E. L. Džejms - Gospodin

Gospodin 151 „Ne znam čime sam te uzrujao“, kaže. Stavlja mu prste na usta da ga ućutka. „Nisi uradio ništa“, odgovara šapatom. On joj ljubi vrhove prstiju i ona povlači ruku. „Pa, izvinjavam se ako jesam. A sad, hoćeš li da prošetamo po plaži?“ Alesija se osmehuje od uva do uva. „Hoću.“ „Dobro. Moraš da se utopliš.“ lesija je nestrpljiva. Gotovo me vuče niz kamenu stazu. Na dnu izbijamo na plažu i ona ne može više da se uzdrži. Pušta mi ruku i trči prema uzburkanom moru. Kapa joj spada i kosa joj se vijori na vetru. „More, more!“, uzvikuje i vrti se ukrug, podignutih ruku. Zaboravila je na ranije nezadovoljstvo, osmeh joj je širok a lice ozareno od radosti. Brzo koračam po krupnom pesku da spasem njenu palu vunenu kapu. „More!“, ponovo uzvikuje da nadjača hučanje vode i mahnito gestikulira. Ruke joj podsećaju na podivljalu vetrenjaču dok pozdravlja talase koji se lome na obali. Nemoguće je ne osmehnuti se. Njeno nesputano oduševljenje zbog nečega što prvi put doživljava previše je slatko i zarazno. Alesija cikne i skače unazad da izbegne talas. Izgleda smešno u gumenjacima i jakni koji su joj veliki. Lice joj je zajapureno, a nos ružičast. Oduzima mi dah. Srce mi se steže. Trči prema meni poput oduševljenog deteta i grabi me za ruku. „More!“, uzvikuje ponovo i vuče me prema talasima. Voljno idem za njom, prepustivši se njenoj radosti. A

Trinaesto poglavlje Drže se za ruke dok šetaju stazom pored obale. Zaustavljaju se pored stare ruševine. „Šta je ovo?“ pita Alesija. „Napušteni rudnik kalaja.“ Naslanjaju se na dimnjak i gledaju uzburkano more pokriveno belom penom. Hladan vetar fijuče oko njih. „Mnogo je lepo ovde“, kaže ona. „Divlje je. Podseća me na dom.“ Samo što sam ovde srećnija. Osećam se… bezbedno. To je zato što sam s gospodinom Maksimom. „I ja volim ovo mesto. Ovde sam odrastao.“ „U kući u kojoj smo odseli?“ On skreće pogled. „Ne. Moj brat ju je nedavno sagradio.“ Usne mu se savijaju nadole i deluje izgubljeno. „Imaš brata?“ „Imao sam“, odgovara šapatom. „Umro je.“ Gura šake duboko u džepove i zuri u more, natmurenog izraza na izvajanom licu. „Žao mi je“, kaže Alesija. Po njegovom namučenom izrazu nagađa da mu je brat nedavno umro. Pruža ruku i stavlja je na njegovu. „Nedostaje ti.“ „Da“, odgovara Maksim i okreće se prema njoj. „Voleo sam ga.“ Njegova iskrenost je iznenađuje. „Imaš li još članova porodice?“ „Sestru Merijen.“ Načas se osmehne s ljubavlju. „I majku.“ Glas mu postaje nabusit. „A otac?“ „Umro je kad sam imao šesnaest godina.“ „O, žao mi je. A žive li tvoja sestra i majka ovde?“ „Nekad su živele, sad povremeno dođu. Merijen živi i radi u Londonu. Ona je doktorka.“ Ponosno se osmehuje. „Au.“ Alesija je zadivljena. „A majka?“ „Ona je uglavnom u Njujorku“, odgovara odsečno. Ne želi da priča o majci.

Gospodin 153 Kao što ona ne želi da priča o ocu. „Ima nekoliko rudnika blizu Kukeša“, kaže Alesija kako bi promenila temu. Podiže pogled prema dimnjaku od sivog kamena. Izgleda kao dimnjak na putu prema Kosovu. „Stvarno?“ „Da.“ „Šta iskopavaju?“ „Krom. Ne znam kako se kaže.“ „Hrom?“ Sleže ramenima. „Ne znam engleski naziv.“ „Mislim da bi trebalo da kupim englesko-albanski rečnik“, promrmlja Maksim. „Hajde da prošetamo do sela. Možemo tamo da ručamo.“ „Selo?“ Alesija nije videla ni trag bilo kakvog naselja dok su šetali. „Trevetik. Seoce odmah iza brda. Turisti ga vole.“ Alesija hvata korak s njim. „Jesu li fotografije u tvom stanu napravljene ovde?“, pita. „Pejzaži? Jesu.“ Maksim se široko osmehuje. „Dobro zapažaš“, dodaje, podignutih obrva. Alesija vidi da je zadivljen. Stidljivo mu se osmehuje i on uzima njenu ruku u rukavici. Sa staze izbijaju na put koji je previše uzan da bi imao pločnik. Uokviren je visokim ali potkresanim živicama. Grmlje i golo žbunje takođe je uredno potkresano, ponegde pokriveno snegom. Spuštaju se putem, obilaze okuku i u dnu se ukazuje selo Trevetik. Alesija nikad nije videla takve kuće – kamene ili okrečene u belo. Male su i stare, ali ljupke. Mesto izgleda starinski – netaknuto – i nigde nema smeća. Kod kuće je navikla na smeće i šut svugde, a većina kuća je od betona. Na obali se dva kamena mola pružaju da prigrle pristanište, u kojem su usidrena tri velika ribarska čamca. Tu je i nekoliko prodavnica – dva butika, radnja mešovite robe i mala galerija – kao i dve kafane. Jedna se zove Vedro za zalivanje, a druga Dvoglavi orao. Ispred nje je tabla s naslikanim štitom koji Alesija prepoznaje. „Pogledaj!“ Pokazuje na grb. „Tvoja tetovaža.“ Maksim joj namiguje. „Jesi li gladna?“ „Jesam“, odgovara. „Dugo smo šetali.“ „Dobar dan, milorde.“ Stariji čovek s crnim šalom, zelenom vetrovkom i kapom izlazi iz Dvoglavog orla. Prati ga dugodlaki pas neodređene rase s crvenim kaputićem na kojem je zlatnim slovima izvezeno ime boriš. „Oče Trevine.“ Maksim se rukuje s njim. „Kako se držite, mladiću?“ Tapše Maksima po ruci. „Dobro, hvala.“

154 E L DŽEJMS „Drago mi je. A ko je ova lepa mlada dama?“ „Ovo je otac Trevin, naš vikar, a ovo je Alesija Demači, moja… prijateljica koja je došla preko mora.“ „Dobar dan, draga moja.“ Trevin joj pruža ruku. „Dobar dan“, odgovara i rukuje se s njim, iznenađena i zadovoljna što joj se obratio. „Kako vam se dopada Kornvol?“ „Divno je ovde.“ Otac joj se dobroćudno smeška pa se okreće prema Maksimu. „Pretpostavljam da se ne mogu nadati da ću vas sutra videti na službi.“ „Videćemo, oče.“ „Moramo biti primer drugima, sine. Ne zaboravite to.“ „Znam, znam.“ Maksim zvuči pomireno sa sudbinom. „Sveže je danas!“, otac Trevin menja temu. „I te kako.“ Otac Trevin zviždi Borisu, koji je strpljivo sedeo i čekao da proćaskaju. „Za slučaj da ste zaboravili, služba počinje tačno u deset.“ Klima glavom oboma pa polazi stazom. „Vikar je sveštenik, je li tako?“ pita Alesija dok Maksim otvara vrata kafane i uvodi je na toplo. „Jeste. Jesi li religiozna?“ To pitanje je iznenađuje. „Dobar dan, milorde“, prekida ih kršan čovek riđe kose i crvenog lica. Stoji iza velikog šanka s kojeg vise ukrasni bokali i krigle. U jednom uglu je ognjište u kojem pucketa vatrica. Nema mnogo stolova između drvenih klupa s visokim naslonima, a većinu su zauzeli muškarci i žene koji su žitelji ili turisti, Alesija ne može da odredi. S tavanice vise ribarske mreže, konopci i pecaroški pribor. Atmosfera je topla i prijatna. Jedan mladi par se čak ljubi u zadnjem delu kafane. Alesija posramljeno skreće pogled i približava se gospodinu Maksimu. dravo, Jago“, pozdravljam šankera. „Možemo li dobiti sto za dvoje za ručak?“ „Megan će vas uslužiti.“ Jago pokazuje na sto u uglu. „Megan?“ Sranje. „Da, ona sad radi ovde.“ Jebiga. Pogledam Alesiju ispod oka. Izgleda zbunjeno. „Jesi li sigurna da si gladna?“ „Z

Gospodin 155 „Jesam“, odgovara. „Lokalno pivo?“, pita Jago i gleda Alesiju s otvorenim divljenjem. „Da, hvala.“ Trudim se da ga ne streljam pogledom. „A za damu?“ Jagu glas postaje blaži. I dalje ne odvaja pogled od nje. „Šta ćeš da piješ?“, pitam je. Skida kapu i rastresa kosu. Obrazi su joj crveni od hladnoće. „Pivo koje sam juče pila?“ S tamnim uvojcima koji joj padaju gotovo do struka, sjajnim očima i blistavim osmehom, egzotično je lepa. Opčinjen sam. Potpuno opčinjen. Ne mogu da krivim Jaga što je buljio u nju. „Malu kriglu svetlog za damu“, kažem, ne gledajući ga. „Šta je bilo?“, pita Alesija dok otkopčava Merijeninu postavljenu jaknu. Jasno mi je da sam piljio u nju. Odmahujem glavom i ona mi upućuje stidljiv osmeh. „Zdravo, Maksime. Ili bi sad trebalo da te oslovljavam s milorde?“ Sranje. Okrećem se. Megan stoji ispred mene. Izraz joj je mračan kao i odeća, „Sto za dvoje?“, pita preterano sladunjavim glasom i istim takvim osmehom. „Da, hvala. Kako si?“ „Dobro“, brecne se. Srce mi tone dok mi očev glas odjekuje u glavi. Nemoj tucati lokalne cure, momče. Stajem u stranu da propustim Alesiju pa idemo za natmurenom Megan. Vodi nas do stola u uglu pored prozora koji gleda na pristanište. To je najbolji sto u kafani. Bar je nešto dobro. „Odgovara li ovde?“ pitam Alesiju, namerno ignorišući Megan. „Da, u redu je“, odgovara i zbunjeno pogleda namrgođenu konobaricu. Izvlačim joj stolicu i ona seda. Jago nam donosi piče, a Megan odlazi da donese jelovnike… ili palicu za kriket. „Uzdravlje.“ Podižem kriglu. „Uzdravlje“, odgovara i otpija gutljaj. „Mislim da Megan nije srećna što te vidi.“ „Da, i meni se tako čini.“ Sležem ramenima. Zaista ne želim da razgovaram o njoj s Alesijom. „I, počela si da pričaš o religiji?“ Sumnjičavo me posmatra, kao da razmišlja o Megan, pa nastavlja: „Komunisti su zabranili religiju u mojoj zemlji.“ „To si juče pomenula u kolima.“ „Tako je.“ „Ali nosiš zlatan krst.“ „Jelovnici“, prekida nas Megan i pruža oboma plastificirani papir. „Vratiću se za minut da primim vašu narudžbinu.“ Odsečno se okreće i vraća do šanka.

156 E L DŽEJMS Ne obraćam pažnju na nju. „Nastavi.“ Alesija sumnjičavo škilji za Megan, ali ne govori ništa o njoj već produžava: „Pripadao je mojoj baki. Ona je bila katolikinja. Krišom se molila.“ S ljubavlju prelazi prstom po krstu. „Dakle, nema religije u tvojoj zemlji.“ „Sad ima. Kad su komunisti pali, postali smo republika. Ali u Albaniji religija nije važna.“ „O, mislio sam da je religija veoma važna na Balkanu.“ „U Albaniji nije. Mi smo… kako se kaže? Sekularna država. Religija je veoma lična. Znaš, samo između čoveka i njegovog boga. Mi smo katolici, a većina žitelja u mojoj varoši su muslimani. Ali ne razmišljamo mnogo o tome“, odgovara i upitno me pogleda. „A ti?“ „Ja? Pa, pretpostavljam da pripadam anglikanskoj crkvi. Ali nisam religiozan.“ Prisećam se reci oca Trevina. Moramo biti primer drugima, sine. Dođavola. Možda bi trebalo da odem u crkvu sutra. Kit je uvek stizao da ode bar jednom ili dvaput mesečno kad je bio ovde. Što se ne može reći za mene. Još jedna prokleta dužnost koju moram da ispunim. „Jesu li ostali Englezi kao ti?“ Alisijino pitanje vraća me u sadašnjost. „U vezi s religijom? Neki jesu, neki nisu. Ovo je multikulturna zemlja.“ „Znam to.“ Osmehuje se. „Dok sam putovala vozom u Londonu, ljudi oko mene su govorili na raznim jezicima.“ „Dopada li ti se London?“ „Bučan je, prenaseljen i veoma skup. Ali uzbudljiv je. Nikad nisam bila u velikom gradu.“ „Čak ni u Tirani?“ Zahvaljujući svom skupom obrazovanju, znam koji je glavni grad Albanije. „Ne, nisam nikud putovala. Nisam videla ni more dok me nisi doveo ovamo.“ Čežnjivo gleda kroz prozor, što mi pruža priliku da posmatram njen profil: duge trepavice, prćast nos, pune usne. Krv mi ključa i meškoljim se na klupi. Smiri se. Megan nam prilazi s ljutitim izrazom i zaglađenom kosom. Moja telesna nevolja nestaje pri pogledu na nju. Čoveče, još je ogorčena. To se desilo jednog leta pre sedam godina. Jedno jebeno leto.

Gospodin 157 „Jeste li se odlučili?“ pita, šibajući me pogledom. „Dnevni ulov je bakalar.“ Izgovara to kao uvredu. Alesija se mršti i brzo obara pogled na jelovnik. „Ja ću pitu sa ribom, molim te.“ Iznervirano krivim glavu, čikajući Megan da kaže još nešto. „I ja ću“, kaže Alesija. „Dve pite sa ribom. Vino?“ „Samo pivo. Alesija?“ Megan se okreće prema prelepoj Alesiji Demači. „Za vas?“, breca se. „I meni je pivo dovoljno.“ „Hvala, Megan“, gunđam upozoravajućim glasom. Ona me ponovo prostreli pogledom. Verovatno će mi pljunuti u hranu – ili na Alesijinu, što je još gore. „Sranje“, mrmljam sebi u bradu dok gledam kako maršira u kuhinju. Alesija gleda moju reakciju. „Ta priča je stara nekoliko godina“, objašnjavam i postiđeno vučem okovratnik džempera. „Koja priča?“ „O Megan i meni.“ „Oh“, odgovara ravnim glasom. „Ona je davna prošlost. Pričaj mi o svojoj porodici. Imaš li brata ili sestru?“ Očajnički pokušavam da promenim temu. „Nemam“, odvraća otresito. Očigledno i dalje razmišlja o Megan i meni. „Roditelje?“ „Imam majku i oca. Kao i svi.“ Podiže lepu izvijenu obrvu. 0, lepa Demačijeva ima zube. „I kakvi su?“, pitam, trudeći se da sakrijem razgaljenost. „Moja majka je… hrabra.“ Glas joj je mek i čežnjiv. „Hrabra?“ „Da.“ Izraz joj postaje natmuren i ponovo se zagleda kroz prozor. Dobro. Ne želi da priča o majci. „A otac?“ Odmahuje glavom i sleže ramenima. „On je Albanac.“ „Šta to znači?“ „Pa, moj otac je staromodan i mi… kako vi kažete? Nemamo isti jezik.“ Snuždila se i po njenom napaćenom izrazu shvatam da je i to tabu tema. „Nemate zajednički jezik“, ispravljam je. „Onda mi pričaj o Albaniji.“ Razvedrava se. „Šta te zanima?“ Ponovo me gleda kroz te duge tamne trepavice i osećam stezanje u farmerkama. „Sve“, odgovaram tiho.

158 E L DŽEJMS Gledam je i slušam, očaran. Vatrena je i rečita dok živopisno opisuje svoju zemlju i rodno mesto. Kaže mi da je Albanija posebna jer je porodica u središtu svega. To je zemlja s dugom istorijom i vekovima je bila pod uticajem različitih kultura sa suprotstavljenim ideologijama. Objašnjava mi da je okrenuta i prema Zapadu i prema Istoku, ali da se u poslednje vreme sve više okreće prema Evropi. Ponosi se svojim rodnim mestom. Kukeš je mali grad na severu, blizu granice s Kosovom. Oduševljeno govori o tamošnjim prelepim jezerima, rekama i klisurama, ali najviše o planinama koje ga okružuju. Živahno priča o krajoliku i shvatam da joj to najviše nedostaje. „Zato mi se ovde sviđa“, objašnjava. „Koliko sam videla, pejzaži u Kornvolu su veoma lepi.“ Prekida nas Megan koja donosi pite. Otresito spušta tanjire na sto i odlazi bez reci. Izraz joj je smrknut, ali pita je topla i izgleda izvrsno. Ne deluje kao da je neko pljunuo na nju. „Čime se tvoj otac bavi?“ pitam obazrivo. „Automobilima.“ „Prodaje gorivo?“ „Ne, popravlja automobile, menja gume, radi mehaniku.“ „A majka?“ „Ona je domaćica.“ Želim da je pitam zašto je otišla iz Albanije, ali znam da će je to podsetiti na užasno putovanje do Engleske. „A šta si ti radila u Kukešu?“ „Pa, studirala sam, ali zatvorili su fakultet pa sam povremeno radila u školi s malom decom. A ponekad sam svirala klavir…“ Zaćutala je, ali ne znam da li zbog sete ili nečeg drugog. „Pričaj mi o svom poslu.“ Očigledno želi da promeni temu. Pošto još ne želim da joj kažem šta radim, pričam joj o svojoj karijeri di-džeja. „I dva leta sam radio u San Antoniju na Ibici. To je pravo mesto za žurke.“ „Zato imaš toliko ploča?“ „Tako je.“ „I koju vrstu muzike najviše voliš?“ „Svu, nemam omiljeni pravac. A ti? S koliko godina si počela da sviraš?“ „S četiri.“ Opa. To je rano. „Jesi li išla u muzičku školu? Mislim, jesi li učila muzičku teoriju?“ „Nisam.“ To me još više zadivljuje.

Gospodin 159 Drago mi je što Alesija jede. Obrazi su joj rumeni, a oči blistave. Nagađam da je pripita od dva piva. „Hoćeš li još nešto?“, pitam je. Odmahuje glavom. „Hajdemo onda.“ Jago nam donosi račun. Pretpostavljam da je Megan odbila ili da je na pauzi. Plaćam i uzimam Alesiju za ruku dok izlazimo. „Hoću da svratimo u radnju“, kažem. „Važi.“ Smeškam se zbog njenog pripitog osmeha. Prodavnice u Trevetiku pripadaju grofovstvu i izdajemo ih žiteljima. Dobro posluju od Uskrsa do Nove godine. Jedina stvarno korisna je prodavnica mešovite robe. Dobro je snabdevena pošto smo udaljeni kilometrima od najbližeg velikog grada. Zvono nad vratima simpatično najavljuje naš dolazak. „Reci mi ako ti je nešto potrebno“, kažem Alesiji, koja se blago njiše dok gleda časopise. Prilazim pultu. „Izvolite“, kaže prodavačica, visoka mlada žena koju ne poznajem. „Imate li noćna svetla za decu?“ Odlazi da pogleda na obližnjoj polici. „Imamo samo ovakva.“ Podiže kutiju s malim plastičnim zmajem. „Uzeću jedno.“ „Potrebne su vam baterije“, kaže mi. „Onda ću uzeti i njih.“ Uzima pakovanje baterija i vraća se do pulta. Utom primećujem kondome. Pa, možda mi se posreći. Dobacujem pogled Alesiji. Ona lista jedan časopis. „Uzeću i kutiju kondoma.“ Žena crveni. Drago mi je što je ne poznajem. „Koje želite?“ pita. „One.“ Pokazujem na omiljenu marku. Brzo stavlja kutiju u kesu s noćnim svetlom. Plaćam i pridružujem se Alesiji u prednjem delu prodavnice, gde razgleda neveliki izbor karmina. „Želiš li nešto?“ pitam. „Ne, hvala.“ Ne čudi me što je odbila. Nikad je nisam video našminkanu. „Hoćemo li?“ Uzima me za ruku i izlazimo.

160 E L DŽEJMS „Šta je ono?“ Alesija pokazuje na udaljeni dimnjak koji se samo delom vidi dok idemo putem prema starom rudniku. Znam šta je, naravno, jer je to dimnjak na zapadnom krilu velike kuće, Tresilijan hola. Doma mojih predaka. Sranje. „To? Pripada grofu od Trevetika.“ „Oh.“ Načas se mršti. Nastavljamo ćutke dok se borim sam sa sobom. Kaži joj da si jebeni grof od Trevetika. Neću. Zašto? Reći ću joj. Ali ne još. Zašto? Hoću da me prvo upozna. Da te upozna? Da provede malo vremena sa mnom. „Možemo li ponovo da odemo na plažu?“ Alesiji oči ponovo uzbuđeno blistaju. „Naravno.“ *** lesija je opčinjena morem. S nesputanom radošću trči jljLu plićak. Iako se talasi obrušavaju na nju, noge joj ostaju suve u gumenim čizmama. Ona je… opijena. Gospodin Maksim joj je dao more. Opijena vrtoglavim ushićenjem, zatvara oči, širi ruke i udiše hladni slani vazduh. Ne seća se da se ikad osećala ovako… celovito. Prvi put posle mnogo vremena oseća komadić sreće. Čini joj se da ima sponu s hladnim, divljim krajolikom koji je podseća na domovinu. Oseća se kao da pripada ovde. Celovita je. Okreće se da pogleda Maksima, koji stoji malo dalje s rukama u džepovima jakne i posmatra je. Vetar mu mrsi kosu, a svetliji pramenovi su zlatni na suncu. Oči su mu pune radosti i sijaju poput smaragda. Oduzima dah. Srce joj je puno. Samo što ne pukne. Voli ga. Da. Voli ga. A

Gospodin 161 Vrtoglava je od sreće. Uzbuđena. I zaljubljena. Da, to osećanje i treba da bude takvo. Radosno. Ispunjavajuće. Oslobađajuće. To saznanje struji njome kao hladni vetar koji joj sklanja kosu s lica. Zaljubljena je u gospodina Maksima. Sva njena neizgovorena osećanja izbijaju na površinu i ogroman osmeh joj se širi licem. On joj uzvraća omamljujućim osmehom, zbog kojeg se načas usuđuje da se nada. Možda će jednog dana i on osećati isto? Plešući trči do Maksima. Prepušta se, baca na njega i obavija mu ruke oko vrata. „Hvala što si me doveo ovamo“, usklikne bez daha. Osmehuje joj se i privija je uz sebe. „Zadovoljstvo mi je“, odgovara. „I biće ti zadovoljstvo!“ odvraća Alesija. Maksim zine i iskolači oči, a ona prasne u smeh. Želi ga. Celog. Oslobađa se iz njegovih ruku i vraća u plićak. lagi bože, pripita je, možda čak i malo pijana. I lepa. Opijen sam. Iznenada se oklizne i padne. Talas je preklapa. Sranje. Uplašeno trčim da joj pomognem. Alesija pokušava da ustane, ali ponovo se oklizne. Stižem do nje i vidim da se smeje. Natopljena je. Pomažem joj da ustane. „Mislim da si dovoljno plivala danas“, mrmljam. „Ledeno je. Odvešću te kući.“ Uzimam je za ruku. Alesija mi se pripito smeška i ide za mnom po pesku prema kući. Zastaje na svakih nekoliko koraka, nevoljna da ode s plaže, ali i dalje se kikoće i izgleda zadovoljno. Ne želim da se prehladi. Vraćamo se u toplo Utočište i privlačim je u zagrljaj. „Tvoje kikotanje je neodoljivo.“ Brzo je poljubim pa joj skidam mokru jaknu. I farmerke su joj mokre, ali čini mi se da joj je majica suva. Brzo joj trljam ruke da je ugrejem. „Trebalo bi da se presvučeš.“ „Važi.“ Alesija se široko osmehuje i polazi prema stepenicama. Kačim njenu jaknu – pa, Merijeninu jaknu – iznad radijatora da se suši. Izuvam čizme i skidam mokre čarape pa polazim u gostinsku garderobu. Kad sam izašao, nisam je zatekao te sam pretpostavio da je otišla na sprat da obuče suve farmerke. Sedam na barsku stolicu u kuhinji i zovem Deni da je zamolim da spremi večeru. Zatim zovem Toma Aleksandera. „Trevetiče, kako si, jebote?“ B

162 E L DŽEJMS „Dobro, hvala. Ima li dešavanja u Brentfordu?“ „Ne, mirno je na zapadnom frontu. Kako je u Kornvolu?“ „Hladno.“ „Znaš, druže stari, razmišljao sam. Mnogo se trudiš oko te spremačice. Jeste da je lepa devojka, ali nadam se da je vredna toga.“ „Jeste.“ „Nisam znao da padaš na dame u nevolji.“ „Ona nije da…“ „Nadam se da si zapečatio pogodbu.“ „To te se jebeno ne tiče, Tome.“ „Dobro, dobro, shvatiću to kao ne.“ Smeje se. „Tome“, upozoravam ga. „Dobro, dobro, Trevetiče, smiri živce. Ovde je sve u redu. To je sve što treba da znaš.“ „Hvala. Obaveštaj me.“ „Hoću. Zdravo.“ Prekida vezu. Zurim u telefon. Seronja. Šaljem mejl Oliveru. Primalac: Oliver Makmilan Datum: 2. februar 2019. Šalje: Maksim Treveljan Predmet: Gde se nalazim Olivere, U Kornvolu sam zbog ličnih stvari i odseo sam u Utočištu. Nisam siguran koliko ću se zadržati. Tom Aleksander će mi poslati fakturu za usluge njegove firme i trebalo bi platiti s mog ličnog računa. Ako sam ti potreban, bolje mi pošalji mejl jer, kao što znaš, ovde nemam uvek prijem. Hvala. M.T.

Gospodin 163 Zatim šaljem poruku Kerolajn. U Kornvolu sam. Biću tu neko vreme. Nadam se da si dobro. M. x Odmah odgovara: Hoćeš li da doĎem? Ne. Radim nešto. Hvala na ponudi. Izbegavaš li me? Ne budi smešna. :) Ne verujem ti. Zvaću te u Hol. Nisam u Holu. Pa gde si onda? I šta jebeno radiš tamo? Karo, pusti me. Javiću se sledeće nedelje. Šta smeraš? Zaintrigirana sam i nedostaješ mi. Moram ponovo da vidim onu kravu od maćehe večeras. K. xxx Srećno, M. x Kako li ću da jebeno objasnim Kerolajn šta se ovde dešava? Provlačim prste kroz kosu, nadajući se da ću smisliti nešto. Ništa mi ne pada na pamet pa odlazim da pronađem Alesiju. Nije ni u jednoj spavaćoj sobi.

164 E L DŽEJMS „Alesija!“, dozivam je i vraćam se u glavnu dnevnu sobu, ali ne odgovara. Trčim u suteren i brzo zavirujem u tri gostinske sobe, sobu za razonodu i sobu za puštanje filmova. Nema je. Jebote. Pokušavam da potisnem stravu i jurim na sprat da proverim da nije u džakuziju ili sauni. Nema ni traga od nje. Gde je, jebote? Zavirujem u vešernicu. I eto je. Sedi bosonoga na podu i čita knjigu pored mašine za sušenje koja tutnji. „Tu si.“ Krijem ogorčenost jer se osećam budalasto što sam se zabrinuo. Ona podiže pogled toplih smeđih očiju na mene, a ja se spuštam na pod pored nje. „Šta radiš?“ pitam zadihano i naslanjam se na zid. Alesija podiže kolena i navlači belu majicu preko njih da pokrije noge. Naslanja bradu na kolena, a lice joj poprima slatku ružičastu nijansu od stida. „Čitam i čekam da mi se farmerke osuše.“ „Vidim. Zašto se nisi presvukla?“ „Presvukla?“ „U drugi par.“ Još više crveni. „Nemam drugi par.“ Glas joj je tih i ispunjen sramotom. Jebem ti. Prisećam se dve plastične kese koje sam stavio u prtljažnik. U njima je sve što ima. Zatvaram oči i naslanjam glavu na zid. Osećam se kao budala. Ona nema ništa. Čak ni odeću. Ni čarape. Sranje. Gledam na sat i shvatam da je prekasno da odemo u kupovinu. A i popio sam dve krigle, pa ne mogu – ne vozim kad pijem. „Sad je kasno. Sutra ću te odvesti u Padstou da kupimo novu odeću.“ „Ne mogu da priuštim novu odeću. Farmerke će se brzo osušiti.“ Ne odgovaram ništa, već spuštam pogled na njenu knjigu. „Šta čitaš?“ „Našla sam je na polici.“ Podiže knjigu Jamajka inDafne di Morije. „Dopada li ti se? Radnja je smeštena u Kornvolu.“ „Tek sam počela.“

Gospodin 165 „Koliko se sećam, svidela mi se. Slušaj, siguran sam da imam nešto što možeš da obučeš.“ Ustajem i pružam joj ruku. Držeći knjigu, blago se zaljulja dok ustaje. Porub majice joj je mokar. Sranje. Prehladiće se. Trudim se da ne gledam njene duge gole noge. Trudim se da ih ne zamišljam oko sebe. Ne uspevam. I nosi ružičaste gaće. Mučenje. Osećam tup bol od želje. Moraću da se istuširam. Ponovo. „Hajdemo.“ Glas mi je promukao od želje, ali ona to, srećom, ne primećuje. Odlazimo na sprat. Alesija ulazi u gostinsku sobu, a ja preturam po garderoberu da vidim šta je Deni donela. Nekoliko minuta kasnije Alesija se pojavljuje na vratima u Arsenalovom dresu i donjem delu pidžame sa Sunđerom Bobom. „Imam ovo“, kaže. Osmeh joj je izvinjavajući i još pomalo pripit. Prestajem da preturam. Alesija izgleda neverovatno čak i u smešnoj izbledeloj pidžami i fudbalskom dresu. „Može da prođe.“ Smeškam se dok zamišljam kako joj vučem donji deo pidžame niz kukove i noge. „Ovo je Mihalovo“, objašnjava. „Pretpostavio sam.“ „Prerastao je ovu odeću.“ „A tebi je prevelika. Sutra ćemo ti kupiti nešto.“ Ona zausti da se pobuni, ali stavljam joj prst na usne. „Ššš.“ Usne su joj mekane. Želim ovu devojku. Alesija pući usne da mi poljubi prst. Pogled joj skreće na moje usne i oči joj tamne. Zastaje mi dah. „Ne gledaj me tako, molim te“, govorim tiho i sklanjam prst. „Kako?“ Glas joj je jedva čujan. „Znaš. Kao da me želiš.“ Crveni i obara pogled. „Izvini“, prošaputala je. Sranje. Uzrujao sam je. „Alesija.“ Približavam joj se, tela nam se gotovo dodiruju. Opčinjavajući miris lavande i ruža pomešan sa slanim mirisom mora opija mi čula. Milujem je po obrazu, a ona naslanja lepo lice na moj dlan. „Želim te“, kaže i podiže oči ispunjene pozivom prema mojim. „Ali ne znam šta da radim?

166 E L DŽEJMS Prelazim joj palcem po donjoj usni. „Mislim da si previše popila, lepotice.“ Alesija trepće i oči joj tamne. Ne razumem šta mi poručuje pogledom. Istura bradu i izlazi iz sobe. Šta, kog mog? „Alesija!“, dozivam je, ali ona ne obraća pažnju na mene i silazi stepenicama. Uzdišem, sedam na gornji stepenik i prelazim dlanovima po licu. Zbunjen sam. Trudim se – zaista se jebeno trudim – da budem častan. Frkćem zbog te ironije. Poznat mi je pogled koji mi je uputila. Dođavola, toliko sam ga puta video. Pogled koji poručuje „kresni me, odmah“. Nisam li je doveo ovamo zbog toga? Ali pripita je, nema nikoga i nema ništa. Baš ništa. Ima mene. Potpuno. Ako je kresnem, iskoristiću je. Jednostavno je. Zbog toga ne mogu to da uradim. Ali uvredio sam je. Sranje. Kuću odjednom ispunjavaju tužni klavirski akordi. Setni Bahov Preludijum u e-molu. Dobra znam taj komad jer sam ga vežbao za ispit u muzičkoj školi kao tinejdžer. Alesija odlično svira, izbacuje sva osećanja i otkriva dubinu kompozicije. Njeno umeće je izuzetno. I otkriva sve što oseća kroz muziku. Iznervirana je. Zbog mene. Jebem ti. Možda bi trebalo da prihvatim njenu ponudu – da je kresnem i vratim u London. Ali znam da to ne mogu da uradim. Moram da joj nađem smeštaj. Ponovo trljam lice. Mogla bi da živi sa mnom. Šta? Ne. Nikad nisam živeo ni sa kim. Zar bi to bilo tako strašno? Znam samo da ne želim da se nešto desi Alesiji Demači. Hoću da je zaštitim. Uzdišem.

Gospodin 167 Šta se dešava sa mnom? lesija izliva zbunjenost u Bahov Preludijum. Želi da zaboravi sve. Njegov pogled. Njegovu sumnju. Njegovo odbijanje. Muzika polako teče kroz nju i izliva se u sobu, ispunjava je tmurnim bojama kajanja. Dok svira, prepušta se melodiji i zaboravlja. Sve. Poslednja nota utihne i ona otvara oči. Gospodin Maksim stoji pored kuhinjske radne površine i posmatra je. „Ćao“, pozdravlja je. „Ćao“, odgovara. „Izvini, nisam hteo da te uzrujam. Ovo je drugi put danas.“ „Ponašanje ti je protivrečno“, kaže Alesija, pokušavajući da izrazi zbunjenost. Zatim dodaje: „Je li zbog moje odeće?“ „Molim?“ „Ne sviđa ti se.“ Na kraju krajeva, rekao je da želi da joj kupi novu odeću. Alesija ustaje i neuobičajeno hrabro se zavrti u nadi da će ga nasmejati. Prilazi joj i odmerava njen fudbalski dres i donji deo pidžame kao da razmišlja o njenim rečima. „Sviđa mi se što si obučena kao trinaestogodišnji dečak.“ Glas mu je zajedljiv, ali i razgaljen. Alesija se zakikoće. Glasno. Zarazno. I Maksim prasne u smeh. „Tako je već bolje“, kaže joj tiho. Hvata je za bradu i brzo je poljubi. „Veoma si privlačna devojka, Alesija, bez obzira na to šta imaš na sebi. Nemoj dozvoliti da se zbog mene ili bilo koga drugog osetiš kao da nisi. Veoma si talentovana. Sviraj nešto drugo. Za mene. Molim te.“ „Važi“, odgovara, umirena njegovim blagim rečima. Ponovo seda za klavir. Brzo, znalački mu se osmehne pa zasvira. o je moja kompozicija. Kompozicija koju sam završio kad sam je upoznao. Zna je napamet. I svira je malo bolje od mene. Počeo sam tu kompoziciju dok je Kit bio živ… a sad čujem svoju tugu i kajanje u melodiji koja ispunjava sobu. Tuga me pogađa poput plimskog talasa, prekriva me. Davi me. Knedla mi se pravi u grlu. Pokušavam da potisnem osećanja, ali knedla se širi, guši me. Opčinjeno posmatram Alesiju i istovremeno se raspadam jer mi muzika prodire kroz srce i dopire do zjapeće praznine koju je napravilo Kitovo odsustvo. Alesija žmuri. Usredsređena je, izgubljena u tužnoj melodiji. A T

168 E L DŽEJMS Pokušavao sam da ne obraćam pažnju na žalost. Ali ona je tu. Od dana kad je umro. Rekao sam Alesiji da sam ga voleo. I jesam. Stvarno sam ga voleo. Mog starijeg brata. Ali to mu nisam nikad rekao. Nijednom. A sad mi nedostaje više nego što je mogao da pretpostavi. Kite. Zašto? Oči me peku od suza. Naslanjam se na zid i pokušavam da potisnem bol i patnju. Pokrivam lice dlanovima. Čujem njen cik. Prestaje da svira. „Izvini“, prošaputala je. Odmahujem glavom. Ne mogu da progovorim ni da je pogledam. Čujem škripanje stolice i znam da je ustala. Zatim je osećam pored sebe. Dodiruje mi ruku. Taj saosećajni gest me slama. „To me je podsetilo na brata“, uspevam da istisnem reci uprkos knedli u grlu. „Sahranili smo ga ovde, pre tri nedelje.“ „Jao, ne.“ Zvuči skrhano. Obavija ruke oko mene, iznenadivši me. „Mnogo mi je žao“, šapuće. Zaranjam lice u njenu kosu i udišem umirujući miris. Ne mogu da zaustavim suze koje mi klize niz lice. Sranje. Zbog nje gubim muškost. Nisam zaplakao u bolnici. Nisam zaplakao na sahrani. Nisam zaplakao od očeve smrti kad sam imao šesnaest godina. Ali sad, ovde, s njom, prepuštam se i jecam joj u zagrljaju.

Četrnaesto poglavlje Alesiji srce ubrzano bije od strave. Zbunjeno ga grli dok joj se misli roje. Šta je uradila? Gospodin Maksim. Gospodin Maksim. Maksim. Mislila je da će mu biti zabavno što je zapamtila njegovu kompoziciju. Ali ne, podsetila ga je na tugu. Kajanje joj se brzo i nemilosrdno kovitla u stomaku. Kako je mogla da bude tako bezosećajna? On je čvršće steže dok plače, nečujno. Tri nedelje je ništa. Nije ni čudo što i dalje žali. Privlači ga bliže i mazi ga po leđima. Seća se kako se osećala kad joj je baka umrla. Nana je bila jedina koja ju je razumela. Samo je s njom mogla da razgovara. Umrla je pre godinu dana. Potiskuje gorući osećaj u grlu. Maksim je ranjiv i tužan, a ona samo želi da ga ponovo vidi nasmešenog. Toliko je uradio za nju. Povlači ruke uz njegova ramena do potiljka, hvata ga za glavu i okreće mu lice prema svom. U njegovom pogledu nema ni traga od očekivanja, vidi samo žalost u blistavim zelenim očima. Polako mu privlači glavu k sebi i ljubi ga. aječim kad usnama očeše moje. Poljubac joj je plah, ali toliko neočekivan i, oh, tako sladak. Zatvaram oči i borim se protiv sveprožimajuće tuge. „Alesija.“ Njeno ime je blagoslov. Obuhvatam joj glavu šakama i prstima prolazim kroz meku, svilenkastu kosu dok uzvraćam njen kolebljiv, neiskusan poljubac. Ljubi me jednom, dvaput, triput. „Tu sam“, prošaputala je. Ostajem bez vazduha zbog njenih reči. Želim da je privijeni uz sebe i nikad ne pustim. Ne sećam se kad me je neko poslednji put tešio kad mi je to bilo potrebno. Alesija mi ljubi vrat. Bradu. Pa ponovo usne. Puštam je. Tuga se postepeno povlači i smenjuje je glad. Glad za njom. Potiskivao sam privlačnost otkako sam je video kako stoji s metlom u predsoblju. Ali ona Z

170 E L DŽEJMS je probila moj gard. Ogolila je moju patnju. Moju potrebu. Moju želju. I ne mogu da odolim. Pomera ruku da me pomiluje po licu vlažnom od suza. Njeno milovanje izaziva tornado u mom telu. Izgubljen sam. Izgubljen pred njenim saosećanjem, hrabrošću i nevinošću. Izgubljen sam pod njenim dodirom. Telo mi se budi. Jebiga. Želim je. Želim je odmah. Oduvek sam je želeo. Zabacujem joj glavu i spuštam jednu ruku na njen potiljak. Prsti su mi i dalje u njenoj kosi. Obavijam joj drugu ruku oko struka i privlačim je k sebi. Produbljujem poljubac, usne su mi sad zahtevnije. Alesija tiho cikne, a ja koristim trenutak i vrhom jezika prelazim po njenom. Ukus joj je sladak. Tad zaječi. Ozarim se kao novogodišnja rasveta. Gura mi grudi, odjednom prekinuvši poljubac. Zuri u mene, omamljeno i zapanjeno. Sranje. Šta je bilo? Zadihana je, zajapurena i ženice su joj raširene… Čoveče, prelepaje. Ne želim da je pustim. „Jesi li dobro?“ Uglovi usana izvijaju joj se u stidljiv osmeh. Klima glavom. Je li to da ili ne? „Da?“ Želim potvrdu. „Da“, šapuće. „Jesi li se ikad ljubila?“ „Samo s tobom.“ Ne znam šta da kažem na to. „Ponovo“, preklinje me. Ne treba dvaput da mi kaže. Moja tuga je sad daleka uspomena. Postoji samo sadašnji trenutak s ovom lepom, nevinom mladom ženom. Čvršće je hvatam za kosu i vučem joj glavu unazad kako bi ponovo podigla usne prema mojima. Ljubim je, jezikom je mamim da rastvori usne. Ovog puta me dočekuje jezikom. Grleno jeknem zbog erekcije sputane crnim teksasom. Podiže mi ruke na mišice i drži se za mene dok nam se jezici miluju, zadirkuju i probaju jedan drugi. Iznova i iznova. Mogao bih da je ljubim ceo dan. Svakog dana. Šaka mi klizi niz njena leđa do savršene guze. O, bože. Širim dlan preko njenog dupeta i guram je na kitu.

Gospodin 171 Alesija cikne i odmiče usne, ali ne pušta me. Otežano diše. Oči su joj boje noći, razrogačene i zapanjene. Jebiga. Uzvraćam joj preneražen pogled i, prizvavši poslednju trunku vlasti nad sobom, pitam: „Hoćeš li da prestanemo?“ „Ne“, odgovara kao iz topa. Hvala kurcu. „Šta je bilo?“, pitam. Odmahuje glavom. „Ovo?“, pitam i isturam kukove prema njoj. Alesija cikne. „Da, lepotice, želim te.“ Rastvara usne i izdiše. „Želim da te dodirujem. Svugde“, šapućem. „Rukama. Prstima. Usnama. I jezikom.“ Oči joj tamne. „A želim i da ti mene dodiruješ“, dodajem promuklim glasom. Usnama oblikuje savršeno, nečujno slovo O. Prelazi pogledom s mojih očiju na usne pa na grudi i natrag na oči. „Prebrzo?“, pitam. Odmahuje glavom. Prstima mi steže kosu i vuče me kako bi nam se usne ponovo spojile. „Ah“, promrsim joj uz usne dok mi zadovoljstvo struji niz kičmu do međunožja. „Tako je, Alesija. Dodiruj me. Želim da me dodiruješ.“ Žudim za njenim dodirom. Ljubi me i kolebljivo gura jezik između mojih usana. Prihvatam sve što mi pruža. O, Alesija. Ljubimo se. I ljubimo dok ne pomislim da ću pući. Provlačim šaku ispod pojasa njene pidžame i prelazim dlanom po toploj, mekanoj guzi. Alesija se načas ukoči pa mi ponovo grabi kosu i snažno povuče. Poljubac joj je vatren – pohlepan i grozničav. „Polako“, šapućem. „Ne žurimo.“ Guta knedlu i stavlja šake na moje ruke. Izgleda pomalo posramljeno. „Volim tvoje prste u kosi“, ohrabrujem je. Kako bih se iskupio, prelazim joj zubima od brade do uva. Ona tiho, promuklo zaječi, naslonivši mi glavu na dlan. To je muzika za moju kitu.

172 E L DŽEJMS „Tako si lepa“, šapućem. Prsti mi se grče u njenoj kosi. Nežno je vučem. Alesija podiže bradu. Spuštam joj paperjaste poljupce od vrata do uva. Drugom rukom joj stežem dupe i usnama ponovo tražim njene. Jezikom joj istražujem usta, uzimam i dajem dok se njene usne upoznaju s mojim, a moje s njenim. Spuštam poljupce niz njen vrat do žile kucavice koja brzo, mahnito pulsira pod kožom. „Želim da vodim ljubav s tobom“, šapućem. Alesija se ukoči. Obuhvatam joj lice dlanovima i prelazim palcem po njenim usnama. „Pričaj sa mnom. Hoćeš li da prestanemo?“ Ona gricka gornju usnu i skreće pogled prema prozoru. Nebo je pokriveno ružičastim prugama koje najavljuju sumrak. „Niko ne može da nas vidi“, uveravam je. Osmeh joj je kolebljiv. „Nemoj da prestaneš“, odgovara šapatom. Prstima joj gladim obraz i gubim se u njenom tamnom pogledu. „Jesi li sigurna da to želiš?“ Klima glavom. „Kaži mi, Alesija. Potrebno mi je da čujem kako to izgovaraš.“ Ponovo joj ljubim ugao usana, a ona zatvara oči. „Da“, odgovara jedva čujno. „O, malena“, promrsim. „Obavij noge oko mene.“ Hvatam je oko struka i podižem, lako. Spušta mi šake na ramena. „Noge. Oko mene.“ Lice joj sija od želje i uzbuđenja, bar se nadam da je zbog toga, dok mi obavija noge oko pasa i ruke oko vrata. „Drži se.“ Alesija mi ljubi vrat dok se penjem stepenicama. „Lepo mirišeš“, kaže. „O, srce, i ti.“ Spuštam je pored kreveta i ponovo ljubim. „Želim da te vidim.“ Prsti mi nalaze rub njenog dresa. Nežno ga podižem i skidam preko glave. Iako nosi brus, prekršta ruke na grudima. Tamni uvojci joj padaju do struka. Stidljiva je. Nevina je. Neverovatna je. Istovremeno sam uzbuđen i dirnut, ali želim da bude opuštena. „Hoćeš li da ugasim svetlo?“ „Ne“, odgovara odmah. „Neću mrak.“ Naravno. Ona mrzi mrak.

Gospodin 173 „Dobro, dobro. Shvatio sam“, uveravam je. „Prelepa si.“ Glas mi je zadihan od divljenja dok bacam dres na pod. Sklanjam joj kosu s lica i hvatam je za bradu. Nežno je ljubim sve dok se ne opusti, raširi mi dlanove na grudima i uzvrati mi poljubac. Steže prste oko mog džempera i vuče. Spuštam pogled na nju. „Hoćeš li da ga skinem?“ Oduševljeno klima glavom. „Sve za tebe, lepotice.“ Svlačim džemper zajedno s majicom i bacam ih pored njenog dresa. Alesija spušta pogled s mojih očiju na gole grudi. Stojim nepomično… puštajući je da gleda. „Dodirni me“, šapućem. Ona zine. „Želim da to uradiš. Ne ujedam.“ Ukoliko to ne želiš… Oči joj zasijaju i pažljivo spušta dlan preko mog srca. Jebote. Siguran sam da mi srce skače pod njenim prstima. Zatvaram oči i uživam u gorućem osećaju. Alesija se naginje i ljubi me iznad ustutnjalog srca. Da. Sklanjam joj kosu s vrata i povlačim usne niz njen vrat i preko ramena do bretele brusa. Osmehujem se uz njenu mirisnu kožu. Brus je ružičast. Palcem i kažiprstom joj spuštam bretelu niz rame dok mi njeno otežalo disanje bubnji u ušima. „Okreni se“, kažem tiho. Alesija podiže usplamteli pogled do mog pa se okreće. Prekršta ruke, ponovo se pokriva. Sklanjam joj kosu s drugog ramena i ljubim joj vrat dok prebacujem drugu ruku oko nje, povlačim je niz njen stomak i hvatam joj kuk. Privlačim je k sebi tako da mi se kita smesti na vrh njenog dupeta. Ječim joj na uvo, a ona se promeškolji uz mene. Da me jebeš! Polako spuštam drugu bretelu, prelazeći joj prstima po ramenu i ostavljajući nežan, vlažan trag poljubaca na njenoj koži. Koža joj je mekana. I svetla. Besprekorna. Ima mali mladež na potiljku ispod lanca na kojem visi zlatni krstić. Ljubim ga. Miris joj je čist i opojan. „Divno mirišeš“, mrmljam između poljubaca i otkopčavam joj brus. Podižem ruku uz njeno telo i osećam težinu njenih grudi na podlaktici. Ona oštro uzdiše i prekrštenim rukama pritiska brus uz telo. „Opusti se“, mrmljam. Držeći je uza se, spuštam prste niz njen stomak i između kukova. Guram palac ispod pojasa njene pidžame i povlačim ga po stomaku dok joj grickam ušnu resicu.

174 E L DŽEJMS „Zot“, zaječi. „Želim te“, šapućem i ponovo je gricnem. „I ujedam.“ „Edhe unë të deshiroj.“ 6 „Engleski.“ Ljubim je iza uva, zavlačim šaku u njenu pidžamu i klizim prstima po njenoj pici. Obrijana je! Alesija se kruti uz mene, ali prelazim joj palcem po klitorisu. Jednom. Dvaput. Triput. Četvrti put, i ona mi naslanja glavu na rame, zaječavši. „Da“, šapućem i nastavljam da je milujem. Zadirkujem. Uzbuđujem. Prstima. Spušta ruke, pustivši da joj brus padne na pod, pa me grabi za noge. Čvrsto mi steže farmerke. Usta su joj otvorena, oči zatvorene i dahće. „Da, malena. Prepusti se osećaju.“ Prelazim joj zubima po uvu. Alesija gricka gornju usnu dok je nadražujem prstima. „Të lutem, të lutem, të lutem.“ „Na engleskom.“ „Molim te, molim te“, dahće. Nastavljam da joj pružam ono što želi. Ono što joj je potrebno. Noge počinju da joj se tresu. Čvršće obavijam ruku oko nje. Blizu je. Zna li to? „Tu sam“, šapućem. Pojačava stisak i gotovo mi prekida cirkulaciju u nogama. Zacvili i iznenada krikne, a telo joj se polako grči dok mi se raspada u rukama. Držim je dok je orgazam potresa. Telo joj klone uz moje. „O, Alesija“, šapućem joj na uvo. Zatim je podižem, povlačim prekrivač i spuštam je na krevet. Kosa joj se širi kao divlja griva po jastucima i grudima, skrivajući sve osim ružičastih bradavica. Jebote. Obasjana prigušenom ružičastom svetlošću sumraka, izgleda neverovatno – čak i u donjem delu pidžame sa Sunđerom Bobom. „Imaš li predstavu koliko si sad lepa?“, pitam. Preneraženo me pogleda. „Ua“, odgovara šapatom. „Ne, engleski. Au.“ „Au, tako je.“ Čini mi se da su mi farmerke nekoliko brojeva manje. Želim da joj strgnem pidžamu i zarijem se u nju. Ali potrebno joj je vreme. Znam to. Voleo bih da i moja kita razume. Ne skrećući pogled s njenog, otkopčavam gornje dugme i povlačim šlic kako bih pomahnitaloj kiti dao malo preko potrebnog prostora. 6 Alb.: I ja tebe želim. (Prim. prev.)

Gospodin 175 Možda bi trebalo da skinem farmerke. Svlačim ih i bacam na pod, ali ostajem u gaćama. Duboko udišem i pokušavam da ovladam disanjem. „Mogu li da ti se pridružim?“ pitam. Klima glavom, razrogačenih očiju. Nije mi potrebno dalje ohrabrenje. Ležem pored nje i nalakćujem se. Uzimam pramen njene kose i, diveći se koliko je mekana, vrtim je oko prsta. „Sviđa ti se?“, pitam. Osmehuje se, stidljivo ali požudno. „Da, sviđa mi se.“ Brzo prelazi jezikom po gornjoj usni. Potiskujem uzdah pa podižem ruku i prelazim joj kažiprstom po obrazu, niz bradu i vrat. Prsti mi se zaustavljaju na zlatnom krstiću. Pogled na njega tera me da zastanem. „Jesi li sigurna da želiš ovo?“, pitam. Njene nedokučive oči zagledaju se u moje i osećam se ogoljeno kao da mi vidi pravo u dušu. To me trgne. Osećam se potpuno ogoljeno. Guta knedlu. „Da.“ „Ako ima bilo šta što ti se sviđa ili što ne želiš da radiš, reci mi. Važi?“ Klima glavom i podiže ruku da me pomiluje po licu. „Maksime“, šapuće. Naginjem se i prelazim usnama po njenim. Alesija zaječi, provlači mi prste kroz kosu pa mi kolebljivo jezikom lizne gornju usnu. Želja sevne mnome kao šumski požar. Držim joj bradu i produbljujem naš prvi poljubac u ležećem položaju. Želim je. Gelu. Odmah. Ovde. Uživam u njenom odgovoru na poljubac. Istražujem. Kušam. Želim. Spuštam usne s njenih na bradu, niz vrat i preko ključne kosti. Sklanjam joj kosu i otkrivam svoj cilj. Alesija uzdiše i prstima mi pritiska glavu dok joj nežno ljubim bradavicu pa je uvlačim u usta. Zasisam. Jako. „Ah“, cikne ona. Nežno duvam na bradavicu, a Alesija se vrpolji pored mene. Šaka mi klizi preko njenog kuka do druge sise. Nežno je obuhvatam, milujem, stiskam i divim se koliko je prijemčiva na moj dodir palcem. U deliću sekunde bradavica joj se izdužuje i očvrsne kao i njena bliznakinja. Alesija otežano diše i pomera kukove u ritmu koji mi je dobro poznat. Spuštam joj dlan niz telo, milujući je dok usnama i dalje nadražujem njene grudi. Prsti mi klize ispod njenog pojasa, a ona mi gura piću u dlan. Držim je. Na dlanu. Zaječim. Ovlažila se. Spremna je. Jebote. Polako, veoma polako guram prst u nju. Uska je. I vlažna.

176 E L DŽEJMS Da. Izvlačim prst pa ga ponovo guram. „Ah“, mjaukne ona. Napinje se i čvrsto steže čaršav. „O, malena, koliko te želim.“ Usne su mi između njenih grudi. „Izgaram za tobom otkako sam te prvi put video.“ Alesija podiže telo prema mojoj ruci i zabacuje glavu na jastuku. Ljubim joj stomak i ostavljam vlažan posednički trag na njenoj koži, sve do pupka. Kružim nosom oko njega dok uvlačim prste u nju i izvlačim ih. Ljubim je po stomaku i prelazim jezikom od jednog kuka do drugog. „Zot…“ „Vreme je da se pozdravimo s ovim“, mrmljam joj uz stomak. Izvlačim prst iz nje i sedam. „Nikad nisam mislila…“, počinje pa začuti jer joj spuštam pidžamu niz noge i bacam je preko svojih farmerki. „Au“, šapućem. Konačno je naga na mom krevetu i đavolski je seksepilna. „Ti si mene već videla golog.“ „Jesam“, odgovara šapatom. „Ali ležao si na stomaku.“ „Dobro.“ Pa, ovo će možda biti i obrazovno iskustvo. Svlačim gaće i napokon oslobađam sputanu kitu. Pre nego što je pogled na moju erekciju zapanji ili uplaši, naginjem se nad Alesijom i ljubim je. Stvarno je ljubim, izlivajući svu želju i potrebu u taj poljubac, prvi poljubac kad smo oboje nagi. Uzvraća mi gladnim usnama. Milujem je po struku i šaka mi klizi do njenog kuka. Privlačim njeno mekano, slatko telo svom. Kolenom joj rastavljam noge. Ona podiže telo u susret mom i ponovo me hvata za glavu. Prelazim usnama po njenom vratu, sve do krsta. Vrtim ga jezikom, uživajući u ukusu dok dlanom ponovo obuhvatam njenu savršenu sisu. Alesija jelene kad joj palcem očešem bradavicu, koja se odmah uzdiže poput slatkog pupoljka. Spuštam usne na nju, ljubim je i nežno vučem usnama. „O, Zot“, zacvili i jače mi povlači kosu. Ne prestajem. Nemirna i pohlepna, usta mi se pomeraju od jedne bradavice do druge, vuku, ližu, ljube… šišaju. Alesija se vrpolji i cvili ispod mene. Ponovo spuštam ruku do krajnjeg cilja. Ona se kruti dok mi prsti prelaze preko njene piće. Disanje joj je isprekidano i ubrzano. Da. Vlažna je. I dalje. Palac mi pronalazi prvu nagradu. Kružim joj oko klitorisa, iznova i iznova, pa postepeno ponovo guram prst u nju. Sklanja ruke s moje glave, miluje me po leđima pa mi prelazi noktima po ramenima i zar iva ih. Ali nastavljam,

Gospodin 177 uvlačim prst i izvlačim ga, ubrzavajući ritam dok palcem kružim oko njenog klitorisa. Alesija pomera kukove u onom drevnom ritmu. Noge joj se krute ispod mojih. Blizu je. Zanemarujem joj grudi, ljubim joj usne i zubima povlačim donju usnu. Ona mi steže pesnice na ramenima i zabacuje glavu. „Alesija“, prošaputao sam kad je kriknula pod naletom orgazma. Privijam je uz sebe dok joj telo podrhtava. Zatim kleknem između njenih nogu. Otvara tamne oči i staklasto, zadivljeno me pogleda. Uzimam kondom i pitam šapatom: „Jesi li spremna? Biće brzo.“ Bolje je da budem iskren. Alesija klima glavom. Hvatam je za bradu. „Reci mi.“ „Jesam“, odgovara jedva čujno. Hvala kurcu. Zubima kidam omotač i navlačim kondom. Jedan užasan trenutak mi se čini da ću svršiti. Jebiga. Uspevam da zavladam kitom pa pokrivam njeno telo svojim, nalaktivši se. Alesija zatvara oči i napinje se ispod mene. „Hej“, šapućem i ljubim joj jedan pa drugi kapak. Ona mi obavija ruke oko vrata i zacvili. „Alesija.“ Njene usne pronalaze moje i gladno me ljube. Grozničavo. Očajnički. Više ne mogu da se uzdržavam. Polako. Polako. Polako ulazim u nju. O, blagi bože. Usko. Vlažno. Raj. Ona krikne i ja se ukočim. „Jesi li dobro?“ prokrkljam dok je puštam da se navikne na uljeza. „Da“, prodahće posle kratkog oklevanja. Nisam siguran treba li da joj verujem ili ne, ali držim je za reč i pokrećem telo. Ulazim u nju. Jednom. Dvaput. Triput. Ponovo. I još jednom. Ljuljam se uz nju. Nemoj da svršiš. Nemoj da svršiš. Nemoj da svršiš. Želim da ovo zauvek traje. Alesija dahće i počinje neusklađeno, neiskusno da pomera kukove. „Da, pomeraj se sa mnom, lepotice“, ohrabrujem je dok me njeni kratki, zadihani uzdasi zadovoljstva podstiču.

178 E L DŽEJMS „Molim te“, prošaputala je. Preklinje da joj dam još i rado joj uslišavam želju. Leđa mi se znoje jer se borim protiv sopstvenog tela. Ulazim u nju sve dok se ne ukruti ispod mene i zarije mi nokte u leđa. Pomeram se jednom, dvaput… triput i Alesija krikne, prepuštajući se. Njen vrisak i orgazam mi mute razum. Svršavam. Silovito. Glasno. Uzvikujući njeno ime.

Petnaesto poglavlje Maksimovo telo teško je na njenom, a disanje mu je ubrzano i isprekidano. Alesija dahće ispod njega. Preplavljena je nadražajima i strahovitim umorom, ali najviše od svega njegovim… nasrtajem. Oseća se kao da ju je sažvakao. Maksim odmahuje glavom i podiže se na laktove. Pogled mu je zabrinut. „Jesi li dobro?“, pita. Alesija procenjuje kako se oseća. Zapravo, oseća blag bol. Nije imala predstavu da je vođenje ljubavi takvo fizičko iskustvo. Majka joj je rekla da će prvi put boleti. I bila je u pravu. Ali kad joj se telo naviklo na njegovo prisustvo, uživala je. Mnogo. Na kraju je izgubila bilo kakav pojam o sebi i raspala se na deliće, eksplodirala je iznutra – i to je bilo… neverovatno. Maksim izlazi iz nje, a ona se trza od tog nepoznatog osećaja. Pokriva ih ćebetom pa se nalakćuje i zabrinuto zagleda u nju. „Nisi mi odgovorila. Jesi li dobro?“Alesija klima glavom. Maksim škilji, odajući da joj ne veruje. „Jesam li te povredio?“ Ona gricka usnu, i dalje ne znajući šta da kaže. On se ruši na krevet i zatvara oči. ranje. Povredio sam je. Iz dubine ponora sam prebačen do orgazma od kojeg se zemlja trese, ali moje ružičasto, postkoitalno ushićenje posle najboljeg seksa u životu iščezava poput mađioničarskog zeca. Spuštam ruku i skidam kondom, zgađen sobom. Bacam ga na pod pa se zapanjim pri pogledu na šaku zamrljanu krvlju. Njenom krvlju. Sranje. Brišem šaku o butinu i ponovo se okrećem da se suočim s optužbom na njenom licu. Ali ona me posmatra sa zebnjom, ranjivo. Jebem ti. S

180 E L DŽEJMS „Žao mi je što sam te povredio.“ Ljubim je u čelo. „Majka mi je rekla da će boleti, ali samo prvi put.“ Povlači pokrivač do brade. „Samo prvi put?“ Alesija klima glavom i nada mi buja u grudima. Milujem je po obrazu. „Dakle, htela bi ponovo da probaš?“ „Da, mislim da bih“, odgovara i stidljivo mi se osmehuje. Kita mi se kruti od odobravanja. Ponovo? Već? „Samo… samo ako želiš“, dodaje. „Samo ako želim?“ Ponavljam s nevericom. Smejem se i naginjem da je poljubim. Vatreno. „Slatka, slatka Alesija“, šapućem joj uz usne. Ona se široko osmehuje. Srce mi odjednom zagalopira. Moram da znam. „Je l' ti bilo… lepo?“ Ona crveni, ali više ne tako nevino. „Jeste“, odgovara šapatom. „Pogotovo na kraju kad sam…“ Kad si svršila! Osmehujem se od uva do uva dok mi se ushićenje razliva grudima. Hvala kurcu! Alesija se iznenada zagleda u šake, kojima i dalje steže pokrivač. Čelo joj se nabira. „Šta je bilo?“ „A ti?“, pita tiho. „Je li tebi bilo lepo?“ Prasnem u smeh. „Lepo?“ Ponovo se smejem, zabačene glave, lud od sreće. Odavno se nisam tako osećao. „Alesija, bilo je izuzetno. To je bilo najbolje jeba… ovaaaj… najbolji seks koji sam godinama imao.“ Zašto je tako? Ona kolači oči i užasnuto cikne. „To je ružna reč, gospodine Maksime.“ Pokušava da odglumi neodobravanje, ali oči joj radosno sijaju. Široko se osmehujem i prelazim joj palcem po donjoj usni. „Kaži Maksim.“ Želim ponovo da čujem kako izgovara moje ime s tim izazovnim naglaskom. Alesija ponovo crveni. „Kaži. Kaži moje ime.“ „Maksim“, prošaputala je. „Ponovo.“ „Maksim.“ „To je već bolje. Mislim da bi trebalo da te operemo, lepotice. Idem da napunim kadu.“ Ustajem s kreveta, podižem kondom s poda i ulazim u kupatilo.

Gospodin 181 Jebote. Osećam se… Opijeno. Odrastao sam čovek, a opijen sam! Seks s njom je bolji od koke… od bilo koje droge. Definitivno. Bacam kondom u korpu, odvrćem obe slavine nad kadom, sipam kupku i gledam kako se voda pretvara u mirišljavu penu. Uzimam peškirić za lice i stavljam ga na ivicu. Dok se voda obrušava u kadu, divim se današnjim događajima. Napokon sam kresnuo svoju spremačicu. Kad spavam s nekom ženom, uglavnom jedva čekam da ostanem sam. Ali danas se ne osećam tako. Ne s Alesijom. I dalje sam pod uticajem njenih čini. I provešću ovu nedelju, a možda i sledeću s njom… Ta mogućnost deluje uzbudljivo. Kita mi se meškolji u znak slaganja. Bacam pogled prema ogledalu i primećujem svoj ushićeni kez. Načas ne prepoznajem samog sebe. Šta mi se dešava, jebote? Provlačim prste kroz kosu ne bih li je ukrotio i tad se setim njene krvi na šaci. Devica. Sad ću morati da se oženim njome. Frkćem zbog te budalaste misli dok perem ruke. Pitam se da li se to dešavalo mojim precima. Dvojica su bila umešana u skandalozne veze koje su podrobno dokumentovane, ali moje znanje porodične istorije u najboljem je slučaju maglovito. Kit je dobro znao porodičnu istoriju i stablo. On je sve naučio. Otac se pobrinuo za to. Majka se postarala za to. Sve to je bio deo Kitovih dužnosti kao naslednika. Znao je da je za porodicu najvažnije da sačuva titulu. Ali njega više nema. Jebote. Zašto nisam obraćao pažnju? Kada je puna te se vraćam u spavaću sobu, pomalo malodušan. Ali pogled na Alesiju koja zuri u tavanicu popravlja mi raspoloženje. Moja pomoć. Izraz joj je potpuno nedokučiv. Okreće se da me pogleda pa odmah zažmuri. Šta bi? O, go sam. Samo što ne prasnem u smeh, ali zaključujem kako to verovatno nije pametno. Stoga se naslanjam na dovratak, prekrštam ruke i strpljivo čekam da ponovo otvori oči.

182 E L DŽEJMS Nekoliko trenutaka kasnije Alesija navlači pokrivač preko nosa i viri na jedno oko. Široko se osmehujem. „Dobro pogledaj.“ Širim ruke. Alesija trepće. Oči joj sijaju od mešavine stida, razgaljenosti, radoznalosti i – čini mi se – blage zadivljenosti. Kikoće se i pokriva preko glave. „Zadirkuješ me.“ Glas joj je prigušen. „Tako je.“ Ne mogu da se uzdržim pa prilazim krevetu. Prsti su joj pobeleli od stezanja pokrivača. Naginjem se i prelazim usnama po njima. „Pusti“, prošaputao sam. Iznenađujem se kad me posluša. Bacam pokrivač u stranu. Alesija cikne, ali podižem je i ispravljam se. „Sad smo oboje goli“, kažem, ljubeći joj uvo. Obavija mi ruke oko vrata i kikoće se dok je nosim u kupatilo. Spuštam je pored kade. Odmah pokriva grudi rukama. „Nema potrebe da se stidiš.“ Podižem pramen njene kose i vrtim ga oko prsta. „Imaš divnu kosu. I divno telo.“ Njen osmejak i plah pogled otkrivaju da joj je bilo potrebno da to čuje. Nežno joj vučem kosu kako bi se nagnula prema meni. Ljubim joj čelo. „Uostalom, pogledaj.“ Pokazujem glavom na panoramski prozor iza kade. Alesija se okreće i glasno uzdahne, oduševljena pogledom. Prozor gleda na zaliv, gde sunce na horizontu ljubi more u veličanstvenoj simfoniji boja: zlatna, opal, ružičasta i narandžasta blistaju nad ljubičastim oblacima i tamnom vodom. Neverovatno je. „Sa bukur.“ Glas joj je ispunjen divljenjem. „Tako lepo.“ Spušta ruke. „Kao i ti“, kažem i ljubim joj kosu. Njen opojan miris lavande i ruža pomešan s vonjem nedavnog seksa ispunjava mi nozdrve. Zatvaram oči. Više je nego lepa. Ona je prava stvar. Pametna. Talentovana. Duhovita. I hrabra. Da, prvenstveno je hrabra. Srce mi preskače i odjednom me preplavljuju osećanja. Jebote. Gutam knedlu da suzbijem emocije, nudim joj ruku i podižem njene prste do usana. Ljubim jedan za drugim pa je pridržavam dok ulazi u kadu. „Sedi.“ Brzo uvija kosu u punđu koja prkosi gravitaciji i spušta se u penu. Lecne se i osećam žaoku griže savesti. Međutim, lice joj se opušta dok gleda opčinjavajući zalazak sunca. Nešto mi pada na pamet. „Vraćam se za minut.“ Istrčavam iz kupatila. oda je duboka, vruća i umirujuća. Pena egzotično miriše na nešto što VAlesija ne prepoznaje. Pogleda bočicu sa kupkom. Na njoj piše:

Gospodin 183 DŽO MALOUN LONDON ENGLESKA KRUŠKA I FREZIJA Miriše na nešto skupo. Alesija se naslanja i gleda kroz prozor. Telo joj se postepeno opušta. Kakav pogled. Ua! Prizor je veoma živopisan. Zalazak sunca u Kukešu je pređi van; ali ono zalazi iza planina. Ovde polako tone u more, praveći zlatnu stazu na vodi. Tad se seli kako se spotakla u talasima i smeška se. Koliko je šašava bila. Šašava i slobodna bar nekoliko sati, a sad je ovde u kupatilu gospodina Maksima. Veće je od onog spojenog s gostinskom sobom – i ima dva umivaonika ispod kitnjastih ogledala. Načas se rastuži pri pomisli da Maksimov brat, koji je podigao kuću, više ne može da uživa u njoj. Kuća je lepa. Primećuje peškirić za lice, uzima ga i nežno se pere između nogu. Taj deo tela joj je pomalo osetljiv. Uradila je to. To. Kako je htela, s muškarcem kog je sama izabrala, muškarcem kog želi. Njena majka bi se zgranula. Njen otac… Stresa se pri pomisli na to šta bi on uradio kad bi saznao. Uradila je to s gospodinom Maksimom, Englezom s prelepim zelenim očima i anđeoskim licem. Obavija ruke oko sebe dok se priseća koliko je nežan i obziran bio. Srce joj brže bije. On je oživeo njeno telo. Zatvara oči i priseća se njegovog čistog mirisa, njegovih prstiju na njenoj koži, njegove meke kose… njegovih poljubaca. Njegovih usplamtelih očiju punih želje. Oštro udiše… I on želi da to ponove. Oseća stezanje u utrobi. „Ah“, promrsi. Osećaj je prelep. Da. I ona želi da to ponove. Zakikoće se i čvršće obavija ruke oko sebe, pokušavajući da suzbije vrtoglavu ushićenost. Nije postiđena. Trebalo bi tako da se oseća. Ovo je ljubav, zar ne? Široko se osmehuje, zadovoljna sobom. Maksim se vraća s bocom i dve čaše. I dalje je go. „Šampanjac?“ pita je. Šampanjac! Čitala je o šampanjcu. Ali nikad nije ni pomislila da će ga probati. „Da, hvala“, odgovara i spušta peškirić u stranu. Trudi se da ne gleda njegov penis. Istovremeno je opčinjena i posramljena.

184 E L DŽEJMS Veliki je. S navučenom kožicom. Savitljiv. Nije bio takav ranije. Njeno poznavanje muških genitalija svodi se na umetnička dela. Sad prvi put vidi penis uživo. „Pridrži ovo.“ Maksim joj prekida misli, a ona crveni. Pruža joj šampanjske čaše, smeškajući se. „Navići ćeš se“, kaže. Oči mu veselo sijaju. Alesija se pita misli li na šampanjac… ili na svoj penis. Na tu pomisao crveni još više. Maksim kida foliju boje bakra, uvrće žičani okvir i lako izvlači zapušač. Zatim toči penušavu tečnost u čaše. Alesija je iznenađena i oduševljena što je piće ružičasto. Maksim spušta bocu na prozorski okvir, ulazi u kadu i polako se spušta naspram nje. Pena se podiže do ivice kade. Široko se osmehuje i čeka da se voda izlije preko ivice – ali to se ne dešava. Alesija privlači kolena na grudi, a on stavlja stopala oko nje. Uzima čašu od nje pa kucne onu u njenoj ruci. „Za najhrabriju, najlepšu devojku koju poznajem. Hvala, Alesija Demači.“ Više se ne šali, već je potpuno ozbiljan. Pomno je posmatra, a oči mu više ne sijaju. Sad su tamnije. Alesija guta knedlu jer oseća pulsiranje duboko u utrobi. „Gezuar, Maksime.“ Glas joj je promukao dok podiže čašu do usana i otpija gutljaj ohlađenog pića. Lagano je, penušavo i podseća je na divno leto i bogatu berbu. Izvrsno je. „Mmm“, promrmlja zadovoljno. „Bolje od piva?“ „Da, mnogo bolje.“ „Mislio sam da bi trebalo da proslavimo. Za prva iskustva.“ Podiže čašu i ona sledi njegov primer. „Za prva iskustva“, ponavlja i okreće se prema prozoru da pogleda zalazak sunca. „Šampanjac je iste boje kao nebo“, kaže zadivlj eno. Zna da je Maksim posmatra, ali i on se okreće da uživa u veličanstvenom pogledu. „Ovo je tako dekadentno“, primećuje Alesija, gotovo za sebe. U kadi je s muškarcem, muškarcem koji joj nije muž, muškarcem s kojim je upravo izgubila nevinost i pije ružičasti šampanjac. Čak ne zna ni njegovo prezime. Odjednom se zapanjeno zakikoće. „Šta je bilo?“, pita on. „Je l' se prezivaš Milord?“ Maksim zine pa prasne u smeh. Alesija blago prebledi pa otpije još jedan gutljaj. „Izvini.“ On izgleda pokunjeno. „To je samo… ovaaj… Ne. Prezivam se Treveljan.“

Gospodin 185 „Tre-ve-ljan.“ Alesija ponavlja nekoliko puta. Prezime koje je teško izgovoriti, za teškog čoveka? Alesija ne zna. On ne izgleda komplikovano – samo se mnogo razlikuje od svih muškaraca koje je upoznala. „Hej“, kaže Maksim. Spušta čašu na prozorski okvir, uzima sapun i pravi penu među prstima. „Daj da ti operem stopala.“ Pruža ruku. Da mi opere stopala! „Dozvoli mi“, kaže šapatom pošto Alesija okleva. I ona stavlja čašu na prozor i kolebljivo mu stavlja stopalo u šaku. On ga masira, utrljavajući sapunicu. Oh. Alesija žmuri dok joj njegovi jaki prsti temeljno prelaze po tabanu, peti i članku. Trlja joj stopala i pritiska tačno koliko treba. „Ah…“, uzdiše ona. Stiže joj do prstiju i pere jedan po jedan pa ih ispira, nežno povlačeći i uvrćući svaki. Alesija se promeškolji i otvara oči. Maksim joj uzvraća pogled koji je ostavlja bez daha. „Lepo?“, pita je. „Da, više nego lepo.“ Glas joj je promukao. „Gde osećaš moj dodir?“ „Svuda.“ Stiska joj mali prst i vaginalni mišići joj se stegnu. Ona cikne, a Maksirn joj podiže stopalo i s vragolastim osmehom joj ljubi palac. „A sad drugu“, naređuje tiho. Alesija ovog puta ne okleva. Njegovi prsti je ponovo čarobno masiraju. Čini joj se da će se istopiti. Ljubi joj sve prste redom, osim najmanjeg – njega stavlja u usta i zasisa. Jako. „Ah!“ Stomak joj zatreperi. Otvara oči i dočekuje je isti žestok pogled, s tim što su mu usne sad izvijene u osmeh. Ljubi joj taban. „Bolje?“ „Mmm…“, uspeva samo da nesuvislo promrmlja. Stomak joj se grči od neobične potrebe. „Dobro je. Mislim da bi trebalo da izađemo pre nego što se voda ohladi.“ Ustaje i izlazi iz kade. Alesija zatvara oči. Čini joj se da se nikad neće navići na to da ga gleda golog kao ni na bolni, gladni osećaj koji se komeša duboko u njoj. „Hajde“, podstiče je. Obavio je peškir oko pasa i nudi joj tamnoplavi ogrtač. Stidljivost pomalo čili te ustaje i prihvata njegovu ruku dok izlazi iz kade. On je obavija u ogrtač, mekan ali prevelik za nju. Okreće je prema sebi i ljubi je, jezikom joj istražuje usta. Prsti su mu na njenom potiljku, navodi je. Kad ju je konačno pustio, zadihala se.

186 E L DŽEJMS „Mogao bih da te ljubim ceo dan“, promrmlja Maksim. Telo mu je pokriveno kapima vode nalik rosi. Alesija se omamljeno pita kakvog bi ukusa bile kad bi ih liznula. Molim! Glasno uzdiše zbog tih nastranih misli. Kako je to bludno. Osmehuje se. Možda će se navići na prizor njegovog golog tela. „Sve u redu?“, pita je. Alesija klima glavom. On je uzima za ruku i navodi natrag u spavaću sobu, gde joj pušta ruku. Zatim podiže farmerke s poda i oblači ih. Ona ga razrogačeno gleda dok peškirom briše leđa. „Uživaš u pogledu?“ zadirkuje je. Vrelina joj navire u lice, ali ne skreće pogled. „Volim da te gledam“, odgovara tiho. Njegov podrugljiv osmejak pretvara se u šarmantan, iskren osmeh. „Pa, i ja volim tebe da gledam i tvoj sam“, kaže. Međutim, nesigurno nabira čelo i skreće pogled. Brzo se pribira, podiže majicu i džemper pa joj prilazi da je pomiluje po obrazu, palcem joj očešavši bradu. „Ne moraš da se obučeš ako nećeš. Očekujem da nam Deni donese večeru.“ „Oh.“ Ponovo Deni? Koje ona? Zašto neće da priča o njoj? Naginje se i ljubi je. „Još šampanjca?“ „Ne, hvala. Obući ću se.“ h.Po njenom tonu bih rekao da želi da je ostavim samu kako bi se obukla. „Jesi li dobro?“ Osmehuje se i klima glavom. „Dobro je.“ Vraćam se u kupatilo da uzmem naše čaše i bocu loren perijea. Sunce je konačno zašlo i ostavilo horizont u mraku. Palim svetlo u kuhinji i vraćam šampanjac u frižider dok razmišljam o Alesiji Demači. Čoveče, puna je iznenađenja. Izgleda srećnije i opuštenije, ali nisam siguran je li takva zbog masaže stopala, kupanja, šampanjca ili seksa. Njena putena reakcija u kadi oborila me je s nogu. Kad je zažmurila i zaječala dok sam joj masirao stopala, oduzela mi je dah. Njena senzualnost je urođena. Koliko mogućnosti… Jebote. Odmahujem glavom zbog svojih bludnih misli. A rešio sam da je ostavim na miru. Rešio sam. O

Gospodin 187 Ali kad sam konačno podlegao žalosti, ona mi je skrenula misli i utešila me. I prepustio sam se… devojci u pidžami sa Sunđerom Bobom i Arsenalovom dresu. Teško mi je da poverujem u to. Pitam se šta li bi Kit mislio o Alesiji. Nemoj mi reći da tucaš osoblje, Rezervo? Ne. Kit verovatno ne bi odobrio ono što sam uradio, mada bi mu se Alesija svidela. Uvek je imao oko za lepe devojke. „Tako je toplo u ovoj kući.“ Alesija me prene iz misli. Stoji ispred kuhinjskog šanka. Obukla je donji deo pidžame i belu majicu. „Pretopio?“ pitam. „Nije.“ „Dobro je. Još penušca?“ „Šta je penušac?“ „Šampanjac.“ „Da, hvala.“ Vadim bocu iz frižidera i točim nam. „Šta bi htela da radimo?“ Znam šta bih ja radio, ali sigurno je boli, tako da to nije pametna ideja. Možda kasnije. Alesija uzima čašu i seda na jedan kauč u delu za čitanje. Pogled joj se zaustavlja na šahovskoj tabli na stočiću. Utom se čuje interfon. „To mora da je Deni“, kažem i pritiskam taster da otvorim kapiju. Alesija skače s kauča. „U redu je. Nema razloga za brigu“, uveravam je. Kroz stakleni zid gledam kako Deni kolebljivo silazi strmim kamenim stepenicama, noseći belu plastičnu korpu koja izgleda teško. Otvaram vrata i bosonog istrčavam kako bih je sreo na polovini stepenica. Jebote, zemlja je ledena. „Deni, dajte mi to.“ „Mogu sama. Maksime, umrećete od hladnoće“, prekoreva me. „Hoću reći, prehladićete se, milorde“, ispravlja se. „Deni, dajte mi korpu.“ Ne posustajem. Ona stiska usne i pruža mi korpu. Široko joj se osmehujem. „Hvala na ovome.“ „Ući ću da vam postavim.“ „Nema potrebe, siguran sam da ću se snaći.“ „Bilo bi mnogo lakše da ste u kući, gospodine.“ „Znam. Izvinjavam se. Zahvalite Džesi u moje ime.“

188 E L DŽEJMS „Spremila je vaše omiljeno jelo. I dodala je nekoliko krompira. Već su bili u mikrotalasnoj pa im neće mnogo trebati da postanu hrskavi. A sad uđite. Bosi ste.“ Mršti se dok me tera u kuću. Radim kako mi je rečeno jer je ledeno. Deni ugleda Alesiju kroz prozor i mahne joj. Alesija uzvraća. „Hvala“, dovikujem s vrata, stojeći na podu s prijatnim podnim grejanjem. Nisam je upoznao s Alesijom. Znam da je to nepristojno. Ali zaista želim da još malo ostanemo u našem malom svetu. Kasnije mogu da ih upoznam. Deni odmahuje glavom. Ledeni vetar joj mrsi sedu kosu dok se okreće i vraća stepenicama. Gledam kako se penje. Nije se promenila za sve ove godine koliko je poznajem. Ta žena je brinula o mojim odranim kolenima, zavijala moje posekotine i ogrebotine, držala mi hladne obloge na modricama otkako sam prohodao – uvek u plisiranim suknjama i robustnim cipelama. Ne. Smeškam se; u toj vezi pantalone nosi Džesi, njena partnerka već dvanaest godina. Načas se zapitam hoće li se ikad venčati. To je već godinama dozvoljeno zakonom. Više nemaju izgovor. „Ko je to?“, pita Alesija i zaviruje u korpu. „Deni. Rekao sam ti, ona živi u blizini i donela nam je večeru.“ Vadim posudu s gulašom iz korpe. Spakovala je i četiri velika krompira. Voda mi polazi na usta pri pogledu na banana tortu. Čoveče, kako Džesi dobro kuva. „Treba da podgrejemo gulaš. Možemo da ga jedemo uz pečeni krompir. Je li to u redu?“ „Da. Mnogo je u redu.“ „Mnogo u redu?“ „Da.“ Alesija zatrepće. „Moj engleski?“ „Odličan je“, odgovaram. Široko se osmehujem i vadim stalak za krompir s četiri šiljka. „Mogu ja to da uradim“, nudi Alesija iako deluje pomalo sumnjičavo. „Neka, ja ću.“ Trljam šake. „Večeras se osećam domaćinski, a to se ne dešava često – veruj mi. Zato iskoristi to.“ Alesija razgaljeno izvija obrvu kao da me vidi u novom svetlu. Nadam se da je to dobro. „Evo.“ Vadim kofu za led iz jednog kredenca. „Možeš da napuniš ovo ledom. Frižider u vešernici ima ledomat. To je za šampanjac.“ Posle ispijene dve čaše, Alesija je sklupčana na jednom tirkiznom kauču, stopala podvučenih ispod sebe, i gleda kako stavljam gulaš u rernu. „Igraš li?“, pitam i sedam pored nje. Ona prelazi pogledom na mermernu šahovsku tablu pa ponovo na mene. Izraz joj je nedokučiv. „Malkice“, odgovara i otpija gutljaj.

Gospodin 189 „Malkice, a?“ Moj je red da izvijem obrvu. Šta hoće da kaže? Ne skrećući pogled s nje, uzimam belog i sivog piona, kotrljam ih između spojenih dlanova pa pružam pesnice prema njoj. Alesija oblizuje gornju usnu pa mi namerno prelazi kažiprstom po nadlanici. Drhtaj mi prelazi od šake preko ruke sve do kite. Opa. „Ovaj“, kaže, gledajući me kroz tamne trepavice. Vrpoljim se na mestu, pokušavajući da ovladam telom, pa rastvaram šaku. U njoj je sivi pion. „Crni.“ Okrećem tablu kako bi se sive figure našle ispred nje. „Dobro, ja sam prvi.“ Posle četiri poteza, provlačim prste kroz kosu. „Kao i obično, nisi mi sve rekla, je li?“ Glas mi je zajedljiv. Alesija gricka usnu ne bi li potisnula osmeh. Trudi se da izgleda ozbiljno. Ah oči joj razgaljeno sijaju dok gleda kako se mučim da je nadmudrim. Naravno da igra kao as. Čoveče, puna je iznenađenja. Mrštim se u nadi da ću je zbuniti i navesti da pogreši, ali osmeh joj postaje širi, ozarivši joj lepo lice. Ne mogu a da joj ne uzvratim. Neverovatnaje. „Prilično dobro igraš“, primećujem. Sleže ramenima. „U Kukešu nema mnogo toga da se radi. Kod kuće smo imali stari kompjuter, ali ne i igre niti pametne telefone. Klavir, šah, knjige i ponekad televizija, samo smo to imali.“ S odobravanjem skreće pogled prema polici s knjigama. „Knjige?“ „O, da. Mnogo, mnogo knjiga. Na albanskom i engleskom. Htela sam da budem nastavnica engleskog.“ Načas se zagleda u tablu. Radost je potpuno iščilela s njenog lica. A sad je spremačica koja bezi od trgovaca ljudima. „Ali voliš da čitaš?“ „Da.“ Razvedrava se. „Pogotovo na engleskom. Moja baka je krijumčarila knjige u zemlju.“ „Pomenula si to. Zvuči opasno.“ „I jeste bilo opasno za nju. Komunisti su zabranili knjige na engleskom.“ Zabranili! Ponovo shvatam koliko malo znam o njenoj domovini. Koncentriši se, druže. Zadovoljno uzimam njenog konja. Ali jedan pogled na njeno lice otkriva mi da potiskuje osmejak. Pomera topa tri polja levo i zakikoće se. „Schah… ne. Šah.“

190 E L DŽEJMS Sranje! „Dobro, ovo je naša prva i poslednja partija šaha“, gunđam i mrzovoljno odmahujem glavom. Kao kad igram s Merijen. Uvek me pobedi. Alesija zadene pramen kose iza uva, otpije još jedan gutljaj šampanjca i zavrti zlatni krst između prstiju. Zaista uživa – dok me tuče. Ponizila me je. Koncentriši se. Tri poteza kasnije, potukla me je. „Šah-mat“, kaže i pažljivo me posmatra. Ostajem bez daha pred njenim ozbiljnim izrazom. „Dobro odigrano, Alesija Demači“, šapućem. Krv mi ključa od želje. „Veoma dobro igraš.“ Spušta pogled na tablu, razvejavši čini. Zatim podiže glavu i stidljivo se osmehuje. „Igrala sam šah s dekom od svoje šeste godine. On je bio… kako vi to kažete… đavolski igrač. I uvek je želeo da pobedi. Čak i protiv deteta.“ „Dobro te je naučio“ odgovaram pošto sam se pribrao. Zaista želim da je uzmem na kauču. Pomišljam da se bacim na nju – ali znam da bi prvo trebalo da jedemo. „Je li živ?“ pitam. „Nije, umro je kad sam imala dvanaest godina.“ „Žao mi je.“ „Imao je lep život.“ „Rekla si da si htela da budeš nastavnica engleskog. Šta se desilo?“ „Fakultet se zatvorio. Nisu imali novca. I više nije bilo predavanja.“ „Pa, to je šugavo.“ Zakikoće se. „Jeste. Ali volim da radim s malom decom. Dajem muzičke časove i čitam im na engleskom. Ali samo dvaput nedeljno zato što nisam… kako se kaže? Kvalifikovana. I pomažem majci kod kuće. Još jedna partija?“ Odmahujem glavom. „Mislim da je mojoj sujeti potrebno vreme da se oporavi pre nego što odigramo novu partiju. Jesi li gladna?“ Klima glavom. „Dobro je. Gulaš divno miriše, a ja umirem od gladi.“ Goveđi gulaš sa suvim šljivama mi je omiljeno Džesino jelo. Spremala ga je u sezoni zimskog lova kad smo Kit, Merijen i ja morali da pravimo buku kako bismo poterali ptice prema lovcima. Od mirisa mi voda polazi na usta. Izgladneo sam posle svega što se danas desilo. Alesija zahteva da pomogne i udovoljavam joj dok postavljam sto. Krišom

Gospodin 191 posmatram kako posluje po kuhinji. Pokreti su joj gipki i otmeni. Ima urođenu, senzualnu eleganciju i pitam se je li plesala. Okreće se i lepa kosa joj uokviruje vilinsko lice. Zabacuje je lakim pokretom članka. Drži nož dugačkim tankim prstima dok rastvara pečene krompire iz kojih se izvija para. Namrštenog čela od usredsređenosti, maže ih maslacem pa liže ostatke s kažiprsta. Osećam stezanje u preponama. Blagi bože. Podiže pogled i hvata me kako je posmatram. „Šta je bilo?“, pita me. „Ništa.“ Glas mi je grub. Nakašljavam se. „Samo volim da te gledam. Prelepa si.“ Brzo joj prilazim i grlim je, iznenadivši je. „Drago mi je što si ovde sa mnom.“ Brzo joj ljubim usne s ljubavlju. „I meni je drago“, odgovara uz stidljiv osmeh. „Maksime.“ Lice samo što mi ne pukne koliko se smeškam. Obožavam kad izgovori moje ime s tim naglaskom. Podižem tanjire. „Hajde da jedemo.“ oveđi gulaš sa suvim šljivama je mirisan, sladak i mekan. „Mmm“ promrmlja Alesija, zatvorivši oči od uživanja. „I shijshëm.“ 7 „Je l' to na albanskom znači odvratno’?“, pita Maksim. Ona se zakikoće. „Ne, izvrsno je. Sutra ću ti ja kuvati.“ „Umeš?“ „Da kuvam?“ Alesija uvređeno spušta dlan na grudi. „Naravno. Ja sam Albanka. Sve Albanke umeju da kuvaju.“ „Važi, sutra ćemo otići da kupimo sastojke.“ Maksim se široko osmehuje, ali brzo se ponovo uozbilji. „Hoćeš li mi ispričati celu priču jednog dana?“, pita je. „Priču?“ Srce joj brže zakuca. „O tome kako si došla u Englesku i zbog čega.“ „Hoću. Jednog dana“, odgovara ona. Jednog dana. Jednog dana! JEDNOG DANA! Srce joj preskače. Te dve reči nagoveštavaju budućnost s ovim čovekom. Zar ne? Ali u kakvom odnosu? Alesija je zbunjena odnosom muškaraca i žena u Engleskoj. U Kukešu je drugačije. Gledala je dovoljno američkih serija – kad je majka nije nadzirala – a 7 Alb.: izvrsno. (Prim. prev.) G

192 E L DŽEJMS videla je koliko se slobodno ponašaju u Londonu. Ljube se. Razgovaraju. Drže se za ruke. I zna da ti parovi nisu venčani. Oni su ljubavnici. Maksim je drži za ruku. Oni razgovaraju. Vodio je ljubav s njom… Ljubavnici. Ona i gospodin Maksim su sad sigurno to. Ljubavnici. Srce joj se nadima od nade. To je uzbudljiv, ali i zastrašujući osećaj. Ona ga voli. Trebalo bi to da mu kaže. Ali previše se stidi. I ne zna šta on oseća prema njoj. Ali zna da bi išla do kraja sveta zbog njega. „Hoćeš li desert?“ pita je. Alesija se potapše po stomaku. „Sita sam.“ „Imamo banomelu.“ „Šta je banomela?“ „Torta od banana, karamela i šlaga.“ Odmahuje glavom. „Ne, hvala.“ Maksim vraća prazne tanjire u kuhinju pa se vraća s parčetom torte. Seda, spušta tanjir na sto i uzima zalogaj. „Mmm…“, kaže teatralno. „Zadirkuješ me. Hoćeš da želim tvoj desert?“ pita Alesija. „Hoću da želiš mnogo toga, a trenutno desert.“ Maksim se podrugljivo smeška i oblizuje usne. Viljuškom šeće zalogaj pokriven šlagom i nudi joj ga. „Probaj“, govori tihim zavodničkim glasom. Njegov usplamteli pogled je opčinjava. Alesija rastvara usne i prihvata zalogaj. Oh. Zot i madh!8 Zatvara oči i uživa u ukusu slatkiša koji joj se topi u ustima. Podseća je na slatki zalogaj raja. Otvara oči da ga pogleda. Maksim se smeška kao da poručuje: šta sam ti rekao? Nudi joj još jedan, veći zalogaj. Ovog puta otvara usta bez oklevanja. Ali Maksim se vragolasto osmehne i stavi zalogaj u svoja usta. Alesija prasne u smeh. On baš voli da se šali. Pući se i on je nagrađuje još jednim nestašnim osmejkom i zalogajem torte. Spušta pogled na njene usne dok joj kažiprstom nežno briše ugao usana. „Ovo ti je promaklo“, mrmlja i podiže prst umrljan šlagom. Šaljiv pogled ustupio je mesto mračnijem, užarenom. Alesiji puls ubrzava. Ne zna je li smelija zbog šampanjca ili njegovog usplamtelog pogleda, tek prepušta se nagonu. Naginje se i, gledajući ga u oči, vrhom jezika liže šlag s njegovog prsta. Maksim zatvara oči i grleno uzdiše. Ohrabrena njegovom reakcijom, ponovo 8 Alb.: Blagi bože! (Prim. prev.)

Gospodin 193 liže pa mu ljubi vrh prsta i nežno ga gricne. Maksim odmah otvara oči, a ona obavija usne oko njegovog prsta i zasisa. Jako. Mmm… Ima čist ukus. Muški. Maksim zine. Alesija nastavlja da sisa, gledajući kako mu se ženice šire dok joj zuri u usne. Njegova reakcija je uzbuđuje. Ko bi rekao da ona ima moć da tako utiče na njega? To je otkrovenje. Zubima mu zagrebe jagodicu prsta i Maksim zaječi. „Jebeš tortu“, promrsi, gotovo za sebe, pa polako izvlači prst iz njenih usta. Obuhvata joj glavu i ljubi je, gurajući jezik tamo gde mu je malopre bio prst. Vlažno je. Vruće. Istražuje je i polaže pravo na nju. Alesija odmah uzvraća, upliće prste u njegovoj kosi i gladno ga ljubi. On ima ukus banana torte i Maksima. Opojna mešavina. „Krevet ili šah?“, promrmlja joj na usnama. Ponovo? Da! Uzbuđenje joj brzinom svetlosti prostruji telom. „Krevet.“ „Dobar odgovor.“ Miluje je po obrazu i prelazi palcem po njenoj donjoj usni. Osmehuje se, a oči su mu pune putenog obećanja. Držeći se za ruke, penju se na sprat. Na pragu spavaće sobe, Maksim pritiska prekidač kako bi lampa na noćnom stočiću obasjala sobu. Neočekivano se okreće i ljubi je, držeći obe šake na njenim obrazima dok je gura uza zid. Srce joj ubrzava jer Maksim naslanja telo na njeno. Želi je. Oseća to. „Dodiruj me“, dahće. „Svugde.“ Usne mu se ponovo spuštaju na njene, posednički i zahtevno, izmamivši joj dubok uzdah. „Da, hoću da te čujem.“ Šake mu klize do njenog struka. Alesija širi dlanove na njegovim grudima dok Maksim i dalje usnama uživa u njenim. Kad ju je pustio, oboje su bili zadihani. Naslanja čelo na njeno i dah im se mesa dok pokušavaju normalno da dišu. „Šta mi radiš.“ Glas mu je blag kao prolećni povetarac. Dok je gleda, čežnja u njegovim očima pali joj vatru u grudima. Hvata porub njene majice i povlači joj ga preko glave. Alesija nema ništa ispod i prirodni nagon je tera da pokrije grudi. Ali Maksim je hvata za ruke, gledajući je u oči. „Prelepa si. Nemoj da se kriješ.“ Ponovo je ljubi i prepliće prste s njenim. Drži je i nastavlja slatke nasrtaje na njena usta. Alesija se odmiče da udahne, a on joj ljubi vrat i bradu. Prelazi joj zubima po koži pa joj spušta veliki vlažan poljubac na žilu kucavicu. Krv joj ubrzano kola telom. Topi se iznutra. Svugde. Pomera prste, ali Maksim ih ne pušta. „Želiš li da me dodirneš?“, pita uz njen vrat. Ona zaječi. „Kaži mi.“

194 E L DŽEJMS „Da“, odgovara šapatom. Nežno joj zubima povlači ušnu resicu. Alesija se vrpolji uz njega, ječi i ponovo pomera prste. Ovog puta joj pušta ruke, hvata je za kukove i privlači na kitu u erekciji. „Oseti me“, promrmljao je. I oseća ga. Celog. Spreman je. Ceka je. Srce joj preskače i ona cikne. Želi je. I ona želi njega. „Svući me“, nagovara je. Podiže prste do ruba majice. Ona načas okleva pa je podiže i skida mu je preko glave. Baca je na pod, a Maksim podiže dlanove na glavu. „A šta ćeš sad da mi radiš?“ pita i izvija usne u zadovoljan zavodnički osmeh. Alesija udiše, poražena njegovim smelim pozivom. Prelazi pogledom po njegovom telu. Prsti je svrbe od želje da ga dodirne, da osete njegovu kožu. „Hajde“, šapuće. Glas mu odiše zavodničkim čikanjem. Želi da mu dodiruje grudi i stomak. Kao i da ih ljubi. Pri toj pomisli oseća neobično, slasno grčenje duboko u utrobi. Kolebljivo podiže ruku i kažiprstom povlači crtu od njegovih grudi preko stomačnih mišića do pupka. Maksimu zastaje dah, ali ne skreće pogled s njenog. Alesija nastavlja da povlači prst niz njegov stomak sve do malja iznad gornjeg dugmeta na farmerkama. Tu je hrabrost napušta i ona okleva. Maksim se široko osmehuje i uzima je za ruku. Podiže je do usana i ljubi joj vrhove prstiju. Zatim joj okreće šaku i spušta vrh jezika na venu na članku. Polako kruži jezikom oko vene, a Alesija cikne. Osmehujući se, pušta je i hvata joj glavu. Usnama ponovo nalazi njene i istražuje joj usta. Kad ju je pustio, Alesija je otežano disala. „Moj je red“, kaže on. Veoma polako i paperjasto nežno povlači kažiprst između njenih grudi i niz stomak do pupka. Pravi dva kruga oko njega pa produžava do pojasa pidžame. Alesiji srce mahnito bije, odjekujući joj u glavi. Maksim iznenada klekne ispred nje. Molim? Pridržava se za njegova ramena. On joj pomera šake na guzu dok je ljubi ispod grudi pa spušta nežne, slatke poljupce do njenog pupka. „Ah“, jekne kad joj gurne jezik u pupak. Provlači mu prste kroz kosu. Maksim podiže pogled prema njoj i nestašno se osmehuje. I dalje je držeći za dupe, seda na pete i privlači je k sebi. Drži je u mestu i prelazi nosom po njenoj pici.

Gospodin 195 „Šta…?“, uzvikne Alesija preneraženo. Čvršće mu steže kosu i on proštenje. „Tako lepo mirišeš“, šapuće, terajući je da cikne. Zavlači ruke ispod pojasa njene pidžame i obuhvata joj golu guzu. Mesi joj dupe dok prelazi nosom po njenom klitorisu, iznova i iznova. Nije to očekivala. Mnogo je uzbuđuje pogled na njega dok kleči pored njenih nogu i radi to što joj već radi. Zatvara oči, zabacuje glavu i uzdiše. Maksim pomera ruke i ona oseća kako joj pidžama klizi niz noge. Zot. Nos mu ostaje na trouglu između njenih nogu. „Maksime!“, krikne šokirano. Pokušava da mu odgurne glavu. „Ššš“, mrmlja. „U redu je.“ Zamenjuje nos jezikom dok odoleva njenim slabašnim pokušajima da ga zaustavi. „Ah“, Alesija zaječi. Maksim nastavlja da kruži jezikom, a ona prestaje da se opire. Prepušta se nadražajima i uživa u njegovim putenim dodirima. Noge joj drhte. Maksim je hvata za kukove i nastavlja da je slatko muči. „Molim te“, preklinje ga i on brzo ustaje. Steže mu kukove i on je ponovo ljubi. Provlači prste kroz njenu kosu i zabacuje joj glavu, a ona otvara usta, uživajući u njegovom jeziku. Drugačijeg je ukusa – slankast i lepljiv. Shvata da je to njen ukus! O perëndi!9 S usnama na njenim, prelazi joj dlanom po telu, palcem joj očeša bradavicu, prati krivinu struka i spušta se na spoj njenih butina. Miluje je po rnestu na kojem mu je jezik malopre bio pa gura jedan prst u nju. Uzdrhtala i vođena nagonom, Alesija istura kukove prema njemu i pokušava da nađe olakšanje uz njegov dlan. „Da“, mrmlja Maksim s očiglednim uživanjem dok kruži prstom u njoj, uvlači ga i izvlači. Alesija zabacuje glavu i zatvara oči, a on sklanja ruku i petlja s farmerkama. Povlači rajsferšlus i vadi kondom iz zadnjeg džepa. Potom munjevito skida farmerke. Alesija omamljeno, ali opčinjeno gleda kako on kida omotač pa navlači kondom. Ubrzano i otežano diše… ali želi da ga dodirne. Tamo. Međutim, nema petlje za to. Još uvek. A čak nisu ni u krevetu… Šta li će da uradi? Ponovo je ljubi i obuhvata joj struk. „Drži se“, kaže tiho i podiže je. „Obavij noge i ruke oko mene.“ Molim? Ponovo? 9 Alb.: Pobogu. (Prim. prev.)

196 E L DŽEJMS Radi kako joj je rečeno, ponovo iznenađena svojom gipkošću. On podmeće šake ispod njene guze i naslanja joj leđa uza zid. Maksim dahće. „Jesi li dobro?“, pita je. Ona klima glavom, razrogačenih očiju od želje. Telo joj čezne za njim. Želi ga… mnogo. Maksim je ljubi, istura kukove i polako ulazi u nju. Alesija zaječi, trgavši se jer je ispunjava. On se zaustavlja. „Previše?“, pita s brigom u glasu. „Kaži mi. Samo reci ako hoćeš da prestanem.“ Alesija pomera butine. U redu je. Može to da uradi. Želi to da uradi. Naslanja čelo na njegovo. „Još. Molim te.“ Maksim proštenja pa počinje da istura kukove. Najpre polako, ali njeno dahtanje i jecanje teraju ga da ubrza. Osećaj je žestok. Nadražaji joj sevaju telom. Čini joj se da leti dok se on pomera u njoj. Jao, ne. Ovo je previše. Sveprožimajuće. Zariva mu nokte u ramena. „Maksime, Maksime“, cvili. „Ne mogu.“ On se odmah ukoči. Disanje mu je isprekidano. Ljubi je i duboko udiše pa, ne izlazeći iz nje, odlazi do kreveta. Seda i nežno je spušta na leđa. Dok je posmatra, oči su mu boje šume u proleće, a ženice raširene, odajući njegovu potrebu. Alesija podiže ruku i miluje ga po obrazu, diveći se njegovoj snazi. „Bolje?“ pita dok se namešta između njenih nogu i prebacuje težinu na laktove. „Jeste“, odgovara ona šapatom i provlači prste kroz njegovu meku kosu. Maksim joj nežno gricne usne pa ponovo počinje da se pomera, postepeno ubrzavajući. Sad je lakše, prodori nisu tako duboki. Alesija odjednom shvata da joj se telo samo pomera u ritmu s njegovim. Izgubljena je u njemu, s njim… leti sve više, kruti se. „Da“, proštenja Maksim, zariva se još jednom i naglo kruti, dahćući. Alesija krikne pa eksplodira oko njega jednom, dvaput, još jednom, leteći van kontrole ispod njegovog ukroćenog tela. Otvara oči i vidi da je naslonio čelo na njeno. Oči su mu zatvorene. „O, Alesija“, prodahće. U sledećem trenutku otvara oči i ona ga miluje po obrazu dok zure jedno u drugo. Tako je drag. Tako, tako drag. „Të dua“, prošaputala je. „Šta to znači?“ Alesija se osmehuje i on joj uzvraća, izraza ispunjenog divljenjem i… obožavanjem, možda. Naginje se i ljubi joj usne, kapke, obraze, bradu i polako izlazi iz nje. Alesija zacvili zbog tog osećaja gubitka pa utone u san u njegovom zagrljaju, zadovoljena ali iscrpljena.

Gospodin 197 lesija leži sklupčana pored mene, obavijena u pokrivač. Sitna. Ranjiva. Lepa. Ova mlada žena koja je preživela toliko toga sad je ovde, pored mene, gde mogu da je zaštitim. Protežem se i gledam kako joj se grudi podižu i spuštaju. Usne su joj rastvorene, a tamne trepavice raširene preko obraza. Ten joj je svetao i usne ružičaste. Prelepa je i znam da mi nikad neće dosaditi da je gledam. Opčinjava me. Čarobna je na svaki mogući način. Ni sam ne znam s koliko sam devojaka spavao, ali nikad nisam osećao ovakvu sponu. Osećaj je nepoznat i uznemirujući, baš kao i moja žudnja za nečim više. Sklanjam joj pramen kose sa čela samo da bih imao izgovor da je dodirnem. Alesija se meškolji i mumla nešto na albanskom. Ukočim se, bojeći se da sam je probudio. Ali samo se udobnije namešta. Shvatam da će se uplašiti mraka ako se probudi. Pazeći da je ne probudim, ustajem s kreveta i žurim u prizemlje da uzmem noćno svetlo koje sam kupio. Stavljam baterije, uključujem ga i stavljam na noćni stočić s njene strane. Ako se probudi, neće biti u mraku. Vraćam se pod pokrivač, opružam se i gledam je. Divna je – krivina obraza, brada, udubljenje ispod vrata gde se zlatni krstić smestio – izuzetna je. Izgleda još mlađe, ali spokojno dok spava. Vrtim pramen njene kose oko prsta. Nadam se da se sad oseća sigurnije. I da neće imati košmare kao juče. Utom uzdiše i usne joj se izvijaju u osmeh. Njen izraz lica me ohrabruje. Gledam je sve dok više ne mogu da držim oči otvorene. Pre nego što sam utonuo u san, promrmljao sam njeno ime. Alesija. A

Šesnaesto poglavlje Osećam je iako se nisam sasvim probudio. Toplina njenog tela prelazi na moje. Uživajući u dodiru njene kože na svojoj, otvaram oči da pozdravim maglovito jutro i prelepu Alesiju. Čvrsto spava i obavila se oko mene kao paprat. Ruka joj je na mom stomaku, a glava na mojim grudima. Moja ruka je posednički prebačena preko njenog ramena, privija je uz mene. Naga je. Široko se osmehujem jer mi se telo budi. Koliko promena za samo jedan dan. Načas ležim i uživam u Alesijinoj toploti i mirisu njene kose. Ona se pomera i mrmlja nešto nesuvislo, ali otvara oči. „Dobro jutro, lepotice“, šapućem. „Vreme je da se probudiš.“ Prevrćem je na leđa. Ona trepće dok joj ljubim vrh nosa pa tačku ispod uva. Alesija se široko osmehuje i obavija mi ruke oko vrata dok spuštam šaku prema njenim grudima. Sunce sija, a vazduh je svež i hladan. Pesma No Diggitytrešti dok vozim autoputem A39 prema Padstouu. Odlučio sam da ne idem na nedeljnu službu. U mesnoj crkvi bi bilo previše ljudi koji me poznaju. Kad kažem Alesiji ko sam i čime se bavim… možda tad. Dobacujem joj pogled. Lupka nogama u ritmu muzike i upućuje mi osmeh od kog mi se kita kruti. Čoveče, zamamna je. Njen osmeh obasjava unutrašnjost jaguara – kao i moju. Uzvraćam joj nestašnim osmejkom, prisećajući se šta smo radili jutros. I sinoć. Alesija gura neukrotivu kosu iza uva i čedno rumenilo joj se prikrada na obraze. Možda i ona razmišlja o jutrošnjim događajima. Nadam se da je tako. Ponovo je vidim, priviđenje na mom krevetu, glave zabačene od ekstaze, otvorenih usta dok uzvikuje i svršava, a kosa joj pada preko ivice kreveta. Krv mi juri u međunožje pri samoj pomisli na to. Da. Izgledala je kao da je uživala. Kao da je mnogo uživala. Promeškoljim se pa pomeram ruku da joj stisnem koleno. „Jesi li dobro?“, pitam je.

Gospodin 199 Klima glavom, a smeđe oči joj blistaju. „I ja sam.“ Uzimam je za ruku, podižem je do usana i zahvalno joj ljubim dlan. Radostan sam – više nego radostan, ushićen sam. Nisam bio ovako srećan… od… od Kitove smrti. Ne. Pre Kitove smrti. I znam da je to zato što sam s Alesijom. Opijen sam njom. Ali ne razmišljam o svojim osećanjima. Ne želim da razmišljam. Ona su nova, snažna i pomalo uznemirujuća. Nikad se nisam ovako osećao. Uzbuđen sam. Idem u kupovinu s jednom devojkom i radujem se tome – to mora da je prvi put! Međutim, nagađam da ću morati da se ubeđujem s Alesijom. Ponosna je. Možda je to albanska karakterna osobina. Za doručkom je odlučno odbila da joj kupim novu odeću. A sad sedi pored mene u jedinim farmerkama koje ima, tankoj posiveloj beloj majici, čizmama koje propuštaju vodu i staroj jakni moje sestre. Međutim, ovu bitku neće dobiti. Zaustavljam automobil na prostranom parkiralištu pored keja. Alesija radoznalo gleda okruženje kroz prozor. „Hoćeš li da razgledaš?“ pitam dok izlazimo iz kola. Prizor je kao s razglednice: stare kuće i brvnare od sivog korniškog kamena uokviruju malu luku u kojoj nekoliko ribarskih barki dokono poskakuje pošto je nedelja. „Pogled je lep“, kaže Alesija. Skupila se u jakni, tako da joj prebacujem ruku preko ramena i privlačim je k sebi. „Hajdemo da ti nađemo toplu odeću“, predlažem, osmehujući se. Ona se odmah izvlači iz mog zagrljaja. „Maksime, ne mogu da platim novu odeću.“ „Častiću te.“ „Častiti?“ Mršti se. „Alesija, nemaš ništa. A meni je veoma lako da to ispravim. Molim te, dozvoli mi. Želim to da uradim.“ „To nije u redu.“ „Ko kaže?“ Lupka prstom po usnama. Izgleda da nije računala na ovakvu raspravu. „Ja kažem“, odgovara konačno. Uzdišem. „To je poklon zbog tvog napornog rada…“ „To je poklon zato što sam imala seksualni odnos s tobom.“ „Molim? Ne!“ Prasnem u smeh, istovremeno užasnut i razveseljen. Brzo prelazim pogledom po keju kako bih se uverio da nas niko ne čuje. „Ponudio

200 E L DŽEJMS sam da ti kupim odeću pre seksa, Alesija. Hajde, pogledaj se. Smrzavaš se. I znam da te čizme propuštaju vodu. Video sam tvoje mokre stope u predsoblju.“ Zausti da se usprotivi. Podižem ruku da je zaustavim. „Molim te“, navaljujem. „To bi me mnogo obradovalo.“ Skuplja usne, neubeđena. Pokušavam s drugom taktikom. „Kupiću ti odeću, htela ti to ili ne. Zato je bolje da kreneš sa mnom i izabereš šta ti se sviđa inače ću sam to učiniti.“ Prekršta ruke. Jebem ti. Alesija Demači ume da bude tvrdoglava. „Molim te. Učini mi“, preklinjem je i pružam joj ruku. Ona me strelja pogledom, a ja joj upućujem najšarmantniji pogled. Tad uzdahne – pomirena sa sudbinom, rekao bih – pa prihvati moju ruku. To. ospodin Maksim je u pravu. Potrebna joj je odeća. Zašto toliko tvrdoglavo odbija njegovu velikodušnu ponudu? Zato što je već uradio mnogo za nju. Žuri pored njega kejom i pokušava da potisne majčin zgranuti glas koji joj odjekuje u glavi. On nije tvoj muž. On nije tvoj muž. Alesija odmahuje glavom. Dosta! Neće dozvoliti da je majka koja nije tu natera da oseća grizu savesti. Sad je u Engleskoj. Slobodna je. Kao Engleskinje. Kao njena baka. A gospodin Maksim je rekao da je ona na odmoru i ako će ga to obradovati… Posle uživanja koje joj je pružio, kako može da ga odbije? Crveni pri pomisli na… kako je to nazvao? Vreme za buđenje. Alesija potiskuje osmeh. Ne bi imala ništa protiv da je tako budi svakog dana. I ponovo joj je spremio doručak. Razmaziće je. Odavno je niko nije tetošio. Da li ju je ikad iko tetošio? Podiže pogled prema njemu dok ulaze u centar Padstoua i srce joj zatreperi. On spušta pogled prema njoj. Oči mu sijaju i osmeh mu se širi lepim licem. Danas izgleda mangupski, verovatno zato što se nije obrijao. Voli da oseti njegovu jednodnevnu bradicu pod jezikom. Voli da je oseti uz kožu. G