E. L. Džejms - Gospodin

Gospodin 101 Mislim da jeste. Nikad nisam imao teškoća s devojkama. Uvek su bile laka zabava. Pošto imam pozamašan račun u banci, stan u Čelsiju, lepo lice i potičem iz plemićke porodice, nikad mi nije bilo teško da smuvam devojku. Nikad. Sve dosad. Trebalo bi da je pozovem na ručak. Izgleda kao da bi joj prijao dobar obrok. A šta ako odbije? Bar ću znati na čemu sam. Koračam tamo-amo ispred staklenog zida u dnevnoj sobi pa stajem i zurim u Pagodu mira dok pokušavam da skupim hrabrost. Zašto je ovo toliko teško? Zašto ona? Prelepa je. Talentovana je. Ne zanimaš je. Možda je to prosto objašnjenje. Prva devojka koja me je odbila. Nije odbila. Možda će mi pružiti priliku. Pozovi je da izađete. Duboko uzdišem i vraćam se u predsoblje. Ona stoji ispred moje mračne komore i gleda vrata, držeći korpu s vešom. „To je mračna komora“, kažem i polazim prema njoj. Pogled njenih divnih smeđih očiju sreće se s mojim. Radoznala je. Tad se setim da sam pre nekog vremena zamolio Kristinu da ne čisti tu prostoriju. Ni ja dugo nisam ušao u nju. „Pokazaću ti.“ Drago mi je što nije ustuknula kao što obično čini. „Želiš li da vidiš?“ Klima glavom. Uzimam joj korpu s vešom i prstima očešem njene. Srce mi brže zakuca. „Daj mi to.“ Glas mi je grub jer pokušavam da smirim ustutnjalo srce. Spuštam korpu na pod iza sebe, otvaram vrata, palim svetlo i stajem u stranu da je propustim. lesija ulazi u neveliku prostoriju s crvenim svetlom. Oseća se miris tajanstvenih hemikalija i ustajalost od nekorišćenja. Duž jednog zida stoje tamni kredenci s velikim plastičnim posudama. Iznad njih su police s bocama, hrpama papira i fotografija. A ispod polica je raširen konopac za sušenje veša na kojem visi nekoliko štipaljki. „Samo mračna komora“, objašnjava on i pali slabu sijalicu. Crvena svetlost se gasi. „Fotografija?“ pita Alesija. A

102 E L DŽEJMS Klima glavom. „To mi je hobi. Jedno vreme sam mislio da bih mogao profesionalno da se bavim time.“ „Fotografije u stanu… jesu li vaše?“ „Da, sve. Imao sam nekoliko poslića, ali…“ Začuti. Pejzaži i aktovi. „Moj otac je bio fotograf.“ Okreće se prema staklenoj vitrini punoj fotoaparata, otvara vrata i vadi jedan. Alesija vidi da na prednjem delu piše „Lajka“. odižem aparat do lica i gledam Alisiju kroz blendu. Vidim tamne oči, duge trepavice, visoke jagodice i pune, rastvorene usne. Osećam komešanje u međunožju. „Lepa si“, kažem tiho i škljocam. Alesija zine pa odmahuje glavom i pokriva lice dlanovima, ali ne uspeva da sakrije osmeh. Ponovo je fotografišem. „Jesi“, kažem. „Pogledaj.“ Okrećem aparat prema njoj kako bi videla sliku. Ona zuri u svoje lice u krupnom kadru pa podiže pogled prema meni – i izgubljen sam. Izgubljen u magiji njenih tamnih očiju. „Vidiš“, promrsim. „Predivna si.“ Pružam ruku da joj podignem bradu i polako se naginjem kako bi stigla da se izmakne ako hoće. Prelazim usnama preko njenih. Ona uzdahne i povlačim se. Razrogačenih očiju, podiže prste do usana. „Tako se osećam“, šapućem. Srce samo što mi ne iskoči. Hoće li me ošamariti? Hoće li pobeći? Alesija samo zuri u mene. Nalik priviđenju pri slaboj svetlosti, kolebljivo podiže ruku i prelazi mi vrhovima prstiju po usnama. Krutim se i zatvaram oči jer mi njen nežan dodir struji celim telom. Ne usuđujem se ni da dišem. Ne želim sad da je uplašim. Osećam njen paperjast dodir, svuda. Svuda. Jebiga. Jače je od mene. Privlačim je k sebi i obavijam ruke oko nje. Topi se uz mene i njena toplina prelazi na mene. Čoveče, kakva je na dodir! Provlačim prste ispod njene marame i nežno joj je skidam s glave. Hvatam je za pletenicu i blago vučem kako bi podigla usne prema mojima. „Alesija“, šapućem i ponovo je ljubim, nežno, polako, da je ne uplašim. Ona se kruti u mom naručju pa me hvata za mišice i sklapa oči, prepuštajući se. Produbljujem poljubac, jezikom joj gurkam usne i ona ih rastvara. P

Gospodin 103 Jebote. Ima ukus topline, milosti i slatke zavodljivosti. Jezik joj je kolebljiv uz moj. To me opčinjava. Uzbuđuje me. Moram da se uzdržim. Najviše od svega želim da uđem u ovu devojku – ali ne verujem da će mi dozvoliti. Povlačim se. „Kako se zovem?“, pitam na njenim usnama. „Gospodin,“ odgovara šapatom dok joj prelazim palcem po obrazu. „Maksim. Kaži Maksim.“ „Maksim“, šapuće. „Tako je.“ Obožavam zvuk mog imena s njenim naglaskom. Vidiš, nije bilo tako teško. Odjednom neko glasno, uporno zakuca na ulazna vrata. Koje to, dođavola? Kako je ušao u zgradu? Nerado se odmičem. „Ostani tu.“ Upozoravajući podižem prst. „Otvorite vrata, gospodine Trev…an!“, viče muški glas. „Imigraciono!“ „Jao, ne“, prošaputa Alesija i šakom obavija vrat, iskolačivši se od straha. „Ne boj se.“ Vrata se ponovo zatresu od kucanja. „Gospodine Trev… ljan!“ Vika je sad glasnija. „Pobrinuću se za ovo“, mrmljam, iznerviran zato što su nas prekinuli. Ostavljam Alesiju u mračnoj komori i polazim predsobljem. Kroz špijunku procenjujem dva čoveka ispred vrata. Jedan je nizak, drugi je visok a obojica nose jeftina siva odela i crne jakne s kapuljačom. Ne izgledaju kao državni službenici. Razmišljam da li da otvorim ili ne. Ali trebalo bi da saznam zašto su došli i ima li to neke veze s Alesijom. Navlačim debeo sigurnosni lanac i otvaram vrata. Jedan pokušava da uleti, ali lanac odoleva jer telom pritiskam vrata. To je niži čova. Stamen je i proćelav, a ratobornost mu izbija iz svake pore na telu i podmuklih očiju. „Gde je ona, gospodine?“, zareži. Štrecam se. Ko su ovi probisveti? Njegov drugar se nadvija nad njim: mršav, ćutljiv i pretećeg izgleda. Malje na potiljku mi se ježe. „Mogu li da vidim vaše legitimacije?“ Glas mi je preteći koliko i njegov. „Otvorite vrata. Mi smo iz imigracionog i verujemo da se u vašem stanu nalazi osoba kojoj je odbijen zahtev za azil“, odgovara kršni čovek. Nozdrve mu se šire od besa. Naglasak mu je istočnoevropski.

104 E L DŽEJMS „Potreban vam je nalog da biste pretražili stan. Gde je?“, sikćem s autoritetom stečenim životom ispunjenim povlasticama i obrazovanjem u jednoj od najboljih privatnih škola u Engleskoj. Krupan čovek se koleba. Jasno mi je da ovo nisu čista posla. Ko su ovi ljudi, jebote? „Gde vam je nalog?“, ponavljam Ijutito. Ćelavko nesigurno pogleda saučesnika. „Gde je devojka?“ progovara visoki inršavko. „Ovde nema nikoga osim mene. Koga tražite?“ „Devojku…“ „Ne tražimo li svi devojku?“, odvraćam zajedljivo. „A sad ili odjebite i vratite se s nalogom ili ću pozvati policiju.“ Vadim telefon iz zadnjeg džepa i podižem ruku kako bi ga videli. „Ali samo da pojasnimo nešto. Ovde nema nikakvih devojaka, a kamoli ilegalnih imigranata.“ Glatko lažem jer sam i tu veštinu stekao u jednoj od najboljih privatnih škola u zemlji. „Treba li da pozovem policiju?“ Obojica ustuknu. Utom se susedna vrata otvaraju i izlazi gospođa Bekstrom, držeći Herkula, svoje lajavo kučence. „Zdravo, Maksime“, pozdravlja me. U pravi čas, gospođo Bekstrom. „U redu, gospodine Trev… Trev.“ Ne može da izgovori moje prezime. Za tebe sam lord Trevetik, drkadžijo! „Vratićemo se s nalogom.“ Okreće se, glavom daje znak kolegi i prolaze pored gospođe Bekstrom na putu prema stepeništu. Ona ih prostreli pogledom pa mi se osmehne. „Prijatan dan, gospođo B“, govorim i zatvaram vrata. Kako li su, dođavola, ti nitkovi saznali da je Alesija ovde? Zašto je traže? Šta li je uradila? Ne postoji „imigraciono“odeljenje. Ta služba se već godinama zove granična policija. Duboko udišem ne bih li ublažio zebnju pa se vraćam u mračnu komoru, očekujući da ću zateći Alesiju kako drhti u uglu. Nije tamo. Nema je ni u kuhinji. Moja briga se pretvara u pravu stravu dok jurim kroz stan i dozivam je. Nije ni u jednoj spavaćoj sobi ni u dnevnom boravku. Konačno stižem do vešernice. Požarna vrata su otvorena, a nema njenih čizama ni jakne. Alesija je pobegla.

Deveto poglavlje Alesija trči niz požarne stepenice. Srce joj mahnito bije od navale adrenalina i straha. Stiže do dna stepeništa, u sporednoj uličici. Trebalo bi da bude bezbedna tu. Kapija što vodi na ulicu u zadnjem delu zgrade zaključana je iznutra. Ali za svaki slučaj se krije između dva kontejnera, gde stanari četvrti bacaju smeće. Naslanja se na zid od opeke i duboko diše, pokušavajući da povrati dah. Kako li su je pronašli? Kako? Odmah je prepoznala Danteov glas i sve potisnute uspomene pokuljale su na površinu. Mrak. Smrad. Strah. Hladnoća. Smrad. Uh. Smrad. Oči joj se pune suzama. Pokušava da ih zadrži. Ona ih je dovela do njega\ Zna koliko su nemilosrdni i za šta su sve sposobni. Glasno zajeca, pa pesnicom pokriva usta i ruši se na hladnu zemlju. Mogli bi da ga povrede. Ne. Mora da proveri. Ne može da pobegne ako je povređen. Razmišljaj, Alesija. Razmišljaj. Samo Magda zna da je ona ovde. Magda! Ne! Jesu li pronašli Magdu i Mihala? Šta li su im uradili? Magda. Mihai. Gospodin… Maksim. Brzo i isprekidano diše jer joj se grlo steže od strave. Čini joj se da će se onesvestiti. Odjednom joj se stomak prevrće i kiselina joj se penje u grlo. U

106 E L DŽEJMS sledećem trenutku je presamićena i povraća na pločnik sve što je doručkovala. Pridržava se za zid sve dok joj stomak ne bude potpuno prazan. Od fizičkog naprezanja se oseća malaksalo, ali malo mirnije. Nadlanicom briše usne i proviruje u uličicu da proveri je li je neko čuo. I dalje je sama. Hvala bogu. Razmišljaj, Alesija, razmišljaj. Prvo mora da se uveri da je gospodin dobro. Duboko udiše pa izlazi iz skloništa između dva kontejnera i vraća se na požarne stepenice. Nagon za samoodržanjem se budi, terajući je da se obazrivo kreće. Ne sme dozvoliti da je oni vide. Požarne stepenice visoke su šest spratova, a ona ostaje bez daha pre petog. Polako se penje do poslednjeg sprata i viri u stan. Vrata vešernice su zatvorena, ali odatle vidi dnevnu sobu. Isprva nema ni traga života, a onda gospodin uleće u sobu i uzima nešto iz radnog stola. Zatim ponovo istrčava iz sobe. Telo joj klone uz metalnu ogradu. Nepovređen je. Hvala bogu. Pošto je zadovoljila radoznalost i umirila savest, tetura se niz stepenice. Zna da mora da se uveri jesu li Magda i Mihal dobro. U uličici izuva patike i obuva čizme pa produžava prema kapiji sa zadnje strane zgrade. Ona ne vodi na pristanište, već u ulicu pozadi. Načas okleva. Možda će je Dante i Ili tu čekati? Svakako će vrebati ispred zgrade? Srce joj mahnito bije dok otvara kapiju i izviruje na ulicu. Jedini znak života je tamnozeleni sportski automobil koji juri do kraja ulice; nema ni traga od Dantea i njegovog pajtaša Ilija. Alesija vadi vunenu kapu iz kese, stavlja je na glavu, gura kosu ispod nje i polazi prema autobuskoj stanici. Žustro korača ulicom, potiskujući nagon da potrči jer zna da bi time privukla neželjenu pažnju. Drži glavu oborenu i šake u džepovima, a sa svakim korakom se moli bogu njene bake da pazi na Magdu i Mihala. Iznova ponavlja molitvu, naizmenično na maternjem jeziku i engleskom. Ruaji, Zot. Ruaji, Zot. Čuvaj ih, bože. ini mi se da čitavu večnost paralisano stojim u predsoblju. Od užasa mi bubnji u ušima. Gde je ona, jebote? U šta li se upetljala, dođavola? Šta mogu da uradim? Kako li će se sama izboriti s onim tipovima? Č

Gospodin 107 Jebem ti. Moram da je pronađem. Kuda li je otišla? Kući. U Brentford. Da. Jurim do dnevne sobe i uzimam ključeve automobila iz radnog stola pa trčim do ulaznih vrata, zastavši samo da uzmem kaput. Muka mi je, stomak mi se prevrće. Nema šanse da su oni tipovi bili iz „imigracionog“. Stižem u garažu i pritiskam ključ, očekujući da se otvore vrata diskaverija. Međutim, jaguar oživljava. Sranje. U žurbi sam uzeo pogrešan ključ. Jebem ti. Nemam vremena da se vratim gore i uzmem željeni ključ. Ulazim u jaguar i palim motor, koji zaurla. Brzo izlazim s parking-mesta. Vrata garaže se polako podižu. Skrećem levo u zadnju ulicu i žurim do kraja pa izbijam na pristanište. I tu se zaustavljam. Vozila mile jer je petak posle podne i špic je počeo. Zakrčene ulice samo mi povećavaju zebnju i mrzovolju. Premotavam razgovor s onim probisvetima ne bih li otkrio neki nagoveštaj šta se dešava. Izgledali su kao da su iz istočne Evrope. Izgledali su sirovo. Alesija je pobegla – što znači da ih poznaje ili da je poverovala da su iz „imigracionog“, a to znači da je nelegalno u zemlji. To me ne čudi. Izbegavala je da odgovori kad god sam je pitao šta radi u Londonu. O, Alesija, šta si uradila? Igde si, dođavola? Nadam se da se vratila u Brentford jer sam se tamo uputio. lesija sedi u vozu i nervozno vrti zlatni krstić oko vrata. To je jedini predmet koji joj je ostao od drage nane. Mnogo ga voli. Donosi joj utehu u teškim trenucima. Iako joj otac i majka nisu vernici, baka je bila… Alesija ga sad vrti i neprestano ponavlja mantru. Čuvaj ih. Čuvaj ih. Preplavljuje je strepnja. Pronašli su je. Kako? Kako su saznali za Magdu? Mora da se uveri da su Magda i Mihal dobro. Ona uglavnom voli da putuje vozom, ali danas je prespor. Voz stiže do Patnija, a to znači da će biti u Brentfordu tek za dvadeset minuta. Molim te, požuri. Misli joj se vraćaju na gospodina Maksima. Bar je on dobro, zasad. A

108 E L DŽEJMS Srce joj zaleprša. Maksim. Poljubio me je. Dvaput. Dvaput! Rekao je divne reći. O njoj. Lepa si. Predivna si. I poljubio ju je! Tako se osećam. Da su okolnosti drugačije, bila bi van sebe od sreće. Podiže prste do usana. To je bio gorkosladak trenutak. Snovi su joj se napokon ispunili, samo da bi ih Dante srušio – ponovo. Nema šanse da ona ima nešto s gospodinom. Ne.Maksim. Zove se Maksim. Dovela ga je u veliku opasnost. Mora da ga zaštiti. Zot! Njen posao. Ostaće bez posla. Niko ne želi nevolje na vratima niti da mu prete kriminalci kao što je Dante. Šta će da radi? Mora da pazi kad se vrati kod Magde. Ne sme dozvoliti da je Dante pronađe tamo. Ne sme. Mora da pazi i na sebe. Grlo joj se steže od straha. Stresa se. Obavija ruke oko sebe, pokušavajući da se smiri. Sve njene maglovite nade i snovi su srušeni. U retkom trenutku samosažaljenja, ljulja se napred-nazad, pokušavajući nekako da se umiri i ublaži strah. Zašto voz toliko sporo ide? Zaustavlja se na stanici Barns i vrata se otvaraju. „Molim te. Molim te, požuri“, šapuće, ponovo vrteći krstić. urim auto-putem A4. Dok pretičem druga vozila, misli mi prelaze s Alesije na one tipove pa na Kita. Kite, šta bi ti uradio? On bi znao šta da radi. Uvek je znao. Prisećam se božićnih praznika. Kit je bio veoma dobro raspoložen. Otišao je s Kerolajn na džez festival u Havani, gde sam im se pridružio s Merijen. Nekoliko dana kasnije svi smo odleteli za Sent Vinsent pa produžili brodom do Bekvije da zajedno provedemo praznik u jednoj privatnoj vili. Merijen je otišla J

Gospodin 109 u Vistler na skijanje i novogodišnji doček s prijateljima, a Kerolajn, Kit i ja smo se vratili u Englesku za Novu godinu. Bila je to neverovatna nedelja. I onda je Kit poginuo prvog januara. Ili se ubio. Eto. Pomislio sam na to. Sumnja koju nikad nisam izgovorio. Dođavola, Kite. Seronjo jedan. Auto-put A4 se stapa sa M4. Vidim nebodere koji preovlađuju u Brentfordu, znak da sam blizu. Skrećem na klizavu ulicu brzinom od osamdeset kilometara na sat. Usporavam. Srećom, na semaforu je zeleno i produžavam, zahvalan što sam je onog dana dovezao kući te sad znam gde stanuje. Šest minuta kasnije zaustavljam se ispred njene kuće, iskačem iz kola i trčim uz kratak prilaz. Na travi još ima snega, a tu su i tužni ostaci sneška. Čuje se zvono iznutra, ali nema odgovora. Nema nikoga u kući. Jebote. Gde je? Preplavljuje me zebnja. Gde bi mogla da bude? Naravno! Ona je u vozu na putu ovamo. Video sam znak za stanicu kad sam skrenuo u Čerč vok. Trčim niz stazu pa skrećem desno u glavnu ulicu. Stanica je manje od dvesta metara dalje sleva. Hvala bogu da je tako blizu. Dok jurim niz stepenice, vidim kako voz čeka na drugom peronu, ali u smeru prema Londonu. Zaustavljam se da se orijentišem. Stanica ima samo dva perona, a ja sam na onom gde staju vozovi iz Londona. Samo treba da sačekam. Na elektronskoj tabli iznad moje glave piše da sledeći voz stiže u 15.07. Gledam na sat; sad je 15.03. Naslanjam se na beli gvozdeni stub koji podupire krov i čekam. Još nekoliko ljudi čeka voz. Većina je, kao i ja, potražila utočište od hladnoće. Gledam kako hladan vetar nosi bačenu kesu čipsa po peronu a zatim po šinama. Ali ne drži mi pažnju dugo. Na svakih nekoliko sekundi podižem pogled na šine i molim se da voz iz Londona stigne. Hajde. Hajde. Dozivam voz u sebi. Konačno se voz pojavljuje iza okuke i polako – tako jebeno polako – ulazi u stanicu i zaustavlja se. Ispravljam se, a stomak mi se grči od zebnje dok se vrata otvaraju i putnici počinju da izlaze. Njih dvanaestoro.

110 E L DŽEJMS Ali Alesija nije među njima. Jebem ti. Voz napušta stanicu, a ja ponovo podižem pogled prema elektronskoj tabli. Sledeći voz dolazi za petnaest minuta. To nije tako mnogo. To je čitava jebena večnost! Dođavola. Drago mi je što sam se u žurbi setio da obučem kaput. Jebeno je hladno. Duvam u šake, trupkam nogama i podižem okovratnik ne bih li se ugrejao. Guram šake u džepove i koračam gore-dole dok čekam. Telefon mi zvoni i nerazumno pomišljam da je Alesija iako znam da nema moj broj. Kerolajn. Šta god da hoče, moraće da čeka. Ignorišem zvonjavu. Posle nepodnošljivo dugih petnaest minuta, voz iz Londona pojavljuje se iza okuke tačno u 15.22. Usporava dok se približava stanici i posle minuta agonije se zaustavlja. Vreme staje. Vrata se otvaraju i Alesija prva izlazi. O, hvala kurcu. Umalo se ne rušim na kolena od silnog olakšanja, ali sam pogled na nju me smiruje. lesija ga ugleda i preneraženo se ukopa na mestu. Ostali putnici koji su izašli iz voza prolaze pored nje dok ona i Maksim zure jedno u drugo, upijajući jedno drugo pogledom. Vrata se zatvaraju uz šištanje zarobljenog vazduha. Voz postepeno izlazi sa stanice i oni ostaju sami. „Zdravo.“ Maksim joj prilazi. „Otišla si bez pozdrava.“ Lice joj se snuždi i suze joj kliznu niz obraze. jena tuga me preseca. „O, malena“, šapućem i širim ruke. Alesija zaranja lice u šake, jecajući. Izgubljen, privlačim je u zagrljaj i stežem. „Tu sam. Tu sam“, šapućem uz njenu zelenu vunenu kapu. Ona šmrkće. Podižem joj bradu i nežno joj ljubim čelo. „Stvarno to mislim. Tu sam.“ Alesija kolači oči i odmiče se. „Magda?“, šapuće uplašeno. „Hajdemo.“ Uzimam je za ruku i zajedno žurimo uz metalne stepenice pa na ulicu. Šaka joj je hladna u mojoj, a ja najviše od svega želim da je odvedem negde gde će biti bezbedna. Ali najpre moram da saznam šta se dešava. U kakvoj je nevolji. Samo se nadam da će se otvoriti i ispričati mi. A N

Gospodin 111 Ćutke se brzo vraćamo do Čerč voka 43. Alesija vadi ključ iz džepa, otključava vrata i ulazimo. Predsoblje je malo i zakrčeno jer dve kutije za pakovanje stoje u uglu. Alesija skida kapu i jaknu, a ja ih uzimam i kačim na kuku na zidu. „Magda“, viče u podnožju stepenica dok skidam kaput i kačim ga pored njenih stvari. Nema odgovora. Nema nikoga u kući. Pratim Alesiju u majušnu kuhinju. Zaboga, ovo mesto je malo kao kutija za cipele! S praga uredne kuhinje iz osamdesetih gledam kako Alesija sipa vodu u čajnik. Na sebi ima farmerke i zeleni džemper koji je nosila i pre nekoliko dana. „Kafa?“, pita. „Da, hvala.“ „Mleko i šećer?“ Odmahujem glavom. „Ne, hvala.“ Mrzim instant kafu i podnosim samo tursku, ali sad nije trenutak da joj to kažem. „Sedi“, kaže i maše prema malom belom stolu. Radim kako mi je rečeno i čekam, posmatrajući je dok nam sprema tople napitke. Neću da je požurujem. Sebi kuva čaj – jak, s mlekom i šećerom. Konačno mi pruža šolju na kojoj piše fk brentford pored loga kluba. Seda naspram mene i zagleda se u svoju šolju na kojoj je naslikan Arsenalov grb. Zavlada neprijatna tišina. Ne mogu više da izdržim. „Hoćeš li da mi kažeš šta se dešava? Ili moram da pogađam?“ Ne odgovara, već gricka gornju usnu. To bi me izludelo u normalnim okolnostima, ali sad me ubija što je toliko potresena. „Pogledaj me.“ Napokon se pogled njenih smeđih očiju sreće s mojim. „Kaži mi. Hoću da pomognem.“ Kolači oči, od straha kako mi se čini, pa odmahuje glavom. Uzdišem. „Dobro, hajde da se igramo pitanja i odgovora.“ Izgleda zbunjeno. „Odgovori na svako pitanje sa da ili ne.“ Još više se mršti i steže zlatni krstić koji joj visi oko vrata. „Jesu li odbili tvoj zahtev za azil?“ Alesija pilji u mene pa jedva primetno odmahuje glavom. „Dobro. Jesi li legalno ovde?“ Prebledi, što mi govori dovoljno. „Dakle, nelegalno?“ Posle kratkog kolebanja, ponovo odmahuje glavom. „Jesi li izgubila moć govora?“ Nadam se da će primetiti trag humora u mom glasu.

112 E L DŽEJMS Lice joj se razvedrava i upućuje mi osmejak. „Nisam.“ Obrazi joj blago crvene. „To je već bolje.“ Otpija gutljaj čaja. „Pričaj sa mnom. Molim te.“ „Reći ćeš policiji?“ pita. „Neću. Naravno da neću. Je l' te to brine?“ Klima glavom. „Alesija, neću to da uradim. Dajem ti reč.“ Nalakćuje se na sto, sklapa šake i naslanja bradu na njih. Protivrečna osećanja joj se smenjuju na licu dok tišina ispunjava kuhinju. Držim jezik za zubima i u sebi je molim da progovori. Konačno skreće pogled tamnih očiju na mene. Odlučne su. Ispravlja se i stavlja šake na krilo. „Čovek koji je došao u tvoj stan zove se Dante.“ Glas joj je šapat prožet patnjom. „Doveo me je zajedno s još nekoliko devojaka u Englesku.“ Zagleda se u šolju čaja. Drhtaj mi prolazi od kičme do temena i stomak mi se grči od užasa. Mislim da znam šta će reći. „Mislile smo da dolazimo ovamo da radimo. Da imamo bolji život. Ženama nije lako u Kukešu. Ljudi koji su nas doveli ovamo… Prevarili su nas…“ Tih glas joj puca. Zatvaram oči od užasa. Kiselina mi se penje u grlo. Ne može biti gore od toga. „Trgovina ljudima?“, pitam šapatom i motrim na njenu reakciju. Klima glavom, žmureći. „Zbog seksa.“ Reči su joj jedva čujne, ali odišu sramotom i užasom. Obuzima me bes kakav nikad nisam osetio. Stežem pesnice kako bih suzbio ljutnju. Alesija je bleda. Sve u vezi s njom sad ima smisla. Njena povučenost. Njen strah. Od mene. Od muškaraca. Jebote. Jebote. Jebote. „Kako si pobegla?“, pitam, pokušavajući da zavladam glasom. Oboje se trzamo zbog zveckanja ključa u ulaznim vratima. Alesija uplašeno skače na noge. I ja ustajem, oborivši stolicu na pod. „Ostani tu“, upozoravam je i otvaram kuhinjska vrata. Plavuša od četrdesetak godina stoji u predsoblju. Uplašeno cikne kad me ugleda.

Gospodin 113 „Magda!“, uzvikne Alesija. Obilazi me i trči da je zagrli. „Alesija!“, usklikne žena i čvrsto je zagrli. „Tu si. Mislila sam… mislila sam… Izvini. Izvini“, brblja Magda usplahireno, briznuvši u plač. „Ponovo su bili ovde. Oni ljudi.“ Alesija je hvata za ramena. „Ispričaj mi. Šta se desilo?“ „Ko je ovo?“ Magda se okreće prema meni. Uplakano lice joj je podozrivo. „Ovo je… gospodin Maksim. Spremam njegov stan.“ „Jesu li došli u njegov stan?“ „Jesu.“ Magda guta knedlu i podiže šake do usta. „Mnogo mi je žao“, šapuće. „Možda bi Magdi prijalo da popije čaj i onda nam ispriča šta se desilo“, predlažem blagim glasom. Sedimo za kuhinjskim stolom. Magda puši cigarete čija mi je marka nepoznata. Odbio sam kad me je ponudila. Kad sam poslednji put zapalio cigaretu, to je pokrenulo lanac događaja koji je doveo do toga da me izbace iz škole. Imao sam trinaest godina i bio sam s lokalnom devojkom unutar granica Itona. „Ne verujem da su iz imigracionog. Imali su fotografiju tebe i Mihala“, Magda govori Alesiji. „Molim? Kako?“, pitam. „Da, pronašli su je na Fejsbuku.“ „Ne!“ uzvikuje Alesija i užasnuto pokriva usta dlanom. Skreće pogled prema meni. „Mihal je pravio fotografije selfije sa mnom.“ „Fotografije selfije?“, pitam. „Da, za Fejsbuk“, odgovara Alesija namršteno. Brzo potiskujem osmejak koji preti da se pomoli. Magda nastavlja: „Rekli su da znaju u koju školu Mihal ide. Znali su sve o njemu. On je stavio sve lične podatke na svoju Fejsbuk stranicu.“ Ruka joj se trese dok povlači još jedan dim. „Pretili su?“ Alesija je bleda kao kreč. Magda klima glavom. „Nisam imala izbora. Uplašila sam se. Izvini.“ Glas joj je jedva glasniji od šapata. „Nisam mogla da stupim u vezu s tobom. Rekla sam im gde radiš.“ Pa, to objašnjava misteriju. „Šta hoće od tebe, Alesija?“, pita je. Alesija mi brzo upućuje preklinjući pogled. Shvatam da Magda ne zna kako je ona dospela u London. Provlačim prste kroz kosu… Šta da radim? Nisam računao na ovoliki problem… „Jesi li zvala policiju?“, pitam.

114 E L DŽEJMS „Bez policije“, odgovaraju istovremeno. Veoma su odlučne. „Jeste li sigurne?“ Razumem Alesijinu reakciju, ali ne i Magdinu. Možda je i ona ilegalno u zemlji. „Bez policije“, ponavlja Magda i lupa šakom po stolu, trgavši nas. „U redu“, odgovaram i podižem dlan da je umirim. Nikad nisam upoznao ljude koji ne veruju policiji. Očigledno je da Alesija ne može da ostane u Brentfordu, baš kao ni Magda i njen sin. Oni probisveti koji su mi došli na vrata prštali su od jedva potisnute ratobornosti. „Je l' samo vas troje živite ovde?“, pitam. Obe klimaju glavom. „Gde je tvoj sin sad?“ „Kod druga. Na sigurnom je. Zvala sam ga pre nego što sam se vratila kući.“ „Mislim da nije bezbedno da Alesija ostane ovde, a to važi i za vas dvoje. Ti ljudi su opasni.“ Alesija klima glavom. „Veoma opasni“, dodaje šapatom. Magda prebledi. „Ali moj posao. Sinovljeva škola. Bićemo ovde samo još dve nedelje pre nego što odemo…“ „Magda, ne!“, Alesija pokušava da je ućutka. „U Kanadu“, završava Magda, ne obazirući se na Alesijino protivljenje. „U Kanadu?“ Prelazim pogledom s jedne na drugu. „Da, Mihal i ja ćemo imigrirati. Udajem se. Moj verenik živi i radi u Torontu.“ Brzo se osmehuje s ljubavlju. Čestitam joj pa se posvećujem Alesiji. „A šta ćeš ti da radiš?“ Sleže ramenima kao da je sve u redu. „Naći ću drugi smeštaj. Zot! Trebalo je danas da pogledam jednu sobu.“ Gleda na kuhinjski sat. „Sad!“ Prestravljeno ustaje. „Mislim da to nije pametno“, odgovaram. „I, iskreno, to ti je trenutno najmanja briga.“ Ona je ilegalno ušla u zemlju – kako li će naći smeštaj? Alesija ponovo seda. „Ti ljudi mogu da se vrate svakog časa. Lako mogu da te otmu na ulici.“ Stresam se. Žele da je se domognu. Zli govnari. Šta mogu da uradim? Misli. Misli. Mogli bismo svi da se sakrijemo u Kući Treveljan u Čejn voku, ali Kerolajn bi zapitkivala, a to ne želim – previše je komplikovano. Mogao bih da odvedem Alesiju u svoj stan – ali već su bili tamo. Na neko drugo imanje? U Merijenin

Gospodin 115 stan? Ne. Možda bih mogao da je odvedem u Kornvol. Tamo nas niko neće naći. Dok razmišljam o mogućnostima, shvatam da želim da je držim na oku. Uvek. Ta misao me iznenađuje. „Želim da pođeš sa mnom“, kažem joj. „Molim?“, uzvikne Alesija. „Ali…“ „Naći ću ti smeštaj. Ne brini o tome.“ Pobogu, imam dovoljno imovine na raspolaganju. „Ali nisi sigurna ovde. Možeš da pođeš sa mnom.“ „Oh.“ Okrećem se prema Magdi. „Magda, koliko vidim, imaš tri mogućnosti ako ne želiš da umešaš policiju. Možemo da te premestimo u hotel u blizini ili u kuću u gradu. A mogu i da dovedem telohranitelje koji će paziti na tebe i tvog sina ako hoćeš da ostanete ovde.“ „Ne mogu da priuštim hotel“, odgovara tiho i pilji u mene. „Ne brini o novcu“, uveravam je. Računam u glavi. Nije mnogo kad se uzme u obzir šira slika. I Alesija će biti bezbedna. Vredi poslednje pare. Možda će mi Tom dati popust. Prijatelj mi je, na kraju krajeva. Magda me pomno gleda. „Zašto radite ovo?“, pita zbunjeno. Nakašljavam se i postavljam sebi isto pitanje. Zato što je to ispravno? Ne, nisam toliko dobar. Zato što hoću da budem sam s Alesijom? Da. To je pravi razlog. Ali ona neće želeti da bude sama sa mnom s obzirom na sve što je preživela. Zar ne? Provlačim prste kroz kosu jer me te misli ispunjavaju nelagodom. Ne želim da objašnjavam svoje motive. „Zato što je Alesija pouzdana radnica“, odgovaram. Da, to zvuči uverljivo. Magda me sumnjičavo odmerava. „Hoćeš li poći sa mnom?“ pitam Alesiju, ne obraćajući pažnju na Magdinu podozrivost. „Bićeš bezbedna.“ lesija se oseća izgubljeno. Njegov pogled je iskren. Nudi joj izlaz. Ovaj čovek koga jedva poznaje. A ipak je došao čak iz Čelsija da proveri je li dobro. Čekao ju je na stanici. Grlio ju je dok je plakala. Samo su njena baka i majka to radile. Osim Magde, niko nije bio tako fin prema njoj u Engleskoj. To je velikodušna ponuda. Previše velikodušna. A Dante i Ili su njen problem, ne A

116 E L DŽEJMS njegov. Ne želi da ga uvlači u tu zbrku. Želi da ga zaštiti od njih. Ali ilegalno je u zemlji. Nema pasoš. Dante ga je uzeo zajedno sa svim njenim stvarima, tako da nema izbora. A Magda uskoro odlazi u Toronto. Gospodin Maksim čeka njen odgovor. Šta li će tražiti zauzvrat? Alesija ne zna gotovo ništa o njemu, čak ni čime se bavi. Zna samo da se njegov način života mnogo razlikuje od njenog. „Samo hoću da budeš bezbedna. Ne duguješ mi ništa“, objašnjava. Dug? „Ne želim ništa od tebe“, objašnjava kao da joj je pročitao misli. Ne duguje ništa? On joj se sviđa. Pomalo se zaljubila u njega – ali jasno joj je da je reč o zacopanosti. A ipak je samo njemu ispričala kako je došla u Englesku. „Alesija, odgovori mi, molim te“, navaljuje. Izraz mu je zabrinut, a pogled topao i iskren. Vidi se da brine. Može li da mu veruje? Nisu svi muškarci čudovišta, je l' tako? „Da“, odgovara šapatom pre nego što se predomisli. „Odlično“, kaže. Izgleda kao da mu je laknulo. „Molim?“, uzvikuje Magda, iznenađeno je gledajući. „Poznaješ li ga?“ „Biće sigurna sa mnom“, uverava je on. „Dobro ću paziti na nju.“ „Želim da idem, Magda“, šapuće Alesija. Ako ode, Magda i Mihal biće bezbedni. Magda pali novu cigaretu. „Šta si odlučila?“ Gospodin Maksim se okreće prema Magdi, koja zbunjeno prelazi pogledom s Alesije na njega. „Nisi mi rekla šta oni ljudi hoće, Alesija“, podseća je Magda. Alesija je bila neodređena kad je pričala o svom dolasku u Englesku. Morala je. Plašila se da će Magda mejlom obavestiti njenu majku šta se desilo. Majka bi bila skrhana. Alesija odmahuje glavom. „Ne mogu. Molim te“, preklinje je. Magda otpuhuje. „Tvoja majka?“, pita i odbija dim. „Ne sme da sazna.“ „Ne znam.“ „Molim te“, ponavlja Alesija. Magda pomirljivo uzdiše i okreće se prema Maksimu. „Ne želim da napuštam kuću“, kaže. „U redu. Onda ćemo zvati telohranitelje.“ Ustaje – visok, vitak i nemoguće lep – pa vadi ajfon iz džepa farmerki. „Moram da obavim nekoliko poziva.“ Ostavlja ih da zure za njim i zatvara kuhinjska vrata.

Gospodin 117 Kad je Tom Aleksander napustio vojsku zbog invaliditeta, otvorio je kompaniju za obezbeđenje sa sedištem u centralnom Londonu. Njegovi klijenti su bogati i poznati ljudi. A sad sam i ja među njima. „U šta si se upetljao, Treveljane?“ „Ne znam, Tome. Znam samo da su mi potrebni telohranitelji dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana nedeljno, za jednu ženu i njenog sina koji žive u Brentfordu.“ „U Brentfordu? Večeras?“ „Da.“ „Jebeni si srećnik što mogu da ti pomognem.“ „Znam, Tome, znam.“ „Lično ću doći i dovesti svog najboljeg čoveka Dena Hamiltona. Mislim da si ga upoznao. Služio je sa mnom u Avganistanu.“ „Da, sećam ga se.“ „Vidimo se za jedan sat.“ Alesija stoji u predsoblju. Obukla je jaknu Magdinog sina i drži dve plastične kese. „Zar je to sve?“ Moj glas odaje koliko sam preneražen. Ne mogu da verujem da je to sve što ima. Alesija bledi i obara pogled. Mrštim se. Ta devojka nema ništa. „U redu“, nastavljam. „Daj da ti ponesem stvari. Hajdemo.“ Pruža mi obe kese, odbijajući da me pogleda. Zapanjen sam koliko su lake. „Kuda ćete?“, pita Magda. „Imam kuću u Zapadnoj oblasti. Bićemo tamo nekoliko dana dok ne smislimo šta ćemo dalje.“ „Hoću li videti Alesiju ponovo?“ „Nadam se.“ Ali nema šanse da se vrati ovamo dok su oni probisveti na slobodi. Magda se okreće prema Alesiji. „Zdravo, mila“, pozdravlja je tiho. Alesija je čvrsto zagrli. „Hvala.“ Suze joj se slivaju niz lice. „Što si me spasla.“ „Smiri se, dušo“, mrmlja Magda. „Učinila bih sve za tvoju majku. Znaš to.“ Pušta Alesiju i odmiče je od sebe. „Mnogo si jaka i hrabra. Majka će se ponositi tobom.“ Obuhvata joj lice i ljubi je u obraz. „Pozdravi Mihala.“ Alesijin glas je tih, nežan i ispunjen tugom. Srce mi se steže.

118 E L DŽEJMS Jesam li ispravno postupio? „Nedostajaćeš nam. Možda ćeš jednog dana doći u Kanadu da upoznaš mog divnog čoveka?“ Alesija klima glavom, ali previše je potresena da bi bilo šta rekla. Briše suze dok izlazi iz kuće. Pratim je, noseći sve što ima. Din Hamilton osmatra ulicu. Visok, širokih ramena i veoma kratko ošišane crne kose, opasniji je nego što njegovo sivo odelo nagoveštava. Bivši je vojnik, kao Tom, što se vidi po njegovom pripravnom stavu. Smenjivaće se s još jednim telohraniteljem, koji će ga ujutru odmeniti. Tomovi ljudi će paziti na Magdu i Mihala sve dok njih dvoje ne otputuju u Kanadu. Zaustavljam se da se rukujem s njim. „Sve je pod kontrolom, lorde Trevetiče“, uverava me. Tamne oči mu sijaju pod uličnom svetiljkom dok motre na ulicu. Ništa im ne promiče. „Hvala“, odgovaram. I dalje me zbunjuje kad me neko oslovi titulom. „Imaš moj broj. Zovi me ako ti bilo šta zatreba.“ „U redu, gospodine.“Hamilton učtivo klima glavom. Polazim za Alesijom. Prebacujem joj ruku preko ramena, a ona okreće lice u stranu, možda kako bi sakrila suze. Jesam li ispravno postupio? Brzo mašem Magdi, koja stoji na vratima, pa Hamiltonu i vodim Alesiju do jaguara. Otključavam kola i otvaram joj suvozačka vrata. Okleva, napregnutog izraza. Nadlanicom je pomilujem po bradi. „Čuvam te“, kažem da je ohrabrim. „Bezbedna si.“ Alesija mi obavija ruke oko vrata i snažno me steže, iznenadivši me. „Hvala“, kaže jedva čujnim glasom. Pre nego što sam stigao da odgovorim, pušta me i ulazi u automobil. Ne obraćam pažnju na knedlu u grlu, već stavljam njene kese u prtljažnik i sedam za volan. „Ovo će biti pustolovina“, kažem, pokušavajući da je razvedrim. Ali oči su joj ispunjene tugom. Gutam knedlu. Ispravno sam postupio. Da. Jesam. Mada možda ne iz ispravnih razloga. Uzdišem, okrećem ključ i motor oživljava.

Deseto poglavlje Skrećem na A4 i jurimo niz auto-put s tri trake. Alesija je pogrbljena na suvozačkom sedištu. Obavila je ruke oko sebe, ali setila se da veže pojas. Gleda u industrijske zgrade i salone automobila pored kojih prolazimo. Povremeno rukavom briše lice te znam da i dalje plače. Kako žene uspevaju da plaču tako nečujno? „Hoćeš li da se zaustavim da kupim maramice?“, pitam je. „Žao mi je, ali nemam nijednu.“ Odmahuje glavom, ne gledajući me. Shvatam zašto je potresena. Kakav dan. Ako sam ja zapre – pašćen zbog svega što se danas desilo, ona je sigurno poražena. Potpuno poražena. Mislim da je najbolje da je ostavim na miru da pribere misli. Uostalom, kasno je i moram da obavim nekoliko poziva. Pritiskam ikonu telefona na ekranu i nalazim Denin broj. Zvonjava odjekuje auomobilom jer sam uključio spikerfon. Ona se javlja posle drugog zvona. „Tresilijan hol“, kaže s poznatim škotskim pevljivim naglaskom. „Deni, Maksim ovde.“ „Gospodaru Maksime… hoću reći…“ „U redu je, Deni, ne brinite“, prekidam je, dobacivši brz pogled Alesiji. Sad me posmatra. „Jesu li Utočište ili Ceka slobodni ovog vikenda?“ „Mislim da su obe kuće slobodne, mi…“ „A sledeće nedelje?“ „Čeka je rezervisana radi pucanja u glinene golubove za vikend.“ „Onda ću otići u Utočište.“ Prikladno. „Potrebno mi je…“ Bacam pogled na Alesijino bledo lice. „Možete li da spremite dve sobe i pošaljete nešto moje odeće i sredstava za higijenu iz Hola?“ „Nećete odsesti u Holu?“ „Zasad neću.“ „Dve sobe, kažete?“

120 E L DŽEJMS Nadao sam se jednoj… „Da, molim vas. I možete li zamoliti Džesi da stavi u frižider nešto za doručak i kasnu zakusku? I malo vina i piva. Neka improvizuje.“ „Naravno, milorde. Kad stižete?“ „Večeras, kasno.“ „Naravno. Je li sve u redu, gospodine?“ „Sve je u redu. Deni, možemo li i da naštimujemo klavir?“ „Svi su juče naštimovani. Pomenuli ste da to treba da se uradi kad ste bili ovde poslednji put.“ „Odlično. Hvala, Deni.“ „Nema na čemu, mi…“ Prekidam vezu pre nego što stigne da završi. „Hoćeš li da pustim muziku?“ pitam Alesiju. Okreće se prema meni. Srce mi se steže od pogleda na njene crvene oči. „Dobro“, nastavljam, ne čekajući odgovor. Na ekranu nalazim album za koji se nadam da je umirujući. Zvuk akustičnih gitara ispunjava automobil i malo se opuštam. Ceka nas dugačka vožnja. „Ko je to?“, pita Alesija. „Kantautor po imenu Ben Hauard.“ Načas gleda u ekran pa nastavlja da zuri kroz prozor. Razmišljam o svim prošlim susretima s Alesijom u svetlu onoga što mi je danas ispričala. Sad shvatam zašto je bila tako uzdržana i srce mi je teško kao olovo. Sanjario sam kako će se bezbrižno smejati i zaljubljeno me gledati kad konačno ostanemo sami. Stvarnost je mnogo drugačija. Mnogo. Drugačija. A ipak… To mi ne smeta. Želim da budem s njom. Želim da bude sigurna. Želim je… To je istina. Nikad se nisam ovako osećao. Sve se prebrzo desilo. I dalje nisam siguran jesam li ispravno postupio. Ali znam da je ne smem prepustiti onim probisvetima. Želim da je zaštitim. Kako je to viteški. Misli mi postaju mračnije jer zamišljam šta je sve možda preživela i videla. Ova mlada žena bila je u rukama tih čudovišta. Jebem ti. Čvršće stežem volan jer bes ključa kao sumporna kiselina u mojoj utrobi. Ako mi ikad padnu šaka… Obuzima me ubilački bes. Šta li su joj radili? Želim da znam.

Gospodin 121 Ne. Ne želim da znam. Želim. Ne želim. Pogledam komandnu tablu. Sranje. Prekoračio sam brzinu. jebeno uspori, druže. Popuštam pritisak na gas. Polako. Duboko udišem da se umirim. Smiri se. Želim da je pitam šta je sve podnela. Šta je videla. Ali sad nije vreme za to. Svi moji naumi, sva moja sanjarenja biće uzaludna ako ne može podneti da bude s muškarcem… bilo kojim muškarcem. Shvatam da ne smem da je taknem. jebiga. lesija uzaludno pokušava da zaustavi suze. Ošamućena je, davi se u osećanjima. Strahu. Nadi. Očajanju. Može li da veruje čoveku koji sedi pored nje? Stavila je svoju sudbinu u njegove ruke. Dobrovoljno. To je već jednom uradila – s Danteom – ali nije ispalo dobro. Ne poznaje gospodina Maksima. Ne stvarno. Uvek je bio veoma fin prema njoj – a ono što je uradio za Magdu mnogo je više nego što bi bilo ko razuman učinio. Dok nije upoznala Maksima, jedina osoba u Engleskoj kojoj je verovala bila je Magda. Spasla joj je život. Primila ju je u kuću, hranila je, dala joj odeću i pronašla joj posao preko mreže Poljakinja koje žive u zapadnom Londonu i pomažu jedne drugima. A ona sad putuje kilometrima daleko od tog utočišta. Magda ju je uverila da će druga devojka preuzeti spremanje kuća gospođe Kingsberi i gospođe Gud dok je odsutna. Koliko li će dugo biti odsutna? I gde je gospodin vodi? Ukoči se. Možda ih Dante prati? Čvršće obavija ruke oko sebe. Pomisao na Dantea podseća je na košmarno putovanje do Engleske. Ne želi da razmišlja o tome. Nikad više. Ali ono je A

122 E L DŽEJMS proganja u mirnim trenucima kao i u košmarima. Šta li se desilo s Blerijanom, Vlorom, Dorinom i ostalim devojkama? Molim te, bože, samo da su i one uspele da pobegnu. Blerijana je imala samo sedamnaest godina, bila je najmlađa. Alesija se stresa. Pesma koju slušaju govori o sputanosti života u strahu. Zatvara oči. Stomak joj se steže od straha, straha s kojim toliko dugo živi. Suze nastavljaju da klize. austavljam se na pumpi na auto-putu M5 odmah posle deset. Gladan sam iako mi je Magda napravila sendvič sa sirom u Brentfordu. Alesija spava. Čekam da vidim hoće li se probuditi pošto se automobil zaustavio. Pod halogenim osvetljenjem na parkiralištu izgleda spokojno i vilinski – prozračni obrazi preko kojih su raširene tamne trepavice, pramen koji joj je ispao iz pletenice što se uvila ispod brade. Pomišljam da je pustim da spava, ali ipak zaključujem kako je ne mogu ostaviti samu u automobilu. „Alesija“, šapućem. Njeno ime je molitva. U iskušenju sam da joj pomilujem obraz, ali odolevam i ponovo je dozivam šapatom. Budi se uz tih krik i mahnito osvrće. Pogled joj se sreće s mojim i to je umiruje. „Hej, ja sam. Zaspala si. Hoću da pojedem nešto i moram u toalet. Hoćeš li sa mnom?“ Trepće. Duge trepavice joj lepršaju iznad izražajnih pospanih očiju. Prelepa je. Trlja lice pa se osvrće po parkiralištu. Odjednom joj se celo telo kruti, odišući zebnjom. „Molim vas, gospodine, nemojte da me ostavite ovde“, kaže tiho. „Ne nameravam da te ostavim ovde. Šta je bilo?“ Odmahuje glavom, prebledevši. „Hajdemo“, kažem. Izlazim i protežem se. Alesija izleće i gotovo trči do mene, prelazeći pogledom po okruženju. Šta se desilo? Nudim joj ruku i ona je prihvata, čvrsto je stegavši. A onda me oduševljava i iznenađuje jer obavija drugu ruku oko moje mišice i privija se uz mene. „Znaš, malopre si me zvala Maksim“, kažem, pokušavajući da joj izmamim osmeh. „To mi se mnogo više sviđa od gospodine.“ Dobacuje mi usplahiren pogled. „Maksime“, šapuće, ali i dalje prelazi pogledom po parkiralištu. „Alesija, bezbedna si.“ Z

Gospodin 123 Sumnjičava je. Ne može ovako. Puštam joj ruku i hvatam je za ramena. „Alesija, šta je bilo? Reci mi, molim te.“ Izraz joj se menja. Iskolačene oči izgledaju progonjeno i sumorno. „Molim te“, preklinjem i gledam kako se para od našeg daha stapa u ledenom vazduhu između nas. „Pobegla sam“, prošaputala je. Sranje! Saznaću ostatak njene priče na pumpi na auto-putu M5. „Nastavi“, ohrabrujem je. „To je bilo na ovakvom mestu.“ Ponovo se osvrće. „Molim? Na pumpi na auto-putu?“ Klima glavom. „Zaustavili su se. Hteli su da se operemo. Da budemo čiste. Ponašali su se… ovaj… fino. Bar su neke devojke tako mislile. Pravili su se da je to za naše… ovaaaj… Kako se kaže? Za našu… ovaaaj… korist. Dobro. Za naše dobro. Ali postigle bismo veću cenu čiste.“ Jebem ti. Ponovo ću se naljutiti. „Pre toga, dok smo još putovali, čula sam kako pričaju. Na engleskom. O tome zašto nas vode u Englesku. Nisu znali da razumem. Tako sam saznala šta nameravaju.“ „Sranje!“ „Rekla sam drugim devojkama. Neke mi nisu poverovale. Ali tri jesu.“ Majku mu! Bilo je još devojaka! „Bila je noć, kao sad. Jedan od njih, Dante, odveo je nas tri u toalet. Pobegle smo. Sve. Nije mogao sve da nas uhvati. Bio je mrak. Potrčala sam u šumu. Trčala sam i trčala… Pobegla sam. Ne znam šta je bilo s ostalim devojkama.“ Glas joj je prožet grižom savesti. O, bože. Ne mogu više da podnesem. Potresen svime što je ova devojka preživela, privlačim je u zagrljaj i čvrsto stežem. „Čuvam te“,-šapućem. Osećam se ogoljeno, uzrujano i ljuto zbog nje. Stojimo nekoliko sekundi, minuta – ne znam koliko – na hladnom parkiralištu. Konačno, kolebljivo obavija ruke oko mene i opušta se uz moje telo, uzvraćajući mi zagrljaj. Savršeno prianja uz mene. Mogao bih da joj naslonim bradu na teme kad bih hteo. Podiže glavu i gleda me kao da me prvi put vidi. Tamne oči su joj ispunjene osećanjima. Pune pitanja. Pune osećanja. Zastaje mi dah. O čemu li razmišlja? Podiže glavu i pogled joj se spušta na moje usne. Namera joj je jasna.

124 E L DŽEJMS „Želiš li da te poljubim?“ pitam. Klima glavom. Jebote. Oklevam. Zakleo sam se da je neću taći. Ona zatvara oči, nudeći mi se. Ne mogu da odolim. Nežno, smerno joj ljubim usne, a ona zaječi, topeći se uz mene. Moj libido se odmah budi. Uzdišem dok zurim u njene rastvorene usne. Ne. Ne sad. Ne ovde. Ne posle svega što je preživela. Ne na pumpi na auto-putu M5. Ljubim je u čelo. „Dođi. Hajde da jedemo.“ Iznenađen svojim uzdržavanjem, uzimam je za ruku i vodim unutra. lesija se vuče za Maksimom, držeći se za njega. Usredsređuje se na njegov umirujući zagrljaj i nežan poljubac, a ne na ono što se desilo kad je poslednji put bila na pumpi. Čvršće ga steže. Uz njega zaboravlja i zahvalna je na tome. Vrata se otvaraju i zajedno ulaze, ali ona se ukopava u mestu, povukavši i njega. Miris. Zot. Miris. Pržena hrana. Slatka hrana. Kafa. Dezinfekciona sredstva. Alesija se trgne jer joj pred oči izlazi slika Dantea koji ih gura u toalet. Niko na pumpi nije primetio njen strah. „Jesi li dobro?“, pita je Maksim. „Uspomene se vraćaju“, odgovara. Steže joj šaku. „Tu sam“, kaže joj. „Hajde. Stvarno moram u klonju.“ Skrušeno joj se osmehuje. Alesija guta knedlu. „I ja“, odgovara stidljivo i polazi za njim prema toaletima. „Nažalost, ne mogu da te uvedem sa sobom.“ Maksim pokazuje glavom prema vratima. „Biću ovde kad izađeš, važi? Uđi.“ Ohrabrena, Alesija duboko uzdiše i ulazi u toalet, pogledavši ga još jednom preko ramena. Nema reda ispred kabina. Tu su samo dve žene, jedna starija, druga mlađa. Peru ruke i nijedna ne izgleda kao da je dovedena iz istočne Evrope. A

Gospodin 125 Prekoreva se. Šta li je očekivala? Starija žena, koja ima bar pedeset godina, okreće se da osuši ruke. Pogled joj se sreće s Alesijinim i osmehuje se. Okuražena i odlučnija, Alesija ulazi u kabinu. Kad je izašla, zatekla je Maksima naslonjenog na naspramni zid. Visok je i mišićav, a zadenuo je jedan palac u petlju farmerki. Kosa mu je razbarušena, a zelene oči blistave. Široko se osmehne pri pogledu na nju, celo lice mu se ozari kao detetu za Novu godinu. Pruža joj ruku i ona je rado prihvata. Alesija prepoznaje Starbaksovu kafeteriju, viđala ih je na svakom ćošku u Londonu. Maksim naručuje dupli espreso za sebe i toplu čokoladu za nju. „A šta ćeš da pojedeš?“, pita je. „Nisam gladna“; odgovara. Podiže obrve. „Nisi pojela ništa kod Magde. A znam da nisi jela u mom stanu.“ Alesija se mršti. Povratila je doručak, ali to mu neće reći. Odmahuje glavom. Današnji događaji su je previše uzrujali da bi jela. Maksim osujećeno frkće i naručuje sendvič. „U stvari, dva sendviča“, govori devojci za pultom, pogledavši Alesiju ispod oka. „Doneću vam“, odgovara devojka i zavodnički mu se osmehuje. „Ponećemo ih“, kaže on i pruža joj dvadeset funti. „Naravno.“ Devojka trepće. „Sjajno, hvala.“ Ne uzvraća joj osmeh, već se okreće prema Alesiji. „Imam novac“, kaže ona. Maksim prevrće očima. „Ja častim.“ Odlaze do kraja pulta da sačekaju piće i sendviče. Alesija se pita šta će da radi u vezi s novcem. Uštedela je malo, ali to joj je potrebno da bi dala depozit za sobu. Mada je on rekao da joj može naći smeštaj. Je li mislio na sobu u svom stanu? Ili negde drugde? Ne zna. I nema predstavu koliko će ostati, kuda idu ni kada će moći da zaradi još novca. Volela bi da ga pita, ali nije na njoj da ispituje jednog muškarca. „Hej, ne brini zbog para“, kaže Maksim. „Ja…“ „Nemoj, molim te.“ Izraz mu je ozbiljan. Velikodušan je. Alesija se ponovo pita čime se bavi. Ima veliki stan i dva automobila. Platio je obezbeđenje koje će čuvati Magdu. Je li kompozitor? Zarađuju li kompozitori mnogo novca u Engleskoj? Ne zna.

126 E L DŽEJMS „Vidim da ti mozak radi. Šta je bilo? Pitaj me? Ne ujedam“ podstiče je. „Zanima me šta je tvoj posao.“ „Čime se bavim?“ Maksim se osmehuje. „Jesi li kompozitor?“ On prasne u smeh. „Ponekad.“ „Mislila sam da se time baviš. Dopale su mi se tvoje kompozicije.“ „Stvarno?“ Šire se osmehuje, ali izgleda blago postiđeno. „Veoma dobro govoriš engleski.“ „Stvarno to misliš?“ Alesija crveni zbog tog neočekivanog komplimenta. „Mislim.“ „Moja baka je bila Engleskinja.“ „O, pa onda mi je jasno. Šta je radila u Albaniji?“ „Došla je šezdesetih s prijateljicom Džoun, Magdinom majkom. Magda i moja mama su se dopisivale kao deca i sprijateljile. Jeste da žive u drugim zemljama, ali ostale su veoma dobre prijateljice iako se nikad nisu upoznale.“ „Nikad?“ „Nikad, iako bi moja majka volela da se jednog dana upoznaju.“ „Dva sendviča sa šunkom i sirom“, prekida ih poslužiteljka. „Hvala.“ Maksim prihvata kesu. „Hajdemo. Možeš da mi ispričaš ostatak u kolima“, kaže Alesiji i podiže šolju s kafom. „Ponesi svoje piće.“ Ona ga prati u stopu. Kad su ušli u kola, Maksim je iskapio espreso, stavio praznu šolju u držač, izvadio polovinu sendviča iz omotača i uzeo veliki zalogaj. Primamljiv miris ispunjava automobil. „Mmm,“ mrmlja Maksim s prenaglašenim uživanjem. Dok žvaće, gleda Alesiju ispod oka. Ona zuri u njegove usne i oblizuje se. „Hoćeš griz?“, pita je. Klima glavom. „Izvoli.“ Pruža joj drugi sendvič i pali motor, smeškajući se. Alesija obazrivo uzima zalogaj. Nit istopljenog sira lepi joj se za usne. Prstima je gura u usta i oblizuje se. Tad shvata da je izgladnela i uzima još jedan griz. Izvrsno je. „Bolje?“ pita Maksim tiho. Alesija se široko osmehuje. „Lukav si kao lisica.“ „Poznat sam po tome“, odgovara on samozadovoljno. Alesija se nehotice nasmeje. oveče, kako je to lep zvuk.“ „Č Produžavam da sipam gorivo. „Ovo će trajati samo minut. Jedi.“

Gospodin 127 Široko se osmehujem i izlazim iz kola. Ali Alesija brzo izlazi za mnom, stežući sendvič. Staje uz mene pored aparata za točenje goriva. „Već ti nedostajem?“, šalim se ne bih li je razvedrio. Izvija usne u nagoveštaj osmeha, ali prelazi pogledom po okruženju. Zabrinuta je, možda je čak unezverenija zato što se nalazi na pumpi. Punim rezervoar. „Skupo je!“, usklikne Alesija, videvši iznos. „Da, čini mi se da jeste.“ Shvatam da nikad nisam obraćao pažnju na cenu goriva. Nikad nisam ni morao. „Hajdemo da platimo.“ U redu pred kasom Alesija stoji pored mene, jede sendvič i zadivljeno zuri u police. „Želiš li nešto? Časopis? Grickalice? Nešto slatko?“, pitam je. Odmahuje glavom. „Toliko stvari može da se kupi ovde.“ Osvrćem se. Sve mi izgleda obično. „Zar nemate prodavnice u Albaniji?“ našalim se. Skuplja usne. „Naravno. Ima mnogo prodavnica u Kukešu, ali ne ovakvih.“ „Stvarno?“ „Ovde je sve uredno i lepo složeno. Veoma uredno. Patološki.“ Široko se osmehujem. „Patološki uredno?“ „Da, suprotnost tebi.“ Smejem se. „Dakle, prodavnice nisu uredne u Albaniji?“ „Ne u Kukešu. Ne ovako.“ Na kasi ubacujem karticu u aparat i unosim PIN, svestan da ona prati svaki moj pokret. „Tvoja kartica je magična“, kaže Alesija. „Magična?“ Moram da se složim s njom. Jeste magična. Nisam uradio ništa kako bih zaradio novac kojim sam platio gorivo. Bogat sam samo zato što sam se slučajno rodio u imućnoj porodici. „Da“, promrsim. „Magija.“ Vraćamo se u kola, ali ne palim odmah motor. „Šta je bilo?“, pita me. „Pojas.“ „Zaboravila sam. To je kao klimanje glavom.“ O čemu priča? „U Albaniji odmahujemo glavom da potvrdimo nešto i klimamo kad se ne slažemo“, objašnjava. „Au, to je sigurno zbunjujuće.“ „Vaš način je zbunjujući. Magda i Mihal su morali da me nauče.“ Držeći sendvič jednom rukom, okrećem ključ i ponovo se uključujem na auto-put.

128 E L DŽEJMS Dakle, ona brka da i ne? Pitam se treba li da premotam naše ranije razgovore sad kad to znam. „Kuda idemo?“, pita Alesija, zureći u noć ispred sebe. „Moja porodica ima kuću u Kornvolu. Stići ćemo za približno tri sata.“ „Daleko je.“ „Od Londona? Jeste.“ Otpija gutljaj tople čokolade. „Pričaj mi o svom rodnom gradu“, zamolim je. „O Kukešu? To je varoš. Ništa se ne dešava… On je… ovaaaj… kako se kaže? Usamljen?“ „Izolovan?“ „Da, izolovan. I… ruralan.“ Sleže ramenima. Izgleda kao da joj se ne priča o tome. „I Kornvol je ruralan. Videćeš. Ranije si pričala o svojoj baki.“ Osmehuje se. Izgleda kao da joj razgovor o baki više prija. To sam zamišljao kad sam osmislio ovo bekstvo, opušten razgovor kako bih saznao više o njoj. Udobnije se nameštam na sedištu i gledam je s iščekivanjem. „Moja baka i njena prijateljica Džoun otišle su u Albaniju kao misionarke.“ „Misionarke? U Evropi?“ „Da. Komunisti su zabranili religiju. Albanija je bila prva ateistička država.“ „O, nisam znao.“ „Došla je da pomogne katolicima. Krijumčarila je knjige s Kosova u Albaniju. Biblije, znaš. To je bilo opasno. Upoznala je jednog Albanca i…“ Zastaje i izraz joj smekša. „Zaljubili su se. I… kako vi ono kažete? Ostalo je istorija.“ „Opasno?“, pitam. „Da. Ona je imala mnogo kosodižućih priča.“ „Kosodižućih?“ Osmehujem se. „Misliš, od kojih se kosa diže na glavi?“ Široko se osmehuje. „Od kojih se kosa diže na glavi.“ „A Magdina majka?“ „Ona je nastavila da radi kao misionarka u Poljskoj i udala se za Poljaka“, odgovara kao da je to očigledno. „Bile su najbolje prijateljice i njihove ćerke su postale najbolje drugarice.“ „Zato si otišla kod Magde kad si pobegla.“ „Da. Bila je dobra prema meni.“ „Drago mi je što si imala nekoga.“ A sad imaš mene. „Hoćeš li da pojedeš drugi deo sendviča?“

Gospodin 129 „Ne, hvala.“ „Hoćeš li da ga podeliš sa mnom?“ Alesija me načas posmatra. „Važi.“ Vadi ga iz kese i pruža mi. „Uzmi prvi zalogaj.“ Osmehuje se, radi kako joj je rečeno pa mi pruža sendvič. „Hvala.“ Dobacujem joj brz osmeh, zahvalan zato što izgleda zadovoljnije. „Još muzike?“ Klima glavom, žvaćući. „Izaberi sama. Samo pritisni to dugme i skroluj pesme.“ Alesija škilji u ekran pa počinje da istražuje plej-liste. Marljivo se posvećuje tom zadatku. Lice obasjano ekranom joj je ozbiljno. „Ne znam ništa o ovoj muzici“, promrmljala je. Vraćam joj sendvič. „Izaberi nešto.“ Prstom kucne po ekranu. Osmehujem se kad vidim šta je izabrala. Bangra. Što da ne? Muški glas zapeva a kapela. „Koji je ovo jezik?“, pita Alesija i uzima još jedan zalogaj. Mrvica istopljene mocarele izviruje joj iz ugla usta. Kažiprstom je gura u usta i oblizuje prst. Telo mi se budi. Stežem volam. „Pandžapski, mislim.“ Utom bend zasvira i Alesija mi dodaje sendvič. Ljuljuška se u ritmu. „Nisam čula ništa slično ovome.“ „Nekad to koristim kao deo seta kad didžejišem. Još?“ Nudim joj ostatak sendviča. Odmahuje glavom. „Ne, hvala.“ Stavljam ostatak u usta, zadovoljan što sam je naterao da pojede nešto. „Šta je didžejisanje?“, pita me. „Znaš, puštam muziku u klubu. Da ljudi đuskaju. Radim to nekoliko noći mesečno u jednom klubu u Hokstonu.“ Dobacujem joj pogled i vidim da me belo gleda. Nema predstavu o čemu pričam. „Dobro, moraću da te vodim u klub.“ I dalje me tupo gleda, ali nastavlja da lupka nogom u ritmu muzike. Odmahujem glavom. Zar je živela u staklenom zvonu? S obzirom na ono što je preživela, baš i nije. Kakve li je užase pretrpela? Misli mi jure, rastuživši me. Ali tad se setim njenog priznanja na parkiralištu. Pobegla je. Pobegla! „Hteli su da budemo čiste… da postignemo veću cenu.“ Izdišem.

130 E L DŽEJMS Zarad nje se nadam da je pobegla pre nego što je doživela bilo kakav užas. Ali sumnjam u to. Samo putovanje mora da je bilo košmar. Pokušavam da pojmim šta je preživela i šta je postigla. Pobegla je. Našla je smeštaj. Našla je posao. I danas je ponovo pobegla iz mog stana. Iako nema ništa, ona je snalažljiva mlada žena: dovitljiva, talentovana, hrabra i lepa. Srce mi se nadima od neočekivanog ponosa. „Stvarno si čudo, Alesija“, šapnem, ali ona me ne čuje jer je zaokupljena muzikom. Ponoč je već prošla kad sam skrenuo na pošljunčan prilaz i zaustavio se ispred Utočišta, luksuznog letnjikovca na imanju Trevetik. Ne želim da zbunjujem Alesiju Holom – možda ću to kasnije uraditi. Istina je da je želim samo za sebe. U velikoj kući je previše posluge, a još nisam smislio šta ću reći o njoj niti šta ću njoj reći o imanju. Ona još ne zna ko sam, šta posedujem i na šta imam pravo po rođenju. I to mi se sviđa… mnogo mi se sviđa. Alesija spava. Sigurno je iscrpljena. Gledam joj lice. Caki pri jakoj svetlosti ispred garaže, crte lica su joj nežne i krhke. Uspavana lepotica. Mogao bih satima da je gledam. Načas se mršti i pitam se šta li sanja? Mene? Pomišljam da je odnesem u kuću, ali odbacujem tu ideju. Stepenice što vode do ulaznih vrata strme su, a možda i klizave. Mogao bih da je probudim poljupcem. Trebalo bi tako da je probudim, kao princezu. To je besmisleno, a i zakleo sam se da je neću dodirivati. „Alesija“, šapućem. „Stigli smo.“ Otvara oči i pospano me gleda. „Zdravo.“ „Zdravo, lepotice. Stigli smo.“

Jedanaesto poglavlje Alesija sneno trepće i gleda kroz vetrobran. Vidi samo zaslepljujuće svetlo iznad velikih metalnih vrata i manja drvena vrata sa strane. Sve ostalo je obavijeno tamom. U daljini čuje tiho hučanje. Pošto je grejanje isključeno, hladan zimski vazduh prodire u automobil. Stresa se. Stigla je. Sama je s njim. Dobacuje mu nervozan pogled. Dok sedi u mraku s tim čovekom koga jedva poznaje, pita se koliko li je pametno postupila. Samo su Magda i telohranitelj videli da je otišla s njim. „Hajde“, kaže Maksim i izlazi iz kola. Dok odlazi do prtljažnika da uzme njene kese, šljunak mu krčka pod nogama. Alesija potiskuje nelagodu, otvara vrata i staje na šljunak. Hladno je napolju. Čvršće obavija jaknu oko sebe dok joj ledeni vetar fijuče u ušima. Hučanje u daljini je glasnije. Pita se šta je to. Maksim joj prebacuje ruku preko ramena, verovatno kako bi je zaštitio od hladnoće. Zajedno odlaze prema sivim drvenim vratima. On ih otključava i otvara paje propušta. Pritiska prekidač pored ograde i male svetiljke s obe strane kamenih stepenica obasjavaju put do popločanog dvorišta. „Ovuda“, kaže on. Alesija ga prati strmim stepenicama. Pred njima se uzdiže velika savremena kuća obasjana spoljnim svetiljkama zabodenim u zemlju. Alesija se divi modernom zdanju od stakla i belih zidova okupanih svetlošću. Maksim otključava vrata i uvodi je. Pritiska još jedan prekidač i prigušena svetla obasjavaju pod od alabastera. „Daj mi jaknu“, kaže i ona je zbacuje s ramena. Stoje u hodniku pored zadivljujuće sive čajne kuhinje, koja je sastavni deo ogromne sobe s tamnim parketom. U zadnjem delu su dva tirkizna kauča, između njih je stočić a iza su police krcate knjigama. Knjige! Alesija zadivljeno prelazi pogledom po njima i tad primeti još jedna vrata pored police. Ova kuća je ogromna.

132 E L DŽEJMS Stepenište pored nje je zastakljeno. Drvene stepenice izgledaju kao da vise u vazduhu, ali drže ih veliki betonski blokovi koji se pružaju sredinom stepeništa i produžavaju do gornjeg sprata i podrumskih prostorija. To je najsavremenija kuća u kojoj je bila. Ali uprkos modernom uređenju deluje prijatno i toplo. Alesija odvezuje pertle, a Maksim produžava do kuhinje i ostavlja njene kese i njihove jakne na radnu površinu. Ona se izuva i iznenađuje zato što je pod topao pod njenim stopalima. „To je to“, kaže on i pokazuje rukom oko sebe. „Dobro došla u Utočište.“ „Utočište?“ „Tako se kuća zove.“ S druge strane kuhinje je glavna dnevna soba s belim trpezarijskim stolom za dvanaestoro i dva velika golubijesiva kauča ispred elegantnog metalnog kamina. „Spolja ne izgleda ovako veliko“, primećuje Alesija, zaplašena veličinom i otmenošču kuće. „Izgleda vara. Znam.“ Ko li sprema ovu kuću? Mora da traje satima! „I ova kuća pripada vama?“ „Da, ovo je letnjikovac koji iznajmljujemo. Kasno je i sigurno si iscrpljena. Hoćeš li da pojedeš ili popiješ nešto pre nego što odeš da spavaš?“ Alesija se nije ni pomerila. I ovo je njegovo? Mora da je veoma uspešan kompozitor. Klima glavom. „Znači li to da?“, pita je, široko se osmehujući. Alesija se osmehuje. „Vino? Pivo? Nešto jače?“ Približava mu se. U njenom mestu žene uglavnom ne piju alkohol, mada je poslednje dve godine na novogodišnjem dočeku krišom probala rakiju. Otac joj nije dozvoljavao da pije. Otac joj nije dozvoljavao mnogo toga… Baka joj je davala vino, ali nije joj se svidelo. „Pivo“, odgovara jer je videla da ga samo muškarci piju – i izjeda prema ocu. „Dobar izbor“, kaže Maksim i vadi dve smeđe boce iz frižidera. „Može svetlo?“ Nema pojma na šta misli te klima glavom. „Čaša?“, pita dok otvara boce. „Da, hvala.“

Gospodin 133 Uzima visoku čašu iz kredenca i vešto sipa pivo. „Uzdravlje“, kaže dok joj pruža piće. Zatim bocom kucne njenu čašu i otpija gutljaj, obuhvativši usnama grlić. Žmuri dok uživa u ukusu, a ona mora da skrene pogled. Njegove usne. „Gezuar“, prošaputala je. Maksim izvija obrve, iznenađen što je progovorila na mater nj em jeziku. Tu zdravicu uglavnom samo muškarci koriste, ali on to ne zna. Alesija prinosi čašu usnama i hladno piće boje ćilibara klizi joj niz grlo. „Mmm.“ Zatvara oči od uživanja i uzima još jedan, veći gutljaj. „Jesi li gladna?“ Glas mu je promukao. „Nisam.“ duševljava me pogled na nju dok uživa u nečemu tako običnom kao što je pivo. Ali sad ne znam šta da kažem, verovatno prvi put. Ne znam šta ona očekuje. Čudno je. Nas dvoje nemamo ništa zajedničko i bliskost koju smo doživeli u kolima kao da je iščilela. „Hajdemo u brzi obilazak.“ Pružam joj ruku i pokazujem joj veću dnevnu sobu. „Salon. Ovaaaj… dnevni boravak, valjda. Sve je otvoreno.““ Mašem rukom prema sobi. ošto je ušla dublje u sobu, Alesija primećuje blistavi beli pijanino pored zida. Klavir! „Ovde možeš da sviraš koliko god hoćeš“, kaže Maksim. Srce joj preskače. Široko mu se osmehuje i on joj pušta ruku. Alesija podiže poklopac. S unutrašnje strane piše: KAWAI Marka joj nije poznata, ali to joj ne smeta. Pritiska srednju dirku C-dur lestvice i zlatnožuta nota odjekne prostorijom. „E përkryer“, prošaputala je. Savršeno. „Tamo je balkon.“ Maksim pokazuje na stakleni zid u drugom kraju sobe. „A iza je more.“ „More?“, usklikne ona i munjevito okrene glavu prema njemu, čekajući potvrdu. „Da“, odgovara, zbunjen i razgaljen njenom reakcijom. O P

134 E L DŽEJMS Alesija trči do stakla. „Nisam nikad videla more!“, šapuće dok škilji u mrak i naslanja nos na hladno staklo, grozničavo želeći da vidi. Razočarava se jer ne vidi ništa osim crne noći. „Nikad?“ Maksim zvuči zapanjeno dok joj se pridružuje. „Da“, odgovara. Primećuje da je dahom napravila male mrlje na staklu pa povlači rukav preko šake i briše ih. „Sutra ćemo prošetati po plaži“, kaže joj. Alesijin osmeh pretvara se u zevanje. „Umorna si.“ Maksim gleda na sat. „Pola jedan je. Hoćeš li u krevet?“ Ona se ukoči. Pilji u njega dok joj srce ubrzano bije, a njegovo pitanje lebdi između njih, puno mogućnosti. Krevet? Tvoj krevet? „Pokazaću ti tvoju sobu“, mrmlja on, ali nijedno se ne pomera. Zure jedno u drugo, a Alesija nije sigurna oseća li olakšanje ili razočaranje. Možda je razočaranje veće od olakšanja – ne zna. „Mrštiš se“, kaže on šapatom. „Zašto?“ Ostaje nema jer ne može ili ne želi da izrazi šta misli i oseća. Radoznala je. On joj se dopada. Ali ne zna ništa o seksu. „Ne“, promrmljao je kao da govori sebi. „Hajde, odvešću te u tvoju sobu.“ Uzima njene kese s radne površine i ona polazi stepenicama za njim. Na vrhu je jarko osvetljeno odmorište s dvoja vrata. Maksim otvara druga i pali svetlo. Bela provetrena soba je prostrana, s ogromnim krevetom uz udaljeni zid i velikim prozorom s jedne strane. I posteljina je bela, ali po krevetu su razbacani jastuci koji se slažu s bojama na dramatičnom morskom pejzažu na slici iznad njega. Maksim joj maše da uđe i spušta kese na šarenu izvezenu klupu. Alesija prilazi krevetu i gleda svoj odraz na tamnom prozoru. Maksim staje pored nje. Odražen na staklu, visok je, vitak i više nego lep, a ona izgleda bledo i neuredno pored njega. Nisu jednaki ni po čemu i nikad nije bila tako svesna toga kao sad. Šta li vidi na meni? Ja sam samo njegova čistačica. U glavu joj dolazi slika njegove snaje. Ona je izgledala elegantno i otmeno iako je na sebi imala samo njegovu košulju, koja joj je bila velika. Alesija okreće glavu kako je sopstveni odraz ne bi mučio. Maksim navlači svetlozelene roletne i nastavlja da joj pokazuje sobu. „Ovde je pripojeno kupatilo“, kaže blagim glasom i pokazuje na vrata, skrenuvši joj pažnju s malodušnih misli. Kupatilo samo za mene! „Hvala“, kaže, ali ta reč deluje mlako za zahvalnost koju oseća.

Gospodin 135 „Hej.“ Maksim staje ispred nje. Svetle oči su mu pune saosećanja. „Shvatam da se sve ovo prebrzo dogodilo, Alesija. Jedva se poznajemo. Ali nisam mogao da te ostavim onim ljudima na milost i nemilost. Moraš to da shvatiš.“ Uzima pramen koji joj je ispao iz pletenice i nežno joj ga zadene iza uva. „Ne brini. Ovde si na sigurnom. Neću te taći. Pa, osim ako to ne želiš.“ Alesija oseća dašak njegovog mirisa, zimzelen i sandalovina. Zatvara oči i pokušava da zavlada osećanjima. „Ovo je letnjikovac moje porodice“, nastavlja on. „Zamisli da si na odmoru. Na mestu na kojem možeš da razmišljaš, gde ćemo se bolje upoznati i skloniti od svih nedavnih užasa koji su ti se desili.“ Pravi joj se knedla u grlu i ona grize gornju usnu. Ne plači. Ne plači. Mos qaj. „Moja soba je odmah do tvoje ako ti zatrebam. Ali sad je stvarno kasno i oboma je potreban san.“ Nežno je ljubi u čelo. „Laku noć.“ „Laku noć.“ Glas joj je promukao i jedva čujan. Maksim se okreće i izlazi. Napokon je sama u najlepšoj spavaćoj sobi u kojoj je ikad bila. Prelazi pogledom sa slike na vrata kupatila pa na veličanstven krevet i polako se ruši na pod. Obavija ruke oko sebe i plače. stavljam naše jakne u garderobi pa uzimam pivo s radne površine u kuhinji i otpijam veliki gutljaj. Kakav dan! Prvi slatki poljubac, uzdišem dok ga se prisećam – prekinuli su ga oni jebeni probisveti – a onda je iznenada nestala i mahnito sam vozio u onaj deo zapadnog Londona bogu iza nogu. I njeno otkriće. Trgovina ljudima radi seksa. Jebote – to je bio pravi šok. I sad smo ovde. Sami. Prelazim dlanovima po licu, pokušavajući da svarim sve što se desilo. Trebalo bi da sam umoran posle duge vožnje i svih današnjih nevolja, ali nemiran sam. Podižem pogled prema tavanici da odredim gde je Alesija. Nadam se da mirno spava. Zbog nje sam nemiran. Bila mi je potrebna i poslednja trunka samokontrole da je ne privučem u zagrljaj i… I šta? Čak i posle svega što mi je rekla, razmišljam kitom. Ponašam se kao jebeni napaljeni školarac. Ostavi devojku na miru. Ali i dalje je želim. Moja plava jaja to potvrđuju. Dođavola. Posle svega što je doživela, zaslužila je predah. Ne treba joj moja pohlepa. Potreban joj je prijatelj. O

136 E L DŽEJMS Sranje. Šta mi je, jebote? Iskapim pivo pa uzimam Alesijinu čašu. Gotovo nije ni takla piće. Otpijam gutljaj i provlačim prste kroz kosu. Dobro znam šta mi je. Želim je. Mnogo. Zaluđen sam. Eto, priznao sam sebi. Ne izbija mi iz glave i snova otkako sam je upoznao. Jebeno izgaram za njom. Ali u mojim fantazijama ona me želi koliko i ja nju. Želim je, tako je. Međutim, želim je vlažnu i željnu – hoću da i ona mene želi. Znam da bih mogao da je zavedem, ali ako bi sad pristala, to bi uradila iz pogrešnih razloga. Uostalom, obećao sam da je neću ni taći ukoliko to ne želi. Zatvaram oči. Kad li sam postao tako častan? Duboko u sebi, znam odgovor. Sputava me naša nejednakost. Ona nema ništa. Ja imam sve. I šta bih postao ako bih je iskoristio? Ne bih bio ništa bolji od onih drkadžija s istočnoevropskim naglaskom. Doveo sam je u Kornvol kako bih je zaštitio od njih – a sad moram da je čuvam i od sebe. Jebem ti. Nalazim se na nepoznatom terenu. Dok pijem preostalo pivo, pitam se šta li se dešava u Holu. Zaključujem kako mogu sutra da saznam. Moraću i da javim Oliveru gde sam. Ne verujem da bilo šta iziskuje moju hitnu pažnju, a on će me sigurno zvati ako nešto iskrsne. Mogu da radim odavde. Imam telefon, mada bih voleo da sam poneo laptop. A sad mi je potreban san. Ostavljam praznu čašu i pivsku bocu na radnoj površini, isključujem svetlo i polazim na sprat. Zastajem ispred njenih vrata da oslušnem. Sranje! Ona plače. Protekle četiri nedelje imao sam pune ruke posla s uplakanim ženama. Merijen, Kerolajn, Deni, Džesi. U glavu mi navire slika Kitovog nepokretnog tela i preplavljuje me neočekivana tuga. Kit. Jebote. Zašto? Odjednom sam izmožden. Pomišljam da je ostavim da se isplače, ali oklevam na njenim vratima jer mi taj zvuk slama ožalošćeno srce. Ne mogu je ostaviti da jeca. Uzdišem, skupljam hrabrost, tiho kucam i ulazim. Ona je na podu, glave zaronjene u šake, na istom mestu na kojem sam je ostavio. Njena tuga je odraz moje.

Gospodin 137 „Alesija. Jao, ne!“, uzvikujem i podižem je. „Smiri se“, mrmljam. Glas mi puca. Sedam na krevet, smeštam je na krilo i zaranjam lice u njenu kosu. Zatvaram oči, udišem njen slatki miris i čvršće je grlim. Nežno je ljuljuškam. „Tu sam“, šapućem iako mi se grlo steže. Nisam mogao da spasem brata od demona koji su ga naterali da vozi motor te ledene noći, ali mogu da pomognem ovoj lepoj devojci, ovoj lepoj i hrabroj devojci. Prestaje da jeca i spušta dlan na moje ustutnjalo srce. Ne znam koliko dugo tako sedimo. Konačno joj se telo opušta uz moje. Zaspala je. U mom naručju. Kakva čast – držati uspavanu lepoticu. Nežno joj ljubim kosu. Potom je prebacujem na krevet i pokrivam. Pletenica joj se uvija na jastuku. Načas pomišljam da je raspletem, ali Alesija mrmlja nešto nesuvislo na svom jeziku. Ne želim da je probudim. Ponovo se pitam opsedam li je u snovima kao ona mene. „Spavaj, lepotice“, šapućem pa gasim svetlo i izlazim na odmorište. Zatvaram njena vrata, brinući da će je jarka sijalica u hodniku probuditi. Gasim i to svetlo pa produžavam u svoju sobu i ostavljam odškrinuta vrata. Za slučaj da joj zatrebam… Pritiskam dugme za elektronsko zatvaranje žaluzina na prozorima što gledaju na more. Ulazim u garderober, svlačim se i nalazim pidžamu koju je Deni donela iz glavne kuće. Oblačim donji deo. U Londonu retko nosim pidžamu, ali nemam izbora u Kornvolu zbog brojne posluge. Ostavljam odeću na gomili na podu pa se vraćam u spavaću sobu i ležem na krevet. Isključujem lampu na noćnom stočiću i zurim u mastiljavu tamu. Sutra će biti bolje. Sutra ću imati prelepu Alesiju Demači samo za sebe. Ležim na krevetu i razmišljam jesam li dobro postupio. Odveo sam Alesiju od svega što joj je poznato. Nema novac, nema prijatelje i potpuno je sama. Pa, ima mene i stoga moram pristojno da se ponašam. „Postao si mekušac pod stare dane“, promrsim i tonem u iscrpljeni san bez snova. Njen prodorni vrisak me budi.

Dvanaesto poglavlje Potrebno mi je nekoliko sekundi da se orijentišem. Ona ponovo krikne. Jebem ti. Alesija. Skačem s kreveta. Adrenalin mi kola telom. Sva čula su mi u pripravnosti. Palim svetlo na odmorištu i ulećem u njenu sobu. Alesija sedi na krevetu. Munjevito okreće glavu prema zvuku i svetlosti iz hodnika. Oči su joj mahnite od užasa. Otvara usta da ponovo vrisne. „Alesija, ja sam. Maksim.“ Iz usta joj izlazi bujica reči: „Ndihmë. Errësirë. Shumë errësirë. Shumë errësirë!“ 5 Molim? Sedam pored nje, a ona se baca na mene, umalo me ne oborivši. Obavija mi ruke oko vrata. „Hej“, umirujem je pošto sam povratio ravnotežu. Grlim je i milujem po kosi. „Errësirë. Shumë errësirë. Shumë errësirë“, ponavlja i drži se za mene, drhteći kao novorođeno ždrebe. „Engleski. Na engleskom.“ „Mrak“, šapuće mi uz vrat. „Mrzim mrak. Mnogo je mračno ovde.“ O, hvala kurcu. Zamišljao sam svakojake užase i bio sam spreman da se borim protiv raznih čudovišta, ali njene reči me opuštaju. I dalje je držeći jednom rukom, naginjem se da uključim lampu na noćnom stočiću. „Je li sad bolje?“, pitam, ali ona me ne pušta. „U redu je. U redu je. Čuvam te“, ponavljam nekoliko puta. Posle nekoliko minuta prestaje da drhti i telo joj se opušta. Odmiče se i pogledi nam se sreću. „Izvinjavam se“, šapuće. 5 Alb.: Upomoć. Mrak. Veliki mrak. Veliki mrak! (Prim. prev.)

Gospodin 139 „Ššš. Ne brini. Tu sam.“ Pogled joj pada na moje grudi i blago rumenilo joj se širi obrazima. „Da, uglavnom spavam go. Imaš sreće što sam ovo obukao“, našalim se. Usne joj se opuštaju. „Znam“, odgovara i gleda me kroz duge trepavice. „Znaš?“ „Da, spavaš nag.“ „Videla si me?“ „Jesam.“ Njen osmeh me iznenađuje. „Pa, ne znam šta da mislim o tome.“ Drago mi je što je skrenula misli s užasa koji ju je morio u mraku, ali i dalje se uplašeno osvrće po sobi. „Izvinjavam se. Nisam htela da te probudim“ ponavlja. „Uplašila sam se.“ „Jesi li imala košmar?“ Klima glavom. „A onda sam otvorila oči i… bilo je veoma mračno.“ Stresa se. „Nisam znala da li sanjam ili sam budna.“ „Mislim da bi svako vrištao u takvim okolnostima. Ovde nije kao u Londonu. Nema zagađenja svetlošću u Trevetiku. Ovde je mrak… mračan.“ „Da. Kao u…“ Začuti i zgroženo se zgrči. „Kao u?“ podstičem je da nastavi. Razgaljenost joj se povukla iz očiju i smenio ju je namučen, napregnut izraz. Okreće glavu i zagleda se u krilo. Trljam joj leđa jer i dalje ćuti. „Kaži mi.“ „U… kako vi to zovete… Kamion. U kamionu“, kaže, setivši se. Gutam knedlu. „U kamionu?“ „Da, u kamionu koji nas je doveo u Englesku. Bio je metalan, kao kutija. I mračan. I hladan. A smrad…“ Jedva je čujem. „Jebote“, promrsim sebi u bradu i ponovo obavijam ruke oko nje. Ovog puta mi pomalo kolebljivo uzvraća zagrljaj, verovatno zato što nemam majicu, ali neću je ostaviti da se sama nosi s tim odvratnim košmarima. Jednim brzim pokretom ustajem i privijam je na grudi. Ona iznenađeno cikne. „Mislim da bi trebalo da spavaš sa mnom.“ Ne čekajući njen odgovor, nosim je u svoju sobu, palim svetlo i spuštam je na pod pored garderobera. Nalazim gornji deo pidžame i pružam joj ga. Pokazujem na kupatilo. „Možeš tamo da se presvučeš. Ne možeš udobno da spavaš u farmerkama i tom školskom džemperu.“ Mrštim se pri pogledu na njen zeleni vuneni džemper. Alesija brzo trepće. Sranje. Možda sam zaista prešao granicu. Odjednom se osećam pomalo smeteno. „Ukoliko ne bi radije spavala sama.“ „Nikad nisam spavala s muškarcem“, prošaputala je.

140 E L DŽEJMS Oh. „Neću da te dodirujem. Ovo je samo spavanje – samo da budem tu ako ponovo budeš vrištala.“ Naravno, voleo bih da vrišti iz drugog razloga. Alesija se koleba i prelazi pogledom s mene na krevet. Odjednom skuplja usne, odlučno – čini mi se. „Hoću da spavam ovde, s tobom“, odgovara šapatom pa žustro polazi prema kupatilu. Prvo pali svetlo pa tek onda zatvara vrata za sobom. S olakšanjem zurim u zatvorena vrata. Ima dvadeset tri godine i nikad nije spavala s muškarcem? Ne mogu sad da razmišljam o tome. Prošlo je tri ujutru i umoran sam. lesija zuri u svoje bledo lice u ogledalu. Razrogačene oči s podočnjacima uzvraćaju joj pogled. Duboko uzdiše i potiskuje ostatke košmara u kojem je ponovo bila u kontejneru, ali ovog puta bez ostalih devojaka. Bila je sama. U mraku. U hladnoći. U onom smradu. Stresa se i skida odeću. Bila je zaboravila gde se nalazi sve dok se on nije pojavio. Gospodin Maksim. Ponovo ju je spasao. Njen lični Skenderbeg… albanski junak. To mu prelazi u naviku. A ona će da spava s njim. On će je čuvati od košmara. Baba bi je ubio kad bi znao. A njena majka… pred oči joj izlazi slika majke koja pada u nesvest zbog vesti da Alesija spava s muškarcem. Muškarcem koji joj nije muž. Ne razmišljaj o babi i mami. Njena voljena majka ju je poslala u Englesku misleći da će je tako spasti. Pogrešila je. Mnogo je pogrešila. O, mama. Zasad je bezbedna s gospodinom Maksimom. Oblači gornji deo pidžame, koji joj je prevelik. Raspliće pletenicu, rastresa kosu pa pokušava prstima da je očešlja, ali odustaje. Stavlja odeću pod mišku i otvara vrata. Njegova soba veća je od one u kojoj je bila. I u njoj je sve belo, ali nameštaj i krevet koji zauzima veći deo sobe napravljeni su od lakovanog drveta. On stoji s druge strane kreveta i oči mu se šire pri pogledu na nju. „Tu si.“ Glas mu A

Gospodin 141 je promukao. „Već sam se pitao treba li da pošaljem spasilačku ekipu da te traži.“ Alesija prelazi pogledom s njegovih neverovatnih zelenih očiju na tetovažu na mišici. Ranije je videla samo deliće, ali sad čak i s drugog kraja sobe razaznaje ceo crtež. Dvoglavi orao. Albanija. „Šta je?“ On prati njen pogled do tetovaže. „A, ovo. Mladalačka ludorija.“ Zvuči pomalo posramljeno i mršti se, naizgled zbunjen njenim zanimanjem. Ona ne može da skrene pogled s tetovaže dok mu prilazi. Maksim podiže lakat kako bi bolje videla. Preko nadlaktice se pruža crni štit s dvoglavim orlom boje slonovače iznad pet žutih krugova postavljenih u obliku obrnutog slova V. Alesija spušta odeću na stoličicu u podnožju kreveta i podiže ruku da dodirne njegovu, pogledom tražeći dozvolu. adržavam dah dok mi prelazi prstom po tetovaži. Njen paperjasti dodir širi mi se celim telom, sve do međunožja. Potiskujem jecanje. „Ovo je simbol moje zemlje“, kaže tiho. „Dvoglavi orao nalazi se na albanskoj zastavi.“ Kakve li slučajnosti! Stiskam zube. Ne znam koliko još mogu da podnesem njen dodir a da joj ne uzvratim. „Ali bez žutih krugova“, dodaje. „Zovu se dukati.“ Glas mi je stvarno promukao. „Dukat.“ „Da, predstavljaju novčiće.“ „I na albanskom se tako kaže. Zašto imaš ovu tetovažu? Šta ona znači?“ Zavodničke oči gledaju naviše u mene. Šta da kažem? Da je to štit s porodičnog grba. Ne želim da objašnjavam porodičnu heraldiku u tri ujutru. A istetovirao sam se samo da bih iznervirao majku. Ona mrzi tetovaže… ali porodični grb? Kako je mogla da se pobuni? „Kao što sam rekao, mladalačka ludorija.“ Pogled mi se spušta s njenih očiju na usne. Gutam knedlu. „Prekasno je da sad pričamo o tome. Hajde da spavamo.“ Povlačim pokrivač i pomeram se u stranu kako bi legla. Alesija se smešta, otkrivajući duge, vitke noge ispod gornjeg dela pidžame koji joj je prevelik. Z

142 E L DŽEJMS Ovo je mučenje. „Šta znači reč ’ludorija’?“, pita dok obilazim krevet. Nalaktila se, a sjajna tamna kosa pada joj preko ramena i grudi na posteljinu. Prelepa je, a ja ću morati da držim ruke dalje od nje. „U ovom slučaju znači budalast postupak“, odgovaram dok joj se pridružujem na krevetu. Samo što ne huknem zbog ironije tog izbora reči. Ako spavanje pored ove lepe devojke nije ludorija, onda ne znam šta jeste. „Ludorija“, šapuće i spušta glavu na jastuk. Prigušujem lampu na noćnom stočiću, ali je ne isključujem za slučaj da se Alesija ponovo probudi. „Da, ludorija.“ Ležem i sklapam oči. „Spavaj sad.“ „Laku noć“, kaže tihim, slatkim glasom. „I hvala.“ Uzdahnem. Ovo će biti mučenje. Prevrćem se na bok, okrenuvši joj leđa, pa počinjem da brojim ovce. Ležim na travnjaku blizu visokog kamenog zida koji okružuje povrtnjak u Tresilijan holu. Letnje sunce greje mi kožu. Vazduhje zasićen mirisom lavande i slatkom aromom ruža puzavica. Toplo mi je. Srećan sam. Kod kuće sam. Devojački smeh dopire mi do ušiju. Okrećem glavu prema zvuku, ali sunce me zaslepljuje te vidim samo njen obris. Duga gavran-crna kosa joj se vijori na vetru, a na sebi ima providni plavi mantil, koji leprša oko njenog vitkog tela. Alesija. Miris cveča postaje jači. Zatvaram oči i udišem slatki, opojni parfem. Otvaram oči i vidim da je nestala. Prenem se iz sna. Jutarnja svetlost prodire kroz pukotine u žaluzinama. Alesija se prebacila na moju stranu kreveta i sklupčala mi se ispod ruke. Šaka joj je stegnuta u pesnicu na mom stomaku, a glava joj leži na mojim grudima. Noge su joj isprepletene s mojim. Dodiruje me celim telom. I čvrsto spava. A moja kita je potpuno budna i tvrda kao kamen. „O, bože“, promrsim i nosom očešem njenu kosu. Lavanda i ruže. Opojno.

Gospodin 143 Srce mi bije kao ludo dok u glavi sastavljam spisak svih mogućnosti koje ovaj scenario nudi. Alesija u mom naručju. Spremna. Čeka. Tako me muči, tako je blizu… preblizu. Ako se prevrnem, ona će se naći na leđima i konačno ću moći da se izgubim u njoj. Znam da će se probuditi ako se pomerim, tako da se mučim i ostajem nepomičan, uživajući u slatkim mukama zbog njenog dodira. Uzimam pramen njene kose i iznenađujem se koliko je svilenkast. Ona se meškolji, opušta pesnicu i prsti joj se šire na mom stomaku, zagolicavši me odmah iznad stidnih malja. Jebote! Tvrd mi je kao granit. Najviše na svetu želim da uzmem njenu šaku i obavijem je oko kite. Verovatno ću eksplodirati ako to uradim. „Mmm“, mrmlja. Otvara oči i sneno me pogleda. „Dobro jutro, Alesija.“ Zadihan sam. Ona cikne i brzo se povlači na svoju stranu kreveta. „Uživao sam u tvojoj poseti mojoj strani kreveta“, zadirkujem je. Povlači pokrivač do brade. Obrazi su joj ružičasti, a osmeh stidljiv. „Dobro jutro.“ „Jesi li lepo spavala?“ pitam i prevrćem se na bok kako bih je gledao. „Jesam. Hvala.“ „Gladna?“Ja sam vraški gladan. Ali ne hrane. Klima glavom. „Je li to potvrda?“ Mršti se. „Juče si u kolima rekla da je u Albaniji suprotno.“ „Sećaš se.“ Zvuči zadovoljno i iznenađeno. „Sećam se svega što si rekla.“ Želim da joj kažem da izgleda divno. Ali uzdržavam se. Ponašam se pristojno. „Lepo je spavati s tobom“, kaže, zbunivši me. „I meni je bilo lepo.“ „Nisam ružno sanjala.“ „Dobro je. Nisam ni ja.“ Alesija se nasmeje. Pokušavam da se setim sna koji me je probudio. Znam samo da je ona bila u njemu. Kao i uvek. „Sanjao sam te.“ „Mene?“ „Da.“ „Jesi li siguran da to nije bio košmar?“ našali se. Široko se osmehujem. „Potpuno sam siguran.“

144 E L DŽEJMS Osmehuje se. Ima opčinjavajući osmeh. Savršene bele zube. Ružičaste usne, koje su rastvorene – možda pozivajući. „Veoma si privlačna“, izleće mi. Zenice joj se šire. Njene smeđe oči me zarobljavaju. „Privlačna?“ Zastaje joj dah. „Da.“ Ćutke se posmatramo. „Ne znam šta da radim', kaže šapatom. Zatvaram oči i gutam knedlu. Ono što je noćas rekla odzvanja mi u glavi. Nisam nikad spavala s muškarcem. „Nevina si?“, pitam tiho i otvaram oči da joj vidim lice. Alesija crveni. „Jesam.“ Njena jednostavna potvrda utiče na moj libido kao mlaz ledene vode. Samo sam jednom spavao s devicom, Kerolajn. I meni je to bio prvi put, a zbog te katastrofe je malo falilo da nas oboje izbace iz škole. Posle toga me je otac odveo u luksuznu javnu kuću u Blumsberiju. Ako hoćeš da spavaš s devojkama, Maksime, bolje bi bilo da prvo naučiš da tucaš. Imao sam petnaest godina, a Kerolajn je nastavila dalje… Sve do Kitove smrti. Jebem ti. Alesija je nevina s dvadeset tri godine? Naravno da jeste. Šta sam očekivao? Ona se razlikuje od svih devojaka koje sam upoznao. I sad me njene krupne oči gledaju s iščekivanjem. Ponovo se pitam jesam li napravio ludoriju što sam je doveo ovamo. Alesija se mršti. Zebnja joj je ispisana na licu. Sranje. Pružam ruku i prelazim joj palcem po punoj donjoj usni. Glasno uzdiše. „Želim te, Alesija. Mnogo. Ali hoću da i ti mene želiš. Mislim da moramo malo bolje da se upoznamo pre nego što produbimo ovaj odnos.“ Eto. Odgovorio sam zrelo, zar ne? „U redu“, odgovara šapatom, ali izgleda nesigurno, možda čak i pomalo razočarano. Šta očekuje od mene? Znam da moram da se sklonim od nje kako bih razmislio o ovome. U mom krevetu mi ne da mira s tom napućenom, punom donjom usnom. Sedam i obuhvatam joj lice dlanovima. „Samo uživaj u odmoru“, kažem, ljubim je i ustajem s kreveta. Ovo nije trenutak za to. Ne bi bilo pošteno prema njoj.

Gospodin 145 Kao ni prema meni. „Odlaziš?“, pita i seda na krevetu. Kosa joj se obrušava kao veo niz sitno telo. Oči su joj razrogačene od zebnje; iako se ne trudi, izgleda veoma seksepilno u gornjem delu moje pidžame. „Idem da se istuširam pa da nam spremim doručak.“ „Umeš da kuvaš?“ Prasnem u smeh zbog njenog zaprepašćenja. „Da. Pa, umem da ispržim slaninu i jaja.“ Plaho se osmehujem i odlazim u kupatilo. Sranje. Još rukobluda pod tušem. Voda mi se sliva niz telo dok se jednom rukom pridržavam za mermerne pločice. Brzo svršavam, razmišljajući o njenom dlanu na mom stomaku, o njenoj šaci obavijenoj oko moje kite. Devica. Mrštim se. Zašto sam toliko opterećen time? Bar je oni gadovi nisu silovali. Ljutnja se budi pri pomisli na ljude koji je jure. Na sigurnom je u Kornvolu. I to je nešto. Možda je religiozna. Rekla je da je njena baka bila misionarka i nosi zlatni krst oko vrata. Ili je seks pre braka tabu u Albaniji. Nemam pojma. Perem kosu i telo kupkom koju mi je Deni ostavila. Nisam to imao na umu kad sam je doveo ovamo. Njeno neiskustvo predstavlja problem. Volim žene koje su avanturistički nastrojene u seksu, znaju šta rade, šta žele i koje su im granice. Oduzimanje nevinosti je velika odgovornost. Sušim kosu peškirom. To je nezahvalan zadatak, ali neko mora da ga obavi. Mogao bih i ja. Zurim u barabu u ogledalu. Odrasti, batice. Možda želi dugu vezu. Imao sam dve veze, ali nijedna nije trajala duže od osam meseci. Dakle, baš i nisu bile duge. Šarlot je bila ambiciozna i prešla je na jednog baroneta iz Eseksa. Arabela je previše volela drogu za moj ukus. Hoću reći, ko ne voli da šmrkne belo s vremena na vreme, ali svakog dana? Nikako. Mislim da je ponovo na lečenju. Veza s Alesijom? Šta bi to podrazumevalo? Trčim pred rudu. Obavijam peškir oko pasa i vraćam se u sobu. Otišla je. Jebote. Srce mi ubrzava. Je li pobegla? Ponovo?

146 E L DŽEJMS Kucam na vrata njene sobe. Ne odgovara. Ulazim i odahnem zato što čujem kako voda curi u kupatilu. Jebote, saberi se. Ostavljam je i odlazim da se obučem. *** lesija ne želi da izađe iz tuš-kabine. U Kukešu su imali sklepani tuš i morali su da brišu pod posle svake upotrebe. Kod Magde je tuš bio postavljen iznad kade. Ali ovde stoji u kabini i topla voda se obrušava na nju iz najveće baterije koju je ikad videla. Veća je čak i od one u gospodinovom stanu. Nikad nije doživela takvo blaženstvo. Pere kosu pa se pažljivo brije jednokratnim brijačem koji joj je Magda dala. Pere se kupkom koju je ponela od kuće. Zatvara oči dok spušta sapunjavu šaku niz grudi. Želim te, Alesija. Mnogo. Želi je. Ruka joj klizi niže. Zamišlja da je njegova ruka na njenom telu. Dodiruje je. Prisno. Želi i ona njega. Seća se kako se probudila u njegovom naručju, topline i snage njegovog tela uz njeno. Stomak joj se grči dok brže pomera šaku. Brže. Brže. Još brže. Naslanja se na tople pločice. I podiže glavu. Otvara usta i halapljivo udiše. Maksim. Maksim. Ah. Mišići se stežu duboko u njoj dok svršava. Hvata dah i otvara oči. Ona to želi… zar ne? Može li da mu veruje? Da. Nije ničim izneverio poverenje koje mu je ukazala. Sinoć ju je spasao od noćnih užasa, bio je fin i nežan. Pustio ju je da spava s njim kako ne bi imala košmare. Oseća se sigurno pored njega. Veoma dugo se nije osećala bezbedno. To je nov osećaj iako zna da je Dante i Ili i dalje traže. Ne. Ne razmišljaj o njima. A

Gospodin 147 Žao joj je što ne zna više o muškarcima. Muškarci i žene se nisu mešali u Kukešu kao u Engleskoj. Kod kuće se muškarci druže s muškarcima, a žene sa ženama. Oduvek je bilo tako. Pošto nije imala braću i držali su je dalje od muških rođaka na društvenim skupovima, njeno iskustvo se svodi na nekoliko studenata koje je upoznala na fakultetu – i njenog oca, naravno. Provlači prste kroz kosu. Gospodin Maksim je drugačiji od svih muškaraca koje je upoznala. Dok joj se voda sliva niz lice, odlučuje da izbaci sve nevolje iz glave. Danas je na odmoru, kako je Maksim rekao. Prvi odmor otkako zna za sebe. Uvija jedan peškir oko kose i drugi oko tela pa se vraća u spavaću sobu. Iz prizemlja dopire glasna muzika. Osluškuje. Takva muzika se ne slaže s onim što zna o njemu. Njegove kompozicije ukazuju na mirniju, zamišljeniju prirodu od one koja pušta ovu glasnu muziku. Slaže odeću na krevetu. Osim njenih farmerki i brusa, sve što ima dala joj je Magda. Mršti se, žaleći što nema nešto lepše. Oblači belu majicu dugih rukava uz farmerke. Pomalo je bezoblična, ali moraće da prođe. Samo to ima. Suši kosu peškirom pa je češlja. Ostavlja je raspuštenu i polazi u prizemlje. Kroz stakleni zid koji okružuje stepenište, gleda Maksima u kuhinji. Obukao je svetlosiv džemper i crne iscepane farmerke. Drži kuhinjsku krpu prebačenu preko ramena dok posluje za šporetom. Prži slaninu – miris je divan – dok se giba uz ritam. Alesija se nehotice široko osmehne. Dok je spremala njegov stan, nije videla nikakav nagoveštaj da on ume da kuva. Muškarci ne kuvaju u Kukešu. Niti plešu dok to rade. Opčinjena je pomeranjem njegovih širokih ramena, njihanjem uskih kukova i bosim stopalima što trupkaju u ritmu. Oseća slasno grčenje u stomaku. Maksim provlači prste kroz vlažnu kosu pa okreće slaninu. Polazi joj voda na usta. Mmm… miris. Mmm… pogled na njega. Maksim se iznenada okreće i lice mu se ozari pri pogledu na nju. Njegov širok osmeh kopija je njenog. „jedno jaje ili dva?“, viče da nadjača muziku. „Jedno“, odgovara dok silazi stepenicama i ulazi u veliku prostoriju. Okreće se i cikne kad pogleda kroz prozor koji se pruža od poda do plafona. More! „Deti! Deti! More!“ uzvikuje i trči do staklenih vrata što vode na balkon.

148 E L DŽEJMS manjujem temperaturu i žurim do balkonskih vrata kako bih se pridružio Alesiji, koja skače s noge na nogu od uzbuđenja. „Možemo li da odemo do mora?“ Oči joj sijaju od oduševljenja dok cupka kao dete. „Naravno. Evo.“ Otključavam vrata i otvaram ih kako bi izašla. Nalet ledenog vazduha nas iznenađuje. Uprkos hladnoći, ona juri napolje, ne obazirući se na mokru kosu, bosa stopala i tanku majicu. Zar ova devojka nema nijedan pristojan komad odeće? Podižem sivi pokrivač s naslona kauča i izlazim za njom. Prebacujem joj ćebe preko ramena i grlim je dok se divi pogledu. Lice joj je ozareno. Utočište i ostala tri letnjikovca podignuta su na stenovitom rtu. Mala krivudava staza na kraju bašte vodi do plaže. Dan je vedar i lep. Sunce sija, ali ledeno je na vetru koji zavija. More je ledenoplavo, istačkano belom penom. Čujemo kako se talasi lome na liticama s obe strane zaliva. Vazduh je zasićen svežim mirisom soli. Alesija se okreće prema meni, potpuno zadivljena. „Hajdemo da jedemo.“ Svestan sam toga da je doručak na šporetu. „Dobićeš upalu pluća ovde. Posle doručka ćemo otići na plažu.“ Vraćamo se unutra i zatvaram vrata. „Samo da ispržim jaja!“, vičem da nadjačam muziku. „Pomoći ću ti!“, odgovara, prateći me u kuhinju, i dalje ogrnuta ćebetom. Utišavam muziku na aplikaciji na telefonu. „Ovako je bolje.“ „Zanimljiva muzika.“ Njen glas nagoveštava da nije po njenom ukusu. „To je korejski haus. Koristim nekoliko numera kad didžejišem.“ Vadim jaja iz frižidera. „Dva jaja?“ „Ne, jedno.“ „Jesi li sigurna?“ „Jesam.“ „Dobro, samo jedno. Ja ću dva. Ti možeš da ispečeš hleb. U frižideru je, a toster je tamo.“ Zajedno poslujemo u kuhinji i koristim priliku da je posmatram. Dugim gipkim prstima vadi kriške iz tostera i maže ih maslacem. „Gotovo.“ Vadim dva tanjira iz pregrade za podgrevanje i stavljam ih na pult, spremne za tost. Alesija se široko osmehuje dok stavljam doručak na tanjire. „Ne znam za tebe, ali ja umirem od gladi.“ Ostavljam tiganj u sudoperi, podižem oba tanjira i vodim je prema trpezarijskom stolu, gde sam postavio za dvoje. Ona izgleda zadivljeno. Zašto li se zbog toga osećam kao da sam konačno nešto postigao? „Sedi ovde da možeš da uživaš u pogledu.“ S

Gospodin 149 ako je bilo?“, pita Maksim. Sede za velikim trpezarijskim stolom, Alesija je u čelu – gde nikad nije sedela – i uživa u pogledu na more. „Izvrsno. Imaš mnoge talente.“ „Nemaš pojma“, odgovara podrugljivo i pomalo promuklo. Ne zna zašto, tek zastaje joj dah od njegovog glasa i načina na koji ju je pogledao. „Jesi li i dalje raspoložena za šetnju?“ „Jesam.“ „Dobro.“ Vadi telefon i poziva nekoga. Alesija se pita koga zove. „Deni“, kaže. „Ne, dobro smo. Možete li da donesete fen… o, stvarno? Dobro. Onda mi je potreban par gumenjaka ili robustnih čizama…“ Gleda pravo u Alesiju. „Koji broj?“, pita je. Ona nema predstavu o čemu priča. „Broj cipela“, objašnjava. „Trideset osam.“ „To je… ovaaaj… broj pet i par čarapa. Da. Ženske… Nije važno. I pristojnu toplu jaknu… Da, žensku… Vitka. Niska. Što pre.“Načas sluša. „Sjajno“, odgovara i prekida vezu. „Imam jaknu.“ „Nije dovoljno topla. I ne znam kakav je stav prema čarapama u Albaniji, ali napolju je hladno.“ Alesija crveni. Ima samo dva para čarapa jer ne može da priušti više – a nije mogla da traži Magdi još jedne. Ona je dovoljno učinila za nju. Dante i Ili su joj oduzeli prtljag, a Magda je spalila gotovo svu odeću koju je imala kad je stigla u Brentford. Nije više bila za nošenje. „Ko je Deni?“ „Živi u blizini“, odgovara Maksim, ustaje i podiže prazne tanjire. „Ja ću“, kaže, zapanjena što on rasklanja. „Opraću ih.“ Uzima mu tanjire i stavlja ih u sudoperu. „Ne, ja ću. Trebalo bi da nađeš fen u komodi u tvojoj sobi. Idi i osuši kosu.“ „Ali…“Svakako neće da pere sudove! Nijedan muškarac to ne radi! „Nema ali. Ja ću pospremiti. Dovoljno si čistila za mnom.“ „Ali to mi je posao.“ „Danas nije. Moja si gošća. Idi.“ Glas mu je otresit. Strog. Obuzima je strepnja. „Molim te“, dodaje. „U redu“, odgovara tiho i žuri iz kuhinje. Zbunjena je i pita se je li se naljutio na nju. Molim te, nemoj da se ljutiš. „K

150 E L DŽEJMS „Alesija“, doziva je. Ona se zaustavlja u podnožju stepenica i zuri u stopala. „Jesi li dobro?“ Klima glavom pa trči stepenicama. ta bi, kog mog? Šta sam rekao? Gledam za njom i primećujem da izbegava da me pogleda. Sranje. Uzrujao sam je, ali ne znam čime. U iskušenju sam da pođem za njom, ali odlučujem da to ne uradim. Stavljam sudove u mašinu i spremam. Dvadeset minuta kasnije vraćam tiganj na mesto i utom se začuje zvono. Deni. Bacam pogled na stepenice u nadi da će se Alesija pojaviti, ali nema je. Pritiskam taster na interfonu i isključujem muziku jer znam da se Deni ne bi dopalo što slušam muziku dok sam u žalosti. lesija četka kosu uz glasno zavijanje fena. Pokreti četkom je umiruju. Zvučao je kao njen otac. I ona je uradila ono što je uvek činila kad bi otac povisio glas – sklonila se s puta. Baba nikad nije oprostio ni njoj ni njenoj majci što mu je jedino dete žensko. Mada njena sirota majka podnosi njegove gnevne izlive. Ali gospodin Maksim nema nikakve veze s njenim ocem. Nikakve. Pošto je osušila kosu, zaključuje da će joj sviranje klavira pomoći da se smiri i privremeno zaboravi na porodicu. Muzika je njeno bekstvo. Uvek joj je bila jedino utočište. Vraća se u prizemlje i vidi da je gospodin Maksim nestao. Pita se gde je, ali prsti je svrbe od želje da svira. Seda za mali beli pijanino, podiže poklopac i bez uvoda počinje burni Bahov Preludijum u c-molu. Muzika odjekuje po sobi u jarkonarandžastim i crvenim nijansama, sagorevajući sve misli o njenom ocu, oslobađajući je. Otvara oči i vidi da je Maksim posmatra. „To je bilo neverovatno“, kaže tiho. „Hvala“, odgovara. Približava joj se, prelazi joj prstom po obrazu pa joj podiže bradu. Izgubljena je u njegovom pogledu koji je privlači poput magneta. Oči su mu zaista neverovatne boje. Izbliza primećuje da su dužice tamnije zelene nijanse na obodima – boje kukeških jela – dok su oko raširenih ženica svetlije kao paprat u proleće. Naginje se i ona misli da će je poljubiti. Međutim, on to ne čini. Š A