E. L. Džejms - Gospodin

OD ISTE AUTORKE Pedeset nijansi – Siva Pedeset nijansi – Mračnije Pedeset nijansi – Oslobođeni Grej Mračnije

Tiji Elbi Hvala na mudrosti, snazi, dobrom raspoloženju i zdravom razumu, ali prvenstvrno na ljubavi

pomoć imenica 1. potpora, podrška „Dobrotvorne organizacije pružaju pomoć ugroženima.“ ENGLESKI zastarelo 2. žena unajmljena da redovno sprema kuću „Moja pomoć dolazi svakog dana…“

Prolog Ne. Ne. Ne. Ne crnilo. Ne crnilo što guši. Ne plastična kesa. Obuzima je strava, ostaje bez vazduha. Ne mogu da dišem. Ne mogu da dišem. Metalni ukus straha ispunjava joj usta. Moram ovo da uradim. To je jedini način. Ne mrdaj. Smiri se. Diši polako. Diši plitko. Baš kao što je rekao. Ovo će se uskoro završiti. Završiće se i onda ću biti slobodna. Slobodna. Slobodna. Hajde. Sad. Trči. Trči. Trči. Hajde. Ona trči brzo, nezaustavljivo, ne osvrćući se. Strah je goni dok obilazi malobrojne kupce u ovaj kasni čas. Sreća je prati: automatska vrata su otvorena. Ona juri ispod napadnih prazničnih ukrasa i izbija na parkiralište. Hita dalje između parkiranih vozila i zalazi u šumu. Trči da sačuva goli život, niz usku zemljanu stazu pa kroz šipražje iako je grane udaraju po licu. Trči iako joj se čini da će joj pluća pući. Hajde. Hajde. Hajde. Ne zaustavljaj se. Hladno. Hladno. Previše hladno. Ošamućena je od iscrpljenosti. Iscrpljenosti i hladnoće. Vetar fijuče kroz granje, kroz njenu odeću, prodire joj do kostiju. Sklupčala se ispod jednog grma i utrnulim šakama skupila suvo lišće ne bi li se ugrejala. San. Potreban joj je san. Leži na hladnoj, tvrdoj zemlji, preumorna da oseća strah, preumorna da bi plakala. Ostale devojke. Jesu li uspele da se spasu? Zatvara oči. Jesu li pobegle? Samo da budu slobodne. Samo da im bude toplo… Kako li je došlo do ovoga? Budi se. Leži između kanti za smeće, pokrivena je novinama i kartonom. Drhti. Mnogo joj je hladno. Ali mora da nastavi dalje. Ima adresu. Zahvaljuje bogu u koga je njena baka verovala što ima adresu. Drhtavim prstima razvija papir. Mora da ode tamo. Odmah. Odmah. Odmah. Nogu pred nogu. Hoda. To je sve što može. Koračaj. Koračaj. Koračaj. Spava u

Gospodin 7 haustoru. Budi se i hoda dalje. Hoda. Pije vodu sa česme u Mekdonaldsu. Miris hrane je neodoljiv. Hladno joj je. Stomak je boli od gladi. Ona hoda i hoda, prateći mapu. Ukradenu mapu. Ukrala ju je u prodavnici. Prodavnici okićenoj svećicama u kojoj su puštali božične pesme. Drži taj papir s ono malo snage što joj je ostalo. Iskrzan je i iscepan jer ga danima krije u čizmi. Umorna. Mnogo je umorna. Prljava. Tako je prljava, smrznuta i preplašena. To mesto joj je jedina nada. Podiže drhtavu ruku i pritiska zvono. Magda je očekuje. Njena majka joj je pisala. Dočekuje je raširenih ruku. I brzo uzmiče. Pobogu, dete. Šta ti se desilo? Očekivala sam te prošle nedelje!

Prvo poglavlje Neobavezan seks ima mnogo prednosti. Bez obaveza, bez očekivanja i bez razočaranja. Samo moram da im zapamtim imena. Koja je bila poslednji put? Džodžo? Džin? Džodi? Kako god. Ta devojka bez imena mnogo je galamila kako u krevetu tako i van njega. Ležim i zurim u odraz Temze koji poigrava na tavanici. Ne mogu da spavam. Previše sam nemiran da bih zaspao. Večeras je to Kerolajn. Ona ne spada u bezimene devojke za kresanje. Nikad neće biti deo te grupe. Gde mi je pamet bila, dođavola? Zatvaram oči i pokušavam da ućutkam uporni glas koji zapitkuje koliko je pametno što sam spavao s najboljom prijateljicom… ponovo. Ona drema pored mene, vitkog tela okupanog srebrnom svetlošću januarskog meseca, nogu isprepletenih s mojim i glave naslonjene na moje grudi. Ovo je naopako, skroz naopako. Prelazim dlanom po licu ne bih li tako ugušio prezir prema sebi. Kerolajn se meškolji. Probudio sam je. Jedan manikirani nokat klizi mi preko stomaka pa kruži oko pupka. Osećam kako se pospano smeška dok joj prsti klize prema mojim stidnim dlakama. Hvatam je za ruku i podižem je do usana. „Nismo li pravili dovoljno gluposti za jedno veče, Karo?“ Ljubim joj prste kako bih ublažio žaoku odbijanja. Umoran sam i malodušan zbog dosadne, neželjene griže savesti od koje mi se stomak prevrće. Ovo je Kerolajn, zaboga, moja najbolja prijateljica i žena mog brata. Bivša žena. Ne. Nije bivša žena. Bratovljeva udovica. Tako tužna, usamljena reč za tužno, usamljeno stanje. „O, Maksime, molim te. Nateraj me da zaboravim“, šapuće i spušta mi topao, vlažan poljubac na grudi. Sklanja kosu s lica kako bi me pogledala kroz duge trepavice. Oči joj sijaju od potrebe i tuge. Obuhvatam joj lepo lice i odmahujem glavom. „Ne bi trebalo to da radimo.“ „Nemoj.“ Stavlja mi prst na usne da me ućutka. „Molim te, potrebno mi je.“ Zastenjem. Goreću u paklu. „Molim te“, preklinje me.

Gospodin 9 Dođavola. Već sam u paklu. I zato što i ja patim – zato što i meni nedostaje – a Kerolajn je spona s njim, spuštam usne na njene i prevrćem je na leđa. Budim se u sobi okupanoj jarkim zimskim suncem od kojeg škiljim. Okrećem se i odahnem jer je Kerolajn otišla, ostavivši ukus kajanja – i poruku na jastuku. Večera s tatom ikravom od njegove druge žene? Molim te, dođi. I onipate. VT cmok Jebiga. Ne želim ovo. Zatvaram oči, zahvalan što sam sam u svom krevetu i zadovoljan, uprkos našim noćnim aktivnostima, što smo odlučili da se vratimo u London dva dana posle sahrane. Kako li je sve izmaklo kontroli? Samo piće pre spavanja, rekla je, a ja sam zurio u njene krupne plave oči ispunjene tugom i znao sam šta želi. Tako me je pogledala i one noći kad smo saznali za Kitovu nesreću i preranu smrt. Pogled kojem tad nisam mogao da odolim. Toliko puta umalo nismo prešli granicu, ali te noći sam se prepustio sudbini i s nepogrešivim osećajem neminovnosti kresnuo bratovljevu ženu. I sad smo to ponovo uradili, samo dva dana nakon što je Kit sahranjen. Mrštim se prema tavanici. Nema sumnje, grozan sam čovek. Ali ni Kerolajn nije ništa bolja. Ona bar ima opravdanje: ožalošćena je, plaši se za budućnost i ja sam joj najbolji prijatelj. Kome drugom da se obrati kad joj je teško? Samo sam previše doslovno tešio ožalošćenu udovicu. Gužvam njenu poruku i bacam je na parket. Kotrlja se ispod kauča pokrivenog gomilom moje odeće. Lelujave senke lebde iznad mene, svetlost i tama kao da me začikavaju. Zatvaram oči kako ih ne bih gledao. Kit je bio dobar čovek. Kit. Dragi Kit. Svima je bio miljenik – čak i Kerolajn; njega je izabrala, na kraju krajeva. Nezvana slika Kitovog jadnog, slomljenog tela ispod čaršava u bolničkoj mrtvačnici navire mi u glavu. Duboko udišem, pokušavajući da

10 E L DŽEJMS odagnam uspomenu. Pravi mi se knedla u grlu. Zaslužio je bolje od drage Karo i mene – brata probisveta. Nije zaslužio ovu… izdaju. Jebiga. Ma koga zavaravam? Kerolajn i ja zaslužujemo jedno drugo. Ona me je zadovoljila, baš kao i ja nju. Punoletni smo, a oboje smo bili saglasni i zvanično smo slobodni. Dopada joj se. Meni se dopada i to je ono što najbolje radim: seks s napaljenim, lepim devojkama u gluvo doba noći. To mi je omiljena razbibriga i omogućava mi da radim nešto – da radim nešto s nekim. Zbog tucanja sam u formi, a kad je devojka na vrhuncu strasti, saznam sve što je potrebno o njoj – kako da je nateram da se oznoji i da li vrišti ili plače dok doživljava orgazam. Kerolajn plače. Kerolajn je upravo ostala bez muža. Sranje. A ja sam ostao bez starijeg brata, jedine svetlosti koja me je vodila poslednjih nekoliko godina. Sranje. Zatvaram oči jer pred sobom ponovo vidim Kitovo bledo, mrtvo lice. Njegova smrt ostavila je zjapeću prazninu u meni. Nenadoknadiv gubitak. Zašto li je, dođavola, vozio motor te ledene noći? Nepojmljivo je. Kit je – bio je – razborit, čovek na koga se možeš osloniti, oličenje pouzdanog čoveka. On je osvetlao obraz porodice i potvrdio njen ugled, ponašao se odgovorno. Radio je u centru i pritom vodio veliki porodični posao. Nije se ponašao ishitreno niti je vozio kao manijak. Bio je odgovoran brat. Bio je na uzlaznoj putanji, ne na silaznoj. Nije bio bludni sin kao ja. Ne, ja sam Kitova sušta suprotnost. Ja sam stručan samo za to da budem crna ovca porodice. Niko nikad nije očekivao bilo šta od mene, pobrinuo sam se za to. Oduvek je tako. Sedam, natmuren na jarkoj jutarnjoj svetlosti. Vreme je da odem u teretanu u podrumu. Trčanje, tucanje, mačevanje – to me održava u formi. *** Teško dišem dok mi muzika trešti u ušima i znoj curi niz leđa. Bat mojih stopala na traci za trčanje pomaže mi da priberem misli dok guram telo do krajnjih granica. Kad trčim, uglavnom sam usredsređen i zahvalan što osećam bar nešto – pa makar to bio samo bol jer mi se čini da će mi pluća pući i noge otpasti. Danas ne želim da osećam ništa, ne posle ove sjebane nedelje. Želim

Gospodin 11 samo fizički bol od naprezanja. Ne bol zbog gubitka. Trči. Diši. Trči. Diši. Ne razmišljaj o Kitu. Ne razmišljaj o Kerolajn. Trci. Trci. Trci. Posustajem i traka usporava. Džogiram poslednjih nekoliko metara posle sprinta od osam kilometara i grozničave misli se vraćaju. Prvi put posle više godina, čeka me mnogo toga da uradim. Pre Kitove smrti, provodio sam dane oporavljajući se od prethodne noći i smišljajući zabavu za sledeću. I to je bilo sve. Takav mi je bio život. Ne volim da ispitujem prazninu svog postojanja. Ali duboko u sebi znam koliko sam beskoristan. Pošto sam dobio pristup pozamašnom fondu kad sam napunio dvadeset jednu godinu, nisam radio nijedan dan u životu. Za razliku od svog starijeg brata. On je marljivo radio, ali nije ni imao izbora. Međutim, današnji dan biće drugačiji. Ja sam izvršilac Kitove oporuke, što je sprdnja. Siguran sam da se poslednji smejao zato što je izabrao mene – ali pošto je sahranjen u porodičnoj grobnici, oporuka mora da se pročita i da šepa, izvrši. A Kit je umro bez naslednika. Traka se zaustavlja i stresam se. Ne želim da razmišljam o posledicama. Nisam spreman za to. Uzimam ajfon, prebacujem peškir oko vrata i trčim do svog stana na šestom spratu. Skidam sve sa sebe, bacam odeću na pod spavaće sobe i ulazim u kupatilo. Dok perem kosu pod tušem, razmišljam kako da se postavim prema Kerolajn. Poznajemo se od osnovne škole. Prepoznali smo srodne duše jedno u drugom i to nas je zbližilo, trinaestogodišnje učenike internata čiji su roditelji bili razvedeni. Bio sam nov i ona me je uzela pod svoje okrilje. Postali smo nerazdvojni. Bila je moja prva ljubav i to će uvek ostati, prva devojka koju sam kresnuo… što je bilo katastrofalno. Godinama kasnije izabrala je mog brata umesto mene. Ali uprkos svemu tome ostali smo dobri prijatelji i držali smo ruke k sebi – sve do Kitove smrti. Sranje. Moram da prestanem. Ne želim nevolje niti su mi potrebne. Ozbiljne zelene oči uzvraćaju mi pogled dok se brijem. Nemoj uprskati s Kerolajn. Nemaš mnogo prijatelja, a ona ti je najbolja prijateljica. Razgovaraj s njom. Urazumi je. Zna da nismo jedno za drugo. Klimam glavom svom odrazu jer se osećam odlučnije u vezi s njom pa spiram penu s lica. Bacam peškir na pod i odlazim u garderobu. Uzimam crne farmerke s gomile u plakaru. Odahnem kad na vešalicama vidim sveže ispeglanu belu košulju i crni sako tek

12 E L DŽEJMS stigao sa hemijskog čišćenja. Danas moram da ručam s porodičnim advokatima. Obuvam čizme i uzimam kaput da se zaštitim od hladnoće. Sranje, danas je ponedeljak. Kristina, moja prastara spremačica iz Poljske, doći će kasnije da pospremi. Vadim novčanik, ostavljam novac na stolu u predsoblju, uključujem alarm i izlazim iz stana. Zaključavam pa obilazim lift i silazim stepenicama. Vazduh na pristaništu Čelsija čist je i leden, naružen samo parom koja mi izlazi iz usta od hladnoće. Gledam preko tmurne sive Temze s druge strane ulice u Pagodu mira na naspramnoj obali. To je ono što želim, mir, ali verovatno ga neću uskoro dobiti. Nadam se da ću čuti odgovore na neka pitanja na ručku. Podižem ruku da zaustavim taksi, ulazim i govorim vozaču da me odveze do Mejfera. Smeštena u veličanstvenom džordžijanskom zdanju u Bruk stritu, advokatska kancelarija Pavel, Marmont i Hofman zastupa moju porodicu od 1775. „Vreme je da odrastem“, mrmljam sebi u bradu i otvaram kitnjasta drvena vrata. „Dobar dan, gospodine.“ Mlada recepcionerka se široko osmehuje dok joj maslinasta put poprima ružičastu primesu. Lepa je, na neupadljiv način. U normalnim okolnostima bih joj začas uzeo broj telefona, ali nisam došao zbog toga. „Imam sastanak s gospodinom Radžom.“ „Vaše ime?“ „Maksim Treveljan.“ Prelazi pogledom po monitoru. Zatim odmahuje glavom i mršti se. „Sedite, molim vas.“ Pokazuje rukom na dva smeđa kožna kauča u čekaonici s drvenom oplatom. Smeštam se na bliži i uzimam jutrošnji Fajnenšel tajms. Recepcionerka užurbano priča telefonom, a ja prelazim pogledom po naslovnici iako ne razumem ništa. Podižem glavu i vidim da je Radža izašao da me lično pozdravi. Prilazi mi s ispruženom rukom. Ustajem. „Lorde Trevetiče, primite moje iskreno saučešće“, kaže dok se rukujemo. „Samo Trevetik, molim vas“, odgovaram. „Tek treba da se naviknem na bratovljevu titulu.“ Moju titulu… odsad. „Naravno.“ Gospodin Radža klima glavom s učtivim poštovanjem koje mi ide na živce. „Pođite sa mnom, molim vas. Ručaćemo u trpezariji za partnere, a moram reći da imamo jedan od najboljih vinskih podruma u Londonu.“

Gospodin 13 Opčinjeno zurim u plamen koji poigrava u kaminu u mom klubu u Mejferu. Grof od Trevetika. To sam ja. Sad. Neshvatljivo je. Raspamećujuće. Kako sam samo zavideo bratu na tituli i položaju u porodici kad sam bio mlađi. Kit je od rođenja bio povlašćeno dete, pogotovo za našu majku, ali on je bio naslednik, a ne rezervni sin. Po rođenju je dobio titulu vikonta Portouana i postao dvanaesti grof od Trevetika s dvadeset godina kad je otac iznenada umro. S dvadeset osam godina, ja sam srećni trinaesti nosilac titule. Iako sam žudeo za njom i svime što je prati, sad kad je moja, osečam se kao uljez u bratovljevom svetu. Kresnuo si njegovu groficu sinoć. Više si od uljeza. Otpijam gutljaj glenrotsa i podižem čašu. „Nazdravlje“, šapućem, smeškajući se zbog ironije. Glenrots je bio očev omiljeni viski, zatim bratovljev – a od danas je to piće iz 1992. moje omiljeno. Ne mogu da odredim tačan trenutak kad sam se pomirio s Kitovim nasledstvom kao i s njim, ali mislim da sam imao osamnaest-devetnaest godina. On je dobio titulu i osvojio je devojku, a ja sam to morao da prihvatim. Ali sad je sve moje. Sve. Čak i tvoja žena. Pa, bar je noćas bila. Ironija je što Kit nije ništa zaveštao Kerolajn. Baš ništa. Toga se pribojavala. Kako je mogao da bude tako neodgovoran? Sastavio je novu oporuku pre četiri meseca, ali nije obezbedio ženu. Bili su venčani samo dve godine… Gde li mu je pamet bila? Naravno, Kerolajn može da ospori testament. Ko bi je krivio? Prelazim dlanom po licu. Šta da radim? Telefon mi zapišti. GDE SI? Poruka od Kerolajn. Isključujem ton na telefonu i naručujem još jedno piće. Ne želim da je vidim večeras. Hoću da se izgubim u drugoj devojci. Novoj devojci. Devojci za koju me ništa ne vezuje, a možda šmrknem i malo koke. Podižem telefon i otvaram Tinder.

14 E L DŽEJMS „Maksime, stan ti je prelep? Ona gleda mutnu Temzu obasjanu svetlom iz Pagode mira. Prihvatam njen kaput i prebacujem ga preko naslona kauča. „Piće ili nešto jače?“, pitam. Nećemo se dugo zadržati u dnevnoj sobi. Kao na mig, prebacuje sjajnu crnu kosu preko ramena i prodorno me gleda očima boje lešnika uokvirenim crnom olovkom. Oblizuje našminkane usne, izvija obrvu i pita: „Nešto jače?“ Glas joj je zavodnički. „Šta piješ?“ Ah… nije shvatila nagoveštaj. Dakle, ništa od koke, ali ona kao da je nestrpljivija od mene. Približavam joj se i ona krivi glavu kako bi me gledala u oči. Vodim računa da je ne dodirnem. „Nisam žedan, Heder“, odgovaram tiho, zadovoljan što sam zapamtio kako se zove. Ona guta knedlu i rastvara usne. „Ni ja“, šapuče. Izazovan osmeh penje joj se do očiju. „Šta hoćeš?“ Gledam kako spušta pogled na moje usne. To je poziv. Čekam trenutak, tek toliko da se uverim jesam li dobro razumeo signal, pa se naginjem da je poljubim. Veoma ovlaš – usne na usnama – pa se povlačim. „Mislim da znaš šta hoću.“ Podiže ruku da mi prođe prstima kroz kosu pa me vuče natrag prema toplim usnama. Imaju ukus brendija s blagim daškom cigareta. To mi smeta. Ne sećam se da sam u klubu video kako puši. Privlačim je k sebi. Jednom rukom je držim oko struka dok drugom prelazim po bujnim oblinama. Ima uzan struk i velike, čvrste grudi koje naslanja na moje. Pitam se je li im ukus lep koliko i dodir. Šaka mi klizi do njenog dupeta dok je vatrenije ljubim, istražujući joj usta. „Šta hoćes?“, šapućem joj na usnama. „Tebe“, odgovara zadihano i ubrzano. Uzbuđena je. Mnogo. Otkopčava mi košulju. Stojim nepomično dok mi je svlači s ramena i pušta da padne na pod. Da li da je uzmem ovde ili na krevetu? Želja za udobnošću odnosi prevagu i uzimam je za ruku. „Dođi.“ Nežno je povučem i ona polazi za mnom iz dnevne sobe pa hodnikom do spavaće. Soba je uredna, kao što sam i znao da će biti. Hvala bogu na Kristini. Palim lampe na noćnim stočićima i vodim je prema krevetu. „Okreni se.“ Heder odmah posluša, ali malo se zanosi na visokim potpeticama. „Polako.“ Prebacujem joj ruku oko ramena i privlačim je k sebi pa joj okrećem glavu kako bih joj video oči. Prikovane su za moje usne, ali podiže pogled prema meni. Oči joj sijaju. Bistre su. Usredsređene. Dovoljno trezne. Pripijam joj usne uz vrat i jezikom probam nežnu, mirišljavu kožu. „Mislim da je vreme da legnemo.“ Otkopčavam kratku crvenu haljinu i svlačim joj je s ramena, zastavši kad je otkrila gornji deo grudi sputanih crvenim brusom. Prelazim

Gospodin 15 palčevima po čipki. Heder zaječi i izvije leđa, isturivši grudi prema mojim dlanovima. O, da. Guram palčeve ispod tanke tkanine i kružim oko bradavica koje se krute. Ona stavlja ruke iza leđa i petlja s dugmadima na mojim farmerkama. „Imamo celu noć“, mrmljam. Puštam je i odmičem se, a haljina klizi s njenog tela i pada joj oko stopala. Crvene tange otkrivaju lepo dupe. „Okreni se. Hoću da te vidim.“ Heder prebacuje kosu preko ramena dok se okreće. Upućuje mi usplamteli pogled ispod poluspuštenih kapaka. Grudi su joj veličanstvene. Osmehujem se. Ona mi uzvraća osmehom. Ovo će biti zabavno. Heder pruža ruke, grabi mi pojas farmerki i grubo me vuče prema sebi. Sjajne sise su joj ponovo pritisnute uz moje grudi. „Poljubi me“, promrmlja tiho, zapovednički. Prelazi jezikom po gornjim zubima i telo mi reaguje. Međunožje mi se kruti. „Tvoja želja je za mene zapovest, gospo.“ Obuhvatam joj glavu, prolazim prstima kroz svilenkastu kosu i ljubim je, grublje ovog puta. Uzvraća mi, grabeći me za kosu dok nam se jezici sudaraju. Zastaje kako bi me pogledala, požudno se smeškajući kao da me je tek sad primetila i dopada joj se ono što vidi. Potom ponovo grozničavo usnama traži moje. Čoveče, baš me želi. Veštim prstima mi otkopčava gornje dugme na farmerkama. Prasnem u smeh, hvatam je za ruke i nežno povlačim. Padamo na krevet. Heder. Zove se Heder i čvrsto spava pored mene. Gledam na sat na noćnom stočiću. 5.15. Dobra je u krevetu, nema sumnje u to. Ali sad želim da ode. Koliko li ću morati da ležim ovde i slušam njeno tiho disanje? Možda je trebalo da odem kod nje kako bih mogao da zbrišem. Ali moj stan je bio bliži i oboje smo bili nestrpljivi. Dok zurim u tavanicu, premotavam veče i pokušavam da se setim šta sam saznao o njoj, ako sam išta zapamtio. Radi na televiziji – „teliški“, kako je rekla i ujutru mora na posao, a to svakako znači da će uskoro morati da krene? Živi u Patniju. Žešća je riba. I raspoložena za seks. Da, veoma raspoložena. Voli da leži na stomaku dok se tuca, tiha je dok svršava i ima nadarena usta kojima zna kako da oživi palog ratnika. Kita mi se budi pri toj uspomeni i pomišljam da je probudim radi reprize. Tamna kosa joj je raširena na jastuku i izraz joj je spokojan dok spava. Ne obazirem se na žaoku zavisti

16 E L DŽEJMS zbog njenog mira, već se pitam da li bih ga i ja našao kad bih je bolje upoznao. O, jebote, želim da ode. Plašiš se bliskosti. Kerolajnino zvocanje odjekuje mi u ušima. Kerolajn. Sranje. Iznervirala me je zato što mi je poslala tri tugaljive poruke i više puta pokušala da me dobije. Farmerke su mi na podu. Vadim telefon iz zadnjeg džepa. Bacam pogled prema usnuloj prilici pored mene – ne, nije se ni makla – pa čitam Kerolajnine poruke. GDE SI? JAVI SE! *DURIM SE* Koji joj je đavo? Zna na čemu je; dovoljno me dugo poznaje. Jedno valjanje po krevetu neće promeniti moja osećanja prema njoj. Volim je… na svoj način, ali kao prijateljicu, dobru prijateljicu. Mrštim se. Nisam je zvao. Ne želim da je zovem. Ne znam šta da joj kažem. Kukavice, šapuće moj glas savesti. Moram to da rešim. Iznad mene odblesci s Temze plutaju i poskakuju, slobodni su i lagani. Zadirkuju me. Podsećaju me na ono što sam izgubio. Slobodu. I na ono što sad imam. Odgovornost. Sranje. Obuzima me griža savesti. To je nepoznato i neželjeno osećanje – Kit mi je zaveštao sve. Sve. A Kerolajn nije dobila ništa od njegove imovine. Ona je žena mog brata. I tucali smo se. Nije ni čudo što me savest muči. Duboko u sebi znam da i ona to oseća. Zbog toga je i otišla usred noći i nije me probudila, nije se pozdravila. Kad bi samo i devojka pored mene to učinila. Brzo kucam poruku Kerolajn. Zauzet danas. Si dobro?

Gospodin 17 Pet je ujutru. Karo spava. Bezbedan sam. Suočiću se s njom kasnije… ili sutra. Heder se meškolji i otvara oči. „Ćao.“ Kolebljivo mi se osmehuje. Uzvraćam joj, ali njen osmeh čili. „Trebalo bi da krenem', kaže. „Da kreneš?“ Nada mi buja u grudima. „Ne moraš.“ Trudim se da ne zvučim neiskreno. „Moram. Idem na posao, a moja crvena haljina nije baš prikladna za kancelariju.“ Seda i privija svileni pokrivač na grudi. „Bilo je… lepo, Maksime. Hoćeš li se javiti ako ti dam broj? Radije bih pričala telefonom nego se dopisivala na Tinderu.“ „Naravno“, lažem ne trepnuvši. Privlačim joj lice i nežno je ljubim. Osmeh joj je snebivljiv. Ustaje, omotava pokrivač oko tela i počinje da skuplja odeću s poda. „Hoćeš li da ti zovem taksi?“, pitam. „Zvaću vozilo preko Ubera.“ „Ja ću.“ „Važi, hvala. Idem u Patni.“ Govori mi adresu. Ustajem, navlačim farmerke i izlazim iz spavaće sobe kako bi imala malo privatnosti. Čudno je kako se neke devojke ponašaju ujutru posle seksa: stidljive su i tihe. Više nije bludna, zahtevna sirena kao noćas. Pošto sam ugovorio vožnju, čekam i piljim u tamnu Temzu. Heder se konačno pojavljuje i pruža mi papirić. „Moj broj.“ „Hvala.“ Stavljam ga u zadnji džep. „Vozilo će stići za pet minuta.“ Stoji s nelagodom, obuzeta postkoitalnom stidljivošću. Tišina se odužila te Heder prelazi pogledom po sobi kako ne bi gledala mene. „Divan ti je stan. Prostran', kaže. Znam da pokušava ćaskanjem da odagna nelagodu. Utom primećuje moju gitaru i klavir. „Sviraš?“ Prilazi klaviru. „Da.“ „Zato imaš tako vešte prste.“ Mršti se jer shvata šta je rekla. Rumenilo joj se razliva po obrazima. „Sviraš li ti?“, pitam, ne obazirući se na njenu opasku. „Ne, nikad nisam odmakla dalje od blok flaute u drugom razredu.“ Olakšanje joj se širi licem, verovatno zato što sam ignorisao njenu primedbu o mojim prstima. „A sve ono?“ Pokazuje na miksete i ajmek u uglu. „Radim kao di-džej.“ „Stvarno?“ „Da, nekoliko puta mesečno u jednom klubu u Hokstonu.“

18 E L DŽEJMS „Otud toliko ploča.“ Pokazuje na zid s policama na kojima stoji moja zbirka ploča. Klimam glavom. „I baviš se fotografijom?“ Maše rukom prema crnobelim pejzažima okačenim na velika platna u dnevnoj sobi. „Da, a povremeno se nađem i s druge strane aparata.“ Izgleda zbunjeno. „Kao model. Uglavnom za editorijale.“ „O, to ima smisla. Majstor za sve.“ Osmehuje se s više samopouzdanja. I treba da ga ima. Ona je boginja. „Majstor kvariša“, šalim se na svoj račun. Međutim, njen osmeh čili i smenjuje ga zbunjenost. „Je li sve u redu?“, pita me. U redu? Na šta cilja, dođavola? „Jeste.“ Telefon mi zapišti – poruka da je njeno vozilo stiglo. „Zvaću te“, kažem, podižem njen kaput i širim ga kako bi ga obukla. „Nećeš, ali nema veze. Takav je Tinder.Bilo mi je lepo.“ „I meni.“ Neću da joj protivrečim. Pratim je do vrata. „Hoćeš li da te ispratim do kola?“ „Ne, hvala. Nisam mala. Ćao, Maksime. Drago mi je što smo se upoznali.“ „I meni… Heder.“ „Bravo.“ Široko se osmehuje, zadovoljna što sam joj zapamtio ime. Nemoguće je ne uzvratiti joj osmeh. „To je već bolje“, kaže. „Nadam se da ćeš naći ono što tražiš.“ Podiže se na prste i smerno me ljubi u obraz. Zatim se okreće i na visokim potpeticama tetura prema liftovima. Mrštim se dok gledam kako vrcka lepim dupetom ispod kaputa. Da nađem ono što tražim? Šta to znači, dođavola? Imam sve ovo. Upravo sam te imao. Sutra će biti neka druga. Šta mi je još potrebno? Iako ne znam zbog čega, njene reči mi kvare raspoloženje, ali potiskujem ih i vraćam se u krevet, zadovoljan što je otišla. Dok skidam farmerke i nameštam se ispod pokrivača, njene reči mi odjekuju u glavi. Nadam se da ćeš naći ono što tražiš. Otkud joj takva ideja, jebote? Upravo sam nasledio ogromno imanje u Kornvolu, imanje u Oksfordširu, drugo u Nortamberlendu i delić Londona – ali po koju cenu? Pred očima mi se javlja Kitovo bledo beživotno lice. Sranje.

Gospodin 19 Mnogo ljudi se sad oslanja na mene, previše ljudi: zakupci na gazdinstvima, radnici na imanjima, posluga u četiri kuće, građevinci u Mejferu… Pakao. Jebi se, Kite. Jebi se zato što si poginuo. Zatvaram oči, potiskujući neprolivene suze. Hederine reči na rastanku odjekuju mi u glavi dok tonem u san.

Drugo poglavlje Alesija gura šake dublje u džepove Mihalove stare jakne kako bi ugrejala promrzle prste. Umotana šalom, vuče se po ledenoj kiši prema stambenoj četvrti na pristaništu Čelsija. Danas je sreda, njen drugi dan bez Kristine, a ona ide u veliki stan s klavirom. Uprkos hladnoći, Alesija je zadovoljna jer nije osetila uobičajenu zebnju dok je putovala prepunim vozom. Počinje da stiče sliku o Londonu. Ima previše ljudi, previše buke i previše saobraćaja. Ali najgore od svega je što niko ne razgovara ni sa kim, osim da kažu „Izvinite“ ako je gurnu ili „Molim vas, pomerite se još malo napred“. Svi se kriju iza besplatnih novina, slušaju muziku iz slušalica, pilje u telefone ili elektronske knjige, izbegavajući da pogledaju ostale. Alisija je jutros imala sreće da nađe slobodno sedište u vozu, ali žena pored nje je gotovo sve vreme pričala telefonom i kreštala o sinoćnom neuspelom sudaru. Nije se obazirala na nju i čitala je besplatne novine kako bi usavršila engleski, ali bilo joj je žao što ne može da sluša muziku umesto glasnog kukanja te žene. Kad je pročitala novine, žmurila je i sanjarila o veličanstvenim planinama pokrivenim snegom i zujanju pčela na pašnjacima zasićenim mirisom timijana. Nedostaje joj dom. Nedostaju joj mir i tišina. Nedostaje joj majka, a nedostaje joj i njen klavir. Prsti joj poigravaju u džepovima dok se priseća uvodne arije, glasno i razgovetno čuje taktove u glavi i vidi ih u živim bojama. Koliko li je vremena prošlo otkako je poslednji put svirala? Uzbuđenje joj raste dok razmišlja o klaviru koji je čeka u stanu. Ulazi u staru zgradu i produžava prema liftu. Jedva potiskuje oduševljenje dok se vozi do poslednjeg sprata. Ponedeljkom, sredom i petkom taj divni stan s prostranim sobama, tamnim parketom i klavirom samo je njen na nekoliko sati. Otključava vrata, spremna da isključi alarm. Međutim, nema upozoravajućeg pištanja. Možda je alarm pokvaren ili nije uključen. Ili… Ne. Užasnuto shvata da je vlasnik sigurno kod kuće. Načuljenih ušiju stoji u

Gospodin 21 širokom predsoblju ukrašenom crnobelim fotografijama pejzaža. Ne čuje ništa. Mirë. 1 Ne. „Dobro je.“ Razmišljaj na engleskom. Ko god da živi ovde, sigurno je otišao na posao i zaboravio da uključi alarm. Nije upoznala vlasnika, ali zna da ima dobar posao jer je stan ogroman. Kako bi drugačije mogao da ga priušti? Uzdiše. Jeste da je bogat, ali pravi je aljkavac. Bila je ovde već tri puta, dvaput s Kristinom, a svaki put je zatekla takav krš i lom da je satima morala da sređuje i čisti. Sivilo prodire kroz tavanski prozor na kraju predsoblja pa Alisija pali svetlo. Kristalni luster iznad nje oživljava i osvetljava prostor. Ona skida vuneni šal i zajedno s jaknom stavlja ga u orman pored ulaznih vrata. Iz plastične kese vadi patike koje joj je Magda dala, izuva mokre čizme i čarape pa ih obuva, zahvalna što su suve pa če joj se sleđena stopala ugrejati. Duks i majica koje nosi pretanki su za ovu hladnoću. Žustro trlja ruke ne bi li pokrenula cirkulaciju dok prolazi kroz kuhinju na putu prema vešernici. Potom spušta plastičnu kesu na radnu površinu i vadi veliki najlonski mantil za čišćenje koji joj je Kristina zaveštala. Oblači ga i vezuje svetloplavu maramu oko glave kako bi držala debelu pletenicu na mestu. Izvlači kutiju sa sredstvima za čišćenje iz kredenca ispod umivaonika pa uzima korpu za veš koja stoji iznad mašine za pranje i polazi pravo prema njegovoj spavaćoj sobi. Ako požuri, završiće posao ranije i klavir će nakratko biti njen pre nego što dođe vreme da krene. Otvara vrata i ukipi se na pragu. On je tu! Čovek! Čvrsto spava s licem nadole, opružen preko velikog kreveta. Alesija stoji i bulji, istovremeno zaprepašćena i opčinjena, nogu prikovanih za parket. Opružen je preko cele dužine kreveta, umotan u čaršav, ali nag… potpuno. Lice mu je okrenuto prema njoj, ali pokriveno razbarušenom smeđom kosom. Jedna ruka je ispod jastuka koji mu podupire glavu dok je druga opružena prema njoj. Ramena su mu široka i mišićava, a na mišici ima tetovažu, delom skrivenu pokrivačem. Leđa su mu preplanula i postepeno blede do uskih kukova i svetle, zategnute zadnjice. Zadnjica. On je nag! Lakuriq!2 1 Alb.: Dobro je. (Prim. prev.) 2 Alb.: go. (Prim. prev.)

22 E L DŽEJMS Zot!3 Dugačke mišićave noge pokrivene su sivim jorganom i srebrnim svilenim čaršavom, ali jedno stopalo izviruje preko ivice dušeka. Meškolji se i leđni mišići mu se nadimaju. Podiže kapke, otkrivši neusredsređene ali blistave zelene oči. Alesija prestaje da diše, uverena da će se naljutiti zato što ga je probudila. Pogledi im se sreću, ali on se pomera i okreće glavu na drugu stranu. Umiruje se i ponovo tone u san. Alesija odahne. Shyqyr Zotit!4 Crvena od užasa, šunja se iz njegove spavaće sobe i žuri dugačkim predsobljem do dnevne sobe. Spušta kutiju sa sredstvima za čišćenje na pod i počinje da skuplja njegovu razbacanu odeću. On je ovde? Kako je moguće da je još u krevetu? U ovo doba? Sigurno je zakasnio na posao. Baca pogled prema klaviru, osetivši se prevareno. Htela je da svira danas. Nije imala petlje da to uradi u ponedeljak, a žudi da svira. Danas bi joj bio prvi put! U glavi čuje Bahov Preludijum u c-molu. Ljutito prstima svira taktove i melodija joj odjekuje u glavi u jarkocrvenim, žutim i narandžastim nijansama, savršena pratnja za njenu mrzovolju. Komad stiže do vrhunca i onda utihne dok Alesija ubacuje majicu s poda u korpu za veš. Zašto je morao da bude tu? Zna da je nerazumno što je razočarana. Ovo je njegov stan. Ali usredsređivanje na razočaranje skreće joj misli s njega. On je prvi nag muškarac koga je videla, nag čovek sa sjajnim zelenim očima – boje mirne, duboke vode Drima leti. Mršti se jer ne želi da se priseća kuće. Pogledao je pravo u nju. Hvala bogu što se nije probudio. Podiže korpu s vešom i šunja se do poluotvorenih vrata spavaće sobe. Zastaje da oslušne da li još spava. Čuje kako voda teče u kupatilu. Budan je! Pomišlja da ode pa odbacuje tu pomisao. Ovaj posao joj je potreban, a on bi je možda otpustio kad bi otišla. Obazrivo gura vrata i sluša neskladan zvuk vode iz kupatila spojenog sa spavaćom sobom. Srce joj ubrzano bije dok utrčava u sobu da pokupi odeću razbacanu po podu pa žuri na sigurno, u vešernicu, pitajući se zašto joj srce ubrzano lupa. Duboko udiše da se smiri. Iznenadila se zato što ga je zatekla kako spava. Da. Zbog toga se usplahirila. To nema nikakve veze s tim što ga je videla golog. Nema veze s njegovim lepim licem, pravim nosom, punim usnama, širokim 3 Alb.: Gospode. (Prim. prev.) 4 Alb.: Hvala bogu! (Prim. prev.)

Gospodin 23 ramenima… mišićavim rukama. Nikakve. Zaprepastila se. Nije očekivala da će ikad videti vlasnika ovog stana i uznemirila se zato što ga je videla u takvom izdanju. Da. Lep je. Sve na njemu je lepo. Kosa, ruke, noge, zadnjica… Veoma lep. I pogledao je pravo u nju onim bistrim zelenim očima. Mračna uspomena joj navire u glavu. Uspomena iz rodnog grada: ledene plave oči grube od ljutnje, gnev što se obrušava na nju. Ne. Ne razmišljaj o njemu.“ Zaranja lice u šake i trlja čelo. Ne. Ne. Ne. Pobegla je. Sad je ovde. U Londonu. Bezbedna je. Njega više nikad neće videti. Alesija klekne da ubaci prljav veš iz korpe u mašinu kao što joj je Kristina pokazala. Prevrće džepove njegovih crnih farmerki da izvadi sitninu i kondom koji kao da nosi u svim pantalonama. U zadnjem džepu pronalazi papirić na kojem su napisani broj telefona i ime Heder. Ubacuje ga u svoj džep zajedno sa sitninom i kondomom, stavlja kapsulu s deterdžentom u mašinu i uključuje je. Zatim prazni mašinu za sušenje veša i uključuje peglu. Danas će početi od peglanja i ostati u vešernici sve dok on ne ode. A šta ako ne ode? I zašto se krije od njega? On joj je poslodavac. Možda bi trebalo da se predstavi. Upoznala je sve ostale ljude kojima sprema stanove i svi su fini izuzev gospođe Kingsberi, koja je stalno prati i nalazi zamerke njenom načinu čišćenju. Uzdiše. Stvar je u tome što su svi ostali poslodavci žene – a Alesija je obazriva kad je reč o muškarcima. „Zdravo, Kristina!“, dovikuje joj, prenuvši je iz misli. Ulazna vrata se zatvaraju uz tih tresak i onda zavlada tišina. Otišao je. Sama je. Alesija klone uz dasku za peglanje od olakšanja. Kristina? Zar ne zna da ju je zamenila? Magdina prijateljica Agata zadužena je za ovaj posao. Zar ga Agata nije obavestila da je došlo do zamene osoblja? Alesija odlučuje da uveče pita je li vlasnik ovog stana upućen u to. Pegla novu košulju, stavlja je na vešalicu pa izlazi da pogleda sto u predsoblju. Ostavio joj je novac. To svakako znači da se neće vraćati, zar ne? Raspoloženje joj se odmah popravlja. Odlučnije se vraća u vešernicu, uzima hrpu sveže ispeglane odeće i odlazi u njegovu spavaću sobu. Glavna spavaća soba je jedina prostorija u stanu koja nije bela: zidovi su sivi, a parket je od tamnog drveta. Veliko ogledalo u pozlaćenom ramu visi iznad najvećeg drvenog kreveta koji je ikad videla. Na zidu naspram kreveta

24 E L DŽEJMS vise dve velike crnobele fotografije žena koje su okrenule gola leđa prema aparatu. Alesija se ne obazire na njih, već prelazi pogledom po sobi. Veoma je neuredna. Brzo kaci košulje u garderober – veći od njenog sobička – pa reda presavijenu odeću na policu. Garderober je i dalje neuredan, a takav je bio i kad je počela da radi s Kristinom prošle nedelje. Njena prethodnica se nikad nije obazirala na krš. Iako Alesija želi da presavije i uredno složi svu odeću, to je veliki posao i sad nema vremena za to, ne ako hoće da svira. Razgrće zavese na prozoru od poda do tavanice i gleda Temzu. Kiša je stala, ali dan je siv; ulica, reka i drveće u parku su prigušenih boja, nimalo nalik njenom rodnom gradu. Ne. Njen dom je sad ovde. Ne obazire se na tugu koja se poput plime uskomešala u njoj i stavlja predmete koje je izvadila iz njegovih džepova u činiju na noćnom stočiću. Zatim se posvećuje čišćenju i spremanju sobe. Poslednji zadatak u spavaćoj sobi jeste da isprazni korpu za otpatke. Pokušava da ne gleda iskorišćene kondome dok izručuje sadržaj u crnu kesu za smeće. Zapanjila se kad je to prvi put uradila, a i dalje je zaprepašćuje. Kako jedan čovek može da upotrebi toliko prezervativa? Uf! Alesija prelazi na ostale prostorije u stanu, pere, čisti prašinu i glanca, ali izbegava sobu u koju ne bi trebalo da uđe. Načas se pita šta li je iza zatvorenih vrata, ali ne pokušava da ih otvori. Kristina joj je veoma jasno stavila do znanja da je ta soba zabranjena zona. Završava pranje podova pola sata pre isteka radnog vremena. Vraća kutiju sa sredstvima za čišćenje u vešernicu i prebacuje opran veš u mašinu za sušenje. Skida radni mantil i odvezuje plavu maramu pa je stavlja u zadnji džep farmerki. Iznosi crnu kesu za smeće ispred vrata. Odneće je do kontejnera u sporednoj uličici kad bude krenula. Sa zebnjom otvara vrata i gleda uz hodnik pa niz njega. Nema ni traga od vlasnika stana. Može to da uradi. Nije imala dovoljno hrabrosti kad je prvi put sama čistila ovaj stan. Bojala se da će se vlasnik vratiti. Međutim, sad će se odvažiti jer se pozdravio pre nego što je otišao. Trči kroz predsoblje u dnevnu sobu i seda za klavir. Načas samo sedi, uživajući u trenutku. Crni klavir sija ispod zadivljujućeg lustera. Alesija prelazi prstima po zlatnom logu sa lirom i rečima ispod njega STAJNVEJ I SINOVI

Gospodin 25 Na stalku za note su olovka i ista poluzavršena kompozicija koju je zatekla i kad je prvi put došla u stan s Kristinom. Dok prelazi pogledom po papiru, note joj odjekuju u glavi, tužna jadikovka, usamljena i puna sete, nerešena i nedovršena u bledoplavim i sivim nijansama. Pokušava da poveže tu duboku i promišljenu melodiju s lenjim ali lepim nagim muškarcem koga je jutros videla. Možda je kompozitor. Prelazi pogledom na antikvarni radni sto u uglu na kojem stoje kompjuter, sintisajzer i nešto što liči na miksete. Da, svi ti predmeti izgledaju kao da pripadaju kompozitoru. A čitav jedan zid je pokriven pločama s kojih je morala da briše prašinu; svakako je vatreni muzički kolekcionar. Odbacuje te misli dok zuri u dirke. Koliko li je vremena prošlo otkako je poslednji put svirala? Nedelje? Meseci? Odjednom je obuzima tolika tuga da ostaje bez daha. Oštro udiše i suze joj naviru na oči. Ne. Ne ovde. Neće se slomiti ovde. Steže klavir ne bi li potisnula patnju i žal za kućom, shvativši da je prošlo više od mesec dana otkako je poslednji put svirala. Toliko toga se otad desilo. Stresa se i duboko udiše, pokušavajući da se smiri. Razmrdava prste pa prelazi njima po dirkama. Belo. Crno. Sam dodir je umiruje. Želi da uživa u ovom dragocenom trenutku i izgubi se u muzici. Nežno pritiska dirke, svirajući akord u E-duru. Zvuk je glasan i snažan, smele i žive zelene boje kao gospodinove oči. Srce joj se ispunjava nadom. Stajnvej je savršeno naštimovan. Počinje da svira partituru Kukavica da se zagreje; dirke se lako i gipko ugibaju. Prsti joj lete po njima, a stres, strah i tuga od poslednjih nekoliko nedelja slabe i konačno utihnjuju dok se gubi u bojama muzike. edna od londonskih kuća porodice Treveljan nalazi se na Čejn voku, do kojeg stižem brzim hodom. Kuću Treveljan sagradio je Robert Adam 1771, a pripala je Kitu kad nam je otac umro. Mnogo uspomena iz detinjstva – jedne su srećne, druge baš i nisu – vezuje me za nju, a sad je moja i mogu da radim s njom šta mi je volja. Pa, u mom je fondu. Ponovo suočen sa svojom novom realnošću, odmahujem glavom i podižem okovratnik kako bih se zaštitio od hladnoće koja štipa, hladnoće koja kao da izbija iz mene umesto da dopire spolja. Šta bi trebalo, koji moj, da radim s tom kućom? Prošla su dva dana otkako sam se video s Kerolajn i znam da je besna na mene. Svestan sam da ću pre ili kasnije morati da se suočim s njom. Zaustavljam se na pragu i pitam da li da otvorim svojim ključem. Uvek sam J

26 E L DŽEJMS imao ključ ove kuće, ali čini mi se da ću se osećati kao uljez ako uđem nenajavljeno. Duboko udišem i dvaput kucam. Nekoliko trenutaka kasnije vrata se otvaraju. Na njima je Blejk, koji se zaposlio kao porodični batler pre nego što sam se rodio. „Lorde Trevetiče“, pozdravlja me, pognuvši proćelavu glavu dok pridržava vrata. „Je li to zaista neophodno, Blejk?“, pitam dok ulazim. On ćuti dok prihvata moj kaput. „Kako je gospođa Blejk?“ „Dobro je, lorde. Mada je veoma tužna zbog nedavnih događaja.“ „Kao i svi mi. Je li Kerolajn kod kuće?“ „Jeste, lorde. Ledi Trevetik je u salonu.“ „Hvala. Sam ću otići tamo.“ „Naravno. Jeste li za kafu?“ „Jesam, hvala. I, Blejk, kao što sam rekao prošle nedelje, dovoljno je da me oslovljavate s gospodine’.“ Blejk se načas koleba pa klima glavom. „U redu, gospodine. Hvala, gospodine.“ Dođe mi da zakolutam očima. Ovde su me znali kao uvaženog Maksima Treveljana i oslovljavali kao „gospodara Maksima“. Titula lorda odnosila se samo na mog oca, a potom na mog brata. Biće mi potrebno malo vremena da se naviknem na svoju novu titulu. Brzo se penjem širokim stepeništem i produžavam do salona. Prazan je ako se izuzmu kauči s premekanim jastucima i otmeni nameštaj iz vremena kraljice Ane koji je već pokolenjima u porodici. Iz salona se ulazi u staklenik koji pruža neverovatan pogled na Temzu, Kadoganovo pristanište i Albertov most. Zatičem Kerolajn na naslonjači. Ogrnula se kašmirskim šalom i zuri kroz prozore, stežući malu plavu maramicu. „Ćao“, pozdravljam je. Kerolajn se okreće prema meni. Lice joj je uplakano, a oči crvene i naduvene. Sranje. „Gde si bio, jebote?“, brecne se. „Karo“, počinjem ne bih li je smirio. „Nemoj ti meni Karo, skote jedan“, odbrusi i ustaje, stisnutih pesnica. Sranje. Stvarno je ljuta. „Šta sam sad uradio?“ „Dobro znaš šta si uradio. Zašto mi nisi uzvratio na pozive? Prošla su dva dana!“ „Morao sam da razmislim o mnogo čemu i bio sam zauzet.“

Gospodin 27 „Ti? Zauzet? Maksime, ne bi znao šta znači zauzet ni kad bi se spotakao na sopstveni kurac.“ Prebledim pa prasnem u smeh zbog tog poređenja. Kerolajn se malo opušta. „Ne zasmejavaj me kad sam ljuta na tebe.“ Nadureno pući usne. „Baš umeš s rečima.“ Širim ruke i ona prihvata moj zagrija)- „Zašto se nisi javio?“, pita dok mi uzvraća zagrljaj. Njen bes čili. „Nosim se s mnogo toga“, odgovaram šapatom. „Bilo mi je potrebno vreme da razmislim.“ „Sam?“ Ne odgovaram. Ne želim da lažem. U ponedeljak sam bio sa… ovaaaj… Heder, a sinoć… Kako li se beše zvala? Don. Kerolajn šmrkće i oslobađa se iz mog naručja. „Tako sam i mislila. Predobro te poznajem, Maksime. Kakva je bila?“ Sležem ramenima, a u glavu mi navire slika Hederinih usana oko moje kite. Kerolajn uzdiše. „Prava si muška kurva“, kaže s uobičajenim prezirom. Kako to da osporim? Kerolajn bolje od svih zna za moje noćne zanimacije. I ima zbirku izabranih epiteta kojima me opisuje i redovno prekoreva zbog mog promiskuiteta. A ipak je otišla u krevet sa mnom. „Tucanjem ublažavaš tugu, a ja sam morala da istrpim večeru s tatom i njegovom ženom. Bilo je grozno“, kaže. „A sinoć sam bila usamljena.“ „Žao mi je“, odgovaram jer ne znam šta bih drugo rekao. „Jesi li se video s advokatima?“, menja temu, gledajući me pravo u oči. Klimam glavom. Moram da priznam kako je to drugi razlog što sam je izbegavao. „Jao, ne“, zakuka. „Tako si ozbiljan. Nisam dobila ništa, je l' tako?“ Oči su joj razrogačene od straha i žalosti. Stavljam joj šake na ramena i blago joj saopštavam vest. „Sve je zaveštao u fond za mene kao naslednika.“ Kerolajn zajeca. Dlanom pokriva usta i oči joj se pune suzama. „Proklet bio“, šapne. „Ne brini, smislićemo nešto“, promrmljam i ponovo je privlačim u zagrljaj. „Volela sam ga“, kaže. Glas joj je slabašan i tih poput dečjeg. „Znam. Oboje smo ga voleli.“ Mada znam da je volela i Kitovu titulu i bogatstvo. „Nećeš me izbaciti iz kuće?“

28 E L DŽEJMS Uzimam maramicu iz njene ruke i otirem joj suze. „Naravno da neću. Ti si udovica mog brata i moja najbolja prijateljica.“ „I to je sve?“ Osmeh joj je suzan, ali kiseo. Ljubim je u čelo umesto odgovora. „Vaša kafa, gospodine“, kaže Blejk s vrata. Odmah spuštam ruke i odmičem se od Kerolajn. Blejk ulazi, bezizraznog lica. Nosi poslužavnik sa šoljicama, mlekom, srebrnim bokalom kafe i mojim omiljenim biskvitima – čokoladnim. „Hvala, Blejk“, odgovaram, trudeći se da ne obraćam pažnju na crvenilo koje mi se prikrada uz vrat. Samo se ponašaj kao da se ništa nije desilo. Blejk spušta poslužavnik na stočić pored kauča. „Je li to sve, gospodine?“ „Zasad, hvala.“ Glas mi je grublji nego što sam hteo. Blejk izlazi, a Kerolajn sipa kafu. Ramena mi klonu od olakšanja zato što je batler izašao. Majčin glas mi odzvanja u glavi: Ne pred poslugom. I dalje držim Kerolajninu mokru maramicu. Zurim u nju i mrštim se, setivši se delića sinoćnog sna – ili je to bilo jutros? Mlada žena, anđeo? Možda Bogorodica ili kaluđerica u plavom stoji na vratima moje sobe i pazi na mene dok spavam. Šta to znači, dođavola? Nisam vernik. „Molim?“, pita Kerolajn. Odmahujem glavom. „Ništa.“ Prihvatam šolju i vraćam joj maramicu. „Pa, možda sam trudna“, kaže ona. Molim? Prebledeo sam. „S Kitom, ne s tobom. Ti previše paziš.“ Nego šta nego pazim. Čini mi se da gubim tlo pod nogama. Kitov naslednik! A mislio sam da zbrka ne može biti veća! „Pa, ako jesi, smislićemo šta da radimo“, odgovaram. Načas me preplavljuje olakšanje što će sva odgovornost možda preći na Kitovo dete, ali odmah ga smenjuje iznenadna tuga zbog gubitka. Titula je moja. Zasad. Sranje. Ovo je baš zapetljano!

Treće poglavlje Dok se vozim taksijem do kancelarije, telefon mi zazvoni. Džo. „Druže, kako je?“, pita me. Zvuči ozbiljno i znam da misli na moje stanje zbog bratovljeve smrti. Nismo se videli od sahrane. „Držim se.“ „Jesi li raspoložen za partiju?“ „Voleo bih, ali ne mogu. Imam sastanke celog dana.“ „Grofovska sranja?“ Prasnem u smeh. „Da, grofovska sranja.“ „Možda kasnije ove nedelje? Mač će mi zarđati.“ „Da, vrlo rado. Možemo i da odemo na piće.“ „Važi, videću je li i Tom raspoložen.“ „Super. Hvala, Džo.“ „Ništa, druže.“ Prekidam vezu. Mrzovoljan sam. Nedostaje mi što ne mogu da radim ono što jebeno hoću. Ranije sam mogao da odem na mačevanje kad god poželim. Džo je moj sparing partner i jedan od mojih najbližih prijatelja. Umesto da se nađem s njim, moram da odem u prokletu kancelariju i radim za promenu. Kite, ti si kriv za ovo. Muzika trešti u Lulu. Grudi mi vibriraju od basova. To mi se sviđa. Buka onemogućava nepotrebne razgovore. Probijam se kroz gužvu do šanka. Potrebni su mi piće i toplo, podatno telo. Proveo sam dan i po na dosadnim sastancima s dvojicom menadžera fonda Trevetik i dobrotvornog fonda; s nadzornicima imanja u Kornvolu, Oksfordširu i Nortamberlendu; agentom koji upravlja nekretninama u Londonu i vlasnikom građevinske firme koja preuređuje tri četvrti u Mejferu. Oliver Makmilan, Kitov zamenik i desna ruka, bio je sa mnom na svim sastancima. On i Kit su se družili od Itona; potom su obojica studirali u

30 E L DŽEJMS Londonskoj školi ekonomije dok se moj brat nije ispisao kako bi preuzeo plemićke dužnosti posle očeve smrti. Oliver je vitak, s grivom neukrotive plave kose i očima neodređene boje kojima ništa ne promiče. Nikad mi se nije dopadao. Nemilosrdan je i ambiciozan, ali snalazi se s finansijskim izveštajima i ume da izađe na kraj s brojnim zaposlenima grofa od Trevetika. Ne znam kako je Kit postizao sve to i pritom radio kao menadžer jednog fonda u Sitiju. Ali bio je pametan i snalažljiv seronja. I duhovit. Nedostaje mi. Naručujem votku i tonik. Možda je Kitu sve to polazilo za rukom zato što mu je Makmilan čuvao leđa. Pitam se hoće li Oliverova odanost preći i na mene ili će pokušati da iskoristi moju naivnost dok pokušavam da se snađem s novim odgovornostima. Ne verujem mu pa odlučujem da budem obazriv. Jedina svetla tačka u poslednja dva dana bila je kad me je agentkinja pozvala da mi saopšti kako imam snimanje sledeće nedelje. Uživao sam kad sam matoroj gorgoni odgovorio da neću moći da radim kao model u skoroj budućnosti. Hoće li mi taj posao nedostajati? Nisam siguran. Poziranje ume da bude veoma dosadno, ali otkako su me izbacili s Oksforda, taj posao me je terao da ustanem iz kreveta i davao mi izgovor da ostanem u formi. A tako sam i upoznavao zgodne, mršave devojke. Otpijam gutljaj i prelazim pogledom po prostoriji. To je ono što sad želim: zgodnu devojku raspoloženu za seks, mršavu ili ne. Danas je jebački četvrtak. Njen promukli smeh privlači mi pažnju i pogledi nam se sreću. Vidim odobravanje i izazov u njenim očima. Kita mi se budi s iščekivanjem. Devojka ima lepe oči boje lešnika, dugu smeđu sjajnu kosu i pije kratke koktele. A još je važnije što izgleda fenomenalno u kožnoj mini-haljini i čizmama s visokim potpeticama koje joj dopiru do polovine butina. Da. Ona će poslužiti. U dva ujutru ulazimo u moj stan. Skidam Letiši kaput, a ona se odmah okreće i obavija mi ruke oko vrata. „Hajdemo u krevet, otmeno momče“, prošaputala je i poljubila me. Žestoko. Bez uvoda. I dalje držim njen kaput i moram da se naslonim na zid kako ne bismo pali. Njen napad me iznenađuje. Možda je pijanija nego što sam mislio. Usta joj imaju ukus karmina i jegermajstera – zanimljiva mešavina. Provlačim joj prste kroz kosu pa je povlačim kako bih oslobodio usne.

Gospodin 31 „Polako, srce“, prekorevam je. „Sačekaj da spustim tvoj kaput.“ „Jebeš kaput“, odgovara i ponovo me ljubi. Nasrće mi jezikom na usne. Radije bih jebao tebe. „Nećemo stići do spavaće sobe ako nastavimo ovako.“ Stavljam joj šake na ramena i nežno je guram od sebe. „Dobro, onda mi pokaži stan, modelu, fotografe i di-džeju“, zadirkuje me. Njen blagi irski naglasak sušta je suprotnost takvom direktnom ponašanju. Dok pratim lupkanje njenih potpetica do dnevne sobe, pitam se hoće li biti tako nesputana i u krevetu. „Da nisi možda i glumac? Inače, divan pogled“, kaže, primetivši stakleni zid što gleda na Temzu. „Lep klavir“, dodaje i okreće se prema meni, očiju blistavih od uzbuđenja. „Jesi li tucao na njemu?“ Bože, baš ima pogan jezik. „Nisam skoro.“ Bacam njen kaput na kauč. „Nisam siguran ni da ću sad to uraditi. Radije bih te odveo u krevet.“ Ne obraćam pažnju na njeno peckanje zbog toga što nemam stalan posao. Nisam joj rekao da moram da upravljam grofovijom. Letiša se osmehuje. Karmin joj je razmazan i verovatno se razmrljao i po mojim usnama. Ta pomisao mi se ne sviđa. Prelazim prstima po usnama. Letiša mi vrckajući prilazi, grabi revere moje jakne i vuče me prema sebi. „Dobro, otmeno momče, pokaži mi šta znaš.“ Spušta mi dlanove na grudi i povlači noktima od ključne kosti do ivice jakne. Sranje! Na granici je s bolom. Ima jarkocrvene kandže, ne nokte, već kandže koje joj se slažu uz karmin. Skida mi jaknu, pušta da padne na pod i otkopčava mi košulju. S obzirom na njeno raspoloženje, laknulo mi je što mi nije pokidala košulju – volim ovu košulju! Povlači tkaninu s mojih ramena, pušta da mi padne pored nogu i zariva mi nokte u ramena. Namerno. „Jao!“, uzvikujem od bola. „Dobra tetovaža“, kaže dok mi spušta dlanove niz ramena, preko ruku, do pojasa farmerki. Nokti joj ostavljaju trag na mom stomaku. Au! Čoveče, baš je agresivna! Grabim je za ruku i privlačim k sebi. Grubo je ljubim. „Hajdemo u krevet“, promrsim joj uz usne. Pre nego što stigne da odgovori, ponovo je uzimam za ruku i vučem u spavaću sobu. Gura me na krevet i ponovo mi povlači nokte po stomaku. Prsti joj se zaustavljaju na gornjem dugmetu mojih farmerki. . Jebote! Ona voli grubu igru. Štrecam se i hvatam joj ruke, stežući ih ispred nje kako bih izbegao njene nokte. Hoćeš da se grubo igramo? Pa i ja to umem.

32 E L DŽEJMS „Budi dobra“, upozoravam je. „I ti prva!“ Puštam je i pomeram se dalje kako bih je gledao. „Skini se. Odmah“, naređujem. Ona prebacuje kosu preko ramena i podboči se. Usne su joj razgaljeno, izazivački izvijene. „Hajde“, podstičem je. Oči joj tamne. „Zamoli me“, prošaputala je. Podrugljivo se osmehujem. „Molim te.“ Letiša prasne u smeh. „Obožavam tvoj otmeni naglasak.“ „Ne možeš birati u kojoj ćeš se porodici roditi, srce. Ostani u tim čizmama“, dodajem. Podrugljivo mi uzvraća osmeh, stavlja ruke iza leđa i nehajno povlači rajsferšlus kratke kožne haljine. Pomera kukove levo-desno kako bi joj haljina skliznula s tela na pod. Osmehujem se. Izgleda neverovatno. Vitka, s malini čvrstim grudima. Nosi crne čipkaste bokserice i odgovarajući brus. Iskoračuje iz haljine i prilazi mi sa zavodljivim osmehom. Zatim mi stavlja dlanove na grudi i snažno me gura tako da se rušim na pokrivač. „Skini ih“, naređuje i pokazuje na moje farmerke. Staje iznad mene, raširenih nogu. „Ti ih skini“, odgovaram jedva čujno. Ne treba joj dvaput reći. Opkoračuje me i meša mi na međunožju. Povlači nokte niz moj stomak do šlica. Jao! Jebeš ovo! Ona je opasna. Naglo sedam, iznenadivši je. Obrćem je na leđa, opkoračujem i prikivam joj ruke s obe strane glave. Ona se propinje, pokušavajući da me zbaci. „Hej!“, buni se, streljajući me pogledom. „Mislim da moram da te sputam. Opasna si.“ Glas mi je blag dok procenjujem njenu reakciju. Možda će odbiti. Razrogačuje se, ali nisam siguran da li od straha ili uzbuđenja. „A jesi li ti?“, pita šapatom. „Opasan? Ja? Nisam. Ni približno kao ti.“ Puštam je pa pružam ruku da iz fioke noćnog stočića izvadim dugačku svilenu maramu i kožne lisice. „Hoćeš li da se igraš?“, pitam i podižem obe igračke. „Ti izaberi.“ Letiša samo zuri u mene. Zenice su joj raširene od žudnje i zebnje. „Neću te povrediti“, uveravam je. To me ne uzbuđuje. „Samo hoću da te sputam.“ Zapravo brinem da bi mogla da ona mene povredi. Izvija usne u zadirkujući, zavodnički osmeh. „Svila“, odgovara.

Gospodin 33 Osmehujem se i bacam lisice na pod: dominacija kao oblik samoodbrane. „Izaberi lozinku.“ „Čelsi.“ „Dobar izbor.“ Vezujem joj svilenu maramu oko levog članka pa ga provlačim oko daske na uzglavlju. Zatim joj podižem desnu ruku i vešto vezujem drugi članak. S ispruženim rukama, nokti su joj bezopasni i ona izgleda fantastično. „Ako budeš bezobrazna, staviću ti i povez na oči“, promrmljam. Letiša se meškolji. „Hoćeš li da me udaraš po guzi?“, pita jedva čujnim šapatom. „Ako budeš dobra.“ O, ovo će biti zabavno. Svršava brzo i glasno. Vrišti i vuče svilene spone. Sedam između njenih butina, lepljivih i vlažnih usana. Prevrćem je i pljesnem je po dupetu. „Sačekaj“, mrmljam dok navlačim kondom. „Požuri!“ Jebote, ala je zahtevna! „Kako želiš“, proštenjem i zarivam se u nju. Gledam kako joj se grudi podižu i spuštaju dok spava. Po navici ponavljam u sebi sve što znam o devojci koju sam upravo kresnuo. Dvaput. Letiša. Pravnica specijalizovana za ljudska prava, seksualno agresivna. Starija od mene. Voli da bude sputana. Mnogo to voli. Ali direktne, samouverene žene to uglavnom vole, koliko znam. Grize i vrišti dok svršava. Glasna. Zabavna… Iscrpljujuća. Trzam se iz sna. Sanjao sam kako tražim nešto što mi izmiče, priviđenje koje se stalno pojavljuje i nestaje, eterično biće u plavom. I tek što sam je ugledao, upao sam u širok, dubok ponor. Stresam se. Šta li je to bilo, dođavola? Bledo zimsko sunce prodire kroz prozore, a odsjaji s Temze poigravaju na tavanici. Šta li me je probudilo? Letiša. Čoveče, prava je životinja. Ne spava pored mene i ne čujem da se tušira. Možda je već otišla. Pažljivo osluškujem.

34 E L DŽEJMS Tiho je. Široko se osmehujem. Neće biti neprijatnog ćaskanja. Dan preda mnom deluje dobro… sve dok se ne setim da ću ručati s majkom i sestrom. Zastenjem i pokrijem se preko glave. Obe će hteti da razgovaraju o oporuci. Dođavola. „Grofica udova“, kako ju je Kit zvao, uliva strah. Ne znam zašto se nije vratila u jebeni Njujork. Njen život je tamo, ne ovde. Nešto pada na pod negde u stanu. Sedam. Sranje. Letiša je još tu. To znači da ću morati da razgovaram s njom. Nerado ustajem s kreveta, navlačim prve farmerke koje dohvatim i odlazim da proverim je li na dnevnoj svetlosti divlja koliko i u mraku. Bos prolazim kroz predsoblje, ali ne zatičem je ni u dnevnoj sobi ni u kuhinji. Šta se dešava, jebote? Okrećem se na kuhinjskim vratima i ukopavam u mestu. Očekivao sam da ću ugledati Letišu, ali nepoznata vitka devojka stoji u predsoblju i pilji u mene. Oči su joj krupne i tamne kao u uplašene srne. Na sebi ima odvratan plavi radni mantil, jeftine isprane farmerke, stare patike i plavu maramu koja joj pokriva kosu. Ne progovara. „Ćao. Ko si ti, dođavola?“, pitam.

Četvrto poglavlje Zot! On je tu i ljut je. Alesija se ukočila kad ju je prikovao pogledom vatrenih zelenih očiju. Visok, vitak i polugo, nadvija se nad njom. Kestenjasta kosa mu je raščupana, a zlatni pramenovi sijaju obasjani lusterom u predsoblju. Ramena su mu široka kao što ih se i seća, ali tetovaža na mišici je složenija nego što joj se prvi put učinilo; uspeva da razazna samo jedno krilo. Retke malje na grudima spuštaju se preko zategnutog stomaka i pupka, gubeći se ispod pojasa farmerki. Uske crne farmerke iscepane su na kolenima. Ona skreće pogled zbog njegovih stisnutih punih usana, očiju boje proleća i lepog neobrijanog lica. Usta su joj odjednom suva, ali ne zna da li od nervoze ili… ili… zbog pogleda na njega. Tako je privlačan! Previše privlačan. I pritom je polugo! Ali zašto je toliko ljut? Da ga nije probudila? Ne! Oteraće je od klavira. Prestravljeno obara pogled na pod, pokušavajući da smisli šta da kaže. Steže dršku metle radi potpore. o je, dođavola, ovo plaho stvorenje u mom predsoblju? Potpuno sam zbunjen. Jesam li je već video? Slika iz zaboravljenog sna oblikuje se poput polaroid fotografije u mom sećanju, anđeo u plavom koji lebdi nad mojim krevetom. Ali to je bilo pre nekoliko dana. Je li moguće da je to bila ona? Ali sad je tu, prikovana za pod, bledog vilinskog lica, oborenog pogleda. Prsti su joj beli jer sve jače steže dršku metle kao da je ona usidruje za Zemlju. Marama joj pokriva kosu i preveliki, staromodni plavi radni mantil skriva njenu sitnu priliku. Izgleda kao da ne pripada ovde. „Ko si ti?“ ponavljam, ali blaže jer ne želim da je uplašim. Pogled krupnih očiju boje espresa, uokvirenih najdužim trepavicama koje sam ikad video, podiže se prema meni pa se ponovo spušta na pod. Sranje! K

36 E L DŽEJMS Jedan brz pogled njenih tamnih, nedokučivih očiju me je… uzdrmao. Niža je od mene bar za glavu, možda ima metar i šezdeset dva naspram mojih metar i osamdeset osam. Crte lica su joj nežne: visoke jagodice, prćast nos, svetao ten i blede usne. Izgleda kao da bi joj nekoliko dana na suncu i veliki obrok prijali. Očigledno je da čisti. Ali zašto ona? Zašto ovde? Da nije zamenila moju staru pomoć? „Gde je Kristina?“ pitam. Njeno ćutanje počinje da mi ide na živce. Možda je Kristinina ćerka – ili unuka. I dalje zuri u pod, naboranog čela. Ravnim belim zubima gricka gornju usnu i odbija da mi uzvrati pogled. Pogledaj me, govorim joj u sebi. Želim da ispružim ruku i podignem joj bradu, ali utom podiže glavu – kao da mi je pročitala misli. Pogledi nam se sreću. Nervozno oblizuje gornju usnu. Celo telo mi se kruti jer me uzavrela, snažna želja pogađa poput đuleta. Majku mu! Škiljim jer zlovolja brzo smenjuje želju. Šta je sa mnom, kog mog? Zašto devojka koju prvi put vidim tako utiče na mene? To me nervira. Ona razrogačuje oči ispod lepo izvijenih obrva i korakne unazad. Metla joj ispada iz stiska i pada na pod. Devojka se lako i gipko savija da je podigne pa se ispravlja i zagleda u dršku. Rumenilo joj se razliva obrazima i ona promrsi nešto nesuvislo. Prokletstvo! Možda plašim sirotu devojku? Nisam to hteo. Ljutim se na sebe, ne na nju. A možda postoji drugi razlog. „Verovatno me ne razumeš“, kažem više za sebe i provlačim prste kroz kosu, pokušavajući da zavladam telom. Kristinino znanje engleskog svodilo se na reči „da“ i „ovde“, što je značilo da sam često morao mnogo da gestikuliram kad sam hteo da uradi nešto što nije spadalo u njene uobičajene zadatke. I ova devojka je verovatno Poljakinja. „Ja sam čistačica, gospodine“, odgovara tiho. Pogled joj je i dalje oboren, a trepavice raširene preko blistavih obraza. „Gde je Kristina?“ „Vratila se u Poljsku.“ „Kad?“ „Prošle nedelje.“ To je novost. Zašto to ne znam, dođavola? Kristina mi je bila draga. Tri godine mi je spremala stan i znala sve moje male prljave tajne. Nisam se pozdravio s njom.

Gospodin 37 Možda je privremeno. „Hoće li se vratiti?“, pitam. Bore mrštilice na devojčinom čelu se produbljuju, ali ne odgovara. Prelazi pogledom na moja stopala. Ne znam zašto, tek odjednom se osećam nelagodno. Podbočim se i zakoračim unazad. Sve sam zbunjeniji. „Koliko si dugo ovde?“ Progovara zadihano i jedva čujno. „U Engleskoj?“ „Pogledaj me, molim te“, kažem. Zašto je toliko nevoljna da podigne pogled? Vitkim prstima ponovo steže dršku metle kao da će zavitlati njom kao oružjem. Zatim guta knedlu i podiže glavu, gledajući me krupnim smeđim očima. Očima u kojima bih mogao da se utopim. Usta mi se suše, a telo mi se ponovo budi. Jebote! „U Engleskoj sam tri nedelje“, odgovara razgovetnije i glasnije, s naglaskom koji mi je nepoznat. Dok govori, prkosno istura malu bradu. Usne su joj sad ružičaste, donja je punija od gornje koju ponovo oblizuje. Majku mu! Ponovo sam uzbuđen. Još jednom koraknem dalje od nje. „Tri nedelje?“, promrsim, zbunjen svojom reakcijom na ovu devojku. Zašto mi se ovo dešava? Šta je to u vezi s njom? Jebeno je izuzetna, dobacuje mi tih glas u glavi. Da. Dobro izgleda za devojku obučenu u mantil spremačice. Usredsredi se. Nije mi odgovorila na pitanje. „Ne. Mislio sam koliko si dugo u mom stanu?“ Odakle je ova devojka? Naprežem mozak. Gospođa Blejk je unajmila Kristinu preko neke poznanice. Međutim, Kristinina zamenica ćuti. „Govoriš li engleski?“, pitam. „Kako se zoveš?“ Mršti se i gleda me kao da sam budala. „Da, govorim engleski. Zovem se Alesija Demači. U vašem stanu sam od deset jutros.“ Opa. Stvarno govori engleski. „Dobro. Pa, drago mi je, Alesija Demači. Ja sam…“ Šta da kažem? Trevetik? Treveljan? „Maksim.“ Odsečno klima glavom i načas mi se čini da će se nakloniti, ali ostaje nepomična, držeći metlu. Njen zabrinuti pogled kao da me je ogolio. Odjednom mi se čini da se zidovi predsoblja skupljaju, guše me. Želim da pobegnem od ove neznanke i njenih očiju koje mi ispituju dušu. „Pa, drago mi je što smo se upoznali, Alesija. Možeš nastaviti da spremaš.“ Zatim dodajem:

38 E L DŽEJMS „Možeš i da mi promeniš posteljinu.“ Pokazujem rukom prema spavaćoj sobi. „Znaš gde stoji posteljina, zar ne?“ Ona ponovo klima glavom, ali se ne pomera. „Idem u teretanu“, mrmljam iako ne znam zašto joj polažem račune. n odlazi predsobljem prema spavaćoj sobi, a Alesija klone uz metlu i duboko uzdiše s olakšanjem. Gleda kako mu se leđni mišići stežu i opuštaju – sve do dve jamice odmah iznad pojasa farmerki. Taj prizor joj privlači pažnju – mnogo. On je više uznemiruje kad stoji nego kad leži. Ulazi u sobu, a ona zatvara oči. Srce joj tone u pete. Nije joj rekao da ode, ali može pozvati Magdinu drugaricu Agatu i zamoliti je da mu nađe drugu spremačicu. Izgledao je ljuto zato što ga je uznemirila, a onda se još više namrgodio. Zašto? Alesija se mršti i pokušava da potisne stravu koja raste dok pogledom traži klavir u dnevnoj sobi. Ne. To ne sme da se desi. Ako bude morala, preklinjaće ga da joj dozvoli da radi za njega. Ne želi da ode. Ne sme da ode. Klavir joj pruža jedino bekstvo. Jedinu sreću. A i gospodin je ovde. Njegov zategnut stomak, bosa stopala i prodorne oči ne izlaze joj iz glave. On ima anđeosko lice, a telo mu je… pa. Crveni. Ne bi trebalo da razmišlja o tome. Mnogo je lep. Ne. Prestani. Usredsredi se. Mahnitim pokretima nastavlja da briše parket iako je čist. Moraće da bude najbolja čistačica koju je ikad imao kako ne bi poželeo da je zameni. Pošto je to odlučila, vraća se u dnevnu sobu i nastavlja da briše, sprema i glanca. Deset minuta kasnije, dok namešta jastuke na kauču u obliku latiničnog slova L, čuje da se ulazna vrata zatvaraju. Dobro je. Otišao je. Odlazi pravo u njegovu spavaću sobu da promeni posteljinu. Kao i uvek, prostorija je neuredna – čudne lisice i odeća pobacana po podu, polurazgrnute zavese i izgužvana posteljina. Brzo skuplja odeću i skida posteljinu. Pita se zašto li je široka svilena marama vezana za uzglavlje, ali odvezuje je i spušta na noćni stočić pored lisica. Dok stavlja čist beli čaršav na dušek, pita se čemu li ti predmeti služe. Nema predstavu i ne želi da nagađa. Namešta krevet i odlazi da opere kupatilo. O

Gospodin 39 rčim kao nikad ranije. U rekordnom roku sam istrčao osam kilometara na traci, ali i dalje premotavam razgovor s novom spremačicom. Sranje. Sranje. Sranje. Presamićujem se i stavljam dlanove na kolena, pokušavajući da dođem do daha. Pobegao sam od svoje jebene spremačice – čistačice, kako god da sebe naziva – ne bih li izbegao njene krupne smeđe oči. Ne. Bežim od svoje reakcije na nju. Te oči če me proganjati ceo dan. Uspravljam se, brišem znoj s čela i pred sobom vidim neželjenu sliku – nju s onom maramom na glavi dok kleči ispred mene. Telo mi se kruti. Ponovo. Pri samoj pomisli na nju. Jebote. Ljutito peškirom brišem znoj s lica i odlučujem da dižem tegove. Da. Tako ću je izbaciti iz glave. Podižem dva teža ruska zvona i posvećujem se vežbanju. Naravno, imam vremena da razmišljam dok dižem tegove. Iskreno, zbunjen sam svojom reakcijom na tu devojku. Ne sećam se da je ijedna druga tako uticala na mene. Možda je stres kriv. Da. To je najrazumnije objašnjenje. Patim zbog Kita i ovo su posledice. Kite, pravo si đubre što si me ostavio sa svim ovim odgovornostima. Poražavajuće je. Jebeno poražavajuće. Potiskujem misli o Kitu i njoj iz glave kako bih se usredsredio na brojanje dok radim vežbe za nadlaktice. A za dva sata moram da ručam s majkom. Sranje. lesija je stavljala opran veš u mašinu za sušenje kad je čula kako se ulazna vrata ponovo zatvaraju. Ne! Vratio se. Drago joj je što je skrivena u najmanjoj prostoriji u stanu te namešta dasku i posvećuje se peglanju odeće koju je odvojila. On svakako neće ući ovamo. Kad je ispeglala petu košulju, čula je kako se vrata ponovo zatvaraju. Ponovo je sama. Ljuti je što joj nije doviknuo pozdrav kao kad je mislio da je Kristina, ali potiskuje ozlojeđenost i završava peglanje što brže može. Zatim odlazi da proveri je li ostavio nered u spavaćoj sobi. I naravno, odeća u kojoj je trenirao razbacana je po podu. Obazrivo je podiže. Vlažna je od njegovog znoja, ali začudo više se ne gadi kao pre nego što ga je upoznala. T A

40 E L DŽEJMS Stavlja odeću u korpu za veš i zaviruje u kupatilo. Svež, čist miris njegove kupke lebdi u vazduhu. Zatvara oči, udiše i odjednom je ponovo među visokim zimzelenim stablima koja okružuju roditeljsku kuću u Kukešu. Uživa u tom mirisu, ne obazirući se na žal za domom. London je sad njena kuća. Pere umivaonik i završava spremanje pola sata pre vremena. Trči pravo u dnevnu sobu i seda ispred klavira. Prstima miluje dirke i akordi Bahovog Preludijuma u C-duru ispunjavaju stan, tonovi plešu u živim bojama po uglovima sobe i smiruju njenu uzrujanu dušu. lazim u majčin omiljeni restoran u Oldviču. Poranio sam, ali zabole me. Treba mi piće, ne samo kako bih zaboravio susret sa spremačicom već i zato što moram da se očeličim pre suočavanja s majkom. „Maksime!“ Okrećem se i vidim jedinu devojku na svetu koju obožavam. Prilazi mi Merijen, moja sestra koja je mlađa od mene samo godinu dana. Njene oči, iste nijanse kao moje, blistaju dok mi obavija ruke oko vrata. Njena riđa kosa golica me po licu jer je samo nekoliko centimetara niža od mene. „Ćao, Me. Nedostajala si mi“, kažem dok je grlim. „Maksi.“ Glas joj puca. Sranje. Ne ovde. Čvršće je grlim, u sebi je moleći da ne plače. Iznenađuje me što mi se grlo steže od navale osećanja. Merijen šmrkće. Puštam je i vidim da su joj oči crvene. To ne liči na nju. Ona se obično ugleda na našu majku, koja neumoljivo vlada osećanjima. „I dalje ne mogu da verujem da ga više nema“, kaže, stežući maramicu. „Znam, ni ja. Hajde da sednemo i popijemo nešto.“ Pridržavam joj lakat dok pratimo hostesu u veliku salu s drvenom oplatom. Prostorija deluje staromodno: mesingane lampe, tamnozelene kožne presvlake, uštirkani beli stolnjaci i blistave kristalne čaše. Čuje se žagor poslovnih ljudi i zveckanje pribora za jelo. Pogled mi je prikovan za hostesino lepo dupe u uskoj suknji i slušam lupkanje njenih potpetica po uglancanom podu dok nas vodi do našeg stola. Izvlačim sestri stolicu i sedamo. „Dva bladi merija“, kažem hostesi, koja nam pruža jelovnike i zavodljivo mi se smeška. Ne uzvraćam joj. Jeste da ima dobro dupe i sladak osmeh, ali nisam raspoložen za igru. Zaokupljen sam susretom sa spremačicom i sećanjem na njene uzrujane tamne oči. Mrštim se, potiskujem tu misao i posvećujem punu pažnju sestri. Hostesa odlazi, nadureno napućenih usana. „Kad si se vratila iz Kornvola?“, pitam. „Juče.“ „Kako je grofica udova?“ U

Gospodin 41 „Maksime! Znaš da mrzi kad je tako zoveš.“ Dramatično uzdišem. „Dobro, kako je njeno majčinstvo?“ Merijen me prostreli pogledom pa se snuždi. Sranje. „Izvini“, promrsim postiđeno. „Zaista je uzdrmana iako se to ne vidi. Znaš kakva je.“ Pogled joj postaje staklast, a izraz uznemiren. „Mislim da prećutkuje nešto.“ Klimam glavom. Vrlo dobro znam kakva je. Majka retko otkriva naprsnuća u svom blistavom oklopu. Nije zaplakala na Kitovoj sahrani; bila je oličenje otmenosti u teškim trenucima. Krhka ali elegantna, kao i uvek. Ni ja nisam zaplakao. Oporavljao sam se od đavolskog mamurluka. Gutam knedlu i menjam temu. „Kad se vraćaš na posao?“ „U ponedeljak.“ Merijen se slabašno, neveselo osmehne. Merijen je jedina od nas troje koja se akademski ostvarila. Posle internata u Vikomu, upisala je medicinu na koledžu Korpus Kristi u Oksfordu i sad je doktorka u bolnici Rojal brompton, gde je na specijalizaciji za kardiohirurgiju. Sledi svoj poziv, poziv koji se rodio onog dana kad je otac umro od srčanog udara. Imala je petnaest godina – i htela je da ga spase. Očeva smrt nas je pogodila na različite načine, a najviše je uticala na Kita, koji je morao da napusti koledž i preuzme titulu. Ja sam ostao bez roditelja na čiju sam podršku mogao da računam. „Kako je Karo?“, pita me sestra. „Pati. Odlepila je zato što joj Kit nije ništa ostavio, glupi seronja“, gunđam. „Ko je glupi seronja?“, pita odsečan glas sa srednjoameričkim naglaskom. Rouina, grofica udova od Trevetika, nadvija se nad nama, kestenjaste kose, negovana i smirena u besprekornom tamnoplavom Šanelovom kostimu i s niskom bisera oko vrata. Ustajem. „Rouina.“ Hladno i brzo je ljubim u obraz koji mi je poturila pa joj izvlačim stolicu. „Zar se tako pozdravlja ožalošćena majka, Maksime“, prekoreva me dok seda i spušta tašnu birkin na pod pored nogu. Pruža ruku preko stola i stavlja šaku preko Merijenine. „Zdravo, dušo. Nisi mi se javila kad si otišla.“ „Bilo mi je potrebno malo svežeg vazduha, majko“, odgovara ona i stiska majčinu šaku. Rouina, grofica od Trevetika, zadržala je titulu iako se razvela od našeg oca. Ona veći deo godine provodi u Njujorku, gde živi i zabavlja se, a povremeno dolazi u London, gde radi kao urednica pomodnog ženskog časopisa Dernije kri. „Čašu šablija, molim vas“, kaže konobaru, koji nam je doneo bladi meri. Majka izvija obrvu s neodobravanjem dok otpijamo velike gutljaje.

42 E L DŽEJMS I dalje je neverovatno vitka i neverovatno lepa, pogotovo kroz sočivo foto-aparata. Bila je „najtraženija devojka“ svoje generacije i postala muza brojnim fotografima, uključujući mog oca, jedanaestog grofa od Trevetika. Voleo ju je; njegova titula i novac namamili su je u brak, ali nikad nije preboleo što ga je ostavila. Četiri godine posle razvoda umro je od slomljenog srca. Posmatram je ispod poluspuštenih kapaka. Koža joj je glatka poput dečje – verovatno zbog najnovijeg hemijskog pilinga. Ta žena je opsednuta željom da zadrži mladalački izgled i samo povremeno odstupa od stroge dijete koja se sastoji od ceđenog povrća ili neke druge pomodne manije kako bi popila čašu vina. Niko ne može osporiti da je moja majka lepotica, ali dvolična je koliko i lepa – a moj siroti otac je to platio glavom. „Čujem da si se video s Radžom“, kaže mi bez uvoda. „Jesam.“ „I?“ Gleda me, pomalo kratkovido jer je previše tašta da bi nosila naočare. „Sve je u fondu na moje ime.“ „A Kerolajn?“ „Ništa.“ „Shvatam. Pa, ne smemo dozvoliti da sirotica gladuje.“ „Mi ne smemo da dozvolimo?“ Rouina crveni. „Ti“, ispravlja se hladnim glasom. „Ti ne smeš dozvoliti da sirotica gladuje. S druge strane, i ona ima starateljski fond te će naslediti bogatstvo kad joj otac umre. Kit je pametno izabrao kad je o tome reč.“ „Ukoliko je maćeha ne izbaci iz nasledstva“, odbrusim i otpijam još jedan preko potreban gutljaj bladi merija. Majka skuplja usne. „Zašto je ne zaposliš? Možda u građevinskoj firmi u Mejferu? Ona ima dobro oko za uređenje enterijera i to će joj zaokupiti pažnju.“ „Mislim da bi trebalo da pustimo Kerolajn da sama odluči šta želi da radi.“ Ne uspevam da potisnem ogorčenost iz glasa. Kao i uvek, majka se nadmeno upliće u pitanja porodice koju je napustila pre mnogo godina. „Odgovara li ti da ona ostane u Kući Treveljan?“, pita, ne obazirući se na moju zlovolju. „Rouina, neću je izbaciti na ulicu.“ „Maksimilijane, možeš li da me zoveš ’majko’?“ „Razmisliću o tome kad počneš da se ponašaš kao majka.“ „Maksime“, upozorava me Merijen. Zelene oči joj sevaju. Osećam se kao ukoreno dete te se zagledam u jelovnik kako ne bih rekao nešto zbog čega ću se pokajati.

Gospodin 43 Rouina nastavlja, ne obraćajući pažnju na moju drskost. „Moramo da utvrdimo pojedinosti za komemoraciju. Mislila sam da bismo to mogli da uradimo pre Uskrsa. Zamoliću svog najboljeg pisca da sastavi posmrtno slovo za Kita ukoliko…“ Glas joj puca, a Merijen i ja iznenađeno podižemo pogled s jelovnika. Oči su joj vlažne i, prvi put otkako je sahranila svoje najstarije dete, godine joj se vide na licu. Steže maramicu s monogramom pa je prinosi usnama dok pokušava da zavlada sobom. Sranje. Osećam se kao govno. Ostala je bez najstarijeg sina… svog miljenika. „Ukoliko?“, podstičem je. „Ukoliko ti ili Merijen ne želite to da uradite“, prošaputala je s neuobičajenim preklinjućim pogledom. „Naravno“, odgovara Merijen. „Napisaću posmrtno slovo.“ „Ne, trebalo bi da ja to uradim. Dopuniću govor koji sam napisao za sahranu. Hoćemo li da naručimo?“, pitam kako bih promenio temu jer mi je neprijatno zbog majčinog neočekivanog pokazivanja osećanja. Rouina mrljavi salatu dok Merijen nožem i viljuškom skuplja ostatke omleta s tanjira. „Kerolajn je rekla da je možda u drugom stanju“, izjavljujem dok uzimam još jedan zalogaj šatobrijana. Rouina odmah podiže glavu, zaškiljivši. „Pominjala je kako pokušavaju da dobiju dete“, dodaje Merijen. „Pa, ako je u drugom stanju, to je možda moja jedina prilika da dobijem unuče i da porodica sačuva titulu još jedno pokolenje.“ Rouina prelazi optužujućim pogledom s moje sestre na mene. „Onda bi postala baba“, primećujem zajedljivo, ignorišući drugi deo njene opaske. „Šta li će tvoj najnoviji slatki trofej iz Njujorka misliti o tome?“ Rouina je poznata po tome što voli mlade muškarce, nekad mlađe od njenog mlađeg sina. Strelja me pogledom dok uzimam još jedan zalogaj, ali uzvraćam joj, čikajući je da kaže nešto. Začudo, ovo je prvi put da se osećam nadmoćnije od majke. To je novost: veći deo puberteta sam bezuspešno pokušavao da steknem njeno odobravanje. Merijen se mršti. Sležem ramenima i uzimam još jedan zalogaj izvrsne šnicle. „Ni ti ni Merijen ne pokazujete znake da ćete se uskoro skrasiti, a ne dao bog da brat vašeg oca nasledi imanja i titulu. Kameron je izgubljen slučaj“, gunđa Rouina, ne obazirući se na moju drskost. Iznenada se prisećam susreta

44 E L DŽEJMS s Alesijom Demači i mrštim se. Pogledam Merijen. I ona se mršti, piljeći u tanjir. Molim? „Šta je s onim mladim čovekom koga si upoznala na skijanju u Vistleru?“, pita je Rouina. Već se smrklo kad sam se vratio u stan. Iscrpljen i pripit, istrpeo sam majčino unakrsno ispitivanje o stanju na svim imanjima, o stanovima koji se izdaju u Londonu i gradnji u Mejferu kao i o vrednosti porodičnih akcija. Hteo sam da je podsetim da je se to jebeno ne tiče, ali osetio sam čudan ponos jer sam mogao podrobno da odgovorim na sva pitanja. Čak se i Merijen zadivila. Oliver Makmilan mi je podneo dobar izveštaj. Bacam se na kauč ispred velikog televizora u praznom, besprekornom stanu i u mislima se vraćam, kao bezbroj puta danas, razgovoru koji sam jutros vodio s tamnookom spremačicom. Gde li je sad? Koliko će dugo ostati u Engleskoj? Kako li izgleda bez onog bezobličnog radnog mantila? Koje joj je boje kosa? Tamna kao obrve? Koliko ima godina? Izgleda mlado. Možda premlado. Premlado za šta? Vrpoljim se od nelagode i menjam kanale. Možda je moja reakcija na nju bila samo trenutna. Hoću reći, izgledala je kao kaluđerica. Možda se ložim na časne sestre. Smejem se zbog te besmislene ideje. Telefon mi zapišti. Kerolajnina poruka. Kako je bilo na ručku? Iscrpljujuće. Grofica udova se ne menja. Ja ću biti grofica udova ako se oženiš! :) Zašto mi to govori? Uostalom, ne nameravam da se ženim. Pa… ne sad. Prisećam se majčine tirade o deci i odmahujem glavom. Deca. Ne. Nema šanse. Bar ne još.

Gospodin 45 To se neće skoro desiti! Dobro je. Šta radiš? Kod kuće. Gledam TV. Jesi li dobro? Mogu li da svratim? Poslednje što želim jeste da mi Kerolajn napravi još veći haos u glavi ili nekom drugom delu tela. Nisam sam. To je mala, bezazlena laž. Vidim da se i dalje kurvaš. :P Dobro me poznaješ. Laku noć, Karo. Gledam u telefon čekajući njen odgovor. Ali Kerolajn ne piše više pa se ponovo zagledam u televizor, ali nema ničega što mi privlači pažnju. Isključujem ga. Obuzima me nemir. Sedam za radni sto i otvaram elektronsku poštu. Oliver mi je poslao nekoliko mejlova s raznim pitanjima u vezi s imanjima, ali ne želim time da se bakćem u petak uveče. Može da čeka do ponedeljka. Gledam na sat i iznenađujem se što je tek osam, prerano za izlazak. Ionako mi se trenutno ne ide u neki dupke pun klub. Osećam se zarobljeno kod kuće, ali ipak mi se ne izlazi iz stana. Odlazim do klavira. Kompozicija koju sam započeo pre nekoliko nedelja zanemareno stoji na stalku. Gledam note i melodija mi odzvanja u glavi. Nesvesno počinjem da sviram. U glavu mi navire slika devojke u plavom s tamnim očima pred kojima sam ogoljen. Nove note se mahnito oblikuju i improvizujem, nastavljajući tamo gde sam stao.

46 E L DŽEJMS Majku mu! Obuzima me neuobičajena navala uzbuđenja. Prestajem da sviram, vadim telefon iz džepa i nalazim aplikaciju za snimanje. Pokrećem je i ponovo zasviram. Tonovi odzvanjaju prostorijom. Izražajni. Setni. Oživljavaju me. Nadahnjuju me. Ja sam čistačica, gospodine. Da, govorim engleski. Ja sam Alesija Demači. Alesija. Gledam na sat i vidim da je prošla ponoć. Protežem ruke i gledam notni list pred sobom. Završio sam. Napisao sam celu kompoziciju i obuzima me ponos. Koliko li sam dugo pokušavao ovo da uradim? A bilo je potrebno samo da upoznam novu pomoć. Odmahujem glavom i za promenu rano odlazim u krevet, sam.

Peto poglavlje Alesija sa zebnjom otključava vrata stana s klavirom. Srce joj tone u pete jer je alarm dočekuje ćutnjom. To znači da je zelenooki gospodin koji je zbunjuje kod kuće. Dolazi joj u snove otkako ga je videla opruženog, nagog na krevetu. Ali ovog vikenda, dok je bila besposlena, samo je o njemu razmišljala. Nije shvatala zbog čega, možda zbog brzog prodornog pogleda koji joj je uputio dok se nadvijao nad njom u predsoblju ili zato što je lep, visok i vitak, s jamicama u donjem delu leđa, iznad mišićave, sportske zadnjice… Prestani! Nema vlast nad mislima što blude… Tiho izuva mokre čizme i čarape pa bosa produžava hodnikom prema kuhinji. Radna površina pokrivena je pivskim bocama i kutijama gotove hrane, ali Alesija nastavlja prema bezbednosti vešernice. Stavlja čizme i čarape na radijator u nadi da će se osušiti pre nego što krene. Zatim skida mokru kapu i rukavice, kači ih na kuku pored bojlera pa skida jaknu koju joj je Magda dala. Stavlja je na istu kuku i mršti se zbog vode koja se sliva na pločice. I farmerke su joj natopljene jer je išla po pljusku. Stresa se dok ih svlači i oblači radni mantil, zahvalna što je ostao suv u plastičnoj kesi. Porub joj dopire do potkolenica, tako da je smerna iako nema farmerke. Proviruje u kuhinju da se uveri kako on nije tu. Verovatno još spava, tako da ubacuje mokre farmerke u mašinu za sušenje i uključuje je. Bar će se one osušiti pre nego što krene kući. Stopala su joj crvena i svrbe je od hladnoće pa uzima suv peškir s gomile čistog veša i žustro ih trlja kako bi pokrenula cirkulaciju u nožnim prstima. Uspeva da ih zagreje pa obuva patike. „Alesija?“ Zot! Gospodin je budan! Šta hoće? Promrzlim prstima brzo vadi maramu iz plastične kese i vezuje je oko glave, svesna da joj je i kosa vezana u pletenicu mokra. Duboko uzdiše i izlazi iz vešernice. Zatiče ga u kuhinji. Alesija obavija ruke oko sebe kako bi se ugrejala.

48 E L DŽEJMS „Ćao“, pozdravlja je i osmehuje se. Alesija pilji u njega. Osmeh mu je omamljujući, ozario mu je lepo lice i smaragdne oči. Skreće pogled, zaslepljena njegovom lepotom i postiđena zato što je pocrvenela. Ipak, malo joj je toplije. Bio je veoma ljut kad ga je poslednji put videla – otkud ova promena raspoloženja? „Alesija?“, ponavlja. „Molim, gospodine“ odgovara, gledajući u pod. Bar je obučen ovog puta. „Samo sam hteo da te pozdravim.“ Podiže pogled prema njemu, ali ne razume šta hoće. Osmeh mu više nije tako širok i čelo mu je naborano. „Zdravo“, odgovara, ne znajući šta očekuje od nje. On klima glavom i premešta se s noge na nogu, oklevajući. Alesija misli da će joj reći još nešto, ali gospodin se okreće i izlazi iz kuhinje. rava sam budaletina! „Da te pozdravim“, imitiram samog sebe podrugljivo. Ceo vikend sam razmišljao samo o ovoj devojci i nisam uspeo da smislim ništa pametnije od „Samo sam hteo da te pozdravim“. Šta mi je, jebote? Vraćam se u spavaću sobu i primećujem mokre otiske stopala na podu u predsoblju. Zar je hodala bosa po kiši? Sigurno nije! Soba mi je mračna, a pogled na Temzu tmuran. Kiša pljušti. Jutros je dobovala po prozoru i to me je probudilo. Sranje. Mora da je došla peške po ovom groznom vremenu. Ponovo se pitam gde živi i koliko je morala da putuje dovde. Nadao sam se da ću započeti razgovor s njom kako bih to saznao, ali vidim da joj je neprijatno u mom društvu. Je li takva zbog mene ili zbog muškaraca uopšte? Ta misao me uznemiruje. Možda je meni neprijatno. Na kraju krajeva, ona je mene najurila iz stana prošle nedelje i muči me pomisao na to da sam pobegao od nje. Odlučujem da se to neće ponoviti. Međutim, ona me je inspirisala. Celog vikenda sam bio izgubljen u muzici. To mi je skrenulo misli s novih, neželjenih odgovornosti i pružilo utočište od patnje – ili sam našao način da preusmerim patnju… ne znam. Završio sam tri kompozicije, imam maglovite ideje za još dve i u iskušenju sam da napišem reči za jednu. Ignorisao sam telefon, mejl – sve. Prvi put u životu sam pronašao utehu u sopstvenom društvu. To je bilo otkrovenje. Ko bi rekao da mogu biti tako produktivan? Međutim, ne shvatam zašto ona tako utiče na mene kad P

Gospodin 49 smo razmenili samo nekoliko reci. Nema nikakvog smisla, ali ne želim da lupam glavu time. Podižem telefon s noćnog stočića i pogled mi se zaustavlja na krevetu. Posteljina je izgužvana, a pokrivači razbacani. Majku mu, baš sam aljkav. Brzo nameštam krevet. Uzimam crni duks s kapuljačom s gomile odeče bačene na kauč i oblačim ga preko majice. Ako su joj stopala mokra, verovatno joj je hladno. Zaustavljam se u predsoblju da povećam temperaturu za nekoliko stepeni na termostatu. Ne želim da joj bude hladno. Izlazi iz kuhinje s praznom korpom za veš i plastičnom kutijom punom krpa i sredstava za čišćenje. Oborene glave, prolazi pored mene i ulazi u spavaću sobu. Gledam kako se udaljava u bezobličnom mantilu: dugačke blede noge, uski kukovi koji se blago njišu… jesu li to jarkoružičaste gaće što se provide kroz najlon? Ispod marame, debela smeđa pletenica joj se spušta niz leđa sve do vrha ružičastih gaća i njiše se u ritmu njenih koraka. Znam da bi trebalo da skrenem pogled, ali on ostaje prikovan za njen donji veš. Gaće joj pokrivaju celo dupe i dopiru joj do struka. Mislim da nikad nisam video tako duboke gaće ni na jednoj ženi. A telo mi reaguje kao da sam trinaestogodišnji klinac. Jebote!, zakukam u sebi jer se osećam kao perverznjak. Odolevam nagonu da pođem za njom i odlazim u dnevnu sobu. Sedam za kompjuter kako bih pročitao Oliverove mejlove i ignorisao požudu i spremačicu Alesiju Demači. lesija se iznenadila što je njegov krevet namešten. Kad god je bila u ovom stanu, u toj sobi je uvek bio krš. Na kauču i dalje stoji hrpa odeće, ali izgleda urednije nego ikad ranije. Razgrće zavese i zagleda se u reku. „Temza“, šapuće. Glas joj blago podrhtava. Tmurna je i siva kao golo drveće na naspramnoj obali… nimalo nalik Drimu. Nimalo nalik kući. Ovde je urbano i uvek je puno ljudi, previše ljudi. Kod kuće je bila okružena plodnim zemljištem i planinama snežnih vrhova. Potiskuje bolne uspomene na dom. Došla je ovamo kako bi radila – želi da radi jer ovde može da svira klavir. Pita se hoće li vlasnik biti kod kuće celog dana. Ta mogućnost joj se ne sviđa. Neće moći da svira omiljene kompozicije ako on ostane kod kuće. Ali s vedrije strane, moći će da ga gleda. Muškarca koji joj dolazi u snove. Mora da prestane da razmišlja o njemu. Odmah. Teška srca, slaže razbacanu odeću u garderober i ubacuje ono što izgleda kao da bi trebalo da se opere u korpu za veš. A

50 E L DŽEJMS U kupatilu se oseća miris zimzelena i sandalovine. To je prijatna, muževna aroma. Zastaje da duboko udahne i uživa u njoj kao što je i ranije radila. Pred sobom vidi njegove izuzetne oči… i široka ramena… i ravan stomak. Prska ogledalo sredstvom za pranje i žustro trlja. Prestani! Prestani! Prestani! On je njen poslodavac i ona ga nimalo ne zanima. Na kraju krajeva, ona je njegova čistačica. Poslednji zadatak u spavaćoj sobi je da isprazni korpu. Obuzima je neverica zato što je prazna. Nema iskorišćenih kondoma. Vraća je ispod noćnog stočića. Iako ne zna zašto, prazna korpa joj mami osmeh. Podiže korpu za veš i kutiju sa sredstvima za čišćenje pa načas gleda dve crnobele fotografije na zidu. Obe su aktovi. Na jednoj je devojka koja kleči. Koža joj je bleda, gotovoprozirna. Vide joj se tabani, zadnjica i lepa krivina leđa; podigla je plavu kosu u punđu i nekoliko pramenova joj je palo na vrat. Devojka je prelepa, bar iz ovog ugla. Druga fotografija je zumirana i prikazuje krivinu ženskog vrata, kosu prebačenu u stranu, kao i kičmu od prvog pršljena do zadnjice. Koža boje ebanovine svetluca pod svetlom. Oduzima dah. Alesija uzdiše. Sudeći po tim fotografijama, on voli žene. Pita se je li fotograf. Možda bi jednog dana mogao da napravi njenu fotografiju. Odmahuje glavom zbog tih nerazumnih misli pa se vraća u kuhinju da prione na bacanje kutija od hrane i pivskih boca. dvojio sam pisma saučešća kako bih kasnije odgovovz rio na njih – ne mogu još da se suočim s tim. I kako li je Kit uspevao da se snađe s poljoprivrednim subvencijama, stočarstvom i ostalim sranjima koja idu uz posedovanje i održavanje hiljada jutara zemlje? Načas mi je krivo što nisam upisao poljoprivredni ili poslovni smer na fakultetu umesto lepih umetnosti i muzike. Kit je studirao ekonomiju u Londonskoj školi ekonomije pre nego što je otac umro. Pošto je uvek bio poslušan sin, ispisao se i upisao na Kornvolski univerzitet kako bi postao stručnjak za poljoprivredu i upravljanje gazdinstvima. Pošto je nadgledao trideset hiljada jutara, shvatam da je to bila pametna odluka. Kit je uvek bio razuman, osim kad mu je palo na pamet da vozi motor po zaleđenim putevima Trevetika usred zime. Zaranjam lice u šake jer mi pred očima izlazi slika njegovog slomljenog tela u mrtvačnici. Zašto, Kite, zašto?, pitam po hiljaditi put. Vreme koje se pogoršava iza staklenog zida odražava moje raspoloženje. Ustajem i prilazim da bolje vidim. Na reci dve barže plove u suprotnim pravcima, policijski gliser ide prema istoku a rečni autobus prema O