E. L. Džejms - Gospodin

Gospodin 251 „Dante! Ne! Ne!“, zacvili. „Prestani da jebeno sliniš, prljava kurvo. Polazi!“ Snažno je pretrese pa gura u spavaću sobu, gde Ili čeka. Ona pada na pod, opružena kao morska zvezda. Brzo se sklupča. Nemoguće je da se ovo dešava. Zatvara oči i čeka neminovne udarce. Samo me ubijte. Samo me ubijte. Želi da umre. „I upišala si se. Prljava pigka. Pokazaću ti ja.“ Dante je obilazi i jako šutira u stomak. Alesija vrisne od bola koji joj sevne telom, ostavivši je bez daha. „Sklanjaj se od nje, jebeno govno!“ Maksimov glas odjekne prostorijom. Molim? Alesija otvara oči. On je tu. Maksim stoji na pragu u crnom kaputu kao osvetnički arhanđeo. Oči mu ubilački sevaju. Drži sačmaricu u rukama. On je tu. Sa svojom puškom. li drkadžija se okreće prema meni. Zaprepašćeno prebledi i odskoči unazad, buljeći u mene dok mu graške znoja izbijaju na bledoj ćeli. Njegov mršavi pajtaš takođe uzmiče i podiže ruke; usne mu se trzaju. Izgleda kao jebeni glodar koji pliva u prevelikoj jakni. Obuzima me želja da pritisnem obarač. Svim silama se uzdržavam. Ćelavko me napregnuto odmerava, procenjuje. Hoću li da pucam? Imam li muda? „Jebeno me ne iskušavaj!“, zaurlam. „Drži ruke gore ili ću te jebeno ubiti. Sklanjaj se od devojke. Odmah!“ Ponovo obazrivo korakne unazad, prelazeći pogledom s mene na Alesiju dok razmišlja kakve su mu mogućnosti. Nikakve. Drkadžija. „Alesija, ustani. Odmah. Polazi!“ sikćem jer on i dalje može da je dohvati. Ona se brzo podiže na noge. Jedan obraz joj je crven, mora da ju je smrad udario. Potiskujem želju da mu raznesem glavu. „Stani iza mene“, promrsim kroz stisnute zube. Obilazi me. Čujem kako dahće od straha. „A vas dvojica, na pod, na kolena!“, vičem. „ODMAH! I da nisam čuo ni jednu jebenu reč.“ Brzo se pogledaju. Pomeram prst na obaraču. „Dve cevi. Obe pune. Mogu obojicu da smaknem. Razneću vam jebena jaja.“ Ciljam ćelavku prepone. Podiže obrve gotovo do posivelog čela i obojica se spuštaju na kolena. Z

252 E L DŽEJMS „Šake na potiljak.“ Odmah me poslušaju. Ali nemam čime da ih vežem. Sranje. „Alesija, jesi li dobro?“ „Jesam.“ Telefon mi zvoni u džepu. Sranje. Kladim se da je Oliver. „Možeš li da izvadiš telefon iz zadnjeg džepa mojih farmerki?“, pitam Alesiju jer i dalje ciljam razbojnike. Ona to vešto čini. „Javi se.“ Ne vidim šta radi, ali je čujem u sledećem trenutku. „Halo“, javlja se. Zatim sledi pauza pre nego što tihim glasom zagrcnutim od straha odgovori: „Ja sam čistačica gospodina Maksima.“ Pobogu. Ona je mnogo više od toga. Ćelavko sikće nešto pacolikom drugaru: „Eshtë pastruesja e tij. Nëse me pastriese do të thuash konkubinë.“ 11 „Ajo nuk vlen asgjë. Grueja asht shakull për me bajt“, 12 odgovara pacoliki. „Jebeno umuknite!“, zaurlam pa pitam Alesiju: „Ko je to?“ „Kaže da se zove Oliver.“ „Kaži mu da smo uhvatili dvojicu provalnika u Utočištu i da pozove policiju. Odmah. A onda neka zove Deni i kaže joj da odmah pošalje Dženkinsa ovamo.“ Kolebljivo mu prenosi šta sam rekao. „Kaži mu da ću kasnije objasniti.“ Alesija ponavlja moje reci. „Gospodin Oliver kaže da će to odmah učiniti… Doviđenja.“ Prekida vezu. „Ležite, obojica. Na stomak. Ruke iza leđa.“ Ćelavko brzo pogleda pacolikog. Hoće li da pokuša nešto? Koraknem prema njemu i spuštam cev, ciljajući mu u glavu. „Gde ste?“, viče neko iz prizemlja. Deni. Već? Kako je to moguće? „Na spratu, Deni!“, vičem, ne skidajući pogled s dve hulje. Dajem znak puškom. Jebeno lezite. Odmah poslušaju, a ja prilazim opruženim prilikama na podu. „Da se niste ni makli.“ Naslanjam cev ćelavku na leđa. „Ne izazivaj me. Metak će ti polomiti kičmu i završiti u stomaku pa ćeš umirati polako i bolno, što si i zaslužio, jebena životinjo.“ „Ne, ne, molim vas“, cvili s jakim naglaskom poput psa. „Umukni i ne mrdaj. Je li jasno? Klimnite glavom ako ste razumeli.“ 11 Alb.: Ona je njegova čistačica. Ako pod čistačicom misliš na konkubinu. (Prim. prev.) 12 Alb.: Ona ne vredi ništa. Žena je samo posuda. (Prim. prev.)

Gospodin 253 Obojica brzo, mahnito zaklimaju glavom. Dobacujem pogled Alesiji. Stoji na vratima iskolačenih očiju, bleda, s rukama oko sebe. Deni se pojavljuje iza nje – a za njom i Dženkins. „O bože.“ Deni dlanom pokriva usta. „Šta se desilo?“ „Je li vas Oliver zvao?“ „Nije, milorde. Pošli smo za vama kad ste odjurili od stola. Znali smo da nešto nije u redu…“ Dženkins se nadvija iza nje. „Ova dva kidnapera provalila su u kuću. Jure Alesiju.“ Jače naslanjam cev ćelavku na leđa. „Imaš li nešto čime možemo da ih vežemo?“, pitam Dženkinsa, ne skrećući pogled s ljudi na podu. „Imam kanap za baliranje u prtljažniku.“ Okreće se i žuri niz stepenice. „Deni, molim vas, odvedite Alesiju u Hol.“ „Ne“, protivi se Alesija. „Idi. Ne možeš da budeš ovde kad policija dođe. Doći ću čim budem mogao. Bićeš sigurna sa Deni.“ „Hajdemo, dete“, kaže Deni. „Potrebna mi je preobuka“, promrmlja Alesija. Mrštim se. Zašto? Ona utrčava u garderober i nekoliko trenutaka kasnije izlazi s kesom odeće koju smo doneli pre nekoliko dana. Dobacuje mi nedokučiv pogled pa polazi stepenicama s Deni. lesija tupo zuri kroz vetrobran, ruku obavijenih oko tela dok žena po imenu Deni vozi veliki tandrkavi automobil niz seoski put. Kuda idemo? Glava i lice je bole. I bok je boli kad god udahne. Trudi se da diše plitko. Deni ju je ogrnula ćebetom koje je uzela s kauča pre nego što su izašle. „Da se ne prehladiš, dušo“, rekla je. Ima blag glas s naglaskom koji joj je nepoznat. Mora da je Maksimova dobra prijateljica kad toliko brine o njoj. Maksim. Nikad neće zaboraviti kako je izgledao kad ju je spasao, u dugačkom kaputu, mašući puškom kao junak iz starog američkog filma. A mislila je da će im biti prepušten na milost i nemilost. Stomak joj se prevrće. Povratiće. „Zaustavite automobil, molim vas.“ A

254 E L DŽEJMS Starica se odmah zaustavlja, a Alesija gotovo ispada. Presamićuje se i povraća na ivici puta. Deni joj pritrčava u pomoć i pridržava joj kosu sve dok potpuno ne isprazni stomak. Konačno se ispravlja, drhteći. „O, dete.“ Deni joj pruža maramicu. „Hajde da te odvedeni u Hol.“ Nastavljaju dalje. Alesija čuje sirene u daljini i zamišlja kako policija stiže u Utočište. Drhti i vrti maramicu među prstima. „Sve je u redu, dete“, umiruje je starica. „Sad si sigurna.“ Alesija odmahuje glavom, pokušavajući da svari sve što se upravo desilo. Spasao ju je. Ponovo. Nikad neće moći da mu dovoljno zahvali. ženkins brzo razbojnicima vezuje ruke iza leđa. Zatim im za svaki slučaj vezuje i noge. „Milorde“, kaže i pokazuje da se pacolikom podigla jakna, otkrivši dršku pištolja zadenutog u pojas farmerki. „Naoružani provalnici. Ovo postaje sve bolje i bolje.“ Drago mi je što nije pokušao da upotrebi oružje na meni – ili Alesiji. Dodajem pušku Dženkinsu i, posle veoma kratkog oklevanja, snažno šutiram ćelavka u rebra jer je to zaslužio. „Ovo je za Alesiju, jebena huljo.“ Probisvet proštenje od bola. Ponovo ga šutiram, jače ovog puta. „I za sve ostale devojke koje si prodao.“ Dženkins zine. „Trgovci ljudima?“ „Da. I on isto! Jurili su Alesiju.“ Klimam glavom prema pacolikom, koji me gleda s mržnjom. Dženkins ga brzo šutne. Kleknem pored ćelavka, hvatam ga za uvo i vučem mu glavu unazad. „Ti si ljiga od čoveka. Trunućeš u zatvoru i pobrinuću se da bace jebeni ključ.“ On nabira usne i pokušava da mepljune u lice, ali promaši i pljuvačka mu se sliva niz bradu. Jako mu udaram glavom o pod. Nadam se da će imati strahovitu glavobolju. Ustajem i potiskujem poriv da ga šutiram. „Možemo da završimo s njima i rešimo se tela, milorde“, predlaže Dženkins, naslonivši cev pacolikom na glavu. „Niko ih neće pronaći na imanju.“ Načas nisam siguran šali li se ili je ozbiljan – ali pacoliki mu veruje i lice mu se krivi od užasa. Dobro je. Sad znaš kako se Alesija osećala, govno jedno. „Koliko god to delovalo primamljivo, napravili bismo veliki nered i mislim da se spremačicama to ne bi svidelo.“ Svi podižemo glavu jer čujemo sirene. „A tu je i sitnica zvana zakon“, dodajem. D

Gospodin 255 eni skreće na uži put pored ljupke staromodne kuće. Stari automobil se trese dok prelaze preko metalne rešetke. Ovde je zemljište zeleno i bujno iako je zima. Voze se preko velikog talasastog pašnjaka. Izgleda… održavano, za razliku od ostalih krajolika koje je viđala ovde. Povremeno prolaze pored dobro uhranjenih ovaca. Kola tandrču dalje i pred njima se ukazuje velika siva kuća. Ogromna je. Najveća kuća koju je ikad videla. Prepoznaje dimnjak. To je kuća koju je videla s druma kad je šetala s Maksimom. Rekao je da pripada nekome, ali zaboravila je kome. Možda Deni tu živi. Zašto kuva gospodinu Maksimu ako ovde živi? Deni vozi iza kuće i zaustavlja se ispred zadnjih vrata. „Stigle smo“, kaže. „Dobro došla u Tresilijan hol.“ Alesija bezuspešno pokušava da joj se osmehne pa izlazi iz kola. I dalje nesigurna na nogama, ulazi za Deni u prostoriju koja liči na kuhinju. Velika je, najveća kuhinja koju je ikad videla. Drveni kredenci. Pločice na podu. Besprekorno čisto.Istovremeno staro i savremeno. Dva šporeta. Dva! I ogroman sto za kojim bar četrnaestoro može da se smesti. Dva visoka psa kestenjaste dlake trče prema njima. Alesija ustukne. „Dole, Džensene. Dole, Hili!“ Psi se ukopaju u mestu pa legnu, gledajući ih krupnim očima punim očekivanja. Alesija ih podozrivo odmerava. Lepi su… ali psi ne žive u kući u njenom rodnom mestu. „Bezopasni su, draga moja. Samo im je drago što su te upoznali. Pođi sa mnom', priča Deni. „Hoćeš li da se okupaš?“ Glas joj je obziran i nežan, ali Alesija užasnuto crveni. „Hoću“, odgovara šapatom. Ona zna! Zna da se upiškila. „Mora da si se vraški prestravila.“ Alesija klima glavom i trepće da potisne suze. „Ah, curo, ne plači. Njegovo gospodstvo ne bi to htelo. Dovešćemo te u red.“ Gospodstvo? Prati Deni niz hodnik s drvenom oplatom i starim slikama pejzaža, konja, građevina, religioznih prizora i nekoliko portreta. Prolaze pored brojnih zatvorenih vrata pa silaze uskim drvenim stepeništem do još jednog hodnika s drvenom oplatom. Deni se zaustavlja i otvara vrata prijatne sobe s belim krevetom, belim nameštajem i svetloplavim zidovima. Produžava do pripojenog kupatila i odvrće slavine. Alesija stoji iza nje, steže ćebe oko sebe i gleda kako se voda glasno sliva u kadu. Para se podiže. Deni dodaje malo penušave kupke i Alesija prepoznaje bočicu, Džo Maloun, kao u Utočištu. „Doneću peškire. Možeš ostaviti odeću pored kreveta i odmah ću je staviti na pranje.“ Saosećajno se osmehuje Alesiji i ostavlja je samu. D

256 E L DŽEJMS Alesija zuri u vodu koja se obrušava u kadu. Već se napravila pena koja se širi po površini. Kada je stara i ima nogare u obliku kandži. Trese se i čvršće steže peškir oko sebe. Deni se vraća s čistim peškirima i zatiče je kako i dalje stoji. Prebacuje peškire preko bele stolice od pruća, zavrće slavine i okreće se prema Alesiji. Prodorne plave oči joj saosećajno sijaju. „Hoćeš li da se okupaš, dušice?“ Alesija klima glavom. „Hoćeš li da odem?“ Alesija odmahuje glavom. Ne želi da bude sama. Deni saosećajno uzdiše. „Dobro onda. Hoćeš li da ti pomognem da se skineš?“ Alesija ponovo klima. oraćemo da razgovaramo i s vašom verenicom“, kaže inspektorka Nikols. Približno je istih godina kao ja, visoka i vitka, pametnih očiju i energična. Zabeležila je svaku reč koju sam izgovorio. Dobujem prstima po trpezarijskom stolu. Koliko li će ovo još da traje? Želim što pre da se vratim Alesiji, svojoj verenici… Nikolsova i njen šef narednik Nankarou strpljivo su saslušali celu tužnu priču o pokušaju Alesijine otmice. Naravno, bio sam škrt s istinom, ali držao sam je se koliko god sam mogao. „Naravno“, odgovaram. „Čim dođe k sebi. Ona đubrad su je pretukla. Da nisam stigao na vreme…“ Načas zatvaram oči jer mi drhtaj prolazi kičmom. Možda je više nikad ne bih video. „Oboje ste doživeli strahovito iskustvo.“ Nankarou zgroženo odmahuje glavom. „Hoćete li pozvati lekara da je pregleda?“ „Hoću.“ Nadam se da se Deni setila da pozove doktorku. „Nadam se da će se brzo oporaviti“, dodaje Nankarou. Drago mi je što je on ovde. Poznajem ga od detinjstva. Imali smo nekoliko okršaja zbog bučnih noćnih žurki s mnogo alkohola na plaži. Ali uvek je bio pošten. I, naravno, on je došao u kuću da nas obavesti o Kitovom tragičnom udesu. „Ako su ti ljudi bili privođeni, onda su u našoj bazi. Sitan kriminal ili ozbiljniji prestupi, mora da postoji neki trag o njima, lorde Trevetiče“, nastavlja on. „Jesi li zapisala sve što ti je potrebno, Nikolsova?“, pita marljivu koleginicu. „Jesam, gospodine. Hvala, milorde“, odgovara ona. Izgleda uzbuđeno. Nagađam da nikad nije imala posla s pokušajem otmice. „Dobro.“ Nankarou joj se osmehne s odobravanjem. „Mnogo vam je lepo ovde, milorde.“ „M

Gospodin 257 „Hvala.“ „Kako se držite? Posle bratovljeve smrti?“ „Guram nekako.“ „Tužno. “ „Jeste.“ „Bio je dobar čovek.“ Klimam glavom. „Bio je.“ Telefon mi zvoni i pogledam ekran. Oliver. Ne javljam se. „Sad ćemo poći, gospodine. Javiću vam kako istraga napreduje.“ „Kladim se da su te seronje provalile u moj stan u Čelsiju.“ „To ćemo svakako proveriti, gospodine.“ Pratim ih do ulaznih vrata. „O, čestitam na predstojećem venčanju.“ Nankarou mi pruža ruku. „Hvala. Preneću verenici vaše čestitke.“ Samo prvo moram da je zaprosim… *** ruća voda je umirujuća. Deni je otišla kako bi oprala Alesijinu prljavu odeću. Obećala je da će se vratiti za tili čas. Doneće kesu s njenom odećom iz kola i pilule protiv glavobolje. Još je boli jer ju je Dante počupao kad joj je podigao glavu. Prestala je da se trese, ali briga nije iščilela. Zatvara oči i odmah vidi Danteovo iskeženo lice ispred svog. Brzo otvara oči i stresa se, setivši se njegovog vonja. Zot. Kakav smrad. Odvratan. Ustajali znoj. Neoprano telo. I zadah iz usta. Zagrcne se. Prska lice vodom da spere uspomenu, ali ošamareni obraz je pecka od vruće vode. Ilijeve reči joj odjekuju u glavi. „Nëse me pastruese do të thuash konkubinë.“ Ako pod čistačicom misliš na konkubinu. Konkubina. Ta reč je prikladna. Nije htela to da prizna, ali istina je. Ona je Maksimova konkubina – i čistačica. Raspoloženje joj je još gore. Šta li je očekivala? Njena sudbina je bila zapečaćena čim se usprotivila ocu. Ali nije imala izbora. Da je ostala u Kukešu, venčali bi je za nepredvidljivog nasilnog čoveka. Alesija se stresa. Preklinjala je oca da raskine zaruke. Ali nije obraćao pažnju na njene i majčine molbe. Dao je časnu reč. Svoju besu. V

258 E L DŽEJMS I nijedna nije mogla da uradi ništa u vezi s tim. Baba nije hteo da povuče reč. Mnogo bi osramotio porodično ime da je to uradio. Majčino rešenje je bilo da je stavi u ruke onih zlikovaca pošto nije znala šta su zapravo. Ali pošto su uhapšeni, više ne predstavljaju pretnju i sad će morati da se suoči sa stvarnošću. Dok je bila u Kornvolu, smejala se na plaži, pila u krčmi, jela u lepim restoranima, uživala u seksu i zaljubljivala se u gospodina Maksima, izgubivši dodir sa stvarnošću. Zabavljanje s njim napunilo joj je glavu iluzijama. Baš kao što je njena baka uradila – ulila joj besmislene ideje o samostalnosti i oslobođenju. Alesija je napustila domovinu kako bi pobegla od verenika, ali i očekujući da će naći posao. To je ono što mora da učini. Da radi, da bude nezavisna – a ne žena koju ljubavnik izdržava. Pilji u penu koja polako iščezava. Nije očekivala da će se zaljubiti… Deni se vraća, noseći tamnoplavi ogrtač. „Hajde sad, vreme je da izađeš iz kade. Nećemo da se smežuraš“, kaže. Smežuraš? Alesija mehanički ustaje. Deni obavija ogrtač oko nje i pomaže joj da izađe iz kade. „Je li sad bolje?“, pita. Ona klima glavom. „Hvala, gospođo.“ „Zovem se Deni. Znam da se nismo zvanično upoznale, ali svi me tako zovu. Donela sam čašu vode, tablete protiv bolova, hladnu oblogu za glavu i melem za obraz. To će smanjiti otok. Pozvala sam i doktora da pogleda tu gadnu modricu na boku. Hajde da te smestim u krevet. Sigurno si iscrpljena.“ Vodi je u spavaću sobu. „Maksim?“ „Njegovo gospodstvo će doći čim završi s policijom. Hajde sad.“ „Njegovo gospodstvo?“ „Da, draga.“ Alesija se mršti, a Denin izraz lica pretvara se u odraz njenog. „Zar nisi znala? Maksim je grof od Trevetika.“

Dvadeset drugo poglavlje Grof od Trevetika? „Ovo je njegova kuća“, Deni objašnjava blago kao da govori detetu. „Sva zemlja oko kuće, selo…“ Zaćuti. „Zar ti nije rekao?“ Alesija odmahuje glavom. „Shvatam.“ Deni skuplja bele obrve, ali sleže ramenima. „Pa, sigurna sam da je imao razlog. Dobro, hoćeš li da te sad ostavim da se obučeš? Kesa s odećom je na stolici.“ Alesija klima glavom i Deni izlazi, zatvorivši vrata za sobom. Misli joj se roje dok preneraženo zuri u vrata. Njeno znanje o engleskom plemstvu svodi se na dve knjige Džordžet Hejer koje je baka prokrijumčarila u Albaniju. Koliko zna, u njenoj zemlji nema plemića. Bilo ih je u davna vremena, ali komunisti su prigrabili svu zemlju posle Drugog svetskog rata i plemići su pobegli. Ali ovde… gospodin Maksim je grof. Ne. Nije gospodin. On je lord Maksim. Milord. Zašto joj nije rekao? Odgovor joj glasno i bolno odjekuje u glavi. Zato što je njegova čistačica. Nëse me pastruese do të thuash konkubinë. Ako pod čistačicom misliš na konkubinu. Duboko udiše i steže ogrtač oko sebe da se zaštiti od hladnoće i uznemirujućih vesti. Zašto je to krio od nje? Zato što nije dovoljno dobra za njega, naravno. Dobra je samo za jedno… Stomak joj se grči zbog njegove izdaje. Kako je mogla da bude tako naivna? Otire suze, ranjiva i povređena zato što je bio neiskren. Živela je u zabludi. Njen odnos s njim bio je previše lep da bi mogao da traje.

260 E L DŽEJMS Duboko u sebi je sumnjala u to. A sad zna istinu. Međutim, nikad joj nije ništa obećao. Sve je to bilo samo u njenoj glavi. Nikad joj nije rekao da je voli… Nikad se nije pretvarao da je voli. A ipak se za kratko vreme koliko se znaju zaljubila u njega. Do ušiju. Ja sam budala. Zaljubljena budala koja živi u oblacima. Zatvara oči jer joj vrele suze sramote i kajanja cure niz obraze. Besno ih otire i žustro se briše. Vreme je da se probudi. Duboko udiše – dovoljno je plakala. Sve veća ljutnja tera je da dela. Neće da plače zbog njega. Ljuta je na njega kao i na sebe zato što je bila tako glupa. Duboko u sebi je svesna da besom potiskuje patnju i zahvalna je na tome. Bes je manje bolan od njegove izdaje. Baca ogrtač na pod, uzima kesu s odećom sa stolice i izručuje sve na krevet. Srećom, nagonski je ponela i svoju staru odeću. Oblači ružičaste gaće i brus, stare farmerke, Arsenalov dres i patike. To je sve što ima. Nije ponela svoju jaknu, ali uzima jedan džemper koji joj je gospodin Maksim – lord Maksim – kupio, kao i ćebe koje je Deni donela iz Utočišta. Dante i Ili su uhapšeni, a kad policija sazna za sve njihove zločine, osudiće ih te više neće biti pretnja po nju. Može da ode. Neće da ostane ovde. Ne želi da bude s čovekom koji ju je obmanjivao. Čovekom koji će je odbaciti kad mu dosadi. Radije će otići nego da čeka da je otera. Mora da ode. Odmah. Brzo guta dve tablete koje joj je Deni ostavila. Zatim se još jednom osvrće po raskošnoj spavaćoj sobi i otvara vrata. Nema nikoga na odmorištu. Izlazi i zatvara vrata za sobom. Moraće da se vrati u Utočište kako bi uzela svoj novac i ostale stvari. Ne može da izađe iz kuće kuda je i ušla – možda je Deni u kuhinji. Skreće desno i polazi niz dugački hodnik. austavljam jaguar ispred starih štala, otvaram vrata i utrčavam u kuću. Očajnički želim da vidim Alesiju. Deni, Džesi i psi su u kuhinji. „Ne sad, momci“, govorim psima koji dotrčavaju da me pozdrave kako bih ih mazio. „Dobro došli nazad, milorde. Je li policija otišla?“, pita Deni. „Jeste. Gde je ona?“ „U plavoj sobi.“ „Hvala.“ Brzo krećem prema vratima. Z

Gospodin 261 „O, milorde…“, zove me Deni. Drhtanje u njenom glasu tera me da se ukopam u mestu. „Molim? Kako je ona?“ „Potresena, gospodine. Povratila je na putu ovamo.“ „Je li sad dobro?“ „Okupala se. I oblači čistu odeću. I…“, Deni dobacuje nesiguran pogled Džesi, koja nastavlja da ljušti krompir. „Šta je bilo?“, pitam. Deni prebledi. „Pomenula sam da ste grof od Trevetika.“ Molim? „Sranje!“ Jurim iz kuhinje i produžavam zapadnim hodnikom i zadnjim stepenicama prema plavoj sobi. Džensen i Hili su mi za petama. Srce mi tutnji. Sranje. Sranje. Sranje. Hteo sam da joj kažem. Šta li ona sad misli? Zaustavljam se ispred plave sobe i duboko udišem, ne obazirući se na pse koji su me jurili, misleći da je posredi neka nova igra. Alesija se danas strahovito uplašila. A sad je na nepoznatom mestu, s ljudima koje ne poznaje. Verovatno je potpuno izgubljena. I mnogo će se jebeno naljutiti zato što joj nisam rekao… Odsečno kucam na vrata. I čekam. Ponovo kucam. „Alesija?“ Ne odgovara. Jebiga. Stvarno se naljutila na mene. Obazrivo otvaram vrata. Odeča joj je pobacana po krevetu, ogrtač je na podu, ali nema ni traga od nje. Zavirujem u kupatilo. Prazno je iako miriše na nju. Lavanda i ruže. Načas zatvaram oči i udišem. Taj miris me umiruje. Gde je ona, dođavola? Verovatno istražuje kuću. Ili je otišla. Sranje. Izlećem iz sobe i urlam njeno ime. Moj glas odzvanja u hodniku u kojem vise portreti mojih predaka, ali odgovara mi tišina. Užas mi se prikrada u srce. Gde je ona? Da se nije negde onesvestila? Pobegla je. Sve ovo je previše za nju. Iii možda misli da mi nije stalo do nje… Jebote. Žurim niz hodnik, usput otvarajući sva vrata. Džensen i Hili me prate. lesija se izgubila. Pokušava da pronađe izlaz. Na prstima prolazi pored Ajednih vrata za drugim i slike za slikom, ide hodnicima s drvenom

262 E L DŽEJMS oplatom. Konačno stiže do dvokrilnih vrata. Otvara ih i izlazi na vrh veličanstvenog, širokog stepeništa zastrtog grimiznim i plavim ćilimom koje vodi u tamni hodnik nalik pećini. Na odmorištu je bifora pored koje su dva oklopnika s kopljem u ruci. Na zidu iznad stepenica je ogromna izbledela tapiserija, veća od kuhinjskog stola koji je ranije videla. Na njoj je čovek koji je spustio jedno koleno pred kraljem. Pa, Alesija pretpostavlja da je kralj zbog krune koju nosi. Na naspramnom zidu su dva portreta. Ogromna. Na oba su muškarci. Jedan je iz davne prošlosti, a drugi skoriji. Liče jedan na drugog i ona prepoznaje njihove zapovedničke zelene oči. Njegove zelene oči. Ovo je Maksimova porodica. Njegovo nasleđe. Teško joj je da to prihvati. Međutim, tad joj se pogled zaustavlja na izrezbarenim dvoglavim orlovima na balustradi na vrhu, na odmorištu i u dnu stepenica. Simbol Albanije. Odjednom čuje kako je doziva. Štreca se. Ne. Vratio se. Ponovo je doziva. Zvuči uplašeno. Očajno. Alesija ukočeno stoji na vrhu veličanstvenog stepeništa i zuri u istoriju koja je okružuje. Rastrzana je. Ispod nje, časovnik glasno obznanjuje vreme, trgavši je. Jednom, dvaput, triput… „Alesija!“ ponovo je zove. Sad je bliže, čuje i bat njegovih koraka. Trči – trči prema njoj. Sat i dalje otkucava. Jasno i glasno. Šta da radi? Hvata se za kitnjastog orla na balustradi i utom Maksim i dva psa izlete kroz dvokrilna vrata. Zaustavlja se, odmerava je od glave do pete i mršti se. ronašao sam je. Međutim, moje olakšanje bledi pred njenim uzdržanim, ali nedokučivim izrazom kao i činjenicom da je obukla staru odeču i drži džemper i ćebe. Sranje. To ne miriše na dobro. Njen stav me podseća na prvi put kad sam je video u predsoblju pre mnogo nedelja. Steže balustradu kao što je onda stezala metlu. Spreman sam na sve. Budi obazriv, druže. „Tu si. Kuda si pošla?“, pitam. Gipko prebacuje kosu preko ramena i istura bradu. „Odlazim.“ Ne! Kao da me je šutnula u stomak. „Molim? Zašto?“ „Znaš zašto.“ Zvuči nadmeno, a izraz joj odiše pravedničkom ogorčenošču. P

Gospodin 263 „Alesija, izvini. Trebalo je da ti kažem.“ „Ali nisi.“ To ne mogu osporiti. Piljim u nju, a moja griža savesti raste zbog povređenosti u njenim tamnim očima. „Razumem.“ Podiže jedno rame. „Ja sam samo tvoja čistačica.“ „Ne. Ne. Ne!“ Idem prema njoj. „Nije zbog toga.“ „Gospodine, je li sve u redu?“ Denin glas se odbija od kamenih zidova i penje stepeništem ispred nas. Naginjem se preko ograde i vidim je zajedno s Džesi i Brodijem, jednim pomoćnikom na imanju. Svi zijaju naviše u nas otvorenih usta kao radoznali šarani u jezeru. „Idite, odmah. Svi. Idite!“ Mašem im da se udalje. Deni i Džesi se zabrinuto pogledaju, ali svi odlaze. Hvala kurcu. Ponovo se okrećem prema Alesiji. „Zbog toga te nisam doveo ovamo. Naprosto je previše ljudi u ovoj kući.“ Ona skreće pogled. Čelo joj je naborano, a usne stisnute u tanku crtu. „Jutros sam doručkovao s devetoro zaposlenih i to je bila samo prva tura. Nisam hteo da te zaplašim… svim ovim.“ Mašem prema portretu svog oca i prvog grofa. Alesija jednim prstom prelazi po rezbarijama, ali ne progovara. „I želeo sam te samo za sebe“, dodajem šapatom. Suza joj klizi niz obraz. Jebiga. „Znaš li šta je rekao?“, šapuće. „Ko?“ „Ili.“ Jedan od onih jebenih nitkova u Utočištu. „Ne znam.“ Kuda ovo vodi? „Rekao je da sam tvoja konkubina.“ Glas joj je tih, ispunjen stidom. Ne! „To je… besmisleno. Ovo je dvadeset prvi vek…“ Uzdržavam se iako želim da je zagrlim. Ali približavam joj se i zaustavljam dovoljno blizu da toplota njenog tela pređe na moje. Ne znam kako, ali uspevam da je ne dodirnem. „Rekao bih da si mi devojka. To je ono što ovde govorimo. Mada ne želim da trčim pred rudu. Nismo razgovarali o našem odnosu jer se sve prebrzo desilo. Ali voleo bih da te tako zovem. Svojom devojkom. To znači da smo u vezi, ali samo ako me želiš.“ Trepavice joj lepršaju nad tamnim očima, ali ne odaje ništa. Sranje. „Ti si pametna i talentovana devojka, Alesija. I slobodna si. Slobodna da sama biraš.“

264 E L DŽEJMS „Ali nisam.“ „Ovde si. Znam da potičeš iz druge kulture i svestan sam da nismo ekonomski jednaki, ali ne biramo u kojoj ćemo se porodici roditi… Ravnopravni smo na sve ostale načine. Uprskao sam. Trebalo je da ti kažem i žao mi je, mnogo mi je žao. Ali ne želim da ideš, već da ostaneš. Molim te.“ Osećam se ogoljeno dok me gleda nedokučivim očima. Zatim skreće pogled na izrezbarenog orla. Zašto izbegava da me pogleda? O čemu razmišlja? Je li to zbog stresa koji je doživela? Ili joj više nisam potreban pošto one drkadžije više nisu u igri? Sranje. Možda je to razlog. „Slušaj, ne mogu da te zadržim ako hoćeš da odeš. Magda se seli u Kanadu. Dakle, ne znam kuda ćeš otići. Ako ništa drugo, ostani dok ne smisliš šta ćeš. Ali ne idi, molim te. Ostani sa mnom.“ Ne može da pobegne… ne može. Oprosti mi! Molim te. Zadržavam dah. Čekam. Ovo me razdire. Ja sam osuđenik koji čeka presudu. Okreće uplakano lice prema meni. „Ne stidiš me se?“ Stidim? Ne! Ne mogu više da izdržim. Prelazim joj kažiprstom po obrazu, otirući suzu. „Ne. Ne. Naravno dane. Ja… ja… zaljubio sam se u tebe.“ Rastvara usne i čujem jedva čujan uzdah. Sranje. Jesam li predugo čekao? Oči joj blistaju od suza, a meni se srce steže od novog, zastrašujućeg osećanja. Možda će me odbiti. Strepnja je sve veća. Nikad se nisam osećao ovako ranjivo. Kako glasi presuda, Alesija? Širim ruke, a ona prelazi pogledom s njih na moje lice. Izraz joj je nesiguran. To me ubija. Gricka donju usnu pa kolebljivo korakne. U sledećem trenutku mi je u naručju. Obavijam ruke oko nje i privijam je na grudi. Zatvaram oči, zaranjam nos u njenu kosu i udišem njen slatki miris. „Ljubavi moja“, šapućem. Ona se stresa i počinje da jeca. „Znam, znam, tu sam. Mnogo si se uplašila. Izvini što sam te ostavio samu. Napravio sam glupost. Oprosti mi. Ali policija je privela one seronje. Otišli su. Neće te više povrediti. Tu sam.“ Obavija ruke oko mene i hvata me za zadnji deo kaputa. Čvrsto ga steže dok plače. „Trebalo je da ti kažem, Alesija. Izvini.“

Gospodin 265 Stojimo tako nekoliko sekundi, minuta, ne znam. Džensen i Hili odustaju od nas i vraćaju se u prizemlje. „Možeš da mi plačeš na grudima kad god hoćeš“, našalim se. Alesija šmrkće. Podižem joj bradu da vidim njene divne oči, crvene od plača. „Mislio sam… o bože, mislio sam ako su te se domogli… da te nikad više neću videti.“ Guta knedlu i slabašno se osmehuje. „Samo da znaš“, nastavljam, „bila bi mi čast da te zovem svojom devojkom. Potrebna si mi.“ Popuštam stisak i nežno je pomilujem po licu, izbegavajući crvenu mrlju na desnom obrazu. Pogled na tu masnicu ispunjava me gnevom, ali palčevima joj otirem suze, vodeći računa da ne dotaknem bolno mesto. Alesija mi stavlja dlan na grudi. Osećam njenu toplotu kroz košulju. Širi se. Svugde. Alesija se nakašljava. „Mnogo sam se uplašila. Mislila sam da te nikad više neću videti. Ali najviše sam… uh, žalila… ovaaaj, kajala se“, glas joj prelazi u šapat, „što… što ti nikad nisam rekla da te volim.“

Dvadeset treće poglavlje Radost se širi mnome od glave do pete kao da mi hiljadu vatrometa pršti u telu. Toliko je snažna da ostajem bez daha. Ne mogu da verujem svojim ušima. „Stvarno?“ „Da“, odgovara Alesija uz plah osmeh. „Otkad?“ Zastaje i koketno sleže samo jednim ramenom. „Otkako si mi pozajmio kišobran.“ Osmehujem se od uva do uva. „Mnogo sam se lepo osećao kad sam to uradio. Tvoje mokre stope bile su po celom predsoblju. Dakle… hoćeš li da kažeš da ćeš ostati?“ „Da.“ „Ovde?“ „Da.“ „Mnogo se radujem što to čujem, ljubavi moja.“ Palcem joj prelazim po donjoj usni pa se naginjem da je poljubim. Naslanjam usne na njene, nežno, ali ona ključa. Njena žestina me iznenađuje. Usne i jezik su joj pohlepni, užurbani. Prsti su joj u mojoj kosi, vuku i uvrću. Želi još. Mnogo više. Jeknem jer mi telo oživljava. Produbljujem poljubac, prihvatajući sve što mi nudi. Njena zahtevna usta odišu očajanjem. Gorljiva je. Želim da joj ispunim potrebu. Šake mi se podižu do njene kose, drže je u mestu, pridržavaju je, usporavaju ritam. Želim da je uzmem, ovde, sad, na odmorištu. Alesija. Odmah se uzbuđujem. Želim je. Potrebna mi je. Volim je. Ali… proživela je pakao. Trgne se kad joj rukom očešem bok. I to me urazumljuje. „Ne…“, šapućem. Ona se odmiče i gleda me puteno, ali i zbunjeno i razočarano.

Gospodin 267 „Povređena si“, objašnjavam. „Dobro sam.“ Zadihana je. Isteže vrat kako bi me ponovo poljubila. „Hajde samo malo da sačekamo“, odgovaram tiho i naslanjam čelo na njeno. „Preživela si užasno prepodne.“ Veoma je emotivna i njena vatrenost je možda reakcija na batine onih drkadžija. Ta misao me urazmljuje. A možda se tako ponaša zato što me voli. Ta mogućnost mi se više sviđa. Stojim s čelom naslonjenim na njeno dok hvatamo dah. Alesija me miluje po obrazu pa krivi glavu u stranu. Osmejak joj poigrava na usnama. „Ti si grof od Trevetika?“, pita šaljivo. „Kad si nameravao da mi kažeš?“ Oči joj nestašno sijaju. Prasnem u smeh, znajući da ponavlja pitanje koje sam joj postavio pre nekoliko dana. „Sad ti kažem.“ Široko se osmehuje i prstom lupka usnu. Okrećem se i teatralno mašem rukom prema portretu iz 1667. „Dozvoli da te upoznam s Edvardom, prvim grofom od Trevetika. A onaj gospodin je“, palcem pokazujem na drugu sliku, „moj otac, jedanaesti grof. Bio je zemljoradnik i fotograf. I bio je vatreni navijač Čelsija, tako da ne znam šta bi mislio o tvom Arsenalovom dresu.“ Alesija me zbunjeno gleda. „To su rivalski londonski timovi.“ „O, ne.“ Prasne u smeh. „A gde je tvoj portret?“ „Nemam ga. Tek sam skoro postao grof. Moj stariji brat Kit bio je pravi grof. Ali nije stigao da naruči portret.“ „Tvoj brat koji je umro?“ „Da. Bio je odgovoran za titulu i sve što je prati do pre samo nekoliko nedelja. Ja nisam očekivao tu ulogu, sve… ovo.“ Klimam glavom prema oklopnicima. „Upravljanje ovim mestom – ovim muzejom – sve to je novo za mene.“ „Je l' mi zbog toga nisi rekao?“ „To je jedan od razloga. Mislim da jednim delom i dalje odbijam da to prihvatim. Sve ovo, kao i druga imanja, predstavlja veliku odgovornost i nisu me pripremili za to…“ Dok Kita jesu. Ovaj razgovor postaje previše dubok i bolan. Slabašno se smeškam i nastavljam: „Imam mnogo sreće. Nikad nisam morao da radim i sad je sve ovo moje. I moram da sačuvam sve za naredno pokolenje. To mi je dužnost.“ Sležem ramenima u znak izvinjenja. „To sam ja. Sad znaš. I drago mi je što si odlučila da ostaneš.“

268 E L DŽEJMS „Milorde?“, zove Deni iz prizemlja. *** aksimu ramena blago klonu. Alesija sluti da želi da ih ostave same. „Molim, Deni?“, odgovara. „Stigao je doktor da pregleda Alesiju.“ Zabrinuto se okreće prema njoj. „Doktor?“ „Dobro sam“, uverava ga Alesija kolebljivo. On se mršti. „Pošaljite je u plavu sobu.“ „Nije doktorka Karter, već doktor Konvej, gospodine. Odmah cuga poslati gore, milorde.“ „Hvala“, dovikuje Maksim pa uzima Alesiju za ruku. „Šta ti je taj gad uradio?“ Alesija ne može da ga pogleda u oči. Stidi se zato što je unela užas u Maksimov život. „Šutnuo me je“, odgovara šapatom. „Deni je htela da doktor pogleda ovo.“ Podiže dres da mu pokaže jarkocrvenu masnicu veličine ženske pesnice. „Jebem ti.“ Maksimov izraz je olujan, a usne mu se skupljaju u tanku crtu. „Trebalo je da ubijem tog probisveta“, prosikta. Ponovo je uzima za ruku i vodi do plave sobe. Tamo ih čeka stariji čovek s velikom kožnom torbom. Alesija se iznenađuje zato što je odeća koju je ostavila na krevetu i podu uredno sklonjena. „Doktore Konveju, nismo se dugo videli.“ Maksim se rukuje s njim. Doktor ima čupavu sedu kosu, paperjaste brkove i bradu. Bistre plave oči su mu iste boje kao iskrivljena leptir-mašna. „Šta vas je nateralo da radite iako ste se penzionisali?“ „Vi ste, milorde. Ali samo danas. Doktorka Karter je na odmoru. Drago mi je što vidim da dobro izgledate.“ Spušta dlan Maksimu na rame i značajno se pogledaju. „Takođe, doktore“, odgovara Maksim promuklo. Alesija nagađa da doktor proverava kako se Maksim drži posle bratovljeve smrti. „Kako vam je majka?“ „Isto kao i uvek.“ Maksim izvija usne. Doktor Konvej se grleno nasmeje pa se okreće prema Alesiji, koja čvršće steže Maksimovu ruku. „Dobar dan, draga moja. Ernest Konvej na usluzi.“ Naklanja joj se. „Doktore Konveju, ovo je moja devojka Alesija Demači.“ M

Gospodin 269 Oči mu ponosno sijaju dok je gleda. Potom se okreće prema doktoru i izraz mu postaje mračan. „Neko ko je trenutno u pritvoru napao ju je i šutnuo u slabinu. Gospođica Kembel je mislila da bi bilo dobro da je doktor pregleda.“ Ko je gospođica Kembel? „Deni“, odgovara Maksim na njeno neizgovoreno pitanje. Brzo joj stisne ruku. „Ostaviću vas same“, dodaje. „Ne. Molim te, ne idi“, kaže Alesija. Ne želi da bude sama s nepoznatim čovekom. Maksim klima glavom s razumevanjem. „Naravno, ako želiš da ostanem.“ Seda na malu plavu naslonjaču i pruža duge noge ispred sebe. Ohrabrena, Alesija se okreće prema doktoru. Izraz mu je ozbiljan. „Napali su vas?“ Alesija klima glavom i oseća kako crveni od stida. „Hoćete li da pogledam?“ pita je doktor Konvej. „U redu.“ „Sedite, molim vas.“ Doktor je nežan i strpljiv. Postavlja joj nekoliko pitanja pa je tek onda zamoli da podigne dres. Nastavlja da ćaska dok je pregleda. Njegova blagost joj pomaže da se opusti i saznaje da je on doneo Maksima, njegovog brata i sestru na svet. Alesija dobacuje pogled Maksimu i on joj se umirujuće osmehuje. Srce joj buja. Gospodin Maksim je voli. Uzvraća mu osmeh. I on se još šire smeška. Doktor bocka Alesiju po stomaku i rebrima, prekinuvši njene i Maksimove čini. Trza se od njegovog dodira. „Nema trajne štete. I imate sreće što nijedno rebro nije naprslo. Samo se odmarajte. I pijte brufen ako vas boli. Gospođica Kembel ga ima.“ Nežno je potapše po ruci. „Preživećete.“ „Hvala“, odgovara Alesija. „Trebalo bi da fotografišem ovu povredu. Možda će policiji biti potrebna za arhivu.“ „Molim?“ Alesija se razrogačuje. „Dobra ideja“, slaže se Maksim. „Lorde Trevetiče, možete li?“ Pruža telefon Maksimu. „Samo masnicu.“ „Draga, uslikaću samo masnicu, ništa drugo.“ Alesija klima glavom i ponovo podiže dres. Maksim pravi nekoliko snimaka. „Gotovo.“ Vraća čikici telefon. „Hvala“, odgovara doktor Konvej.

270 E L DŽEJMS Maksim izgleda kao da mu je laknulo. „Ispratiću vas, doktore.“ Alesija brzo ustaje i hvata ga za ruku. On joj se osmehuje i prepliće prste s njenim. „Oboje ćemo vas ispratiti.“ Maksim pokazuje prema vratima i polaze niz hodnik za doktorom. Gledaju kako se doktor odvozi u starom automobilu. Maksim prebacuje ruku Alesiji preko ramena, a ona se privija uz njega. Osećaj je… prirodan. Stoje na dovratku širokog predvorja. „Znaš, možeš i ti mene da zagrliš“, kaže Maksim srdačnim, ohrabrujućim glasom. Ona mu stidljivo obavija ruku oko pasa. „Vidiš kako se dobro uklapamo?“ Ljubi joj teme. „Kasnije ću te povesti u obilazak. A sad hoću da ti pokažem nešto.“ Okreću se, ali Alesija se zaustavlja zbog velike skulpture iznad kamenog ognjišta u predvorju. To je štit koji je Maksim tetovirao na mišici, ali ovaj je dekorativniji. S obe strane je po jedan jelen, iznad je viteški šlem, a nad njim je žutim i crnim talasastim potezima predstavljena kruna s lavom. Ispod štita stoji natpis: fides vigilantia. „To je porodični grb“, objašnjava Maksim. „Kao na tvojoj ruci. Šta te reci znače?“ „Na latinskom su. Mogu se prevesti kao ’Budi odan i pripravan.“ Alesija izgleda zbunjeno. Maksim sleže ramenima. „To ima nekakve veze s prvim grofom i kraljem Čarlsom II. Dođi.“ Izgleda kao da ne želi više da priča o tome. Poletan je i nestrpljiv da joj pokaže nešto, a njegovo uzbuđenje je zarazno. Negde iz kuće oglašava se sat koji je Alesija ranije čula. Maksim se široko osmehuje. Izgleda dečački slatko. I dalje joj je neverovatno da se zaljubio u nju; talentovan je, lep, fin, bogat i ponovo ju je spasao od Dantea i Ilija. Držeći se za ruke, idu niz dugački hodnik sa slikama na zidovima i pokojim uskim stolom s kipovima, torzoima i keramičkim ukrasnim predmetima. Silaze veličanstvenim stepeništem na kojem su ranije razgovarali i odlaze na suprotan kraj odmorišta. „Mislim da će ti se ovo dopasti“, kaže Maksim i razmetljivo otvara vrata. Alesija ulazi u veliku odaju s drvenom oplatom na zidovima i kitnjastim gipsanim radovima na tavanici. Jedan zid je potpuno pokriven policama s knjigama, ali u drugom delu, okupan svetlošću koja prodire kroz ogromnu biforu, stoji veliki koncertni klavir, najlepši koji je ikad videla. Zadivljeno usklikne i okrene glavu prema Maksimu. „Sviraj, molim te“, kaže on. Alesija zapljeska pa potrči preko parketa. Brz bat njenih koraka odbija se od zidova.

Gospodin 271 Zaustavlja se na korak od klavira da se divi veličanstvenoj izradi. Napravljen je od drveta visokog sjaja koje se presijava na svetlosti. Nogari su stameni i izrezbareni lišćem i grozdovima dok su strane optočene zlatnim bršljanovim listovima. Prelazi prstom po kartušu. Prelep je. „Star je“, kaže Maksim preko njenog ramena. Toliko se zadivila da nije ni čula da joj je prišao. Nije joj jasno zašto zvuči kao da se izvinjava. „Predivan je. Nikad nisam videla ovakav klavir“, odgovara zadivljenim šapatom. „Američki je, iz sedamdesetih godina devetnaestog veka. Moj čukundeda se oženio naslednicom železničkog magnata iz Njujorka, a ona je donela klavir sa sobom.“ „Prelep je. Kako zvuči?“ „Hajde da otkrijemo. Evo.“ Maksim brzo podiže poklopac i postavlja ga na dužu potpornu motku. „Mislim da ti ovo nije potrebno, ali možda bi volela da ga vidiš.“ Podiže stalak za note i stavlja ga na mesto. Ukrašen je lepim filigranskim radom. „Lepo, a?“ Alesija zadivljeno klima glavom. „Sedi. Sviraj.“ Oduševljeno mu se osmehne pa povlači izrezbarenu klupicu. Maksim se odmiče, a ona zatvara oči da se sabere. Spušta šake na dirke, uživajući u osećaju hladne slonovače pod prstima. Pritiska jednu dirku i D-dur akord se širi sobom, odbija se od drvene oplate. Zvuk je raskošan, kao tamnozelena boja šumske jele, ali dirka je gipka – iznenađujuće za tako star klavir. Otvara oči i gleda instrument, pitajući se kako li je preživeo toliko dugo i doputovao čak iz Amerike. Maksim i njegova porodica sigurno lepo brinu o svojim stvarima. Odmahuje glavom s nevericom, ponovo spušta dlanove na dirke i, ne gubeći vreme na zagrevanje, zasvira omiljeni Šopenov preludijum. Note prva četiri takta plešu po sobi u živoj prolećnoj zelenoj boji – boji Maksimovih očiju. Ali postepeno postaju tamnije i zloslutnije, ispunjavajući sobu snagom i misterijem. Obuzeta muzikom, prepušta se svakoj dragocenoj noti. To odnosi strepnju i strah. Svi prepodnevni užasi čile i gube se u tamnim i smaragdnim nijansama Šopenovog izuzetnog, emotivnog remek-dela. pčinjeno gledam Alesiju dok svira preludijum Kišne kapi. Zatvorenih očiju, izgubljena je u muzici a na licu joj se smenjuju svaka misao i osećanje koje je Šopen prizvao tom kompozicijom. Kosa joj je rasuta na leđima i sija kao gavranovo krilo na svetlosti zimskog sunca što prodire kroz prozor. Alesija oduzima dah. Čak i u tom dresu. Note bujaju i ispunjavaju sobu… i moje srce. O

272 E L DŽEJMS Voli me. To je rekla. Moraću da saznam zašto je pomislila kako je pametnije da ode. Ali trenutno je samo gledam i slušam. Čujem prigušen kašalj ispred vrata i okrećem se. Deni i Džesi stoje na pragu, slušaju. Dajem im znak da uđu… Želim da se razmećem Alesijom. Vidite šta moja devojka ume. Šunjaju se u sobu i zadivljeno gledaju Alesiju. Sigurno sam i ja tako izgledao kad sam je prvi put čuo. Vide da nema note – da svira po sećanju. Da. Ona izuzetno svira. Alesija svira poslednja dva takta i note se rasipaju u vazduhu… opčinjavajući nas. Otvara oči, a Deni i Džesi zapljeskaju, kao i ja. Stidljivo im se osmehuje. „Bravo, gospođice Demači! To je bilo neverovatno“, uzvikujem i prilazim joj. Naginjem se i usnama očešem njene. Zatim podižem glavu i vidim da su se Deni i Džesi povukle nečujno kao što su i došle. „Hvala“, šapuće Alesija. „Na čemu?“ „Što si me spasao. Ponovo.“ „Ti si mene spasla.“ Mršti se kao da mi ne veruje, a ja sedam pored nje na klupicu. „Veruj mi, Alesija, ni ja još ne shvatam potpuno sve načine na koje si me izvukla. A ne znam šta bih radio da su te odveli.“ „Ali samo donosim nevolje u tvoj život.“ „Ne radiš ništa slično. Nisi kriva za to. Pobogu, nemoj da ti to pada na pamet.“ Načas skuplja usne, što mi odaje da ne misli tako. Potom podiže ruku da me pomiluje po bradi. „I na ovome“, dodaje šapatom i pogleda klavir. „Hvala ti.“ Isteže se da me poljubi. „Mogu li još da sviram?“ „Koliko god hoćeš. Kad god hoćeš. Idem da telefoniram. Neko mi je provalio u stan preko vikenda.“ „Ne!“ „Pretpostavljam da su to bila ona dva gada koja su sad u policijskom pritvoru. Verujem da su nas tako pronašli. Moram da razgovaram s Oliverom.“ „Čovekom s kojim sam pričala preko telefona?“ „Da. On radi za mene.“ „Nadam se da nisu mnogo uzeli.“

Gospodin 273 Jednom rukom joj milujem lice. „Sve se može zameniti – osim tebe.“ Tamne oči sijaju dok mi uzvraćaju pogled. Naginje obraz prema mom dlanu. Prelazim joj palcem po donjoj usni, ali ne obraćam pažnju na vatru koja mi se pali u stomaku. Biće vremena za to kasnije. „Neću dugo.“ Brzo je ljubim i polazim prema vratima. Alesija počinje Kukavicu Luj-Kloda Dakena, koju sam naučio u šestom razredu. Lagani, bezbrižni tonovi me prate dok izlazim iz sobe. Zovem Olivera iz svoje radne sobe – ne Kitove. Razgovor je poslovan. Pozvao je gospođu Blejk i njenu pomoćnicu koje već sređuju stan kao i dva radnika s gradilišta u Mejferu da poprave ulazna vrata. Bravar će promeniti bravu na vratima zgrade. Alarm je netaknut i ispravan, ali odlučujemo da promenimo šifru. Biram Kitovu godinu rođenja za novu šifru. Oliver navaljuje da se vratim u London; pripremio je dokumenta koja moram da potpišem kako bih prijavio nasleđivanje titule jer moraju da me zavedu u plemićki registar. Pošto su Alesijini progonioci uhapšeni, nema razloga da se zadržavamo u Kornvolu. Nakon razgovora s Oliverom, zovem Toma da vidim kako su Magda i njen sin. Pričam mu za pokušaj otmice. „Kakva jebena drskost“, promuca Tom. „Kako je tvoja mlada dama? Je li dobro?“ „Žilavija je od svih nas.“ „Drago mi je što to čujem. Mislim da bi trebalo da motrim na gospođu Janeček i njenog sina još nekoliko dana dok ne saznamo šta će policija uraditi s tim ljigavcima.“ „Slažem se.“ „Javiću ako primetim bilo šta sumnjivo.“ „Hvala.“ „Jesi li dobro?“ „Odlično.“ Tom se nasmeje. „Drago mi je što to čujem. Odjava.“ Prekida vezu, ali telefon mi odmah zazvoni. Kerolajn. Dođavola. Rekao sam joj da ću se javiti sledeće nedelje. Sranje – već je sledeća nedelja. Izgubio sam pojam o vremenu. Uzdišem i javljam se otresitim „ćao“. „Tu si“, breca se. „Šta izvodiš, kog đavola?“ „Zdravo, Kerolajn, i meni je drago što te čujem. Da, hvala, sjajno sam se proveo za vikend.“

274 E L DŽEJMS „Ne počinji s tim sranjima, Maksime. Zašto me nisi zvao?“ Glas joj puca i znam da je povređena. „Izvini. Situacija je malo izmakla kontroli. Molim te, dozvoli da objasnim kad se vidimo. Vratiću se u London sutra ili prekosutra.“ „Šta je izmaklo kontroli? Provala?“ „Da i ne.“ „Čemu sva ova tajanstvenost, Maksime?“, pita šapatom. „Šta se dešava?“ Glas joj postaje još tiši. „Nedostaješ mi.“ Tuga izbija iz svakog sloga. A ja se osećam kao govno. „Ispričaću ti kad se vidimo. Molim te.“ Ona šmrkne i znam da plače. Jebiga. „Karo, molim te.“ „Obećavaš?“ „Obećavam. Doći ću kod tebe čim se vratim.“ „Dobro.“ „Vidimo se.“ Prekidam vezu, ne obazirući se na komešanje u stomaku. Nemam predstavu kako će reagovati na sve što se desilo. Zapravo, znam. I neće biti lepo. Ponovo uzdišem. Alesija Demači mi je toliko zakomplikovala život da je postao neprepoznatljiv, ali osmehujem se zbog te pomisli. Moja ljubav. Mogli bismo sutra da se vratimo u London. Sam ću proceniti štetu u stanu. Neko kuca na vrata. „Slobodno.“ Deni ulazi. „Gospodine, Džesi je spremila ručak za vas i Alesiju. Gde biste voleli da ga poslužimo?“ „U biblioteci. Hvala, Deni.“ Mislim da je zvanična trpezarija prevelika samo za nas dvoje, a ona manja za doručak deluje dosadno. Ona voli knjige pa… „Ako se vaše gospodstvo slaže, postavićemo za pet minuta.“ „Odlično.“ Shvatam koliko sam gladan. Brz pogled na džordžijanski sat iznad vrata otkriva mi da je dva i petnaest. Njegovo ujednačeno kucanje podseća me na trenutke kad sam u ovoj radnoj sobi čekao da me otac izgrdi zbog nekog nestašluka – što se često dešavalo. A sat trenutno poručuje… vreme ručku je odavno prošlo. „Deni“, dozivam je. „Da, milorde?“

Gospodin 275 „Možete li da odete u Utočište posle ručka i donesete sve naše stvari? Stavite sve u moju sobu, uključujući malo noćno svetlo u obliku zmaja koje stoji pored kreveta.“ „U redu, gospodine.“ Klima glavom i izlazi. Približavam se stepeništu i čujem muziku. Alesija svira još jednu tešku kompoziciju – komad koji mi nije poznat. Čak i odavde zvuči sjajno. Brzo se penjem pa se zaustavljam na vratima sobe kako bih je gledao iz daljine. Mislim da je to Betovenovo delo. Nikad je nisam čuo da svira nešto njegovo. Možda sonata? Muzika je čas uzbudljiva i vatrena da bi već u sledećem trenutku postala tiša i nežnija. Pravo lirsko delo. A ona izuzetno svira. Trebalo bi da puni koncertne hale. Muzika utihnjuje, a Alesija sedi nekoliko sekundi, oborene glave i zatvorenih očiju. Podiže pogled i iznenađuje se što me vidi. „Još jedno sjajno izvođenje. Šta je to bilo?“, pitam dok joj prilazim. „Betovenova Oluja.“ „Mogao bih celog dana da te gledam kako sviraš. Ali ručak je gotov. Sa zakašnjenjem. Sigurno si gladna.“ „Jesam.“ Skače s klupe i prihvata moju pruženu ruku. „Obožavam ovaj klavir. Ima tako raskošne… ovaaaj… tonove.“ „Da, tonovi je prava reč…“ „Imaš mnogo instrumenata ovde. Isprva sam imala oko samo za klavir.“ Široko se osmehujem. „Imala oči samo za klavir. Je l' ti stvarno ne smeta što te ispravljam?“ „Ne, volim da učim.“ „Violončelo pripada mojoj sestri Merijen. Otac je svirao kontrabas. Gitare su moje. A bubnjevi su bili Kitovi.“ „Tvoj brat?“, pita. „Da.“ „Neobično ime.“ „Kit je skraćeno od Kristofer. Kidao je na bubnjevima.“ Zaustavljam se pored cimbala i prelazim prstima preko uglancane bronze. „Kit otkida, razumeš?“ Osmehujem joj se. Alesija me zbunjeno gleda. „Često smo se tako šalili.“ Odmahujem glavom, setivši se kako se Kit glupirao za bubnjevima. „Hajdemo. Gladan sam.“ ***

276 E L DŽEJMS aksimove zelene oči sijaju dok je gleda, ali po njegovom naboranom čelu jasno joj je da i dalje mnogo pati za bratom. „Dakle, to je muzička soba“, kaže dok idu prema velikom stepeništu. Zaustavlja se u podnožju. „Glavni salon je iza onih dvokrilnih vrata, ali danas ćemo ručati u biblioteci.“ „Imaš biblioteku?“, pita Alesija uzbuđeno. Osmehuje se. „Da, imamo nešto knjiga. A neke su prilično stare.“ Polaze natrag prema kuhinji, ali Maksim se zaustavlja ispred jednih vrata u hodniku. „Trebalo bi da te upozorim da je moj deda bio zaljubljen u sve što je imalo veze s Egiptom.“ Otvara vrata i staje u stranu da je propusti. Alesija korakne u sobu. Kao da je ušla u drugi svet – riznicu knjiga i antikviteta. Svi zidovi pokriveni su policama punim knjiga od poda do tavanice. A u svakom uglu je ili stub ili vitrina s blagom iz Egipta: kanopske urne, statuete faraona i sfingi, čak i sarkofag u prirodnoj veličini! Vatra pucketa iza rešetke mermernog kamina smeštenog između dva visoka uska prozora što gledaju na dvorište. Iznad kamina je stara slika piramida. „Čoveče, osoblje se baš potrudilo“, promrsi Maksim sam za sebe. Alesija prati njegov pogled. Ispred vatre je neveliki sto zastrt lepim stolnjakom postavljen za dvoje: srebrni escajg, čaše od brušenog kristala i nežni porcelanski tanjiri oslikani sićušnim čičkom. Izvlači joj stolicu. „Izvoli.“ Klima glavom prema stolici. Alesija se oseća kao plemkinja Donika Kastrioti, žena albanskog junaka Skenderbega iz petnaestog veka. Ljupko se osmehuje i seda okrenuta prema vatri. Maksim se smešta naspram nje. „Moj deda je kao mladić početkom dvadesetih godina prošlog veka s lordom Karnarvonom i Hauardom Karterom iskopavao na nekoliko nalazišta u Egiptu i krao oveantikvitete. Možda bi trebalo da ih vratim.“ Zastaje. „To je donedavno mučilo Kita.“ „Toliko je istorije ovde.“ „Da, možda i previše. To je porodično nasleđe.“ Alesija ne može ni da zamisli toliku odgovornost. Neko kuca na vrata. Ne čekajući odgovor, Deni ulazi. Prati je mlada žena koja nosi poslužavnik. Maksim podiže platnenu salvetu i stavlja je na krilo. Alesija se povodi za njegovim primerom. Deni uzima dva tanjira s poslužavnika i spušta ih ispred njih. Na njima je salata s mesom, avokadom i bobicama nara. „Kuvana svinjetina s obližnjeg gazdinstva sa svežim zelenišem prelivenim sokom od nara“, kaže Deni. „Hvala“, odgovara Maksim i upućuje joj upitan pogled. M

Gospodin 277 „Hoćete li da natočim vino, milorde?“ „Sam ću. Hvala, Deni.“ Ona klima glavom i neupadljivo izvodi mladu ženu iz biblioteke. „Može čaša vina?“ Maksim podiže bocu da pogleda etiketu. „Ovo je dobar šabli.“ „Može, hvala.“ Gleda dok joj toči vino do polovine čaše. „Nikad me niko nije… posluživao, osim kad sam s tobom.“ „Služio“, ispravlja je. „Pa, možemo to da koristimo kad smo već ovde.“ Namiguje joj. „Nemaš osoblje u Londonu.“ „Nemam, mada će to možda morati da se promeni.“ Načas se mršti pa podiže čašu. „Za spas u poslednji čas.“ I ona podiže svoju. „Gezuar, Maksime, milorde.“ On prasne u smeh. „Još se nisam navikao na tu titulu. Navali. Ovo prepodne je bilo užasno.“ „Mislim da će poslepodne biti bolje.“ Maksimov pogled je usplamteo – Alesija se osmehuje i polako otpija gutljaj. „Mmm…“ Ovo je mnogo bolje od vina koje je probala s bakom. „Sviđa ti se?“ pita Maksim. Osmehuje se pa spušta pogled na pribor za jelo. Ispred nje je više noževa i viljušaka. Dobacuje pogled Maksimu. On joj se osmehne pa uzima nož i viljušku koji stoje najdalje od tanjira. „Uvek poeni od spoljneg dela i sa svakim novim jelom napreduj prema tanjiru.“

Dvadeset četvrto poglavlje Izlazimo posle ručka. Alesijina šaka je topla u mojoj. Dan je svež, a sunce je nisko dok idemo stazom uokvirenom bukvama prema prednjoj kapiji. Džensen i Hili trčkaraju iza nas, pored nas i ispred nas, srećni što su napolju. Posle današnjih stresova, mislim da oboma prija ova mirna šetnja na kasnom poslepodnevnom suncu. „Vidi!“ uzvikuje Alesija i pokazuje na krdo jelena koje pase na severnom pašnjaku. „Vekovima imamo jelene.“ „Je li onaj kog smo juče videli bio odavde?“ „Nije, mislim da je bio divlji.“ „I psi ih ne napadaju?“ „Ne. Mada držimo pse dalje od južnog pašnjaka u vreme jagnjenja da ne bi uznemiravali ovce.“ „Nemate koze?“ „Nemamo, najviše gajimo ovce i krave.“ „Mi gajimo koze.“ Široko mi se osmehuje. Nos joj je ružičast od hladnoće, ali natrontana je u jaknu, kapu i šal. Preslatka je. Teško mi je da poverujem da je jutros bila žrtva pokušaja otmice. Moja devojka je junakinja. Ali jedno me muči. Moram da znam. „Zašto si htela da odeš? Zašto nisi želela da ostaneš i rešiš to sa mnom?“ Nadam se da ne primećuje zebnju u mom glasu. „Da rešim s tobom?“ „Da razgovaraš sa mnom. Da se raspravljaš sa mnom“, objašnjavam. Zaustavlja se ispod jedne bukve i obara pogled na čizme. Ne znam hoće li mi odgovoriti. „Bila sam povređena“, kaže posle čitave večnosti. „Znam. Izvini. Nisam hteo da te povredim. Ne želim nikad da te povredim. Ali kuda bi otišla?“

Gospodin 279 „Ne znam.“ Okreće se prema meni. „Mislim da je to bio… kako vi to kažete? Instinkt. Znaš, Ili i Dante… Toliko sam dugo bežala da sam malo poludela.“ „Ne mogu ni da zamislim koliko si se uplašila.“ Lecnem se i zatvaram oči, zahvaljujući svim bogovima što sam stigao na vreme. „Ali ne možeš da bežiš kad god dođe do nesporazuma. U vezi s bilo čim. Tu sam. Saslušaću te. Raspravljaj se sa mnom. Viči na mene. Ja ću se raspravljati s tobom. Vikaću na tebe. Pogrešiću. Ti ćeš pogrešiti. Sve to je normalno. Ali da bismo izgladili razlike, moramo da razgovaramo.“ Zabrinut izraz joj prelazi licem. „Hej.“ Podižem joj bradu i privlačim je bliže. „Nemoj da brineš. Ako… ako ćeš da živiš sa mnom… znaš. Moraš da mi govoriš šta osećaš.“ „Da živim s tobom?“ pita šapatom. „Da.“ „Ovde?“ „Ovde. I u Londonu. Da, želim da živiš sa mnom.“ „Kao tvoja čistačica?“ Prasnem u smeh i odmahujem glavom. „Ne. Kao moja devojka. Mislio sam ono što sam rekao na odmorištu. Hajde da to uradimo.“ Zadržavam dah. Srce mi ubrzano lupa. Duboko u sebi, ne znam kakav izbor ima – ali volim je. Želim da bude sa mnom. Čini mi se da je brak trenutno preveliki zalogaj za nju. Ne želim da ponovo pobegne. Batice, to je veliki korak i za tebe! „Da“, odgovara jedva čujno. „Da?“ „Da!“ Radosno uzvikujem, podižem je i zavrtim. Psi laju i skaču na nas, mašući repom jer žele da se pridruže zabavi. Alesija se kikoće, ali odjednom se trgne. Sranje. Odmah je spuštam. „Jesam li te povredio?“ „Nisi“, odgovara. Obuhvatam joj lice i ona se uozbiljuje. Oči joj sijaju od ljubavi a možda i od želje. Alesija. Naginjem se da je poljubim. Ono što je počelo kao nežan poljubac koji poručuje „volim te“ pretvara se u nešto… drugo. Alesija se otvara poput egzotičnog cveta i uzvraća mi poljubac sa strašću koja me raspamećuje. Uživam u svemu što može da mi pruži. Njenom jeziku u mojim ustima.

280 E L DŽEJMS Njenim dlanovima koji mi prelaze po leđima i prstima koji mi stežu kaput. Sav današnji stres – pogled na nju s onim vucibatinama, činjenica da sam mogao zauvek da je izgubim — čili i izlivam strahove i zahvalnost zato što je tu i poljubac. Kad se odvojimo da udahnemo, dah nam se mesa na hladnoći. Prsti su joj obavijeni oko mog okovratnika. Džensen mi njuškom gurka butinu. Ne obraćam pažnju na njega, već zurim u Alesijino omamljeno lice. „Čini mi se da Džensen hoće da se pridruži.“ Ona se zakikoće i taj zvuk mi deluje na međunožje. „Mislim i da imamo previše odeće.“ Naslanjam čelo na njeno. „Hoćeš li da je skinemo?“ Alesija gricka usnu. „Uvek.“ „Vruće mi je. Prevruće“, kaže tiho. Molim? Ponovo se zagledam u nju. Moja opaska bila je šaljiva i trebalo je da je razveseli – a ne da je uzbudi. Šta hoće da kaže? „O, dušo, upravo si doživela užasno iskustvo.“ Ona podiže jedno rame kao da pita „pa šta“ i skreće pogled. „Šta hoćeš da mi kažeš?“, pitam. „Mislim da znaš.“ „Hoćeš li da odemo u krevet?“ Njen širok osmeh je ohrabrenje koje mi je bilo potrebno. Iako nisam siguran koliko je to pametno, uzimam je za ruku. Smeškajući se od uva do uva i vrtoglavi od sreće, žurimo natrag prema kući s psima za petama. vo je moja soba.“ Maksim staje u stranu da je propusti. Udaljena je samo nekoliko vrata od plave sobe u koju ju je Deni ranije odvela. Veličanstveni krevet s četiri stuba zauzima veći deo tamnozelene sobe. Napravljen je od istog drveta visokog sjaja kao klavir i ima jednako složene rezbarije. Vatra u kaminu baca senke koje poigravaju po duborezu. Iznad kamina je slika kuće i okoline, a u drugom kraju sobe je ogroman plakar od istog drveta kao krevet. Uza zidove su police s knjigama i drangulijama, ali Alesija zaustavlja pogled na noćnom svetlu u obliku zmaja na noćnom stočiću. Maksim ubacuje još nekoliko cepanica u vatru. „Dobro je. Drago mi je što se neko setio da naloži vatru.“ Vraća se do nje i pokazuje na korpu koja stoji na otomanu u podnožju kreveta. „Tražio sam da donesu tvoje stvari iz Utočišta. Nadam se da ti to ne smeta.“ Glas mu je tih i nežan, ali oči blistaju. Sve više se šire… pune želje. Drhtaj joj prolazi niz kičmu. „O

Gospodin 281 „Ne smeta mi“, odgovara. „Imala si težak dan.“ „Želim da idem u krevet.“ Priseća se njihovog poljupca na stepenicama. Već tamo bi ga svukla da je imala petlje. Maksim joj miluje lice. „Možda si i dalje u šoku.“ „Jesam“, odgovara šapatom. „Zapanjena sam zato što me voliš.“ „Svim srcem“, uzvraća joj iskreno. Zatim se osmehne i zagrli je. „I ovim.“ Istura kukove kako bi osetila njegovu kitu u erekciji. Oči mu blistaju od putenosti i šaljivosti. Ona mu uzvraća osmeh, a vatra u stomaku joj se raspiruje. Žudi da ga dodiruje – na kraju krajeva, on je nju dodirivao svugde, prstima… usnama… jezikom, baš kao što je obećao. Pogled joj skreće na njegove usne, vešte i senzualne, a plamen u njenoj utrobi se širi. „Šta hoćeš, lepotice?“ Miluje joj lice dok pogledom greje njenu dušu. Želi ga otkako joj je rekao da je voli. „Želim tebe.“ Reči su joj jedva čujne. Maksim zaječi. „Ne prestaješ da me iznenađuješ.“ „Voliš li iznenađenja?“ „Da, kad su od tebe.“ Alesija mu izvlači belu košulju iz farmerki. „Hoćeš li da me skineš?“ Glas mu je promukao, kao da je prestao da diše. Ona ga gleda kroz polusklopljene kapke. „Hoću.“ Može to da uradi. Odvažno, iako joj se prsti tresu, otkopčava mu donje dugme košulje pa podiže pogled prema njemu. „Nastavi“, podstiče je tihim, zavodljivim glasom. Po njegovom glasu joj je jasno da je sve uzbuđeniji. To hrani njenu želju. Otkopčava i sledeće dugme, otkrivši gornje dugme na farmerkama i prugu malja koja se podiže do trbušnjaka. Sledeće dugme otkriva njegov pupak i zategnut stomak. Maksimu se disanje ubrzava. Sve više. Taj zvuk je uzbuđuje. Prsti joj lete uz njegovu košulju sve dok ne otkrije preplanule grudi. Žudi da se nagne i poljubi mu kožu. „Šta sad, Alesija?“ On čeka. „Šta god želiš“, dodaje, mameći je. Ona se naginje i naslanja mu usne na tople grudi, na mesto gde njegovo srce tutnji ispod kože. orim od želje da je dodirnem. Ali ne mogu. Nikad nije bila ovako smela otkako smo prvi put vodili ljubav. Telo mi se napinje. Kako je moguće da je njen nevini dodir tako uzbudljiv? Izluđuje me. Polako mi povlači košulju s ramena do laktova. Podižem članke prema njoj. „Manžetne.“ G

282 E L DŽEJMS Osmehuje mi se pa otkopčava jednu za drugom. Zatim mi svlači košulju i prebacuje je preko naslonjače ispred kamina. *** ta ćeš sad da radiš?“, pita je. Alesija se odmiče da se divi njegovom lepom, zategnutom telu pri poigravajućem svetlu vatre. Zlatni pramenovi mu sijaju, a oči su blistavo zelene. Netremice zure u nju, pune obećanja. Okuražena njegovim pogledom, skida džemper pa svlači dres preko glave i rastresa kosu. Ali hrabrost je izdaje u poslednjem trenutku i podiže dres ispred grudi. Maksim korakne ka njoj i nežno ga uzima iz njenih ruku. „Prelepa si. Volim da te gledam. Ovo ti ne treba.“ Baca dres preko svoje košulje pa uzima pramen njene kose i vrti ga oko prsta. Podiže ga do usana i ljubi ga. „Mnogo si hrabra. Na više načina. I zaljubio sam se u tebe. U sve u vezi s tobom. Ludo. Strastveno.“ Krv joj ključa od njegovih reči. On blago povlači pramen kako bi je privukao u zagrljaj. Potom joj krivi glavu i ljubi je kao da mu život zavisi od toga. „Mogao sam da ostanem bez tebe“, kaže šapatom. Koža mu je topla uz njenu, raspiruje joj želju. Želi ga. Celog. Pohlepno ga ljubi, jezik joj pleše zajedno s njegovim. Stavlja mu dlanove na potiljak kako bi ga privukla bliže. On spušta usne na njenu bradu, na vrat. A njene šake putuju niz njegovo telo sve do pojasa farmerki. Želi da ga dodiruje. Svaki delić njega. Ali zaustavlja se. Ne zna šta da radi. Maksim joj nežno drži bradu između prstiju. „Alesija“, promrmlja joj na uvo. „Želim da me dodiruješ.“ Žudnja u njegovom glasu je uzbuđuje. „I ja to želim.“ Prelazi joj zubima po uvu. „Ah“, jekne ona. Stomačni mišići joj se stežu. „Otkopčaj mi farmerke.“ Lepršavo je ljubi po vratu. Ona brzo petlja s njegovim farmerkama, očešavši mu tvrdu kitu. Zaustavlja se, opčinjena njegovim telom. Zatim smelo stavlja dlan preko njegove kite. „O bože“, promrmlja on. Alesija kolebljivo prelazi prstima po njemu. Maksim zadahće i ona se odmah zaustavlja. „Jesam li te povredila?“ „Ne, ne, ne. Ovo je lepo. Da.“ Zadihan je. „Stvarno dobro. Nemoj da prestaješ.“ Alesija se osmehuje jer je sad sigurnija u sebe. Gipkim prstima mu otkopčava gornje dugme. Maksim stoji nepomično kao kip dok mu povlači rajsferšlus. „Š

Gospodin 283 uboko uzdišem. Ona me raspamećuje. Njeno oduševljenje je zarazno i presrećan sam što je napokon skupila hrabrost da me skine. Koža joj je blistava pri svetlosti vatre, a crveni i plavi odblesci igraju joj po kosi. Želim da je bacim na krevet i polako, nežno vodim ljubav s njom. Ali moram da usporim. Napredovaćemo njenim ritmom. Izgleda manje smeteno dok mi otkopčava šlic. Čak je zaboravila da ne nosi brus. Grudi su joj divne i pune. Želim da obožavam jednu za drugom dok joj se bradavice ne stvrdnu kao kamen i ona ne počne da se vrpolji ispod mene. Međutim, uzdržavam se i potiskujem ječanje. Vuče mi farmerke niz noge i iskoračujem iz njih. Sad stojim pred njom samo u boksericama. „Tvoj je red“, kažem pa joj brzo otkopčavam i skidam farmerke. Iskoračuje iz njih, a ja joj nežno obuhvatam lice i ljubim je. „Hladno je. Hajdemo u krevet.“ „Važi.“ Ne skrećući pogled s mog, zavlači se ispod pokrivača. „Jao… krevet je hladan!“, cikne. „Ugrejaćemo ga.“ *** Alesija obara pogled na ispupčenje u njegovim boksericama. Maksim se široko osmehuje. „Šta je?“ Ona crveni. „Kaži“, navaljuje on. „Skini ih.“ „Moj veš?“ Osmeh mu je podrugljiv. „Da.“ Smeška se – pa skida jednu čarapu. Zatim i drugu. „Eto!“ „Nisam na to mislila.“ Kikoće se zbog njegovog dečačkog ponašanja. Maksim prasne u smeh pa jednim brzim pokretom skida bokserice, oslobađa kitu pa je gađa gaćama. „Hej!“, uzvikuje ona šaljivo. Izbegava ih, ali on skače na krevet i pada pored nje. „Brrr… pomeri se.“ Maksim se zavlači ispod pokrivača, prebacuje ruku preko nje i privlači je k sebi. „Hoću načas samo da te grlim. Ne mogu da verujem da danas umalo nisam ostao bez tebe.“ Nežno joj ljubi kosu pa zažmuri. Alesija vidi da je zatvorio oči kao da ga nešto boli. „Ali nisi. Tu sam. Borila bih se protiv njih da ostanem s tobom“, govori šapatom. D

284 E L DŽEJMS „Povredili bi te.“ Naglo seda i podiže joj ruku da pogleda masnicu na njenoj slabini. Izraz mu postaje grub. „Vidi šta su ti uradili.“ Okleva, zabrinut. „U redu je.“ Doživela je gore… „Možda bi samo trebalo da dremnemo.“ Maksim izgleda neodlučno. „Molim? Ne.“ „Ne verujem…“ „Maksime! Ne razmišljaj.“ „Alesija…“ Podiže ruku i stavlja mu prst preko usana. „Molim te…“ „O, malena.“ Uzima joj ruku i ljubi joj jedan prst za drugim. Zatim se naginje i spušta nežne poljupce oko masnice. Ona mu zavlači prste u kosu i vuče kako bi morao da podigne pogled prema njoj. „Je l' te boli?“ „Ne“, odgovara brzo. „Želim ovo. Želim te.“ Maksim uzdiše pa podiže usne do njenih grudi. Sisa joj bradavicu. Ona ječi i uvija se ispod njega, žmureći se prepušta uživanju u njegovom dodiru i usnama. Zariva mu prste u leđa. Oseća kitu na kuku. Žudi da mu istraži telo. Celo telo. Maksim podiže pogled prema njoj. „Šta je bilo?“ „Ja… ja…“ Alesija crveni. „Kaži mi.“ Posramljeno se smeje i zatvara oči. „Kaži.“ Otvara jedno oko i škilji u njega. „Izluđuješ me. Šta je bilo?“ „Želim da te dodirujem“, odgovara pa pokriva lice dlanovima. Viri kroz prste i vidi da mu pogled smekšava – čini joj se da je razgaljen. Opruža se pored nje. „Tvoj sam“, kaže. Alesija se podiže na jedan lakat. Zure jedno u drugo. „Prelepa si“, kaže on. Alesija mu miluje obraz, uživajući u bockanju njegove bradice. „Daj da ti pomognem…“ Uzima joj ruku i ljubi je u dlan. Zatim ga spušta na svoje grudi i ona širi prste preko njegove kože da oseti toplinu. Rastvara usne i oštro uzdiše. „Volim kad me dodiruješ.“ Ohrabrena, spušta ruku, prstima mu golicajući malje na grudima. Prelazi po jednoj bradavici, koja se odmah kruti od njenog dodira. „O“, uzdahne oduševljeno. „O“, ponavlja Maksim promuklo. Oči su mu poluzatvorene i sad su boje tamne mahovine. Gleda je kao soko. Alesija gricka gornju usnu, što ga tera da zaječi. „Nemoj da prestaješ“, prošaputao je. Pohlepna, uživajući u tome što ga

Gospodin 285 uzbuđuje, Alesija spušta dlan niz njegovu glatku kožu, preko zategnutih trbušnjaka. On se kruti pod njenim dodirom i disanje mu se ubrzava. Ona stiže do malja koje vode do njenog odredišta i hrabrost je ponovo izdaje. „Evo“, kaže on, uzima joj šaku i obavija je oko kite. Alesija cikne, istovremeno zaprepašćena i ushićena. Veliki je, tvrd i baršunasto gladak. Prelazi palcem po vrhu i Maksim oštro uzdiše, zažmurivši. Jače ga steže jer uživa u osećaju pod prstima, u pulsiranju. On okreće užaren pogled prema njoj. „Ovako“, kaže šapatom pa joj polako navodi šaku gore-dole. ikad nisam morao da pokažem nijednoj devojci šta da radi. To je verovatno nešto najerotičnije što sam ikad uradio. Alesiji je čelo naborano od koncentracije, ali oči joj sijaju od divljenja i želje. Usne su joj pomalo obešene dok pomera šaku. Konačno je uhvatila ritam i raspamećuje me. Kad je oblizala usne, umalo joj nisam svršio u šaku. „Alesija, dosta. Svršiću.“ Odmah povlači ruku kao da se opekla i žalim što sam bilo šta rekao. Želim da se prevrnem i uđem u nju – ali ne mogu zbog te proklete masnice. Ne želim da je povredim. Ona uzima stvar u svoje ruke, penje se na mene i usnama nalazi moje, ljubi me, gura mi jezik u usta. Kuša me. Kosa joj pada kao raskošna zavesa oko nas. Delić sekunde zurimo jedno u drugo pri svetlosti vatre. Tamnosmeđe i zelene oči. Neopisivo je zamamna. I podatna. I senzualna. I ovde je sa mnom. Naginje se i ponovo me ljubi, a ja pružam ruku prema noćnom stočiću da uzmem kondom. „Evo.“ Pokazujem joj paketić i načas se pitam hoće li ga uzeti i staviti mi prezervativ – ali Alesija trepće, nesigurna. „Spusti se malo. Pokazaću ti šta da radiš.“ Cepam omotač, vadim kondom, stiskam kraj pa ga brzo navlačim na nestrpljivu kitu. „Eto, gotovo. Samo još da ti skinemo gaće.“ Smeje se dok je prevrćem na dušek i guram palčeve u njene ružičaste gaće. One ružičaste gaće. Vučem ih niz njene duge noge i bacam na pod. Klečim između njenih butina, ali sedam na pete pa joj stavljam ruku oko struka i podižem na krilo, pazeći da ne dodirnem masnicu. „Može li ovako?“ Drži mi ruke na ramenima, a ja je postavljam iznad napete kite. Čekam njen odgovor. Alesija se naginje i spušta usne na moje. To shvatam kao odobrenje i polako… o, tako jebeno polako… spuštam je na sebe. Zubima mi hvata donju usnu i načas pomišljam da će me ujesti. Kad sam se konačno ceo našao u njoj, uzdahnula je i pustila mi usnu. „U redu?“ proštenjem. N

286 E L DŽEJMS „Da.“ Klima glavom. Poletno. Ponovo upliće prste u mojoj kosi i snažno vuče kako bih spustio usne na njene. Nezasita je. Proždire me. Zahtevna je. Ljubi me s istim žarom kao na stepenicama. Ne znam je li takva zbog svega što se desilo ili zato što sam joj rekao da je volim, ali Alesija plamti. Pomera se. Gore-dole. Iznova i iznova. Uzima me… uzima me… Opojno je. Uzavrelo je. Ali i mahnito. Prebrzo će se završiti! „Hej.“ Čvršće je stežem da je zaustavim pa joj sklanjam kosu s lica. „Polako, malena, polako. Imamo celo veće i noć. I sutra. I prekosutra.“ Tamne omamljene oči trepću. Srce mi se nadima od novog opojnog osećanja koje me obuzima. „Tu sam“, šapućem. „Volim te.“ „Maksime“, prodahće, nagirijući se da me poljubi. Obavija mi ruke oko vrata. Ponovo se pokreće, sporije, pušta da uživam u njoj. Milimetar po milimetar. Ujednačenije… lakše… Ovo je raj. Jebote. Podiže se i spušta. Podiže i spušta. Nosi me sa sobom… naviše, sve dok se ne ukoči i krikne, podignute glave dok je orgazam potresa. To izaziva i moje eksplozivno svršavanje. „O, Alesija…!“ Ležimo okrenuti jedno prema drugome, nepomični. Ne progovaramo. Samo se gledamo. Oči. Nosevi. Obrazi. Usne. Lica. Piljimo jedno u drugu. Upijamo jedno drugo. Jedina svetlost dopire od treperavog plamena u kaminu, a čuju se samo pucketanje drveta i tutnjanje mog srca koje polako usporava. Alesija podiže ruku i prstima mi prelazi po usnama. „Volim te, Maksime“, kaže šapatom. Naginjem se i ponovo je ljubim. Telo joj se podiže prema mom i ponovo nežno, slatko vodimo ljubav. Učaureni smo ispod čaršava na mom krevetu. Oboje sedimo prekrštenih nogu, kolena nam se dodiruju i gorljivo gledamo jedno u drugo obasjani svetlošću malog zmaja koji nam se pridružio u tajnom utočištu nalik šatoru. Alesija priča. I priča. Slušam je. Naga je, a raspuštena kosa joj pada do struka, pokrivajući je dok objašnjava kako uči kompozicije za klavir. „Pogledam note prvi put i vidim boje. One… kako vi to kažete? Odgovaraju tonovima.“

Gospodin 287 „Jedna boja za svaki ton?“ „Da. D-dur je zelen kao jela iz Kukeša. Preludijum Kišne kapi je sav zelen. Ali javljaju se i tamnije zelene nijanse kako se kompozicija menja. Drugi tonovi su drugih boja, kao Rahmanjinov. One mi se… ovaaaj… urezu u glavu i zapamtim kompoziciju.“ Sleže ramenima i vragolasto se osmehuje. „Dugo sam mislila da svi vide boje u muzici.“ „Kamo sreće.“ Prelazim joj prstom po mekom obrazu. „Posebna si. Meni si veoma posebna.“ Lice joj poprima onu lepu ružičastu nijansu. „I ko ti je omiljeni kompozitor, Bah?“ „Bah“, izgovara njegovo ime s neopisivim poštovanjem. „Njegova muzika je…“ Mlatara rukama dok traži nadahnuće za pravu reč, pokušavajući da predstavi veličinu onoga što hoće da kaže. Zatvara oči kao da doživljava religioznu ekstazu… „Izaziva strahopoštovanje?“, natuknem. Alesija se smeje. „Tako je.“ Uozbiljuje se, obara pogled i proviruje kroz poluspuštene trepavice. „Ali ti si mi omiljeni kompozitor.“ Zinem. Nisam navikao na njene komplimente. „Moja kompozicija? Au, laskaš mi. Koje si boje videla u njoj?“ „Bila je tužna i ozbiljna, plave i sive nijanse.“ „Prikladno“, promrmljam, razmišljajući o Kitu. Alesija podiže ruku i miluje me po obrazu, vraćajući me u sadašnjost. „Gledala sam te dok si je svirao u stanu. Trebalo je da čistim, ali morala sam da te gledam. I slušam. Taj komad je divan.“ Glas joj prelazi u jedva čujan šapat. „Tad sam se još više zaljubila u tebe…“ „Stvarno?“ Klima glavom, a meni se srce nadima zbog njenih reci. „Voleo bih da sam znao da slušaš. Drago mi je što ti se sviđa. Veoma si je lepo svirala u Utočištu.“ „Mnogo mi se sviđa. Nadaren si kompozitor.“ Uzimam je za ruku i prelazim vrhom prsta po dlanu. „A ti si veoma nadarena pijanistkinja.“ Široko se osmehuje i ponovo crveni. Trebalo bi da je navikla na komplimente. „Mnogo si talentovana. I lepa. I hrabra.“ Milujem je po licu pa spuštam usne na njene. Prepuštamo se poljupcu pod pokrivačem. Alesija se odmiče da dođe do daha i gleda me sa žudnjom. „Hoćemo li da… vodimo ljubav… ponovo?“ Naginje se i spušta mi usne na grudi, odmah iznad srca. Čoveče.

288 E L DŽEJMS Alesija leži na meni. Glava joj je na mojim grudima dok prstima lupka melodiju na mom stomaku. Ne znam šta je – ali uživam. Zovem kuhinju preko interne veze. „Deni, voleo bih da večeramo u mojoj sobi. Možemo li dobiti nekoliko sendviča i bocu vina?“ „U redu, milorde. Može li govedina?“ „Odlično. I bocu šato ot briona.“ „Ostaviću poslužavnik ispred vrata, gospodine.“ „Hvala.“ Smeškam se zbog očigledne radosti u njenom glasu dok spuštam slušalicu. Ne znam zašto, ali Deni zna da je Alesija drugačija. I ranije sam dovodio devojke ovamo, ali Deni nikad nije bila toliko predusretljiva kao danas. Sigurno zna da sam zaljubljen. Do guše. Potpuno. Ludo je volim. „Imaš telefon za razgovore unutar kuće?“, pita Alesija. „Kuća je velika.“ Široko se osmehujem. Ona prasne u smeh. „Jeste.“ Gleda kroz prozor. Mrkli je mrak napolju. Je li sedam sati? Deset? Izgubio sam pojam o vremenu. Alesija je sklupčana na jednoj naslonjači ispred vatre. Ogrnula se zelenim pokrivačem i uživa u sendviču s pečenom govedinom i salatom uz crno vino. Kosa joj je divno raščupana, pada joj preko ramena sve do struka. Blistava je. I prelepa. I moja. Ubacujem još jednu cepanicu u vatru, sedam na naslonjaču naspram nje i otpijam gutljaj izvrsnog vina. Nisam se osećao ovako spokojno otkako je Kit umro… U stvari, ne sećam se da sam se ikad ovako osećao. aksim spušta čašu i podiže sendvič. Mnogo je lep, razbarušene kose, s jednodnevnom bradicom i vragolastim zelenim očima koje blistaju od želje i ljubavi pri svetlosti vatre. Obukao je široki krem džemper i crne farmerke pocepane na kolenu. Vidi kožu kroz rupu u teksasu… upija ga pogledom. „Srećna?“, pita je. „Da. Vrlo… mnogo.“ On se široko osmehuje. „I ja se tako osećam. Mislim da nikad nisam bio srećniji. Znam da bi volela da ostaneš ovde, i ja bih, ali mislim da bi sutra trebalo da se vratimo u London ako nemaš ništa protiv. Moram da obavim neke stvari.“ „Važi.“ Alesija gricka usnu. „Šta je bilo?“ „Volim Kornvol. Nije užurban kao London. Ima manje ljudi i manje buke.“ M

Gospodin 289 „Znam, ali moram da se vratim i sredim stan.“ Alesija zuri u vinsku čašu. „Povratak u stvarnost“, kaže tiho. „Hej, biće sve u redu.“ Ona pilji u vatru, gleda kako žeravica leti s jedne cepanice. „Draga, šta je bilo?“ Maksim je zabrinut. „Ja… hoću da radim.“ „Da radiš? Šta?“ „Ne znam. Da spremam kuće?“ Maksim nabira čelo. „Alesija, čemu to? Više nema potrebe da to radiš. Talentovana si. Zar zaista želiš da spremaš stanove? Moramo da ti nađemo nešto zanimljivije. A prvo moramo da se pobrinemo da možeš legalno da radiš ovde. Raspitaću se, imam ljude koji mogu da pomognu.“ Osmeh mu je iskren i ohrabrujući. „Ali… hoću sama da zarađujem.“ „Shvatam. Ali deportovaće te ako te uhvate.“ „Neću to!“ Srce joj ubrzava. Ne sme da se vrati. „Nijedno od nas to ne želi“, uverava je on. „Ne brini. Smislićemo nešto. Možda ćeš na kraju moći da radiš nešto što ima veze s muzikom.“ Zagleda se u njega. „Onda ću biti devojka koju izdržavaš.“ Glas joj je tih. Htela je to da izbegne. Uzvraća joj skrušenim osmehom. „Samo dok ne budeš mogla legalno da radiš u zemlji. Gledaj na to kao na preraspodelu bogatstva.“ „Pravi si socijalista, grofe Trevetiče“, našali se. „Ko bi rekao?“ Maksim podiže čašu da nazdravi. I ona podiže svoju pa otpija gutljaj. Nešto joj pada na pamet. Ali hoće li on pristati? „Šta je bilo?“ pita je. Alesija duboko uzdiše. „Spremaću ti stan. I ti ćeš mi plaćati.“ Maksim se zgranuto mršti. „Alesija, ne moraš…“ „Molim te… želim to.“ Zuri u njega i u sebi ga preklinje da pristane. „Ale…“ „Molim te.“ Ogorčeno koluta očima. „U redu, ako to želiš. Ali pod jednim uslovom.“ „Kojim?“ „Mogu li uložiti prigovor protiv mantila i marame?“ „Razmisliću o tome.“ Smeška se jer se oseća bolje. Maksim se nasmeje i ona odahne. Imaće šta da radi dok njegovi ljudi ne reše njen imigracioni status. Toplina joj se širi telom. Nikad nije zamišljala da će je život dovesti ovamo, u ovu staru, veličanstvenu kuću s ovim lepim, nežnim, blagim

290 E L DŽEJMS čovekom. Naravno da je sanjarila o tome – maglovito. Ali mislila je da je nemoguće. Izazvala je sudbinu i odvažila se na veliku opasnost kad je otišla iz Albanije, a sudbina je nije pustila bez borbe. Međutim, njen gospodin je umešao prste i ona je sad ovde s njim. Bezbedna. On je voli i ona voli njega. Pred njom se pruža budućnost, puna mogućnosti. Možda će joj se sreća osmehnuti posle toliko vremena.

Dvadeset peto poglavlje Strahovit urlik prene me iz sna. Odmah sam potpuno budan. Alesija. Pri prigušenoj svetlosti malog zmaja vidim da spava pored mene, ali potpuno je nepomična. Steže pesnice ispod brade. Izgleda kao kip okamenjen nekom prirodnom kataklizmom. Rastvara usne i ponovo krikne. To je sablastan, nezemaljski zvuk. Podižem se na lakat i nežno je prodrmam. „Alesija, dušo. Probudi se.“ Otvara oči. Mahnito se osvrće i počinje da se bori protiv mene. „Alesija. Ja sam. Maksim.“ Hvatam je za ruke kako ne bi povredila sebe ili mene. „M… M… Maksim“, šapuće i prestaje da se bori. „Ružno si sanjala. Tu sam. Čuvam te.“ Privlačim je u naručje i podižem na sebe. Ljubim joj teme. Ona drhti. „Ja… mislila sam… mislila sam…“, zamuckuje. „U redu je. Samo ružan san. Bezbedna si.“ Grlim je i nežno je mazim po leđima, želeći da odagnam njen strah i patnju. Stresa se, ali čini mi se da se smiruje. Uskoro ponovo tone u san. Zatvaram oči, s jednom rukom u njenoj kosi i drugom na leđima. Uživam u njenoj težini i koži na svojoj. Mogao bih da se naviknem na ovo. lesija se budi na sivoj svetlosti ranog jutra. Ugnežđena je ispod Maksimove ruke, s dlanom raširenim na njegovom stomaku. On čvrsto spava, lica okrenutog prema njoj. Kosa mu je razbarušena, usne blago rastvorene, a obrazi pokriveni bradicom. Izgleda opušteno i potpuno neodoljivo. Proteže se pored njega, uživajući u zatezanju mišića. Slabina je još uvek malo boli, ali oseća se… dobro. Ne. Više nego dobro. Ispunjeno nadom. Spokojno. Jako. Sigurno. Zbog ovog divnog čoveka koji spava pored nje. Voli ga. Svim srcem. A još je neverovatnije što i on nju voli. Teško joj je da poveruje u to. A

292 E L DŽEJMS Ulio joj je nadu. Maksim se meškolji, trepće pa otvara oči. „Dobro jutro“, pozdravlja ga tiho. „Sad jeste dobro“, odgovara joj s nestašnim sjajem u očima. „Divno izgledaš. Jesi li lepo spavala?“ „Jesam.“ „Imala si košmar?“ „Ja? Noćas?“ „Ne sećaš se?“ Alesija odmahuje glavom. On joj prelazi prstima po obrazu. „Drago mi je što se ne sećaš. Kako si?“ „Dobro.“ „Dobro ili dobro?“ pita zavodnički tiho. „Veoma dobro.“ Ona se široko osmehuje. Maksim se prevrće, prikiva je za dušek i zagleda se u nju blistavim zelenim očima. „Bože, kako volim da se budim pored tebe“, kaže tiho i ljubi joj vrat. Ona mu obavija ruke oko vrata i srećno se prepušta njegovim veštim usnama. „Mislim da bi trebalo da ustanemo i vratimo se u London“, mrmlja Maksim uz njen stomak. Alesija mu mrsi kosu, ali previše je opuštena da bi se pomerila. Uživa u mirnim trenucima posle vatrene oluje. Maksim je prene iz sanjarenja. „Hajde da se zajedno istuširamo“, predlaže, podiže glavu i osmehuje se od uva do uva. Kako može da odoli? lesija peškirom trlja kosu dok se brijem. Masnica na njenoj slabini je manja, ali i dalje je jarkoljubičasta. Obuzima me griža savesti – ni sinoć ni jutros nije pomenula da je boli. Opčinjava me osmehom preko ramena, a moja griža savesti čili kao morska izmaglica na povetarcu. Jednim delom želim zauvek da ostanem ovde s njom. Međutim, hoću i da što pre odemo. Ne želim da narednik Nankarou ili njegova koleginica dođu u Hol da razgovaraju s Alesijom. Moram da je držim dalje od policije. Ako bude potrebno, obavestiću ga da sam morao da se vratim u London zbog posla. Žao mi je što odlazimo. Uživam u našoj opuštenoj prisnosti i divim se koliko se Alesija promenila. Mnogo jesamouverenija iako je prošlo samo nekoliko dana. Zabacuje kosu u stranu, pogleda me pa izlazi iz kupatila, golagolcata. Virim iza dovratka jer je pogled previše lep da ne bih uživao u njemu. A

Gospodin 293 Kosa joj se njiše iznad struka kao nežan kontrapunkt njenom hodu. Zaustavlja se ispred kreveta i pretura po korpi na otomanu. Podiže pogled, uhvativši me kako buljim. Podrugljivo se smeška, a ja se vraćam i zurim u svoj odraz u ogledalu sa samozadovoljnim kezom. Njena novostečena samouverenost đavolski je seksi. Nekoliko trenutaka kasnije vraća se i naslanja na dovratak. Nosi odeću koju sam joj kupio i znam da će ovo biti lep dan. „U dnu vitrine bi trebalo da stoji torba u koju možeš staviti odeću. A mogu i da zamolim Deni da je spakuje umesto tebe.“ „Sama ću.“ Prekršta ruke, gledajući me. „Volim da te gledam dok se briješ.“ „A ja volim kad me gledaš“, mrmljam, završivši. Okrećem se, prelazim usnama po njenim pa se umivam. „Hajde da doručkujemo pa put pod noge.“ Alesija je živahna dok se vozimo natrag u London. Pričamo, smejemo se pa pričamo – njeno kikotanje veoma je zarazno. Skrećemo na M4 i ona pušta muziku. Slušamo Rahmanjinova. Kad su počeli prvi taktovi koncerta za klavir, setio sam se kako je svirala tu kompoziciju u Utočištu – ta uspomena je veoma živa. Gledao sam je kako se gubi u muzici i povela me je sa sobom. Krajičkom oka vidim kako prstima pritiska zamišljene dirke. Voleo bih da je ponovo gledam kako to svira, ali ovog puta javno, s orkestarskom pratnjom. „Jesi li gledala Kratki susret?“ „Nisam.“ „To je klasičan engleski film. Režiser je koristio ovu kompoziciju kroz ceo film. Dobar je, jedan od omiljenih filmova moje majke.“ „Volela bih da ga vidim. Volim ovaj komad.“ „I odlično ga sviraš.“ „Hvala.“ Stidljivo se osmehne. „Kakva je ona?“ „Moja majka? Ona je… ambiciozna. Pametna. Duhovita. Baš i nema majčinski instinkt.“ Čim sam to izgovorio, osetio sam se kao da sam je izdao, ali to je istina, Rouina je uvek izgledala kao da su joj deca dosadna ili naporna dok smo bili mali. Rado nas je prepuštala guvernantama i poslala nas u internate. Postali smo joj zanimljiviji tek posle očeve smrti. Mada ju je Kit uvek zanimao. „Oh“, promrsi Alesija. „Moj odnos s majkom pomalo je… nategnut. Mislim da joj nikad nisam oprostio što je ostavila mog oca.“ „Ostavila ga je?“ Zvuči zapanjeno. „Ostavila nas je sve. Imao sam dvanaest godina.“

294 E L DŽEJMS „Žao mi je.“ „Upoznala je mlađeg tipa – i ocu slomila srce.“ „Oh.“ „U redu je, to je bilo davno. Sad smo postigli neprijatno primirje. Pa, otkako je Kit umro.“ To su bolne teme. „Pusti nešto drugo“, kažem jer se Rahmanjinov završava. „Nešto veselo.“ Alesija se osmehuje i skroluje listu. „Melody?“ Prasnem u smeh. „Rolingstounsi? Da, pusti to.“ Ona kucne ekran i počinje odbrojavanje. Two. One, two, threepraćeno bluz klavirskom melodijom. Alesija se široko osmehuje. Sviđa joj se. Bože, toliko je muzike koju želim da slušam s njom. *** Putevi su pusti i brzo napredujemo. Prolazimo pored skretanja za Svindon i čeka nas još sto trideset kilometara do Čelsija. Ali moram da se zaustavim i natočim gorivo te skrećem na pumpu. Alesijino ponašanje se iznenada menja. Steže ručku i zabrinuto me gleda krupnim očima. „Znam da te benzinske pumpe plaše, ali samo ćemo natočiti gorivo. U redu?“ Pružam ruku da joj ohrabrujuće stisnem koleno. Klima glavom, ali ne izgleda ubeđeno. Zaustavljam se pored točilice, a ona izlazi kako bi stajala pored mene dok sipam. „Hoćeš da mi praviš društvo?“ Klima glavom i prebacuje se s noge na nogu kako bi se ugrejala dok joj dah izlazi iz usta poput paperjastog oblaka. Prelazi pogledom po okolini i zaustavlja ga na parkiranim kamionima. Obazrivo osmatra. Boli me što je vidim takvu, pogotovo pošto je jutros bila veoma opuštena. „Znaš da si sad bezbedna. Policija ih je uhvatila“, kažem ne bih li je umirio. Utom se točilica zaustavlja uz glasan škljocaj i oboje se štrecnemo. Rezervoar je pun. „Hajde da platimo.“ Vraćam crevo s brizgalicom na mesto pa joj prebacujem ruku preko ramena. Izgleda potišteno dok idemo prema ulazu. „Jesi li dobro?“ Stojimo u redu, a zebnja isparava iz nje dok kradomično odmerava sve oko nas. „To je bila majčina ideja“, kaže brzo, tiho. „Mislila je da mi pomaže.“ Potrebno mi je nekoliko sekundi da shvatim o čemu priča. Jebem ti. Sad mi to priča? Drhtaj mi prolazi kičmom. Zašto sad? Moram da platim gorivo. „Samo trenutak.“ Podižem kažiprst i pružam karticu radniku. On odmerava Alesiju, nekoliko puta. Čoveče, ona je iznad tvog nivoa.

Gospodin 295 „Unesite PIN, molim vas“, kaže, osmehujući se Alesiji, koja ga i ne primećuje. Ona posmatra točilice, proverava ko je pored njih. Pošto sam završio, uzimam je za ruku. „Hoćemo li da nastavimo razgovor u kolima?“ Klima glavom. Dok ulazimo u jaguar, pitam se zašto se uvek otvara na pumpama. Vozim malo dalje, zaustavljam automobil pored šumarka i gasim motor. „Dobro, jesi li i dalje raspoložena za priču?“ Alesija zuri u gole grane ispred nas i klima glavom. „Moj verenik je nasilan čovek. Jednog dana…“ Glas joj puca. Srce mi se steže. Desilo se ono čega sam se pribojavao. Šta joj je uradio, jebote? „Ne voli kad sviram klavir. Ne voli… ovaj… pažnju koju dobijam.“ Još više ga prezirem. „Ljut je. Hoće da prestanem…“ Jače stežem volan. Glas joj je jedva čujan. „Udara me. I hoće da mi slomi prste.“ „Molim?“ Obara pogled na šake. Njene dragocene šake. Prihvata jednu drugom i nežno je drži. Taj jebeni seronja ju je povredio. „Morala sam da pobegnem.“ „Naravno da jesi.“ Moram da je dodirnem kako bi znala da je podržavam. Stavljam dlan preko njenih šaka i nežno stiskam. Jedva odolevam iskušenju da je podignem na krilo i zagrlim. Ona želi da priča. Kolebljivo me gleda i puštam joj ruke. „Otišla sam minibusom do Skadra i tamo prešla u veliki kamion. Dante i Ili su bili tamo s još pet devojaka. Jedna je imala… hoću reći, ima samo sedamnaest godina.“ Zinem. Zgranut sam. Tako mlada. „Zove se Blerijana. Mnogo smo pričale u kamionu. I ona je sa severa Albanije, iz Fijerze. Sprijateljile smo se i nameravale zajedno da radimo.“ Začuti – preplavljena užasom priče ili se možda pita šta se desilo s njenom drugaricom. „Sve su nam uzeli osim odeće i obuće koju smo imale na sebi. Bila je samo jedna kofa pozadi… Znaš.“ Glas joj utihne. „To je odvratno.“ „Da, smrad.“ Stresa se. „Imale smo samo bočicu vode. Jedna za svaku.“ Drma nogama i lice joj bledi – izgleda isto kao kad sam je prvi put video.

296 E L DŽEJMS „U redu je. Tu sam, čuvam te. Želim da znam.“ Okreće pogled tamnih progonjenih očiju prema meni. „Stvarno želiš?“ „Da, ali samo ako hoćeš da mi ispričaš.“ Prelazi mi pogledom po licu, proučava me. Osećam se ogoljeno kao kad sam je prvi put video u predsoblju. Zašto hoću da znam? Zato što je volim. Zato što je takva kakva je zbog svih iskustava koje je imala, a to je, nažalost, jedno od njih. Duboko uzdiše i nastavlja. „Bile smo u kamionu tri-četiri dana. Ne znam koliko dugo. Zaustavili smo se pre nego što se kamion ukrcao na – kako se kaže – trajekt? Za prevoz automobila i kamiona. Dali su nam hleb. I crne plastične kese. Rekli su nam da ih stavimo preko glave.“ „Molim?“ „To ima veze s imigracijom. Mere… ovaj… đioksidin e karbonit?“ Muči se da nađe reč. „Ugljen-dioksid?“ „Da, tako je.“ „U kabini.“ Sleže ramenima. „Ne znam, ali vlasti znaju da ima ljudi u kamionu ako ga ima previše. Nekako ga mere. Ukrcali smo se na trajekt. Bilo je glasno. Preglasno. Motori. Drugi kamioni… a mi smo bile u mraku. Glava mi je bila u plastičnoj kesi. I onda se motor ugasio pa smo čule škripanje metala i guma. More je bilo uzburkano. Mnogo uzburkano. Sve smo ležale na podu.“ Podiže prste do vrata i vrti zlatni krstić. „Teško sam disala. Mislila sam da ću umreti.“ Knedla mi se pravi u grlu. Glas mi je promukao. „Nije ni čudo što ne voliš mrak. Mora da je bilo zastrašujuće.“ „Jedna devojka je povratila. Taj smrad.“ Začuti i zagrcne se. „Alesija…“ Međutim, ona nastavlja. Izgleda kao da je nešto tera na to. „Pre nego što smo se ukrcali na trajekt, dok smo jele hleb, čula sam kako je Dante rekao Iliju na engleskom – nije znao da ga razumem – kako ćemo zarađivati na leđima. I znala sam kakva nam je sudbina.“ Preplavljuje me bes, krv mi ključa. Žao mi je što nisam ubio skota kad sam imao priliku i rešio se leša kao što je Dženkins predložio. Nikad se nisam osećao nemoćno kao sad. Alesija obara glavu. Nežno joj podižem bradu. „Žao mi je.“

Gospodin 297 Okreće se prema meni. Oči joj sevaju. U njima nema tuge niti samosažaljenja – ljuta je. Mnogo je ljuta. „Čula sam glasine ranije. O devojkama koje su nestale iz našeg mesta i okolnih sela. Kao i s Kosova. To mi je prošlo kroz glavu kad sam ušla u onaj autobus – ali uvek se nadaš.“ Guta knedlu i vidim brigu iza gneva u njenim očima. Oseća se kao budala. „Alesija, nisi kriva. A nije ni tvoja majka. Imala je dobru nameru.“ „Imala je. Morala sam da odem.“ „Razumem.“ „Rekla sam devojkama šta je Dante kazao. Tri su mi poverovale. Blerijana mi je poverovala. Kad se prilika ukazala, pobegle smo. Trčale smo. Ne znam jesu li ostale uspele. Ne znam je li Blerijana pobegla.“ Glas joj odiše grizom savesti. „Imala sam Magdinu adresu na listu papira. Ljudi su slavili Božić. Hodala sam danima… šest-sedam dana. Ne znam koliko, sve dok nisam stigla do njene kuće. I ona me je primila.“ „Hvala bogu na Magdi.“ „Da.“ „Gde si spavala dok si hodala?“ „Nisam spavala, ne stvarno. Bilo je previše hladno. Ušla sam u jednu radnju i ukrala mapu.“ Obara pogled. „Ne mogu ni da zamislim užas koji si preživela i žao mi je zbog toga.“ „Nema razloga da ti bude žao.“ Slabašno mi se osmehuje. „To je bilo pre nego što sam te upoznala. Sad znaš sve.“ „Hvala što si mi ispričala.“ Naginjem se da je poljubim u čelo. „Ti si veoma hrabra devojka.“ „Hvala što si me saslušao.“ „Uvek ću te slušati, Alesija. Uvek. Hoćemo li sad kući?“ Klima glavom i izgleda kao da joj je laknulo. Okrećem ključ i idem u rikverc kako bih se vratio na auto-put. „Ima samo još nešto što bih voleo da znam“, dodajem, razmišljajući o užasnoj priči koju je upravo podelila sa mnom. „Šta?“ „Ima li on ime?“ „Ko?“ „Tvoj… verenik“, jedva prevaljujem tu reč preko jezika. Prezirem ga. Odmahuje glavom. „Nikad ne govorim njegovo ime.“ „Kao Voldermor“, mrmljam sebi u bradu. „Hari Poter?“ „Znaš za Harija Potera?“ „O, da. Moja baka…“

298 E L DŽEJMS „Nemoj mi reći, prokrijumčarila je knjige u Albaniju?“ Alesija se nasmeje. „Nije, tražila je da joj pošalju. Magda ih je poslala i mama mi ih je čitala kad sam bila dete. Na engleskom.“ „Ah, još jedan razlog što tako dobro govoriš engleski. Priča li i ona tečno kao ti?“ „Mama? Da. Moj otac… on ne voli kad pričamo na engleskom.“ „Mogu misliti.“ Što više slušam o njenom ocu, sve mi je mrskiji. Ali to zadržavam za sebe. „Što ne pustiš neku pesmu?“ Skroluje po listi i oči joj se ozare kad pronađe izvođača RY X. „Plesali smo uz ovu pesmu.“ „Naš prvi ples.“ Osmehujem se zbog te uspomene. Čini mi se kao da je to bilo pre sto godina. Tonemo u prijatnu tišinu dok slušamo pesmu. Alesija izgleda kao da se izgubila u muzici i blago se njiše na sedištu. Drago mi je što se pribrala posle mučne priče. Alesija traži novu pesmu, a ja se prepuštam mislima. Taj čovek, taj drkadžija koji ju je povredio, njen verenik, želim da znam sve o njemu kako bih je zaštitio. Moram da rešim Alesijin pravni status, hitno – ali nemam pojma kako. Možda bi pomoglo kad bismo se venčali, ali mislim da mora biti legalno u zemlji kako bismo to uradili. Odlučujem da što pre pozovem Radžu. Smeškam se dok prolazimo skretanje za Mejdenhed. Odmahujem glavom, razgaljen svojim budalastim ponašanjem. Ponašam se kao dvanaestogodišnji klinac. Dobacujem pogled Alesiji, ali nije primetila. Zamišljena je i lupka usnu prstom. „Zove se Anatoli. Anatoli Tači“, kaže. Molim? „Onaj čije se ime ne spominje?“ „Da.“ Zapamtiću seronjino ime. „Odlučila si da mi kažeš?“ „Jesam.“ „Zašto?“ „Zato što ima veću moć bez imena.“ „Kao Voldermor?“ Klima glavom. „Čime se bavi?“ „Nisam sigurna. Moj otac mu je mnogo dužan, nešto što ima veze s njegovim poslom, čini mi se. Ali ne znam šta mu je posao. Anatoli je moćan čovek. Bogat.“ „Stvarno?“ pitam zajedljivo. Nadam se da je moj bankovni račun deblji od njegovog.

Gospodin 299 „Ne verujem da je njegovo poslovanje… ovaj… zakonito. Je li tako?“ „Da, tako kažemo. Prevarant.“ „Gangster.“ „Zašto toliko privlačiš gangstere?“ Mrštim se. Alesija se zakikoće. Nisam očekivao taj zvuk koji razoružava. „Šta je tako smešno?“ „Tvoj izraz lica.“ „Ah.“ Široko se osmehujem. „Dobar razlog.“ „Volim tvoje lice.“ „I ja sam prilično vezan za njega.“ Ponovo se nasmeje pa se uozbilji. „U pravu si. On nije smešan.“ „Nije, ali daleko je. Ovde ne može da te povredi. Uskoro ćemo stići kući. Možemo li ponovo da slušamo Rahmanjinova?“ „Naravno“, odgovara i ponovo skroluje po plej-listi. *** Zaustavljam kola ispred kancelarije. Oliver izlazi da me pozdravi i preda mi nove ključeve stana. „Ovo je moja devojka Alesija Demači.“ Naslanjam se na sedište, a Oliver pruža ruku preko mene da se rukuje s njom. „Drago mi je“, kaže. „Žao mi je što se nismo upoznali u lepšim okolnostima.“ Srdačno joj se osmehuje. Ona mu uzvraća očaravajućim osmehom. „Nadam se da ste se oporavili od šoka.“ Alesija klima glavom. „Hvala što si se pobrinuo za sve“, kažem. „Vidimo se sutra u kancelariji.“ Oliver nam maše i ja se ponovo uključujem u saobraćaj. aksim nosi torbe od kola do lifta. Alesiji je čudno što je ponovo tu jer sad zna da će ostati s njim. Vrata se otvaraju i ulaze u lift. On spušta torbe i privlači je u zagrljaj. „Dobro došla kući“, kaže tiho. Srce joj preskače. Penje se na prste da ga poljubi. Njegove usne pronalaze njene i ljube se vatreno sve dok ne zaboravi kako se zove. Kad su se vrata otvorila, oboje su ostali bez daha. Jedna starica stoji ispred lifta. Nosi velike crne naočare za sunce, upadljiv crveni šešir, minđuše i kaput iste boje i drži majušno dlakavo klupko od psa. Maksim pušta Alesiju. „Dobar dan, gospođo Bekstrom.“ M

300 E L DŽEJMS „O, Maksime, baš mi je drago što te vidim“, odgovara kreštavim glasom. „Ili bi sad trebalo da te oslovljavam po tituli?“ „Maksim je u redu, gospođo B.“ Izvodi Alesiju iz lifta i pridržava vrata bakici. „Ovo je moja devojka Alesija Demači.“ „Kako ste?“ Gospođa Bekstrom joj se široko osmehuje, ali nastavlja da priča i ne sačekavši njen odgovor. „Vidim da si popravio ulazna vrata. Nadam se da lopovi nisu odneli mnogo.“ „Ništa što se ne može nadoknaditi.“ „Nadam se da se neće vratiti.“ „Mislim da ih je policija već uhvatila.“ „Dobro je. Nadam se da će ih obesiti.“ Obesiti? Zar ovde vešaju ljude? „Idem da prošetam Herkula pošto je kiša napokon prestala.“ „Uživajte u šetnji.“ „Nego šta ću. I vi!“ Dobacuje pogled Alesiji, koja nehotice crveni. Vrata se zatvaraju i gospođa Bekstrom nestaje. „Komšinica mi je otkako sam se doselio ovamo. Ima hiljadu godina i ćaknuta je.“ „Ćaknuta?“ „Luda“, objašnjava. „I nemoj da te taj pas zavara. On je prgavo malo đubre.“ Alesija se osmehuje. „Koliko dugo živiš ovde?“ „Od devetnaeste godine.“ „Ne znam koliko godina imaš.“ Maksim prasne u smeh. „Dovoljno da ne mogu da me namagarče.“ Alesija se mršti dok on otključava vrata. „Dvadeset osam.“ Ona se široko osmehuje. „Ti si starac!“ „Starac. Pokazaću ti ja ko je starac!“ Naglo se saginje, iznenadivši je, pa je prebacuje preko ramena, pazeći da joj ne dodirne povređenu slabinu. Alesija ciči i smeje se dok Maksim plešući ulazi u stan. Alarm pisti i Maksim se okreće tako da je ona okrenuta prema tastaturi. Alesija zadihano unosi novu šifru koju joj on govori. Pištanje prestaje i on je spušta niz telo kako bi mu se ponovo našla u zagrljaju. „Drago mi je što si ovde sa mnom“, kaže joj. „I meni je drago.“ Iz džepa vadi ključeve koje mu je Oliver dao. „Za tebe.“ Alesija ih prihvata. Vise na privesku s plavom kožnom trakom na kojoj je utisnuto ANGVIN HAUS.