordž - ali nisu mogli ništa da učine za sijaset podbulih i trulih leševa na koje su nailazili putem do većnice Kent Ponda. Bilo ih je na stotine, ali u tami Klej ne ugleda nikog poznatog. Možda ne bi nikog prepoznao ni po danu jer su vrane poslednjih deset dana imale pune kljunove posla. U mislima se neprestano vraćao Džordžu Gendronu, koji je ležao potrbuške u ugrušku krvavog lišća. Džoni je napisao da su Džordž i Mič, njegov drugi dobar ovogodišnji prijatelj iz petog razreda, bili s njim. Sto znači da se to što se dogodilo Džordžu sigurno dogodilo nakon što je Džoni zalepio poruku na zaštitna vrata i njih trojica otišli iz kuće Ridelovih. A budući da je samo Džordž ležao u tom krvavom 1 isću, Klej je mogao da pretpostavi da su Džoni i Mič izvukli živu glavu iz Liveri lejna. Naravno, nagađanje ludom radovanje, pomisli on. Jevanđelje po Alis Maksvel, pokoj joj duši. A to je bila istina. Džordžov ubica je možda ganjao dečakc i zaskočio ih negde drugde. U Glavnoj ulici, ili Dagvejovoj, a možda i u susednom Lorelovom odvajanju.
Probio ih mesarskim nožem od švedskog čelika ili s dve automobilske antene… Stigli su do ivice parkinga ispred većnice. Njima sleva nalazio se kamionet koji je pokušao da stigne do većnice kopnom a završio nasukan u muljevitom jarku ni pet metara od hektara civilizovanog (i mahom pustog) asfalta. Sa desne strane im se nalazila žena pregrizenog grkljana i lica koje su ptice iskljukale do nivoa crnih rupa i krvavih rezanaca. Još je imala na glavi bejzbol kačket portlandskih Si dogsa, a preko ruke prebačenu torbicu. Ubice više ne zanima novac. Tom mu položi ruku na rame i uplaši ga. “Prestani da razmišljaš o tome šta se možda dogodilo.” “Kako si znao…” “Za to nije potrebno čitanje misli. Ako nadeš sina - verovatno nećeš, ali ako ga nadeš - siguran sam da će ti on sve ispričati. A dotad… je li to važno?” “Nije. Naravno da nije. Ali Tome… Poznavao sam Džordža Gendrona. Deca su ga ponekad zvala Konektikat jer su se njegovi odatle doselili. Jeo je hotdog i hamburgere u našem zadnjem dvorištu. Njegov je tata znao da svrati i gleda Patriotse sa mnom.” “Znam”, reče Tom. “Znam.” A tad se obrecnu na Džordana: “Da si prestao da buljiš u nju, kao da će ustati i odšetati!” Džordan se ogluši na ovo i nastavi da gleda u iskljukani leš s kapicom Si dogsa. “Telefonci su počeli da zbrinjavaju svoje pokojnike čim su se ponovo minimalno isprogramirali”, reče Džordan. “Makar to samo značilo izvući ih ispod tribina i pobacati u kaljužu, pokušali su nešto. Ali naše leševe ne sklanjaju. Ostavljaju ih da trunu.” Okrenu se Kleju i Tomu. “Sta god rekli ili obećali, ne možemo im verovati”, besneo je Džordan. “Ne možemo, i tačka.” “Slažem se sto posto”, reče Tom. “I ja.” Klej klimnu glavom.
Tom pokaza glavom prema većnici gde je još gorelo nekoliko pomoćnih svetala izdržljivih akumulatora i bacalo bolešljiv žuti žar na automobile zaposlenih zametenih nanosima lišća. “Uđimo u zgradu da vidimo šta su ostavili za sobom.” “Da, uđimo”, reče Klej. Džoni je već otišao odavde, u to nije nimalo sumnjao, ali neki njegov mali deo, detinjasti, pun neugasle nade, ipak je nastavio da se nada da će začuti povik: “Tata!” i da će mu sin skočiti u zagrljaj, živ i konkretan usred ove noćne more.
4. Shvatili su da je većnica prazna kad su videli šta je bojom napisano na njenim dvokrilnim ulaznim vratima. Na bledećoj svetlosti pomoćnih svetala, široki, nemarni potezi crvene boje ličili su na skorenu krv: KEŠVAK -NE-FON “Koliko je daleko taj Kešvak?” upita Tom. Klej razmisli. “Rekao bih sto dvadeset kilometara, pravo na sever. Veći deo puta ide se po deonici 160, ali kad se skrene na TR, ne znam.” Džordan upita: “Sta je tačno TR?” “TR-90 je područje nezahvaćeno urbanističkim planiranjem: dva zaseoka, nekoliko kamenoloma, omanji rezervat plemena Mikmak malo severnije, ali većinom samo šume, medvedi i jeleni.” Klej povuče vrata i ona se otvoriše. “Ja ću pregledati zgradu. Vi ne morate sa mnom ako ne želite - imate poštedu.” “Ne, idemo i mi”, reče Tom. “Je li tako, Džordane?” “Naravno.” Džordan uzdahnu poput dečaka koji mora da pomaže u kući. Potom se nasmeši. “Hej, električna svetla. Ko zna kad ćemo takva ponovo videti.”
5. Džoni Ridel se ne zaleti iz tamne prostorije i ne baci se ocu u naručje, ali većnica je još vonjala na hranu koju su na grilrešetkama i japanskim hibači roštiljpločama pripremali ljudi koji su se ovde okupili nakon Impulsa. Ispred ogromne glavne prostorije, na dugačkoj oglasnoj ploči gde su najčešće visila obaveštenja o programu priredbi i događanjima, nalazilo se dvestotinjak poruka. Klej, tako napet daje gotovo dahtao, poče da ih proučava intenzivnošću naučnika koji je uveren da je možda pronašao Jevanđelje po Mariji Magdaleni. Strepio je od toga šta bi mogao da nađe, a još više od onoga što možda ne bi. Tom i Džordan uviđavno su se povukli u glavnu dvoranu za sastanke, još punu ostataka izbeglica koje su očigledno ovde provele nekoliko noći uzaludno očekujući spas. Na temelju poruka na oglasnoj ploči Klej shvati da su preživeli počeli da veruju da se mogu nadati nečemu više od spasa: da ih u Kešvaku čeka spasenje. Zašto baš u tom gradiću, kad verovatno na ćelom području TR-90 (a svakako u njegovom severnom i zapadnom kvadrantu) nema signala za mobilne telefone? Iz poruka na oglasnoj ploči to se nije moglo dokučiti. Mahom kao da su pretpostavljale da će svako ko ih pročita shvatiti a da im se ne kaže izrekom; bila je to ilustracija izreke “svi znaju, svi idu”. I veštiji akteri te prepiske očigledno su teškom mukom obuzdavali svoj užas i ushićenje; poruke su bile napisane u stilu što pre krenite niz stazu od žutih cigli do Kešvaka i spasenja. U dnu oglasne ploče, napola skrivena porukom Iris Nolan, gospođe koju je Klej dobro poznavao (bila je bibliotekarkavolonterka u majušnoj gradskoj biblioteci), Klej ugleda papirić ispisan poznatim Džonijevim rukopisom, i pomisli: “Bože, hvala ti. Hvala ti od sveg srca.” Skinu poruku s ploče, pazeći da je ne pocepa.
Ova je poruka imala i datum: 3. oktobar. Klej pokuša da se seti gde je bio u noći 3. oktobra, ali ne uspe. Je li bio u Severnom Ridingu, ili u motelu Svit Veli In nadomak Metjuena? Verovatno u Severnom Ridingu, ali nije mogao da bude potpuno siguran - sve mu se pomešalo i kad bi previše mozgao o tome, počelo bi da mu se čini da je čovek s baterijskim lampama s obe strane glave ujedno i mladić koji je probadao vazduh automobilskim antenama, da se gospodin Rikardi nije obesio nego nagutao staklenih krhotina, te da je u Tomovom vrtu Alis jela sirove krastavce i paradajz. “Prestani”, reče sebi i usredsredi se na poruku. Bila je pravopisno ispravnija i bolje sastavljena, ali je ipak iz nje izbijala uplašenost. 3. oktobar Dragi tata! Nadam se da si živ i dobio ovo. Ja i Mič smo se probili ali je Hjui Darden spopao Džordža, mislim da ga je ubio. Ja i Mič smo naprosto brže trčali. Imao sam osećaj da sam ja za to kriv, ali Mič, rekao je kako si mogao znati da je on telefonac ko i ostali nisi ti kriv. Tata ima i gorih stvari. Mama je jedna od njih, danas sam je video s jednim “rojem”. (Tako ih zovu, rojevi.) Ne izgleda užasno ko neki ali znam da sam joj se javio ne bi me prepoznala i ubila me čim bi me videla. AKO JE VIDIŠ NEDAJ SE PREVARITI, ŽAO MI JE ALI TO JE ISTINA. Idemo u Kešvak (to je na severu) sutra ili prekosutra, Mičeva je mama tamo mogao bi ga ubiti kolko mu zavidim. Tata znam da nemaš mobilni telefon i svi znaju da je Kešvak siguran. Ako primiš ovu poruku MOLIM TE DOÐI PO MENE. Volim te svim Srcem, Tvoj sin, Džon Gevin Ridel Iako je pročitao ono o Seron, Klej se dobro držao dok nije došao do onoga Volim te svim Srcem. Možda se ni tad ne bi slomio da srce nije bilo napisano velikim slovom. Klej poljubi potpis svog dvanaestogodišnjeg sina, pogleda u oglasnu ploču sad nepouzdanim očima - obrisi su se udvostručili,
utrostručili pa se zadrhtavši potpuno rastopili - i on promuklo jauknu. Tom i Džordan mu pritrčaše. “Kleje, šta je?” upita Tom. “Šta je?” Ugleda list papira u Klejovoj ruci - žuti papir s linijama istrgnut iz bloka - i pažljivo ga izvuče iz Klejove ruke. On i Džordan preleteše pogledom po njemu. “Idem u Kešvak” promuklo će Klej. “Kleje, to verovatno nije naročito dobra ideja”, oprezno reče Džordan. “S obzirom na… ovaj… ono što smo uradili u Gajtenskoj akademiji.” “Nije me briga. Idem u Kešvak. Da pronađem sina.”
6. Izbeglice koje su se sklonile u gradsku većnicu Kent Ponda ostavile su obilan provijant kad su digle sidro, verovatno en masse, i krenuli za TR-90 i Kešvak. Klej, Tom i Džordan pojeli su konzerviranu salatu od piletine sa starim hlebom a za desert voćnu salatu. Pred kraj obroka, Tom se nagnu prema Džordanu i nešto promrmlja. Dečak klimnu glavom i njih dvojica ustadoše. “Kleje, izvini nas na nekoliko minuta. Džordan i ja treba da obavimo mali razgovor.” Klej klimnu glavom. Dok ih nije bilo, on smaza još jednu šoljicu voćne salate i pročita Džonijevu poslanicu deveti ili deseti put. Već je bio na dobrom putu da je nauči napamet. Jednako se jasno sećao i Alisine smrti, ali mu se sad činilo da se to dogodilo u nekom drugom životu, nekoj drugoj kopiji Klejtona Ridela. Ranijoj radnoj verziji, recimo. Završi s jelom i spakova poruku upravo u trenutku kad su se Tom i Džordan vratili iz hodnika gde su održali ono što bi advokati nazvali konsultacije, nekad davno dok je još bilo advokata. Tom je ponovo držao ruku oko Džordanovih uskih ramena. Nisu izgledali srećno, ali su barem izgledali pribrano. “Kleje,” poče Tom, “mi smo porazgovarali i…” “Ne želite da pođete sa mnom. Potpuno razumljivo.” Džordan reče: “Znam da vam je on sin i tako to, ali…” “I znate da je on sve što mi je ostalo. Njegova majka…” Klej se nasmeja, zapravo neveselo zagrakta. “Njegova majka. Seron. Ironično. A koliko sam se brinuo da će Džonija ujesti Impuls iz te proklete crvene guje. Da sam morao da biram, izabrao bih nju.” Eto, priznao je to javno. Izbacio iz sebe poput komada mesa koji mu se zaglavio u dušnik i pretio da ga uguši. “A znate kako se zbog toga osećam? Kao da sam sklopio ugovor s đavolom a ovaj - zamislite - ispunio svoj deo
pogodbe.” Tom na ovo ne reče ništa. Kad je ponovo progovorio, učini to oprezno, kao da se boji da će se Klej aktivirati poput neeksplodirane mine. “Oni nas mrze. U početku su mrzeli sve, a sad su napredovali i mrze samo nas. Sta god treba da se dogodi u Kešvaku, ako oni stoje iza toga, to ne može biti dobro.” “Ako su zaista na putu da se reprogramiraju na neki viši nivo, možda će shvatiti koncepciju ‘živi i pusti druge da žive’“, reče Klej. Sve ovo dokazivanje nema smisla, sigurno je to i njima dvojici jasno. On mora tamo da ode. “Sumnjam”, reče Džordan. “Sećaš se onog o tunelu koji vodi do klanice?” “Kleje, mi smo normalci i to nam je prvi minus”, reče Tom. “Spalili smo im koloniju. To je dodatnih nekoliko minusa. Politika ‘živi i pusti druge da žive’ neće važiti za nas.” “A zašto i bi?” doda Džordan. “Odrpanko kaže da smo umobolni.” “I da nas ne smeju dirati”, reče Klej. “Sto znači da sam siguran, zar ne?” Nakon toga, kao da se više nije imalo šta reći.
7. Tom i Džordan odlučiše da krenu pravo na zapad, predu iz Nju Hempšira u Vermont i što pre ostave za sobom - i s druge strane horizonta - KEŠVAK = NE-FON. Klej reče da će im deonica 11, koja kod Kent Ponda skreće pod pravim uglom, svima biti polazna tačka. “Mene će odvesti na sever do autoputa 160”, reče Klej, “a vi možete po njoj sve do Lakonije, u centru Nju Hempšira. Malo je zaobilazno, ali nema veze. Pa ne žurite da stignete na avion, zar ne?” Džordan snažno protrlja oči donjim delom šake, začešlja kosu s čela Kleju već dobro poznatim pokretom koji je ukazivao na umor i rastresenost. Nedostajaće mu. Ncdostajaćc mu Džordan. A Tom još i više. “Da je barem Alis ovde”, reče Džordan. “Ona bi vas odgovorila.” “Ne bi”, reče Klej. Ipak je svim srcem želeo da je Alis poživela i proživela nešto. Svim je srcem želeo da je Alis doživela mnogo toga. Ne bi se smelo umreti s petnaest godina. “Tvoji me planovi podsećaju na četvrti čin Julija Cezara”, reče Tom. “U petom činu svi se nabodu na vlastite mačeve.” Zaobilazili su napuštena vozila (a katkad i prelazili preko njih), koja su zakrčila Jezersku ulicu. Pomoćna svetla gradske većnice polako su iščezavala iza njih. Ispred njih, ugašeni semafor u centru mesta njihao se na laganom povetarcu. “Ne budi tako pesimističan, jebote”, reče Klej. Obećao je sebi da se neće iznervirati - neće se tako rastati s prijateljima ako je ikako moguće - ali njegova rešenost bila je na iskušenju. “Izvini što sam preumoran za navijačko klicanje”, reče Tom i zaustavi se pored putokaza na kojem je pisalo ČVOR RT 18 KM.
“Pored toga - smem li da budem iskren? - srce me boli jer te gubim.” “Tome, izvini.” “Kad bih smatrao da postoji barem dvadeset posto izgleda da će tvoja priča imati srećan završetak… ma i manje, dva posto… nema veze.” Tom baterijskom lampom osvetli Džordana. “A ti? Imaš li ti kakvih argumenata protiv ove ludosti?” Džordan razmisli pa veoma polako odmahnu glavom. “Upravnik mi je jednom rekao nešto”, reče on. “Želite li da čujete šta?” Tom lampom šaljivo otpozdravi po vojnički. Svetlost odskoči od nadstrešnice kultne bioskopske dvorane IOKA u kojoj se prikazivao novi film Toma Henksa, i apoteke pored. “Da čujemo.” “Rekao je da mozak može da sanja, ali da duh čezne, a srce zna šta zna.” “Amin”, tiho će Klej. Krenuli su na istok niz Tržnu ulicu, zapravo deo deonice 19A, i prešli ona tri kilometra. Na pola puta nestalo je pločnika i počeše farme. Nakon tri kilometra, naiđoše na još jedan ugašeni semafor i putokaz, oznaku za čvor s deonicom 11. Na raskrsnici je sedelo troje ljudi ušuškano do vrata u vreće za spavanje. Klej prepozna jednu od tih osoba čim ga je osvetilo baterijskom lampom: stariji gospodin dugog, inteligentnog lica i prosede kose svezane u konjski rep. I kačket Majami dolfinsa na glavi drugog muškarca izgledao mu je poznato. A onda Tom osvetli ženu pokraj gospodina Repatog i reče: “Vi.” Klej nije mogao da zna ima li ona na sebi majicu s logom harli dejvidsona jer je vreća za spavanje bila navučena previsoko, ali ako je nema na sebi, onda se jedna nalazi u hrpici rančeva pokraj putokaza za deonicu 11. Kao što je i znao da je trudna. Sanjao je to dvoje u motelu Sumeći borovi, dve noći pre Alisine pogibije. Stajali su na dugačkom igralištu, na svetlosti reflektora, na onim podijumima.
Prosedi muškarac usta i pusti da mu vreća za spavanje sklizne niz telo. Bili su opremljeni i puškama, ali čovek podiže ruke u vazduh da bi pokazao da su prazne. Žena učini isto, a kad je njena vreća za spavanje skliznula na pod više nije bilo sumnje da je trudna. Muškarac s kačketom Dolfinsa bio je visoki četrdesetogodišnjak. I on podiže ruke. Njih troje stajalo je tako nekoliko sekundi na svetlosti baterijskih lampi, a onda sedokosi izvadi naočari crnih okvira iz prednjeg džepa svoje izgužvane košulje i stavi ih. Dah mu se maglio na svežem noćnom vazduhu i dizao do putokaza za deonicu 11, na kojem su strelice pokazivale zapad i sever. “Ma vidi ti to”, reče on. “Harvardski dekan reče da ćete verovatno naići ovuda, i evo vas. Pametna glavica, taj naš dekan, premda mrvicu premlad za taj položaj, a smatram i da bi trebalo da ode plastičnom hirurgu pod nož pre sastanka s potencijalno darežljivim donatorima.” “Ko ste vi?” upita Klej. “Skloni mi to svetio s lica, mladiću, i rado ću ti reći.” Tom i Džordan spustili su svoje baterijske lampe. I Klej spusti svoju, ali jednu ruku ostavi položenu na dršku kolta Bet Nikerson. “Ja sam Danijel Hartvik iz Haverhila u Masačusetsu”, reče sedokosi. “Mlada dama je Deniz Link, takode iz Haverhila. Gospodin s njene desne strane je Rej Hujzenga iz Gruvlenda, susednog grada.” “Drago mi je”, reče Rej Hujzenga. Lagano se nakloni - smešno, simpatično i nespretno. Klej skloni ruku s drške pištolja. “Ali naša imena više nisu važna” reče Danijel Hartvik. “Važno je ko smo, barem što se tiče telefonaca.” Ozbiljno pogleda u njih. “Mi smo umobolni. Kao i vi.”
8. Deniz i Rej pripremiše skroman obrok na plinskom kuvalu (“Kobasice iz konzerve nisu loše ako ih pošteno skuvate”, reče Rej) dok su razgovarali, odnosno dok je uglavnom Dcn govorio. Najpre im reče da je dva i dvadeset ujutro, te da u tri on planira ponovo da pokrene “svoju moćnu gomilicu”, da želi da prevali što veću kilometražu do svanuća, kad telefonci izmile. “Jer oni ne izlaze noću”, reče on. “To nam ide naruku. Posle, nakon što se dovrši njihovo programiranje, ili pred kraj reprogramiranja, možda će se kretati i noću, ali…” “I vi se slažete da je to posredi?” upita Džordan. Prvi put nakon Alisine pogibije je živnuo. Zgrabi Dena za ruku. “Mislite da se ponovo programiraju, kao kompjuteri čiji su hard diskovi…” “…izbrisani, da”, reče Den, kao da je to najrazumljivija stvar na svetu. “Jeste li vi… jeste li bili… naučnik?” upita Tom. Den mu se nasmeši. “Ja sam bio iz odseka za sociologiju Haverhilskog univerziteta”, reče Den. “Ako harvardskom dekanu neko može da zagorca život, onda sam to ja.” Den Hartvik, Deniz Link i Rej Hujzenga uništili su čak dve kolonije. Na prvu su slučajno nabasali u zadnjem dvorištu autootpada u Haverhilu, dok je njihova grupa bila šestočlana a oni pokušavali da se izvuku iz grada. To se dogodilo dva dana nakon Impulsa, kad su telefonci još bili telefonski luđaci, dok je vladao metež, a oni se ubijali međusobno jednakom učestalošću kojom su ubijali zalutale normalce na koje bi naišli. Ta prva kolonija bila je malobrojna, tek njih sedamdeset pet, a polili su ih benzinom.
“Drugi put, u Našui, upotrebili smo dinamit iz šupe na gradilištu”, reče Dcniz. “Dotad smo već izgubili Čarlija, Ralfa i Artura. Ralf i Artur su naprosto odmaglili. A Carli - jadni Čarli doživeo je srčani napad. Rej je uspeo da poveže dinamit jer se bavio i putogradnjom.” Rej, zguren nad kuvalo na kojem je mešao pasulj pored kobasica, podiže slobodnu ruku i mahnu. “Nakon toga”, reče Den Hartvik, “počeli smo da nailazimo na te natpise Kešvak Ne-Fon. Zazvučalo nam je dobro, zar ne, Deni?” “Aha” reče Deniz. “Pikspas za mene. Išli smo na sever, baš kao i vi, a kad smo počeli da nailazimo na te natpise, krenuli smo još brže. Jedino ja nisam bila baš oduševljena tom idejom, jer sam zbog Impulsa izgubila muža. Zbog tih govnara moje dete neće poznavati oca.” Primeti da se Klej trznuo pa reče: “Oprosti. Znamo da ti je sin otišao u Kešvak.” Klej zinu. “O, da”, reče Den i uze tanjir kad je Rej počeo da ih deli. “Harvardski dekan sve zna, sve vidi, ima dosijee o svima… barem želi da nas uveri u to.” Namignu Džordanu i Džordan se čak i veselo nasmeši. “Den mi je objasnio”, reče Deniz. “Neka teroristička grupa - ili možda samo par nadahnutih budaletina u garaži - sve je ovo pokrenula, ali nisu pretpostavili da će doći do ovoga. Telefonci samo vrše svoju ulogu u celoj šemi. Nisu bili odgovorni ni dok su bili ludi, a nisu odgovorni ni sada jer…” “Jer su u vlasti nekakvog grupnog instinkta”, reče Tom. “Poput seobe.” “To jeste grupni instinkt, ali nije seoba”, reče Rej pa sede i on da jede. “Den kaže da je reč o opstanku i mislim da je u pravu. Šta god to bilo, moramo naći mesto da se sklonimo s kiše. Shvatate?”
“Snovi su počeli nakon što smo zapalili prvu koloniju”, reče Den. “Upečatljivi snovi. Ecce homo, insanus - jako harvardski. A nakon što smo zbombali koloniju u Našui, harvardski dekan se pojavio s petstotinjak najboljih ortaka.” Den je jeo brzo i vesto. “I na pragu vam ostavio hrpu rastopljenih CD-plejera”, reče Klej. “Samo su neki bili rastopljeni”, reče Deniz. “Uglavnom nam je ostavio komadiće.” Ona se bledo nasmeši. “Nije nam bilo žao. Muzički ukus im je katastrofalan.” “Vi ga zovete harvardski dekan, a mi Odrpanko”, reče Tom, koji je odložio tanjir i otvorio svoju naprtnjaču. Prekopa po njoj i izvadi crtež koji je Klej napravio onog dana kad su telefonci prisilili upravnika na samoubistvo. Deniz se izbeči. Preda crtež Reju Hujzengi, koji zviznu. Den ga uze poslednji i pogleda u Toma s više poštovanja. “Ti si to nacrtao?” Tom pokaza u Kleja. “Jako si talentovan”, reče Den. “Išao sam na kurs”, reče Klej. “Crtao Flafija, troglavog psa iz Flarija Potera.” Okrenu se prema Tomu, koji je u naprtnjači držao i njihove karte. “Koliko je Gajten daleko od Našue?” “Najviše četrdeset pet kilometara.” Klej klimnu glavom i ponovo se okrenu prema Denu Hartviku. “I je 1’ ti šta rekao? Tip u crvenoj majici s kapuljačom?” Den pogleda u Deniz; ona okrenu glavu. Rej se ponovo posveti svom malom kuvalu - tobože da ga isključi i spakuje - i Kleju posta jasno. “Kroz koga je govorio?” “Kroz mene”, reče Den. “Bilo je užasno. Jesi li i ti to doživeo?”
“Aha. To sernože sprečiti, ali ne ako želiš da znaš šta se njemu vrzma po glavi. Sta mislite, radi li to da bi pokazao koliko je moćan?” “Verovatno”, reče Den, “ali mislim da to nije sve. Mislim da oni i ne mogu da govore. Mogu da ispuštaju glasove, i uveren sam da misle - premda ne kao nekad, bila bi užasna zabluda pripisati im ljudske misli - ali mislim da ne mogu da izgovaraju reči.” “Još”, reče Džordan. “Još”, potvrdi Den. Pogleda na sat pa i Klej pogleda na svoj. Već je bilo petnaest do tri. “Rekao nam je da krenemo na sever”, reče Rej. “Rekao nam da je Kešvak Ne-Fon. I da je odzvonilo našim akcijama spaljivanja kolonija jer oni postavljaju straže…” “Da, videli smo ih u Ročesteru”, reče Tom. “A videli ste i mnogo natpisa Kešvak Ne-Fon.” Oni klimnuše glavom. “Kao sociolog, zamislio sam se nad tim natpisima”, reče Den. “Nc nad tim kako su se pojavili - siguran sam da su se prvi pojavili uskoro nakon Impulsa, i da su ih napisali preživeli normalci koji su zaključili da bi takvo područje, nepokriveno telefonskim signalom, bilo najbolje sklonište. Sumnjivo mi je bilo to kako je ta ideja - i odgovarajući grafiti - mogla tako brzo da se proširi u katastrofalno fragmentisariom društvu u kojem su se raspali svi normalni oblici komunikacije - osim usmene predaje, naravno. Odgovor mi se učinio logičnim nakon što se uzelo u obzir da je na scenu stupio novi oblik komunikacije, dostupan samo jednoj grupi.” “Telepatija.” Džordan skoro prošaputa tu reč. “Oni. Telefonci. Oni žele da odemo na sever u Kešvak.” Pogleda u Kleja svojim prestrašenim očima. “To je stvarno prolaz za klanicu, do đavola! Kleje, ne smeš tamo! Sve je to Odrpankov plan!” Pre nego što je Klej uspeo da odgovori, Den Hartvik ponovo progovori, iskoristivši prirodno pravo svakog
nastavnika: predavanje im je zadatak, upadanje u reč povlastica. “Izvinite, ali moram ovo da ubrzam. Moramo nešto da vam pokažem - nešto što je harvardski dekan zahtevao da vam pokažemo, zapravo…” “U snovima ili lično?” upita Tom. “U našim snovima”, tiho će Deniz. “Videli smo ga uživo samo jedanput nakon što smo uništili onu koloniju u Našui, a i to je bilo iz daljine.” “Posmatra nas”, reče Rej. “Eto šta ja mislim.” Den je sluđeno strpljivo čekao da njih dvoje prestanu da razgovaraju. Potom nastavi. “Pristali smo na to jer nam je bilo usput…” “Znači, idete na sever?” Ovaj put Klej njima upade u reč. Den, još zbunjeniji, ponovo brzo pogleda na sat. “Pogledaš li pažljivo onaj saobraćajni znak, videćeš da nudi izbor. Planiramo na zapad, ne na sever.” “Tako je”, promrmlja Rej. “Možda sam glup, ali nisam lud.” “Ovo što ću vam sad pokazati jeste radi nas a ne radi njih”, reče Den. “A kad smo već kod harvardskog dekana - odnosno Odrpanka, ako vam je tako više po volji - to što se prikazao uživo verovatno je greška. I to možda velika. On je tek neka vrsta citoplazme koju grupni um odnosno matični roj koristi kao osobu za kontakte s običnim normalcima i umobolnim normalcima poput nas. Slutim da su matični rojevi sad razasuti širom sveta, i da je svaki možda iznedrio takvu nekakvu citoplazmu. A možda i više od jedne. Ali nemojte misliti da kad razgovarate s tim svojim Odrpankom razgovarate sa stvarnim čovekom. Razgovarate s rojem.” “Zašto nam ne pokažete šta bi on želeo da vidimo?” upita Klej. Morao je da se potrudi da zvuči mirno jer mu je u mislima tutnjalo. Jedina bistra misao bila je da još ima izgleda da spasi Džonija ako ga nađe pre nego što on stigne do Kešvaka - i toga šta se tamo događa. Razum mu je
govorio da je Džoni sigurno već u Kešvaku, ali jedan drugi glas (ne sasvim nerazuman) reče mu da je nešto moglo zadržati Džonija i grupu s kojom je krenuo u Kešvak. Ili su se možda uspaničili. Moguće. A bilo je moguće i da se u TR-90 ne vrši ništa zlokobnije od najobičnijeg razvrstavanja, da telefonci samo stvaraju rezervat za normalce. Na kraju krajeva, pomisli on, sve se svodi na ono stoje Džordan rekao citirajući upravnika Ardaija: um sniva, ali duh čezne. “Ovuda”, reče Den. “Nije daleko.” Izvadi baterijsku lampu i pođe uz severnu deonicu 11 lampom osvetljavajući stopala. “Izvinite me, ali je neću s vama”, reče Deniz. “Ja sam to već videla, i jedanput mi je bilo dovoljno.” “Mislim da je ovo smišljeno u znak pažnje prema vama”, reče Den. “Naravno, takođe je trebalo i poručiti - našoj’i vašoj grupici - da su telefonci sad jedini moćnici i da im dugujemo poslušnost”, reče pa zaćuta. “Stigli smo. U njegovoj snojavi, harvardski dekan se postarao da vidimo psa kako ne bismo pogrešili kuću.” Denova lampa osvetli poštanski sandučić pokraj puta na kojem je bio naslikan škotski ovčar. “Zao mi je što Džordan to mora da vidi, ali bolje da znate s čim imate posla.” On podiže lampu. Rej osvetli svojom lampom. Zajedno osvetliše pročelje vrlo skromne drvene prizemnice koja je uredno zasela na travnjak veličine poštanske marke. Ganera su razapeli između prozora dnevnog boravka i ulaznih vrata. Bio je nag, osim krvavih bokserica. Ekseri dovoljno veliki da bi mogli biti železnički klinovi virili su mu iz dlanova, stopala, podlaktica i kolena. Možda to i jesu klinovi, pomisli Klej. Ganeru pod nogama raskrcčio se Harold. Baš kao i Alis kad su je prvi put videli, tako je i Harold imao tragove krvi, samo što njegovi nisu nastali zbog krvarenja iz nosa. Krhotina stakla kojom se zaklao nakon što
je razapeo svog trkačkog partnera još mu je svetlucala u ruci. Oko Ganerovog vrata na omči od kanapa visio je karton na kojem su tamnim štampanim slovima bile ispisane tri reči: JUSTITIA EST COMMODATUM.
9. “U slučaju da ne znate latinski…” zausti Den Hartvik. “Sećam se dovoljno latinskog iz srednje škole da to razumem”, reče Tom. “‘Pravda je zadovoljena.’ Kazna za Alis. Jer su se usudili da dirnu u jednu od nedodirljivih.” “Tako je”, reče Den i ugasi svoju baterijsku lampu. Rej učini isto. “A služi i kao opomena drugima. Prema tome, nisu ih oni ubili, iako su sigurno mogli.” “Znamo”, reče Klej. “Izvršili su odmazdu i u Gajtenu nakon što smo im mi spalili koloniju.” “Isto su učinili u Našui”, mrko će Rej. “Pamtiću te krike do smrti. Pravi užas. Kao i ova govnarija ovde.” On pokaza prema crnom obrisu kuće. “Naterali su kržljavca da razapne ljudinu, a ljudinu da to mirno otrpi. A posle su naterali kržljavca da sebi preevika grkljan.” “Kao i s upravnikom”, reče Džordan i uhvati Kleja za ruku. “Tolika je snaga njihovih umova”, reče Rej. “Den smatra da tome možemo delimično da zahvalimo to što su svi normalci pohrlili na sever u Kešvak - a možda smo i mi zato krenuli na sever mada smo se uveravali da to činimo samo zato da bismo vama ovo pokazali i nagovorili vas da krenete dalje s nama. Shvatate šta želim da kažem?” Klej upita: “Je li vam Odrpanko nešto rekao za mog sina?” “Nije, ali i da jeste, uveren sam da bi rekao da je on s ostalim normalcima, i da ćete vas dvojica pasti jedan drugom u zagrljaj u Kešvaku”, reče Den. “Znaš, možeš da zaboraviš na one snove u kojima stojiš na podijumu dok dekan kličućoj rulji govori da si umobolnik, takav svršetak nije namenjen tebi, nema šanse. Siguran sam da si dosad već smislio sve moguće srećne završetke, a
posebno onaj kako su Kešvak i ko zna koliko još telefonski mrtvih zona odnosno rezervata za normalce mesta gde će raju koju nije zgromio Impuls ostaviti na miru. Mislim da je ono što je tvoj mladi prijatelj rekao o tunelu koji vodi do klanice mnogo verovatnija verzija, ali čak i pod pretpostavkom da će normalce tamo zaista ostaviti na miru, misliš li da će telefonci oprostiti ljudima poput nas? Istrebljivačima kolonija?” Klej na to nije imao odgovor. U tami, Den ponovo pogleda na sat. “Prošlo je tri”, reče on. “Vratimo se. Deniz nas je dosad već sigurno spakovala. Kucnuo je čas da se ili raziđemo ili odlučimo da nastavimo put zajedno.” Ali nastaviti put zajedno znači da tražite od mene da se oprostim od sina, pomisli Klej. A to nikad neće učiniti dok se ne uveri da je Džoni-Dži mrtav. Ili promenjen.
10. “Kako možete da se nadate da ćete nesmetano stići do zapada?” upita Klej putem do raskrsnice. “Noći su neko vreme još možda naše, ali dani pripadaju njima, a znate za šta su kadri.” “Gotovo sam siguran da ih možemo držati podalje od svojih glava dok smo budni”, reče Den. “Iziskuje malo truda, ali se može. Spavaćemo u smenama, barem neko vreme. Važno je da se držimo podalje od rojeva/’ “Sto znači što brže stići u zapadni Hempšir pa dalje u Vermont”, reče Rej. “Izbegavajući naseljena mesta.” On osvetli Deniz koja se odmarala na vrećama za spavanje. “Spremni, mila?” “Spremni”, reče ona. “Ali rado bih da mi dopustite da nešto nosim.” “Ti već nosiš svoje dete”, toplo će Rej. “To je dovoljno. A možemo ostaviti vreće za spavanje.” Den reče: “Zapravo, na nekim deonicama mogli bismo da se vozimo. Rej smatra da bi neki sporedni putevi mogli biti prohodni i po petnaestak kilometara. Imamo dobre karte.” On kleknu na koleno, nabaci naprtnjaču na leđa i pri tom pogleda u Kleja gorko se nasmešivši. “Znam da nam izgledi nisu naročiti; nisam budala, ako si to pomislio. Ali uništili smo im dve kolonije, ubili ih nekoliko stotina, i ne želim da završim na nekom od onih podijuma.” “A još nam nešto ide naruku”, reče Tom. Klej se upita shvata li Tom da je upravo počeo da sešlihta Hartviku. Verovatno shvata. On ni u kojem slučaju nije glup. “Žele nas žive.” “Tako je”, reče Den. “Mogli bismo uspeti. Kleje, ovo su za njih ipak tek početni stadijumi, tek pletu svoju mrežu, i kladim se da je još puna
rupa.” “Čak se nisu ni presvukli”, reče Deniz. Klej joj se divio. Izgledala je kao da je u šestom mesecu trudnoće, možda i više, ali bila je žilava ženica. Da ju je barem Alis upoznala. “Mogli bismo se provući” reče Den. “Preći u Kanadu iz Vermonta ili Njujorka, možda. Petoro je bolje nego troje, ali bi šestoro bilo bolje od petoro - danju troje spava a troje stražari i rasteruje njihovu pogubnu telepatiju. Naš vlastiti mali roj. Sta kažeš?” Klej polako odmahnu glavom. “Ja idem za sinom.” “Kleje, razmisli”, reče Tom. “Molim te.” “Pustite ga” reče Džordan. “On je odlučio.” Zagrli Kleja. “Nadam se da ćete ga naći” reče. “Ali ako ga i nađete, verovatno više nećete ponovo pronaći nas.” “Naravno da hoću” reče Klej. Poljubi Džordana u obraz, pa se odmaknu. “Zarobiću jednog telepatu da mi posluži kao kompas. Možda Odrpanka lično.” Okrenu se Tomu i pruži mu ruku. Tom preskoči ruku i zagrli Kleja. Poljubi ga najpre u jedan, pa u drugi obraz. “Spasio si mi život” prošaputa Kleju u uvo. Dah mu je bio vruć i golicav. Obrazom zagreba po Klejovom. “Dopusti da ja spasem tvoj. Pođi s nama.” “Ne mogu, Tome. Moram to da uradim.” Tom se odmače i pogleda u Kleja. “Znam”, reče. “Znam da moraš. Do đavola, nisam ja za oproštaje. Nisam mogao da se oprostim ni od svog mačka, jebote.”
11. Klej je stajao pokraj onog saobraćajnog znaka i gledao kako se svetlost njihovih baterijskih lampi gubi u daljini. Usredsredio se na Džordanovu lampu, koja mu poslednja iščeznu iz vida. Trenutakdva stajala je usamljena na vrhu prvog brežuljka na zapadu, jedna jedina iskrica u mrkloj tami, kao da je Džordan tamo zastao, okrenuo se, i mahnuo njome. A onda ni nje više nije bilo, i nasta crna tama. Klej uzdahnu -drhtav, plačljiv zvuk - a onda podignu ranac na leđa i pođe na sever uz deonicu 11. Oko petnaest do četiri stiže do Severnog Benvika i ostavi Kent Pond iza sebe.
TELEFONSKA TOMBOLA 1. Nije bilo razloga da se ne vrati normalnijem životu i počne da putuje danju; Klej je znao da mu telefonci neće nauditi. Bio je nedodirljiv i zapravo ga telefonci žele u Kešvaku. Problem je bio u tome što se navikao na noćni način života. Samo mi trebaju kovčeg i pelerina da se umotam u nju kad legnem, pravi sam vampir, pomisli on. Ujutro nakon razlaza s Tomom i Džordanom zora je zarudela crvena i hladna i zatekla Kleja nadomak Springvejla. Pokraj Šumarskog muzeja nalazio se kućerak, verovatno domarov. Izgledao je udobno. Klej razvali bravu na bočnim vratima i uđe u kućicu. Oduševi se kad u kuhinji nađe peć na drva i ručnu pumpu za vodu. Bila je tu i uredna mala ostava, dobro snabdevena i neopljačkana. On proslavi to otkriće velikom zdelom pahuljica koje ubaci u mleko u prahu, zajedno s hrpom šećera i grožđicama. U ostavi je našao i vakumirana pakovanja omleta sa slaninom, uredno poslagana na polici poput džepnih knjiga. On iskoristi jedno a ostatak potrpa u ranac. Omlet je bio ukusniji nego što je očekivao, i nakon što je legao u zadnju spavaću sobu, Klej zaspa gotovo istog trenutka.
2. S obe strane autoputa nizali su se dugački šatori. To nije bila deonica 11 koja prolazi pokraj farmi, gradića i otvorenih polja, a svakih dvadesetak kilometara i pokraj radnji s namirnicama i benzinskom pumpom ispred, već autoput negde bogu iza nogu. Duboke šume bile su sve do jaraka uz put. Ljudi su stajali u dugačkim redovima s obe strane bele crte. Levo i desno, objavljivao je razglas. Levo i desno, formirajte dva reda. Glas je zvučao pomalo poput pojačanog glasa voditelja tombole na sajmu u Akronu, ali kad se Klej približio, hodajući po beloj liniji, shvati da je taj razglas u njegovoj glavi. Bio je to Odrpankov glas. Samo što je Odrpanko bio tek - kako ga je ono Den nazvao? - citoplazma. A ono što je Klej čuo bio je glas roja. Levo i desno, dva reda, tako je. Tako valja. Gde sam? Zašto niko ne gleda u mene, kaže: “Hej, ortak, nema guranja, stani u red”? Niže od njega, dva reda skretala su svaki na svoju stranu poput odvajanja s autoputa, jedan u šator s leve strane autoputa, a drugi u šator na desnoj strani. Šatori su bili oni dugački kakve ugostitelji postavljaju da bi zaštitili od vrućine švedske stolove na otvorenom. Klej primeti da se na ulazu u šatore redovi razbijaju na desetak kraćih. Ljudi su izgledali poput obožavatelja koji čekaju da im neko otcepi kupon ulaznice kako bi mogli da uđu u koncertnu dvoranu. Nasred puta, na mestu gde se dvored račvao levo i desno, stajao je Odrpanko lično, još u svojoj olinjaloj crvenoj majici s kapuljačom. Levo i desno, dame i gospodo. Ne pomerajući usne. Telepatija je bila pojačana do daske, udruženim snagama roja. Idemo. Svi će moći da nazovu voljenu osobu pre ulaska u nefon zonu.
Klej se strese od toga, ali bio je to šok poznatog - poput završetka dobrog vica koji si prvi put čuo pre deset ili dvadeset godina. “Gde je ovo?” upita on Odrpanka. “Šta to radite? Koji se đavo ovde događa?” Ali ga Odrpanko i ne pogleda. Klej je, naravno, znao i zašto. Ovo se sve događa na ulazu deonice 160 u Kešvak, i Klej je tamo u snu. A povodom toga šta se događa… To je telefonska tombola, pomisli on. Ovo je telefonska tombola, a igra se u tim šatorima. Samo živo, dame i gospodo, Odrpanko poruči telepatijom. Još su samo dva sata do zalaska sunca, a želimo da vas obradimo što više pre odlaska na počinak. Obraditi. Je li ovo stvarno san? Klej pođe uz red koji je vijugao prema šatorupaviljonu levo od puta. Znao je šta će videti pre nego što je to ugledao. Na početku svakog kraćeg reda stajao je jedan telefonac, ti vrsni poznavatelji Lorensa Velka, Dina Martina i Debi Bun. Kad bi se osoba našla na početku reda, razvodnik - u prljavoj odeći, često i unakaženiji od Odrpanka borbom za opstanak poslednjih jedanaest dana - pružio bi joj mobilni telefon. Klej je gledao kako osoba na čelu reda uzima ponuđeni telefon, ukucava tri broja, pa ga željno prinosi uvetu. “Halo?” reče. “Halo, mama? Mama? Čuješ li m…” A potom začuti. Oči joj poprime prazan izgled, a lice omlitavi. Telefon joj malo sklizne niz uvo. Koordinator - najprimerenija reč koje je Klej mogao da se seti - uzme mobilni telefon, gurne osobu da je pokrene i da znak sledećoj u redu da priđe bliže. Levo i desno, izvikivao je Odrpanko. Samo napred. . Čovek koji je minut ranije pokušavao da nazove majku izađe olovnih nogu na drugoj strani paviljona. Tamo Klej ugleda još stotine ljudi kako mile unaokolo. Katkad bi se neko nekome
našao na putu i oni bi se mlitavo išamarali. Ali ništa slično nasilju s početka. Jer… Jer je signal izmenjen. Levo i desno, dame i gospodo, idemo, moramo mnogo da vas obradimo pre mraka. Klej ugleda Džonija. Imao je na sebi farmerke, kačket juniorske bejzbol lige, i svoju omiljenu majicu Red soksa s brojem i imenom Tima Vejkfilda na leđima. Upravo se našao na čelu reda dva šatora od mesta na kojem se nalazio Klej. Klej potrča prema njemu, ali mu je ispočetka put bio blokiran. “Sklanjajte mi se s puta!” povika, ali čovek koji mu se isprečio na putu, a koji se nervozno premeštao s noge na nogu kao da mu se piša, nije ga naravno čuo. Ovo je san, a osim toga, Klej je normalac i nema telepatskih sposobnosti. On jurnu između vrpoljećeg muškarca i žene iza njega. Progura se i kroz drugi red, previše koncentrisan na to da stigne do Džonija da bi znao jesu li ljudi koje odgurava telesni ili nisu. Stigao je do Džonija upravo u trenutku kad mu je neka žena - on užasnut shvati da je to snaja gospodina Skotonija, još trudna, ali bez jednog oka - pružila motorolin mobilni telefon. Nazovi 911, reče ona ne pomerivši usne. Svi pozivi idu preko 911. “Ne, Džoni, nemoj1.” dreknu Klej i posegnu za telefonom upravo u trenutku kad je Džoni-Dži počeo da ukucava pomenute tri cifre, broj koji su ga odavno naučili da nazove ako se ikad nađe u nevolji. “Ne čini to!” Džoni se okrenu ulevo, kao da se skriva od pogleda onog preostalog tupog zurećeg oka njegove trudne koordinatorke. Klej verovatno ionako ne bi uspeo da zaustavi Džonija. Jer ovo je ipak samo san. Džoni ukuca cifre (nije potrebno mnogo vremena da se ukucaju tri cifre), pritisnu tipku POZOVI i prisloni telefon na uvo.
“Halo? Tata? Tata, čuješ li me? Ako me čuješ, molim te dođi po m…” Budući da je stajao okrenut, Klej je video samo jedno Džonijevo oko, ali i jedno je bilo dovoljno kad gledaš kako se u nekome gasi svetlost razuma. Džoniju klonuše ramena. Telefon mu skliznu niz uvo. Snaja gospodina Skotonija mu prljavom rukom istrgnu telefon, pa ga hladno gurnu u potiljak da ga otpremi u Kešvak, zajedno s ostalima koji su ovde došli da nađu sigurnost. Dade znak sledećoj osobi u redu da pristupi i nazove. Levo i desno, formirajte dva reda, grmeo je Odrpanko u Klejovoj glavi, i on se probudi vrisnuvši Džonijevo ime u domarevoj kućici na svetlosti kasnog popodneva koja se slivala kroz prozore.
3. U ponoć, Klej stiže do gradića zvanog Severni Šepli. Dotad je opaka hladna kiša već prerasla u ono što je Šeron zvala “igličastom kišom”. Kad je začuo zvuk motora, on siđe s autoputa (još dobre stare deonice 11, ovde nije bilo autoputa iz snova) na parking ispred radnje 7-Eleven. Kad su se pomolili farovi i pretvorili kišicu u srebrne crte, Klej shvati da je to par sprintera koji voze uporedo, zapravo se utrkuju u tami. Ludost. Klej se skloni iza benzinske pumpe. Nije se skrivao, ali se nije ni trudio da bude viđen. Gledao ih je kako su prozujali pokraj njega poput prikaza iz sveta kakav je nekad bio, podižući tanke lepeze vode. Jedan od trkača vozio se u nečemu sličnom oldtajmerskoj korveti, mada je bilo nemoguće tačno reći jer je jedina svetlost dopirala od umirućeg pomoćnog svetla na uglu radnje. Trkači projuriše ispod celog sistema nadzora saobraćaja Severnog Šeplija (ugašeni žmigajući narandžasti semafor); na trenutak su bili neonske trešnje u tami, a onda ih više nije bilo. Klej ponovo pomisli: Ludost. A nakon što se vratio na put: Gle ko se javlja. Istina. Jer njegov san o telefonskoj tomboli nije bio san, odnosno, ne sasvim. Bio je siguran u to. Telefonci su se služili svojim sve većim telepatskim sposobnostima za praćenje što većeg broja ubica kolonija. U tome je bilo logike. Mogli bi imati problema s grupama poput one Dena Hartvika, grupama koje pokušavaju da se bore protiv njih, ali sumnja da im on predstavlja problemvJer telepatija neobično podseća na telefon - čini se da je dvosmerna. Što njega čini… čime? Duhom u aparatu? Tako nekako. Oni posmatraju njega, ali i on posmatra njih. Barem dok spava. U snovima. Nalaze li se na ulazu u Kešvak zaista šatori pred kojima u redu čekaju normalci da im se ispere mozak? Klej je smatrao da je tako, i u Kešvaku i u mestima poput Kešvaka širom
SAD-a i sveta. Posla je sve manje, ali kontrolne tačke - tačke promene - možda su još tamo. Telefonci se služe grupnom telepatijom da namame normalce. Namame ih snovima. Jesu li telefonci zbog toga lukavi, proračunati? Ne, osim ako se i pauk ne proglasi lukavim jer ume da isplete mrežu, ili aligator jer može da se pritaji u vodi i izgleda poput klade. Hodajući uz deonicu 11 prema deonici 160, drumu koji će ga odvesti do Kešvaka, Klej zaključi da telepatski signal koji su telefonci odaslali poput tihe pesme (ili impulsa) sirena mora da sadrži najmanje tri zasebne poruke. Dođite, i bićete sigurni - vaša borba za opstanak može da prestane. Dođite, i bićete s drugim ljudima vaše sorte, na svom terenu. Dođite, i moći ćete da razgovarate s najdražima. Dođite. Da. Sve se svodi na to. A nakon što dođete dovoljno blizu, više nema opcija. Vama ovladaju telepatija i san o sigurnosti. Stanete u red. Slušate kako vam Odrpanko govori da ne zastajkujete, svi će dobiti priliku da nazovu neku voljenu osobu, ali moramo vas mnogo obraditi pre zalaska sunca i do daske odvrnuti Bet Midler koja peva “Vetar u mojim jedrima”. A kako mogu to i dalje da čine, iako je struje nestalo, gradovi su spaljeni, a civilizacija ogrezla u krvi do kolena? Kako im uspeva da nadomeste milione telefonaca izgubljenih u početnim porođajnim mukama, i posle u uništenju kolonija? Mogu, jer Impuls još traje. Negde - u toj odmetničkoj laboratoriji ili ludakovoj garaži - neki uređaj još radi na baterije, neki modem još odašilje svoj pišteći, suludi signal. Šalje ga satelitima koji obleću zemaljsku kuglu ili mikrotalasnim tornjevima koji ga ščepaju poput čeličnog pojasa. A koji broj nazvati i biti siguran da ćeš dobiti vezu, čak i ako je glas koji će se javiti samo telefonska sekretarica na baterije? 911, naravno.
Što se gotovo sigurno dogodilo Džoniju. Znao je to. Već je zakasnio. Pa zašto onda uporno pešači na sever kroz tamu, po dosadnoj sitnoj’kiši? Nedaleko ispred njega je Njufild, i tamo će skrenuti s deonice 11 na deonicu 160, na kojoj će njegovim danima čitanja putokaza (i ostalog) doći kraj, pa zašto? Ali znao je zašto, kao što je i znao da taj tresak u daljini i kratki, jedva čujni pisak sirene znači da se jedan od onih sprintera slupao. Nastavljao je da hoda zbog one poruke na zaštitnim vratima, koja se za njih držala samo zahvaljujući pola centimetra selotejpa, i koju je u zadnji čas spasao jer se ostatak već odlepio. Nastavlja put zbog one druge poruke koju je našao na oglasnoj ploči u gradskoj većnici Kent Ponda, napola skrivenu ispod optimistične poruke Iris Nolan njenoj sestri. Njegov sin je u obe poruke napisao isto, velikim slovima: MOLIM TE DOÐI PO MENE. Ako je zakasnio da spase Džonija, možda nije zakasnio da ga vidi i kaže mu da je pokušao. Možda će uspeti dovoljno dugo ostati pri zdravoj pameti da to učini makar ga prisilili da se posluži nekim od njihovih mobilnih telefona. A što se tiče onih podijuma i hiljade gledalaca… “U Kešvaku nema stadiona”, reče on. U glavi mu Džordan došapnu: To je virtuelni stadion. Klej odagna tu misao. Doslovno je progna. Već je doneo odluku. To je ludost, naravno, ali svet je sad lud, pa se savršeno u njega uklapa.
4. U petnaest do tri tog jutra, ranjavih nogu i mokar uprkos vatrici koju je pripalio u domarevoj kućici u Springvejlu, Klej stiže do raskrsnice deonica 11 i 160. Na raskrsnici se dogodio masovni lančani sudar, a korveta koja je projurila pokraj njega u Severnom Sepliju sad je bila jedna od učesnica. Vozač je visio kroz užasno smrskani i zgnječeni prozor na Ievoj strani. Glava mu je visila a ruke se klatile. Klej pokuša da mu podigne glavu da vidi je li živ, ali gornji deo vozačevog tela pade na drum i za sobom povuče utrobu i creva. Kleju pozli i on se otetura do telefonskog stuba, položi svoje odjednom vruće čelo na drveni stub i povrati sve što je imao u želucu. Na drugoj strani raskrsnice, gde se 160-ica odvajala za sever, nalazila se pogranična radnja Njufild. Natpis u izlogu obećavao je SLATKIŠE DOMAĆI SIRUP INDIJANSKE RUKOTVORINE ‘SUVENIRE’. Radnja je izgledala demolirano i opljačkano, ali pružala je sklonište od kiše i bila dalje od slučajnog, neočekivanog užasa na koji je netom nabasao. Klej uđe u radnju i sede spuštene glave da ga prođe vrtoglavica. I u radnji je bilo leševa, osećao je njihov miris, ali neko je ceradom pokrio sve leševe osim dva, a ta dva nepokrivena leša barem nisu bila u komadima. Frižider s pivom bio je razbijen i prazan, a onaj za kokakolu samo razbijen. Klej uze jednu bočicu i ispi ju dugim, polaganim gutljajima, sa pauzama za podrigivanje. Nakon nekog vremena bilo mu je malo bolje. Očajnički su mu nedostajali prijatelji. Onaj nesrećnik tamo i osoba s kojom se trkao bili su jedini sprinteri koje je video cele noći, a nije sreo nijednu izbegličku grupu. Noć je proveo u društvu svojih misli. Možda pešaka nema zbog kiše, ili možda sad pešače i danju. Nema razloga da to ne čine, ako su telefonci prešli s ubijanja na preobraćivanje.
Klej shvati da noćas nije čuo ono što je Alis zvala muzikom roja. Možda su svi rojevi južno odavde, osim najvećeg (pretpostavljao je da je veliki), zaduženog za kešvačku Preobraćeničku masovku. Kleju je bilo svejedno; mada je sam, ipak mu je odmor od pesama kao što su “Nadam se da plešete” i “Muzička tema iz Letovališta” dar s neba. Odluči da pešači još najviše sat vremena, a onda će naći brlog u koji će se zavući. Ova hladna kiša ga ubija. Ode iz radnje Njufild, čvrsto odlučivši da ne pogleda u slupanu korvetu ili kišom natopljene ljudske ostatke pokraj nje.
5. Pešačio je skoro do svanuća, delom zato što je kiša popustila, ali uglavnom zato što duž deonice 160 nije bilo mnogo mesta pogodnih za sklonište, samo šume. A onda, oko pola pet, on prođe pokraj mecima izrešetanog natpisa ULAZITE U GARLIVIL, NEURBANIZOVANO NASELJE. Nakon desetak minuta on prođe pokraj razloga postojanja Garlivila, kakvogtakvog: kamenoloma Garlivil, ogromne jame s nekoliko kranova, kipera i garaža u podnožju svojih izrovanih granitnih stena. Klej je nakratko razmišljao o tome da prenoći u jednoj od alatnica, no odluči da nađe nešto bolje, pa pođe dalje. Još nije video nijednog putnika niti čuo muziku roja, makar iz daljine. Mogao bi baš biti posiednji čovek na zemlji. Ali nije bio. Desetak minuta nakon prolaska pokraj kamenoloma, on se pope na vrh uzbrdice i u podnožju ugleda zaselak. Prva zgrada u nizu bila je Vatrogasni dom (NE ZABORAVITE DA DATE KRV ZA NOĆ VESTICA pisalo je na oglasnoj ploči ispred Doma; kao da niko severno od Springvejla ne zna pravopis). Dva telefonca stajala su na parkingu, licem u lice, ispred stare i oronule vatrogasne cisterne koja je možda bila nova u vreme završetka Korejskog rata. Oni se polako okrenuše prema Kleju kad ih je osvetlio baterijskom lampom, ali se tad ponovo okrenuše jedan drugom. Jedan je imao oko dvadeset pet godina, a drugi možda dvostruko više. Nije bilo sumnje da su telefonci. Odeća im je bila prljava i dronjava, lica rasečena i izgrebana. Mlađem muškarcu ruka kao da je bila teško opečena ćelom dužinom. Levo oko starijeg muškarca svetlucalo je duboko iz nabora jako natečenog i verovatno zagnojenog mesa. Ali najvažnije nije bilo to kako su njih dvojica izgledali nego ono što je Klej osetio u sebi: istu onu čudnu zagušljivost koju su on i Tom osetili u kancelariji gajtenskog Citga gde su ušli da
uzmu ključeve za one cisterne za prevoz propana. Osećaj nekakve ugašene sile. A pored toga, bila je i noć. Zbog teškog naoblačenja zora je bila tek glasina. Sta ovi rade budni noću? Klej ugasi lampu, isuče Betinu 45-icu, i pričeka da vidi hoće li se nešto dogoditi. Nekoliko trenutaka mislio je da neće, da će ta neobična zagušljivost, osećaj da je nešto na ivici da se dogodi, biti sve. No potom začu kreštavo zavijanje, gotovo kao da neko vibrira oštricom testere između dlanova. Klej podignu pogled i primeti da električni vodovi koji su prolazili ispred vatrogasnog doma brzo podrhtavaju, skoro prebrzo za oko. “Odlazi!” To je rekao onaj mlađi. Kao da je tu reč iščupao teškom mukom. Klej se izbeči i skoči. Da mu se prst nalazio na okidaču, gotovo sigurno bi ga povukao- To nije bilo^lu i Iiin, to je bila prava reč. Učinilo mu se da ju je začuo i u glavi, mada jedva čujno. Tek umirući odjek. “TU… Idi!” odgovori stariji. Imao je na sebi vrećaste bermude s ogromnom smeđom flekom na turu. Blato ili govno. Izgovorio je te reči jednako teško, ali ovaj put Klej nije začuo odjek u svojoj glavi. Paradoksalno, ali zbog toga je bio sigurniji da je čuo onog prvog. Potpuno su zaboravili na njega. U to je bio siguran. “Moje!” reče mladi čovek, teškom mukom i ovaj put. Doslovno kao da čupa reči. Celo telo kao da mu se zgrčilo od napora. Iza njega, nekoliko prozorčića na vratima garaže Vatrogasnog doma rasprsnu se prema napolje. Zavlada tajac. Klej je gledao, preneražen. Prvi put nakon Kent Ponda nije mislio na Džonija. Stariji muškarac kao da je mahnito razmišljao, mučio se. Pokušava da se izrazi kao što se izražavao pre nego što ga je Impuls lišio govora, pomisli Klej. Na krovu Vatrogasnog doma, zapravo samo bombastično nazvane garaže, sirena se oglasi kratkim VUP, kao da je nekakav fantomski električni naboj prošao kroz nju. Svetla
na onom prastarom vatrogasnom vozilu - prednja i crvena žmigajuća - nakratko se upališe i osvetliše onu dvojicu. “Kurac! Kažeš ti!” izgura stariji čovek. Ispljunu te reči kao komad mesa koji ga je gušio. “Mojmijon!” gotovo vrisnu mlađi muškarac, a u Klejovoj glavi taj isti glas prošaputa Moj kamion. Logično. Umesto čokoladica, ova dvojica su se otimala za staro vatrogasno vozilo. Samo što se ovo događa noću - istina, na izmaku noći, ali je još potpuni mrak - i oni samo što ne govore. Zapravo i govore. No činilo se da je s razgovorom bilo svršeno. Mlađi muškarac spusti glavu, zaleti se i grunu starijeg u grudi. Ovaj se opruzi po zemlji. Mlađi se saplete o njegove noge i pade na kolena. “Ðavo.” reče. “Jebeš!” povika drugi. Klej je jako dobro čuo tu reč. Ne možeš a da ne čuješ jebeš. Oni se ponovo osoviše na noge i stadoše oko pet metara jedan od drugog. Klej je osećao njihovu mržnju. Zavukla mu se u glavu, gurala mu duplje, pokušavala da izađe. Mlađi čovek reče: “To… mojmijon!” A u Klejovoj glavi daleki mladićev glas prošaputa: To je moj kamion! Stariji muškarac duboko udahnu. Trzavo podignu jednu ošugavelu ruku. Potom pokaza mladiću srednji prst. “Sedi. Na ovo!” reče potpuno razgovetno. Sad su obojica savili glave i zaleteli se jedan u drugog. Glave im se sudariše potmulim praskom od kojeg Klej trepnu. Ovaj put rasprsli su se svi prozori na garaži. Sirena na krovu ispusti dug ratni poklič pre nego što je umukla. Fluorescentna svetla u zgradi su se upalila i svetlela možda i tri sekunde od naboja umobolničkog elektriciteta. Nakratko zasvira i muzika: Britni Spirs zapeva “Oops!… I did it again”. Dve električne žice pukoše uz žitki vibrato i padoše skoro ispred Kleja, koji žurno odskoči. Verovatno nisu pod nabojem, ne bi smele da budu pod nabojem, ali…
Stariji čovek je pao na kolena. Krv mu se slivala niz obe strane glave. “Moj kamion!” reče on besprekorno razgovetno a tad se prevali potrbuške. Mladić se okrenu prema Kleju, kao da želi da ga učim svedkom svoje pobede. Iz raščupane i masne kose tekla mu je krv, slivala se između očiju, pa u dvostrukom mlazu oko nosa i na kraju preko njegovih usta. Klej shvati da mladićev pogled nije prazan, već bezuman. Shvativši odmah, potpuno i neporecivo - da ako se ciklus ovako razvija, njegovom sinu nema spasa. “Mojmijon!” vrisnu mladić. “Mojmijon, niniiniiiniiiii” kao sirena gasnog vozila nakratko zapišta, kao u znak povlađivanja. Klej ga upuca, pa vrati 45-icu u futrolu. Do kurca, pomisli on, samo me jedanput mogu staviti na pijedastal! Jako je drhtao. A kad je provalio u jedini motel u daljem delu gradića, dugo nije mogao da zaspi. Umesto odrpanka u snovima ga je posećivao njegov sin, prljavo dete praznog pogleda koje je odgovorilo: “Idi đavo, mojmijon” kad ga je Klej pozvao.