E. L. Džejms - Gospodin

Gospodin 51 Kadoganovom keju. Mrštim se zbog tog prizora. Toliko dugo živim blizu pristaništa a nijednom se nisam vozio rečnim autobusom. Kao dete sam se stalno nadao da će majka odvesti Merijen i mene da se provozamo, ali to se nikad nije desilo. Uvek je bila prezauzeta. Uvek. A nikad nije rekla nijednoj guvernanti da nas odvede. Još jedna stvar koju zameram Rouini. Naravno, Kit tad nije više živeo s nama – već je bio u internatu. Odmahujem glavom, obilazim klavir i pogled mi se zaustavlja na notnim listovima na kojima sam radio ceo vikend. To mi popravlja raspoloženje te odlučujem da predahnem od kompjutera i sednem da sviram. d tri kuhinje koje čisti, ova je Alesiji omiljena. Zid, kredenci i radne površine su od svetloplavog stakla koje se lako briše. Lepo je uređena i prostrana – sušta suprotnost seoskoj kuhinji u roditeljskoj kući. Otvara rernu za slučaj da je gospodin pekao nešto, ali otkriva da je i dalje besprekorno čista. Čini joj se da nijednom nije korišćena. Dok briše poslednji tanjir, odjednom začuje muziku. Alesija se ukoči jer odmah prepoznaje melodiju – nedovršenu s notnih listova koje je toliko puta videla na klaviru. Međutim, on nastavlja da svira, note su nežne i tužne, žalostivo plave i sive oko nje. Mora to da vidi. Pažljivo spušta tanjir na radnu površinu i šunja se prema dnevnoj sobi. Proviruje i zatiče ga za klavirom. Oči su muzatvorene i vidi se da oseća muziku, svaka nota mu je ispisana na licu. Ostaje bez daha dok ga gleda – naboranog čela, zabačene glave, rastavljenih usana. Opčinjena je. Njime. Muzikom. Nadaren je. Melodija je tužna, puna žudnje i bola. Dok ga posmatra, note joj odjekuju u glavi u suptilnijim nijansama plave i sive. Zaista je najlepši muškarac koga je ikad videla. Lepši je čak i od… Ne! Ledene plave oči zure u mene. Besno. Ne. Prestani da razmišljaš o tom čudovištu! Potiskuje uspomenu. Previše je bolna. Usredsređuje se na gospodina dok privodi setnu melodiju kraju pa se šunja natrag u kuhinju – ne želi da ga ponovo naljuti time što će je uhvatiti kako viri umesto da radi. Dok briše radnu površinu, njegova kompozicija joj odzvanja u glavi. Jedina prostorija koja je ostala jeste dnevna – a on je tamo. O

52 E L DŽEJMS Skuplja hrabrost pa uzima sredstvo za glancanje i krpu, spremna da se suoči s njim. Okleva na pragu jer on pilji u kompjuter. Tad podiže glavu i ugleda je, a na licu mu se vidi da je prijatno iznenađen. „Mogu li, gospodine?“, pita i pokazuje sredstvom za glancanje prema sobi. „Naravno. Uđi. Radi šta je potrebno. I zovi me Maksim.“ Brzo mu se osmehuje i prilazi kauču. Namešta jastuke i šakom skuplja mrvice. *** a, ne mogu ovako da radim… Kako da se koncentrišem kad se ona vrzma tako blizu mene? Pravim se da čitam ispravljeni cenovnik renoviranja kuća u Mejferu, ali zapravo gledam nju. Kreće se veoma gipko i senzualno; naginje se nad kaučem, vitke, mišićave ruke s krhkim dugačkim prstima skupljaju mrvice. Uzbuđenje mi prostruji telom, koje odjednom bruji od divne napetosti, svesno njenog prisustva. Ovo je nedopustivo. Tako je blizu, ali potpuno nedostupna. Pomera se da istrese crne jastuke na kauču i mantil joj se zateže preko zadnjice, otkrivši ružičaste gaće. Disanje mi postaje plitko i gotovo moram da potisnem glasan uzdah. Ja sam jebeni perverznjak. Završava s kaučem i pogled joj skreće prema meni. Pravim se da sam zadubljen u tabelu u ruci iako mi se malje na potiljku kostreše. Podiže bočicu sa sredstvom za glancanje, prska krpu i prilazi klaviru. Još jednom me brzo i zabrinuto pogleda pa se posvećuje glancanju klavira. Nadvija se nad njim i mantil joj se podiže iznad kolena. O, bože! Pažljivim ujednačenim pokretima briše klavir, otežano dišući od naprezanja. Ovo je mučenje. Zatvaram oči i zamišljam da tako diše zbog mene. Sranje. Prekrštam noge kako bih sakrio prirodnu telesnu reakciju. Ovo je sprdnja. Ona samo glanca moj jebeni klavir. Potom briše prašinu s dirki, koje ostaju neme. Ponovo mi dobacuje pogled, a ja se brzo zagledam u cifre koje su zamućene i nemaju nikakvog smisla. Odvažim se da podignem pogled i vidim da se nagla, zamišljenog izraza. Izgleda kao da proučava notnu svesku na stalku. Gleda moju kompoziciju i nabira čelo kao da se koncentriše. Ume li da čita note? P

Gospodin 53 Čita li moj komad? Podiže glavu i pogledi nam se sreću. Posramljeno razrogači oči i oblizuje gornju usnu dok joj se rumenilo širi obrazima. Jebote. Izbegavajući moj pogled, saginje se iza klavira, verovatno da obriše prašinu s nogu ili klupe. Ne mogu ovo da podnesem. Telefon mi zazvoni, trgavši me. Oliver. „Zdravo“, javljam se promuklim glasom. Nikad mi nije bilo toliko drago što me je neko pozvao. Moram da izađem iz dnevne sobe. Dođavola, rekao sam sebi da neću dozvoliti da me ponovo najuri. „Trevetiče?“ „Ja sam, Olivere. Kaži.“ „Imamo jedan problem i mislim da bi trebalo da budeš upućen.“ Izlazim u predsoblje, slušajući kako Oliver nagvažda o donjim strukturalnim elementima i nosećim zidovima u kućama u Mejferu. ad je izašao iz sobe, Alesiji se učinilo da joj je oluja prošla iznad glave, noseći pljusak dalje – možda u predsoblje. Laknulo joj je što je izašao. Čuje kako razgovara telefonom, glas mu je dubok ali melodičan. Čini joj se da nikad nije bila tako svesna nečijeg prisustva. Mora da prestane da razmišlja o njemu i da se usredsredi na čišćenje. Završava s klavirom iako ne može da se otrese čudnog osećaja da ju je posmatrao dok je brisala prašinu. Ne. To je nemoguće. Zašto bi me gledao? Možda hoće da se uveri da temeljno čisti, kao što je gospođa Kingsberi nadgleda. Alesija se osmehuje zbog te šašave ideje i shvata da joj je mnogo toplije nego kad je tek stigla. Nije sigurna je li reč o toploti u prostoriji ili u njoj. Njegovo prisustvo me greje. Ponovo se smeška zbog tih blesavih misli. Pošto je izašao, koristi priliku da ode po usisivač. Gospodin je na kraju hodnika, naslonjen na zid i nemirno lupka nogom. Tiho priča telefonom, ali posmatra je dok ide prema kuhinji. Alesija donosi usisivač u dnevnu sobu i ponovo ga zatiče za radnim stolom. I dalje priča telefonom, ali ustaje čim je vidi. „Samo trenutak, Olivere. Slobodno“, kaže joj i maše prema sobi kako bi usisala pa ponovo izlazi. Otkopčao je crni duks. Ispod njega nosi sivu majicu s V-izrezom na kojoj su K

54 E L DŽEJMS slika krilate krune i natpis LA 1781. Alesija crveni pri pogledu na malje koje izviruju iz V-izreza. U glavi joj odzvanja majčin strogi prekorni glas: Alesija! Šta to radiš? Gledam muškarca, mama. Muškarca koji me privlači. Muškarca zbog koga mi krv ključa. Zamišlja majčin zapanjeni izraz i to joj mami osmeh. O, mama, drugačije je u Engleskoj. Muškarci. Žene. Njihovo ponašanje. Njihovi međusobni odnosi. Misli joj skreću na nešto mračnije. Na njega. Ne. Ne razmišljaj o tom čoveku. Sad je na sigurnom, u Londonu s gospodinom. I mora da se usredsredi na to da zadrži posao. Usisivač je marke Henri. Na crvenom aparatu su nacrtana dva krupna oka i usne razvučene u osmeh. Nehotice se osmehne kad god ga vidi. Uključuje ga pa usisava tepih i parket. Petnaest minuta kasnije, završava i to. Ne zatiče gospodina u hodniku dok vraća Henrija na mesto u kredencu u vešernici. Alesija ga prijateljski potapše pa zatvara vrata kredenca i polazi prema kuhinji. „Ćao“, kaže gospodin, ulazeći u kuhinju. „Moram da izađem. Novac je na stolu u predsoblju. Možeš li da zaključaš i uključiš alarm kad pođeš?“ Klima glavom, toliko zaslepljena njegovim širokim osmehom da mora da gleda u pod. Radost buja u njoj zato što njegov odlazak znači da će moći da svira klavir. On načas okleva pa joj pruža veliki crni kišobran. „Možeš da pozajmiš ovo. I dalje lije kao iz kabla.“ Iz kabla? Alesija je preneražena. Brzo podiže pogled do gospodinovog lica i srce joj preskače zbog njegovog srdačnog osmeha i velikodušne ponude. Prihvata kišobran. „Hvala“, odgovara tiho. „Nema na čemu. Vidimo se u sredu, Alesija“, kaže i ostavlja je u kuhinji. Nekoliko trenutaka kasnije ulazna vrata se zatvaraju. Alesija zuri u kišobran. Staromodan je, s drvenom drškom i zlatnim obrubom. Upravo joj je to potrebno. Zadivljena gospodinovom velikodušnošću, ulazi u dnevnu sobu i seda za klavir. Naslanja kišobran na njega i u čast odvratnog vremena svira Šopenov preludijum Kišne kapi. opim se zato što je Alesija prošaputala „hvala“. Budalasto sam zadovoljan Tsobom. Konačno sam joj pomogao tim sitnim gestom. Nisam navikao da

Gospodin 55 činim dobra dela – mada verovatno imam skriveni motiv za takvu ljubaznost, motiv o kojem ne želim sad da razmišljam jer može potvrditi da sam površno jebeno đubre kao što i pretpostavljam da jesam. Ipak, osećam se dobro zato što sam to uradio i taj osećaj je nov. Podstaknut iznenadnim poletom, obilazim lift i jurim stepenicama do prizemlja. Ne ide mi se, ali imam sastanak s Oliverom i nekoliko preduzimača iz Mejfera. Spuštam pogled niz telo. Nadam se da ne očekuju da dođem u odelu. To naprosto nije moj stil. Ne. To je bio Kitov stil i njegov orman bio je pun odela iz Savil roua šivenih po meri. Izlazim iz zgrade, trčim da ne pokisnem i zaustavljam taksi. „Mislim da je dobro prošlo“, kaže Oliver. Klimam glavom dok prolazimo kroz novo predvorje od krečnjaka u jednoj renoviranoj kući. Radnici u kombinezonima i sa žutim zaštitnim šlemovima rade svoj posao dok idemo prema zatarabljenom ulazu u zgradu. Grlo me grebe od prašine. Treba mi piće. „Nadareni ste za ovo, Trevetiče. Mislim da se vaš predlog dopao preduzimaču.“ „Olivere, zovem se Maksim. Molim te, ne persiraj mi i zovi me po imenu. Kao ranije.“ „U redu, milorde.“ „Jebote.“ „Maksime.“Oliver se brzo osmehne. „Moraćemo da unajmimo dizajnera enterijera da završi sve za izložbeni stan, verovatno sledećeg meseca. Poslaću vam podatke o tri dizajnera s kojima je Kit voleo da sarađuje.“ Kit? Kit je bio Kit. Zastoja ne mogu da budem Maksim? „Možda bi Kerolajn to mogla da radi“, kažem. „Molim? Ledi Trevetik?“ „Moja majka ju je predložila.“ Oliver se narogušio. Vidi ti to. Šta li Oliver ima protiv Kerolajn? A možda je takav zbog Rouine? Ona često tako utiče na ljude. „Razgovaraću s Kerolajn, ali pošalji mi imena ostalih i nekoliko uzoraka njihovog rada“, odgovaram. Oliver klima glavom, a ja skidam šlem i pružam mu ga. „Čujemo se sutra“, kaže i gura privremena klimava vrata koja skrivaju fasadu. Kiša je konačno stala, ali smračilo se. Podižem okovratnik kaputa i čekam taksi dok razmišljam da li da odem u klub ili kući.

56 E L DŽEJMS Dok obilazim klavir, prisećam se kako se Alesija naginjala nad njim i glancala ebanovinu, koja sad blista pod svetlom lustera. Ko bi rekao da će me toliko privući devojka u najlonskom radnom mantilu i ogromnim ružičastim gaćama? Kako li je uspela da mi se podvuče pod kožu za tako kratko vreme? Ne znam ništa o njoj osim da se razlikuje od svih devojaka koje sam upoznao. Devojke u mom životu su odvažne i samouverene, znaju šta žele i kako to da traže. Ona nije takva. Skromna je i potpuno usredsređena na posao. Alesija izgleda kao da ne želi da ima ikakve veze sa mnom… gotovo kao da bi da bude nevidljiva. Mnogo me zbunjuje. Sećam se kako je stidljivo prihvatila kišobran i to mi mami osmeh. Bila je veoma iznenađena i zahvalna te se pitam kakav li je život imala kad toliko ceni tako sitan gest. Sedam na klupu ispred klavira i gledam prvu kompoziciju, setivši se Alesijinog izraza lica dok ju je posmatrala. Možda ume da čita note. Možda čak i svira. Jednim delom želim da znam šta misli o mojoj kompoziciji. Ali shvatam da samo nagađam. Jedino što zasigurno znam jeste da osećam tup bol u međunožju. Jebote. Izađi i kresni nešto. Međutim, ostajem za klavirom i sviram jednu melodiju za drugom. lesija leži na uskom dvosedu na razvlačenje u sobičku u Magdinoj kući. Misli su joj u rasulu, mora toliko toga da uradi – ali ponovo razmišlja o zelenookom gospodinu. Vidi ga za klavirom. Zatvorenih očiju, naboranog čela i rastvorenih usana dok oseća muziku – zatim njegov srdačan izraz dok joj je pružao kišobran. Kosa mu je bila razbarušena, a pune usne izvijene u osmeh. Pita se kako li je ljubiti te usne. Spušta dlan niz telo, preko grudi. Mogao bi tu da je poljubi. Oštro uzdiše, prigrlivši tu sanjariju. Ruka joj klizi još niže i ona zamišlja da je to njegova šaka. Dodiruje je. Tu. Miluje se i prigušeno uzdiše jer zna da su zidovi tanki. Razmišlja o njemu dok joj telo gori. Leti. Sve više. Njegovo lice. Njegova leđa. Njegove dugačke noge. A

Gospodin 57 Leti na još veće visine. Njegova čvrsta zadnjica. Njegov ravan stomak. Ječi dok svršava pa iscrpljena tone u san. I sanja njega. revrćem se u snu. Ona stoji na dovratku. Priviđenje u plavom. Uđi. Lezi pored mene. Želim te. Ali ona se okreće. U dnevnoj je sobi. Glanca klavir. Na sebi ima samo ružičaste gaće. Pružam ruku da je dodirnem, ali ona nestaje. Jebote. Digao mi se. Toliko da me boli. Majku mu. Moram više da izlazim. Brzo olakšavam sebi. Kad li sam poslednji put to radio? Moram da kresnem nešto. Sutra. To ću učiniti. Okrećem se i tonem u nemiran san. Sledećeg poslepodneva Oliver mi pokazuje finansijske izveštaje svih imanja. Kancelarije su odmah iza Berkli strita, u džordžijanskom zdanju koje je otac renovirao osamdesetih i izabrao za poslovno sedište. Cela kuća je u vlasništvu porodice Trevetik iako izdajemo gornje spratove dvema kompanijama. Pokušavam da se koncentrišem na brojke o kojima pričamo, ali svestan sam da su vrata Kitove kancelarije odškrinuta. To mi odvraća pažnju. Ne mogu se naterati da tamo radim. Gotovo da ga čujem kako priča telefonom, smeje se mojoj otrcanoj fori ili kori Olivera zbog nečega što je prevideo. Maltene očekujem da će svakog časa ući. Izgledao je tako opušteno dok je upravljao svojim carstvom. Delovao je kao da je to lako. Ali znam da mi je zavideo na slobodi. Ti možeš samo da tucaš po Londonu, Rezervo. Neki od nas moraju i da rade. Stojim nad Kitovim beživotnim, izlomljenim telom zajedno s doktorkom. Da, to je on, potvrđujem. Hvala, lorde Trevetiče, promrmljala je. To je bio prvi put da me je neko tako oslovio… P

58 E L DŽEJMS „Dakle, mislim da možemo sve ostaviti kako jeste za sledeće tromesečje pa tek onda da napravimo bilans“, kaže Oliver, vrativši me u sadašnjost. „Mada bi zaista trebalo da obiđeš imanja.“ „Da, trebalo bi.“ U nekom trenutku… Tek sam površno upućen u dešavanja na tri imanja, ali znam da sva tri donose prihode zahvaljujući dobrom upravljanju mog dede, oca i konačno mog brata. Za razliku od mnogih plemića, Trevetikovi su dobrostojeći. Posao cveta u Angvin hausu, smeštenom u Kotsvoldsu u Oksfordširu. Otvorenje za javnost i ima ogroman rasadnik, dečju igraonicu uređenu kao džunglu i zoološki vrt s malim životinjama, čajdžinicu i pašnjake po kojima posetioci mogu da šetaju. Celo imanje Tajok u Nortamberlendu iznajmljeno je jednom bogatom Amerikancu koji voli da zamišlja da je plemić. Kit i Oliver su se često pitali zašto nije kupio svoj plemićki posed, a sad se i ja to pitam. S druge strane, Tresilijan hol u Kornvolu jedno je od najvećih organskih gazdinstava u Engleskoj. Moj otac Džon, jedanaesti grof od Trevetika, bio je pionir organske poljoprivrede iako su mu se savremenici rugali. Kako bi povećao prihode, Kit je nedavno sagradio nekoliko raskošnih letnjikovaca na obodu imanja. Potražnja za njima je velika, pogotovo leti. „A sad moramo da razgovaramo o tome kako ti nameravaš da koristiš imanja i koliko će ti osoblja biti potrebno.“ „Stvarno?“ Srce mi klone u pete i mučim se da pratim Olivera, koji nastavlja da razglaba. Misli mi blude. Alesija će sutra ponovo doći. Ona je trenutno jedini član osoblja koji me zanima, ali iz pogrešnih razloga. Jutrošnji iscrpljujući trening nije umanjio moju opsednutost njom. Opčinjen sam, a čak i ne poznajem devojku. Telefon mi zapišti. Kerolajn mi je poslala poruku. Dok čitam njene reči, koža mi se ježi i grlo mi se steže. Nisam trudna. L Nemam ništa Kitovo. Čak ni njegovo dete. Sranje! Iznenada me preplavljuje tuga. „Olivere, moraćemo da završimo za danas. Nešto je iskrslo.“ „U redu, gospodine“, odgovara. „Sutra?“ „Može. Što ne bi svratio do stana sutra pre podne?“

Gospodin 59 „U redu, vaš… Maksime.“ „Dobro. Hvala.“ Kucam odgovor Kerolajn. Dolazim. Ne, hoću da izaĎem. Hajde da se napijemo. Važi. Gde? Jesi li kod kuće? Nisam. U kancelariji sam. Dobro, naći ćemo se u gradu. Lulu? Ne. Soho haus. Grik strit. Tamo je manje poznatih. Vidimo se. Klub je dupke pun, ali uspevam da nađem sto pored kamina na drugom spratu. Više volim prisnu atmosferu u Hertford stritu broj pet jer taj klub smatram svojim – ali sam i član Soho hausa, kao i Kerolajn. Sedam za sto i ona se brzo pojavljuje. Izgleda umorno, tužno i mršavo. Usne su joj obešene, a oči mutne i otečene. Plava kosa ošišana na paž je zamršena i izgubila je sjaj. Nosi farmerke i džemper. Kitov džemper. Nimalo ne liči na živahnu Kerolajn koju poznajem. Srce me boli jer vidim svoju tugu preslikanu na njenom licu. Ustajem, ali ne govorim ništa već je samo grlim. Ona šmrkće. „Čao“, šapućem joj uz kosu.

60 E L DŽEJMS „Život je šugav“, mrmlja. „Znam.“ Nadam se da mi je glas umirujući. „Hoćeš li da sedneš? Ako se okreneš prema meni, niko neće videti da si uzrujana.“ „Zar toliko loše izgledam?“ Zvuči uvređeno, ali i blago razgaljeno. Vidim nagoveštaj stare Kerolajn i ljubim je u čelo. „Nikad, draga Karo.“ Oslobađa se iz mog zagrljaja. „Baš si slatkorečiv“, gunđa, ali vidim da nije ljuta. Seda na stolicu presvučenu plišom naspram mene. „Šta ćeš da piješ?“ „Soho mulo.“ „Dobar izbor.“ Dajem znak konobaru pa naručujem. „Pretvorio si se u samotnjaka preko vikenda“, primećuje Kerolajn. „Bio sam zauzet.“ „Sam?“ „Da.“ Lepo je što ne moram da lažem. „Šta je bilo, Maksime?“ „Kako to misliš?“ Upućujem joj pogled koji poručuje da nemam pojma o čemu priča. „Jesi li upoznao neku devojku?“ Šta, kog mog? Trepćem jer mi se pred očima javlja slika Alesije samo u ružičastim gaćama kako se naginje nad klavirom. „Jesi!“, usklikne Kerolajn zapanjeno. Vrpoljim se na stolici i odmahujem glavom. „Nisam“, negiram vatreno. Kerolajn izvija obrvu. „Lažeš.“ Jebiga. Nije bilo dovoljno vatreno. „Kako znaš?“, pitam, kao i uvek uplašen njenom sposobnošću da vidi kad serem. „Ne znam, ali uvek se lako slomiš. Kaži mi.“ Dođavola! „Nemam šta da kažem. Bio sam sam ceo vikend.“ „To dovoljno govori.“ „Karo, svako od nas se na svoj način nosi s Kitovom smrću.“ „I… šta si prećutao?“ Uzdišem. „Zar zaista želiš da pričam o tome?“ „Da.“ Oči joj zločesto sijaju, podsećajući me da je prava Kerolajn i dalje tu. „Pojavila se jedna devojka. Ali ona ne zna da postojim.“ „Stvarno?“

Gospodin 61 „Da. Ništa važno. Samo prolazna privlačnost.“ Kerolajn se mršti. „To ne liči na tebe. Nikad nisi obraćao pažnju na svoje… hmm… na devojke koje si osvojio.“ Nehotice se neveselo nasmejem. „Ovu nisam osvojio, ni blizu tome.“ Gotovo ne može da me gleda očima! Konobar nam donosi piće. „Kad si poslednji put jela?“ pitam. Kerolajn sleže ramenima, a ja odmahujem glavom. „Sigurno izluđuješ gospođu Blejk. Hajde da pojedemo nešto. Možemo li dobiti jelovnik?“, pitam konobara, koji klima glavom i žurno se udaljava. Podižem čašu. „Za voljene ljude koji više nisu s nama.“ Nadam se da ćemo promeniti temu. „Za Kita“, odgovara šapatom. Tužno se osmehujemo jedno drugome, vezani ljubavlju prema istom čoveku. U dva ujutru se vraćamo u moj stan, pijani. Kerolajn nije htela da ide kući. Neću da idem. To nije dom bez Kita. To ne mogu osporiti. Teturamo se u predsoblje i unosim šifru na tastaturi da ućutkam upozoravajuće pištanje alarma. „Imaš li koku?“ Kerolajn zapliće jezikom. „Nemam, ne danas.“ „A šta imaš za piće?“ „Čini mi se da si dovoljno popila.“ Zajedljivo se smeška. „Brineš li o meni?“ „Uvek ću brinuti o tebi, Karo. Znaš to.“ „Onda me vodi u krevet, Maksime.“ Obavija mi ruke oko vrata i podiže lice s iščekivanjem. Staklast pogled joj je prikovan za moje usne. Jebiga. Hvatam je za ramena kako bih je udaljio od sebe. „Ne, smestiću te u krevet.“ „Kako to misliš?“ Kerolajn se mršti. „Pijana si.“ „Pa?“ „Kerolajn, ovo mora da prestane.“ Ljubim joj čelo. „Zašto?“ „Znaš zašto.“ Izraz joj je snužden i oči joj se pune suzama dok se teturavo oslobađa iz mog naručja.

62 E L DŽEJMS Zakukam. „Nemoj. Molim te, ne plači.“ Ponovo je grlim. „Ne možemo ovo više da radimo.“ Otkad me moral sprečava da tucam? Večeras je trebalo da izađem i nađem lepu devojku raspoloženu za seks. „Je l' ovo radiš zato što si upoznao tu devojku?“ „Ne.“ Da. Možda. Ne znam. „Hajde, smestiću te u krevet.“ Prebacujem joj ruku preko ramena i vodim je prema gostinskoj sobi, koju gotovo nikad ne koristim. *** U nekom trenutku dušek se ugiba. Kerolajn leže pored mene. Zahvalan što sam se setio da obučem donji deo pidžame, privlačim je u zagrljaj. „Maksime“, šapuće. Čujem poziv u njenom glasu. „Spavaj“, promrsim i zatvaram oči. Nije važno što je ona žena mog brata. Kerolajn mi je najbolja prijateljica i žena koja me najbolje poznaje. Jeste da mi njeno toplo telo može pružiti utehu – ali neću je ponovo kresnuti. Ne. Završio sam s tim. Naslanja mi glavu na grudi. Ljubim joj kosu i brzo tonem u san.

Šesto poglavlje Alesija ne može da suzbije uzbuđenje. Steže kišobran dok ulazi u njegov stan. Danas joj je drago što alarm ne pišti. On je kod kuće! Sinoć ga je ponovo sanjala – oči zelene poput malahita, blistav osmeh i izražajno lice, zaokupljeno muzikom dok je svirao klavir. Probudila se zadihana i uzbuđena. Kad ga je poslednji put videla, ljubazno joj je pozajmio kišobran pa nije pokisla dok se vraćala kući. Niko nije bio tako fin prema njoj otkako je došla u London, osim Magde, naravno, te joj je njegov gest mnogo značio. Izuva čizme, ostavlja kišobran u predsoblju i žuri u kuhinju. Uzbuđena je što će ga videti. Ukopava se na pragu. Jao, ne! Jedna plavuša kuva kafu obučena samo u košulju, njegovu košulju. Podiže pogled i upućuje joj učtiv, srdačan osmeh. Alesija se pribira pa prolazi kroz kuhinju i produžava ka vešernici, oborivši glavu od zaprepašćenja. „Dobro jutro“, kaže žena. Izgleda kao da je upravo ustala iz kreveta. Njegovog kreveta? „Dobro jutro, gospođo“, mrmlja dok prolazi pored nje. Stiže u vešernicu i načas samo stoji kako bi svarila ovo neprijatno iznenađenje. Koje ova žena s krupnim plavim očima? Zašto nosi njegovu košulju? Košulju koju je Alesija ispeglala prošle nedelje. Ona je njegova devojka. Sigurno jeste. Zašto bi inače šetala po stanu u njegovoj košulji? Sigurno ga intimno poznaje. Intimno. Naravno da ima devojku. Devojku koja je lepa. Kao i on. Snovi joj se ruše. Lice joj se krivi, a srce steže od razočaranja. Uzdišući, skida kapu, rukavice i jaknu pa oblači radni mantil. A šta je očekivala? Ona ga nikad neće zanimati – ona mu je samo čistačica. Zašto bi je poželeo?

64 E L DŽEJMS Mehurić radosti koji je jutros osećala – prvi put posle mnogo vremena – razvejava se. Alesija obuva patike i namešta dasku za peglanje. Njeno ranije uzbuđenje postaje daleka uspomena jer je primorana da se suoči sa stvarnošću. Vadi njegov čist veš iz mašine za sušenje i stavlja ga u korpu za peglanje. Ovde joj je mesto. Odgajena je da to radi: da održava kuću i brine o jednom muškarcu. I dalje može da mu se divi iz daljine kao što je radila otkako ga je videla nagog na krevetu. Ništa je ne sprečava da to radi. Obeshrabreno uzdiše dok sipa vodu u peglu. *** Alesija stoji na vratima. Priviđenje u plavom. Polako skida maramu i oslobađa pletenicu Rastresi kosu za mene. Osmehuje mi se. Uđi. Lezi pored mene. Želim te. Ali ona se okreće i odlazi u dnevnu sobu. Glanca klavir. Gleda moju kompoziciju. Na sebi ima samo ružičaste gaće. Pružam ruku da je dodirnem, ali ona nestaje. Stoji u hodniku. Razrogačenih očiju. Steže metlu. Naga je. Ima dugačke noge. Želim da mi ih obavije oko pasa. „Skuvala sam ti kafu“, šapuće Kerolajn. Zastenjem jer ne želim da se probudim. Veliki deo mog tela takođe uživa u snu. Srećom, ležim na stomaku te mi kita u erekciji upire u dušek, skrivena od moje snaje. „Nemaš nikakvu hranu. Hoćeš li da odemo negde na doručak ili da zovem Blejka da nam donese nešto?“ Ponovo gunđam, poručujući joj da odjebe i ostavi me na miru. Ali Kerolajn je uporna. „Upoznala sam tvoju novu pomoć. Veoma je mlada. Šta se desilo s Kristinom?“ Sranje! Alesija je ovde? Prevrćem se i ugledam Kerolajn kako sedi na ivici kreveta. „Hoćeš li da se vratim?“, pita s izazovnim osmehom, klimajući glavom prema jastuku.

Gospodin 65 „Ne“, odgovaram dok je gledam u tom lepom, ali raščupanom izdanju. „Zar si kuvala kafu samo u tome?“ „Da.“ Mršti se. „Što pitaš? Zar ti smeta pogled na moje telo? Ili se ljutiš zato što sam obukla tvoju košulju?“ Znam da bi trebalo da se nasmejem, ali pružam ruku da joj stisnem šaku. „Tvoje telo ne može nikome da smeta, Karo. Znaš to.“ Ali Alesija će steći pogrešan utisak… Jebote. Zašto mi je to važno? Kerolajn izvija usne u zajedljiv osmejak. „Ali ti ga ne želiš“, kaže, odjednom tiha. „Je li to zato što si upoznao tu devojku?“ „Karo, molim te. Nećemo ponovo o tome. Ne možemo. Uostalom, rekla si da si dobila.“ „Nikad ti nije smetalo da ploviš po crvenoj plimi“, odgovara nabusito. „Blagi bože, kad sam ti to rekao?“ Hvatam se za glavu i užasnuto zurim u tavanicu. „Pre sto godina.“ „Pa, izvinjavam se što sam govorio o stvarima koje valja držati za sebe.“ Žene! Jebeno pamte sve! „I zašto si morao da me podsetiš, dođavola?“ Njeno dobro raspoloženje čili i na licu joj se ponovo pomalja tuga. Zagleda se kroz prozor i nastavlja tihim glasom punim patnje. „Dve godine smo pokušavali da dobijemo dete. Pune dve godine. Oboje smo to želeli.“ Suze joj klize niz obraze. „A sad ga više nema, a ja sam ostala bez svega. Nemam ništa.“ Zaranja lice u šake i jeca. Jebiga. Ja sam mamlaz. Sedam, privlačim je u naručje i puštam da se isplače. Uzimam papirnu maramicu iz kutije na noćnom stočiću. „Izvoli.“ Kerolajn steže maramicu kao da se u njoj krije tajna života, a ja nastavljam tišim, blažim glasom: „Ne možemo nastaviti to da radimo dok oboje patimo. Nije pošteno ni prema tebi ni prema meni, kao ni prema Kitu. A nisi ostala bez svega. Imaš svoj novac. I još imaš kuću. Napravićemo ti stipendiju ako je potrebno. U stvari, Rouina misli da bi trebalo da radiš dizajn enterijera u Mejferu.“ Ljubim joj kosu. „Uvek ćeš me imati, Karo, ali ne kao nešto za skretanje misli već kao prijatelja i devera.“ Kerolajn šmrkće i duva nos. Odmiče se da me pogleda plavim suznim očima punim tuge. „Takav si zato što sam izabrala njega, zar ne?“ Srce mi tone. „Nećemo ponovo o tome.“ „Ili zato što si našao devojku? Ko je ona?“ Ne želim da razgovaram o tome. „Hajdemo negde na doručak.“

66 E L DŽEJMS Rekordnom brzinom se tuširam i oblačim. Lakne mi što je Kerolajn i dalje u gostinskoj sobi s pripojenim kupatilom dok nosim praznu šolju u kuhinju. Srce mi ubrzava pri pomisli da ću videti Alesiju. Zašto sam nervozan? Ili sam uzbuđen? Razočaran sam što je ne nalazim u kuhinji te zavirujem u vešernicu i zatičem je kako pegla moju košulju. Posmatram je, neprimećen. Pegla s istom senzualnom gipkošću koju sam primetio pre nekoliko dana. Pokreti su joj dugi i lagani, a čelo naborano od koncentracije. Završava peglanje i podiže glavu. Razrogači oči pri pogledu na mene, a blago rumenilo joj se širi obrazima. Čoveče, divna je. „Dobro jutro“, kažem. „Nisam hteo da te uplašim.“ Spušta peglu na držač i pilji u nju umesto da me pogleda. Čelo joj je još naboranije. Šta je? Zašto neće da me pogleda? „Vodim snaju na doručak.“ Zašto joj to govorim? Trepavice joj zatrepere. Znam da obrađuje taj podatak pa brzo nastavljam: „Bilo bi super ako bi promenila posteljinu i u gostinskoj sobi.“ Umiruje se pa klima glavom. I dalje izbegava da me pogleda i gricka gornju usnu. Uf… želim da osetim te zube na sebi… „Ostaviću novac kao i…“ Podiže lice da me pogleda izražajnim divnim očima, a meni reči zapinju u grlu. „Hvala, gospodine“, odgovara tiho. „Zovem se Maksim.“Želim da čujem kako izgovara moje ime svojim zavodljivim naglaskom, ali Alesija ostaje nema iako se napregnuto osmehuje. „Maksime!“, doziva me Kerolajn i ulazi u vešernicu, koja odjednom postaje skučena. „Zdravo još jednom“, kaže Alesiji. „Alesija, ovo je moja prijateljica i snaja… ovaaaj… Kerolajn. Kerolajn, ovo je Alesija.“ Neprijatno je. Iznenađen sam što sam toliko smeten dok ih upoznajem. Kerolajn me zbunjeno pogleda, ali ne obraćam pažnju na nju, tako da se srdačno osmehne Alesiji. „Alesija, prelepo ime. Je li poljsko?“, pita je. „Nije, gospođo, italijansko je.“ „O, ti si Italijanka.“ „Nisam, ja sam iz Albanije.“ Uzmiče jedan korak i vrti končić na mantilu. Iz Albanije?

Gospodin 67 Ne želi da priča o tome, ali mnogo sam radoznao pa nastavljam da zapitkujem. „Daleko si od kuće. Studiraš li ovde?“ Odmahuje glavom i nastavlja da čupka končić, tajanstvenija nego ikad. Očigledno je da ne želi da objašnjava. „Hajdemo, Maksime“, umeša se Kerolajn i povuče mi ruku, i dalje me upitno gledajući. „Drago mi je što smo se upoznale, Alesija.“ Oklevam. „Ćao“, pozdravljam je iako ne želim da je ostavim. oviđenja“, odgovara Alesija dok gleda kako zajedno izlaze iz kuhinje. Snaja? Čuje kako se ulazna vrata zatvaraju. Snaja? Kunata. Nastavlja da pegla, ponavljajući tu reč naglas na engleskom i albanskom. Zvuk i značenje joj mame osmeh. Ali čudno je što je njegova snaja tu i nosi njegovu odeću. Alesija sleže ramenima. Gledala je dovoljno američkih serija da zna kako su na Zapadu odnosi između muškaraca i žena drugačiji nego u njenom rodnom mestu. Menja posteljinu u gostinskoj sobi. Moderna je, šik i bela kao i ostatak stana, ali najviše joj se sviđa što je korišćena. Smeškajući se od olakšanja, uzima belu posteljinu iz plakara i namešta krevet. Jedna misao je muči otkako je upoznala Kerolajn. Zadovoljiće radoznalost u gospodinovoj spavaćoj sobi. Obavija ruke oko tela i obazrivo prilazi korpi. Duboko udiše i zaviruje. Široko se osmehuje. Nema kondoma. Dok čisti i sprema njegovu spavaću sobu, oseća kako se jutrošnja radost vraća. e li ona?“, pita Kerolajn. „Molim?“ Mrštim se u taksiju koji nas vozi do Kings rouda. „Tvoja pomoć?“ Sranje. „Šta s njom?“ „Je li ona?“ „Ne budi smešna.“ Kerolajn prekršta ruke. „To nije negiranje.“ „D „J

68 E L DŽEJMS „Neću ni da udostojim takvo pitanje odgovorom.“ Gledam tmurne ulice Čelsija kroz zamagljen prozor i osećam kako mi se crvenilo penje vratom, odajući me. Kako sam se odao? „Nikad nisam videla da si tako ljubazan prema osoblju.“ Mrštim se. „Kad smo kod osoblja, je li gospođa Blejk zaposlila Kristinu?“ pitam. „Mislim da jeste. Zašto?“ „Pa, malo sam se iznenadio kad je otišla bez pozdrava i gospođica iz Albanije došla na njeno mesto. Niko mi nije ništa rekao.“ „Maksime, reši se devojke ako ti se ne sviđa.“ „Nisam to rekao.“ „Pa, ponašaš se veoma čudno u vezi s njom.“ „Nije tačno.“ „Kako hoćeš, Maksime.“ Kerolajn skuplja usne u tanku crtu, prekršta ruke i zagleda se kroz zamagljen prozor, a ja se prepuštam mislima. Zaista želim da saznam još nešto o Alesiji Demači. Ponavljam ono što znam. Prvo, ona je Albanka, a ne Poljakinja. Ne znam gotovo ništa o Albaniji. Šta ju je dovelo u Englesku? Koliko ima godina? Gde stanuje? Putuje li mnogo svakog jutra? Živi li sama? Mogao bih da je pratim do kuće. Progonitelj! Mogao bih da je pitam. Drugo, Alesija izbegava razgovor. Ili izbegava razgovor sa mnom?. Ta pomisao me rastužuje. Durim se kao pubertetlija željan pažnje dok gledam kišne ulice. Zašto me ta devojka zbunjuje? Možda zato što je toliko tajanstvena? Zato što potiče iz sasvim drugačijeg okruženja? Zato što radi za mene? I zbog toga je nedostupna. Jebiga. Istina je da želim da spavam s njom. Eto. Priznao sam sebi. Želim je, a moja plava jaja to dokazuju. Još je važnije što ne znam kako to da izvedem, pogotovo što ona odbija da razgovara sa mnom. Ne želi ni da me pogleda. Jesam li joj odbojan? Možda je o tome reč. Naprosto joj se ne sviđam.

Gospodin 69 Dođavola, ne znam šta misli o meni. U nepovoljnom sam položaju. Ona možda sad pretura po mojim stvarima kako bi saznala više o meni. Stvorila sliku o meni. Mrštim se. Možda joj se zato ne sviđam. „Izgleda kao da te se plaši“, primećuje Kerolajn. „Ko?“, pitam iako dobro znam na koga misli. „Alesija.“ „Ja sam joj šef.“ „Veoma si osetljiv kad je reč o njoj. Mislim da je preplašena zato što je luda za tobom.“ „Molim? Sad stvarno haluciniraš. Ponaša se kao da ne podnosi kad sam u istoj prostoriji.“ „Eto vidiš.“ Kerolajn sleže ramenima. Mrštim se na nju. Ona uzdiše. „Ne može da bude u istoj prostoriji s tobom zato što joj se sviđaš i ne želi da se oda.“ „Karo, ona mi je kućna pomoćnica. To je sve“, govorim odlučno jer je teško pokolebati Kerolajn kad utuvi nešto u glavu, ali njene reči ulivaju mi nadu. Ona se podrugljivo smeška dok se taksi zaustavlja ispred Bluberda. Pružam taksisti dvadeseticu, ne obazirući se na njen pogled. „Zadržite kusur“, kažem i izlazim. „To je preterana napojnica“, gunđa Kerolajn. Ne odgovaram jer sam zaokupljen mislima o Alesiji Demači. Pridržavam joj vrata restorana. „Dakle, tvoja majka misli kako bi trebalo da se malo potrudim i popravim položaj u kojem sam se našla?“ pita dok nas hostesa vodi do stola. „Misli da si veoma talentovana i da će ti posao u Mejferu skrenuti misli.“ Kerolajn skuplja usne. „Mislim da mi je potrebno malo vremena“, odgovara tiho. Oči joj se pune tugom. „Razumem.“ „Sahranili smo ga pre samo dve nedelje.“ Podiže Kitov džemper do nosa i udiše. „Znam, znam“, odgovaram i pitam se miriše li džemper i dalje na njega. I meni nedostaje. I prošlo je trinaest dana otkako smo ga sahranili. Poginuo je pre dvadeset dva dana. S mukom gutam knedlu. Jutros sam propustio trening, tako da trčim stepenicama do stana. Doručak je trajao duže nego što sam očekivao, a Oliver će stići svakog časa. Jednim delom se nadam da je Alesija i dalje tu. Prilazim ulaznim vratima i čujem muziku iz stana.

70 E L DŽEJMS Muzika? Šta se dešava? Guram ključ u bravu i tiho otvaram vrata. To je Bah, jedan od njegovih preludijuma u G-duru. Možda je Alesija pustila muziku na mom kompjuteru. Ali kako bi to uradila? Ne zna lozinku. Zar ne? Možda je povezala svoj telefon na zvučnike, mada po njenoj pohabanoj jakni ne bih rekao da ima pametni telefon. Nisam nikad video telefon u njenoj blizini. Muzika odjekuje stanom, osvetljavajući najmračnije uglove. Ko bi rekao da moja pomoć voli klasiku? Još jedan delić slagalice zvane Alesija Demači. Tiho zatvaram vrata za sobom. Ali dok stojim u hodniku, shvatam da muzika ne dopire iz zvučnika. To je moj klavir. Bah. Lepršav i lak, sviran s veštinom i razumevanjem kakve sam čuo samo od profesionalnih pijanista. Alesija? Moj klavir nikad nije tako zvučao kad ja sviram. Izuvam cipele, šunjam se kroz predsoblje i provirujem u dnevnu sobu. Ona sedi za klavirom u radnom mantilu i s maramom na glavi. Blago se njiše, potpuno izgubljena u muzici, žmureći od koncentracije dok joj ruke gipko i vešto klize po dirkama. Muzika struji kroz nju, odjekuje od zidova i tavanice, besprekorno kao da svira profesionalni pijanista. Zadivljeno je posmatram kako svira oborene glave. Fantastična je. U svakom smislu. A ja sam potpuno opčinjen. Završava preludijum. Brzo se povlačim u predsoblje i naslanjam na zid za slučaj da Alesija podigne pogled. Ne usuđujem se ni da dišem. Međutim, ne propustivši ni takt, ona nastavlja da svira fugu. Zatvaram oči, uživajući u njenoj veštini i osećanjima koja uliva u svaku notu. Muzika me obuzima i odjednom shvatam da nije gledala note. Svira po sećanju. Blagi bože, ona je jebeni virtuoz. Utom se setim s koliko je pažnje gledala moju kompoziciju dok je brisala klavir. Očigledno je čitala note. Sranje. Ona svira ovako dobro i čitala je moju kompoziciju? Fuga se završava i ona odmah počinje novi komad. Ponovo Baha. Preludijum u C-duru, čini mi se. Zašto jebeno sprema kuće kad ovako svira? Neko zvoni na vratima i muzika naglo prestaje. Sranje. Čujem glasno škripanje klupe po podu. Ne želeći da me uhvati kako prisluškujem, u čarapama žurim predsobljem i otvaram vrata.

Gospodin 71 „Dobar dan, gospodine.“ To je Oliver. „Uđi“, odgovaram pomalo zadihano. „Sam sam ušao u zgradu. Nadam se da vam ne smeta. Jeste li dobro?“, pita me dok ulazi. Zaustavlja se i zagleda u Alesiju, koja stoji na kraju hodnika obasjana svetlom iz dnevne sobe. Zaustim da joj nešto kažem, ali ona šmugne u kuhinju. „Jesam, dobro sam. Uđi. Moram nešto da kažem spremačici.“ Oliver se zbunjeno mršti, ali polazi prema dnevnoj sobi. Duboko udišem i provlačim obe šake kroz kosu, pokušavajući da zauzdam… divljenje. Šta to bi, dođavola? Brzo ulazim u kuhinju i zatičem prestravljenu Alesiju kako uzrujano pokušava da navuče jaknu. „Mnogo se izvinjavam. Mnogo se izvinjavam. Veoma mi je žao“, mrmlja. Ne može da podigne pogled prema meni. Lice joj je bledo i napregnuto kao da potiskuje suze. Sranje. „Hej, sve je u redu. Dozvoli da ti pomognem“, govorim blago i uzimam jaknu iz njenih ruku. Jeftina je, tanka i pohabana kao što mi je i izgledala. Na okovratniku je ušiveno ime mihal janeček. Mihal Janeček? Njen dečko? Malje na potiljku mi se dižu i glava mi zabridi. Možda zbog toga ne želi da razgovara sa mnom. Ima dečka. Jebiga. Razočaranje je žestoko. Navlačim joj jaknu preko ramena i ruku. A možda joj se samo ne sviđam. Ona obavija jaknu oko tela, odmiče se od mene i gura mantil u plastičnu kesu. „Izvinjavam se, gospodine“, ponavlja. „Neću nikad više to da uradim. Neću.“ Glas joj puca. „Pobogu, Alesija, uživao sam dok sam te slušao. Možeš da sviraš kad god hoćeš.“ Čak i ako imaš dečka. Ona zuri u pod, a ja ne mogu da odolim. Koraknem prema njoj, pružam ruku i nežno joj podižem bradu kako bih joj video lice. „Stvarno to mislim“, kažem. „Kad god hoćeš. Veoma dobro sviraš.“ Ne shvatajući šta radim, prelazim joj palcem po donjoj usni. O bože, tako je mekana. Pogrešio sam što sam je dodirnuo. Telo mi odmah reaguje. Jebote.

72 E L DŽEJMS Alesija oštro uzdiše i kolači oči. Spuštam ruku. „Izvini“, šapnem, zgrožen što sam je dodirnuo. Kerolajnine reči mi odjekuju u glavi. Sviđaš joj se i ne želi da se oda. „Moram da idem“, kaže Alesija. Ne skinuvši maramu s glave, obilazi me i žuri prema vratima. Tek kad ih je zatvorila, primećujem da je zaboravila čizme. Podižem ih i hitam prema vratima. Ali već je nestala. Okrećem čizme u ruci i srce mi se steže zato što su toliko stare da je đon tanak kao papir. Otud mokri otisci stopala. Mora da je veoma siromašna čim to nosi. Mršteći se, vraćam ih u kuhinju i gledam kroz staklena vrata što vode na požarne stepenice. Danas je suvo pa joj se noge neće pokvasiti u patikama. Šta li me je spopalo da je dodirnem? Pogrešio sam. Trljam palac o kažiprst, prisećajući se mekoće njene usne. Zakukavši, odmahujem glavom. Zaprepašćen sam i postiđen što sam prešao granicu. Duboko udišem i pridružujem se Oliveru u dnevnoj sobi. „Ko je to bio?“, pita me. „Moja pomoć.“ „Nemam je na spisku zaposlenih.“ „Mora li da bude?“ „Mora. Kako je plaćate? Gotovinom?“ Kuda ovo vodi, dođavola? „Da, gotovinom“, brecnem se. Oliver odmahuje glavom. „Sad ste grof od Trevetika. Moraćemo zvanično da je prijavimo.“ „Zašto?“ „Zato što Poreska uprava Njenog veličanstva ne odobrava da bilo kome plaćate gotovinom. Verujte mi, nadgledaju sve račune.“ „Ne razumem.“ „Svi zaposleni moraju da budu uredno prijavljeni. Jeste li je sami unajmili?“ „Nisam, gospođa Blejk ju je našla.“ „Onda sam siguran da neće biti problema. Samo su mi potrebni njeni podaci. Ona je iz Engleske, je li tako?“ „Pa, ne, rekla je da je Albanka.“ „O, onda će joj možda biti potrebna radna dozvola – ukoliko ne studira ovde, naravno.“ O, sranje. „Dostaviću ti podatke. Hoćemo li da pređemo na ostale članove osoblja?“

Gospodin 73 „Svakako. Možemo li da počnemo od onih koji rade u Kući Treveljan?“ lesija trči do autobuske stanice iako ne zna zašto beži niti od koga. Kako je mogla da bude tako glupa da dozvoli da je uhvati? Rekao je da nema ništa protiv da svira klavir, ali ne zna može li mu verovati. Možda upravo zove Magdinu prijateljicu da joj kaže da je otpuštena! Srce joj lupa od zbunjenosti. Seda na klupu da sačeka autobus koji će je odvesti na stanicu Kvinstaun roud. Nije sigurna da li joj srce mahnito bije od lude jurnjave ili zbog onoga što se desilo u gospodinovom stanu. Prelazi vrhovima prstiju po donjoj usni. Zatvara oči i priseća se slasnih žmaraca koji su joj prošli telom kad ju je dodirnuo. Srce joj ponovo ubrzava, terajući je da gladno udahne. Dodirnuo ju je. Baš kao što radi u njenim snovima. Baš kao što radi u njenim maštarijama. Tako nežno. Zar nije to želela? Možda mu se sviđa… Ponovo oštro udiše. Ne. Ne sme da razmišlja o tome. To je nemoguće. Kako bi mogla da mu se sviđa? Ona je samo njegova čistačica. Ali pridržao joj je jaknu. To niko nije uradio za nju. Obara pogled na stopala. Zot! Shvata da je ostavila čizme u njegovom stanu. Treba li da se vrati po njih? Nema nikakvu obuću osim ovih patika i tih čizama, jednog od malobrojnih predmeta koje je ponela od kuće. Ne može da se vrati. On ima sastanak s nekim. Ako ga je naljutila time što je svirala njegov klavir, svakako će ga još više ozlovoljiti ako prekine sastanak. Vidi autobus u daljini i odlučuje da uzme čizme u petak – ako i dalje bude imala posao. Gricka gornju usnu. Potreban joj je ovaj posao. Ako dobije otkaz, Magda bi mogla da je izbaci na ulicu. Ne, to se neće desiti. Magda nije okrutna, a Alesija i dalje sprema kuće gospođe Kingsberi i gospođe Gud mada nijedna od njih nema klavir. Međutim, nije joj potreban samo klavir – treba joj novac. Magda i njen sin Mihal će uskoro otputovati u Kanadu. Pridružiće se Magdinom vereniku Loganu, koji živi i radi u Torontu. A

74 E L DŽEJMS Alesija će morati da nađe drugi smeštaj. Magda joj naplaćuje samo sto funti nedeljno za njen sobičak i Alesija zna da je to veoma jeftino jer je istraživala na Mihalovom kompjuteru. Biće joj teško da nađe smeštaj u Londonu za tu cenu. Srce joj radosno zatreperi pri pomisli na Mihala. Velikodušno joj posvećuje vreme i pozajmljuje kompjuter. Alesija ne zna mnogo o sajber svetu jer je njen otac strogo ograničavao upotrebu starog računara kod kuće. Ali Mihal nije takav. On visi na svim društvenim mrežama. Fejsbuk, Instagram, Tamblr, Snepčet – Mihal ih sve obožava. Smeška se pri pomisli na selfi koji je juče napravio s njom. On mnogo voli selfije. Autobus stiže i Alesija ulazi, još pomalo ošamućena od gospodinovog dodira. a, završili smo s osobljem. Potrebni su mi samo podaci o vašoj spremačici kako bih je dodao na spisak“, kaže Oliver. Sedimo za malim stolom za ručavanje u dnevnoj sobi i nadam se da ćemo uskoro završiti sastanak. „A sad imam jedan predlog za vas“, nastavlja. „Kakav predlog?“ „Mislim da je najbolje da obiđete i pregledate oba imanja koja su pod vašom upravom. Tajok može da sačeka jer je iznajmljen.“ „Olivere, živeo sam na tim imanjima u raznim periodima u životu. Zašto bih ih pregledao?“ „Zato što ste sad šef, Maksime. Time ćete pokazati osoblju da vam je stalo i da ste posvećeni kako njima tako i daljem cvetanju poslova na imanjima.“ Molim? Majka bi mi otkinula glavu ako mi ne bi bilo stalo. Njoj su titula, očuvanje loze i porodica uvek bili na prvom mestu – što je suludo s obzirom na to da je ona napustila porodicu. Ali pre toga je prenela strast prema porodičnoj istoriji i zaostavštini na Kita. Dobro ga je obučila. On je znao svoje odgovornosti. I pošto je bio dobar čovek, bio je dostojan tog izazova. Kao i Merijen. I ona zna našu istoriju. A ja? Ne baš. Merijen je upijala sve što je Kit učio; bila je radoznalo dete. Ja sam uvek bio rasejan i izgubljen u svom svetu. „Naravno da sam posvećen osoblju i imanjima“, brecam se. „Oni to ne znaju, gospodine“, odgovara Oliver mirno. „I… pa… vaše ponašanje kad ste poslednji put bili tamo…“ Začuti. Znam da misli na noć pre Kitove sahrane, kad sam popio pola boca iz vinskog podruma u Tresilijan holu. Bio sam ljut. Znao sam šta će mi njegova smrt doneti. I nisam želeo tu odgovornost. I bio sam zapanjen. „P

Gospodin 75 Nedostajao mi je. I dalje mi nedostaje. „Bio sam jebeno ožalošćen“, gunđam, braneći se. „I dalje sam. Nisam tražio sve ovo.“ Nisam spreman za tako veliku obavezu. Zašto moji roditelji nisu ovo predvideli? Zbog majke sam se uvek osećao kao da ništa ne radim kako valja. Uvek je bila posvećena mom bratu. Podnosila je dvoje mlađe dece. Čak nas je i volela, na svoj način. Ali Kita je obožavala. Svi su obožavali Kita. Mog plavokosog, plavookog, pametnog, samouverenog, preterano razmaženog starijeg brata. Naslednika. Oliver pomirljivo podiže ruku. „Znam. Znam. Ali morate da ih uverite u to.“ „Dobro, dogovorićemo se da otputujemo u sledećih nekoliko nedelja.“ „Mislim da je bolje ranije.“ Ne želim da napuštam London. Napravio sam mali pomak s Alesijom i pomisao da je neću videti nekoliko dana uopšte mi se… ne dopada. „Kad onda?“, brecam se. „Najbolje bi bilo odmah.“ „Zezaš me.“ Oliver odmahuje glavom. Jebiga. „Pusti me da razmislim o tome“, mrmljam. Znam da se durim kao razmaženo derište. Ja i jesam oličenje razmaženog derišta. Dani kad sam mogao da radim šta sam jebeno hteo su prohujali. I ne bi trebalo da se istresam na Oliveru. „U redu, gospodine. Dao sam sebi nekoliko slobodnih dana kako bih mogao da idem s vama.“ Divota. „Dobro“, gunđam. „Onda sutra?“ „Važi, što da ne. Otići ćemo u taj plemićki obilazak poseda“, promrsim kroz zube. „Maksime, znam da morate da prihvatite mnogo toga, ali mnogo je važno da osoblje ostane motivisano. A oni znaju samo jednu vašu stranu.“ Zastaje i znam da misli na glas koji me bije – a on nije besprekoran. „Razgovor s

76 E L DŽEJMS upravnicima imanja na njihovom terenu mnogo će im značiti. Vaš sastanak s njima prošle nedelje bio je prekratak.“ „Dobro, dobro, shvatio sam. Pristao sam, zar ne?“ Znam da sam namrgođen, ali duboko u sebi ne želim da idem. Pa, ne želim da ostavim Alesiju. Svoju pomoć.

Sedmo poglavlje Četvrtak je posle podne, hladno i tmurno. Iscrpljen, naslanjam se na dimnjak starog rudnika lima i gledam more. Nebo je mračno i preteče, a jaki korniški vetar šiba me do kostiju. Sprema se oluja, more je uzburkano i talasi se obrušavaju na litice ispod mene dok hučanje odjekuje napuštenom zgradom. Prve ledene kapi susnežice iz nadolazeće oluje prskaju me po licu. Kao deca, Kit, Merijen i ja smo se igrali u ruševini ovog rudnika na obodu imanja Trevetik. Njih dvoje su bili junaci, dok sam ja uvek bio zlikovac. Veoma prikladno. Čak i tad smo svi prihvatili buduće uloge. Osmehujem se zbog te uspomene. Ti rudnici donosili su veliku zaradu i vekovima punili sanduke Treveljanovih. Međutim, zatvoreni su krajem devetnaestog veka jer nisu više bili toliko unosni i rudari su se preselili u Australiju ili Južnu Afriku, gde je rudarstvo cvetalo. Širim dlan na oronulom dimnjaku, hladnom i grubom na dodir, ali i dalje uspravnom posle toliko vekova. Kao i grofovi od Trevetika… Moja poseta bila je uspešna. Oliver je pametno postupio što je navalio da obiđem oba imanja. Moje sumnje u vezi s njim su razvejane. Sve vreme me navodi u dobrom smeru. Moguće je da na pameti ima samo očuvanje bogatstva grofova Trevetik. Osoblje sad zna da ih podržavam i da neću praviti velike promene. Otkrio sam da je moja deviza „ako nešto dobro funkcioniše, ne diraj ništa“. Osmeh mi je skrušen… Previše sam lenj da bih uradio bilo šta drugo, zasad. Ali istina je da su porodična imanja cvetala pod Kitovom domišljatom upravom. Nadam se da će tako i ostati. Umoran sam jer sam dva dana slušao sve te ljude i vedro ih ohrabrivao. Nisam navikao da širim pozitivnu energiju. Ovde i u Angvinu u Oksfordširu upoznao sam mnogo ljudi, ljudi koje ranije nisam viđao iako rade na imanjima. Dolazio sam na oba poseda od detinjstva, ali nikad nisam imao predstavu koliko ljudi radi iza kulisa. Upoznavanje sa svima me je iscrpio. Toliko pričanja, slušanja, ohrabrivanja, smeškanja – pogotovo kad mi nije do toga.

78 E L DŽEJMS Gledam niz stazu što se spušta prema moru i prisećam se kako smo se Kit i ja kao deca trkali do peščane plaže. Kit je uvek pobeđivao… uvek. Ali bio je četiri godine stariji od mene. A krajem avgusta smo sve troje, naoružani činijama i kofama, odlazili da beremo kupine s grmova duž staze i donosili ih kuvarici Džesi, koja je pravila pitu od kupina i jabuka, Kitovu omiljenu. Kit. Kit. Kit. Uvek se sve vrtelo oko Kita. Naslednik. Ne rezerva. Jebote. Zašto li je jurio zaleđenim stazama usred noći? Zašto? Zašto? Zašto? A sad leži ispod hladne, tvrde ploče u porodičnoj grobnici Treveljanovih. Grlo mi se steže od tuge. Kit. Dosta je bilo. Zviždim Kitovim lovačkim psima. Džensen i Hili, dva irska setera, odmah prestaju da jure po stazi i dotrčavaju do mene. Nazvani su po automobilima. Kit je bio opsednut četvorotočkašima, pogotovo brzim. Kao klinac je znao začas da rasturi motor i ponovo ga sklopi. Zaista je bio svestran. Psi skaču na mene i mazim ih iza ušiju. Žive u Tresilijan holu na imanju i Deni, Kitova domaćica, brine o njima. Ne. Moja domaćica, jebote. Pomišljao sam da ih odvedem u London, ali moj stan nije mesto za dva radna psa koja su navikla da tumaraju po korniškoj prirodi i uživaju u hicima iz puške. Kit ih je obožavao iako su bili beskorisni kao lovački psi. A Kit je obožavao i lov. Zgađeno nabiram nos. Lov je veliki posao, a to znači da iznajmljujemo brvnare cele godine. Bankari i upravnici starateljskih fondova traže uzbuđenje s druge strane cevi za vreme sezone lova. Bogati surferi s porodicama iznajmljuju brvnare od proleća do jeseni. Volim surfovanje. Volim da pucam u glinene golubove. Ali ne i da ubijam bespomoćne ptice. S druge strane, moj otac i brat su uživali u tome. Tata me je naučio da pucam i objasnio da taj sport donosi prihode imanju. Podižem okovratnik, guram ruke dublje u džepove i polazim uzbrdo prema velikoj kući. Natmuren i nemiran, vučem se kroz mokru travu. Psi me prate u stopu. Želim da se vratim u London. Želim da se vratim njoj. Misli mi se stalno vraćaju slatkoj spremačici s tamnim očima, lepim licem i neverovatnim muzičkim darom.

Gospodin 79 Petak. Videću je u petak, ako je nisam oterao svojim ponašanjem. lesija istresa kišobran. Snegje počeo jako i brzo da pada jLjkdok je išla prema gospodinovom stanu. Ne očekuje da će ga zateći kod kuće – prošle nedelje joj je ostavio nedeljnu platu zajedno s današnjom dnevnicom. Ali ipak se nada. Nedostajala joj je njegova zamišljenost. Nedostajao joj je njegov osmeh. Neprestano je mislila na njega. Duboko uzdiše i otvara vrata. Dočekuje je tišina od koje odmah oseća slabost. Alarm nije uključen. On je tu. Vratio se. Ranije. Bačena kožna torba u predsoblju potvrđuje da je tu. Kao i blatnjave stope. Srce joj galopira. Oduševljena je; ponovo će ga videti. Pažljivo spušta njegov kišobran u držač pored vrata kako voda ne bi kapala i probudila ga ako spava. Pozajmila ga je u ponedeljak uveče. Nije pitala, ali mislila je da ne bi imao ništa protiv jer ju je zaklanjao od ledene kiše dok se vraćala kući. Kući? Da… Magdinakuća je sad i njena. Ne Kukeš. Pokušava da ne razmišlja o domu. Izuva čizme i šunja se predsobljem, prolazi kroz kuhinju i ulazi u vešernicu. Obuva patike i navlači radni mantil, vezuje maramu i pita se šta prvo da radi. On nije bio tu od petka,tako da je sve čisto. Veš je opran i ispeglan, a plakar je konačno uredan iako dupke pun. Kuhinja je i dalje besprekorno uredna kao što ju je ostavila u ponedeljak; ništa nije taknuto. Mora da obriše pod u predsoblju, ali prvo će obrisati prašinu na polici s pločama pa oprati prozore u dnevnoj sobi. Terasa ima stakleni zid s pogledom na Temzu i park Batersi. Uzima sredstvo za pranje prozora i krpu iz kredenca pa polazi prema dnevnoj sobi. Ukopava se u mestu. Gospodin je tu. Opružen je na kauču. Zatvorenih očiju, rastvorenih usana i razbarušene kose, čvrsto spava. Potpuno je obučen, čak nije skinuo ni kaput iako je otkopčan, otkrivajući džemper i farmerke. Prljavim čizmama upire u tepih. Pri beloj svetlosti koja dopire kroz stakleni zid, Alesija vidi trag skorelog blata što vodi do vrata. Opčinjeno zuri u njega i približava se, upijajući ga pogledom. Lice mu je opušteno, ali pomalo bledo i pokriveno jednodnevnom bradicom. Pune usne A

80 E L DŽEJMS mu podrhtavaju sa svakim udahom. Izgleda mlađe i manje nedodirljivo dok spava. Kad bi smela, pomilovala bi ga po obrazu. Da li bi bio mekan ili bodljikav zbog bradice? Osmehuje se zbog te šašave ideje. Nije toliko hrabra i premda je u iskušenju, ne želi da ga probudi i naljuti. Najviše je brine što izgleda kao da mu je neudobno. Načas se pita da li da ga probudi kako bi se premestio na krevet, ali on se utom promeškolji. Podiže kapke i pogled snenih očiju sreće se s njenim. Alesiji zastaje dah. Tamne trepavice mu zatrepere iznad pospanih očiju. Zatim se osmehne i ispruži ruku. „Tu si“, promrsi. Njegov sneni osmeh tera je da se pokrene. Misli da hoće da mu pomogne da ustane te prilazi i prihvata njegovu ruku. Međutim, on je vuče na kauč, brzo je ljubi pa obavija ruku oko nje. Alesija leži na njemu, s glavom na njegovim grudima. Gospodin mrmlja nešto nesuvislo i ona shvata da sigurno i dalje spava. „Nedostajala si mi“, promrmljao je, prešao joj dlanom niz struk i zaustavio je na kuku, privijajući je uz sebe. Spava li? Nepomično leži na njemu, s nogama između njegovih. Srce joj mahnito bije dok jednom rukom i dalje steže sredstvo za pranje prozora i krpu. „Tako dobro mirišeš.“ Glas mu je jedva čujan. Duboko udiše, telo mu se opušta pod njenim i disanje postaje ujednačeno. On sanja! Zot! Šta da radi? Nepomično leži na njemu, istovremeno preplašena i opčinjena. Ali šta ako…? Šta ako on…? Odjednom joj svakojaki užasni scenariji padaju na pamet, tako da zatvara oči ne bi li potisnula zebnju. Zar nije to želela? Nije li žudela za tim u snovima? Nisu li to njene tajne želje kad je sama? Osluškuje njegovo disanje. Udah. Izdah. Udah. Izdah. Ujednačeno diše. Polako. Stvarno spava. Naslanja se na njega da pribere misli. Kako vreme prolazi, sve se više opušta. Majica i džemper imaju V-izrez, tako da vidi malje na njegovim grudima. Mame je. Naslanja obraz na njegove grudi, zatvara oči i udiše njegov poznat miris. Umiruje je. Miriše na sandalovinu i jele u Kukešu. Miriše na vetar, kišu i iscrpljenost. Jadničak. Mnogo je umoran. Pući usne i utiskuje senku poljupca na njegovu kožu. Srce joj ubrzava. Poljubila sam ga! Najviše na svetu želi da ostane tu gde jeste, da uživa u ovom novom i uzbudljivom iskustvu. Ali ne može. Zna da to nije u redu. Zna da on sanja.

Gospodin 81 Žmuri još nekoliko trenutaka, uživajući u podizanju i spuštanju njegovih grudi ispod sebe. Žudi da ga zagrli i sklupča se na njemu. Ali ne može to da uradi. Pušta da sredstvo za čišćenje i krpa padnu na kauč pa ga hvata za ramena i blago drma. „Molim vas, gospodine“, šapuće. „Hmm“, progunđao je. Drma ga malo jače. „Molim vas, gospodine, pomerite se.“ Podiže glavu i otvara umorne oči, zbunjen. Međutim, izraz mu odmah od zbunjenog prelazi u užasnut. „Pomerite se, molim vas“, ponavlja ona. Ruke mu padaju, pušta je. „Sranje!“ Odmah seda i potpuno zabezeknuto zuri u nju dok se brzo podiže s njega. Ali grabi joj ruku pre nego što stigne da pobegne. „Alesija!“ „Ne!“, uzvikne ona. Odmah je pušta. „Mnogo se izvinjavam“, kaže. „Mislio sam… mislio sam… bio sam… mora da sam sanjao.“ Polako ustaje, pokajničkog izraza. Podiže ruke u znak predaje. „Izvini. Nisam hteo da te uplašim.“ Provlači šake kroz kosu pa trlja lice kao da pokušava da se rasani. Alesija ostaje na bezbednom rastojanju, ali pažljivo ga posmatra i vidi koliko je iznuren. Gospodin odmahuje glavom da je razbistri. „Mnogo se izvinjavam“, ponavlja. „Vozio sam cele noći. Stigao sam jutros u četiri. Izgleda da sam zaspao kad sam seo da odvežem pertle.“ Oboje spuštaju pogled na njegove čizme i skorelo blato koje je ostavio za sobom. „Jao, izvini“, kaže i smeteno sleže ramenima. Obuzima je saosećanje prema njemu. Iznuren je i izvinjava se što je napravio nered u sopstvenoj kući? To nije u redu. Uvek je bio fin prema njoj, pozajmio joj je kišobran i pridržao joj jaknu. A kad ju je uhvatio za klavirom, pohvalio ju je i velikodušno ponudio da svira kad god poželi. „Sedite“, kaže, podstaknuta saosećanjem. „Molim?“ „Sedite“, ponavlja odlučnije. On radi šta mu je rečeno. Alesija klekne ispred njega da mu odveže pertle. „Ne“, protivi se. „Ne moraš to da radiš.“ Alesija mu gura ruku, ne obazirući se na njegovo protivljenje. Odvezuje pertle i izuva mu čizme. Zatim ustaje, sve uverenija da pravilno postupa. „Sad ćete da spavate“, kaže. Podiže čizme jednom rukom i pruža mu drugu kako bi mu pomogla da ustane.

82 E L DŽEJMS Prelazi pogledom s njenih očiju na prste. Očigledno se koleba. U sledećem trenutku prihvata njenu ruku i ona ga vuče s kauča. Nežno ga izvodi u predsoblje i vodi prema spavaćoj sobi. Tu mu pušta ruku, povlači pokrivač s kreveta i upire prstom u njega. „Spavajte“, kaže i obilazi ga, krenuvši prema vratima. „Alesija“, zove je. Izgleda utučeno i nesigurno. „Hvala“, kaže. Ona klima glavom i izlazi, i dalje držeći njegove prljave čizme. Zatvara vrata za sobom i naslanja se na njih, držeći šaku na vratu ne bi li potisnula osećanja. Duboko udiše da se sabere. Za samo nekoliko minuta je doživela nesigurnost i zbunjenost koje su prešle u ushićenje i divljenje da bi na kraju ustupile mesto saosećanju i obzirnosti. I poljubio ju je. Kao i ona njega. Naslanja prste na usne. Bilo je brzo, ali ne i neprijatno. Nimalo neprijatno. Nedostajala si mi. Ponovo duboko udiše ne bi li umirila ustutnjalo srce. Mora da se urazumi. Spavao je. Sanjao je. Nije znao šta govori i radi. Mogla je da bude bilo ko. Potiskuje razočaranje. Ona je samo njegova čistačica. Šta li bi mogao da vidi na njoj? Pomalo potištena, ali pribrana, podiže gospodinovu kožnu torbu i vraća se u vešernicu da očisti njegove čizme i stavi odeću u mašinu. urim u zatvorena vrata i osećam se kao najgluplji čovek na svetu. Kako sam mogao da budem tako jebeno glup? Uplašio sam je. Sranje. Nemam nikakve šanse kod nje. Pojavila mi se u snu, priviđenje u plavom – uprkos onom odvratnom mantilu – i radosno sam je prigrlio. Osujećeno trljam lice. Sinoć sam u jedanaest krenuo iz Kornvola i petočasovna vožnja me je iznurila. Glupo je što sam to uradio. Nekoliko puta umalo nisam zaspao. Iako je bilo ledeno, morao sam da otvorim prozor i pevam uz radio kako bih ostao budan. A vozio sam kući kako bih je video. Najavili su snežnu mećavu, koje su veoma retke ovde, a nisam hteo da ostanem zaglavljen u Kornvolu nedelju dana… pa sam se ranije vratio kući. Jebiga. Uprskao sam. Ali klekla je ispred mene, izula mi čizme i odvela me do kreveta kao da sam dete. Odvela me je do kreveta da bih spavao. Otpuhujem. Da bih spavao! Kad li je poslednji put to neko uradio za mene? Z

Gospodin 83 Ne sećam se da me je ijedna devojka odvela do kreveta i ostavila… I uplašio sam je. Zgađeno odmahujem glavom, svlačim se i ostavljam odeću na podu. Previše sam umoran da bih uradio bilo šta osim da se zavučem u krevet. Zatvaram oči i hvatam sebe kako priželjkujem da me je skinula i pridružila mi se… ovde. Zaječim jer se prisećam njenog slatkog mirisa, ruže i lavande. Kako je bila mekana na dodir. Istovremeno mrzovoljan i uzbuđen, tonem u čvrst san i prepuštam joj se u snovima. Prenem se iz sna s neobičnom grižom savesti. Telefon mi pisti na noćnom stočiću. Nisam ga tu ostavio. Podižem ga, ali prekasno. Propušten poziv od Kerolajn. Vraćam telefon na noćni stočić i vidim da su moj novčanik, sitnina i kondom takođe tamo. Mrštim se pa se onda setim. O bože. Alesija. Zaskočio sam je. Sranje. Zatvaram oči ne bih li pobegao od sramote koja me obuzima. Jebem mu miša. Sedam i, naravno, vidim da mi je odeća sklonjena. Sigurno mi je ispraznila džepove. To deluje veoma prisno, pretura po mojim stvarima, njeni prsti na mojoj odeći, mojim ličnim predmetima. Voleo bih da osetim njene prste na sebi. To se neće desiti, mamlaze jedan. Prestravio si sirotu devojku. Koliko li stanova ona uopšte sprema? Po koliko džepova pretura? Ne sviđa mi se ta pomisao. Možda bih mogao da je zaposlim za stalno. Onda tup bol u mom međunožju nikad ne bi prestao… ukoliko… ukoliko… Postoji samo jedan način da ga se rešim. Sranje. To se neće desiti. Pitam se koliko li je sati. Ne vidim poigravajuće senke na tavanici. Pogledam kroz prozor, ali ne vidim ništa osim belog zida. Sneg. Najavljena mećava je stigla. Pogled na budilnik potvrđuje da je 13.45. Alesija bi trebalo da je i dalje tu. Skačem s kreveta, odlazim u garderobu i oblačim farmerke i majicu dugih rukava. Alesija pere prozore u dnevnoj sobi. Nestali su dokazi mog hoda kroz stan u blatnjavim čizmama. „Ćao“, kažem i čekam da vidim kako će reagovati. Srce mi mahnito bije. Osećam se kao da ponovo imam petnaest godina.

84 E L DŽEJMS „Zdravo. Jeste li lepo spavali?“ Načas me nedokučivo pogleda pa se zagleda u krpu u ruci. „Da, hvala. Izvinjavam se zbog onoga.“ Osećam se budalasto i smeteno dok mašem prema kauču na kojem se moj prestup odigrao. Ona klima glavom i nagrađuje me brzim osmehom. Obrazi joj poprimaju lepu ružičastu nijansu. Zagledam se kroz prozor iza nje. Pogled je zaklonjen pahuljama. Mećava besni punom snagom i vidi se samo uzburkano belilo. „Sneg retko ovako pada u Londonu“, kažem i stajem pored nje da gledam kroz prozor. Razgovaramo o vremenu? Odmiče se dalje od mene, ali i ona gleda kroz prozor. Sneg toliko jako pada da se reka gotovo ne vidi. Alesija se stresa i obavija ruke oko tela. „Živiš li daleko?“ pitam, brinući kako će se vratiti kući po ovom vremenu. „U zapadnom Londonu.“ „Kako inače ideš kući?“ Ona trepće dok razmišlja o mojim rečima. „Vozom.“ „Vozom? Odakle?“ „Ovaaaj… od Kvinstaun rouda.“ „Ne verujem da vozovi i dalje idu.“ Odlazim do radnog stola u uglu, pomeram miša i ajmek oživljava. Na ekranu se pojavljuje fotografija Kita, Kerolajn, Merijen i mene s Kitovim irskim seterima. Odmah me preplavljuje tuga. Odmahujem glavom i tražim najnovije vesti o saobraćaju. „Ovaj… to je jugozapadna linija?“ Klima glavom. „Obustavili su sve linije.“ „Obu-stavili?“ Nabira čelo. O, ne razume. „Vozovi ne idu.“ „Oh.“ Ponovo se mršti i čini mi se da tiho ponavlja reč „obustavili“ nekoliko puta, usnama oblikujući slogove. „Možeš da ostaneš ovde“, nudim, trudeći se da ne gledam njene usne. Dobro znam da neće ostati, pogotovo posle onoga što sam uradio. Štrecam se i dodajem: „Obećavam da te neću dirati.“ Ona odmahuje glavom, prebrzo za moj ukus. „Ne, moram da idem.“ Šakama steže krpu. „Kako ćeš da se vratiš?“ Sleže ramenima. „Peške.“ „Ne budi blesava. Dobićeš hipotermiju.“

Gospodin 85 Pogotovo u tim čizmama i izanđaloj jakni. „Moram da se vratim kući.“ Nepokolebljiva je. „Odvešću te.“ Molim? Jesam li stvarno to rekao? „Ne“, kaže i odlučno odmahuje glavom, iskolačivši oči. „Ne prihvatam odbijanje. Kao tvoj… ovaj, poslodavac, zahtevam da te odvezem kući.“ Prebledela je. „Da, samo idem da obučem još nešto“, obaram pogled na stopala, „pa ćemo krenuti. Molim te“, pokazujem na klavir, „slobodno sviraj ako želiš.“ Okrećem se i vraćam u spavaću sobu, pitajući se zašto sam ponudio da je odbacim kući. Zato što je to ispravno? Zato što želim da provedem više vremena s njom. lesija gleda za njim dok bosonog izlazi iz sobe. Zapanjena je. Odvešće je kući? Biće sama u kolima s njim? Je li to u redu? Šta bi njena majka rekla? Pred očima vidi majku s prekrštenim rukama i blagim neodobravanjem na licu. A njen otac? Nagonski stavlja dlan na obraz. Ne. Njen otac to ne bi odobrio. On je odobravao samo jednog muškarca. Okrutnog muškarca. Ne. Ne razmišljaj o njemu. Gospodin će je odvesti kući. Drago joj je što je zapamtila Magdinu adresu. I dalje pred sobom vidi majčin neuredni rukopis na listu papira koji joj je bio pojas za spašavanje. Stresa se i ponovo gleda kroz prozor. Hladno je, ali ako požuri, može da ode dok se gospodin presvlači umesto da ga gnjavi. Ipak, nije raspoložena da toliko pešači iako je pešice prešlamnogo veću razdaljinu. Trebalo joj je šest-sedam dana s ukradenom mapom. Ponovo se stresa. Volela bi da zaboravi tu nedelju. Uostalom, rekao je da može da svira klavir. Žudno ga pogleda, ushićeno zapljeska rukama i odjuri u vešernicu. Munjevito se presvlači. Zatim uzima jaknu, šal i kapu pa trči nazad do klavira. Ostavlja jaknu na naslonjači, seda na klupu ispred klavira i duboko udiše da se smiri. Stavlja šake na dirke, uživajući u hladnom, poznatom dodiru slonovače. Klavir je uzemljuje. Za nju je klavir dom. Njeno utočište. Ponovo A

86 E L DŽEJMS pogleda kroz prozor pa zasvira Igru vode u vili Este, omiljenu Listovu kompoziciju. Muzika se kovitla oko klavira, pleše u zaslepljujućim belim odsjajima kao snežne pahulje napolju. Njene uspomene na oca, šest dana beskućništva i majčino neodobravanje gube su u kovitlacu ledenih boja muzike. aslanjam se na dovratak i posmatram je, opčinjen. Njeno izvođenje je vrhunsko, svaka nota je odmerena i odsvirana precizno i emotivno. Muzika lako struji kroz nju… iz nje. Svaka nijansa joj je ispisana na lepom licu dok opipava put kroz komad. Komad koji ne znam. Skinula je maramu. Pitao sam se da li je nosi zbog vere, ali možda to radi samo dok čisti. Kosa joj je gusta i tamna, gotovo crna. Dok svira, jedan pramen joj ispada iz pletenice i obavija joj se oko obraza. Kako bi ta kosa izgledala kad bi pustila da joj se obruši preko golih ramena? Žmurim i zamišljam je nagu kao u snovima dok me muzika preplavljuje. Može li ovo ikad da dosadi? Da je slušam? Otvaram oči. Da je gledam. Njenu lepotu. Njen talenat. Svira tako tešku kompoziciju po sećanju. Devojka je genije. Dok nisam bio tu, pomislio sam da sam precenio njeno sviranje. Ali nisam. Tehnika joj je besprekorna. Ona je besprekorna. U svemu. Završava komad, oborene glave, zatvorenih očiju. Zapljeskam. „Oduzimaš dah. Gde si naučila tako dobro da sviraš?“ Obrazi joj crvene dok otvara oči, ali lice joj je ozareno stidljivim osmejkom. Sleže ramenima. „Kod kuće.“ „Možeš da mi ispričaš više o tome u kolima. Jesi li spremna?“ Alesija ustaje i prvi put je vidim bez onog odvratnog mantila. Usta mi se suše. Vitkija je nego što sam mislio, ali neupadljive obline su joj veoma ženstvene. Nosi uski zeleni džemper s V-izrezom; grudi joj blago napinju vunu i naglašavaju uzan struk. Uske farmerke otkrivaju nežne kukove. Jebote. Divna je. Brzo izuva patike, ubacuje ih u plastičnu kesu i navlači trošne smeđe čizme. „Zar ne nosiš čarape?“, pitam. Odmahuje glavom i saginje se da zaveže pertle, ali obrazi joj ponovo crvene. N

Gospodin 87 Možda u Albaniji ne nose čarape? Gledam kroz prozor i drago mi je što ću je odvesti kući. Ne samo da ću provesti više vremena s njom već ću saznati gde stanuje i stopala joj se neće smrznuti. Pružam ruku. „Daj mi jaknu“, kažem i ona mi je pruža uz kolebljiv osmeh. Pridržavam joj jaknu. Ova rita ne može da je ugreje. Okreće se prema meni i primećujem zlatni krstić oko njenog vrata i grb na džemperu – školski? Sranje. „Koliko imaš godina?“ pitam, odjednom prestravljen. „Imam dvadeset tri godine.“ Dovoljno. Dobro je. Odmahujem glavom s olakšanjem. „Hoćemo li?“ Alesija klima glavom i, stežući plastičnu kesu, polazi za mnom. Ćutke čekamo lift koji će nas odvesti do podzemne garaže. Ulazimo i Alesija staje što dalje od mene. Zaista mi ne veruje. Treba li to da me čudi posle mog jutrošnjeg ponašanja? Ta misao me rastužuje, ali trudim se da delujem pribrano i opušteno iako sam svestan njenog prisustva. U ovom skučenom prostoru. Možda to nema veze sa mnom. Možda samo ne voli muškarce. Ta misao me još više uznemiruje te je potiskujem. Podzemna garaža je mala, ali imam dva mesta pošto je zgrada u vlasništvu moje porodice. Nisu mi potrebna dva automobila, ali ipak ih imam, lendrover diskaveri i jaguar E Nisam zaluđen kolima kao Kit. On je bio vatreni kolekcionar i sad je njegov vozni park sastavljen od retkih oldtajmera postao moj. Volim nove motore s kojima ne moram da se bakćem. Nemam pojma šta ću da radim s Kitovom zbirkom. Moraću da pitam Olivera. Možda bi trebalo da ih prodam? Da ih poklonim muzeju u Kitovo ime? Izgubljen u mislima, pritiskam daljinski za diskaveri. Farovi blesnu u znak dobrodošlice i vrata se otključavaju. Lako će se izboriti s londonskim ulicama pokrivenim snegom pošto ima pogon na četiri točka. Utom vidim da je automobil prljav, pokriven blatom od vožnje od Kornvola. Otvaram suvozačka vrata Alesiji i primećujem đubre na podu. „Samo malo“, kažem i skupljam prazne šolje kafe, kese čipsa i omotače od sendviča. Ubacujem ih u kesu koju nalazim na sedištu i stavljam je pozadi. Zašto nisam uredniji? Čitav život proveden s guvernantama, u internatima i s osobljem koje je spremalo za mnom uzeo je danak.

88 E L DŽEJMS Ohrabrujuće se osmehujem, bar se nadam da je tako, pa dajem znak Alesiji da uđe. Nisam siguran, ali čini mi se da potiskuje osmeh. Možda joj je smešno što sam neuredan. Nadam se. Smešta se na sedištu i razrogači oči pri pogledu na komandnu tablu. „Reci mi adresu“, kažem dok palim motor. „Čerč vok 43, Brentford.“ Brentford! Gospode. U nedođiji. „Poštanski broj?“ „TW8 8BV.“ Unosim odredište u navigaciju i izlazim s parking-mesta. Pritiskam taster na konzoli na retrovizoru i vrata garaže se polako podižu, otkrivajući belu oluju. Snežni pokrivač je već visok deset-dvanaest centimetara, a i dalje brzo raste. „Au“, kažem, više sebi nego njoj. „Nikad nije bilo ovako.“ Okrećem se prema Alesiji. „Ima li snega u Albaniji?“ „Da, ima mnogo više snega u mom rodnom gradu.“ „A koji je to grad?“ Izlazim iz garaže i vozim do kraja ulice. „Kukeš.“ Nikad čuo. „To je malo mesto. Nije kao London“, objašnjava. Čuje se upozoravajuće pištanje. „Molim te, veži pojas.“ „Oh.“ Iznenađena je. „Ne vezujemo se kod kuće.“ „Pa, ovde zakon to nalaže i zato te molim da se vežeš.“ Povlači pojas preko grudi, obara pogled da vidi gde da gurne kraj i vezuje se. „Eto“, kaže, zadovoljna sobom. Moj je red da potisnem osmeh. Možda se ne vozi kolima često. „Naučila si da sviraš klavir kod kuće?“, pitam. „Majka me je naučila.“ „Svira li ona dobro kao ti?“ Alesija odmahuje glavom. „Ne.“ Stresa se. Ne znam da li od hladnoće ili zato što je nešto muči. Uključujem grejanje i skrećemo na pristanište. Svetla na Albertovom mostu žmirkaju kroz sneg. „Lepo je“, kaže Alesija dok prolazimo pored mosta. „Jeste.“ Kao i ti. „Polako ćemo“, dodajem. „Nismo navikli na ovakav sneg u Londonu.“ Srećom, ulice su prilično prazne dok se udaljavamo od pristaništa. „I šta te je dovelo u London, Alesija?“ Razrogačeno me pogleda pa se mršti i obara pogled.

Gospodin 89 „Posao?“, podstičem je. Klima glavom, ali odjednom se pokunjila i povukla u sebe. Sranje. Jeza mi prolazi niz kičmu. Nešto nije u redu. Nešto krupno. Pokušavam da je razvedrim. „U redu je. Ne moramo da pričamo o tome.“ Brzo nastavljam: „Hteo sam da te pitam kako uspevaš tako dobro da pamtiš kompozicije?“ Podiže glavu. Očigledno joj ova tema mnogo više odgovara. Kucne se po slepoočnici. „Vidim muziku. Kao sliku.“ „Mora da imaš fotografsko pamćenje.“ „Fotografsko pamćenje? Ne znam. Vidim muziku u bojama. I boje mi pomažu da zapamtim.“ „Au.“ Čuo sam za to. „Sinestezija.“ „Sine… ine…“ Začuti jer ne može da izgovori reč. „Sinestezija.“ Ponovo pokušava, malo uspešnije. „Šta to znači?“ „Vidiš muzičke tonove kao boje.“ „Da, baš tako.“ Oduševljeno klima glavom. „Pa, to ima smisla. Čuo sam da su mnogi vrhunski muzičari sinestetičari. Vidiš li još nešto u bojama?“ Izgleda zbunjeno. „Slova? Brojeve?“ „Ne, samo muziku.“ „Opa, to je stvarno čudesno.“ Osmehujemjoj se. „Stvarno sam mislio ono što sam rekao pre nekoliko dana. Možeš da sviraš moj klavir kad god hoćeš. Uživam dok te slušam.“ Osećam komešanje u međunožju zbog njenog blistavog osmeha. „U redu“, odgovara tiho. „Volim da sviram vaš klavir.“ „A ja volim da te slušam.“ Uzvraćam joj osmeh i prepuštamo se prijatnoj tišini. Četrdeset minuta kasnije skrećem u slepu ulicu u Brentfordu i zaustavljam se ispred skromne kuće pripojene jednim zidom za susednu. Već se smrklo i vidim kako neko povlači zavesu na prozoru. Lice mladog muškarca jasno se razaznaje pri svetlosti ulične svetiljke. Njen dečko? Jebiga. Moram da znam. „Je l' ti to dečko?“, pitam. Srce mi se propinje i huči mi u ušima dok čekam njen odgovor.

90 E L DŽEJMS Ona prasne u smeh. Taj tihi, melodični zvuk mi mami osmeh. Prvi put je čujem da se smeje i želim da čujem taj zvuk ponovo… i ponovo. „Nije. To je Mihai, Magdin sin. On ima četrnaest godina.“ „O. Visok je.“ „Jeste.“ Lice joj je ozareno i odmah osećam žaoku ljubomore. Očigledno joj je drag. „Ovo je Magdina kuća.“ „Shvatam. Je li ona prijateljica?“ „Jeste, ona je prijateljica moje majke. One su… kako se to zove? Prijateljice preko pisama.“ „Nisam znao da to i dalje postoji. Posećuju li se?“ „Ne.“ Skuplja usne i zagleda se u nokte. „Hvala što ste me dovezli“, kaže tiho, stavljajući tačku na razgovor. „Bilo mi je zadovoljstvo, Alesija. Izvinjavam se zbog onog jutros. Nisam hteo da te zaskočim.“ „Zaskočiti?“ „Ovaaaj… skočiti. Kao mačka.“ Ponovo prasne u smeh. Ozareno lice joj je prelepo. Mogao bih da se naviknem na taj zvuk. „Sanjali ste“, kaže. Tebe. „Hoćete li da uđete na čaj?“ Moj je red da se nasmejem. „Neću. Poštedeću te toga. Ionako više volim kafu.“ Načas se mršti. „Imamo i kafu“, kaže. „Bolje bi bilo da se vratim. Potrajaće dok su ulice ovakve.“ „Hvala još jednom na vožnji.“ „Vidimo se u petak.“ „Da, u petak.“ Blistav osmeh joj obasjava lice. Izgubljen sam. Izlazi iz kola i odlazi do ulaznih vrata. Otvaraju se uz škripu i prigušena svetlost obasjava stazu pokrivenu snegom. Visoki momak stoji na pragu. Mihal. Strelja me pogledom dok palim motor. Prasnem u smeh. Dakle, nije joj dečko. Okrećem auto, pojačavam muziku i vozim natrag u London, smeškajući se kao budala.

Osmo poglavlje „Ko je to?“, pita Mihal odsečnim, hladnim glasom dok mrko gleda vozilo ispred kuće. Iako ima samo četrnaest godina, za glavu je viši od Alesije, razbarušene crne kose i žgoljavih udova. „Moj šef“ odgovara ona i viri dok se automobil udaljava. Zatim zatvara vrata i brzo, spontano grli Mihala jer ne može da zauzda radost. „Dobro.“ On se izvlači iz njenog zagrljaja. Lice mu je crveno, ali smeđe oči sijaju od stida i ushićenja. Alesija se široko osmehuje, a on joj stidljivo uzvraća, otkrivajući pubertetsku zacopanost. Ona se odmiče, ne želeći da previše pokazuje naklonost. Ne želi da ga povredi. Na kraju krajeva, on i njegova majka su dobri prema njoj. „Gde je Magda?“, pita. „U kuhinji.“ Lice mu klone, a glas postaje tiši. „Nešto nije u redu. Mnogo puši.“ „Jao, ne.“ Alesiji puls ubrzava od zloslutnog osećaja. Skida jaknu, kači je na kuku u malom predsoblju i produžava u kuhinju. Magda sedi za malim plastičnim stolom i držicigaretu u ruci. Nad njom se izvija dim, oblikujući oblak. Iako mala, kuhinja je čista i uredna kao i uvek, a u pozadini se čuje poljska radio-stanica. Magda podiže pogled s olakšanjem. „Probila si se kroz sneg. Brinula sam. Je li ti dan bio dobar?“, pita je, ali Alesija primečuje da joj je osmeh napregnut dok povlači dugačak dim. „Jeste. Jesi li ti dobro? Je li sve u redu s tvojim vere nikom?“ Magda je koju godinu mlađa od njene majke iako uglavnom izgleda bar deset godina mlađe. Plave kose, s izraženim oblinama i očima boje lešnika koje blistaju od nestašnog smisla za humor, primila je Alesiju s ulice i spasla je. Međutim, danas izgleda umorno, ten joj je bled a usne skupljene. Kuhinja zaudara na duvanski dim, koji Magda uglavnom mrzi – iako puši. Duva dim. „Da, dobro je. Ovo nema nikakve veze s njim. Molim te, zatvori vrata i sedi.“ Alesija zadrhti. Možda će je Magda zamoliti da ode. Zatvara kuhinjska vrata, izvlači plastičnu stolicu i seda. „Juče su te tražili iz imigracionog.“

92 E L DŽEJMS Jao, ne. Alesija prebledi. Krv joj glasno huči u ušima. „Kad si otišla na posao“, dodaje Magda. „Š-š-šta si im… r-rekla?“, zamuckuje i pokušava da smiri drhtave ruke. „Nisam ja razgovarala s njima, već naš komšija gospodin Forester. Kucali su na njegova vrata jer nismo bili tu. Nisu mu se dopali i rekao je da nikad nije čuo za tebe, a da smo Mihal i ja u Poljskoj.“ „Jesu li poverovali?“ „Gospodin Forester misli da jesu. Otišli su.“ „Kako su me našli?“ „Ne znam.“ Magda se mršti. „Ko zna kako te stvari idu?“ Ponovo povlači dim. „Moram da pišem tvojoj majci.“ „Ne!“ Alesija je grabi za ruku. „Molim te.“ „Već sam joj napisala da si stigla bez problema. To je bila laž.“ Alesija crveni. Magda ne zna sve o njenom putovanju do Brentforda. „Molim te, ne želim da je uzrujavam…“ „Alesija, deportovaće te u Albaniju ako te uhvate…“, Magda začuti. „Znam“, odgovara Alesija šapatom. Graška znoja curi joj niz kičmu i grlo joj se steže od straha. „Ne mogu da se vratim“, dodaje jedva čujno. „Znaš da Mihal i ja odlazimo za dve nedelje. Moraš da nađeš drugi smeštaj.“ „Znam, znam, naći ću nešto.“ Stomak joj se grči od strepnje. Svake noći razmišlja o tome dok leži u krevetu. Zasad je uštedela trista funti od čišćenja. Potreban joj je novac za depozit za sobu. Uz Mihalovu pomoć će na njegovom laptopu pronaći nešto. „Moram da spremim večeru“, kaže Magda uzdišući dok gasi cigaretu. Dim se izvija iz pepeljare, stapajući se s napetošću u prostoriji. „Pomoći ću ti“, odgovara Alesija. Alesija leži sklupčana na dvosedu i zuri u tavanicu. Uzrujano vrti privezak sa zlatnim krstom oko vrata. Odsjaj ulične svetiljke probija se kroz tanku zavesu i osvetljava stare tapete koje se ljušte. Misli joj jure iako se trudi da ne paniči. Posle sat vremena traganja na internetu, pronašla je sobu u jednoj kući nedaleko od stanice Ki bridž. Magda joj je rekla da je to blizu njene kuće. Dogovorila se da u petak ode da pogleda sobu kad završi spremanje gospodinovog stana. Jedva da to može priuštiti, ali mora da se preseli, pogotovo ako joj je imigraciono na vratu. Ne sme dozvoliti da je deportuju. Ne sme da se vrati u Albaniju. Ne sme.

Gospodin 93 Okreće se kako ne bi gledala prugu svetlosti i svija se ispod tankog pokrivača kako bi se zagrejala. Misli joj se i dalje roje, muče je. Želi da prestanu. Ne razmišljaj o Albaniji. Ne razmišljaj o putovanju. Ne razmišljaj o drugim devojkama… o Blerijani. Sklapa oči i odmah se priseća gospodina zaspalog na kauču, raščupane kose i rastvorenih usana. Seća se kako je ležala na njemu. Seća se njegovog brzog poljupca. Zamišlja da ponovo leži na njemu, udiše njegov miris, ljubi mu kožu i oseća ujednačeno kucanje njegovog srca uz svoje grudi. Nedostajala si mi. Zaječi. Svake noći joj zaokuplja misli. Lep je. Više nego lep – njegov izgled oduzima dah, a pritom je i fin. Volim da slušam kako sviraš. Dovezao ju je kući. Nije to morao da uradi. Možeš da ostaneš ovde. Da ostane s njim? Možda bi mogla da ga zamoli za pomoć. Ne. Njene neprilike su njen problem. Nije kriva što se našla u takvom škripcu, ali mora da se izbori s tim. Dospela je dovde oslanjajući se samo na svoju domišljatost. I nema šanse da se vrati u Kukeš. Ne njemu. jako me drmusa. Prestani. Prestani odmah. Ne. Ne razmišljaj o njemu! Zbog njega je u Engleskoj. Pobegla je što dalje može. Razmišljaj o gospodinu. Samo o gospodinu. Šaka joj klizi niz telo. Razmišljaj samo o njemu… Šta je ono bese rekao za nju? Kako glasi ta reč? Sinestezija… Ponavlja tu reč u glavi dok pomera ruku i leti sve više. Sutradan se budi u beloj čarobnoj zemlji. Veoma je tiho. Čak je i udaljeno brujanje saobraćaja prigušeno blistavim snežnim pokrivačem. Dok gleda kroz prozor, i dalje sklupčana ispod pokrivača, oseća istu navalu radosti koju je uvek doživljavala kao dete kad bi sneg pokrio Kukeš. Utom se seti da danas sprema stan gospođe Kingsberi. Dobra strana je što će brzo pešice stići do njenog stana u Brentfordu. Loša strana je što je gospođa Kingsberi prati po kući i nalazi zamerke njenom radu. Ali Alesija misli da zvoca zato što je usamljena starica. Uprkos pritužbama, uvek je ponudi čajem i keksom kad

94 E L DŽEJMS završi spremanje. Sede i ćaskaju, a gospođa Kingsberi pokušava da je zadrži što duže može. Alesiji nije jasno zašto živi sama. Videla je fotografije njene porodice na kaminu. Zašto oni ne brinu o njoj? Njena nana je živela s Alesijinim roditeljima kad je deka umro… Možda je gospođi Kingsberi potrebna stanarka? Neko ko bi brinuo njoj. Svakako ima dovoljno prostora, a i Alesija je usamljena. U Mihalovom pohabanom donjem delu pidžame sa Sunđerom Bobom i starom Arsenalovom dresu skuplja šta će obući, trči niz stepenice i prolazi kroz kuhinju na putu do kupatila. Magda joj je velikodušno dala Mihalovu staru odeću. Često se žali da dečak prebrzo raste, ali to ide Alesiji naruku. Gotova sva odeća koju ima je njegova. Osim čarapa. Mihal ima velike rupe u njima pa ne može da ih prosledi dalje. A ona ima samo dva para čarapa. Zar ne nosiš čarape? Alesija crveni zbog gospodinovog jučerašnjeg pitanja. Nije mogla da mu kaže kako ne može da priušti nove, ne dok štedi za depozit. Pušta vodu i čeka da se malo ugreje. Zatim se svlači, ulazi u kadu i tušira što brže može pod slabim mlazom. ridržavam se za zid u tuš-kabini. Dahćem dok se vrela voda sliva po meni. Drkam u tušu… ponovo. Jebote. U šta mi se život pretvorio? Zašto samo ne izađem i opalim neku ribu? Njene oči boje espresa gledaju me ispod dugih trepavica. Zaječim. Ovo mora da prestane. Ona je moja jebena spremačica. Sinoć sam se ponovo prevrtao po krevetu, sam. Njen smeh odjekivao je u mojim snovima. Bezbrižan i srečan dok mi je svirala klavir, samo u onim ružičastim gaćama. Duga gusta kosa padala joj je preko grudi. Ah… Nisam uspeo da je izbacim iz glave čak ni posle jutrošnjeg napornog treninga. Postoji samo jedan način. To se neće desiti. Osmeh koji mi je uputila dok je izlazila iz kola uliva mi nadu. Videću je sutra. S tom lepom mišlju, zavrćem slavinu i uzimam peškir. Dok se brijem, gledam poruke na telefonu. Oliver je napisao da je zaglavljen u Kornvolu zbog mećave, što znači da mogu da odgovaram na mejlove saučešća pre nego što odem na ručak s Kerolajn i Merijen. A uveče ću izaći s momcima. P

Gospodin 95 *** „Konačno si izašao iz jazbine. Treba li sad da te oslovljavam s lorde Trevetiče ili milorde, batice?“, pita Džo i podiže kriglu da nazdravi. „Da, ne znam treba li sad da te zovem Trevetik ili Treveljan“, gunđa Tom. „Odazivam se i na jedno i na drugo.“ Sležem ramenima. „Kao i na svoje ime, znate… Maksim.“ „Trebalo bi da te zovem Trevetik… mada će mi biti teško da se naviknem na to. To ti je titula, na kraju krajeva, a znam da je moj otac veoma osetljiv kad je reč o njegovoj!“ „Hvala kurcu što nisam tvoj otac.“ Podižem obrvu. Tom koluta očima. „Neće biti isto bez Kita“, promrsi Džo. Oči boje ebanovine, ozbiljne za promenu, sijaju pri svetlosti iz kamina. „Da, počivaj u miru“, dodaje Tom. Džozef Dijalo i Tomas Aleksander su mi najstariji i najbliži prijatelji. Kad su me izbacili iz Itona, otac me je poslao u Bedejls. Tamo sam upoznao Džoa, Toma i Kerolajn. Nas trojicu je zbližila ljubav prema muzici, a kasnije i žudnja za Kerolajn. Osnovali smo grupu, a Kerolajn… pa, ona je na kraju izabrala mog brata. „Počivaj u miru, Kite“, mrmljam pa dodajem sebi u bradu. „Nedostaješ mi, drkadžijo jedan.“ Potražili smo utočište od hladnoće u Kupers armsu, prijatnoj kafani nedaleko od mog stana. Već smo popili dve ture piva pored kamina i osećam kako me je blago udarilo u glavu. „Kako se držiš, druže?“, pita Džo i prebacuje dredove preko ramena. Odličan je mačevalac i obećavajući dizajner muške odeće. Njegov otac je emigrant iz Senegala i jedan od najuspešnijih menadžera starateljskih fondova u Engleskoj. „Dobro, valjda. Ali nisam siguran jesam li spreman za tu odgovornost.“ „Razumem te“, kaže Tom. Riđe kose i očiju boje ćilibara, on je treći sin jednog baroneta i stupio je u vojsku u skladu s porodičnom tradicijom. Kao poručnik u gardijskom puku Koldstrim, dvaput je bio u Avganistanu, gde je izgubio previše drugova. Pre dve godine je otpušten iz vojske kao invalid zbog rane zadobijene prilikom eksplozije bombe u Kabulu. Titanijum mu drži levu nogu na mestu, ali mu ne smiruje narav. Džo i ja smo naučili da prepoznamo ratoboran sjaj u njegovim očima i znamo kad je najbolje promeniti temu ili ga udaljiti iz sobe. Nikad ne pominjemo njegovu povredu jer je tako tražio. „Kad je komemoracija?“ pita Tom.

96 E L DŽEJMS „Razgovarao sam o tome s Kerolajn i Merijen za ručkom. Mislili smo da je najbolje posle Uskrsa.“ „Kako je Kerolajn?“ Uzvrpoljim se. „Tužna.“ Sležem ramenima i uzvraćam mu pogled. Tom radoznalo zaškilji. „Ima li nešto što nam nisi rekao?“Sranje. Posle povrede nije postao samo ratoboran već i veoma pronicljiv. „Hajde, Treveljane, nemoj izbegavati odgovor na teška pitanja. Šta je bilo?“ „Ništa što bi ti trebalo da znaš. Kako je Henrijeta?“ „Henri? Dobro je, hvala, ali stalno nagoveštava kako bi trebalo da skupim jebenu petlju i zaprosim je“, odgovara skrušeno. Džo i ja se široko osmehujemo. „Osuđen si na propast, batice“, kaže Džo i tapše ga po leđima. Tom je jedini od nas trojice koji ima dugu vezu. Henrijeta je svetica. Negovala ga je dok se oporavljao od povreda, trpi njegova sranja, njegov posttraumatski poremećaj, njegovu narav. Mogao je da prođe mnogo gore. Džo i ja volimo da švrljamo. Pa, ja sam voleo. Nezvana slika Alesije Demači s gavran-crnom kosom navire mi u glavu. Kad sam se poslednji put kresnuo? Mrštim se jer se i ne sećam. Sranje. „A Merijen?“, pita Džo, prenuvši me iz misli. „Dobro je. I ona pati.“ „Treba li joj uteha?“ Kao što sam ja tešio Kerolajn? „Druže!“ Upozoravajući ga ošinem pogledom. Takva su pravila. Sestre su zabranjene. Odmahujem glavom. Džozef je i dalje slab na moju sestru. On ne bi bio loš izbor za nju jer je dobar momak, ali odlučujem da mu raspršim nadu. „Upoznala je nekog tipa na skijanju u Vistleru. Živi u Sijetlu. Radi kao klinički psiholog ili tako nešto. Mislim da namerava uskoro da se vidi s njim.“ Džo me upitno pogleda. „Stvarno?“ Zamišljeno trlja umetničku bradicu. „Pa, ako taj druškan dođe ovamo, moraćemo da vidimo je li dovoljno dobar za nju.“ „Možda će doći sledećeg meseca. Prilično je uzbuđena zbog toga.“ „Znaš, pošto si sad grof, moraćeš da napraviš naslednika i rezervu“, primećuje Tom. „Da, da. Ima još vremena za to.“ To sam oduvek bio. Rezerva… Kit mi je dao taj nadimak. Ispada da je rezerva bila potrebna za očuvanje titule i imanja.

Gospodin 97 „Da, nećeš se skoro skrasiti, druže. Serijski si jebač kao i ja. I potreban mi je partner za jurenje žena“, kaže Džo, široko se osmehujući. „Ma daj, Treveljane, kresnuo si gotovo ceo London“, pecka me Tom. Ne znam je li zgađen ili zadivljen. „Odjebi, Tome“, odgovaram. Svi prasnemo u smeh. Vlasnica kafane povlači zvono iznad šanka. „Gospodo, razlaz, molim vas“, opominje nas. „Hoćemo li da nastavimo kod mene?“, pitam. Obojica klimaju glavom i ispijamo krigle. „Možeš li da hodaš do mene?“, pitam Toma. „Odjebi. Došao sam dovde, zar ne?“ „Shvatiću to kao da.“ „Učestvovaću u trci od pet kilometara u aprilu, drkadžijo.“ Pomirljivo podižem ruke. Stalno zaboravljam da se fizički oporavio… edro je i sunčano, ali veoma hladno. Alesiji dah pluta ispred nje dok žuri pored pristaništa. Na pločnicima i dalje stoje velike hrpe snega, ali ulice su očišćene. Saobraćaj je uspostavljen i London ponovo normalno funkcioniše. Njen voz je jutros kasnio te i ona malo kasni. Ali rado bi došla peške iz Brentforda da vidi njega. Alesija se široko osmehuje. Konačno stiže ispred ulaznih vrata gospodinovog stana, njenog omiljenog mesta na svetu. Gura ključ u bravu i skuplja hrabrost za pištanje alarma, pa odahne jer je dočekuje tišina. Zatvara vrata i iznenađuje se zbog vonja. Stan zaudara na alkohol. Nabira nos zbog neočekivanog smrada, izuva čizme i bosonoga nastavlja prema kuhinji. Radne površine su krcate praznim pivskim bocama i masnim kutijama od piće. Poskoči pri pogledu na privlačnog mladića sportske građe koji stoji ispred otvorenog frižidera i pije sok od narandže iz tetrapaka. Ima taman ten, dugačke dredove i nosi samo bokserice. Alesija zine. On se okreće prema njoj i široko osmehuje, otkrivši savršene bele zube. „Pa, zdravo“, pozdravlja je. Tamne oči mu izražavaju odobravanje. Alesija crveni. „Zdravo“, mrmlja i žuri u vešernicu. Ko je taj čovek? Skida jaknu i iz kese vadi radnu uniformu: mantil i maramu. Potom obuva patike. Zatim proviruje u kuhinju. U crnoj majici i iscepanim farmerkama, gospodin stoji pored frižidera i deli sok s neznancem. „Upravo sam uplašio tvoju bosonogu spremačicu. Jesi li je već opalio? Dobra je riba.“ V

98 E L DŽEJMS „Odjebi, Džo. Ne čudi me što si je uplašio. Obuci nešto, jebeni egzibicionisto.“ „Izvinjavam se, vaše gospodstvo.“ Neznanac sklanja kosu s lica i naklanja se. „Odjebi“, ponavlja gospodin blago i otpija još jedan gutljaj soka. „Možeš da koristiš moje kupatilo.“ Tamnokosi mladić prasne u smeh. Okreće se i ugleda Alesiju, koja posmatra kako se peckaju. Ponovo se osmehuje i maše joj, zbog čega se i gospodin okreće prema njoj. Oči mu zacakle i osmeh mu se širi licem. Alesija nema izbora osim da prestane da se krije. „Džo, ovo je Alesija. Alesija, Džo.“ Glas mu je upozoravajući, ali ona ne zna je li to upućeno njoj ili Džou. „Dobro jutro, Alesija. Molim te, oprosti mi što nisam obučen.“ Teatralno joj se naklanja pa se ispravlja sa zločestim sjajem u tamnim očima. Telo mu je mišićavo i vitko – kao gospodinovo. Svaki mišić na stomaku jasno se ocrtava. „Dobro jutro“, odgovara Alesija tiho. Gospodin mrko pogleda Džoa. Ali on se ne obazire na njega, već namiguje Alesiji pa zviždućući izlazi iz kuhinje. „Izvini zbog toga“, kaže gospodin, vrativši pogled smaragdnih očiju na nju. „Kako si danas?“ Ponovo se osmehuje. Alesija još više crveni, a srce joj ubrzava. Kad god pokaže zanimanje za nju, čak i ovako uobičajeno, popravlja joj raspoloženje. „Dobro sam. Hvala.“ „Drago mi je što si došla. Idu li vozovi normalno danas?“ „Malo su kasnili.“ „Dobro jutro.“ Namršteni mladić vatrenocrvene kose hramljući ulazi u kuhinju. I on je samo u boksericama. „Gospode“, promrsi gospodin sebi u bradu i provlači prste kroz razbarušenu kosu. Alesija gleda tog novog prijatelja koji im se pridružio. Visok i lep, bledog tena sa zapanjujuće živim ožiljcima koji mu presecaju levu stranu i bok kao šine na skretnicama. Primećuje da ona gleda njegove ožiljke. „Ratna povreda“, promrsi. „Izvinjavam se“, odgovara ona šapatom i obara pogled, želeći da je zemlja proguta. „Tome, hoćeš li kafu?“, pita gospodin. Čini joj se da pokušava da razveje napetost koja je iznenada zavladala. „Nego šta. Treba mi nešto za ovaj jezivi mamurluk.“

Gospodin 99 Alesija se brzo vraća u vešernicu kako bi počela da pegla. Tamo će bar biti skrivena i neće moći da uvredi nijednog gospodinovog prijatelja. ledam kako se Alesija brzo povlači u vešernicu. Pletenica joj poskakuje levo-desno, milujući joj struk. „Ko je ta lepa devojka?“ „Moja spremačica.“ Tom klima glavom s požudom i odobravanjem. Drago mi je što se povukla u jazbinu, dalje od Tomovog i Džoovog pogleda. Neprijatno mi je zbog njihovih reakcija. Odjednom se osećam iznenađujuće posednički. To osećanje mi je nepoznato. Ne želim da je moji prijatelji gutaju pogledom. Ona je moja. Pa, moja zaposlena. Sad ste grof od Trevetika. Moraćete da je prijavite. Sranje. Gotovo je moja zaposlena. Moram što pre da je zvanično zaposlim. Ne želim da mi Oliver ili poresko dišu za vratom. „Šta se desilo s Kristinom? Stara cura mi je bila draga“, kaže Tom dok trlja lice. „Kristina se vratila u Poljsku. A možeš li sad da se jebeno obučeš? Jedna dama je u stanu, jebote“, zarežim. „Dama?“ Tom prebledi zbog pogleda koji mu upućujem. Za pramenu, odustaje od rasprave. „Izvini, druže. Idem da se obučem. S mlekom, bez šećera.“ Izlazi iz kuhinje i vraća se u gostinsku sobu. Prekorevam se što sam pozvao prijatelje da prespavaju kad Alesija radi. Neću ponoviti tu grešku. lesija je veći deo prepodneva uspevala da se kloni muškaraca i laknulo joj je kad su konačno otišli. Čak joj je palo na pamet da se sakrije u zabranjenoj sobi, ali Kristina je bila veoma jasna. Ne sme tamo da ulazi. Sklonila je ćebad iz dnevne sobe i promenila posteljinu u gostinskoj. Njegova spavaća soba sad je uredna. Iznenadila se i obradovala što i dalje nema upotrebljenih kondoma ukorpi. Možda ih baca negde drugde. Ne razmišlja mnogo o tome da se ne bi rastužila. Ulazi u njegovu garderobu da skloni veš koji je ispeglala i sakupi prljavu odeću. Ponovo vlada nered iako su prošla samo dva dana. Gospodin sedi za kompjuterom. Ona i dalje ne zna čime se bavi. Priseća se osmeha koji mu je ozario lice kad ju je jutros video. Njegov omamljujući G A

100 E L DŽEJMS osmeh je zarazan. Smeškajući se kao budala, gleda hrpu odeće na podu. Klekne da podigne jednu majicu pa brzo pogleda poluotvorena vrata. Pošto se uverila da je sama, prinosi košulju licu, zatvara oči i udiše njegov miris. Tako lepo miriše. „Tu si“, kaže on. Alesija poskoči i ustaje toliko brzo da se zatetura. Dve snažne šake hvataju njene i zadržavaju je na mestu. „Polako“, kaže joj i pridržava je. Čim je povratila ravnotežu, pušta je, na njenu žalost. Međutim, njeno telo i dalje oseća taj brzi dodir. „Došao sam po džemper. Dan je vedar, ali hladno je. Je l' ti dovoljno toplo?“, pita je. Odlučno klima glavom dok pokušava da dođe do daha. Trenutno joj je pretopio – u ovom skučenom prostoru s njim. Pogled mu pada na hrpu odeće na podu i mršti se. „Znam da je krš“, mrmlja plahog izraza. „Patološki sam neuredan.“ „Pato… lo…“ „Patološki.“ „Ne znam tu reč.“ „Oh… ovaaaj… odnosi se na krajnosti u ponašanju.“ „Shvatam“, odgovara Alesija, spušta pogled na odeću i klima glavom. „Da, patološki.“ Podrugljivo ga pogleda i on prasne u smeh. „Srediću to“, kaže on. „Ne, ne, ja ću.“ Alesija odmahuje rukom. „Ne bi trebalo to da radiš.“ „To mi je posao.“ On se široko osmehuje i pruža ruku prema debelom krem džemperu na jednoj polici. Očeše joj rame i ona se ukipi jer joj je srce zagalopiralo. „Izvini“, kaže. Izgleda blago utučeno dok izlazi iz garderobe. Kad je otišao, Alesija se pribrala. Zar ne vidi kako utiče na mene? Uhvatio ju je kako miriše njegovu košulju. Pokriva lice. Sigurno je smatra pravom budalom. Užasnuta i ljuta na sebe, spušta se na kolena da složi čistu odeču i stavi prljavu u korpu. e mogu da se držim dalje od nje. Koristim svaku priliku da je dodirnem. Ostavi je na miru, druže. A kad je dodirnem, ona se kruti. Natmureno se vraćam u dnevnu sobu. Naprosto joj se ne sviđam. Je li ona prva devojka kojoj se ne dopadam? N