E. L. Džejms - Gospodin

Gospodin 201 Alesija! Nije imala predstavu da je tako razvratna. Gospodin Maksim je probudio čudovište. Smeje se u sebi. Ko bi rekao? Misli joj postaju tmurnije. Šta će da radi kad se odmor završi i oni se vrate u London? Obavija mu jednu šaku oko mišice, a drugom steže njegovu. Ne želi da razmišlja o tome. Ne sad. Ne danas. Ovo je odmor. Dok hodaju, te reči postaju njena mantra. Ovo je odmor. Ky është pushim. Padstou je veći od Trevetika, ali stare kuće nagurane jedna uz drugu i uski putevi su isti. Gradić je živopisan. Vrvi od ljudi, kako turista tako i žitelja koji su izašli da uživaju na suncu uprkos hladnoći. Deca jedu sladoled. Mladi parovi se drže za ruke kao Maksim i ona. I stariji parovi se drže podruku. Alesija je zapanjena što ljudi tako slobodno pokazuju ljubav na ulicama. U Kukešu nije tako. lazim u prvu prodavnicu ženske odeće na koju nailazimo. Pripada lokalnom lancu prodavnica. Stojim nasred radnje i piljim u ponudu. Sve izgleda lepo, ali, iskreno rečeno, malo sam zbunjen. Alesija mi se zakačila za ruku kao prilepak. A ja nemam pojma odakle da počnem. Nadao sam se da će sarađivati, čak se i radovati – ali ona izgleda kao da je izložena odeća ne zanima. Prilazi nam mlada prodavačica. Plava je i bezbrižna, s vedrim osmehom i konjskim repom koji veselo poskakuje. „Izvolite?“ „Mojoj… ovaaaj, devojci je potrebno sve. Ostavila je stvari u Londonu, a ostaćemo ovde nedelju dana.“ Devojka? Da. To zvuči dobro. Alesija iznenađeno podiže pogled prema meni. „Naravno. Šta vam je potrebno?“, pita prodavačica i pogleda Alesiju. Ona sleže ramenima. „Hajde da počnemo s farmerkama“, umešam se. „Koji broj?“ „Ne znam“, odgovara Alesija. Prodavačica načas izgleda zbunjeno pa se odmiče da je pogleda. „Niste odavde, je li tako?“, pita srdačno. „Nisam.“ Alesija crveni. U

202 E L DŽEJMS „Sitni ste pa mislim da nosite engleski broj osam ili deset.“ Gleda nas s iščekivanjem dok čeka potvrdu. Alesija klima glavom, ali mislim da to radi samo kako ne bi ispala nepristojna. „Zašto ne biste otišli u kabinu, a ja ću vam doneti nekoliko pari da probate?“ „Važi“, promrmlja Alesija. Dobacuje mi nedokučiv pogled dok prati prodavačicu prema kabinama. Čujem kako joj prodavačica govori. „Inače, ja sam Sara.“ Odahnem dok gledam kako uzima nekoliko pari farmerki s polica. „Tamnoplave, svetloplave i crne“, pomažem joj. Konjski rep joj veselo poskakuje dok mi se osmehuje i uzima još nekoliko pari. Tumaram po radnji i razgledam, pokušavajući’da odredim šta bi Alesiji lepo stajalo. I ranije sam išao u kupovinu sa ženama, ali one su znale šta hoće. Vukle su me sa sobom kako bih platio ili da bi čule moje mišljenje koje su zatim ignorisale. Sve devojke koje sam znao bile su sigurne u svoj stil. Pitam se treba li da je pošaljem u kupovinu s Kerolajn. Šta? U Londonu? Ne. To verovatno nije pametno. Ne još. Mrštim se. Šta radim? Tucam svoju spremačicu. Eto šta radim. U glavi čujem njene krike dok doživljava orgazam. Kita mi se odmah diže. Sranje. Da. Krešem je i želim to ponovo da radim. Zbog toga sam ovde. Alesija mi se sviđa. Stvarno mi se sviđa. I želim da je zaštitim od svih sranja koja je preživela… Imam mnogo, a ona nema ništa. Podrugljivo se osmehujem. To je preraspodela bogatstva. Da. Baš sam nesebičan i socijalistički nastrojen. Mojoj majci se to ne bi svidelo. Osmehujem se na tu pomisao. Uzimam dve haljine koje mi se dopadaju, jednu crnu, drugu smaragdnu, pa ih pružam prodavačici. Hoće li se dopasti Alesiji? Sedam na stolicu ispred kabina i čekam, pokušavajući da umirim uznemirujuće misli. Alesija izlazi u zelenoj haljini. Opa.

Gospodin 203 Osećam se pripito. Nisam je nikad video u haljini. Kosa joj pada preko grudi koje napinju mekanu tkaninu. Haljina prianja svugde. Uz grudi. Uz ravan stomak. Dopire joj do kolena. Bosa je. Izgleda fantastično – možda malkice starije, ali ženstvenije i otmenije. „Je l' nije previše otvoreno?“ pita dok povlači dekolte. „Nije.“ Glas mi je promukao te se nakašljavam. „Nije, taman je kako treba.“ „Sviđa li ti se?“ „Da. Da. Mnogo mi se dopada. Prelepo izgledaš.“ Stidljivo mi se osmehuje. Podižem prst i dajem joj znak da se okrene. Alesija se brzo zavrti, kikoćući se. Haljina joj prianja i za guzu. Da, divna je. „Uzeo bih je“, kažem, a Alesija se vraća u kabinu. etrdeset pet minuta kasnije Alesija ima novu odeću: tri para farmerki, četiri majice dugih rukava u različitim bojama, dve suknje, dve košulje, dva kardigana, dve haljine, dva džempera, jaknu, čarape, hulahopke i donji veš. „Hiljadu tri stotine i pedeset pet funti, molim vas.“ Sara se široko osmehuje Maksimu. „Molim!“, cikne Alesija. Maksim daje Sari kreditnu karticu pa privlači Alesiju u zagrljaj i vatreno je ljubi. Konačno je pušta, a ona zadihano obara pogled. Ne može da pogleda Saru. U Alesijinom rodnom gradu se i držanje za ruke smatra previše slobodnim. A ljubljenje? Ne, nikad u javnosti. „Hej“, mrmlja Maksim i hvata je za bradu kako bi joj podigao lice. „Previše si potrošio“, prošaputala je. „Ne kad si ti u pitanju. Molim te, ne ljuti se na mene.“ ogled joj se zadržava na mom licu, ali nemam predstavu o čemu razmišlja. „Hvala“, kaže napokon. „Nema na čemu“, odgovaram s olakšanjem. „A sad ćemo da ti kupimo pristojnu obuću.“ Lice joj se ozari kao letnji dan. Ah. Cipele… to je put do srca svake žene. Č P

204 E L DŽEJMS obližnjoj prodavnici obuće bira par crnih grubih čizama do članaka. „Potrebno ti je više od jednog para“, primećujem. „Ove su mi sasvim dovoljne.“ „Vidi, ove su lepe.“ Podižem par baletanki. Voleo bih da imaju jebozovne cipele s visokim potpeticama, ali avaj – ovde je sve praktično. Alesija okleva. „Sviđaju mi se“, kažem u nadi da ću svojim mišljenjem uticati na njenu odluku. „Dobro, ako ti se sviđaju. Lepe su.“ Široko se osmehujem. „A i ove mi se sviđaju.“ Podižem smeđu kožnu čizmu do kolena s četvrtastom petom. „Maksime“, protivi se. „Molim te.“ Kolebljivo se osmehne. „Dobro.“ ožemo da ostavimo tvoje čizme u kanti za recikliranje“, kaže Maksim dok stoje pored kase. Alesija spušta pogled na nove čizme koje je obula pa na stare koje drži u ruci. To je sve što joj je ostalo od stvari koje je ponela od kuće. „Volela bih da ih zadržim“, odgovara. „Zašto?“ „Iz Albanije su.“ „Oh.“ Izgleda iznenađeno. „Pa, možda ih možemo odneti kod obućara.“ „Obućar? Ne znam za tu reč.“ „Na popravku. Obućar će zameniti donove. Razumeš?“ „Da, da“, odgovara uzbuđeno. „Kod obućara.“ Gleda kako Maksim ponovo pruža kreditnu karticu. Kako li će da mu se oduži? Jednog dana će zaraditi dovoljno da mu vrati novac. A dotle mora smisliti šta bi mogla da uradi za njega. „Ne zaboravi da hoću da kuvam“, kaže. To je jedan način. „Danas?“, pita Maksim i podiže njene torbe. „Da, želim da ti kuvam. U znak zahvalnosti. Večeras.“ „Važi. Hajde prvo da stavimo ove kese u kola pa ćemo posle ručka da kupimo namirnice.“ Ostavljaju kese u mali prtljažnik pa nastavljaju prema restoranu, držeći se za ruke. Alesija se trudi da ne misli o Maksimovoj darežljivosti. U njenoj zemlji je nepristojno odbiti poklon, ali zna kako bi je otac nazvao da zna šta ona radi. Ili bi je ubio ili dobio srčani udar. Verovatno i jedno i drugo. Već ga je osramotila i donedavno je imala modrice kojima je to mogla da dokaže. U „M

Gospodin 205 Ponovo je obuzima tuga što njen otac nije otvorenijih shvatanja – i manje nasilan. Baba. Raspoloženje joj se kvari. lazimo u restoran Rik Stajn. Alesija je ćutljiva i deluje potišteno dok naručujemo. Pitam se je li takva zato što sam potrošio novac na njenu odeću. Kad je konobarica zapisala porudžbinu, pružio sam ruku preko stola da uzmem Alesijinu i ohrabrujuće je stisnem. „Alesija, ne brini zbog novca za odeću. Molim te.“ Ona se slabašno osmehuje i otpija gutljaj mineralne vode. „Šta je bilo?“ Odmahuje glavom. „Kaži mi“, navaljujem. Ponovo odmahuje glavom i okreće se da gleda kroz prozor. Nešto nije u redu. Sranje. Jesam li je uzrujao? „Alesija?“ Okreće se prema meni. Izgleda utučeno. Jebem ti. „Šta je bilo?“ Crne oči su joj pune tuge, a ja se osećam kao da mi je neko zario nož u stomak. „Kaži mi.“ „Ne mogu da se pretvaram da sam na odmoru“, odgovara tiho. „Kupio si mi sve te stvari, a ja nikad neću moći da ti vratim novac. I ne znam šta će biti sa mnom kad se vratim u London. I razmišljala sam o svom ocu i šta bi mi uradio…“ zastaje i guta knedlu, „kao i tebi kad bi znao šta smo uradili. Znam kako bi me nazvao. Umorna sam. Umorna sam od toga da se plašim.“ Glas joj je namučeni šapat, a oči joj sijaju od suza. Gleda pravo u mene. „O tome sam razmišljala.“ Uzvraćam joj pogled. Paralisan, ali prazan i žalostan. Zbog nje. „To su teške misli“, primećujem. Konobarica se vraća pa spušta sendvič s piletinom ispred mene i čorbu od bundeve ispred Alesije. „Je li sve u redu?“, pita. „Jeste, hvala“, odgovaram da je se rešim. Alesija podiže kašiku i meša supu. Osećam se nemoćno jer ne znam šta da kažem. „Nisam tvoj problem, Maksime“, kaže jedva čujno. „Nikad nisam ni rekao da jesi.“ „Nisam tako mislila.“ U

206 E L DŽEJMS „Znam na šta si mislila, Alesija. Šta god da se desi među nama, hoću da budem siguran da si dobro.“ Tužno mi se osmehuje. „Zahvalna sam na tome. Hvala.“ Njen odgovor me ljuti. Ne želim njenu zahvalnost. Čini mi se da ona ima neke zastarele stavove o tome da mi je ljubavnica. I ne znam kakve veze njen otac imaš tim. Ovoje 2019. Nije 1819. Šta ona hoće, kog mog? Jebote. Šta ja hoću? Gledam kako podiže kašiku sa čorbom do usana. Lice joj je bledo i tužno. Bar jede. Šta hoću? Od nje? Imao sam njeno lepo telo. I to mi nije dovoljno. Saznanje me pogađa kao malj između očiju. Želim njeno srce. Jebem ti.

Sedamnaesto poglavlje Ljubav. Zbunjujuća je. Nerazumna je. Izluđujuća… Ushićujuća. Tako ljubav izgleda. Ludo sam, blentavo, zaljubljen u devojku koja sedi naspram mene. U svoju spremačicu. Alesiju Demači. Osećam se ovako otkako sam je prvi put video kako stoji u mom predsoblju i steže metlu. Sećam se koliko sam se uznemirio… Kako sam se naljutio. Zidovi su se skupili oko mene i morao sam da pobegnem jer nisam razumeo dubinu tih osećanja. Od ovoga sam pobegao. Mislio sam da me ona ludo privlači. Ali ne. Ne žudim samo za njenim telom. Nikad se nije svodilo samo na to. Ona me privlači kao nijedna druga devojka. Volim je. Zato sam otišao za njom kad je pobegla u Brentford. Zbog toga sam je doveo ovamo. Želim da je zaštitim. Želim da bude srećna. Želim je uz sebe. Jebote. To je otkrovenje. Alesija nema pojma ko sam ni šta sam. Kao što ni ja ne znam gotovo ništa o njoj. Nemam pojma šta oseća prema meni. A ipak je ovde sa mnom, to valjda znači nešto. Mislim da joj se sviđam. Međutim, kakav je izbor imala? Ja sam joj bio jedino rešenje. Plašila se i nije imala kuda da pobegne. Jednim delom sam bio svestan toga i pokušao sam da se držim dalje od nje, ali nisam mogao jer je našla put do mog srca. Zaljubio sam se u svoju spremačicu. Ovo je jebena zbrka. Konačno se otvara prema meni – ali još je uplašena uprkos svemu što sam uradio. Nisam uradio dovoljno. Gubim apetit. „Izvini. Nisam htela da udavim raspoloženje“, prene me iz misli. „Da udaviš rasploženje?“ Mršti se. „Moj engleski?“ „Mislim da si htela da kažeš ’ubiješ raspoloženje’.“ Osmeh joj je malodušan. „Nisi“, uveravam je. „Smislićemo rešenje, Alesija. Videćeš.“ Klima glavom, ali ne izgleda ubeđeno. „Nisi gladan?“

208 E L DŽEJMS Spuštam pogled na sendvič i stomak mi zakrči. Alesija se zakikoće. To je najlepši zvuk na svetu. „To je već bolje.“ Uživam u njenoj razdraganosti, zadovoljan što joj se smisao za humor vratio, pa prionem na jelo. lesija se opušta. Prvi put je razgovarala s njim o svojim osećanjima, a nije izgledao kao da se ljuti na nju. Kad ju je pogledao, oči su mu bile ispunjene toplinom, a izraz je bio ohrabrujući. Smislićemo rešenje, Alesija. Videćeš. Spušta pogled na čorbu od bundeve i apetit joj se vraća. Divi se lancu događaja koji ju je doveo ovamo. Kad ju je majka smestila u minibus na ledenom sporednom putu u Kukešu, znala je da će joj se život nepovratno izmeniti. Mnogo se nadala novom životu u Engleskoj. Nije očekivala da će putovanje biti tako teško ni tako opasno. Ironija je što je pokušavala da pobegne od opasnosti. Ipak, to putovanju ju je dovelo do njega. Gospodina Maksima. Lepog lica, opčinjavajućeg osmeha i uvek spremnog da se nasmeje. Posmatra ga dok jede. Maniri za stolom su mu besprekorni. Pokreti su mu odmereni i žvaće sa zatvorenim ustima. Njena baka Engleskinja, koja je mnogo držala do manira, bila bi zadovoljna. Maksim podiže pogled prema njoj. Zelene oči mu blistaju. Najneverovatnije boje. Boje Drima. Boje njenog doma. Mogla bi da ga gleda ceo dan. Ohrabrujuće joj se osmehne. „Sve u redu?“ Alesija klima glavom. Voli toplinu u njegovom osmehu kad je gleda, voli usplamtelost u njegovim očima… kad je želi. Crveni i obara pogled na tanjir. Nije očekivala da će se zaljubiti. Ljubav je za budale, govorila je njena majka. Možda jeste budala, ali voli ga. To mu je i rekla. Ali, naravno, on nije razumeo njen maternji jezik. „Hej“, kaže Maksim. Alesija podiže pogled. Pojeo je sendvič. „Kakva je čorba?“ „Dobra.“ „Pa jedi onda. Voleo bih da te odvedem kući.“ „Važi.“ Dopada joj se ideja o „kući“. Volela bi da se skući s njim. Zauvek. Ali zna da je to nemoguće. Devojka može da mašta. A

Gospodin 209 *** Ne razgovaraju mnogo dok se voze natrag do Trevetika. Maksim je zamišljen i sluša čudnu muziku. Zaustavili su se u supermarketu zvanom Teško na izlazu iz Padstoua kako bi kupili sastojke koji su joj potrebni za tave kosi, očevo omiljeno jelo. Nada se da će se Maksimu dopasti. Gleda krajolik kroz prozor. I dalje je obavijen zimom, ali podseća je na kuću iako je ovde drveće nisko i iskrivljeno od oštrog korniškog vetra. Pita se šta li Magda i Mihal rade u Brentfordu. Nedelja je, tako da Mihal verovatno radi domaći ili igra igrice onlajn, a Magda kuva ili priča s verenikom na Skajpu. A možda se pakuje za selidbu u Kanadu. Nada se da su oboje dobro. Pogleda Maksima, koji izgleda izgubljeno u mislima; on zna kako su Magda i Mihal ako se čuo s prijateljem. Možda će joj kasnije dati da se posluži njegovim telefonom kako bi čula vesti od kuće. Ne, Brentford nije njena kuća. Ne zna gde će njena sledeća kuća biti. Rešena da ostane dobre volje, potiskuje te misli i sluša neverovatne zvuke koji dopiru sa zvučnika. Boje su kaleidoskop ljubičaste, crvene, tirkizne… nikad nije čula tako nešto. „Kakva je ovo muzika?“, pita. „Iz Dolaska.“ „Kakvog dolaska?“ „Iz filma.“ „Oh.“ „Jesi li ga gledala?“ „Nisam.“ „Odličan je. Zaista sjajan. O vremenu, jeziku i teškoćama u komunikaciji. Možemo da ga pogledamo kod kuće. Dopada li ti se muzika?“ „Da. Čudna je. Izražajna. I šarena.“ Brzo joj se osmehne. Prebrzo. Bio je zamišljen. Pita se je li razmišljao o razgovoru koji su ranije vodili. Mora da zna. „Jesi li ljut na mene?“ „Nisam. Naravno da nisam! Zašto bih se ljutio na tebe?“ Sleže ramenima. „Ne znam. Ćutljiv si.“ „Dala si mi mnogo tema za razmišljanje.“ „Izvini.“ „Nema potrebe da se izvinjavaš. Nisi uradila ništa pogrešno. Ako je iko to uradio…“ Začuti. „Ni ti nisi uradio ništa što ne treba.“

210 E L DŽEJMS „Drago mi je što tako misliš.“ Dobacuje joj brz, iskren osmeh koji razvejava njene sumnje. „Postoji li neka namirnica koju ne jedeš?“ pita, žaleći što to nije saznala pre nego što su otišli u kupovinu. „Ne, može se reći da sam svaštojed. Išao sam u internat“, odgovara kao da je time objasnio stav o hrani. Ali Alesijino poznavanje internata svodi se na knjige Inid Blajton, omiljene spisateljice njene bake. „Je l' ti se dopadalo tamo?“ „Nije u prvom. Izbacili su me. Drugi mi se svideo. To je bila pristojna škola i stekao sam dobre prijatelje tamo. Upoznala si ih.“ „O, tako je.“ Alesija pocrveni pri pomisli na dva muškarca u gaćama. Nastavljaju da ćaskaju i raspoloženje joj se popravlja. nosimo kese u kuću. Alesija vadi namirnice, a ja nosim njenu odeću na sprat i ostavljam je u gostinskoj sobi. Međutim, odmah se predomislim i premeštam je u garderober u mojoj sobi. Želim da bude ovde sa mnom. Baš sam nadmen. Jebote. Ušeprtljao sam se. Ne znam kako da se ponašam s njom. Sedam na krevet i zaranjam glavu u šake. Jesam li imao jasan plan pre nego što smo došli ovamo? Nisam. Mislio sam kurcem. A sad… pa, nadam se da mislim glavom i da pratim srce. Dok sam vozio ovamo, razmišljao sam šta da radim. Treba li da joj kažem da je volim? Treba li da prećutim? Nije mi dala nikakav nagoveštaj o svojim osećanjima prema meni, ali ona je uzdržana gotovo u svemu. Ovde je sa mnom. To svakako nešto znači, zar ne? Mogla je da ostane s prijateljicom, ali oni gangsteri bi se vratili i pronašli je. Krv mi se ledi. Stresam se pri pomisli na to šta bi joj uradili da su je našli. Ne. Ja sam joj jedini izbor. Ona nema ništa. Kako je mogla da pobegne? A opet je došla u Englesku i uspela da preživi. Snalažljiva je, ali kakav li je to danak uzelo? Te misli me pritiskaju. Šta li je radila od trenutka kad je pobegla do dolaska kod Magde? Strepnja koju sam video u njenim očima u restoranu… utiče na mene. Umorna sam od toga da se plašim. Pitam se koliko li se dugo tako oseća. Otkako je došla u zemlju? Čak ne znam ni koliko je dugo tu. Ne znam mnogo toga o njoj. Ali želim da bude srećna. U

Gospodin 211 Misli. Šta raditi? Prvo. Moram da se pobrinem da bude legalno u zemlji. A nemam predstavu kako to da uradim. Trebalo bi da moji advokati znaju. Mogu samo da zamislim Radžin izraz lica kad mu kažem da krijem ilegalnu imigrantkinju. Njena baba je bila Engleskinja. Možda će to pomoći. Jebote. Ne znam. Šta bih još mogao da uradim? Mogao bih da se oženim njome. Molim? Brak? Naglas se nasmejem zato što je sama pomisao suluda. A što da ne? Moja majka bi odlepila. Samo to je dovoljan razlog da je zaprosim. Reči koje je Tom izgovorio one noći u pabu odzvanjaju mi u glavi: Znaš, pošto si sad grof, moraćeš da napraviš naslednika i rezervu. Alesija bi mogla da bude moja grofica. Srce mi ubrzano bije. To bi bio smeo potez. I možda malkice ishitren. Čak ne znam oseća li ona bilo šta prema meni. Mogao bih da je pitam. Prevrćem očima. Vrtim se ukrug. Moram da saznam više o njoj. Kako bih mogao da je zaprosim? Znam da pronađem Albaniju na mapi, ali to je sve. Pa, to mogu odmah da ispravim. Vadim telefon iz džepa i pokrećem Gugl. Već je pao mrak kad je telefon zapištao, žaleći se na bateriju koja samo što se nije istrošila. Opružen sam na krevetu i čitam sve što sam pronašao o Albaniji. To je opčinjavajuće mesto, delom savremena a delom drevna zemlja s burnom istorijom. Pronašao sam Alesijin rodni grad. Nalazi se na severoistoku, ušuškan između planina, nekoliko sati vožnje od prestonice. Po onome što sam pročitao, rekao bih da je taj predeo prilično tradicionalan. To štošta objašnjava. Alesija kuva u prizemlju. Šta god da sprema, miris je veoma primamljiv. Ustajem, protežem se i silazim. I dalje je obučena u belu majicu i farmerke. Okrenuta mi je leđima dok meša nešto u šerpi na šporetu. Voda mi polazi na usta od mirisa. „Ćao“, pozdravljam je i sedam na barsku stolicu za kuhinjskim šankom. „Ćao.“ Brzo mi se osmehne. Ponovo je uplela kiku. Stavljam telefon da se puni ispod šanka i pokrećem Sonos. „Sluša li ti se neka određena muzika?“ pitam je.

212 E L DŽEJMS „Ti izaberi.“ Biram laganu plejlistu i puštam je. RY X zatrešti iz zvučnika nad glavom, štrecnuvši nas. „Izvini. Šta to kuvaš?“ „Iznenađenje“, odgovara i koketno me pogleda preko ramena. „Obožavam iznenađenja. Sjajno miriše. Mogu li nekako da pomognem?“ „Ne. Ovo je moja zahvalnica. Hoćeš li da piješ?“ Smejem se. „Da, voleo bih piće. Smeta li to što ispravljam tvoj engleski?“ „Ne. Hoću da učim.“ „Mi kažemo: hoćeš li piće?“ „Dobro.“ Ponovo mi se osmehuje. „I da, hoću. Hvala.“ Stavlja šerpu u stranu, uzima otvorenu bocu crnog vina s kredenca i toči mi čašu. „Čitao sam o Albaniji.“ Munjevito me pogleda u oči, a lice joj se ozari kao praskozorje. „Kuća“, prošaputa. „Pričaj mi o životu u Kukešu.“ Možda zato što je rasejana dok sprema večeru, tek konačno se otvara i počinje da opisuje kuću u kojoj je živela s roditeljima. Nalazi se pored velikog jezera okruženog jelama… Dok mi priča, posmatram je i divim se lakoći i gipkosti njenih pokreta, kao da je godinama kuvala u toj kuhinji. Bez obzira na to da li renda morski oraščić ili uključuje tajmer na rerni, izgleda kao profesionalna kuvarica. A usput mi toči vino, pere sudove i priča o klaustrofobičnom životu u Kukešu. „Dakle, ne voziš?“ „Ne“, odgovara dok postavlja sto. „Vozi li tvoja majka?“ „Da, ali retko:“ Osmehuje se zbog mog zgranutog pogleda. „Znaš, većina Albanaca nije vozila do sredine devedesetih. Niko nije imao automobil do pada komunizma.“ „Au, nisam imao pojma.“ „Volela bih da naučim.“ „Da voziš? Naučiću te.“ Zapanjuje se. „U tvojim brzim kolima? Ne bih rekla!“ Prasne u smeh kao da sam joj predložio da odletimo na mesec da ručamo. „Mogu da te naučim.“ Ovde ima dovoljno zemlje i ne moramo na javni put. Bili bismo bezbedni. Pred očima vidim kako vozi neki Kitov automobil, možda njegov morgan. Da, to priliči jednoj grofici. Grofici?

Gospodin 213 „Ostaje još da se zapeče petnaestak minuta“, kaže i lupka usne prstom. Nešto joj je na pameti. „Šta bi htela da radiš?“ Alesija gricka donju usnu. „Šta je bilo?“, pitam je. „Volela bih da čujem Magdu.“ Naravno da hoće da je čuje. Magda joj je verovatno jedina prijateljica, dođavola. Zašto se nisam toga setio? „Naravno, izvoli.“ Skidam telefon s punjača i nalazim Magdin broj. Pozivam je i dodajem telefon Alesiji, koja mi se zahvalno osmehne. „Magda… Da, ja sam.“ Alesija odlazi da sedne na kauč, a ja se trudim da ne prisluškujem. Zamišljam da je Magda odahnula što čuje da je Alesija živa i zdrava. „Ne. Dobro sam.“ Dobacuje mi pogled, a oči joj sijaju. „Veoma dobro“, dodaje i široko se osmehuje. Hvatam sebe kako joj uzvraćam. „Veoma dobro“ mi se dopada. Smeje se nečemu što je Magda rekla. Srce mi je puno. Mnogo volim da je slušam kako se smeje; veoma retko to radi. Trudim se da je ne gledam dok razgovara, ali ne mogu da odolim. Nesvesno vrti pramen kose koji joj je ispao iz pletenice dok priča Magdi o moru i kako se juče neplanirano bućnula. „Ne, divno je ovde. Podseća me na kuću.“ Ponovo podiže pogled prema meni, a ja se gubim u njenom pogledu. Kuća. Ovo bi mogla da joj bude kuća… Usta mi se suše. Druže! Stvarno trčiš pred rudu! Skrećem pogled da prekinem čini njenog pogleda. Misli me muče te otpijam gutljaj vina. Moja reakcija je potpuno nova i previše samouverena. „Kako je Mihal? A Logan?“, pita, željna novosti. Prepušta se živahnom razgovoru o pakovanju, Kanadi – i venčanju. Alesija se ponovo nasmeje i glas joj se menja, postaje nežniji… slađi. Razgovara s Mihalom i po njenom tonu shvatam da joj je veoma drag. Ne bi trebalo da sam ljubomoran – on je dete – ali možda jesam? Nisam siguran da mi se to novo nepoznato osećanje dopada. „Budi dobar, Mihale… Nedostaješ mi… Zdravo.“ Ponovo me pogleda. „Važi. Hoću… Zdravo, Magda.“Prekida vezu i prilazi da mi vrati telefon. Izgleda srećno. Drago mi je što je telefonirala. „Sve u redu?“, pitam. „Jeste, hvala.“

214 E L DŽEJMS „Kako je Magda?“ „Pakuje se. Srećna je, ali i tužna što odlazi iz Engleske. I drago joj je što je obezbeđenje blizu nje.“ „Odlično. Sigurno je uzbuđena što će započeti novi život.“ „Jeste. Njen verenik je dobar čovek.“ „Čime se on bavi?“ „Nečim što ima veze s kompjuterima.“ „Trebalo bi da ti nabavim telefon da možeš da pričaš s njom kad želiš.“ Izgleda zgroženo. „Ne, ne, to je previše. Ne možeš to da uradiš.“ Izvijam obrvu, dobro znajući da mogu. I ona podiže obrvu, nezadovoljno. Ali pištanje tajmera na rerni me spasava. „Večera je gotova.“ lesija stavlja činiju salate i vatrostalnu posudu na sto. Zadovoljna je što je korica od jogurta narasla poput hrskave zlatnosmeđe kupole. Maksim je zadivljen. „Odlično izgleda“, kaže, ali ona pomišlja da se možda previše oduševljava. Sipa mu porciju na tanjir pa seda. „Ovo jelo je od jagnjetine, pirinča i jogurta s nekoliko tajnih… ovaaaj… sastojaka. Zovemo ga tave kosi.“ „Mi ne pečemo jogurt. Sipamo ga u musli.“ Alesija prasne u smeh. Maksim uzima zalogaj i odmah zažmuri od uživanja. „Mmm.“ Otvara oči i oduševljeno klima glavom, gutajući. „Ovo je izvrsno. Nisi lagala kad si rekla da umeš da kuvaš!“ Alesija crveni pod njegovim zadovoljnim pogledom. „Možeš da mi kuvaš kad god hoćeš.“ „Volela bih to“, odgovara. Mnogo bi to volela. azgovaramo, pijemo i jedemo. Točim joj vino i bombardujem je pitanjima. Brojnim pitanjima. O njenom detinjstvu. Školi. Prijateljima. Porodici. Čitanje o Albaniji me je inspirisalo. Inspiriše me i sedenje naspram Alesije; tako je puna života. Oči joj sijaju i izražajne su dok priča. Uzbuđeno gestikulira da bi naglasila važne stvari. Opčinjava me. Povremeno gura ispali pramen iza uva, prelazeći prstom po resici. Voleo bih da osetim njene prste na sebi. A R

Gospodin 215 Zamišljam kako ću joj kasnije rasplesti pletenicu i provući prste kroz mekanu, sjajnu kosu. Srce mi je puno dok je gledam tako bezbrižnu i pričljivu, za promenu. Nagađam da su joj se obrazi tako slatko zarumeneli od vina pa i ja otpijam gutljaj ukusnog italijanskog barola koji tako čarobno deluje. Sit, guram tanjir u stranu i ponovo joj točim vino. „Kaži mi kako izgleda običan dan u Albaniji.“ „Moj dan?“ „Da.“ „Nema mnogo toga da se kaže. Kad radim, otac me odveze do škole. A kad sam kod kuće, pomažem majci. Pranje. Čišćenje. Kao i kod tebe.“ Oči boje espresa me gledaju. Njen znalački izraz me ogoljuje. Đavolski je seksi. „I to je sve“, dodaje. „Zvuči prilično dosadno.“ Previše dosadno za pametnu Alesiju. A rekao bih i da je to usamljenički život. „I jeste.“ Nasmeje se. „Koliko sam čitao, severna Albanija je prilično konzervativna.“ „Konzervativna.“ Mršti se i otpija gutljaj vina. „Misliš li tradicionalna?“ „Da.“ „Moje mesto jeste tradicionalno.“ Ustaje da raskloni sto. „Ali Albanija se menja. U Tiranë…“ „Tirani?“ „Da. To je moderan grad, nije ni tradicionalan ni konzervativan.“ Stavlja tanjire u sudoperu. „Jesi li bila tamo?“ „Nisam.“ „Da li bi volela da odeš?“ Ponovo seda i krivi glavu u stranu, prešavši kažiprstom po usnama. Pogled joj načas postaje čežnjiv. „Da. Jednog dana.“ „Jesi li putovala bilo kuda?“ „Nisam. Osim u knjigama.“ Njen osmeh obasjava celu prostoriju. „Proputovala sam ceo svet u knjigama. I bila sam u Americi jer sam gledala serije.“ „Američke serije?“ „Da, na Netfliksu i HBO-u.“ „U Albaniji?“ Široko se osmehuje zbog mog iznenađenja. „Da. Imamo televiziju!“ „Pa, kako se zezate kod kuće?“ „Šta znači zezati?“ „Zabavljati se. Znaš, razonoda.“

216 E L DŽEJMS Alesija izgleda pomalo zbunjeno. „Čitam. Gledam televiziju. Sviram klavir. Nekad slušam radio s majkom. BBC.“ „Izlaziš li?" „Ne." „Nikad?" „Ponekad. Leti uveče šetamo po gradu. Ali uvek s porodicom. A ponekad sviram klavir." „Resital? Za javnost?“ „Da, u školi i na venčanjima.“ „Tvoji roditelji mora da su ponosni.“ Senka joj prelazi preko lica. „Da, bili su. Jesu“, ispravlja se i glas joj postaje tiši, tužan. „Moj otac voli pažnju.“ Stav joj se menja i izgleda kao da se povlači u sebe. Sranje. „Sigurno ti nedostaju.“ „Nedostaje mi majka“, odgovara tiho i otpija gutljaj vina. Ali ne i otac? Ne ispitujem dalje. Raspoloženje joj se promenilo. Trebalo bi da promenim temu, ali možda bi trebalo da se vrati ako joj majka toliko nedostaje. Sećam se šta mi je rekla: Mislile smo da dolazimo ovamo da radimo. Da imamo bolji život. Ženama nije lako u Kukešu. Prevarili su nas… Možda Alesija želi da se vrati kući. Iako se užasavam njenog odgovora, ipak pitam: „Da li bi volela da se vratiš?“ „Vratim?“ „Kući.“ Iskolaćuje oči od straha. „Ne. Ne mogu, ne mogu“, odgovara tiho i užurbano. Malje na potiljku mi se ježe. „Zašto?“ Ne odgovara, ali želim da znam. Navaljujem. „Zato što nemaš pasoš?“ „Ne.“ „Pa zašto onda? Šta je tako strašno?“ Alesija zatvara oči i obara glavu kao da se stidi. „Ne“, odgovara šapatom. „Ne mogu zato što… zato što sam verena.“

Osamnaesto poglavlje Grudi mi se stežu kao da me je neko šutnuo u solarni pleksus. Verena? Kakve su to srednjovekovne budalaštine? Podiže pogled prema meni. Oči su joj razrogačene, odajući koliko je uzrujana. Adrenalin mi kola telom; spreman sam za borbu. „Verena?“ pitam šapatom iako dobro znam šta ta reč znači. Jebeno je obećana drugom muškarcu. Alesija ponovo obara glavu. „Da.“ Glas joj je jedva čujan. Imam suparnika. Sranje. „I kad si nameravala da mi to kažeš?“ Žmuri kao da je nešto boli. „Alesija, pogledaj me.“ Podiže dlan do usta – da potisne jecaj? Ne znam. Guta knedlu pa podiže pogled prema meni. Izraz joj je namučen, odiše očajanjem. Moja ljutnja odmah čili iako bura besni u meni. „Sad ti kažem“, odgovara. Ona je nedostupna. Osećam fizički bol. Jak. Zapanjujući. Kao da tonem. Šta, kog mog? Svet mi se ruši. Moje ideje. Moji magloviti planovi. Da budem s njom… da se venčamo… Ne mogu. „Voliš li ga?“ Alesija se trgne i preneraženo zagleda u mene. „Ne!“, uzvikne zadihano, vatreno. „Ne želim da se udam za njega. Zato sam i otišla iz Albanije.“ „Da pobegneš od njega?“ „Da. Trebalo je da se udam u januaru. Posle mog rođendana.“ Bio joj je rođendan? Tupo zurim u nju. Odjednom se zidovi ponovo skupljaju oko mene. Potreban mi je prostor. Kao kad sam je prvi put video. Gušim se u vihoru

218 E L DŽEJMS sumnji i zbunjenosti. Moram da razmislim. Ustajem i brzo podižem ruku da prođem prstima kroz kosu i priberem misli. Alesija se trgne. Skuplja se i šakama pokriva glavu kao da čeka… Šta? „Jebote. Alesija! Zar si mislila da ću te udariti?“ uzvikujem i ustuknem, užasnut njenom reakcijom. Još jedan deo slagalice dolazi na mesto. Nije ni čudo što je uvek stajala van mog domašaja. Spreman sam da ubijem tog drkadžiju. „Je li te udario? Jeste li?“ Alesija pilji u krilo. Čini mi se da je posramljena. Ili oseća neku ludu odanost prema jebenom seronji iz neke vukojebine koji polaže nezakonito pravo na moju devojku. Jebem ti. Stežem pesnice od ubilačkog gneva. Alesija je nepomična. Oborene glave. Povučena u sebe. Smiri se, druže. Smiri se. Duboko uzdišem da se smirim i podbočujem se. „Izvini.“ Brzo podiže glavu. Pogled joj je direktan i iskren. „Nisi učinio ništa pogrešno.“ Čak i sad pokušava da me umiri. Nekoliko koraka između nas deluju kao prevelika razdaljina. Obazrivo me posmatra dok joj prilazim. Polako čučnem ispred nje. „Izvini. Nisam hteo da te uplašim. Samo sam se zapanjio šta imaš… udvarača i što moram da se nadmećem s nekim suparnikom za tvoja osećanja.“ Alesija brzo trepće. Izraz joj smekšava i obrazi joj poprimaju ružičastu nijansu. „Nemaš suparnika“, odgovara šapatom. Ostajem bez daha i toplina mi se širi grudima, odagnavši ostatke adrenalina. To je nešto najlepše što mi je rekla. Ima nade. „Taj čovek, jesi li ga ti izabrala?“ „Nisam. Moj otac ga je izabrao.“ Uzimam je za ruku, podižem je do usana i nežno joj ljubim prste. „Ne mogu da se vratim“, prošaputala je. „Obeščastila sam oca. Ako se vratim, nateraće me na brak.“ „Tvoj… verenik… poznaješ li ga?“ „Da.“ „Ne voliš ga?“ „Ne.“ Vatren, jednosložan odgovor govori mi sve što treba da znam. Možda je star. Ili ružan. Ili i jedno i drugo.

Gospodin 219 Ili je tuče. Jebote. Ustajem i privlačim je u zagrljaj. Alesija spremno popušta i stavlja mi dlanove na grudi. Privijam je uz sebe i snažno grlim. Ne znam tešim li sebe ili nju. Užasava me pomisao na nju s nekim drugim, s muškarcem koji se ružno ponaša prema njoj. Zaranjam lice u njenu mirisnu kosu, zahvalan što je tu. Sa mnom. „Žao mi je što si morala da preživiš toliko sranja“, promrmljam. Podiže pogled prema meni i prelazi mi kažiprstom po usnama. „To je ružna reč.“ „Jeste. Ružna reč za ružnu situaciju. Ali sad si bezbedna. Tu sam.“ Naginjem se i prelazim usnama po njenim. Kao da je neko prineo varnicu suvim grančicama, telo mi odmah plane. Taj dodir mi oduzima dah. Alesija zatvara oči i zabacuje glavu, nudeći mi usne. Ne mogu da odolim. U pozadini, RY X i dalje peva o zaljubljivanju promuklim, setnim glasom. Pesma je osećajna. I uzbudljiva. I značajna. „Pleši sa mnom.“ Glas mi je promukao. Alesija zine kad je čvršće zagrlim i zanjišem se. Širi dlanove na mojim grudima i povlači ih preko majice kako bi me osetila. Dodiruje me. Ohrabruje me. I obavija mi prste oko mišica dok se njiše sa mnom. Polako. Pomeramo se sjedne strane na drugu u sporom, zavodljivom ritmu divne pesme. Alesija prelazi šakama po mojim rukama i ramenima pa ih zavlači u moju kosu. Pribija mi se uz grudi. „Nikad nisam ovako plesala“, kaže tiho. Šaka mi klizi do podnožja njenih leđa. „Nikad nisam igrao s tobom.“ Drugom rukom joj nežno vučem pletenicu kako bi podigla glavu. Ljubim je. Dugo. Sporo. Kušam je. Ponovo jezikom istražujem njena slatka usta dok se njišemo. Skidam joj gumicu s kose. Uzdišem jer Alesija rastresa kosu koja joj slobodno pada po leđima. Obuhvatam joj lice i ponovo je ljubim. Želim još. Mnogo više. Moram ponovo da je posedujem. Ona je sa mnom. Nije s nekim nasilnim mamlazom iz nekog dalekog zabačenog mesta. „Hajdemo u krevet“, kažem tiho. „Moram da operem sudove.“ Molim? „Jebeš sudove, mala.“ Nabira čelo. „Ali…“ „Ne moraš. Ostavi ih.“ Nešto mi pada na pamet. Ako se venčamo – nikad više neće morati da opere nijedan tanjir.

220 E L DŽEJMS „Vodi ljubav sa mnom, Alesija.“ Uzdiše i izvija usne u primamljiv, stidljiv osmeh. Zajedno se pomeramo. Držim joj glavu dok polako uživam u svakom delu nje. Mekana je, jaka i lepa ispod mene. Ljubim je, izlivam dušu i srce u njena usta. Nikad nije bilo ovako. Sve sam joj bliži sa svakim pokretom. Obavila je noge oko mene i prelazi mi dlanovima po leđima. Noktima ispisuje strast po mojoj koži. Podižem glavu da bih video njeno omamljeno lice. Oči su joj širom otvorene, a ženice poput najtamnijeg, najputenijeg espresa. Želim da je vidim. Celu. Zaustavljam se i naslanjam čelo na njeno. „Moram da te vidim.“ Izlazim iz nje i prevrćem nas tako da je ona na meni. Zadihana je i nesigurna. Držeći šaku ispod njene guze, podižem je uz telo kako bi joj se noge našle oko mojih kukova. Sedam dok je na meni, s rukama na mojim ramenima. Obuhvatam joj lice i ljubim je. Spuštam jednu ruku na njene grudi i nadražujem joj bradavicu između palca i kažiprsta dok klizim usnama od njenih usta do vrata. Alesija zabacuje glavu i grleno proštenje od uživanja. Kita mi pulsira. To. „Hajde da pokušamo ovako“, mrmljam joj uz mirisnu kožu. Obavijam joj ruku oko struka i podižem je pa polako spuštam, gledajući je u oči. Jebote. Uska je. I vlažna. Izuzetna. Otvara usta, iskolačenih očiju od želje. „Ah“, zadahće. Ponovo spuštam usne na njene i zavlačim joj prste u kosu. Odmičem se, a Alesija mi zadihano grabi ramena. „Jesi li dobro?“ pitam je. Mahnito odmahuje glavom. „Da“, proštenje. Potrebno mi je nekoliko trenutaka da shvatim da se vratila na albansko potvrdno odmahivanje glavom. Uzimam je za ruke i ležem na krevet, gledajući devojku na sebi. Devojku koju volim. Kosa joj se divlje, senzualno obrušava preko ramena i grudi. Alesija se naginje i širi dlanove na mojim grudima. Tako je. Dodiruj me. Prelazi mi prstima i dlanovima po koži. Opipava me. Preko malja na grudima i bradavica koje se krute od zadovoljstva. „Ah“, proštenjem. Alesija grize donju usnu da sakrije pohlepni, pobednički osmeh. „Tako je, lepotice. Volim tvoj dodir.“ Volim te.

Gospodin 221 Naginje se da me poljubi. „Volim da te dodirujem“, odgovara tiho. Stidljivo. Kita mi pulsira, želeći još. „Uzmi me“, mrmljam. Alesija me gleda, ne shvatajući. Podižem kukove da joj dam nagoveštaj. Ona krikne. Taj glasni, grleni uzvik uživanja umalo me gura preko ivice. Širi dlanove na mojim grudima da održi ravnotežu. Hvatam je za kukove. „Pomeraj se. Ovako“, promrsim kroz zube. Podižem je i spuštam. Alesija cikne, ali hvata se za moje ruke i počinje da se spušta i podiže. „Tako je.“ Zatvaram oči, uživajući u senzualnom osećaju. „Ah“, proštenje. Sranje. Hoću da ovo potraje. Alesija se pomera. Najpre polako i kolebljivo. Ali uskoro postaje sigurnija i nalazi ritam. Ponovo se podiže, a ja otvaram oči i isturam joj kukove u susret. Njen krik budi svaki živac u mom telu. Jebote. Grabim je za kukove i brže je pomeram. Alesija dahće. Plitko i glasno hvata vazduh. Steže mi ruke. Glava joj se ljulja s jedne strane na drugu sa svakim mojim prodorom. Zabacuje glavu. Zaziva bogove iako je po svemu boginja. Jače mi steže ruke, krikne pa se umiri na meni, svršavajući. To je dovoljno da izazove i moj orgazam. Uzvikujem i držim je dok svršavam. lesija zadovoljno leži posle vođenja ljubavi. Maksim joj je stavio glavu na stomak i grli je dok mu polako prolazi prstima kroz kosu. Dopada joj se osećaj njegove kose između prstiju. Njena majka joj nikad nije natuknula da seksualni čin može doneti toliko uživanja. Možda njen odnos s babom nije takav. Alesija se mršti. Ne želi da razmišlja o svojim roditeljima kako vode ljubav, ali misli joj blude i seća se bake,Virdžinije. E, ona se udala iz ljubavi. Bili su srećni. Čak i kad su ostarili, baka i deka su razmenjivali poglede zbog kojih je crvenela. Želela je da ima brak kao što je bio njihov, a ne odnos njenih roditelja. Oni nikad nisu izgledali kao da se vole. Maksim nikad ne okleva da je drži za ruku ili poljubi u javnosti. On razgovara. Kad li je uveče sedela i vodila pravirazgovor s jednim muškarcem? U njenom mestu se smatra da je muškarac slab ako razgovara sa ženom. Pogled joj skreće na malog zmaja na noćnom stočiću, svetionik u mraku. Kupio joj je to jer zna da se plaši mraka. Doveo ju je ovamo da je zaštiti. Kuvao je za nju. Kupio joj je odeću. Vodio je ljubav s njom… A

222 E L DŽEJMS Oči je peku od suza, a srce joj se nadima od nesigurnosti i žudnje, grlo joj se steže od neizgovorenih osećanja. Voli ga. Savladana osećanjima prema njemu, čvršće ga hvata za kosu. Nije se naljutio na nju kad mu je rekla da je verena. Uzrujao se pri pomisli da njeno srce pripada nekom drugom. Ne. Moje srce je tvoje, Maksime. Prenerazio se kad je pomislila da će je udariti. Šaka joj nagonski leti do obraza; njen otac malo govori, a više dela… Prelazi prstima po Maksimovom ramenu i ocrtava ivice tetovaže. Želi da ga bolje upozna. Možda bi trebalo više da ga zapitkuje. Tajanstven je u vezi sa svojim poslom. Možda radi više poslova? Odmahuje glavom. Nije na njoj da ga ispituje. Šta li bi njena majka rekla kad bi uradila tako nešto? Zasad će samo da uživa u njihovom malom svetu u Kornvolu. Maksim se okreće i ljubi joj stomak, prenuvši je iz misli o kući. Podiže pogled prema njoj. Oči su mu blistavi smaragdni pri prigušenoj svetlosti malog zmaja. „Ostani sa mnom“, kaže joj. Sklanja mu kosu sa čela i mršti se. „Ostaću s tobom.“ „Dobro je“, odgovara i ponovo joj ljubi stomak, ali ovog puta mu usne klize niže… i niže. tvaram oči jer rana jutarnja svetlost prodire kroz proreze u žaluzinama. Obavijen sam oko Alesije. Dlan joj je na mojim grudima, ruka joj je prebačena oko mog pasa.Njena toplo ta i slatki miris prožimaju mi čula i telo mi se budi da je pozdravi. Nežno i sneno joj ljubim vrat. Meškolji se i otvara oči. „Dobro jutro, princezo“, šapućem. Alesija se pospano, zadovoljno smeška. „Dobro jutro… Maksime.“ Glas joj je nežan i čini mi se da ljubav izbija iz načina na koji izgovara moje ime. A možda to umišljam jer želim da bude tako. Eto. Želim njenu ljubav. Svu. Spreman sam da to priznam sebi. Ali mogu li priznati njoj? Pred nama se pruža ceo dan, otvoren i slobodan – a ja sam s njom. „Hajde da provedemo dan u krevetu.“ Glas mi je promukao jer se još nisam rasanio. Prelazi mi prstima po bradi. „Jesi li umoran?“ Široko se osmehujem. „Nisam…“ „Oh.“ Uzvraća mi osmehom. O

Gospodin 223 jegov jezik. Njegova usta. Šta joj radi. Alesija je izgubljena u moru nadražaja. Čvrsto mu steže članke dok visi na ivici provalije. Blizu je. Tako je blizu. Ne prestaje da je začikava veštim jezikom. Postepeno gura prst u nju i ona pada. Orgazam je potresa i ona krikne. Maksim joj ljubi stomak i grudi, penjući se njenim telom. Potom se umiruje nad njom. „Prelep zvuk“, šapuće, navlači kondom i veoma polako ulazi u nju. *** raćam se iz kupatila i zatičem prazan krevet. Uf. Razočaranje je veliko. Spreman sam za još. Mislim da se nikad neću zasititi Alesije. Sudeći po sivoj svetlosti koja prodire u sobi, sigurno je sredina prepodneva. I pada kiša. Otvaram žaluzine. Utom je čujem pa se brzo vraćam u krevet. Alesijin ulazak u sobu prati zveckanje posuđa. Obukla je gornji deo moje pidžame i nosi poslužavnik s doručkom. „Dobro jutro još jednom“, kaže uz blistav osmeh. Kosa joj pada preko ramena i grudi. „Pa, zdravo. Kafa!“ Voda mi polazi na usta od mirisa. Obožavam dobru kafu. Sedam i Alesija mi spušta poslužavnik na krilo. Jaja. Kafa. Tost. „Ovo je gozba.“ „Rekao si da želiš da ostaneš u krevetu.“ Smešta se na krevet i uzima zalogaj tosta premazanog maslacem. „Zini.“ Stavljam malo kajgane na viljušku i nudim joj. Otvara usta i hranim je. „Mmm…“, promrmlja i zažmuri. Kita mi se budi od tog prizora. Polako. Hajde prvo da jedemo. Jaja su izvrsna. Dodala je fetu, čini mi se. „Ovo je raj na tanjiru, Alesija!“ Obrazi joj rumene dok otpija gutljaj kafe. „Htela sam da sviram neku muziku.“ „Na klaviru?“ „Ne… mislila sam da slušam.“ „O, potreban ti je telefon. Izvoli.“ Pružam ruku prema ajfonu. Stvarno moram da joj kupim telefon. N V

224 E L DŽEJMS „Ovo je šifra.“ Unosim šifru da otključam telefon. „I koristim ovu aplikaciju, Sonos. Muzika može da svira bilo gde u kući.“ Dodajem joj telefon. Počinje da lista. „Imaš baš mnogo muzike.“ „Volim muziku.“ Osmehuje mi se. „I ja.“ Otpijam gutljaj kafe. Fuj! „Koliko si šećera stavila?“ promucam. „O, izvini. Zaboravila sam da piješ bez šećera.“ Mršti se, verovatno zato što ne može da zamisli kafu bez šećera. „Zar takvu kafu pijete?“ „U Albaniji? Da.“ „Čudi me da imaš ijedan zub u glavi.“ Široko se osmehuje, pokazujući savršene zube. „Nikad nisam probala kafu bez šećera. Napraviću ti drugu.“ Skače s kreveta, sva u dugim nogama i talasastoj crnoj kosi. „U redu je. Nemoj da ideš.“ „Želim to da uradim.“ Ponovo nestaje, odnoseći moj telefon sa sobom. Nekoliko trenutaka kasnije, iz zvučnika u prizemlju se čuje pesma One Kiss pevačice Dua Lipa. Alesija ne voli samo klasičnu muziku. Osmehujem se… Mislim da je pevačica takođe Albanka. lesija pleše po kuhinji dok pravi kafu. Ne seća se kad je bila ovako zadovoljna. Bila je blizu tome nekoliko puta kad je s majkom pevala i igrala u kuhinji u Kukešu. Ali ovde ima više prostora za plesanje i pod upaljenim svetlima vidi svoj odraz na staklenom zidu koji gleda na balkon. Široko se osmehuje; izgleda veoma srećno. Sušta suprotnost devojci kakva je bila kad je stigla u Kornvol. Jutro je hladno i vlažno. Ona pleše do prozora i gleda napolje. Nebo i more su sumorne sive boje, a vetar njišesrebrnasto drveće koje uokviruje stazu što vodi do plaže, ali njoj se ipak čini da je prizor čaroban. Zapenušali talasi obrušavaju se na obalu, ali Alesija čuje samo tiho hučanje i hladnoća ne prodire kroz stakleni zid. Zadivljena je. Kuća je dobro sagrađena i zahvalna je što je tu, na toplom s Maksimom. Aparat za espreso se oglašava i ona pleše do njega da mu napravi kafu. Maksim je još u krevetu, ali pojeo je doručak i spustio poslužavnik na pod. „Tu si. Nedostajala si mi“, kaže Alesiji, koja se vraća s novom, nezaslađenom A

Gospodin 225 kafom. Pruža mu šolju i on je iskapi dok se ona namešta na krevetu. „To je već bolje“, kaže. „Sviđa ti se?“ „Mnogo.“ Odlaže šolju. „Ali ti mi se sviđaš više.“ Savija kažiprst kao udicu, stavlja ga preko gornjeg dugmeta njene pidžame i vuče. Dugme se otkopčava i otkriva nežnu oblinu grudi. Očima sagoreva njene dok joj nežno povlači prst preko kože, očešavši bradavicu. Alesiji zastaje dah, a bradavica joj se kruti pod njegovim dodirom. astvara usne, a pogled joj je užaren i primamljiv. Kita mi se trza. „Ponovo?“, pitam šapatom. Hoću li se ikad zasititi ove devojke? Njen stidljiv osmeh me ohrabruje. Naginjem se, naslanjam usne na njene, otkopčavam ostalu dugmad i skidam joj pidžamu s ramena. „Tako si lepa.“ Moje reči su molitva. Gledajući me u oči, kolebljivo podiže ruku i prelazi mi prstima po bradi. Pošto su joj usne rastvorene, vidim kako prelazi jezikom po donjem delu gornjih zuba. „Hmmm…“, zaprede grleno. „Sviđa li ti se ili hoćeš da se obrijem?“, pitam tiho. Odmahuje glavom. „Dopada mi se ovako.“ Miluje me vrhovima prstiju. „Stvarno?“ Klima glavom pa se naginje. Nežno mi ljubi ugao usana pa prelazi jezikom po mojoj bradi, prateći putanju koju je malopre napravila prstom. Taj dodir mi treperi sve do međunožja. „O, Alesija.“ Obuhvatam joj lice i spuštam nas na krevet, ljubeći je. Usne su mi na njenim, jezik mi je na njenom, a ona je pohlepna kao i uvek, uzima sve što pružam. Šaka mi klizi niz njeno telo, preko grudi, struka i kuka. Obujmim joj guz i stisnem. Potom usnama ukazujem poštovanje njenim grudima dok se Alesija vrpolji ispod mene. Podižem glavu da je pogledam i vidim da je zadihana. „Hoću da probamo nešto novo“, promrmljam. Usnama oblikuje slovo O. „Važi?“, pitam. „Može…“, odgovara, ali njene razrogačene oči poručuju da nije sigurna. „Ne brini. Mislim da će ti se dopasti. Ali kaži mi da prestanem ako ti se ne sviđa.“ Pomiluje me po licu. „Dobro“, odgovara šapatom. Ponovo je ljubim. „Okreni se.“ Izgleda zbunjeno. R

226 E L DŽEJMS „Na stomak.“ „Oh.“ Kikoće se i radi kako sam joj rekao. Nalakćujem se i sklanjam joj kosu s leđa. Ima lepa leđa i još lepše dupe. Uživam u njenoj mekoj, glatkoj koži dok mi šaka klizi niz krivinu kičme do guze. Naginjem se da joj poljubim mali mladež ispod potiljka. „Mnogo si lepa“, šapućem joj na uvo pa se spuštam nežnim poljupcima niz njen vrat i rame dok mi šaka nastavlja put nadole. Alesija pomera guzu ispod mog dlana pa mi šaka klizi između njenih nogu. Kružim joj prstima oko klitorisa. Glava joj je na krevetu, a obraz na čaršavu pa joj vidim lice. Alesija žmuri, a usta su joj otvorena. Izdiše dok uživa u mojim dodirima. „Tako je“, šapućem i guram palac u nju. Ona zacvili. Vlažna je, topla i divna. Istura guzu prema mom dlanu, a ja kružim palcem u njoj. Zaječi, pozivajući moju kitu koja samo što ne pukne. Nastavljam istim ritmom. Ukrug. Alesija čvršće steže čaršav i stenje. Blizu je. Veoma blizu. Izvlačim palac i pružam ruku prema kondomu. Alesija trepće. Željna je. Spremna. „Ne mrdaj“, mrmljam i nameštam se između njenih nogu, raširivši ih kolenom. Povlačim je na krilo tako da me opkorači, okrenuta prema zidu. Kita mi se smešta između njenih guzova. Jednog dana… „Sad ćemo otpozadi“, kažem tiho. Alesija munjevito okreće glavu, uplašeno podigavši obrve. Prasnem u smeh. „Ne, ne tako. Ovako.“ Podižem je pa je polako spuštam na kitu. Ona mi zariva nokte u butine i naslanja mi glavu na rame dok joj grickam ušnu resicu. Dahće, ali noge joj se krute dok se kolebljivo podiže i spušta. Jebote. To. „Tako je“, šapnem. Pružam ruke do njenih grudi, obuhvatam ih dlanovima i nadražujem bradavice palčevima i kažiprstima. „Ah!“, krikne Alesija. Taj zvuk je primalan i seksi. Jebote. „Jesi li dobro?“ „Da!“ Polako je podižem, a ona polaže dlanove na krevet. Odmičem se pa ulazim u nju. Alesija krikne pa se naginje i spušta glavu i ramena na krevet. Izgleda neverovatno. Kosa joj je raširena po posteljini, oči zatvorene, usta otvorena i dupe joj je u vazduhu. Samo što ne svršim od pogleda na nju. A i osećaj je neverovatan. Svaki jebeni milimetar nje.

Gospodin 227 Hvatam je za kukove pa nastavljam da ulazim u nju i izlazim. „Da…“, proštenje. Ubrzavam. Žešće. Još brže. Ovo je raj. Alesija krikne. Ukočim se. „Ne!“ Glas joj je promukao. „Nemoj da prestaješ, molim te.“ O, malena! Sve spone nestaju. Uzimam je. Iznova i iznova dok mi graške znoja izbijaju na čelu i klize niz telo. Uzdržavam se sve dok Alesija, napokon, ne vrisne od talasa orgazma koji je potresaju. Zarivam se još jednom i pridružujem joj se, volim je, ispunjavam je i rušim se na nju, uzvikujući njeno ime. lesija leži na stomaku i otežano diše od orgazmičkih talasa koji posustaju. On leži preko nje. Njegova težina je… prijatna. Nije znala da je njeno telo sposobno za toliko uživanja. Oznojena je, mlitava i zadovoljena, iscrpljena od žestokog orgazma. Međutim, kako dolazi sebi, oseća blagu grižu savesti zbog ovakve lenjosti. Nikad nije provela celo prepodne u krevetu. Maksim joj gricka uvo. „Neverovatna si“, šapuće, leže pored nje i privlači je u zagrljaj. Ona zatvara oči. „Ne, ti si“, odgovara. „Nikad ne bih pomislila… hoću reći…“ Zastaje i gleda ga. „Da može da bude tako žestoko?“ „Da.“ Čelo mu se nabira. „Da, znam, šta hoćeš da kažeš.“ Gleda kroz prozor u sivi, kišni krajolik. „Hoćeš li da izađemo?“ Pripija se uz njega, svim čulima uživajući u njemu. Miris njegove kože. Njegova toplota. „Neću, sviđa mi se da budem ovde s tobom.“ „I meni se sviđa.“ Ljubi joj teme i zatvara oči. z dremeža me bude zvuci Rahmanjinovljevog koncerta – mog omiljenog – iz prizemlja. Zvuči čudno… a onda shvatam da čujem samo klavir. Naravno, nema orkestra. O, moram ovo da vidim. Skačem s kreveta i navlačim farmerke. Ne mogu da nađem džemper, pa podižem ćebe s kreveta, prebacujem ga preko ramena i silazim. Alesija svira klavir. Na sebi ima samo moj krem džemper. Našla je slušalice i sluša muziku s mog ajfona, zatvorenih očiju, dok svira. Bez nota. Bez orkestra. Sluša li taj koncert? A I

228 E L DŽEJMS Verovatno. Prsti joj lete preko dirki, a muzika odzvanja sobom s toliko osećanja i veštine da ostajem bez daha. Alesija mi oduzima dah. Gotovo da čujem orkestar u glavi. Kako joj to polazi za rukom? Zaista je genije. Gledam je. Opčinjen nizanjem tonova. Dirljivo je. Alesija stiže do krešenda na kraju komada, pomera glavu u ritmu s muzikom a kosa joj se vijori na leđima… i prestaje. Načas mirno sedi. Ruke su joj na krilu dok tonovi nestaju u etru. Osećam se kao uljez dok je posmatram kao egzotičnu vrstu u njenom jedinstvenom staništu. Ali jače je od mene; prekidam čini, podižem ruke i tapšem. Alesija otvara oči. Čini mi se da je iznenađena što me vidi. „To je bilo senzacionalno.“ Vadi slušalice iz ušiju i stidljivo se osmehuje. „Izvini. Nisam htela da te probudim.“ „Nisi me probudila.“ „Svirala sam ovo samo nekoliko puta. Učila sam ovaj komad pre nego što sam otišla…“ Naglo začuti. „Pa, mnogo dobro sviraš. Gotovo sam mogao da čujem orkestar.“ „S telefona?“ „Ne, u glavi. Toliko si dobro svirala. Jesi li to slušala na telefonu?“ Crveni. „Hvala. Jesam.“ „Trebalo bi da sviraš na pozornici. Platio bih da te slušam.“ Široko se osmehuje. „Koje boje vidiš?“ pitam je. „U muzici?“ Klimam glavom. „O… ovo je duga“, odgovara ushićeno. „Mnogo je različitih boja.“ Širi ruke kako bi pokazala opseg onoga što vidi… ali nikad to neću spoznati. „To je… to je…“ „Kao kaleidoskop?“ „Da, da.“ Vatreno klima glavom i široko se osmehuje te pretpostavljam da ta reč isto glasi i na albanskom. „Tako bi i trebalo da bude. Volim taj komad.“ Volim te. Prilazim joj i ljubim joj usne. „Divim se tvom talentu, gospođice Demači.“ Ustaje i obavija mi ruke oko vrata. Prebacujem ćebe oko oboje.

Gospodin 229 „A ja se divim tvom, gospodine Maksime“, odgovara. Prepliće prste na mom potiljku i vuče mi lice prema svom. Molim? Ponovo! Pomera se gore-dole. Gracioznije ovog puta. Uspravna i ponosita. Izgleda neverovatno dok joj grudi poskakuju. Ne skreće pogled s mog. Prihvata svoju moć i to je jebeno seksi. Ritam joj je savršen i uzdiže me sve više. Naginje se, prepliće prste s mojim, stiska ih pa me ljubi. Otvorenih usta, vlažno i toplo, zahtevno. „O, lepotice“, proštenjem… Blizu sam. Alesija se ispravlja, zabacuje glavu i uzvikuje moje ime dok svršava. Jebote! Izgubljen sam. Prepuštam se i pridružujem joj se. Otvaram oči i vidim da me zadivljeno posmatra. lesija je opružena na Maksimovim grudima. Leže na podu u dnevnoj sobi, pored klavira. Srce joj usporava i disanje joj se normalizuje, ali drhturi. Malo joj je hladno. „Evo.“ Maksim prebacuje ćebe preko nje. „Iscedićeš me.“ Lecne se dok skida kondom, ali smeška joj se. „Volim kad te iscedim. A volim i da te gledam odozgo“, odgovara šapatom. „A ja volim da te gledam odozdo.“ Oseća se moćno dok ga gleda kako svršava ispod nje. Nikad nije ni pomislila da ima takvu moć – to je opojno. Samo kad bi skupila hrabrost da ga svuda dodiruje… Njegove blistave oči zure u njene. „Stvarno si posebna, Alesija“, kaže i sklanja joj kosu s lica. Načas joj se čini da će reći još nešto. Ali samo joj upućuje divan osmeh i dodaje: „Gladan sam.“ Alesija zine. „Moram da te nahranim.“ Pokušava da se pomeri, ali on je drži. „Ne idi, greješ me. Trebalo bi da naložim.“ Ljubi joj bradu, a ona se sklupča uz njega. Obuzima je mir kakav nije ni znala da postoji. „Trebalo bi da odemo na ručak“, kaže Maksim. „Sigurno je prošlo četiri.“ Kiša i dalje pljušti. „Želim da ti kuvam.“ „Stvarno?“ „Da, volim da kuvam“, odgovara Alesija. „Pogotovo za tebe.“ „Dobro.“ A

230 E L DŽEJMS lesija seda i lecne se. „Šta je bilo?“, pitam i brzo se ispravljam kako bih joj bolje video lice. Ćebe joj pada do struka i podižem ga da je ugrejem. Crveni. „Malo me boli.“ Jebiga! „Zašto mi nisi rekla?“ „Zato što verovatno ne bi to radio…“ odgovara tiho, skrenuvši pogled. „Naravno da jebeno ne bih!“ Zatvaram oči i naslanjam čelo na njeno. „Izvini“, dodajem šapatom. Ja sam budala. Alesija mi stavlja prst na usne. „Ne, ne, nemoj da se izvinjavaš.“ „Ne moramo ovo da radimo.“ Šta pričam? „Želim da to radimo. Hoću reći, mnogo mi se sviđa“, tvrdi ona. „Alesija, moraš da razgovaraš sa mnom. Iskreno, mogao bih da radim ovo s tobom ceo dan. Ali dostaje. Izlazimo. Samo prvo moramo da se istuširamo.“ Podižem je sa sebe, ustajem, podižem našu odeću s poda i zajedno se penjemo na sprat. Puštam vodu u tuš-kabini dok me Alesija posmatra, obavljena ćebetom, tamnih tajanstvenih očiju. Poslepodnevno sunce počinje da zalazi. Palim svetlo i stavljam šaku pod mlaz. Voda je vruća. „Spremna?“, pitam je. Klima glavom i pušta da joj ćebe padne pored nogu pa trči pored mene pod vruć mlaz vode. Pridružujem joj se i oboje stojimo pod vodom koja se obrušava na nas i greje nas. Uzimam kupku, zadovoljan što sad opuštenije otkriva nago telo. To se dešava kad se tucaš ceo dan… Široko se osmehujem i trljam dlanove da napravim penu. ikad se nije tuširala s bilo kim. Oseća kako se Maksim pomera iza nje, kako se njegovo telo češe o njeno… kako se onaj deo njegovog tela češe o nju dok stoji pod tušem. Još se nije odvažila da dotakne taj deo. Želi to da uradi – samo mora da skupi hrabrost. Voda je divno topla. Zatvara oči i uživa u umirujućem osećaju dok joj se odbija od kože koja se blago zarumenela. Maksim joj sklanja kosu s leđa i ljubi joj rame. „Mnogo si lepa“, kaže. Oseća njegove šake na vratu. Kružnim pokretima joj utrljava kupku na kožu. Jakim prstima joj masira mišiće. „Ah“, promrmljala je. A N

Gospodin 231 „Sviđa ti se?“ „Da, veoma mnogo.“ „Veoma mnogo?“ „Moj engleski?“ Naslućuje da se Maksim osmehuje. „Mnogo je bolji od mog albanskog.“ Alesija se zakikoće. „Istina. Smešno je – kad kažem nešto pogrešno, zvuči mi dobro. Ali zvuči pogrešno kad ti to kažeš.“ „Sigurno je zbog mog naglaska. Hoćeš li da te operem celu?“ Glas mu je promukao. „Celu?“ Zastaje joj dah. „Aha“, mrmlja tiho, seksi i grleno pored njenog uva. Obavija ruke oko nje i utrljava joj penu na kožu. Pere joj vrat, grudi, stomak pa nežno između nogu. Alesija okreće glavu s jedne strane na drugu na njegovim grudima dok se prepušta dodirima i na vrhu guze oseća kako mu uzbuđenje raste. Jekne i njegovo disanje postaje dublje, glasnije pored njenog uva. Naglo prekida. „Eto, gotovo. Mislim da bi sad trebalo da izađemo.“ „Molim?“ Oseća se usamljeno bez njegovih ruku na sebi. „Dosta je bilo.“ Otvara vrata i izlazi iz kabine. „Ali…“, protivi se. Maksim uzima peškir i vezuje ga oko pasa kako bi sakrio erekciju. „Moja snaga volje ima granice, a moje telo je, začudo, ponovo spremno za akciju.“ Alesija se pući i on prasne u smeh. „Ne iskušavaj me.“ Širi plavi ogrtač i čeka je. Ona isključuje vodu i izlazi iz kabine. Maksim obavija ogrtač oko nje i grli je. „Neodoljiva si. Ali koliko god da te želim… dosta je. I gladan sam.“ Ljubi joj teme pa je pušta. Gleda za njim dok izlazi iz kupatila. Oseća kako joj se srce nadima od ljubavi prema njemu. Treba li da mu kažem? Međutim, hrabrost je napušta dok mu se pridružuje u spavaćoj sobi. Sviđa joj se njihov trenutni odnos. Nema predstavu kako bi reagovao, a ne želi da kvari ove trenutke. „Obući ću se da ti spremim ručak.“ Maksim izvija obrvu. „Ne moraš da se oblačiš.“ Oseća kako joj obrazi rumene. On je besraman. Ali osmeh mu je toliko lep da joj oduzima dah. otovo je ponoć. Ležim i gledam Alesiju koja čvrsto spava pored mene. Kakav divan i dokon ponedeljak za zaljubljivanje. Dan je bio savršen. G

232 E L DŽEJMS Vodili smo ljubav. Jeli smo. Vodili smo ljubav. Pili smo. Vodili smo ljubav. Slušao sam kako Alesija svira klavir… i gledao kako kuva. Pomera se i mrmlja nešto u snu. Koža joj sija pod svetlošću malog zmaja, a disanje joj je tiho i ujednačeno. Mora da je iscrpljena posle svega što smo radili… a ipak je i dalje pomalo stidljiva. Želim da me uskoro dodiruje. Svugde. Krutim se pri toj pomisli. Smiri se! Uradiće to. Kad bude spremna, siguran sam u to. Danas nismo izašli iz kuće. I ponovo mi je kuvala, još jedan izvrstan obrok. Voleo bih da sutra radimo nešto posebno – napolju ako se vreme popravi. Pokaži joj gde si odrastao. Ne. Ne još. Odmahujem glavom. Kaži joj. Nešto mi pada na pamet. Ako se vreme popravi, biće zabavno i možda će mi pružiti priliku da joj kažem ko sam… Videćemo. Nežno joj ljubim slepoočnicu i udišem njen slatki miris. Meškolji se i mumla nešto nesuvislo, ali ne budi se. Zaljubio sam se u tebe, Alesija. Sklapam oči.

Devetnaesto poglavlje Alesiju budi Maksimov tih glas. Otvara oči i vidi da sedi pored nje i priča telefonom. Osmehuje joj se pa nastavlja razgovor. „Drago mi je što je gospođica Činovet pristala“, kaže. „Mislim da će kalibar dvadeset odgovarati dami. Ja ću svoju perdijevku.“ Pita se o čemu li priča. Šta god da je, oči mu sijaju od uzbuđenja. „Koristićemo lake ptice. Divlje patke.“ Maksim joj namiguje. „Oko deset? Odlično. Tad ću videti Dženkinsa. Hvala, Majkle.“ Prekida vezu i opruža se na krevetu, s glavom okrenutom prema njoj. „Dobro jutro, Alesija.“ Naginje se da je brzo poljubi. „Jesi li lepo spavala?“ „Jesam, hvala.“ „Divno izgledaš. Jesi li gladna?“ Ona se proteže, a njemu oči tamne. „Hmm…“ odgovara. „Izgledaš veoma primamljivo.“ Alesija se smeška. „Ali rekla si da te bolucka.“ Ljubi joj nos. „I danas imam iznenađenje za tebe. Izlazimo posle doručka. Toplo se obuci. I mogla bi da vežeš pletenicu.“ Ustaje s kreveta. Alesija se pući. Juče je bila osetljiva. Sad se oseća dobro, ali pre nego što je stigla da ga namami da ostane još malo u krevetu, nag je otplesao u kupatilo. Može samo da se divi njegovom lepom telu, leđnim mišićima koji se opuštaju i zatežu dok hoda, dugim nogama… zadnjici. Maksim se okreće, vragolasto se osmehuje i zatvara vrata za sobom. Ona se široko osmehuje. Šta li je smislio? uda idemo?“, pita Alesija. Stavila je zelenu kapu i obukla novu jaknu. Znam da se ispod toga obukla slojevito te mislim da će joj biti dovoljno toplo. „Iznenađenje.“ Pogledam je krajičkom oka pa ubacujem u brzinu. „K

234 E L DŽEJMS Pozvao sam Hol pre nego što se probudila i razgovarao s Majklom, upravnikom imanja. Dan je svež i vedar, savršen za moj naum. Posle jučerašnjih aktivnosti, potreban nam je predah na svežem vazduhu. Farma Rosperan je deo imanja Trevetik od džordžijanskog doba. Porodica Čenovet zakupljuje to gazdinstvo više od sto godina. Trenutna vlasnica Abigejl Čenovet dozvolila je da koristimo jedno uzorano južno polje. Dok se približavamo, žalim što se nisam dovezao terencem. Jaguar se ne snalazi dobro na poljima, ali možemo da parkiramo na drumu. Zaustavljamo se ispred otvorene kapije. Dženkins se već dovezao u svom lendroveru i veselo mi maše. Oduševljeno se osmehujem Alesiji. „Malo ćemo da pucamo gline.“ Izgleda zbunjeno. „Gline?“ „Glinene golubove.“ I dalje deluje kao da joj ništa nije jasno. Više nisam siguran je li ovo pametna ideja. „Biće zabavno.“ Pomalo zabrinuto mi se osmehuje dok izlazim iz kola. Hladno je, ali ne toliko da nam se dah magli. Nadam se da će nam biti dovoljno toplo. „Dobro jutro, milorde“, pozdravlja me Dženkins. „Zdravo.“ Brzo pogledam Alesiju da vidim je li čula, ali ona upravo izlazi iz automobila. „Dovoljno je da me oslovljavaš s gospodine’, Dženkinse“, kažem tiho dok nam ona prilazi. „Ovo je Alesija Demači.“ Ona prihvata njegovu ispruženu ruku. „Dobro jutro, gospođice.“ „Dobro jutro.“ Ljupko mu se osmehuje i Dženkins crveni. Njegova porodica radi za Treveljanove već tri pokolenja, mada uglavnom u Angvinu, imanju u Oksfordširu. Dženkins je odleteo iz porodičnog gnezda pre četiri godine da bi se zaposlio u Tresilijan holu kao pomoćnik čuvara lovišta. Malo je mlađi od mene i vatreni je surfer. Viđao sam ga na dasci – pored njega smo Kit i ja izgledali kao početnici. Takođe je vrhunski strelac i stručan čuvar lovišta. Predvodi većinu lovačkih izleta na imanju. Ispod kačketa i kose svetle od sunca kriju se pametan mozak i vedar osmeh. Alesija me zbunjeno gleda. „Zar ćemo da lovimo ptice?“ „Ne, pucaćemo gline.“ Još je zbunjena. „U glinene diskove.“ „Oh.“ „Doneo sam vašu perdijevku i nekoliko sačmara kako bi dama izabrala. Gospođa Kembel je zahtevala da ponesem vašu lovačku jaknu.“ „Odlično.“

Gospodin 235 „I kafu i rol-viršle. Kao i grejače za ruke.“ Uvek se mogu osloniti na Deni. „Postavio sam mašinu za izbacivanje glinenih pataka.“ „Sjajno.“ Okrećem se prema Alesiji. „Lepo iznenađenje?“ pitam jer osećam da je sumnjičava. „Jeste“, odgovara, ali ne zvuči ubedljivo. „Jesi li ikad pucala iz puške?“ Odmahuje glavom. „Moj otac ima puške.“ „Stvarno?“ „On ide u lov.“ „U lov?“ Sleže ramenima. „Pa, izlazi s puškom i ostaje cele noći. Da ubija vukove.“ „Vukove!“ Prasne u smeh zbog mog izraza lica. „Da, imamo vukove u Albaniji. Ali nikad nisam videla nijednog. Nisam sigurna ni da je otac ikad video vuka.“ Osmehuje mi se. „Volela bih da pucam.“ Dženkins joj se srdačno osmehuje pa je vodi do zadnjeg dela lendrovera, u kojem su naše puške i oprema. Pažljivo sluša dok joj objašnjava mere predostrožnosti i pokazuje kako se rukuje puškom. Za to vreme se brzo presvlačim u prsluk i jaknu. Hladno je, ali dovoljno mi je toplo u toj staroj odeći. Otvaram kutiju i vadim jednu perdijevku kalibra dvanaest. Reč je o retkom starinskom oružju koje je pripadalo mom dedi. Naručio je istovetan par pušaka 1948. Srebrne gravure su izuzetne i prikazuju prizor s grba porodice Trevetik s Tresilijan holom u pozadini; Kundak je od raskošne, blistave orahovine. Otac je nasledio puške posle dedine smrti i poklonio je jednu Kitu za osamnaesti rođendan. Kad je otac umro, Kit mi je dao ovu – očevu. A sad su obe moje pošto Kita više nema. Odjednom me obuzima tuga. Pred očima vidim nas troje u sobi s oružjem: otac čisti pušku, brat čisti sačmaru kalibra dvadeset koju je tad koristio i ja ih posmatram, uzbuđeni osmogodišnji deran kome su konačno dozvolili da uđe u tu odaju. Otac mi je mirno objasnio kako da rasklopim pušku, nauljim kundak, podmažem čelične delove, očistim cev i obarač. Bio je veoma temeljan. Kao i Kit. Sećam se da su mi oči bile razrogačene od divljenja dok sam ih gledao. „Je li sve u redu, gospodine?“ Dženkinsovo pitanje prene me iz prisečanja. „Jeste. Odlično je.“ Alesija nosi zaštitne naočare i štitnike za uši. Lepa je čak i s tim. Krivi glavu u stranu. „Šta je bilo?“, pitam.

236 E L DŽEJMS „Sviđa mi se tvoja jakna.“ Prasnem u smeh. „Ova starudija od škotskog tvida?“ Uzimam nekoliko patrona, zaštitne naočare i štitnike za uši pa podižem cev puške. „Spremna?“, pitam je. Klima glavom. Ona drži rastvorenu cev brauning sačmarice dok odlazimo do improvizovanog strelišta koje je Dženkins napravio od bala sena. „Postavio sam aparat odmah iza onog grebena kako bi mete nisko letele“, kaže Dženkins. „Mogu li da vidim pticu?“, pitam. „Naravno.“ Dženkins pritiska dugme na daljinskom i glinena patka poleti u vazduh stotinak metara ispred nas. Alesija zine. „Nikad to neću pogoditi!“ „Hoćeš. Gledaj. Odmakni se malo.“ Želim malo da se razmećem. Ona bolje svira klavir od mene, bolje kuva od mene, pobedila me je u šahu… „Daj dve ptice, Dženkinse.“ „Odmah, gospodine.“ Stavljam naočare i štitnike za uši. Zatim stavljam dve patrone i vraćam cev na mesto. Spreman sam. „Sad!“ Dženkins pušta dve ptice koje se podižu visoko pred nama. Pritiskam obarač i pucam iz gornje cevi pa iz donje. Pogađam obe ptice i delići gline poput grada padaju na zemlju. „Pogodak, gospodine“, kaže Dženkins. „Pogodio si ih!“, uzvikne Alesija. „Jesam!“ Nehotice se zadovoljno osmehujem. „Dobro, tvoj je red.“ Rasklapam cev pa stajem pored nje. „Raskorak. Osloni se na zadnju nogu. Dobro. Pogledaj gde je aparat. Videla si putanju ptica i treba da je ispratiš jednim lakim pokretom.“ Alesija gorljivo klima glavom. „Namesti kundak što čvršće uz rame. Ne želiš da se odbije.“ „Dobro.“ Čudi me da sluša šta joj govorim. „Desno stopalo još malo nazad, gospođice“, dodaje Dženkins. „Dobro.“ „Evo ti patrone.“ Pružam joj dve i Alesija ih stavlja na mesto. Odmičem se. „Kad budeš spremna, vikni sad’. Dženkins će pustiti jednu pticu i imaćeš dve prilike da je pogodiš.“ Dobacuje mi pomalo uplašen pogled i namešta kundak na rame. Uprkos zelenoj kapi, izgleda kao prava devojka sa sela s rumenim obrazima i pletenicom koja joj se spušta niz leđa.

Gospodin 237 „Sad!“, uzvikne. Dženkins pušta glinenu patku. Podiže se u vazduh pred nama, a Alesija opali jednom pa drugi put. I promašuje. Oba puta. Glina se razbija na zemlji nekoliko koraka od nas, a Alesija se pući. „Ući ćeš u štos. Pokušaj ponovo.“ Oči joj odlučno sijaju, a Dženkins joj prilazi da joj da nekoliko smernica. Pogađa četvrtu pticu. „To!“ vičem da je ohrabrim. Alesija pleše do mene. „Hej! Hej! Cev dole!“, uzvikujem uglas s Dženkinsom. „Izvinjavam se.“ Zakikoće se i podiže mehanizam. „Mogu li ponovo da pripucam?“ „Naravno. Imamo celo prepodne. I kaže se ’pucam.“ Osmehuje se od uva do uva. Nos joj je ružičast, ali oči joj blistaju od uzbuđenja zbog novog iskustva. Njen osmeh istopio bi i najtvrđe srce, a moje se ushićeno nadima. Neopisivo je lepo videti da uživa posle svega što je preživela. lesija i Maksim sede u prtljažniku Dženkinsovog terenca. Noge im vise preko zadnjeg dela vozila dok piju kafu iz termosa i jedu pecivo s mesom. Čini joj se da je svinjetina. „Dobro si gađala“, kaže Maksim. „Dvadeset pogodaka iz četrdeset pokušaja nije loše za prvi put.“ „Ti si bio mnogo bolji.“ „Ja sam to već radio, mnogo puta.“ Otpija gutljaj kafe. „Je l' ti bilo zabavno?“ „Jeste. Volela bih da ponovimo. Možda kad ne bude ovako hladno.“ „Voleo bih to.“ Osmehuje se i srce joj preskače. I Maksim želi da to ponove. To je sigurno dobar znak. Otpija gutljaj kafe. „Uh!“ Mršti se. „Šta je bilo?“ „Nema šećera.“ „Zar je toliko grozno?“ Alesija obazrivo otpija još jedan gutljaj. „Nije tako loše.“ „Zubi će ti biti zahvalni. Šta bi htela da sad radimo?“ „Možemo li ponovo da prošetamo pored mora?“ „Naravno. A onda možemo na ručak.“ A

238 E L DŽEJMS ženkins se vraća. „Sve sam spakovao, gospodine.“ „Odlično. Hvala na ovome, Dženkinse.“ „Bilo mi je zadovoljstvo, mil… gospodine.“ „Hoću da vratim svoje puške u Utočište i dobro ih očistim.“ „Naravno. Naći ćete sve što vam je potrebno u kutiji.“ „Sjajno.“ „Želim vam lep dan, gospodine.“ Rukujemo se. „Gospođice“, pozdravlja Alesiju i podiže prste do kačketa. Blago rumenilo mu se širi obrazima. „Hvala, Dženkinse“, kaže Alesija i blistavo mu se osmehuje, a njemu obrazi još više crvene. Mislim da je osvojila još jedno srce. „Hoćemo li?“, pitam je. „To je tvoja puška?“ „Jeste.“ Mršti se. „Dženkins mi je čuva. Zakon nalaže da puške budu zaključane. Imamo vitrinu za oružje u Utočištu.“ „Oh.“ Vidim da je zbunjena. „Jesi li spremna?“ pitam kako bih joj odvratio pažnju. Klima glavom. „Moram ovo da odnesem kući.“ Podižem kutiju s puškama. „Zatim možemo da prošetamo po plaži i ručamo na nekom lepom mestu.“ „Važi.“ Otvaram joj vrata, a ona mi se brzo osmehne dok ulazi u kola. To je bilo blizu. Samo joj reci. Što duže odlažem da joj kažem ko sam, sve više je lažem. Jebote. Tako je. Spuštam puške u prtljažnik. Samo joj jebeno kaži. Ulazim u kola, zatvaram vrata i okrećem glavu prema njoj. „Alesija…“ „Vidi!“, usklikne, pokazujući kroz vetrobran. Pred nama je veličanstveni jelen. Zimsko dugačko sivo krzno pokriva mu bele pege. Odakle li se stvorio, dođavola? Po veličini bih rekao da još nema četiri godine, ali rogovi su mu zadivljujući. Znam da će ih zameniti u narednih nekoliko meseci. Pitam se je li iz našeg krda ili je divlji. Ako je iz Hola, kako li je izašao? Posmatra nas crnim očima iznad veličanstvene njuške. „Ua“, prošaputa Alesija. „Jesi li ikad videla jelena?“ pitam je. D

Gospodin 239 „Nisam.“ Gledamo životinju kojoj se nozdrve šire dok njuši vazduh. „Možda su ih vukovi pojeli“, odgovaram šapatom. Okreće se prema meni pa prasne u smeh, zabačene glave, bezbrižno. Taj zvuk je tako mio. Nasmejao sam je! U susednom polju Dženkins pali lendrover. Uplašeni jelen uzmiče, okreće se, preskače kameni zid i nestaje u šumarku. „Nisam znala da u Engleskoj ima divljih životinja“, kaže Alesija. „Ima nekoliko vrsta.“ Okrećem ključ jer sam propustio priliku da joj kažem. Sranje. Reći ću joj kasnije. Duboko u sebi znam da će biti gore što duže budem čekao da joj kažem istinu. Telefon mi zapišti u jakni. Poruka. Znam da je od Kerolajn. Još nešto s čim ću u nekom trenutku morati da se suočim. Ali sad ću da odvedem svoju gospu u šetnju po plaži. lesija drži malog zmaja, svetionik u tami dok leže u krevetu. „Hvala“, šapuće. „Za danas. Za juče. Za ovo.“ „Nema na čemu, Alesija“, odgovara Maksim. „Divno sam se proveo.“ „I ja. Nisam želela da se dan završi. Najbolji dan u životu.“ Maksim joj kažiprstom miluje obraz. „Najbolji dan u životu. Drago mi je što sam ga proveo s tobom. Stvarno si prelepa.“ Guta knedlu. Drago joj je što u polumraku ne vidi da je pocrvenela. „Više me ne boli“, šapuće. Maksim se ukoči, ne skrećući pogled od njenog. „O, malena.“ Spušta usne na njene. onoć je prošla. Alesija drema pored mene. Moram da joj kažem ko sam. Grof od Trevetika. Jebote. Zaslužuje da zna. Prelazim dlanovima po licu. Zašto toliko oklevam da priznam? Zato što ne znam šta oseća prema meni. I zato što je, pored titule, tu i sitnica u vidu mog bogatstva. Sranje. Majčina sumnjičava priroda ostavila je traga na meni. A P

240 E L DŽEJMS Žene će te želeti samo zbog tvog bogatstva, Maksime. Zapamti to. Gospode. Rouina ume da bude prava kučka. Nežno, pazeći da je ne probudim, uzimam pramen Alesijine kose i vrtim ga oko prsta. Jedva mi je dozvolila da joj kupim odeću iako nema ništa. Ne da mi da joj kupim telefon i uvek naručuje najjeftinije jelo u jelovniku. Sponzoruše se ne ponašaju tako. Zar ne? Pre nekoliko dana rekla je da nemam suparnika. Mislim da joj je stalo do mene. Ako je tako, voleo bih da mi kaže. To bi mnogo olakšalo sve. Ona je talentovana, pametna i hrabra – i vatrena. Smeškam se dok razmišljam o njenom putenom uživanju. Da, vatrena je. Naginjem se i ljubim joj kosu. I ume da kuva. „Volim te, Alesija Demači“, šapućem, spuštam glavu na jastuk i piljim u nju… ovu opčinjavajuću ženu. Moju lepu, voljenu devojku. Budi me zvonjava telefona. Jutro je i jebeno prerano ako je suditi po svetlosti koja prodire kroz proreze na žaluzinama. Alesija je obavijena oko mene. Pružam ruku da uzmem telefon. Zove gospođa Bekstrom, moja komšinica iz Londona. Zašto li me ona zove, dođavola? „Dobro jutro, gospođo Bekstrom. Je li sve u redu?“ Pričam tiho kako ne bih probudio Alesiju. „Ah, Maksime, izvinjavam se što zovem ovako rano, ali mislim da su te opljačkali.“

Dvadeseto poglavlje „Molim?“ Trnci mi prolaze telom i sve malje na telu mi se ježe. Odjednom sam potpuno rasanjen. Provlačim prste kroz kosu. Opljačkan? Kako? Kad? Misli i srce mi mahnitaju. „Da, izvela sam Herkula u jutarnju šetnju. Mnogo volim da se šetam pored reke rano ujutru bez obzira na vreme. Tako je tiho i spokojno.“ Prevrćem očima. Pređi na stvar, gospođo B. „Tvoja ulazna vrata su otvorena. Čini mi se da danima tako stoje, nisam sigurna. Ali pomislila sam da je to čudno pa sam provirila. I, naravno, nisi bio tu.“ Jesam li zaključao vrata kad sam izjurio da tražim Alesiju? Ne sećam se. „Bojim se da je u stanu vraški lom.“ Jebote. „Htela sam da pozovem policiju pa sam pomislila da je možda bolje da tebi javim, dušo.“ „Pa, hvala vam. Cenim to. Pobrinuću se za to.“ „Mnogo mi je žao što javljam ružne vesti.“ „U redu je, gospođo B. Hvala vam.“ Prekidam vezu. Sranje! Jebiga! Šta li su drkadžije ukrale? Nemam mnogo – sve važne stvari su u sefu. Nadam se da ga nisu pronašli. Sranje. Sranje. Sranje. Kakva jebena gnjavaža. Možda ću morati da se vratim u London, a ne želim da idem. Previše uživam s Alesijom. Sedam i spuštam pogled na nju. Sneno trepće pa joj se ohrabrujuće osmehnem. „Moram da telefoniram.“ Ne želim da je zabrinjavam, tako da ustajem, prebacujem ćebe oko sebe i odlazim u gostinsku sobu. Koračam tamo-amo i zovem Olivera. Zašto se alarm nije oglasio? Jesam li ga uključio? Sranje! Izjurio sam u žurbi. Ne znam.

242 E L DŽEJMS „Maksime.“ Iznenađenje što ga zovem „Je li sve u redu?“ „Dobro jutro. Upravo me je zvala komšinica. Kaže da su mi opljačkali stan.“ „Uf, sranje.“ „Baš tako.“ „Odmah ću otići tamo. U ovo doba trebalo bi da stignem za petnaestak minuta.“ „Odlično. Pozvaću te ponovo za dvadesetak.“ Prekidam vezu. Veoma sam neraspoložen i pitam se jesam li za bilo šta toliko vezan da ću patiti ako sam ostao bez toga. Moji foto-aparati. Moje miksete. Moj kompjuter… Sranje! Očev foto-aparat! Kakvo jebeno sranje – neki jebeni narkoman mi je opustošio stan. Ili možda raspušteni tinejdžeri. Da ga jebem. Nameravao sam da provedem dan s Alesijom, možda da je odvedem do projekta Eden. Pa, možda ću to i dalje moći da uradim, ali prvo moram da procenim štetu – a ne želim to da uradim preko telefona. Ako pozovem Olivera preko Fejstajma s ajmeka u velikoj kući, imaću jasniju sliku; može preko telefona da mi pokaže šta se desilo. Sjeban i teška srca, vraćam se u spavaću sobu. Alesija je još u krevetu. „Šta se desilo?“, pita i seda. Kosa joj pada preko grudi. Tako raščupana, veoma je jebozovna. Bolje mi je od samog pogleda na nju. Nažalost, moraću nakratko da je ostavim. Ne želim da je opterećujem ovim vestima. Imala je dovoljno svojih muka poslednjih nekoliko nedelja. „Moram da izađem i pobrinem se za nešto. Možda ćemo čak morati da se vratimo u London. Ostani u krevetu, znam da si umorna. Brzo ću se vratiti.“ Ona podiže pokrivač i zbunjeno nabira čelo. Brzo je ljubim i odlazim da se istuširam. Izlazim iz kupatila i zatičem praznu sobu. Brzo oblačim farmerke i belu majicu. Nalazim Alesiju u kuhinji. Nosi gornji deo moje pidžame i rasklanja sudove od večere. Pruža mi šolju espresa. „Da se rasaniš“, kaže uz neodoljiv osmeh iako su joj oči razrogačene i obazrive. Uzrujana je. Ispijam kafu. Vruća je, jaka i izvrsna. Kao i Alesija. „Ne brini. Začas ću se vratiti.“ Ponovo je ljubim, uzimam kaput i izlazim. Trčim uz stepenice da izbegnem kišu. Ulećem u kola i žurno se odvozim. lesija gleda kako Maksim trči stepenicama i zatvara kapiju za sobom. AIzgleda zabrinuto. Pita se kuda li je otišao. Nešto loše se desilo. Jeza joj

Gospodin 243 prolazi kičmom iako ne zna zbog čega. Uzdiše. Tako malo zna o njemu. Rekao je da će možda morati da se vrate u London. Moraće da se suoči sa stvarnošću. Beskućnica je. Zot. Nekoliko dana je potiskivala sve, ali mnogo toga u njenom životu nije rešeno. Gde će da živi? Je li Dante prestao da je traži? Šta Maksim oseća prema njoj? Duboko udiše i pokušava da odagna strepnju. Nada se da će se Maksim brzo postarati za nevolju koja je iskrsla i vratiti se. Kuća već deluje pusto bez njega. Poslednjih nekoliko dana bili su božanstveni i ona se nada da neće morati da se vrate u London. Nije još spremna da se suoči sa stvarnošću. Nikad nije bila tako srećna kao ovde, s njim. Prvo će staviti sve sudove u mašinu. Potom će se istuširati. dem prečicama do Tresilijan hola jer je mnogo brže nego glavnim drumom. Kiša jače pada, dobuje po vetrobranu i krovu dok jurim uskim putevima. Prolazim kroz kapiju u južnom delu imanja pa usporavam dok prelazim preko metalne rešetke postavljene preko jarka kako stoka ne bi izašla. Ponovo ubrzavam uz prilaz što vodi do južnog pašnjaka. Na zimskoj kiši je krajolik sumoran, vlažan i oživljen tek pokojom ovcom. Na proleće će stoka ponovo izaći na pašu. Kroz gole grane vidim kuću. Smeštena u širokoj dolini, siva, u gotičkom stilu, dominira okolinom kao da je izašla iz romana sestara Bronte. Prvobitna kuća izgrađena je na mestu starog benediktinskog samostana. Međutim, Henri VIII je prigrabio zemljište i opatiju u vreme raspuštanja crkvenih redova. Više od jednog veka kasnije, 1661, posle restauracije, Edvard Treveljan dobio je imanje i titulu grofa od Trevetika zbog zasluga u službi Čarlsa II. Podigao je veliku kuću koja je gotovo cela izgorela u požaru 1862. i ovo neogotičko čudovište sa šiljatim krovovima i kopijama grudobrana podignuto je na njenom mestu. To je sedište grofova od Trevetika, ogromna kućerina koju sam oduvek voleo. I sad je moja. Ja sam nosilac titule. Kola tandrču preko druge rešetke dok vozim iza velike kuće i zaustavljam se ispred starih štala u kojima stoji Kitova zbirka automobila. Izlazim iz jaguara, trčim do kuhinjskih vrata i otvaram ih, zadovoljan što su otključana. Džesi sprema doručak, a Kitovi psi joj se motaju oko nogu. „Dobro jutro, Džesi“, dovikujem dok žurim pored nje. Džensen i Hili skaču pa trče za mnom. Džesin glas me prati niz hodnik. „Maksime! Hoću reći, milorde!“ I

244 E L DŽEJMS Ne obraćam pažnju na nju, već produžavam prema Kitovoj radnoj sobi. Jebote. Mojoj radnoj sobi. Prostorija i dalje izgleda kao da mi je brat tu, čak miriše na njega. Zaustavljam se jer me obuzima iznenadna žaoka bola. Proklet bio, Kite. Nedostaješ mi. Radna soba zapravo izgleda kao da je otac i dalje tu. Kit nije promenio ništa osim što je doneo ajmek. Ovo je bilo očevo utočište. Zidovi su okrečeni u jarkocrveno i pokriveni njegovim fotografijama, pejzažima i portretima. Tu je čak i nekoliko majčinih portreta. Nameštaj je predratni, mislim da je iz tridesetih godina. S psećim oduševljenjem – mašući repom i ližući me – seteri skaču na mene dok idem prema radnom stolu. „Zdravo, momci. Ćao. Mirni. Zdravo. Mirni. Mesto.“ Mazim i jednog i drugog. „Gospodine, mnogo mi je drago što vas vidim. Ali je li sve u redu?“, pita Džesi, ušavši za mnom. „Neko je provalio u stan u Čelsiju. Hoću odavde da se pobrinem za to.“ „Jao, ne!“ Pokriva usta dlanom. „Niko nije povređen“, smirujem je. „Oliver je otišao tamo da proceni štetu.“ „To je strašno.“ Krši ruke. „To je prokleta gnjavaža, eto šta je.“ „Mogu li vam doneti bilo šta?“ „Kafa bi mi prijala.“ „Odmah ću je doneti.“ Izlazi iz sobe, a Džensen i Hili je prate, tugaljivo me gledajući. Sedam za Kitov – ne, za svoj radni sto. Uključujem ajmek, logujem se na Fejstajm pa klikćem na Oliverov link. lesija stoji pod jakim mlazom i uživa u toploj vodi koja se obrušava po njoj. Nedostajaće joj ovo kad se vrati u London. Dok pere kosu, ta misao je rastužuje. Uživala je u ovim čarobnim trenucima u Kornvolu, samo njih dvoje. Uvek će se rado sećati vremena provedenog u ovoj izuzetnoj kući s njim. S Maksimom. Nanosi šampon i otvara jedno oko jer ne može da se otrese zebnje. Nervozna je iako je zaključala vrata kupatila. Nije navikla da bude sama i on joj nedostaje. Navikla je na njegovo prisustvo. Svugde. Crveni i osmehuje se. Da. Svugde. Kad bi samo skupila hrabrost da ga dodiruje… svugde. A

Gospodin 245 eći deo stana je netaknut. Lopovi nisu ni ušli u mračnu komoru, te je moja fotografska oprema neoštećena. Još je važnije, koliko god sentimentalno bilo, što nisu uzeli očev foto-aparat. Imam sreće i što nisu pronašli sef. Ukrali su nekoliko jakni i pari cipela iz mog garderobera mada je teško videti tačno koliko jer je odeća razbacana po celoj spavaćoj sobi. S druge strane, napravili su haos u dnevnoj sobi. Pocepali su sve moje fotografije koje su stajale na zidovima. Ajmek je polomljen na podu. Odneli su moj laptop i miksete, a ploče su pobacali po podu. Srećom, klavir je netaknut. „Izgleda da je to sve“, kaže Oliver. Uključio je kameru na telefonu kako bih video štetu na kompjuterskom monitoru. „Govnari. Imaš li ikakvu predstavu kad su provalili?“, pitam. „Nemam. Vaša komšinica nije videla ništa. Ali mogli su da provale bilo kad preko vikenda.“ „Možda nakon što sam otišao u petak. Kako su ušli?“ „Videli ste na šta liče ulazna vrata?“ „Da. Mora da su koristili nešto teško. Drkadžije. Sigurno sam zaboravio da uključim alarm jer sam otišao u žurbi.“ „Nije se oglasio. Mislim da ste zaboravili da ga uključite. Ali verujem da ih ni alarm ne bi zaustavio.“ „Ima li koga?“ Glas iz stana nas prekida. „To je sigurno policija“, kaže Oliver. „Zvao si ih? To je baš brzo. Dobro. Javi mi šta su rekli.“ „Hoću, gospodine.“ Prekida vezu. Potišteno zurim u ekran. Ne želim da se vratim u London. Hoću da ostanem ovde s Alesijom. Neko kuca na vrata i Deni se pojavljuje na pragu. „Dobro jutro, gospodine. Čula sam da su vas opljačkali.“ „Dobro jutro, Deni. Tako je, mada nisam ostao bez bilo čega što se ne može nadomestiti. Samo su napravili lom.“ „Gospođa Blejk će se pobrinuti za to. Kakva gnjavaža.“ „Baš tako.“ „Gde biste da doručkujete?“ „Da doručkujem?“ „Gospodine, Džesi vam je spremila vaš omiljeni doručak. Prženice.“ Oh. Hteo sam da se vratim kod Alesije. Deni primećuje moje kolebanje i upućuje mi „onaj pogled“ preko naočara. Pogled kojim je plašila Kita, Merijen i mene kad smo bili deca. Deco, sad se smirite i pojedite večeru. Ili ću reći vašoj majci. Uvek je potezala našu majku. V

246 E L DŽEJMS „Doručkovaću u kuhinji s tobom i ostalima, ali moram da žurim.“ „U redu, gospodine.“ lesija se obavila u peškir posle tuširanja. U garderoberu je i pretura po odeći koju joj je Maksim kupio pre nekoliko dana. I dalje ne može da se otrese zebnje. Štreca se od svakog neočekivanog zvuka. Gotovo nikad nije bila sama. U Kukešu je majka uvek bila kod kuće, a uveče i otac. Čak i u Brentfordu je retko bila sama jer su ili Magda ili Mihal bili kod kuće. Tera se da se usredsredi. Ima novu odeću, na kraju krajeva. Odlučuje se za crne farmerke, sivu majicu i lepi ružičasti kardigan. Nada se da će se njen izbor dopasti Maksimu. Pošto se konačno obukla, uzima fen i uključuje ga, a glasan zvuk razgoni tišinu. lazim u kuhinju, krcatu i bučnu jer se svi šale među sobom. I Dženkins je tu. Čim su me ugledali, ustaju istovremeno. To feudalno iskazivanje poštovanja ide mi na živce, ali ne govorim ništa. „Dobro jutro, svima. Sedite, molim vas. Uživajte u doručku.“ Svi me učtivo pozdravljaju s „milorde“. Kad je Tresilijan hol bio na vrhuncu, imao je više od trista pedeset radnika, ali sad se snalazimo s dvanaest stalno zaposlenih i dvadesetak sezonaca. Imamo osam zakupaca gazdinstava koje sam upoznao kad sam prošli put bio ovde. Bave se stočarstvom i zemljoradnjom na deset hiljada jutara plodne zemlje. I sve je organsko. Zahvaljujući mom ocu. Ovde je običaj da osoblje koje radi napolju i kućna posluga odvojeno obeduju. Trenutno pomoćnici upravnika imanja, čuvar lovišta i njegov pomoćnik kao i baštovani uživaju u doručku koji je Džesi spremila. Primećujem da su prženice samo na mom tanjiru. „Čuo sam da su vam provalili u stan, gospodine“, kaže Dženkins. „Nažalost je tako. Gnjavaža.“ „Žao mi je, milorde.“ „Gde je Majki?“ „Otišao je kod zubara. Rekao je da će se vratiti oko jedanaest.“ Uzimam zalogaj. Prženica mi se topi u ustima i božanstven ukus me vraća u detinjstvo. Kit i ja smo govorili o rezultatima kriket partija ili se svađali ko je koga šutnuo ispod stola, Merijen je sedela s nosom u knjizi… i svi smo jeli Džesine slatke prženice uz kompot. Danas je spremila kompot od jabuka s cimetom. A U

Gospodin 247 „Lepo je što ste ovde, milorde“, kaže Džesi. „Nadam se da nećete morati da odjurite natrag u London.“ „Policija je upravo stigla. Znaću više malo kasnije.“ „Javila sam gospođi Blejk za provalu. Ona i Alis mogu da vam pospreme stan.“ „Hvala. Zamoliću Olivera da se dogovori s njom.“ „Je li vam lepo u Utočištu?“ Brzo joj se osmehnem. „Mnogo, hvala. Veoma je lepo.“ „Čula sam da ste juče imali uspešan dan.“ „Bilo je zabavno. Hvala još jednom, Dženkinse.“ On klima glavom, a Deni se osmehuje. „To me podseti“, nastavlja ona. „Juče su vas tražila dva veoma neprijatna čoveka.“ „Molim?“ To mi odmah privlači pažnju, kao i svima ostalima. Deni prebledi. „Tražili su vas. Rekla sam im da se tornjaju, gospodine.“ „Neprijatni?“ „Grubog izgleda, gospodine. Ratoborni. Čini mi se da su iz istočne Evrope. Bilo ka…“ „Jebote!“ Alesija! lesija provlači četku kroz kosu. Konačno je dovoljno suva. Isključuje fen. Nervozna je jer joj se čini da je upravo čula nešto. Ali to se samo talasi lome u zalivu ispod kuće. Ustaje i gleda more kroz prozor. Gospodin Maksim joj je dao more. Osmehuje se dok se priseća kako se izmotavala na plaži. Kiša slabi. Možda bi posle podne mogli ponovo da prošetaju po plaži. I opet da ručaju u onoj krčmi. To je bio lep dan. Svaki dan ovde s njim bio je lep. Iz prizemlja čuje škripanje nameštaja po parketu i prigušene muške glasove. Šta? Zar je Maksim doveo nekoga? „Ürte!“ 10, prosikta neko. To je njen maternji jezik! Strah i adrenalin joj struje telom dok stoji ukočena u spavaćoj sobi. Dante i Ili. Pronašli su je. 10 Alb.: Pazi! (Prim. prev.) A

Dvadeset prvo poglavlje Žurim niz put, kola tandrču preko metalne rešetke a ja vozim što brže mogu. Moram da se vratim u kuću. Teško dišem. Strah mi pritiska grudi. Alesija. Zašto sam je ostavio u kući? Ako joj se nešto desi… nikad neću sebi oprostiti. Misli mi se grozničavo roje. Jesu li to oni? Gadovi koji su hteli da je prodaju? Muka mi je. Kako li su nas pronašli, dođavola? Kako? Možda su mi oni provalili u stan. Tamo su pronašli podatke o imanju Trevetik i Tresilijan holu. I sad su tu. Raspituju se. Kakva jebena drskost, da mi dođu na vrata. Čvrsto stežem volan. Brže. Brže. Brže. Ako je pronađu u Utočištu… nikad je više neću videti. Strava raste. Odvući će je u užasno podzemlje i nikad neću uspeti da je pronađem. Ne. Jebote. Ne. Skrećem na stazu što vodi prema Utočištu, a točkovi bacaju šljunak na živice. lesiji srce tutnji. Puls joj huči u ušima iako joj se sva krv povukla iz glave. Soba se zavrti jednom, dvaput. Noge joj drhte. Nalazi se u najgorem košmaru. Vrata spavaće sobe su otvorena te čuje njihovo šaputanje u prizemlju. Kako li su ušli? Škripanje stepenice konačno je pokreće. Trči u kupatilo i tiho zatvara vrata. Drhtavim oznojenim rukama ih zaključava i pokušava da udahne. Kako li su je pronašli? Kako? A

Gospodin 249 Vrti joj se u glavi od straha. Nemoćno prelazi pogledom po kupatilu ne bi li našla nešto čime će se odbraniti. Bilo šta. Njegov brijač? Njena četkica za zube? Stavlja i jedno i drugo u zadnji džep. Ali fioke su prazne… nema ničega. Može samo da se krije u kupatilu. Može samo da se nada da će vrata izdržati dok se Maksim ne vrati. Ne. Maksim! On ne može da se izbori s njima. Sam je – a njih je dvojica. Povrediće ga. Suze joj se skupljaju u očima i ruši se na pod jer je noge izdaju. Naslanja se na vrata za slučaj da pokušaju da ih razvale. „Čuo sam nešto.“ To je Ili. U spavaćoj sobi. Kad li je njen maternji jezik postao tako zastrašujući? „Proven ona vrata.“ „Jesi li tu, jebena kučko?“ uzvikuje Dante i drma kvaku. Alesija gura pesnicu u usta kako ne bi vrisnula. Suze joj se slivaju niz obraze, a telo se trese. Užas je savlađuje. Zadihana je,plitko diše. Nikad nije bila tako uplašena. Čak ni u kamionu kojim su je doveli u Englesku. Potpuno je bespomoćna. Ne ume da se bije i ne može da pobegne iz ove prostorije. Niti može da upozori Maksima. „Izađi!“ Štreca se od Danteovog uzvika, samo nekoliko centimetara od njenog uva s druge strane vrata. „Samo će biti gore po tebe ako budemo morali da razvalimo vrata.“ Alesija žmuri i potiskuje jecaje. Odjednom čuje strahovit udarac, kao da je džak pšenice pao na pod, praćen glasnim psovkama. Alesija je gurnuta napred. Zot. Zot. Zot. Pokušavaju da razvale, ali vrata odolevaju. Alesija ustaje i naslanja stopalo na vrata, psujući u sebi što nema cipele i čarape. Upire stopalima o pločice i naslanja se celom težinom na vrata u nadi da će joj to pomoći. „Ubiću te kad uđem. Jebena kučko. Znaš li koliko si me koštala? Znaš li?“ Ponovo udara u vrata. Alesija zna da je samo pitanje vremena. Guta jecaj jer je obuzima očajanje. Nikad nije skupila hrabrost da kaže Maksimu da ga voli. aguar leti niz stazu prema Utočištu. Ispred garaže vidim stari BMW pokriven prljavštinom starom najmanje godinu dana. Jebote. Ovde su. Ne. Ne. Ne. Strah i bes mahnitaju u meni, preteći da me savladaju. Alesija! Smri se, druže. Prvo se jebeno smiri. Razmišljaj. Razmišljaj. Razmišljaj. Zaustavljam kola ispred kapije. Tuda neće pobeći. Videće me ako se spustim stepenicama ispred kuće i onda neću moći da ih iznenadim. Otvaram J

250 E L DŽEJMS vrata kola i trčim do retko korišćene kapije sa strane pa do vrata od vešernice. Isprekidano dišem jer mi adrenalin kola krvotokom, a srce mi ludo bije. Smiri se, druže. Smiri se. Vrata vešernice su odškrinuta. Jebote. Možda su tuda ušli u kuću. Duboko udišem da se smirim. Srce samo što mi ne iskoči dok nečujno guram vrata i šunjam se unutra. Čula su mi izoštrena od adrenalina. Moje disanje je zaglušujuće. Tiše. Jebeno tiše. Čujem viku. Na spratu. Ne. Ne. Ne. Ubiću ih ako joj i dlaka bude falila s glave. Okrećem se prema kabinetu s oružjem koje stoji visoko na zidu i otključavam ga. Tu sam juče stavio puške pre nego što smo Alesija i ja otišli da se prošetamo po plaži. Trudeći se da ostanem miran, vadim jednu perdijevku što tiše mogu. Zatim stavljam dve patrone i guram još četiri u džep jakne. Nikad nisam bio toliko zahvalan što me je otac naučio da pucam. Budi miran. Možeš da je spasešsamo ako ostaneš pribran. Ponavljam to u sebi. S prstom na obaraču, naslanjam pušku na rame i šunjam se u dnevnu sobu. Nema nikoga u prizemlju, ali sa sprata čujem glasan tresak praćen vikom na stranom jeziku. Alesija vrisne. *** lesija je vrisnula kad su vrata popustila i bacila je na pod. Dante samo što nije pao kad je uleteo u kupatilo. Ona se sklupča u loptu, jecajući. Telo joj je paralisano od straha. Bešika je izdaje i oseća kako joj mokraća curi niz noge u novim farmerkama. Sudbina joj je zapečaćena. Grlo joj se steže i diše isprekidano. Vrti joj se u glavi od straha. „Tu si, jebena kučko.“ Grabi je za kosu, podižući joj glavu. Alesija krikne. Jako je šamara. „Znaš li koliko si me koštala, jebena kurvo? Telom ćeš zaraditi svaki jebeni peni koji sam izgubio.“ Lice mu je samo nekoliko centimetara od njenog. Oči su mu tamne, divlje i pune besa. Alesija se zagrcne. Smrdi mu iz usta kao da mu je nešto uginulo na jeziku, a zadah njegovog tela je guši. Ponovo je jako šamara i vuče je za kosu kako bi ustala. Bol je neopisiv – kao da joj neko kida skalp. A