E. L. Džejms - Gospodin

Gospodin 301 „Ključevi kraljevstva“, kaže ona. Maksim se široko osmehuje. „Dobro došla kući.“ Naginje se da je poljubi. Ona ječi dok mu uzvraća. Gube se jedno u drugome. lesija svršava uz krik. Kita samo što mi ne eksplodira od tog zvuka. Prstima steže čaršav. Glava joj je zabačena. Usta su joj otvorena. Ljubim joj klitoris dok se uvija ispod mene pa stomak, pupak i ključnu kost. Na kraju gutam njene krike i ulazim u nju. Telefon mi pišti. Ne gledam ko je jer znam da je Kerolajn. Obećao sam da ću svratiti do nje. Ne obazirući se na telefon, spuštam pogled na Alesiju, koja drema pored mene. Postala je prilično zahtevna u krevetu – i to mi se sviđa. Naginjem se i ljubim joj rame. Meškolji se. „Moram da izađem“, kažem. „Kuda ćeš?“ „Moram da obiđem snaju.“ „Oh.“ „Nisam je danima video, a moram da razgovaram o nekim stvarima s njom. Brzo ću se vratiti.“ Alesija seda. „Dobro.“ Baca pogled kroz prozor. Mrak je. „Sad je šest sati“, kažem joj. „Hoćeš li da nam spremim večeru?“ „Molim te, ako nađeš hranu u kuhinji.“ Osmehuje se. „Snaći ću se.“ „Ako ne nađeš ništa, izaći ćemo. Vratiću se približno za jedan sat.“ Nerado bacam pokrivač u stranu, ustajem i počinjem da se oblačim. Alesija me gleda s odobravanjem. Ne govorim joj da se užasavam tog sastanka. A

Dvadeset šesto poglavlje „Dobro veče, milorde“ pozdravlja me Blejk na vratima Kuće Treveljan. „Zdravo, Blejk.“ Ne ispravljam ga. Na kraju krajeva, koliko god mi to smetalo, ja jesam grof. „Je li ledi Trevetik kod kuće?“ „Mislim da je u jutarnjem salonu.“ „Sjajno. Sam ću se popeti. O, zahvalite gospođi Blejk što je spremila stan posle provale. Obavila je odličan posao.“ „Hoću, milorde. Veoma nesrećne okolnosti. Mogu li da prihvatim vaš kaput?“ „Hvala.“ Skidam kaput i on ga prebacuje preko ruke. „Hoćete li da popijete nešto?“ „Neću, hvala, Blejk.“ Žurim stepenicama, skrećem levo, duboko udišem da se smirim i otvaram vrata. lesija gleda nered u garderoberu u Maksimovoj spavaćoj sobi. Fioke, police – sve je toliko puno odeće da nema mesta za njenu. Stoga nosi torbu u gostinsku sobu pa stavlja odeću u mali orman. Ostavlja neseser na krevetu i obilazi stan. Sve je veoma poznato, ali sad to gleda iz novog ugla. Uvek je doživljavala Maksimov stan kao radno mesto. Nikad se nije usudila da zamišlja kako će jednog dana živeti ovde s njim. Nikad nije imala ambicije da živi na tako raskošnom mestu. Okreće se ukrug na vratima kuhinje, zahvalna i vrtoglava od sreće. To je dragocen i redak osećaj. I dalje mora da sredi mnogo toga u životu, ali prvi put posle dugo vremena oseća nadu. S Maksimom pored sebe, čini joj se da nijedna prepreka nije nesavladiva. Pita se hoće li se zadržati samo jedan sat… Nedostaje joj. Prelazi prstima po zidu u predsoblju. Više nema fotografija koje su tu visile. Možda su ukradene. Klavir! A

Gospodin 303 Trči u dnevnu sobu. I dalje je tamo, neoštećen. Alesija odahne i upali svetlo. Soba izgleda sveže i čisto. Njegova zbirka ploča je na mestu. Ali radni sto je prazan – kompjuter i muzička oprema su nestali. Sa strepnjom prilazi klaviru i pažljivo ga zagleda. Pod svetlošću lustera, klavir se presijava – čini joj se da je nedavno uglancan. Spušta dlan na ebanovinu i obilazi instrument, milujući zaobljene krivine. Stiže do prednjeg dela i primećuje da su njegove kompozicije nestale. Možda su samo sklonjene. Podiže poklopac i pritiska srednju dirku: zlatan zvuk pluta po praznoj sobi, zavodi je, umiruje je… uravnotežuje je. Seda na klupu, otresa se usamljenosti i počinje da svira Bahov Preludijum no. 23 u B-duru. erolajn sedi pored vatre i gleda u plamen, ogrnuta kariranim ćebetom. Ne okreće glavu iako je sigurno čula kad sam ušao. „Ćao.“ Moj tihi pozdrav nadmeće se s pucketanjem vatre. Kerolajn krivi glavu prema meni. Izraz joj je tužan, a usne nesrećno opuštene. „O, ti si“, kaže. „Koga si očekivala?“ Nije ustala da me pozdravi i počinjem da se osećam kao da nisam dobrodošao. Uzdiše. „Izvini. Samo sam razmišljala šta bi Kit sad radio da je ovde.“ Tuga me iznenada obavija kao bockavo vuneno ćebe. Otresam je i gutam knedlu. Približavam joj se i vidim da je plakala. „O, Karo…“, mrmljam i čučnem pored nje. „Maksime, ja sam udovica. Imam dvadeset osam godina i udovica sam. To nije bilo deo plana.“ Uzimam je za ruku. „Znam. Nikome nije bilo u planu. Čak ni Kitu.“ Plave oči ispunjene tugom zagledaju se u moje. „Ne znam.“ „Kako to misliš?“ Naginje se i odgovara zavereničkim šapatom: „Mislim da je hteo da se ubije.“ Stežem joj prste. „Karo, to nije istina. Ne misli o tome. To je bio samo užasan nesrećan slučaj.“ Trudim se da joj što iskrenije uzvratim pogled, ali istina je da sam i ja to pomislio. Međutim, ne mogu to da joj kažem niti želim da verujem u tu mogućnost. Samoubistvo je previše bolno za one koji ostanu. „Iznova premotavam taj dan“, nastavlja, zagledajući mi lice kao da traži odgovore. „Ali nemam pojma zašto…“ Avaj, nemam ni ja. „To je bio nesrećan slučaj“, naglašavam. „Čekaj da sednem.“ Puštam joj ruku i rušim se na naslonjaču naspram nje. K

304 E L DŽEJMS „Hoćeš li piće? Ovo je tvoja kuća, na kraju krajeva.“ Reči joj imaju ogorčen prizvuk, ali ne obraćam pažnju na to. Ne želim da se svađam. „Blejk me je već ponudio, ali odbio sam.“ Uzdiše i ponovo se okreće prema kaminu. Oboje zurimo u vatru, izgubljeni u patnji zbog Kitove smrti. Očekivao sam da će me bombardovati pitanjima, ali ćutljiva je te sedimo u neprijatnoj tišini. Posle nekog vremena, vatra preti da će se ugasiti. Ustajem da dodam još dve cepanice i prodžaram žeravicu. „Želiš li da odem?“, pitam. Odmahuje glavom. Dobro, onda. Ponovo sedam. Kerolajn okreće glavu u stranu. Kosa joj pada na lice i ona je gura iza uva. „Čula sam za provalu. Jesi li ostao bez nečeg vrednog?“ „Nisam, samo bez laptopa i mikseta. Mislim da su mi polomili ajmek.“ „Ljudi su govnari.“ „Jesu.“ „Šta si radio u Kornvolu?“ „Svašta…“ Trudim se da budem zabavan. „Pa, sad si me prosvetlio.“ Prevrće očima i vidim trag živahne Kerolajn koju poznajem. „Šta si radio u Kornvolu?“ „Bežao sam od gangstera kad već moraš da znaš.“ „Gangstera?“ „Da… I zaljubio sam se.“ lesija otvara kuhinjske kredence i fioke ne bi li našla nešto što će spremiti za večeru. Nikad ih nije tako podrobno ispitala. Ali dok razgleda, primećuje da su svi sudovi čisti, a tiganji i lonci izgledaju kao da nisu nikad korišćeni. Na dva tiganja još stoje nalepnice s cenom. Nalazi nešto namirnica u ostavi: pastu, pesto, paradajz sušen na suncu, nekoliko teglica sa začinima. To je dovoljno da spremi večeru, ali ti sastojci je ne inspirišu. Gleda na kuhinjski sat. Maksim se neće još vratiti. Ima vremena da skokne do obližnje prodavnice i kupi nešto primamljivije za svog čoveka. Budalast osmeh joj se širi licem. Njen čovek. Njen gospodin. S dna ormana uzima kesu sa zip zatvaračem koju je gurnula u Mihalovu staru čarapu – u njoj je njena ušteđevina. Uzima dve novčanice od dvadeset funti, stavlja ih u zadnji deo farmerki, oblači jaknu, uključuje alarm i odlazi. A

Gospodin 305 olim?“ promuca Kerolajn. „Ti? Zaljubljen?“ „A zašto je to toliko nemoguće?“ Primećujem da me više ne ispituje o „gangsterima“. „Maksime, ti voliš samo sopstvenu kitu.“ „Nije tačno!“ Ona prasne u smeh. Drago mi je što se smeje iako mi se ne sviđa što je to na moj račun. Vidi da nisam oduševljen pa pokušava da se uozbilji. „Dobro, ko je nesrećnica?“, pita popustljivo. „Ne moraš da budeš tako grozna.“ „To nije odgovor.“ Zurim u nju. Srdačnost i razgaljenost joj čile s lica. „Ko?“, navaljuje. „Alesija.“ Načas se mršti pa izvija obrve. „Ne!“ cikne. „Tvoja pomoć?“ „Šta to ’ne’ treba da znači?“ „Maksime, ona je tvoja jebena pomoć – doslovno!“ Tamni oblak joj prelazi licem. Bura se sprema. Vrpoljim se na naslonjači, iznerviran njenim rečima. „Pa, više nije moja spremačica.“ „Znala sam! Kad sam je videla u tvojoj kuhinji. Bio si tako čudan i pažljiv prema njoj“, sikće kao da bljuje otrov. Užasnuta je. „Ne budi tako teatralna. To ne liči na tebe.“ „Liči na mene.“ „Otkad?“ „Otkako se moj prokleti muž ubio“, prosikta. Oči su joj staklaste od ratobornosti. Sranje. Uradila je to. Poteže Kitovu smrt u raspravi. Potiskujem zaprepašćenost i tugu dok streljamo jedno drugo pogledom. Vazduh pršti od misli koje ne izgovaramo. Naglo se okreće prema vatri, prezrivo isturivši bradu. „Trebalo bi da je samo tucaš dok je ne izbaciš iz glave“, gunđa. „Mislim da je nikad neću izbaciti iz glave. Ne želim to da uradim. Volim je“, odgovaram nežno. Te reči lebde u vazduhu. „Ti si lud.“ „Zašto?“ „Znaš zašto! Ona je tvoja jebena čistačica'.“ „Zar je važno?“ „Jeste!“ „M

306 E L DŽEJMS „Nije.“ „Eto vidiš. Lud si ako misliš da nije važno.“ „Ludo sam zaljubljen.“ Sležem ramenima. To je istina. „U spremačicu!“ „Karo, ne budi toliki snob. Ne biraš koga ćeš zavoleti. Ljubav bira tebe.“ „Jebem ti!“ Naglo ustaje i nadvija se nada mnom. „Nemoj mi prodavati usrane klišee. Ona je samo prljava mala sponzoruša, Maksime. Zar to ne vidiš?“ „Odjebi, Kerolajn!“ Ustajem, narogušen zbog te nepravedne optužbe. Gotovo se unosimo jedno drugome u lice. „Ne znaš ništa o njoj…“ „Znam njen soj.“ „Odakle? Gde si upoznala njen soj, ledi Trevetik?“ Naglašavam svaki slog i reči mi se odbijaju od plavih zidova i uramljenih slika u maloj sobi. Besan sam. Kako se usuđuje da govori ružno o Alesiji? Kerolajn je, baš kao i ja, uvek vodila život ispunjen jebenim povlasticama. Ona prebledi i ustukne, gledajući me kao da sam je ošamario. Jebate. Ovo izmiče kontroli. Provlačim prste kroz kosu. „Kerolajn, nije smak sveta.“ „Za mene jeste.“ „Zašto?“ Strelja me pogledom koji je istovremeno povređen i gnevan. Odmahujem glavom. „Ne razumem. Kakve to ima veze s tobom?“ „A šta je s nama?“, pita drhtavim glasom, iskolačivši oči. „Nismo u vezi.“ Bože, baš je naporna. „Kresnuli smo se. Patili smo. I dalje patimo. Konačno sam upoznao nekoga ko me je trgao i naveo da preispitam život koji sam vodio, a…“ „Ali mislila sam…“, prekida me pa začuti zbog mog pogleda. „Šta si mislila? Nas dvoje? Zajedno? To smo već jednom uradili! Probali smo! I izabrala si mog brata!“, vičem. „Bili smo mladi“, odgovara šapatom. „A kad je Kit umro…“ „Ne, ne, ne. Nećeš to da radiš. Ne pokušavaj da mi nabiješ grižu savesti – sama si to htela, Kerolajn. Ti si načinila prvi korak kad smo oboje bili prazni i ludi od bola. Možda je to samo izgovor. Ne znam. Ali nismo jedno za drugo. Nikad nismo bili. Imali smo priliku, ali ti si se kresnula s mojim bratom. Izabrala si njega i njegovu titulu. Ja ti nisam jebena utešna nagrada.“ Užasnuto bulji u mene.

Gospodin 307 Jebiga. „Odlazi!“ prošaputala je. „Izbacuješ me iz moje kuće?“ „Đubre jedno! Jebeno odlazi! Idi!“ zakrešti. Podiže praznu vinsku čašu i baca je na mene. Čaša me pogađa u butinu i pada na parket, gde se lomi. Šibamo jedno drugo pogledom u neprijatnoj tišini koja sledi. Suze joj se skupljaju u očima. Ne mogu više da izdržim. Okrećem se i izlazim, zalupivši vrata za sobom. lesija brzo ide sporednom ulicom prema prodavnici koju je zapamtila na Rojal hospital roudu. Veće je hladno i mračno. Gura šake dublje u džepove, zahvalna što joj je Maksim kupio toplu jaknu. Jeza joj prolazi kičmom i malje na potiljku joj se dižu. Odjednom je obuzima nelagoda i osvrće se. Ali mirno je pod uličnim svetiljkama; sama je ako se izuzme žena koja šeta velikog psa s druge strane ulice. Alesija odmahuje glavom, prekorevajući se zbog nepotrebne brige. U Albaniji bi noću bila obazriva zbog džina – demona koji tumaraju zemljom posle zalaska sunca. Međutim, zna da je to sujeverje. Još je živčana posle svega što se desilo s Danteom i Ilijem. Ipak, ubrzava i maltene trči do kraja ulice. Zamiče za ugao i ulazi u Teško. U prodavnici je veća gužva nego inače. Drago joj je što se toliko ljudi vrzma između redova. Uzima korpu pa odlazi da izabere sveže povrće. „Zdravo, Alesija. Kako si?“ Potreban joj je delić sekunde da shvati kako joj se miran, poznat glas obraća na albanskom. I potreban je još jedan delić sekunde da joj se srce i duša stegnu od straha. Ne! On je ovde! tojim ispred Kuće Treveljan i pokušavam da se smirim. Besno zakopčavam kaput da se zaštitim od februarske hladnoće. Ovo nije dobro prošlo. Stežem pesnice i guram ih u džepove. Mnogo sam jebeno ljut. Previše ljut da bih se vratio Alesiji. Moram šetnjom da izbacim bes. Zaokupljen mislima i gnevom, skrećem desno na pristanište. Kako li je Kerolajn mogla i da pomisli da nas dvoje imamo šansu? Previše se dobro poznajemo. Trebalo bi da budemo prijatelji. Ona jeste moja najbolja prijateljica. I udovica mog brata, jebote. Ovo je prokleta brljotina, batice. A S

308 E L DŽEJMS Ali, ako ćemo pravo, nisam imao pojma da ona ima još neke namere sa mnom osim povremenog tucanja. Sranje. Ljubomorna je. Na Alesiju. Jebote. Misli su mi smušene. Mrštim se dok prelazim Oukli strit i prolazim pored Mercedesovog salona. Čak mi ni poznata lepota kipa Dečaka s delfinom na uglu ne popravlja raspoloženje. Ljutnja mi je tamna kao noć. lesija se okreće. Srce joj ubrzano lupa, a strah joj poput munja ševa venama. Odjednom joj se vrti u glavi i usta joj se suše. Anatoli stoji pored nje, blizu. Preblizu. „Tražio sam te“, nastavlja na njihovom maternjem jeziku. Pune usne su mu izvijene u naizgled ležeran osmeh koji ne dopire do prodornih bledoplavih očiju. Pomno je posmatra, tražeći odgovore. Izvajano lice mu je mršavije, a svetla kosa duža nego što se seća. Nadvija se nad njom. Na sebi ima skup italijanski sako. Čak i sad joj uliva strah. Drhti, pitajući se kako li ju je pronašao. „Z-z-z-dravo, Anatoli“, zamuckuje od straha. „Zar je to sve što imaš da kažeš, carissima? Nema osmeha za čoveka za koga ćeš se udati?“ Ne. Ne. Ne. Alesiji se čini da su joj se stopala zalepila za pod. Obuzima je očajanje. Misli joj se roje – kako da pobegne? Okružena je ljudima koji kupuju i gledaju svoja posla, ali nikad se nije osećala tako samo. Niko od njih ne primećuje šta se dešava ispred njihovog nosa. Anatoli joj nežno prelazi prstom u rukavici po obrazu. Stomak joj se grči. Ne dodiruj me. „Došao sam da te vratim kući“, kaže nehajno kao da su se juče videli. Alesija zuri u njega, ostavši bez teksta. „Nema lepih reči? Nisi srećna što me vidiš?“ Oči mu sevnu od gneva – i još nečeg, nečeg mračnijeg. Razmišljanja? Divljenja? Prihvatanja izazova? Žuč joj se penje u grlo, ali guta je. Anatoli je hvata za ruku i steže. „Ideš sa mnom. Potrošio sam pravo bogatstvo da te pronađem. Tvoji roditelji su skrhani zbog tvog nestanka, a tvoj otac kaže da im nisi javila da si dobro.“ Alesija je zbunjena. To se ne slaže s onim što se desilo. Zna li on da joj je majka pomogla? Je li mama dobro? Šta je rekla? Čvršće joj steže ruku. „Trebalo bi da se stidiš. Ali kasnije ćemo se pozabaviti time. Sad ćemo da pokupimo tvoje stvari. Vodim te kući.“ A

Dvadeset sedmo poglavlje Žustro idem niz Čejni vok. Jebem ti. Treba mi piće da me jebeno smiri. Bacam pogled na sat. Alesija me ne očekuje pre sedam. Imam vremena. Okrećem se i vraćam do Oukli strita pošto mi je pab Kupers armsnovo odredište. Vetar fijuče oko mene, ali ne osećam hladnoću. Previše sam ljut. Ne mogu da verujem da je Kerolajn onako reagovala. A možda sam znao da će biti ružno. Jesam li? Da će biti toliko ružno? Da će me izbaciti iz kuće? Kakvo sranje. Obično samo moja majka može ovoliko da me naljuti. Obe su grozni snobovi. Kao i ja. Jebiga. Nisam! Ne. Šta li će Kerolajn reći kad joj kažem da hoću da se oženim Alesijom? Šta li će moja majka reći? Oženi se bogatom devojkom, mili. Kit je pametno izabrao. Još natmurenije nastavljam da marširam kroz noć. e idem s tobom“, kaže Alesija. Glas joj drhti i odaje njen strah. „Hajde da popričamo o tome napolju.“ Anatoli joj toliko steže lakat da je boli. „Ne!“, uzvikuje i oslobađa ruku. „Ne diraj me!“ Strelja je pogledom. Vrat mu crveni, a oči se pretvaraju u ledene čiode. „Zašto se tako ponašaš?“ „Znaš zašto.“ Skuplja usne u tanku crtu. „Prevalio sam dug put da te pronađem i neću se vratiti bez tebe. Tvoj otac te je obećao meni. Zar ćeš ga obeščastiti?“ Alesija crveni. „N

310 E L DŽEJMS „Je li zbog tog muškarca?“ „Kog muškarca?“ Alesiji srce brže zakuca. Zar on zna za Maksima? „Ako jeste, ubiću ga.“ „Nema nikakvog muškarca“, odgovara tiho. Više ne vlada strahom, koji je uvlači sve dublje u beznađe. „Ona drugarica tvoje majke poslala je mejl. Napisala je da postoji neki muškarac.“ Alesija je potpuno zbunjena. Magda? Anatoli joj uzima korpu i ponovo je hvata za lakat. „Hajdemo“, kaže i vodi je prema vratima, usput ostavivši korpu. Alesija je i dalje preneražena što se pojavio iz vedra neba i pušta da je izvede na ulicu. tojim za šankom i naručujem džejmson. Tečnost boje ćilibara priji mi grlo, ali smiruje uskomešalu oluju u meni. Ja sam budala. Razvratna budala. Znao sam da ću zažaliti što sam odveo Kerolajn u krevet. Jebiga. Međutim, ona je u pravu. Uvek sam razmišljao kurcem. Sve do Alesije. Tad se sve promenilo. Promenilo nabolje. Nikad nisam upoznao nikoga kao što je ona, nekoga ko nema ništa – osim talenta, snalažljivosti i prelepog lica. Pitam se šta bih radio u životu da se nisam rodio u imućnoj porodici. Možda bih bio muzičar koji jedva sastavlja kraj s krajem – pod uslovom da uopšte naučim da sviram. Sranje. Toliko toga uzimam zdravo za gotovo. Živeo sam bez obaveza, sve sam dobijao na poslužavniku, ništa me nije potresalo i radio sam šta mi se ćefne. Sad moram da radim i nekoliko stotina ljudi zavisi od mene i mojih odluka. To je zastrašujući zadatak i ogromna odgovornost koju moram da prihvatim ako hoću i dalje da živim na visokoj nozi. Usred tog previranja, našao sam Alesiju i za veoma kratko vreme je zavoleo više nego ikog drugog. Stalo mi je do nje više nego do sebe. Volim je, a ona voli mene i stalo joj je do mene. Ona je dragocen dar, čudesna devojka kojoj sam potreban. I ona je potrebna meni. Zbog nje želim da se poboljšam. Ona je devojka zbog koje želim da budem bolji čovek. Zar to nije ono što svako traži u životnom suputniku? A tu je Kerolajn. Dok malodušno zurim u čašu, moram priznati kako mrzim da se svađam s njom. Ona jeste moja najbolja prijateljica. Oduvek je S

Gospodin 311 bila. Čini mi se da mi je svet neuravnotežen kad se posvađam s njom. To se povremeno dešavalo i Kit nas je mirio, ali nikad me nije izbacila iz kuće. Još je gore što sam hteo da je zamolim za pomoć u vezi s rešavanjem Alesijinog pravnog statusa u zemlji. Kerolajnin otac je zverka u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ako iko može da pomogne, onda je to on. Međutim, to sad ne dolazi u obzir. Iskapim čašu. Kerolajn će se urazumiti… Nadam se da će se urazumiti. Spuštam čašu na šank i klimam glavom šankeru. Već je 19.15, vreme je da pođem. Moram da se vratim svojoj devojci. natoli čvrsto drži Alesijin lakat dok je vodi prema Maksimovoj zgradi. „Ti si njegova domaćica?“ „Da“, odgovara otresito. Trudi se da ne paniči, već da razmisli šta može da učini. Šta ako je Maksim kod kuće? Anatoli je zapretio da će ga ubiti. Užasava je pomisao na to šta bi Anatoli mogao da mu uradi. Magda je sigurno pisala njenoj majci. Zašto? Alesija ju je preklinjala da to ne radi. Mora da pobegne, ali zna da nije brža od njega. Misli, Alesija, misli. „Dakle, on je tvoj poslodavac?“ „Da.“ „To je sve?“ Alesija naglo okreće glavu. „Naravno!“, odgovara vatreno. Anatoli se zaustavlja grubo je povukavši, pa je posmatra polusklopljenim očima što sevaju od sumnje pri blagom osvetljenju uličnih svetiljki. „Nije uzeo ono što je moje?“ Alesiji je potreban trenutak da shvati na šta cilja. „Ne“, odgovara brzo, zadihano. Crveni i obrazi joj gore uprkos hladnom februarskom vazduhu. Anatoli klimne glavom kao da prihvata njen odgovor i ona načas odahne. Ulazi za njom u stan. Alarm se oglašava i Alesija je zahvalna što se Maksim nije vratio. Anatoli se osvrće po predsoblju. Ona krajičkom oka vidi kako zadivljeno podiže obrve. „Taj čovek ima para?“ promrsi. Alesija ne zna je li to pitanje upućeno njoj ili nije. „I ti živiš ovde?“ „Da.“ „Gde spavaš?“ A

312 E L DŽEJMS „Tamo.“ Alesija pokazuje na vrata gostinske sobe. „A gde on spava?“ Klima glavom prema vratima glavne spavaće sobe. Anatoli ih otvara i ulazi. Alesija stoji u hodniku, oduzeta od strave. Može li da pobegne? Međutim, on se odmah vraća, noseći malu korpu. „A ovo?“, zareži. Alesija zgađeno nabira nos zbog kondoma u korpi. Sleže ramenima, očajnički se trudeći da deluje nehajno. „Ima devojku. Izašli su zajedno.“ Anatoli spušta korpu, naizgled zadovoljan njenim odgovorom. „Pokupi svoje stvari. Parkirao sam se ispred zgrade.“ Nepomično stoji dok joj srce ludo bije. „Kreči. Odmah. Neću da čekam da se on vrati. Ne treba mi scena.“ Otkopčava kaput, zavlači ruku u sako i vadi pištolj. „Ozbiljan sam.“ Alesija prebledi pri pogledu na pištolj. Disanje joj postaje plitko od strave. Ubiće Maksima, ne sumnja u to. Muti joj se u glavi. U sebi moli bakinog boga da drži Maksima dalje. „Došao sam ovamo da te spasem. Ne znam zbog čega si tu. Kasnije ćemo razgovarati o tome. Ali sad hoću da se spakuješ. Odlazimo.“ Sudbina joj je zapečaćena. Otići će s Anatolijem. Mora to da uradi kako bi zaštitila čoveka koga voli. Nema izbora. Zar je mislila da će moći da pobegne od očeve bese? Suze nemoćnog gneva skupljaju joj se u očima dok ide prema gostinskoj sobi. Tiho i brzo se pakuje iako joj se ruke tresu jer bes i užas mahnitaju u njoj. Želi da ode pre nego što se Maksim vrati. Mora – kako bi ga zaštitila. Anatoli se pojavljuje na pragu. Prelazi pogledom po njoj i praznoj sobi. „Izgledaš veoma… drugačije. Zapadnjački. Sviđa mi se.“ Alesija ne odgovara, već povlači rajsferšlus na torbi. Ne zna zašto, ali drago joj je što nije skinula jaknu. „Ne znam zašto plačeš.“ On zvuči iskreno zbunjeno. „Sviđa mi se Engleska. Volela bih da ostanem. Bila sam srećna ovde.“ „Zabavila si se. Vreme je da se vratiš kući i prihvatiš svoje dužnosti, carissima.“ Stavlja pištolj u džep kaputa i uzima njenu torbu. „Moram da ostavim poruku“, kaže ona. „Zašto?“ „Zato što je to pristojno. Moj poslodavac će brinuti. Bio je dobar prema meni.“ Umalo se ne zagrcne dok to izgovara. Anatoli je gleda, a ona nema predstavu o čemu razmišlja. Možda odmerava njene reči. „U redu“, odgovara konačno. Prati je do kuhinje, gde beležnica i olovka stoje pored telefona. Alesija brzo piše, pazeći koje će reči upotrebiti i nadajući se da će Maksim pročitati šta piše između redova. Ne zna

Gospodin 313 koliko Anatoli dobro govori engleski i čita li na tom jeziku. Ne sme da rizikuje – ne sme da napiše ono što stvarno želi da kaže. Hvala što si me čuvao. Hvala što si mi pokazao šta je ljubav. Ali ne mogu pobeći od svoje sudbine. Volim te. Uvek ću te voleti. Do poslednjeg daha. Maksime, ljubavi moja. „Šta piše?“ Pokazuje mu cedulju i posmatra ga dok prelazi pogledom po rečima. Klima glavom. „Dobro. Hajdemo.“ Alesija stavlja privezak s novim ključevima na poruku. Bili su njeni samo nekoliko dragocenih sati. oć je tiha i hladna. Ledenobela izmaglica sija pod uličnim svetiljkama. Skrećem za ugao i vidim da je ulica pusta ako se izuzme čovek koji zatvara vrata crnog mercedesa S-klase parkiranog ispred moje zgrade. „Maksime!“ Okrećem se i vidim kako Kerolajn trči prema meni. Kerolajn? Otkud ona? Međutim, nešto u vezi s čovekom i mercedesom tera me da se ponovo okrenem. Prizor je čudan jer obilazi auto kako bi ušao s leve strane. Nešto nije u redu. Nešto mi je promaklo. Odjednom sam obazriv. Čujem kako se glasno lupkanje Kerolajninih potpetica približava, osećam miris zime i Temze na ledenom vetru i naprežem oči kako bih video tablice automobila. Čak i odavde vidim da su strane. Čovek otvara vrata s leve strane, po svemu sudeći vozačeva. „Maksime!“, uzvikuje Kerolajn ponovo. Okrećem se, a ona dotrčava do mene i obavija mi ruke oko vrata s takvom silinom da moram da je zagrlim kako ne bismo zajedno pali. „Mnogo mi je žao“, kaže kroz plač. Ne govorim ništa jer se ponovo posvećujem automobilu. Vozač ulazi i zatvara vrata za sobom dok Kerolajn nastavlja da se izvinjava. Ne obraćam pažnju jer se farovi uključuju i mercedes se odvaja od ivičnjaka i prolazi ispod ulične svetiljke. Tad je spazim. Malu crveno-crnu albansku zastavu na tablicama. lesija čuje kako neko na ulici uzvikuje Maksimovo ime. Okreće se na suvozačkom sedištu dok Anatoli otvara svoja vrata. Maksim stoji na kraju ulice – a jedna plavuša mu trči u zagrljaj. Ko je ona? N A

314 E L DŽEJMS On joj privija glavu. Ne! Obavija joj drugu ruku oko struka. Utom se seti – žena koja je nosila njegovu košulju, u njegovoj kuhinji. Alesija, ovo je moja prijateljica i snaja Kerolajn. Anatoli zatvara vrata, trgavši je. Brzo okreće glavu. Njegova snaja? Ona je udata – a njegov brat je mrtav. Kerolajn je bratovljeva udovica. Alesija potiskuje jecaj. Dakle, tamo je bio. S Kerolajn. I sad se grle na ulici. Izdaja je brza i okrutna, lomi Alesiju na deliće i ubija njenu sigurnost u sebe – i u njega. Njega. Njenog gospodina. Anatoli pali motor, a njoj suza klizi niz obraz. Lako izlazi s parking-mesta i vozi dalje od jedine sreće koju je Alesija ikad iskusila. ebote!“, uzvikujem jer mi se užas mračno i preteći širi utrobom. Kerolajn se štreca. „Šta je bilo?“ „Alesija!“ Ostavljam Kerolajn i trčim uz ulicu, ali automobil nestaje u daljini. „Sranje, sranje, sranje. Ne ponovo!“ Obema rukama čupam kosu, nemoćno. Potpuno sam nemoćan. „Maksime, šta se desilo?“ Kerolajn stoji pored mene ispred ulaza u zgradu. „Uhvatili su je!“ Petljam s ključevima kako bih otključao ulazna vrata. „Koga? O čemu pričaš?“ „O Alesiji.“ Ulećem u zgradu i trčim pored lifta. Ostavljam Kerolajn u podnožju stepeništa i trčim svih šest spratova do stana. Otključavam vrata i alarm se oglašava, potvrđujući ono od čega sam najviše strahovao. Alesija nije tu. Isključujem alarm i osluškujem, nadajući se da sam nekim čudom pogrešio. Naravno, ne čujem ništa osim tandrkanja tavanskog prozora u predsoblju pod naletima vetra i hučanja pulsa u ušima. Mahnito trčim iz jedne sobe u drugu dok mi mašta divlja. Uhvatili su je. Ponovo su je uhvatili. Moju slatku, hrabru devojku. Šta li će joj ta čudovišta uraditi? Njena odeća nije u mojoj spavaćoj sobi. Kao ni u gostinskoj. U kuhinji nalazim njene ključeve i poruku. Gospodine Maskime, „J

Gospodin 315 Moj verenik je došao da me vrati kući u Albaniju. Hvala na svemu. Alesija „Ne!“, uzvikujem, savladan očajanjem. Podižem telefon i bacam ga u zid. Raspada se na deliće, a ja se rušim na pod, zagnjurivši glavu u šake. Plače mi se, drugi put za manje od nedelju dana.

Dvadeset osmo poglavlje „Maksime, šta se jebeno dešava?“ Podižem glavu iz šaka i vidim Kerolajn na vratima. Izgleda neuredno i čupavo od vetra, ali pribranije nego pre nekoliko minuta. „Odveo ju je.“ Glas mi je promukao dok pokušavam da ovladam besom i očajanjem. „Ko ju je odveo?“ „Njen verenik.“ „Alesija ima verenika?“ „Zamršeno je.“ Prekršta ruke i mršti se. Deluje iskreno zabrinuto. „Izgledaš skrhano.“ Izgubljeno je pogledam. „I jesam.“ Polako ustajem. „Mislim da je devojka s kojom sam hteo da se venčam upravo oteta.“ „Venčaš?“ Kerolajn prebledi. „Da, jebeno venčam!“ Glas mi odjekuje u kuhinji. Streljamo jedno drugo pogledom dok te reči, pune kajanja i prekora, lebde među nama. Kerolajn zatvara oči i gura kosu iza uva. Brzo ih otvara, ali sad su čeličnoplave i odlučne. „Pa, onda bi bilo bolje da kreneš za njom“, kaže. lesija ne videći zuri kroz prozor, daveći se u suzama koje ne može da zaustavi. Slobodno klize dok joj se srce epa od bola. Maksim i Kerolajn. Kerolajn i Maksim. Zar je sve što je doživela s njim bila laž? Ne! Ne može da poveruje u to. Rekao je da je voli – i poverovala je. I dalje želi da mu veruje, ali to više nije važno. Više ga nikad neće videti. „Zašto plačeš?“, pita Anatoli, ali ne obazire se na njega. Ne mari šta će joj uraditi. Srce joj se iscepalo na deliće i zna da nikad neće zaceliti. On uključuje radio i vesela pop pesma zatrešti iz zvučnika, trgavši je. Misli da je to uradio A

Gospodin 317 kako ne bi slušao njeno tiho jecanje. Anatoli smanjuje ton i pruža joj kutiju maramica. „Evo, obriši oči. Dosta tih gluposti ili ću ti dati razlog za plakanje.“ Uzima maramice i nastavlja potišteno da zuri kroz prozor. Ne može se naterati ni da ga pogleda. Zna da će je on ubiti. I ona ne može ništa da uradi da to spreči. Možda može da pobegne. U Evropi. Možda može da izabere bar kako će umreti… Zatvara oči i gubi se u sopstvenoj verziji pakla. *** a odem za njom?“ Misli mi se brzo roje. „Da.“ Kerolajn je odlučna. „Ali moram da pitam zbog čega misliš da je oteta.“ „Zbog njene poruke.“ „Poruke?“ „Evo.“ Pružam joj izgužvani papirić i okrećem se. Prelazim dlanovima po licu i pokušavam da priberem rastrojene misli. Gde će je odvesti? Je li svojevoljno otišla? Ne. Prezirala ga je. Pokušao je da joj polomi prste, jebote! Sigurno ju je naterao da ode s njim. Kako ju je pronašao, dođavola? „Maksime, ova poruka ne ukazuje na to da je oteta. Je l' ti palo na pamet da je odlučila da se vrati kući?“ „Karo, nije svojevoljno otišla. Veruj mi.“ Moram da je vratim. Jebem ti. Brzo prolazim pored Kerolajn i ulazim u dnevnu sobu. „Majku mu!“ „Šta je sad?“ „Nemam jebeni ispravan kompjuter!“ otreban mi je tvoj pasoš“, kaže Anatoli dok jurimo londonskim ulicama. „Molim?“ „Ići ćemo vozom kroz Evrotunel. Potreban mi je tvoj pasoš.“ Evrotunel. Ne! Alesija guta knedlu. Ovo se stvarno dešava. Vraća je u Albaniju. „Nemam pasoš.“ „Kako to misliš?“ „D „P

318 E L DŽEJMS Alesija samo pilji u njega. „Zašto, Alesija? Kaži mi! Jesi li zaboravila da ga spakuješ? Ne razumem.“ Mršti se. „Pasoš su mi oduzeli ljudi koji su me prokrijumčarili u zemlju.“ „Prokrijumčarili? Ljudi?“ Steže bradu i mišić u obrazu mu titra. „Šta se dešava?“ Previše je umorna i skrhana da objašnjava. „Nemam pasoš.“ „Jebem ti.“ Anatoli dlanom treska volan. Alesija se lecne. „Alesija, probudi se.“ Nešto se promenilo. Zbunjena je. Maksim? Otvara oči i srce joj tone dublje u pakao. S Anatolijem je u kolima koja stoje pored puta. Mrak je, ali pri svetlosti farova vidi da su na seoskom putu okruženom smrznutim poljima. „Izađi iz kola“, kaže joj. Ona pilji u njega i tračak nade joj se rađa u grudima. Ostaviće je tu. Vratiće se peške. Već je jednom to uradila. „Izađi“, ponavlja grublje. Otvara svoja vrata, izlazi i obilazi automobil pa širom otvara njena vrata. Hvata je za ruku, izvlači iz kola i vodi do zadnjeg dela. Zatim otvara prtljažnik. Prazan je ako se izuzmu mali kofer s točkićima i njena torba. „Moraćeš da uđeš.“ „Molim? Ne!“ „Nemamo izbora. Nemaš pasoš. Ulazi.“ „Molim te, Anatoli. Ne podnosim mrak. Molim te.“ On se mršti. „Ulazi ili ću te ubaciti.“ „Anatoli, molim te. Ne. Ne podnosim mrak!“ Brzo je podiže, baca u prtljažnik i zatvara ga pre nego što je stigla da se odbrani. „Ne!“, vrišti. Mrkli je mrak. Šutira i vrišti dok joj tama prodire u pluća, guši je kao crna plastična kesa koju je imala na glavi kad je poslednji put prešla Lamanš. Ne može da diše. Ne može da diše. Vrišti. Nekoliko sekundi kasnije, hauba se podiže i zaslepljujuća svetlost joj obasjava lice. Trepće. „Uzmi ovo.“ Anatoli joj pruža baterijsku lampu. „Ne znam koliko će baterija trajati, ali nemamo izbora. Kad se ukrcamo u voz, moći ću da otvorim prtljažnik.“ Alesija preneraženo uzima baterijsku lampu i zaštitnički je privija na grudi. On pomera njenu torbu kako bi joj poslužila kao jastuk pa skida kaput i

Gospodin 319 pokriva je. „Možda će ti biti hladno. Ne znam da li grejanje radi u prtljažniku. Nastavi da spavaš. I budi tiha.“ Strogo je pogleda pa ponovo zatvori haubu. Ona steže baterijsku lampu i zatvara oči, pokušavajući da diše ravnomerno. Kola se ponovo pokreću. U glavi svira Bahov Šesti preludijum iznova i iznova – glavom joj sevaju svetloplave i tirkizne nijanse – dok prstima lupka note na baterijskoj lampi. Budi je drmusanje. Pospano podiže pogled prema Anatoliju, koji se nadvija nad njom dok pridržava haubu. Dah mu se magli ispred lica, osvetljen samo jednim svetlom na parkiralištu. Lice mu je bledo. „Zašto ti je toliko trebalo da se probudiš? Mislio sam da si se onesvestila.“ Zvuči kao da mu je laknulo. Laknulo? „Ovde ćemo provesti noć.“ Alesija trepće i skuplja se ispod kaputa. Hladno je. Glava je boli od plakanja. Oči su joj naduvene. I ne želi da provede noć s njim. „Izlazi“, breca se i pruža joj ruku. Alesija uzdiše i seda. Hladan vetar nosi joj kosu preko lica. Ukrućeno izlazi iz prtljažnika, odbivši njegovu pomoć. Ne želi da je on dodirne. Anatoli uzima svoj kaput i odmah ga oblači. Zatim podiže kofer i dodaje joj njenu torbu pa zatvara prtljažnik. Na parkiralištu su samo još dvoja kola ispred četvrtaste, neugledne zgrade koja je verovatno hotel. „Za mnom.“ Anatoli žustro polazi prema ulazu. Alesija tiho spušta torbu na zemlju, okreće se i beži. urim u tavanicu jer mi glava bubnji od svih planova koje sam napravio otkako je Alesija oteta. Sutra ću otputovati u Albaniju, a Tom Aleksander ide sa mnom. Iznervirao sam se što nisam tako brzo mogao da iznajmim privatni mlažnjak te ćemo putovati komercijalnim letom. Zahvaljujući Magdi, saznali smo adresu Alesijinih roditelja. A zahvaljujući Magdi je i Alesijin verenik došao do nje. Trudim se da ne razmišljam o tome jer mi samo raspiruje bes. Smiri se, druže. Iznajmićemo automobil, odvesti se u Tiranu i prespavati u hotelu Plaza.Tom je ugovorio sastanak s prevodiocem koji će nas sledećeg dana odvesti u Kukeš. A tamo ćemo ostati koliko god bude potrebno. Čekaćemo Alesiju i njenog otmičara. Po ko zna koji put večeras žalim što joj nisam kupio telefon. Ubija me što ne mogu da stupim u vezu s njom. Z

320 E L DŽEJMS Nadam se da je dobro. Zatvaram oči i strahoviti scenariji mi prolaze kroz glavu. Moja slatka devojka. Moja slatka, slatka Alesija. Dolazim po tebe. Čuvam te. Volim te. lesija naslepo trči u mrak, gonjena adrenalinom. Trči po asfaltu pa kroz travu. Čuje uzvik iza sebe. To je on. Zatim čuje bat njegovih koraka na smrznutom tlu. Približava se. Još je bliži. A onda usledi tišina. Na travi je. Ne. Zapinje iz sve snage, nadajući se da će je noge odvesti dalje od njega. Međutim, Anatoli je grabi i ona pada. Pada. Toliko jako treska na zemlju da joj smrznuta trava grebe lice. Anatoli leži na njoj, zadihan je. „Glupa kučko. Gde si mislila da ćeš otići ovog puta?“, sikće joj na uvo. Podiže se na kolena i prevrće je na leđa. Zatim je uzjaše i snažno ošamari. Glava joj leti u stranu. Naginje se, stavlja joj šake oko vrata i steže. Ubiće je. Alesija se ne bori. Pilji u njega. Gleda ga u oči. U njegovim hladnim plavim očima vidi tamu njegovog srca. Njegovu mržnju. Njegovu ljutnju. Njegovu nemoć. Još više je steže, istiskujući život iz nje. Muti joj se u glavi. Podiže ruku i steže njegovu. Ovako ću umreti… Vidi svoj kraj. Ovde. Negde u Francuskoj, od ruke ovog nasilnog čoveka. Želi to. Ne želi da živi u strahu kao njena majka. „Ubij me“, oblikuje reči usnama. Anatoli mrmlja nešto nesuvislo – i pušta je. Alesija duboko udiše i stavlja šake na vrat, kašlje i hvata dah. Telo je pobeđuje i bori se za život, gladno udiše dragoceni vazduh i oživljava. „Zbog ovoga ne želim da se udam za tebe.“ Glas joj je tih i promukao dok se probija kroz povređeni dušnik. Anatoli je grabi za bradu i nadvija se nad njom, dovoljno blizu da oseti njegov topao dah na obrazu. „Žena je džak, stvoren da trpi“, zareži s okrutnim sjajem u oku. Alesija ga gleda dok joj suze prije lice i skupljaju se u očima. Nije ni bila svesna da plače. On citira drevni Kanon Leke Dukađinija, primitivni feudalni zakonik kojeg su se planinska plemena na severu i istoku njene zemlje pridržavala vekovima. Nasleđe je još živo. Anatoli se odmiče. A

Gospodin 321 „Radije bih umrla nego bila s tobom“, govori bezizraznim glasom. Zbunjeno se mršti. „Ne budi smešna.“ Polako ustaje i nadvija se nad njom. „Ustaj!“ Alesija ponovo kašlje pa ustaje s mukom. Anatoli je hvata za lakat i vuče do mesta gde njena ostavljena torba stoji na parkiralištu. Podiže je, a zatim i svoj kofer nekoliko koraka dalje. Brzo im uzima sobu. Alesija stoji sa strane dok Anatoli predaje pasoš i kreditnu karticu. On tečno govori francuski. Previše je umorna i povređena da bi se iznenadila. Njihov spartanski apartman ima dve prostorije. U dnevnoj sobi je tamnosiv nameštaj, a sa strane je čajna kuhinja. Zid iza kauča ofarban je veselim šarenim prugama. Kroz otvorena vrata spavaće sobe, Alesija vidi dva kreveta i odahne. Dva kreveta. Ne jedan. Dva. Anatoli spušta njenu torbu na pod, skida kaput i baca ga na kauč. Alesija ga posmatra dok joj puls dobuje u ušima. Zaglušujući je u tihoj sobi. Šta sad? Šta će da uradi? „Lice ti užasno izgleda. Idi i sredi se.“ Anatoli pokazuje prema kupatilu. „A ko je kriv za to?“, brecne se ona. On je prostreli pogledom. Alesija tek sad primećuje njegove krvave oči i bledilo. Izgleda izmoždeno. „Samo uradi to.“ Čak i zvuči iscrpljeno. Ona ulazi u spavaću sobu pa iz nje u kupatilo. Toliko silovito lupa vratima da i sama poskoči od treska. Kupatilo je malo i prljavo. Pri mutnoj svetlosti iznad ogledala ugleda svoj odraz i cikne. Jedna strana lica joj je crvena od šamara, dok na drugoj ima posekotinu preko jagodice od udarca u zemlju. Oko vrata ima jarkocrvene tragove njegovih prstiju. Sutra će se pretvoriti u masnice. Ali najviše je zapanjuju beživotne oči što joj uzvraćaju pogled ispod otečenih kapaka. Već je mrtva. Brzo i mehanički se umiva, lecnuvši se od dodira sapuna i vode na posekotini. Tapka lice peškirom da ga osuši. Vraća se u dnevnu sobu i zatiče Anatolija kako pregleda mini-bar pošto je okačio sako. „Jesi li gladna?“ Odmahuje glavom. Toči sebi piće – viski, čini joj se – pa ga ispija jednim gutljajem, zažmurivši da uživa u ukusu. Otvara oči. Već deluje mirnije. „Skini jaknu.“ Alesija se ne miče. Anatoli štipa hrbat nosa. „Alesija, neću da se svađam s tobom. Umoran sam. Toplo je ovde. Sutra ćemo ponovo biti na hladnoći. Molim te, skini jaknu.“

322 E L DŽEJMS Nerado skida jaknu. Anatoli bulji u nju, zbog čega se oseća smeteno. „Sviđaš mi se u farmerkama“, kaže joj, ali ona ne može da ga pogleda. Oseća se kao nagrađena ovca na vašaru dok je odmerava. Čuje zveckanje boca, ali on ovog puta vadi vodu perije iz frižidera. „Evo, sigurno si žedna.“ Sipa vodu u čašu pa joj je pruža. Alesija se načas koleba pa prihvata čašu i pije. „Gotovo je ponoć. Trebalo bi da spavamo.“ Pogledi im se sreću i on se podrugljivo osmehne. „Ah, carissima, trebalo bi da te učinim svojom posle onoga što si malopre izvela.“ Hvata je za bradu, a ona se trza od njegovog dodira. Ne dodiruj me. „Mnogo si lepa“, mrmlja kao da priča sam sa sobom. „Ali nemam snage da se borim s tobom. A imam osećaj da bi se borila. Je l' tako?“ Zatvara oči da potisne nalet gađenja od kojeg joj se stomak grči. Anatoli se nasmeje i nežno joj prelazi usnama po čelu. „Zavolećeš me“, kaže tiho. Zatim podiže njihov prtljag i nosi ga u spavaću sobu. Nikad. Taj čovek živi u oblacima. Njeno srce pripada drugome. Uvek će pripadati Maksimu. „Idi i presvući se u pidžamu“, kaže. Odmahuje glavom. „Spavaću u ovome.“ Ne veruje mu. Anatoli krivi glavu. Izraz mu je grub. „Ne, skini se. Ne možeš da bežiš gola.“ „Neću.“ Prekršta ruke. „Nećeš da bežiš ili nećeš da se skineš?“ „Nijedno ni drugo.“ Anatoli hukne, mrzovoljan i umoran. „Ne verujem ti. Ali ne razumem zašto bežiš.“ „Zato što si gnevan i nasilan čovek, Anatoli. Zašto bih htela da provedem život s tobom?“ Glas joj je bezosećajan. On sleže ramenima. „Nemam snage za ovaj razgovor. Lezi na krevet.“ Alesija koristi trenutak i odlazi u spavaću sobu pre nego što se predomisli. Izuva čizme i sklupča se na daljem krevetu, okrenuvši mu leđa. Sluša dok se Anatoli kreće po sobi, svlači se pa presavija odeću. Zebnja joj raste sa svakim pokretom i svakim zvukom. Posle čitave večnosti, čuje tih bat njegovih koraka dok prilazi krevetu. Stoji pored nje. Disanje mu je plitko i ona oseća njegov pogled na sebi. Svugde. Žmuri i pravi se da spava. Tad cokne. Alesija čuje šuštanje pokrivača i iznenađuje se što prebacuje ćebe preko nje. Isključuje svetlo i krevet se ugiba dok leže pored nje u mraku. Ne! On bi trebalo da bude u drugom krevetu.

Gospodin 323 Kruti se, ali on je ispod pokrivača dok ona leži preko posteljine. Prebacuje ruku preko nje i približava joj se. „Znaću ako ustaneš iz kreveta“, kaže i ljubi joj kosu. Alesija se trza i steže zlatni krstić. Uskoro joj njegovo ravnomerno disanje poručuje da je zaspao. Zuri u tamu koje se boji, želeći da je proguta. Ne plače. Nema više suza. Šta li Maksim radi? Nedostajem li mu? Je li s Kerolajn? Pred očima vidi kako Maksim grli Kerolajn i dođe joj da vrisne. Pretoplo joj je i neko priča u pozadini. Odmah otvara jedno oko jer ne zna gde se nalazi. Ne. Ne. Ne. Tad se seti i odmah je obuzme nalet straha i očajanja. Anatoli. Razgovara telefon u drugoj sobi. Alesija seda i sluša. „Ona je dobro… Ne, daleko od toga… Ne želi da se vrati kući. Ne razumem.“ Priča s nekim na albanskom i zvuči zbunjeno i uzrujano. „Ne znam… Možda… Bio je jedan muškarac. Njen poslodavac. Onaj koji je pomenut u mejlu.“ On priča o Maksimu! „Ona kaže da mu je samo spremačica, ali ne znam, Džak.“ Džak! On razgovara s mojim ocem! „Mnogo je volim. Tako je lepa.“ Molim? On ne zna šta reč „ljubav“ znači! „Još mi nije rekla. Ali i ja hoću da znam. Zašto je htela da ode?“ Glas mu puca. Potresen je. Otišla sam zbog tebe! Otišla je kako bi pobegla što dalje od njega. „Da, vratiću ti je. Pobrinuću se da bude nepovređena.“ Alesija stavlja dlan na vrat koji je još boli. Šta priča, kog đavola? Nepovređena? Kakav lažov. „Bezbedna je sa mnom.“ Ha! Alesija samo što ne prasne u smeh zbog te ironije. „Sutra uveče… Da… Zdravo.“ Čuje kako se kreće po sobi. Iznenada se pojavljuje na vratima, samo u gaćama i potkošulji. „Budna si?“

324 E L DŽEJMS „Nažalost.“ Čudno je pogleda pa odlučuje da se ne obazire na njenu opasku. „Čeka te doručak.“ „Nisam gladna.“ Oseća se odvažno. Više je nije briga. Pošto je Maksim sad van opasnosti, može da se ponaša kako god hoće. Anatoli trlja bradu i zamišljeno je gleda. „Kako hoćeš. Krećemo za dvadeset minuta. Ceka nas dug put.“ „Ne idem s tobom.“ On koluta očima. „Carissima, nemaš izbora. Nemoj otežavati i sebi i meni. Zar ne želiš da vidiš oca i majku?“ Mama. Anatoli izvija obrve. Primetio je pukotinu u njenom oklopu pa zadaje završni udarac. „Nedostaješ joj.“ Ona ustaje, natmureno uzima torbu i, obilazeći ga u širokom luku, odlazi u kupatilo da se istušira i presvuče. Pod tušem joj se jedna ideja oblikuje u glavi. Ima novac koji je zaradila. Možda bi trebalo da se vrati u Albaniju. Može da izvadi nov pasoš – i vizu – pa da se vrati u Englesku. Možda bi trebalo da ostanem živa. Dok brzo peškirom trlja kosu, oseća novu odlučnost. Vratiće se kod Maksima. I videti svojim očima. Videti je li sve što su doživeli bila laž.

Dvadeset deveto poglavlje Alesija drema na suvozačkom sedištu. Nalaze se na autobanu i prebrzo putuju. Već satima se voze, prvo kroz Francusku, zatim kroz Belgiju i čini joj se da su sad negde u Nemačkoj. Zimski dan je hladan i vlažan, a krajolik ravan i tmuran, kao i njeno raspoloženje. Ne. Ona nije samo sumorna – neutešna je. Anatoli izgleda kao da je rešen da se što pre vrate u Albaniju. Trenutno na radiju sluša nemačku emisiju koju ona ne razume. Jednolični glasovi, neprestana buka s auto-puta i sumorni predeli otupljuju joj čula. Želi samo da spava. Tad je zebnja prigušena, kao krčanje na radiju, umesto razdirućeg bola koji joj čepa srce kad je svesna. Misli joj se vraćaju na Maksima. I bol se udvostručuje. Prestani. Previše je. Umornim očima gleda svog „verenika“, proučava ga. Lice mu je napregnuto od koncentracije dok mercedes guta kilometre. Ten mu je bled, odajući njegove severnoitalijanske korene – nos je prav, usne pune a plava kosa, retkost u njenom gradu, dugačka i neuredna. Alesija ga nepristrasno posmatra i zaključuje da je lep muškarac. Ali te usne imaju okrutnu crtu, a oči su prodorne i hladne kad je streljaju pogledom. Seča se prvog puta kad ga je videla. Kako je samo šarmantan bio. Otac joj je rekao da je Anatoli poslovan čovek koji posluje s više zemalja. Za vreme tog prvog sastanka, izgledao je neodoljivo i obrazovano. Mnogo je putovao i ona je očarano slušala njegove priče o Hrvatskoj, Italiji i Grčkoj – tim dalekim mestima. Bila je stidljiva, ali i zadovoljna što joj je otac izabrao tako obrazovanog čoveka. Da je samo znala! Posle nekoliko susreta, počela je da primečuje nagoveštaje njegove prave prirode. Njegov nerazumni bes prema lokalnoj deci koja bi radoznalo i zadivljeno okružila njegov automobil kad bi došao u posetu, preku narav kad se s njenim ocem raspravljao zbog politike i podmuklo divljenje kad je otac prekorio majku zato što je prolila rakiju. Znaci su bili prisutni, a nekoliko puta

326 E L DŽEJMS je ukorio i Alesiju, ali prikrivao je pravu prirodu društveno prihvatljivim ponašanjem. Kad je Alesija svirala klavir na venčanju mesnog zvaničnika, Anatoli je konačno otkrio svoju mračnu stranu. Kad je prestala da svira, dva mladića koja je poznavala iz škole ostali su da se vrzmaju oko nje. Očijukali su s njom dok je Anatoli nije odvukao u drugu sobu, dalje od ostalih zvanica. Alesija je bila ushićena jer je mislila da hoće da ukrade poljubac pošto je to bio prvi put da su ostali sami. Ali ne – Anatoli je pobesneo. Jako ju je ošamario – dvaput. Zaprepastila se iako je navikla na očevo fizičko ispoljavanje ljutnje. Drugi put se desilo u školi. Jedan mladić je prišao da joj postavi nekoliko pitanja posle resitala. Anatoli ga je oterao i odvukao je u garderobu. Tamo ju je udario nekoliko puta pa je zgrabio za ruku, uvrnuo joj prste i zapretio da će ih polomiti ako je ikad ponovo uhvati da flertuje. Preklinjala ga je da prestane. Srećom, pustio ju je, ali prvo ju je gurnuo na pod i ostavio je da tamo plaće, sama. Nije nikome rekla za prve šamare. Nalazila je opravdanja. To je bio izuzetak. Ona se nije pristojno vladala. Ohrabrila je te mladiće jer im se osmehnula. Drugi put je bila skrhana. Mislila je da će možda uspeti da prekine krug nasilja koji je zadesio njenu majku, ali upravo ju je majka pronašla kako sklupčana jeca na podu. Ne želim da provedeš život pored nasilnog muškarca. Zajedno su plakale. I njena majka je preduzela mere. Ali sve je bilo uzalud. Ona je sad ovde – s njim. Alesija skreće pogled i ponovo zuri kroz prozor, ignorišući ga. „Trebalo bi da stanemo negde. Ogladneo sam, a ti nisi jela.“ Nastavlja da ga ignoriše iako joj se stomak grči od gladi, podsećajući je na šestodnevno pešaćenje do Brentforda. „Alesija!“, drekne, trgavši je. Okreće glavu prema njemu. „Šta je?“ „Razgovaram s tobom.“ Sleže ramenima. „Oteo si me. Ne želim da budem s tobom, a ti očekuješ razgovor?“ „Nisam znao da umeš da budeš tako neprijatna“, progunđa Anatoli. „Nisi još ništa video.“

Gospodin 327 Usne mu se izvijaju – i Alesija se iznenađuje što izgleda razgaljeno. „Jedno je sigurno, carissima, svakako nisi dosadna.“ Uključuje migavac i skreće s autobana na pumpu. „Imaju restoran ovde. Hajde da pojedemo nešto.“ Anatoli stavlja poslužavnik s crnom kafom, nekoliko kesica šećera, bocom vode i sendvičem sa sirom ispred nje. „Ne mogu da verujem da ja služim tebe“, mrmlja dok seda. „Jedi.“ „Dobro došao u dvadeset prvi vek“, odbrusi ona i prkosno prekršta ruke. Istura bradu. „Neću ti ponovo reći.“ „Ma radi šta hoćeš, Anatoli. Neću da jedem. Ti si to kupio, ti ga pojedi“, breca se, ne obraćajući pažnju na stomak koji joj zavija. Oči mu iznenađeno sevnu, ali skuplja usne. Alesiji se čini da pokušava da potisne osmeh. Uzdiše, pruža ruku, podiže njen sendvič i teatralno uzima veliki zalogaj. S punim ustima, izgleda toliko smešno i budalasto samozadovoljno da se Alesija nehotice podrugljivo nasmeje. Anatoli se smeška – pravi osmeh, čak mu i oči vrcaju. Srdačno je gleda i više ne pokušava da sakrije koliko mu je zabavno. „Izvoli“, kaže i pruža joj ostatak njenog sendviča. Njen stomak baš tad zakrči. Anatoli čuje i još šire se osmehuje. Ona prelazi pogledom s njega na sendvič pa uzdiše. Mnogo je gladna. Iako misli da to nije pametno, prihvata i počinje da jede. „To je već bolje“, promrsi on, prionuvši na svoj obrok. „Gde smo?“, pita Alesija posle nekoliko zalogaja. „Upravo smo prošli Frankfurt.“ „Kad ćemo stići u Albaniju?“ „Sutra. Nadam se da ćemo do poslepodneva biti kod kuće.“ Nastavljaju da jedu u tišini. „Završi to. Hoću da krenemo. Treba li ti toalet?“ Anatoli ustaje, nestrpljiv da pođe. Alesija pije kafu bez šećera. Kao Maksim. Gorka je, ali ipak je pije pa uzima bocu vode. Pumpa s velikim parkiralištem i mirisom isparenja bolno je poznata i podseća je na putovanje s Maksimom – ali razlika je u tome što je želela da bude s njim. Srce je boli. Sve se više udaljava od njega. edim u salonu biznis klase Britiš ervejsa na aerodromu Getvik i čekam poslepodnevni let za Tiranu. Tom lista Tajms i pijucka šampanjac, a ja se prepuštam tmurnim mislima. Veoma sam uzrujan otkako je Alesija odvedena. Možda je svojevoljno otišla s njim. S

328 E L DŽEJMS Možda se predomislila u vezi s nama. Ne želim da poverujem u to, ali sumnja mi se prikrada u um. Podmukla je. Ako se to desilo, bar ću je pitati zašto se predomislila. Kako bih skrenuo pažnju s tih uznemirujućih misli, pravim nekoliko fotografija pa ih postavljam na Instagram.Zatim premotavam jutrošnje događaje. Prvo sam kupio Alesiji telefon, koji mi je sad u rancu. Našao sam se s Oliverom i brzo smo popričali o svim imanjima i poslovima; laknulo mi je što sve ide kao podmazano. Potpisao sam dokumenta za zavođenje u plemićki registar i gospodin Radža, moj advokat, bio mi je svedok. Obojici sam ispričao skraćenu verziju događaja s Alesijom i zamolio Radžu da preporuči pravnika specijalizovanog za imigraciona pitanja kako bismo joj obezbedili vizu. Posle toga sam podlegao hiru i otišao u svoju banku u Belgreviji, gde se čuva zbirka Trevetik. Kad pronađem Alesiju, zaprosiću je ako nije sve izgubljeno. Moji preci su vekovima sakupljali lep nakit koji su pravili najčuveniji juveliri njihovog doba. Kad zbirka nije pozajmljena nekom svetskom muzeju, bezbedno je pohranjena u utrobi Belgrevije. Bio mi je potreban prsten, prsten koji će odgovarati Alesijinoj lepoti i talentu. Dva iz zbirke bila su odgovarajuća, ali izabrao sam Kartijeov od platine s dijamantom iz tridesetih godina prošlog veka koji je moj deda Hju Treveljan poklonio mojoj baki Alegri 1935. Izuzetan je, jednostavan i elegantan: ima 2,79 karata i trenutna vrednost mu je četrdeset pet hiljada funti. Nadam se da će se dopasti Alesiji. Ako sve prođe kako treba, vratiće se u Englesku s tim prstenom na prstu – kao moja verenica. Ponovo se potapšem po džepu da se uverim je li prsten na sigurnom pa se mrštim Tomu, koji ne prestaje da ždere orašaste plodove. Podiže pogled. „Drži se, Trevetiče. Vidim da se kidaš. Biće sve u redu, spasćemo curu.“ Zahtevao je da ide sa mnom kad sam mu ispričao šta se desilo. Ostavio je jednog čoveka da pazi na Magdu i sad je ovde sa mnom. Tom voli pustolovine. Zbog toga se svojevremeno i prijavio u vojsku. Sad je poslovični vitez na belom konju, spreman za okršaj. „Nadam se“, odgovaram. Hoće li nas Alesija tako doživeti – kao spasioce, a ne smetače? Ne znam. Ne mogu da dočekam da uđem u avion i stignem do kuće njenih roditelja. Nemam pojma šta ću tamo zateći, ali nadam se da ću naći svoju devojku. ašto si otišla iz Albanije?“, pita Anatoli pošto su se ponovo našli na autobanu. Glas mu je blag i Alesija se pita pokušava li da joj ulije lažni osećaj sigurnosti. Nije toliko glupa. „Z

Gospodin 329 „Znaš zašto. Rekla sam ti.“ Čim je to izgovorila, shvata da ne zna koju je on priču čuo. Možda može da ulepša istinu. Tako će možda posledice po nju i njenu majku biti blaže. Ali sve zavisi od onoga što je Magda rekla. „Šta je majčina prijateljica rekla?“ „Tvoj otac je presreo mejl. Video je tvoje ime i zamolio me da mu pročitam.“ „Šta je pisalo?“ „Da si živa i zdrava i da radiš za jednog muškarca.“ „I to je sve?“ „Manje-više.“ Dakle, Magda nije pomenula Dantea i Ilija. „Šta je moj otac rekao?“ „Zamolio me je da odem po tebe.“ „A moja majka?“ „Nisam razgovarao s njom. Ovo se ne tiče tvoje majke.“ „Naravno da je se tiče! Izađi iz praistorije!“ Pogleda je krajičkom oka, zapanjen njenim ispadom. „Praistorije?“ „Da, ti si dinosaurus. Ona zaslužuje da se posavetujete s njom.“ Anatolijev zbunjen izraz dovoljno govori; on nema predstavu o čemu ona priča. Alesija nastavlja, zagrejavši se za temu. „Ti si čovek iz drugog veka. Iz drugog vremena. Ti i svi muškarci nalik tebi. U drugim zemljama je tvoj neandertalski stav prema ženama neprihvatljiv.“ Odmahuje glavom. „Predugo si bila na Zapadu, carissima.“ „Volim Zapad. Moja baka je bila iz Engleske.“ „Jesi li zbog toga otišla u London?“ „Nisam.“ „Pa zašto onda?“ „Anatoli, rekla sam ti. Kako ti nije jasno? Neću da se udam za tebe.“ „Urazumićeš se, Alesija.“ Odmahuje rukom kao da je njeno odbijanje smešno. Ona frkne, ožalošćena ali i okuražena. Na kraju krajeva, šta može da joj uradi dok vozi? „Hoću da sama izaberem za koga ću se udati. To je sasvim razuman zahtev.“ „Zar bi obeščastila oca?“ Alesija crveni. Naravno da njen stav – njen prkos, njena svojeglavost – predstavlja veliku sramotu za porodicu. Ponovo gleda kroz prozor, ali odlučuje da ne odustane. Možda će otac popustiti ako ga bude ponovo zamolila.

330 E L DŽEJMS Načas dozvoljava sebi da razmišlja o Maksimu. Tuga se vraća na površinu, jaka i stvarna. Neustrašivost čili i ona ponovo tone u beznađe. Iako kuca, srce joj je prazno. Hoće li ga ikad ponovo videti? Negde u Austriji, Anatoli se ponovo zaustavlja na pumpi, ali ovog puta samo da natoči gorivo. Zahteva da mu se Alesija pridruži. Ona se nevoljno vuče za njim, nesvesna okruženja. Nastavljaju put i on je obaveštava: „Uskoro ćemo ući u Sloveniju. Kad dođemo do Hrvatske, moraćeš da uđeš u prtljažnik.“ „Zašto?“ „Zato što Hrvatska nije potpisala Šengenski sporazum i postoji granica.“ Alesija prebledi. Mrzi da bude u prtljažniku. Užasava se mraka. „Kad samo se zaustavili da natočimo gorivo, kupio sam još baterija za lampu.“ Ona ga pogleda i on joj uzvraća. „Znam da to ne voliš, ali nemamo izbora.“ Ponovo se zagleda u put pred sobom. „I ovog puta ne bi trebalo da traje toliko dugo. Kad smo se zaustavili u Denkerku, pomislio sam da si se onesvestila od trovanja ugljen-monoksidom.“ Mršti se. Da ga ne poznaje, Alesija bi pomislila da je zabrinut. A danas joj se srdačno osmehnuo u restoranu. „Šta je bilo?“, pita, trgavši je iz misli. „Nisam navikla da se ponašaš brižno“, odgovara, „već samo nasilno.“ Anatoli čvršće steže volan. „Alesija, postoje posledice kad ne radiš ono što ti se kaže. Očekujem da budeš tradicionalna albanska žena. To je sve što treba da znaš. Mislim da si postala previše tvrdoglava dok si bila u Londonu.“ Alesija ne odgovara, već se okreće i nastavlja da gleda krajolik, boreći se protiv tuge. lećemo u Tiranu u 20.45 po lokalnom vremenu. Dočekuje nas ledena kiša. Tom i ja smo poneli samo ručni prtljag, te brzo prolazimo carinu i izlazimo u savremen, dobro osvetljen terminal. Ne znam šta sam očekivao, ali zgrada izgleda kao bilo koji manji evropski aerodrom opremljen svime što je putnicima potrebno. S druge strane, iznajmljeni automobil je otkrovenje. Agent iz turističke agencije me je upozorio da neću moći da iznajmim luksuzno vozilo, te se nalazim za volanom automobila za čiju marku nikad nisam čuo: dačija. To su najprimitivnija kola koja sam ikad vozio mada imaju USB ulaz, tako da mogu da uključim ajfon i koristim Guglove mape. Iznenađujem se što mi se S

Gospodin 331 automobil dopada; praktičan je i robustan. Tom ga krsti „Dejsi“. Posle kratkog pregovaranja na izlasku s parkirališta, podmićujem momka koji tu radi i odvozimo se. Noćna vožnja – po pljusku, po pogrešnoj strani puta u zemlji gde privatna lica nisu posedovala automobile do sredine devedesetih – veoma je naporna. Ipak, četrdeset minuta kasnije, Dejsi i Guglove mape nas u jednom komadu dovode do hotela Plaza u centru Tirane. „Jebote, to je bilo opasno“, promrsi Tom ispred hotela. „I te kako.“ „Mada sam vozio i u gorim uslovima“, gunđa. Gasim svetla, znajući da misli na vreme koje je proveo u Avganistanu. „Koliko si beše rekao da je udaljeno rodno mesto te devojke?“ „Zove se Alesija“, brecam se po deseti put, kako mi se čini. Pitam se koliko li je pametno što sam pristao da mi Tom pravi društvo. „Mislim daje oko tri sata vožnje odavde.“ Dobro je imati ga pored sebe u nevolji, ali diplomatija mu nikad nije bila jača strana. „Izvini, druže stari. Alesija.“ Lupka se po čelu. „Zapamtiću. Nadam se da će kiša stati do sutra. Hajde da uzmemo sobe i nađemo mesto gde možemo da popijemo nešto.“ prtljažniku mercedesa Alesija steže baterijsku lampu. Automobil se zaustavlja. Sigurno su stigli do hrvatske granice. Zatvara oči, navlači Anatolijev kaput preko glave i isključuje baterijsku lampu. Ne želi da je uhvate. Samo hoće da stigne kući. Čuje glasove – tihe, pribrane. Potom se automobil ponovo pokrene. Odahne i uključuje lampu. Priseća se kako su Maksim i ona napravili šator od ćebadi i osvetlili ga malim zmajem. Sedeli su i pričali na njegovom ogromnom,plemićkom krevetu, kolena su im se dodirivala i… Bolje brzo i nenadano obuzima. Duša je boli. Uskoro mercedes usporava pa staje. Nekoliko trenutaka kasnije Anatoli otvara prtljažnik. Alesija isključuje baterijsku lampu i seda, trepćući u mraku. Nalaze se na pustom seoskom drumu; mali četvrtasti bungalov nalazi se preko puta. Anatoli je osvetljen zadnjim farovima koji mu bacaju demonski crveni sjaj na lice, a dah mu oblikuje zloslutni oblak ispred usta. Nudi joj ruku. Pošto je umorna i ukočena, prihvata njegovu pomoć. Izlazi iz prtljažnika i tad se zatetura. On je grubo privlači u zagrljaj. „Zašto si tako ratoborna?“, šapne joj uz slepoočnicu. Čvršće je hvata oko struka, stavlja joj drugu šaku na potiljak i hvata je za kosu. Uprkos hladnoći, dah mu je vreo i težak. Pre nego što je Alesija shvatila šta se dešava, zalepio je usne na njene. Pokušava da joj gurne jezik u usta. Ona se otima. Strah i prezir U

332 E L DŽEJMS joj kolaju telom. Uzalud mu gura ruke i mahnito se vrpolji ne bi li se oslobodila. On se odmiče da je pogleda. Jače je od nje. Ruka joj sama poleće i udara ga po licu. Dlan joj bridi od udarca. Anatoli ustukne. Zapanjeno. Alesija ubrzano diše dok joj adrenalin kola venama, potiskujući strah i ostavljajući samo bes. Anatoli je šiba pogledom, trljajući obraz. Zatim je jako šamara. Jednom. Dvaput. Glava joj leti zdesna nalevo i Alesija se tetura od siline udaraca. Anatoli je grubo podiže i baca u prtljažnik. Udara ramenom, zadnjicom pa glavom. Pre nego što je stigla da se usprotivi, zalupio je haubu. „Tu ćeš ostati dok ne naučiš da se ponašaš uljudno!“, viče. Alesija se drži za glavu koja bubnji dok je grlo i oči peku od gneva. Život će joj odsad ovako izgledati. tpijam gutljaj negronija. Tom i ja sedimo u kafiću pored hotela. Savremen je, raskošan i prijatan, a osoblje je srdačno i uslužno, ali ne i nametljivo. Pored toga, imaju vraški dobar negroni. „Mislim da imamo sreće s ovim mestom“, kaže Tom i otpija još jedan gutljaj pića. „Ne znam šta sam očekivao. Koze i kuće od blata, valjda.“ „Da, i ja sam tako mislio. Ovo mesto nadmašuje sva očekivanja.“ Zamišljeno me posmatra. „Izvini, Trevetiče, ali moram da znam. Zašto ovo radiš?“ „Šta?“ „Juriš tu devojku po celoj Evropi? Zašto?“ „Ljubav“, odgovaram kao da je to najjednostavniji razlog na svetu. Zašto ne može da shvati? „Ljubav?“ „Da, veoma je jednostavno.“ „Prema tvojoj pomoći?“ Prevrćem očima. Zašto se svi hvataju za činjenicu da je Alesija bila moja spremačica? I još uvek želi da mi sprema stan! „Prihvati to, Tome. Oženiću se njome.“ Zagrcne se pićem, ispljunuvši crvenu tečnost po stolu. Ponovo se pitam koliko je bilo pametno što sam ga poveo. „Polako, Trevetiče. Jeste da je lepa devojka, koliko se sećam, ali je li to pametno?“ Sležem ramenima. „Volim je.“ On zbunjeno odmahuje glavom. „Tome, samo zato što ti nemaš petlje da uradiš ono što je ispravno i jebeno zaprosiš Henrijetu, koja je svetica u odnosu na tebe, nemoj da sudiš o drugima.“ O

Gospodin 333 Mršti se i oči mu ratoborno sevnu. „Slušaj, druže stari, ne bih obavio svoju prijateljsku dužnost ako ne bih istakao ono što je jebeno očigledno.“ „Šta je jebeno očigledno?“ „U žalosti si, Maksime.“ Glas mu je iznenađujuće nežan. „Je l' ti palo na pamet da je ta iznenadna zaluđenost način da se pomiriš s bratovljevom smrću?“ „Ovo nema nikakve veze s Kitom i nisam jebeno zaluđen. Ne poznaješ je kao ja. Ona je izuzetna žena. A upoznao sam bezbroj devojaka. Ona je drugačija. Ne zanimaju je površne budalaštine… Pametna je. Duhovita. Odvažna. I trebalo bi da čuješ kako svira klavir. Ona je jebeni genije.“ „Stvarno?“ „Da. Ovo je ono pravo. Vidim svet u potpuno novom svetlu otkako sam je upoznao. I preispitujem svoje mesto u njemu.“ „Polako.“ „Ne, Tome. Potreban sam joj. Lepo je kad si potreban nekome. A i ona je meni potrebna.“ „Ali to nije osnova za vezu.“ Škrgućem zubima. „Nije reč samo o tome. Ti si se borio za svoju zemlju, a sad vodiš uspešan posao. Šta sam ja ikad jebeno uradio?“ „Pa, upravo zauzimaš svoje mesto u istoriji porodice Trevetik i očuvaćeš nasleđe za naredna pokolenja.“ „Znam.“ Uzdišem. „Zastrašujuće je i želim da pored mene bude neko u koga imam poverenja. Neko koga volim. Neko kome se ne dopadam samo zbog bogatstva i titule. Zar mnogo tražim?“ Tom se mršti. „Ti si našao takvu ženu“, dodajem. „I uzimaš Henrijetu zdravo za gotovo.“ Uzdiše i zagleda se u skoro praznu čašu. „U pravu si“, promrmlja. „Volim Henri. Trebalo bi da uradim ispravnu stvar.“ „Trebalo bi.“ Klima glavom. „U redu, hajde da naručimo novu turu.“ Daje znak konobaru da nam donese novu turu, a ja se pitam hoću li svi moji prijatelji toliko da sumnjaju u moj odnos s Alesijom… a tek porodica. „Neka bude dupla“, dobacujem. lesija se budi i shvata da se automobil zaustavio. Motor je ugašen. Hauba se podiže i Anatoli se ponovo nadvija nad njom. „Jesi li naučila da se ponašaš pristojno?“ Dobacuje mu ubilački pogled i seda, trljajući oči. A

334 E L DŽEJMS „Izlazi. Ovde ćemo provesti noć.“ Ovog puta joj ne nudi ruku, već samo uzima svoj kaput i oblači ga. Ledeni vetar šiba oko nje i Alesija zadrhti. Sve je boli, ali izlazi iz prtljažnika. Natmureno staje u stranu i čeka njegov sledeći korak. Anatoli je prati pogledom i ljutito skuplja usne u tanku crtu. „Jesi li sad malo poslušnija?“, pita zajedljivo. Ne odgovara. On frkće i uzima njihov prtljag. Alesija se osvrće. Nalaze se na parkiralištu u centru grada. U blizini stoji veliki hotel. Visok je nekoliko spratova i obasjan kao u holivudskom filmu. Na fasadi stoje reči vestin krauning.Anatoli je iznenada hvata za ruku i vuče prema ulazu. Ne usporava i ona mora da trčkara kako bi održala korak s njim. Predvorje je moderno, u mermeru i staklu. Alesija vidi neupadljiv znak da su u Vestinu u Zagrebu. Anatoli im uzimasobu na, kako se čini, tečnom hrvatskom. Nekoliko minuta kasnije, voze se liftom na petnaesti sprat. Uzeo im je raskošan apartman namešten u krem i smeđim tonovima. U dnevnoj sobi su kauč, radni sto i stočić. Kroz otvorena klizna vrata, Alesija vidi jedan krevet. Jedan. Ne! Umorna i bespomoćna, ostaje da stoji na pragu. Anatoli skida kaput i baca ga na kauč. „Jesi li gladna?“, pita i otvara komodu ispod televizora. Konačno nalazi mini-bar. „Odgovori?“, brecne se. Alesija klima glavom. Anatoli maše prema knjizi u kožnom povezu na radnom stolu. „Pozvaćemo sobnu uslugu. Izaberi nešto. I skini jaknu.“ Alesija podiže knjigu i lista do stranice s jelovnikom. Prelazi pogledom po ponudi na hrvatskom i engleskom i odmah bira najskuplje jelo. Nema grižu savesti što će naterati Anatolija da plati. Mršti se jer se seća kako se protivila kad god je Maksim plaćao… Anatoli je izvadio dve bočice viskija i već otvara obe. Da, nema nimalo griže savesti. Ona je žrtva otmice i on ju je već fizički napao. Duguje joj. Ali s Maksimom… odnos je bio drugačiji. Ona je dugovala njemu. Mnogo. Svom gospodinu. Potiskuje misli o njemu, kasnije će tugovati. „Ja ću biftek s duplom porcijom salate“, kaže. „I pomfrit. I čašu crnog vina.“ Anatoli se iznenađeno okreće prema njoj. „Vino?“ „Da, vino.“ Načas je posmatra. „Usvojila si mnogo zapadnjačkih manira.“ Ona se ispravlja. „Volela bih da popijem čašu francuskog crnog vina.“

Gospodin 335 „Još i francuskog?“ Izvija obrvu. „Da.“ Zatim dodaje: „Molim te.“ „U redu, naručićemo bocu.“ Ležerno sleže ramenima. Zvuči veoma razumno. Ali nije. On je čudovište. Sipa viski iz obe bočice u čašu i gleda je dok poseže za telefonom. „Znaš, veoma si privlačna, Alesija.“ Ona se kruti. Šta sad? „Jesi li i dalje nevina?“ Glas mu je tih, zavodljiv. Alesija zine. Blago joj se zavrti u glavi. „Naravno“, odgovara tiho, trudeći se da istovremeno izgleda besno i posramljeno. On ne sme da sazna istinu. Pogled mu postaje grublji. „Izgledaš drugačije.“ „I jesam drugačija. Oči su mi se otvorile.“ „Neko ti je otvorio oči?“ „Samo… moja iskustva“, kaže šapatom, žaleći što je išta odgovorila. Samo je čačkala mečku. Anatoli zove sobnu uslugu i naručuje večeru, a Alesija skida jaknu i seda na kauč, obazrivo ga gledajući. On završava razgovor, uzima daljinski, pušta lokalne vesti i seda za radni sto. Neko vreme gleda vesti i pijucka viski, ne obraćajući pažnju na nju. Alesiji je drago što mu nešto drugo zaokuplja pažnju. I ona gleda televiziju iako ne razume hrvatski i uspeva da shvati tek nekoliko reći. Koncentriše se jer ne želi da joj misli lutaju kako se ne bi vratile na Maksima. Neće da tuguje pred Anatolijem. Vesti se završavaju i on se ponovo okreće prema njoj. „I, pobegla si od mene?“ Misli li na ono odjuče? „Kad si otišla iz Albanije.“ Otpija poslednji gutljaj viskija. „Pretio si da ćeš mi polomiti prste.“ Zamišljeno trlja bradu. „Alesija… ja…“ Začuti. „Ne želim opravdanja, Anatoli. Ne postoji opravdanje za takvo ponašanje prema drugom ljudskom biću. Pogledaj mi vrat.“ Povlači okovratnik džempera da pokaže masnice koje joj je juče napravio i podiže bradu kako bi bolje video. On crveni. Neko tiho kuca na vrata. Anatoli je osujećeno pogleda pa odlazi da otvori. Ispred mladić u hotelskoj uniformi stoji pored kolica. Anatoli mu daje znak da uđe pa staje u stranu dok poslužitelj povlači poluge kako bi kolica pretvorio u priručni sto. Zastrt je belim platnenim stolnjakom i raskošnim podmetačima

336 E L DŽEJMS za dvoje. Vesela žuta ruža stoji u keramičkoj vazi kako bi udahnula malo romantike. Kakva ironija. Tuga ponovo izbija na površinu i Alesija potiskuje suze dok konobar otvara vino. Stavlja zapušač u keramičku posudu, uzima nekoliko tanjira iz posude za zagrevanje ispod kolica i razmetljivo skida poklopce. Od mirisa joj polazi voda na usta. Ahatoli govori nešto na hrvatskom i pruža konobaru novčanicu koja liči na deset evra, zbog čega mladić izgleda veoma zahvalno. Ostavlja ih same i Anatoli joj maše da priđe. „Dođi da jedemo.“ Zvuči natmureno. Pošto je gladna i umorna od svađa, Alesija seda za priručni sto. Tako će izgledati, volja će joj polako slabiti i s vremenom će popustiti ovom čoveku. „Ovo je veoma zapadnjački, zar ne?“, kaže on, smeštajući se naspram nje i podižući bocu. Toči joj vino. Alesija razmišlja o njegovoj ranijoj izjavi. Ako Anatoli želi tradicionalnu albansku ženu, onda će to i dobiti. Neće jesti s njim i spavaće s njim samo kad on želi seks. Sigurno to nije ono što on stvarno hoće. Ona zuri u tanjir dok se zidovi skupljaju oko nje, gušeći je. „Gezuar,Alesija“, progovara on, što je tera da podigne pogled. Anatoli je podigao čašu da nazdrave, oči su mu širom otvorene a izraz srdačan. Alesija se ježi. Nije očekivala tu… čast! Podiže čašu, kolebljivo nazdravlja i otpija gutljaj. „Mmm“, promrmlja i zatvara oči, opijena ukusom vina. Potom ih otvara i vidi da je Anatoli posmatra. Oči su mu potamnele i u njima vidi obećanje nečega što ne želi. Odmah gubi apetit. „Nećeš ponovo pobeći od mene, Alesija“, kaže on. „A sad jedi.“ Ona zuri u šniclu na tanjiru.

Trideseto poglavlje Anatoli joj toči još vina. „Gotovo nisi ni takla hranu.“ „Nisam gladna.“ „U tom slučaju, mislim da je vreme da odemo u krevet.“ Ona brzo podiže pogled zbog njegovog glasa. Zavalio se na stolici i posmatra je. Čeka. Kao grabljivica. Kažiprstom lupka po donjoj usni kao da je zadubljen u misli, a oči mu sijaju. Popio je bar tri čaše vina. I viski. Ispija čašu i polako ustaje. Ne skreće pogled s njenog. Izraz mu je vatren, mračan. Paralisana je njegovim pogledom. Ne. „Ne vidim zašto bih čekao prvu bračnu noć.“ Približava joj se. „Ne, Anatoli“, odgovara šapatom. „Molim te, nemoj.“ Čvrsto steže ivicu stola. Prelazi joj prstom po obrazu. „Lepotice“, šapuće. „Ustaj. Ne otežavaj oboma.“ „Trebalo bi da sačekamo“, odgovara ona dok brzo razmišlja šta može da uradi. „Ne želim da čekam. I ako budem morao da se borim s tobom, onda ću se boriti.“ Naglo se pomera, hvata je za ramena i toliko silovito podiže da joj stolica pada na pod. Strah i ljutnja joj sevaju telom. Otima se i šutira. Stopalom ga pogađa u cevanicu a zatim šutne sto. Tanjiri i pribor zveckaju, a njena čaša se ruši i vino se proliva. „Jao, jebote“, zakuka on. „Ne!“, vrisne i izmahuje nogama i pesnicama u nadi da će ga pogoditi. On se savija i hvata je oko struka, privukavši je k sebi. Podiže je, a ona i dalje šutira sve oko sebe ne bi li dohvatila njega. „Ne!“, vrišti. „Molim te, Anatoli!“ Ne obazire se na njene krike, već je čvršće steže i delom nosi a delom vuče u spavaću sobu. „Ne. Ne. Prestani!“

338 E L DŽEJMS „Tišina!“, drekne. Prodrma je pa je baca na krevet, licem nadole. Seda pored nje, držeći je na mestu jednom rukom dok joj drugom vuče čizme. „Ne!“, vrišti ponovo. Uvija se, šutira ga, jednom, dvaput, pokušava da se oslobodi i udara ga pesnicama. „Jebem ti, Alesija!“ Podivljala je. Bes i prezir ispunjavaju je snagom koju nije ni znala da ima. Bori se, obuzeta gnevom koji usmerava na čoveka koga mrzi. „U pičku materinu.“ Anatoli se baca na nju i prikiva je za dušek, izbivši joj vazduh. Pokušava da ga otrese, ali pretežak je. „Smiri se“, dahće joj na uvo. „Smiri se.“ Alesija se umiruje kako bi smislila šta će i s mukom je udahnula. Anatoli se načas podiže i prevrće je tako da gledaju jedno u drugo. Nogom joj drži butine na mestu pa je grabi za ruke i povlači ih iznad njene glave, prikovavši ih jednom šakom. „Želim te. Ti si moja žena.“ „Molim te, nemoj“, šapuće dok zuri u njegove iskolačene oči. U njima vidi koliko je uzbuđen – vitko telo mu pulsira od želje. Oseća ga na kuku. Anatoli teško diše i pomera joj slobodnu ruku niz telo, preko grudi i stomaka do rajsferšlusa. „Ne. Anatoli, molim te. Krvarim. Molim te, krvarim.“ Očajnički laže ne bi li ga sprečila. On se mršti kao da ne shvata. U sledećem trenutku se želja na njegovom licu povlači pred gađenjem. „Oh“, promrsi. Pušta joj ruke, kotrlja se s nje i zuri u tavanicu. „Možda bi trebalo da sačekamo“, gunđa. Alesija se okreće na bok, podiže kolena i sklupča se u loptu kako bi bila što manja. Očajanje, gađenje, strah – to joj je sad društvo za spavanje. Čini joj se da će se ugušiti od suza. Oseća kako se dušek pomera jer Anatoli ustaje i vraća se u dnevnu sobu. Koliko dugo može da plače dok joj suze ne presuše? Nekoliko trenutaka. Sekundi. Sati. Anatoli je pokriva ćebetom. Oseća kako se dušek ugiba dok se smešta ispod pokrivača. Prevrće se, prebacuje ruku preko nje i privlači je bliže. „Lepo ćeš mi odgovarati, carissima“, mrmlja. Usnama joj iznenađujuće nežno prelazi po obrazu. Alesija stavlja pesnicu na usta kako bi ugušila vrisak.

Gospodin 339 Iznenada se budi. Soba je u polumraku, obasjana samo sivom svetlošću zore. Anatoli čvrsto spava pored nje. Lice mu je opušteno i manje strogo. Misli joj se roje dok gleda u tavanicu. Još je obučena i obuvena. Mogla bi da pobegne. Idi. Odmah, govori sebi. Polako, nečujno ustaje s kreveta i šunja se iz sobe. Ostaci večere još su na stolu. Alesija stavlja nekoliko hladnih krompirića u usta. Dok žvaće, pretura po torbi i nalazi novac. Gura novčanice u zadnji džep. Zatim osluškuje. On i dalje spava. Njegov kofer je pored torbe. Možda u njemu drži novac… To bi joj pomoglo da pobegne. Pažljivo otkopčava kofer, ne znajući šta će naći. Uredno je spakovan. Odeća – i njegov pištolj. Pištolj. Uzima ga. Mogla bi da ga ubije. Pre nego što on ubije nju. Srce joj mahnito lupa i vrti joj se u glavi. Ona ima moć. Sredstvo. Pištolj je težak u njenoj šaci. Ispravlja se, vraća se do vrata spavaće sobe i gleda usnulog Anatolija. Nije se ni pomerio. Jeza joj prolazi kroz kičmu i disanje joj postaje plitko. Oteo ju je. Tukao ju je. Gušio ju je. Umalo je nije silovao. Prezire ga. Plaši ga se. Podiže drhtavu ruku i cilja. Tiho otkoči pištolj. Bubnji joj u glavi i graške znoja joj izbijaju na čelu. To je to. Njen trenutak. Ruka joj se trese i vid joj se muti od suza. Ne. Ne. Ne. Ne. Brzo se sklanja od vrata i spušta ruku. Ona nije ubica. Okreće pištolj. I zuri u cev. Videla je dovoljno američkih filmova da bi znala šta treba da uradi. Ne želi pokorno da prihvati sudbinu. Ovo je način da je izbegne. Može sad sve da završi. Njenim mukama bi bio kraj. Neće više ništa osećati. Nikad više. Pred očima vidi majčino potreseno lice. Mama. Ona će biti skrhana… Pomišlja na Maksima. I odmah odbacuje tu misao. Nikad ga više neće videti.

340 E L DŽEJMS Grlo joj se steže. Osećanja je guše. Zatvara oči. Zadihana je. Može da umre od svoje ruke umesto od Anatolijeve… I neko će posle morati da počisti nered. Ne. Ne. Ne. Ruši se na pod. Poražena. Ne može sebi da oduzme život. Nije sposobna za to. Duboko u sebi zna da želi da živi zbog trunke nade da će ponovo videti Maksima. Ne može da beži. Mora da se vrati kući. Zagreb nije udaljen pet dana hoda od Londona, već je mnogo dalje. Nemoćna je. Ljulja se napred-nazad, obavivši ruke oko sebe i stežući pištolj. Tiho se prepušta patnji. Nikad nije bila tako malodušna. Nikad nije prolila toliko suza. Čak ni posle traumatičnog bekstva i dugačkog pešačenja do Magde. Patila je za bakom – ali nikad nije osetila ovakvo beznađe. Ova tuga je sveprožimajuća. Ne može da ga ubije, a ne može ni sebe. Ostala je bez muškarca koga voli i vezana je za čoveka koga prezire. Srce joj je slomljeno. Ne. Više nema srce. Kako se sunce pomalja na horizontu, Alesija prestaje da plače i kroz suze gleda pištolj. Sličan je očevom. Ima nešto što može da učini; toliko puta je gledala oca kako to radi. Vadi okvir i iznenađuje se što nalazi samo četiri metka. Vadi ih pa snažno povlači oprugu i hvata poslednji koji ispada iz komore. Vraća okvir u pištolj i gura metke u džep. Zatim vraća pištolj u kofer i zakopčava ga. Ustaje i otire suze. Dosta plakanja, prekoreva se. Gleda zagrebačke krovove na svetlosti ranog jutra. S petnaestog sprata hotela grad izgleda kao pačvork od pečene gline. Pogled je prelep i načas se pita je li i Tirana takva. „Budna si.“ Anatolijev glas je trgne. „Ogladnela sam.“ Gleda ostatke hrane na stolu. „A sad idem da se istuširam.“ Uzima torbu, žuri u kupatilo i zaključava vrata. Izlazi i zatiče Anatolija obučenog. Poslužitelj je sklonio ostatke večere i postavio čist stolnjak na kojem je poslužen kontinentalni doručak. „Ostala si“, kaže on tiho. Izgleda skrušeno iako je obazriv kao i uvek. „Kuda bih otišla?“, odgovara umorno. Sleže ramenima. „Već si jednom pobegla.“ Alesija ga gleda. Nema. Utučena. Iscrpljena. „Jesi li ostala zato što ti je stalo do mene?“, pita šapatom.

Gospodin 341 „Ne laskaj sebi“, odvraća, seda i podiže kroasan s čokoladom iz korpe s hlebom. Anatoli se smešta naspram nje. Alesija vidi da potiskuje slabašan osmeh ispunjen nadom. om i ja tumaramo po velikom Skenderbegovom trgu blizu hotela. Jutro je vedro i hladno, a sunce se odbija od raznobojnih mermernih pločica na ogromnom prostoru. S jedne strane je.bronzani spomenik albanskog heroja iz petnaestog veka na konju, a s druge je Nacionalni istorijski muzej. Iako želim da se odmah zaputimo u Alesijin rodni grad i pronađemo kuću njenih roditelja, moramo da sačekamo prevodioca. Nemiran sam, živčan i ne drži me mesto, tako da Tom i ja odlučujemo da ubijemo vreme brzim obilaskom muzeja. Kako bih skrenuo misli, fotografišem i objavljujem poneku sliku na mrežama. Dvaput me opominju, ali ne obazirem se i nastavljam krišom da fotkam. Ne može se porediti s Britanskim muzejom, ali ilirski artefakti me opčinjavaju. Tom je, naravno, intrigiran izloženim srednjovekovnim oružjem. Albanija ima bogatu i krvavu istoriju. U deset se spuštamo jednim bulevarom uokvirenim drvoredom prema kafeteriji u kojoj bi trebalo da se nađemo s prevodiocem. Zapanjen sam koliko muškaraca sedi napolju i pije kafu po hladnoći. Gde su žene? Tanas Ceka je tamnokosi i tamnooki diplomac Univerziteta u Tirani koji sprema doktorsku disertaciju iz engleske književnosti. Besprekorno govori engleski, srdačno se osmehuje, opuštenog je držanja – i poveo je devojku. Zove se Drita i studira istoriju. Sitna je i lepa, ali ne govori engleski tako dobro kao njen momak. Želi da pođe s nama. Pa, to bi moglo da bude komplikovano. Tom me gleda, a ja sležem ramenima. Nemam vremena da se raspravljam. „Nisam siguran koliko ćemo se zadržati“, ističem dok završavam kafu. Mogla bi da se koristi kao razređivač – mislim da nikad nisam probao tako jaku kafu. „U redu je, oslobodio sam raspored za celu nedelju“, odgovara Tanas. „Nisam nikad bio u Kukešu, ali Drita jeste.“ „Šta znaš o Kukešu?“, pitam je otvoreno. Ona nervozno dobacuje pogled dečku. „Zar je toliko loše?“ Prelazim pogledom s jednog na drugo. T

342 E L DŽEJMS „Na glasu je. Kad su komunisti pali, Albanija je bila…“Tanas zastaje. „Prošla je kroz teške trenutke.“ Tom trlja šake. „Volim izazove“, kaže. Tanas i Drita su dovoljno pristojni da se nasmeju. „Trebalo bi da dobro prođemo s obzirom na vremenske uslove“, objašnjava Tanas. „Auto-put je prohodan i sneg nije padao dve nedelje.“ „Hoćemo li onda da krenemo?“ predlažem, nestrpljiv da pođemo. rajolik se promenio. Nema više sumornih jalovih polja severne Evrope; teren je kamenit i svetao na zimskom suncu. Alesija bi u drugačijim okolnostima uživala u ovom delu puta. Dotad je gledala samo evropske autoputeve. Ali ona je s Anatolijem, muškarcem za koga će je silom udati – a tek treba da se suoči s ocem kad se vrati u Kukeš. Ne raduje se neminovnom sukobu, najviše zato što zna da će iskaliti ljutnju na njenoj majci. Zabrinjavajuće brzo prelaze još jedan most. Ispod njega je velika vodena površina koja je podseća na Drim – kao i na more. More. I Maksima. Dao joj je more. Hoće li ga ikad više videti? „Hrvatska obala je veoma živopisna. Često poslujem ovde“, Anatoli prekida tišinu koja ih prati od Zagreba. Alesija okreće glavu prema njemu. Njegov posao je ne zanima. Ne želi da zna čime se bavi. Svojevremeno je bila radoznala, ali to vreme je prošlo. Uostalom, kao njegova žena – dobra albanska žena – neće zapitkivati. „Imam nekoliko nekretnina ovde.“ Pohlepno se smeška i Alesija shvata da pokušava da je zadivi kao kad su se upoznali. Okraće se prema prozoru i gleda u more, a misli joj se vraćaju u Kornvol. ožnja kroz Tiranu je, iskreno, zastrašujuća. Pešaci imaju izluđujuću naviku da bez upozorenja zakorače na ulicu, a ne postoje pravila na kružnim tokovima – automobili, kamioni i autobusi se bore za prvenstvo. Podseća na onaj izazov kad se dva automobila zalete jedan prema drugome da vide koji će vozač prvi skrenuti da izbegne sudar. Ovim tempom će mi se živci sasvim istanjiti dok stignemo do Kukeša. Tom neprestano treska rukom po komandnoj tabli i viče na pešake i druge vozače. Jebeno me izluđuje. „Jebem ti, Tome, jebeno umukni! Pokušavam da se koncentrišem.“ „Izvini, Trevetiče.“ K V

Gospodin 343 Nekim čudom, nepovređeni izlazimo iz grada. Malo se opuštam na glavnom putu, ali vozim polako jer su vozači u ovoj zemlji nepredvidljivi. Usput prolazimo pored nekoliko automehaničarskih servisa i bezbroj pumpi. Ostavljamo Tiranu za sobom i prolazimo pored veličanstvene neoklasicističke zgrade koja podseća na svadbenu tortu. „Šta je to?“, pitam. „Hotel“, odgovara Tanas. „Već godinama se renovira.“ Pogledi nam se sreću u retrovizoru i on sleže ramenima. „Hmm.“ Ravnice izgledaju plodno i zeleno s obzirom na to da je februar. Polja su istačkana četvrtastim kućama s crvenim krovovima. Dok vozim, Tanas nam priča skraćenu istoriju Albanije i otkriva još podataka o sebi. Njegovi roditelji su preživeli pad komunizma i oboje su naučili engleski tako što su slušali BBC, iako je to bilo zabranjeno. Otkrivam da Albanci mnogo cene BBC i većinu stvari koje imaju veze s Engleskom. Svi žele da odu tamo. Ili u Ameriku. Tom i ja se zgledamo. Drita tiho nešto govori Tanasu i on nam prevodi. Kukeš je nominovan za Nobelovu nagradu za mir 2000, nakon što je prihvatio stotine hiljade izbeglica za vreme sukoba na Kosovu. Znam to. Sećam se Alesijinog ponosnog pogleda dok mi je pričala o Kukešu i Albaniji u krčmi u Trevetiku. Prošla su dva dana otkako je otišla, ali osećam se kao da mi je neko odsekao ruku. Gde si, ljubavi moja? Izbijamo na glavni auto-put koji vodi prema Kukešu i uskoro se penjemo prema hladnom plavom nebu, sve više i više prema veličanstvenim Prokletijama, čiji su vrhovi pokriveni snegom, i vencima Šar-planine i Koraba, koji dominiraju krajolikom. Prolazimo pored klisura s bistrim belim planinskim rekama, nazubljenih kanjona i oštrih litica. Priroda je prelepa i izgleda netaknuto ako se izuzme ovaj moderni auto-put. Povremeno nailazimo na seoca s kućama od pečene gline iz čijih dimnjaka se izvija dim, s balama sena, vešom na konopcima, slobodnim kozama, vezanim kozama – ovo je Alesijina zemlja. Moja slatka devojka. Nadam se da si dobro. Dolazim po tebe.

344 E L DŽEJMS Temperatura opada što se više penjemo. Tom je preuzeo kako bih mogao da se igram di-džeja i pravim fotografije telefonom. Tanas i Drita su tihi, uživaju u lepoti i slušaju Hastl i dron, koje sam s telefona pustio preko zvučnika. Izlazimo iz dugačkog planinskog tunela i otkrivam da smo među vrhovima. Pokriveni su snegom, ali su iznenađujuće goli, s veoma malo drveća. Tanas objašnjava da je posle pada komunističkog režima bilo nestašica gasa i da su na nekim mestima žitelji posekli drveće za ogrev. „Mislio sam da smo se popeli dovoljno visoko da budemo iznad drveća“, kaže Tom. Usred ove krševite divljine nailazimo na naplatnu rampu. Stajemo u red iza malobrojnih čuknutih automobila i kamiona. Utom mi telefon zazvoni. Zapanjen sam što imam signal u ovim planinama na vrhu istočne Evrope. „Olivere, šta ima?“ „Izvinjavam se što vas prekidam, Maksime, ali javila se policija. Žele da razgovaraju s vašom… ovaaaj… verenicom, gospođicom Demači.“ Ah… dakle, sad zna. Ne obazirem se na to što je pomenuo moju verenicu. „Kao što znaš, Alesija se vratila u Albaniju, pa će policija morati da sačeka dok se ne vrati u London.“ „Tako sam i mislio.“ „Jesu li rekli još nešto?“ „Pronašli su tvoj kompjuter i nešto muzičke opreme.“ „To su lepe vesti!“ „Slučaj je sad u rukama Metropolske policije. Izgleda da su ljudi koji su napali gospođicu Demači već poznati policiji koja je tragala za njima zbog umešanosti u druge zločine.“ „Met? Narednik Nankerou je pomenuo da možda postoji poternica za onim govnarima.“ Tom me pogleda krajičkom oka. „Jesu li osuđeni?“ „Koliko ja znam, nisu još, gospodine.“ „Obaveštaj me šta se dešava ako možeš. Hoću da znam jesu li osuđeni i hoće li tražiti da izađu uz kauciju.“ „U redu.“ „Samo prenesi policiji da je gospođica Demači morala da se vrati u Albaniju zbog porodičnih problema. Je li sve ostalo u redu?“ „Cakum-pakum.“ „Cakum-pakum?“ Podrugljivo se osmehnem. „Super.“Prekidam vezu i dajem Tomu pet evra da plati putarinu.

Gospodin 345 Ako su Dante i njegov pajtaš još u zatvoru, policija se ozbiljno posvetila njihovom slučaju. Možda su ih optužili i za trgovinu ljudima. Nadam se da jesu. Nadam se da će baciti drkadžije u ćeliju i zaturiti ključ. Uskoro vidimo putokaz za Kukeš i raspoloženje mi se popravlja. Skoro smo stigli. Nailazimo na ogromno jezero, ali Guglove mape mi otkrivaju da je to zapravo reka – Drim, koja se uliva u jezero Fijerzu. Sećam se s koliko je žara Alesija pričala o prirodi oko svog rodnog grada. Moja nestrpljivost naglo raste. Teram Toma da brže vozi. Videću je. Izbaviću je. Nadam se. Možda joj spašavanje nije potrebno. Možda želi da bude ovde. Ne misli tako! Posle krivine se konačno ukazuje Kukeš. Smešten je u dolini pored široke plavozelene reke ili jezera i okružen visokim planinama. Pogled je zaista veličanstven. Au. Ovo je Alesija gledala, svakog dana. Prelazimo stameni most na reci. Na litici iznad njega jedna avetinjska napuštena građevina čuva stražu. Pitam se je li to još jedan nedovršeni hotel. a obodu Nikšića, u Crnoj Gori, Anatoli se zaustavlja na parkiralištu drumske kafane. Alesija malodušno gleda kroz prozor. „Gladan sam, a sigurno si i ti. Hajdemo“, kaže joj. Ona ne gubi vreme na raspravu, već ga prati u prijatan, čist restoran. Prilično je nov i veselo ukrašen – automobilskim delovima – iznad šanka je drečavocrvena osovina. Restoran odiše toplom atmosferom. Ali to ne utiče na Anatolija; razdražljiv je. U poslednja dva sata je nekoliko puta udario volan i glasno psovao jer su ga drugi vozači nervirali. On nije strpljiv čovek. „Naruči nam nešto. Idem u toalet. Nemoj da bežiš, pronaći ću te.“ Mršti joj se i ostavlja je da izabere sto. Alesiji se sad žuri kući. Posle Anatolijevog sinoćnog ponašanja ne želi da provede još jednu noć s njim. Radije bi se suočila s ocem. Prelazi pogledom po jelovniku i pokušava da pronađe neku reč koja podseća na englesku ili albansku, ali umorna je i ne može da se usredsredi. Anatoli se vraća. I on izgleda umorno. Nije ni čudo, već nekoliko dana neprestano vozi, ali ona nema nimalo saosećanja za njega. „Šta si naručila?“, pita otresito. „Ništa, evo ti jelovnik.“ Pruža mu ga kako ne bi stigao da plane. Prilazi im konobar i Anatoli naručuje iako je nije pitao šta želi. Zapanjena je što on tečno govori i crnogorski. Konobar odlazi, a Anatoli vadi telefon. N

346 E L DŽEJMS Pogled hladnih plavih očiju sreće se s njenim. „Ćuti sad“, kaže i poziva nekoga. „Dobar dan, Špresa. Je li Džak tu?“ Mama! Alesija se ispravlja. Veoma je uzbuđena. On priča s njenom majkom. „Oh… Pa, kažite mu da ćemo stići večeras oko osam…“ Prelazi pogledom na nju. „Da, sa mnom je. Dobro je… Ne… U toaletu je.“ „Molim!“ Anatoli podiže kažiprst do usana. „Anatoli, daj mi da čujem majku“, zahteva Alesija i pruža ruku prema telefonu. „Vidimo se tad. Doviđenja.“ Prekida vezu. „Anatoli!“Samo što ne zaplače od besa. Knedla joj se pravi u grlu. Nikad nije toliko patila za domom kao sad. Mama. Kako je mogao da joj odbije da čuje majku? „Da si bila malo ljubaznija i zahvalnija, pustio bih te da pričaš s njom“, odgovara. „Prevalio sam dug put zbog tebe.“ Alesija ga strelja pogledom pa obara glavu. Ne želi da uzvrati na izazov u njegovim očima; ne može da ga gleda posle ovog poslednjeg udarca. On je okrutan, osvetoljubiv, mrzovoljan i detinjast. Sve ćelije u telu joj ključaju od besa. Nikad mu neće oprostiti zbog svega što joj je uradio. Nikad. Može samo da se nada da će otac popustiti njenim molbama umesto da je natera na taj brak. ukeš izbliza nije onakav kakvim sam ga zamišljao. Gradić je neupadljiv s trošnim stambenim četvrtima u sovjetskom stilu. Drita nas preko Tanasa obaveštava da je izgrađen u sedamdesetim godinama. Prvobitni stari grad nalazi se na dnu jezera; dolina je poplavljena kad je napravljena hidroelektrana koja napaja okolinu strujom. Ulice su uokvirene jelama, zemlja je pokrivena snegom i ulice su puste. Vidim nekoliko prodavnica s kućnim aparatima, odećom i opremom za zemljoradnju kao i dva-tri supermarketa. Zatim banka, apoteka i više kafeterija ispred kojih, po običaju, natrontani muškarci piju kafu na poslepodnevnom suncu. Ponovo, gde su žene? Najupadljivije je što se na kraju svake ulice vide visoke, ponosite planine. Okruženi smo njihovom veličanstvenom lepotom i žao mi je što nisam poneo lajku. K

Gospodin 347 Turistička agencija nam je rezervisala sobe u hotelu koji se, začudo, zove Amerika. Guglove mape nas navode do njega. Zgrada je neobična mešavina starog i novog, a ulaz podseća na vrata Deda Mrazove kuće, pogotovo sad kad je poprašen snegom. Ulazimo i zinem jer nikad nisam video toliko kiča na jednom mestu. Dupke je puno turističkih drangulija iz Amerike, uključujući nekoliko plastičnih replika Kipa slobode. Nemoguće je imenovati takvo uređenje, ali deluje… veselo i toplo. Recepcioner je žilav bradat tridesetogodišnjak koji nas srdačno dočekuje na lošem engleskom pa nas uvodi u majušni lift kako bi nas odveo do soba. Tom i ja uzimamo onu s dva kreveta, dok sobu s bračnim ustupamo Tanasu i Driti. „Možeš li da ga pitaš kako da stignemo ovde?“ Pružam Tanasu izgužvani list papira s adresom Alesijinih roditelja. „Naravno, kad biste želeli da krenemo?“ „Za pet minuta. Čim se raspakujemo.“ „Stani malo, Trevetiče“, umeša se Tom. „Zar ne možemo prvo da popijemo nešto?“ Hmm… Što bi moj otac rekao, malo tečne kuraži uvek dobro dođe. „Brzo piće. I samo jedno. Važi? Idem da upoznam buduću tazbinu – neću da se naroljam.“ Tom zadovoljno klima glavom i uzima krevet bliži vratima. „Nadam se da ne hrčeš“, gunđam dok vadim stvari iz torbe. Sat vremena kasnije zaustavljam automobil na malom isključenju koje vodi do otvorene zarđale kapije. Iza nje se pruža betonirani prilaz do usamljene kuće s krovom od pečene gline na obali Drima. Odavde se vide samo crepovi. „Tanase, bilo bi bolje da pođeš sa mnom“, kažem. Ostavljamo Dritu i Toma u automobilu. Zalazeće sunce baca dugačke senke po prilazu. Nalazimo se na velikom imanju, okruženom golim stablima mada ima nekoliko jela. Vidim i dobro održavan povrtnjak. Trospratna kuća je svetlozelena i odavde vidim dve terase što gledaju na reku. Veća je od drugih pored kojih smo prošli dok smo dolazili. Možda su Alesijini roditelji bogati. Nemam predstavu. Jezero izgleda veličanstveno, obasjano zalazećim zimskim suncem. Na spoljnom delu kuće je satelitski tanjir, koji me podseća na razgovor koji sam vodio s Alesijom. I bila sam u Americi tako što sam gledala serije. Američke programe? Da. Netfliks. HBO. Kucam na vrata za koja nagađam da su ulazna. Napravljena su od dobrog, čvrstog drveta, tako da kucam ponovo, jače ovog puta kako bih bio siguran da

348 E L DŽEJMS će me čuti. Srce mi ubrzano lupa i graške znoja mi se slivaju niz leđa uprkos hladnoći. To je to. Samo hrabro, druže. Upravo ću upoznati buduću taštu i tasta – iako oni to još ne znaju. Vrata se otvaraju do polovine. Pri svetlosti iz hodnika vidim sitnu sredovečnu ženu s maramom na glavi. Vidim da me upitno odmerava. Njen pogled sličan je Alesijinom. „Gospođa Demači?“ „Da.“ Izgleda zbunjeno. „Ja sam Maksim Treveljan i došao sam zbog vaše ćerke.“ Ona zine, ubrzano trepćući. Zatim šire otvara vrata. Vitka je, uskih ramena. Staromodno je obučena u dugačku široku suknju i bluzu. Kosa joj je pokrivena maramom, što me podseća na trenutak kad sam prvi put video njenu ćerku kako stoji poput preplašenog zeca u mom predsoblju. „Alesija?“, pita šapatom. „Da.“ Mršti se. „Moj muž… nije tu.“ Engleski joj je zarđao i naglasak joj je mnogo jači od ćerkinog. Uzrujano gleda prilaz iza mene – ne znam šta očekuje da će videti – pa se zagleda pravo u mene. „Ne smete da budete ovde.“ „Zašto?“, pitam. „Moj muž nije kod kuće.“ „Ali moram da razgovaram s vama o Alesiji. Mislim da je ona na putu ovamo.“ Ona krivi glavu, odjednom pripravna. „Očekujemo je uskoro. Čuli ste da se vraća?“ Srce mi poskoči. Vraća se kući. Bio sam u pravu. „Jesam. I došao sam da pitam vas i vašeg supruga za…“, gutam knedlu, „za… ruku vaše ćerke.“ aš poslednji granični prelaz, carissima“, kaže Anatoli. „Vraćamo se u domovinu. Šteta je što si otišla krišom kao lopov i osramotila porodicu. Kad se vratimo, trebalo bi da se izviniš roditeljima zbog brige koju si im zadala.“ Alesija skreće pogled. U sebi ga proklinje zato što je tera da oseti grizu savesti zbogbekstva. Pobegla je od njega! Zna da mnogi Albanci napuštaju zemlju kako bi radili u inostranstvu – ali ženama to nije tako lako. „N

Gospodin 349 „Ovo je poslednji put da moraš u prtljažnik. Ali čekaj, moram prvo da kupim nešto.“ Ona se okreće i gleda prema zapadu gde je sunce konačno zašlo iza brda. Hladnoća joj prodire kroz odeću i obavija joj se oko srca. Zna da je to zato što pati za jedinim muškarcem kog će ikad voleti. Suze joj nenadano naviru na oči, ali trepće da ih potisne. Ne sad. Ne želi da pruži Anatoliju to zadovoljstvo. Plakaće noćas. S majkom. Duboko udiše. Ovako miriše sloboda – hladno, nepoznato. Kad ponovo bude duboko udahnula, biće u domovini i njene pustolovine će postati… kako je ono Maksim rekao? Ludorija iz prošlosti. „Ulazi. Uskoro će pasti mrak“, breca se Anatoli i otvara haubu. Noć pripada džinima. I ona sad gleda jednog. Eto šta je on. Oličenje džina. Ulazi bez protivljenja, ne dodirujući ga. Približava se kući i prvi put oseća radost što će videti majku. „Uskoro, carissima“, kaže on. Oči mu uznemirujuće blistaju. „Zatvori haubu“, odgovara i steže baterijsku lampu. Anatoli zajedljivo izvija usne pa spušta haubu, ostavivši je u mraku. ospođa Demači zine. Potom još jednom brzo i uznemireno pogleda iza mene i pomera se u stranu. „Uđite.“ „Sačekaj u kolima“, kažem Tanasu i ulazim za njom u skučeno predsoblje. Ona pokazuje na policu s cipelama. Oh. Brzo izuvam čizme, odahnuvši što imam uparene čarape. A za to imam da zahvalim Alesiji… Predsoblje je okrečeno u belo, a čiste pločice zastrte su ćilimom jarkih boja. Žena mi maše da uđem u susednu sobu, gde vidim dva stara kauča pokrivena šarenim pokrivačima. Između njih je stočić, pokriven raznobojnim čaršavom. Iza je kamin, a na okviru su stare fotografije. Zaškiljim u nadi da ću videti Alesijinu. I ugledam devojčicu krupnih, ozbiljnih očiju kako sedi za klavirom. Moja devojka! U kaminu su naslagane cepanice, ali nisu zapaljene uprkos hladnoći. Nagađam da je ovo soba za primanje gostiju. Stari pijanino ponosno stoji uza zid. Običan je i trošan, ali kladim se da je odlično naštimovan. Ona je svirala u ovoj sobi. Moja talentovana devojka. Pored pijanina je visoka polica s knjigama iskrzanih korica. G

350 E L DŽEJMS Alesijina majka mi nije rekla da skinem kaput. Mislim da se neću dugo zadržati. „Sedite, molim vas“, kaže. Smeštam se na jedan kauč, a ona se spušta na ivicu naspramnog. Napetost izbija iz nje. Jednom šakom steže drugu i gleda me s iščekivanjem. Oči su joj iste tamne nijanse kao Alesijine – ali dok su ćerkine pune misterije, majčine odaju samo tugu. Nagađam da je to zato što je zabrinuta zbog ćerke. Međutim, njeno izborano lice i sede u kosi otkrivaju da joj život nije lak. Ženama nije lako u Kukešu. Sećam se Alesijinih tihih reci. Njena majka trepne nekoliko puta. Pretpostavljam da oseća nelagodu zbog mog prisustva i malo me grize savest zbog toga. „Moja prijateljica Magda je pisala o čoveku koji joj je pomogao kao i mojoj Alesiji. Jeste li to vi?“ Glas joj je tih i kolebljiv. „Jesam.“ „Kako je moja ćerka?“, pita šapatom. Napregnuto me gleda i očigledno je da očajnički želi da sazna vesti o Alesiji. „Kad sam je poslednji put video, bila je dobro. Više nego dobro, bila je srećna. Upoznao sam je dok je radila za mene. Spremala je moj stan.“ Koristim jednostavne rečenice kako bi me pratila. „I došli ste čak iz Engleske?“ „Jesam.“ „Zbog Alesije?“ „Da. Zaljubio sam se u vašu ćerku i verujem da i ona mene voli.“ Kolači oči. „Stvarno?“ Izgleda uplašeno. Dobro… nisam očekivao takvu reakciju. „Da. Rekla mi je da me voli.“ „I hoćete da se oženite njome?“ „Da.“ „Kako znate da ona želi da se uda za vas?“ Ah! „Iskreno, gospođo Demači, ne znam. Nisam stigao da je pitam. Verujem da je oteta i da je dovedena u Albaniju protiv svoje volje.“ Ispravlja glavu i pomno me ispituje pogledom. Sranje. „Moja prijateljica Magda ima lepo mišljenje o vama“, kaže. „Ali ja vas ne poznajem. Zašto bi moj muž dozvolio da se naša ćerka uda za vas?“ „Pa, znam da ne želi da se uda za čoveka kog joj je otac izabrao.“ „To vam je rekla?“