Hilari Mantel - Leseve na videlo

Naslov originala
Hilary Mantel
“Bring Up the Bodies”

epub: Lena
www.balkandownload.org



Za Meri Robertson, još jednom: uz preporuke koje od srca dajem, i uz pomoć
božju.

LIKOVI

KROMVELOVO DOMAĆINSTVO

TOMAS KROMVEL, kovačev sin: sada kraljev sekretar, čuvar svitaka,
kancelar Univerziteta u Kembridžu i kraljev zastupnik na čelu
Crkve Engleske.

GREGORI KROMVEL, njegov sin.
RIČARD KROMVEL, njegov sinovac.
REJF SEDLER, glavni njegov pisar, koga je Kromvel podizao kao

rođenog sina.
HELEN, Rejfova lepa žena.
TOMAS EJVERI, računovođa.
TERSTON, glavni kuvar.
KRISTOF, sluga.
DIK PERSER, pisar.
ENTONI, luda.

POKOJNICI

TOMAS VOLSI, kardinal, papski legat, lord kancelar: smenjen sa
dužnosti, lišen slobode i umro 1530.

DŽON FIŠER, biskup ročesterski: pogubljen 1535.
TOMAS MOR, lord kancelar posle Volsija: pogubljen 1535.
ELIZABET, EN I GREJS KROMVEL: Supruga i kćeri Tomasa Kromvela,

upokojile se 1527-28; isto tako i Ketrin Vilijams i Elizabet Velifed,
sestre njegove.

KRALJEVA PORODICA
HENRI VIII.
ANA BOLEN, njegova druga žena.
ELIZABETA, Anina mala kći, prestolonaslednica.
HENRI FICROJ, vojvoda od Ričmonda, kraljev vanbračni sin.

ŠIRA KRALJEVA RODBINA

KATARINA ARAGONSKA, Henrijeva prva žena, razvedena i držana u
kućnom pritvoru u Kimboltonu.

MERI, Henrijeva i Katarinina kći, druga u naslednoj liniji: takođe u
kućnom pritvoru.

MARIJA DE SALINAS, nekadašnja dvorska dama Katarine Aragonske.
SER EDMUND BEDINGFILD, Katarinin čuvar.
GREJS, ser Edmundova žena.

PORODICE HAUARD I BOLEN

TOMAS HAUARD, vojvoda od Norfoka, ujak kraljičin: surovi sizeren i
Kromvelov neprijatelj.
HENRI NAUARD, erl od Sarija, njegov mlađi sin.
TOMAS BOLEN, erl od Viltšira, kraljičin otac; Monsenjer.
DŽORDŽ BOLEN, lord Rokford, kraljičin brat.
DŽEJN, ledi Rokford, Džordžova žena.
MERI ŠELTON, kraljičina rođaka.
I iza kulisa: MERI BOLEN, sestra kraljičina, sada udata i nastanjena u

unutrašnjosti, a nekada kraljeva naložnica.

PORODICA SIMOR U VULF HOLU

STARI SER DŽON, čuven po tome što je ašikovao sa svojom snahom.
LEDI MARDŽERI, žena njegova.
EDVARD SIMOR, njegov najstariji sin.
TOMAS SIMOR, mlađi sin.
DŽEJN SIMOR, njegova kći, dvorska dama kod obeju Henrijevih

kraljica.
BES SIMOR, sestra Džejnina, udata za ser Entonija Utreda, guvernera

Džerzija, obudovela, potom.

DVORJANI

ČARLS BRENDON, vojvoda od Safoka, udovac sestre Henrija VIII Meri:
plemić ograničene pameti.

TOMAS VAJAT, plemeniti gospodin neograničene pameti: Kromvelov
prijatelj za koga se, inače, naveliko sumnja da je ljubavnik Ane
Bolen.

HARI PERSI, erl od Nortamberlenda: bolestan i prezadužen mladi
plemić, svojevremeno verenik Ane Bolen.

FRENSIS BRAJAN, „Pakleni vikar”, u srodstvu i s Bolenovima i sa
Simorovima.

NIKOLAS KERJU, čuvar kraljevskih konja: neprijatelj Bolenovih.
VILIJAM FICVILIJAM, kraljevski rizničar, takođe neprijatelj Bolenovih.
HENRI NORIS, poznat kao Noris Preblagi, vodeća figura u kraljevoj

ličnoj pratnji.
FRENSIS VESTON, nesmotren i preterivanju sklon mladi gospodin.
VILIJAM BRERTON, beskompromisni kavgadžija visokog roda u

godinama.
MARK SMITON, sumnjivo dobro obučeni muzičar.
ELIZABETA, ledi Vuster, dvorska dama Ane Bolen.
HANS HOLBAJN, slikar.

SVEŠTENA LICA

TOMAS KRANMER, nadbiskup kenterberijski: Kromvelov prijatelj.
STIVEN GARDINER, biskup vinčesterski: Kromvelov neprijatelj.
RIČARD SAMPSON, kraljev pravni savetnik za bračna pitanja.

DRŽAVNI ZVANIČNICI

TOMAS RAJOTESLI, poznat kao Zovite Me Rizli, čuvar državnog
pečata.

RIČARD RIČ, javni tužilac.
TOMAS ODLI, lord kancelar.

AMBASADORI

EUSTAŠ ŠAPUI, ambasador cara Karla V.
ŽAN DE DENTVIL, francuski izaslanik.

REFORMATORI

HEMFRI MONMAUT, imućni trgovac, prijatelj Kromvelov i simpatizer
luterana: pokrovitelj Vilijama Tindejla, prevodioca Biblije, sada
utamničenog u Nizozemskoj.

ROBERT PAKINGTON: trgovac sličnih naklonosti.
STIVEN VON, trgovac u Antverpenu, prijatelj i zastupnik Kromvelov.

„STARE PORODICE” KOJE PRETENDUJU NA PRESTO

MARGARET POL, bratanica kralja Edvarda IV, privržena Katarini
Aragonskoj i princezi Meri.
HENRI, lord Montegju, njen sin.
HENRI KURTENE, markiz od Egzetera.
GERTRUDA, njegova častoljubiva supruga.

U LONDONSKOJ KULI

SERVILIJAM KINGSTON, upravnik.
LEDI KINGSTON, njegova žena.
EDMUND VOLSINGAM, zamenik Kingstonov.
LEDI ŠELTON, tetka Ane Bolen.
Francuz, dželat.





„Zar nisam i ja čovek kao i ostali ljudi? Zar nisam? Zar nisam?”
HENRI VIII Eustašu Šapuiju, carskom ambasadoru

DEO PRVI

I

Sokolovi

Viltšir, septembar 1535.

Njegova deca obrušavaju se s neba. On motri iz sedla, hektari zemlje
Engleske prostiru se iza njegovih leđa; deca padaju, pozlaćenih krila, a
u svakog pogled zakrvavljen. Grejs Kromvel lebdi u vazduhu. Nečujno
hvata plen, nečujno sklizne na njegovu pesnicu. Ali zvuci koje posle
toga proizvodi, onaj prhut perja, stišano kreštanje, uzdah i stresanje
krila, pa jedva čujno grgotanje – to su zvuci prepoznavanja, prisnosti,
zvuci ćerinski, zvuci neodobravanja, maltene. Prsa su joj poprskana
krvlju, meso joj se zaglavilo među kandžicama.

– Tvoje cure su dobro letele danas – reći će mu kasnije Henri. Soko
Ana Kromvel poskakuje na rukavici Rejfa Sedlera, koji jaše pored kralja
i ćaska s njim. Umorni su; sunce je na zalasku, a oni jašu natrag u Vulf
Hol, razlabavili uzde. Sutra će izvesti ženu i dve sestre. Za te pokojnice,
čije su kosti odavno utonule u londonsku ilovaču, seoba je završena.
Lake kao pera, one klize na vazdušnim strujama u visini. Nikoga ne
sažaljevaju. Nikome ne odgovaraju. Jednostavni su njihovi životi. Kad
pogledaju dole, ne vide ništa sem plena koji ih čeka, i pozajmljenih pera
koja nose lovci; vide jedan svet lepršav, svet koji izmiče, u kojem, mimo
njihove večere, ničega i nema.

Celo leto prošlo je tako, u metežu opšteg komadanja, a krzno i perje
leti na sve strane; isteruj kerove, uteruj kerove, tetoši umorne konje, dok
gospoda leče ubojne rane, iščašenja i plikove. A makar poslednjih
nekoliko dana Henri se nagledao sunca. Negde pred podne, oblaci su se
skrdili sa zapada, i počela je da pada kiša, u krupnim, mirisavim
kapima; onda se ponovo pomolilo sunce i počelo da prži, a sada je nebo
opet tako vedro da može čovek i raj da vidi, i svece da uhodi.

Dok sjahuju, predaju konje konjušarima i čekaju kralja, Kromvel već
u mislima prebire po papirima: depešama iz Vajthola koje glasonoše
galopom dopremiše poštanskim drumovima što niču kud god da se
dvor preseli. Za večerom sa Simorovima, poslušaće svaku priču koju

domaćini požele da ispripovedaju; i prikloniti se svakom hiru njegovog
kralja, onako razbarušenog, srećnog i druželjubivog kakav mu se
večeras čini. A kad kralj ode na spavanje, počeće njegova, Kromvelova,
radna noć.

Iako je dan na izmaku, Henriju se, po svemu sudeći, ne vraća
unutra. Stoji napolju i osvrće se oko sebe, udiše miris konjskog znoja, a
preko čela mu pukla široka, kao cigla crvena šara – opekotina od sunca.
Još pre podne toga dana ostao je bez šešira, a pošto tako običaj nalaže,
cela lovačka družina morala je onda i sama šešire da poskida. Kralj je
odbio sve što su mu nudili kao zamenu. I sad, dok se sumrak prikrada
preko polja i lugova, sluge će biti poslate ne bi li neki od njih slučajno
opazio titraj crnog pera spram sve tamnije trave, ili odsjaj lovačke
značke, zlatnog Sv. Huberta1 sa očima boje safira.

Jesen se već oseća u vazduhu. Znaju ljudi da neće biti još mnogo
ovakvih dana; pa ostanimo onda još, dok se mali konjušari iz Vulf Hola
roje oko nas, a Viltšir i zapadni okruzi nestaju u plavetnoj izmaglici;
ostanimo još, s kraljevom rukom na Kromvelovom ramenu, a Henri sav
užagrio dok priča o predelima koje su toga dana videli, o zelenim
čestarima i hitrim potocima, o jovama na obalama, o ranoj izmaglici
koja se digla oko devet; o kratkotrajnom pljusku, vetriću koji je zamro i
stišao se; o nepomičnom vazduhu, popodnevnoj jari.

– Gospodaru, kako to da ne izgoreste? – pita Kromvela Rejf Sedler.
Rejfu su, onako riđokosom kao i sam kralj što je, ružičaste pege
prošarale lice, a čak mu i oči izgledaju ranjave. On, Tomas Kromvel,
sleže ramenima; obgrlio je Rejfa, i sad zajedno ulaze u kuću. Celu Italiju
je on prošao – od bojnog polja do senovitog borilišta računovodstva – a
da nije izgubio svoje londonsko bledilo. Detinjstvo provedeno na ulici,
dani kraj reke, dani na njivama: posle svega toga ostao je beo, kakvim
ga je Bog stvorio. – Kromvel ima kožu kao ljiljan – obznanjuje kralj. –
Jedino po tome i ni po čemu drugom liči na taj ili na bilo koji cvetak. –
Zadirkuje ga tako dok zajedno idu ka trpezi.

Kralj je Vajthol napustio one sedmice kad je pogubljen Tomas Mor, a
cele te bedne julske nedelje rominjala je neka kiša, i kopita kraljevske
pratnje duboko su tonula u blato dok su, nabadajući tako, napredovali

ka Vindzoru. Potom su zašli u zapadne grofovije; posvršavavši kraljeve
poslove u Londonu, Kromvelovi pomoćnici sustigli su kraljevsku svitu
negde sredinom avgusta. Kralj i njegova pratnja spavaju kao bebe u
novim-novcatim kućama od ružičaste cigle, u starim kućama iza
trošnih ili već srušenih bedema, u zamkovima kao iz mašte koji liče na
igračke, zamkovima koje nikakav bedem nikada ne bi ni mogao da
zaštiti, jer zidovi su im takvi da bi ih đule proburazilo kao da su od
papira. Pedeset godina traje mir u Engleskoj. Eto amaneta Tjudorovih;
mir je to što oni nude. Svako domaćinstvo upinje se ne bi li se pred
kraljem pokazalo u najboljem svetlu, pa smo tako prethodnih nedelja
nailazili na tragove paničnog malterisanja i zbrda-zdola naslagano
kamenje, kako su već oni što će ugostiti kralja žurili da uz svoja vlastita
obeležja istaknu i ružu Tjudorovih. Isti ti traže i uklanjaju ma i najmanji
trag nekadašnje kraljice Katarine, maljevima razbijaju narove
aragonske, i komadiće njihove, i zgnječena njihova semena što su se
razletela. Umesto toga – za rezbarenje nema vremena – na istaknutim
mestima, u grubim crtama, oslikavaju sokola Ane Bolen.

Usput im se pridružio Hans, napravio crtež kraljice Ane, ali joj nije
ugodio; a šta čovek ovih dana da uradi pa njoj da ugodi? Skicirao je
Holbajn i Rejfa Sedlera, sve sa onom finom bradicom i stisnutim
usnama, pa onim modernim šeširom – pločom ukrašenom perjem koja
šeta tamo-amo na njegovoj podšišanoj glavi. – Mnogo mi je nos
spljošten, majstor Holbajne – kaže Rejf, a Hans će: – A zar je u mojoj
moći, gazda Sedleru, da vam nos ulepšavam?

– Polomio ga je kad je bio mali – kaže Kromvel – na alkarskom
nadmetanju. Ja ga posle lično sklonio, hteo konj da ga izgazi, a kako je
samo jadan bio, žali bože, i sve kuka za majkom. – On uhvati Sedlera za
rame. – Hajde sad, Rejfe, ne budi takav. Ja, evo, mislim da si vrlo lepo
ispao. Seti se samo šta je Hans od mene napravio.

Tomasu Kromvelu je sad oko pedeset godina. Telo mu je
trudbeničko, zdepasto, upotrebljivo; počeo je da se goji. Ima crnu kosu,
koja sad već polako sedi, a zbog one svetle kože što ništa ne propušta,
kao da je stvorena da odoli i kiši i suncu, ljudi zlobno nagađaju da mu
je otac bio Irac, premda je ovaj bio pivar i kovač iz Patnija, i ovce je
šišao, jeste, taj čovek što nije bilo čorbe a da on u njoj nije mirodija,

kavgadžija i pesničar, pijanica i siledžija koga su često izvodili pred lice
pravde zato što je nekoga mlatnuo, što je nekoga prevario. Kako je sin
takvog jednog čoveka stigao do ovakvih visina – pitanje je koje sebi cela
Evropa postavlja. Neki kažu da je prišao Bolenovima, kraljičinoj
porodici. Drugi kažu da se probio isključivo preko pokojnog kardinala
Volsija, zaštitnika njegovog; Kromvel je Volsiju bio čovek od poverenja,
zarađivao mu je novac i znao njegove tajne. Ostali vele da iza Kromvela
stoji društvo veštaca. Još je bio dečak kad je otišao iz zemlje, pa prvo bio
najamnik, pa trgovao vunom, pa radio kao bankar. Niko ne zna gde je
taj sve bio, i koga je sve upoznao, a i on se baš nije polomio da im to
kaže. U kraljevoj službi nikad se ne štedi, zna koliko vredi i zaslužuje, i
uvek se postara da ga nagrada ne mimoiđe: zvanja, apanaže i vlasnički
listovi, plemićke kuće i farme. Uvek pronađe način da sve bude po
njegovom, ima taj metodu; čoveka će, kad treba, ili zaseniti, ili
podmititi, privoleti ga, ili mu pripretiti, predočiće čoveku šta njemu
zapravo treba, i istog tog čoveka uputiti u određene strane njegove
ličnosti za koje ni taj sam dotad nije znao da postoje. Svakoga dana
kraljev sekretar ima posla s velikašima koji bi ga, samo da mogu,
sravnili sa zemljom jednim jedinim osvetoljubivim zamahom, kao da je
muva. Svestan toga, on se ističe uljudnošću, staloženošću i neumornom
posvećenošću engleskoj stvari. Nema naviku da objašnjava svoje
postupke. Niti da priča o uspesima koje je postigao. Ali kad god mu se
sreća u životu nasmešila, on je bio na pravom mestu, i čekao ju je na
pragu, spreman da joj širom otvori vrata čim začuje njeno sramežljivo
grebuckanje po drvetu.

A u domu njegovom, u Ostin Frajarsu, Kromvelov portret čami na
zidu, sa svim njegovim mračnim naumima umotanim u vunu i krzno, i
šakom što steže neki dokument kao da će da ga pridavi. Hans je bio
odgurnuo sto unazad, da ga celog uhvati, pa mu rekao: Tomase, ne
smeš da se smeješ; a tako su i nastavili: Hans mrmoreći dok radi, a on,
žustro zureći nekud, ni blizu ni daleko. Kad je video da je portret
završen, Kromvel je rekao: „Bože, pa ličim na ubicu”, na šta je njegov
sin Gregori kazao: pa zar nisi to znao? Sad se prave koplje za njegove
prijatelje, kao i za njegove poštovaoce među luteranima u Nemačkoj.
On od originala neće da se rastaje – ne sad, kad sam se navikao, kaže –

pa mu se tako desi da uđe u hodnik i zatekne više verzija samoga sebe
u raznim fazama nastajanja: ovlašan obris tek, delimično namalan.
Odakle početi s Kromvelom? Neki krenu od tih oštrih očica, neki od
njegovog šešira. Neki izbegavaju suštinu stvari, pa naslikaju njegov
pečat i makaze, drugima za oko zapadne tirkizni prsten koji mu je dao
kardinal. Odakle god počeli, konačan utisak je isti: da ste se tom čoveku
nešto zamerili, svakako ne biste želeli da ga sretnete posle zalaska
sunca. „Ako mog malog Tomasa samo popreko pogledaš”, govorio je
njegov otac Volter, „ima oko da ti iskopa. Čik ga sapleti, nogu će da ti
odseče. Ali ako mu ne staneš na žulj, ume da bude pravi gospodin
čovek. I sve žive taj će da časti.”

Hans je nacrtao kralja, dobroćudnog u letnjoj svili, kako sedi za
trpezom sa svojim domaćinima, a prozori otvoreni, čuje se pozan ptičji
poj, sa ušećerenim voćem stiže plamen prvih voštanica. Na svakom
odmorištu Henri odseda u glavnoj kući, sa Anom, kraljicom; njegova
pratnja spava s mesnim plemstvom. Uobičajena je pojava za kraljeve
domaćine da se on, barem jednom u toku posete, iz zahvalnosti više,
zabavi s većom grupom domaćih, što svakako predstavlja opterećenje
za domaćinstvo. Prebrojao je Kromvel kola što pristižu s provijantom;
video je krkljanac u kuhinjama, a i lično je silazio dole u sivo- zeleni čas
pre svitanja, dok se peći od opeke čiste i pripremaju za prvu turu hleba,
meso natiče na ražanj, kotlovi spuštaju na tronošce, živina čerupa i
komada. Njegov teča bio je kuvar kod nadbiskupa, pa je Kromvel, kao
dete, landarao po kuhinjama palate Lambet; zna on taj posao ko zlu
paru, a ništa što je u vezi s kraljevom udobnošću ne sme se prepustiti
slučaju.

Savršeni su ovi dani. Pri bistrom, nepomućenom svetlu vidi se svaka
kupina u živici. Svaki list, suncem poduprt, visi kao zlatna kruška.
Jašući na zapad u pozno leto, spuštali smo se u šumska lovišta i
prelazili brežuljke, dospevši u te visoke predele gde, makar ono bilo
dva okruga daleko, lepo možeš da osetiš nemirno prisustvo mora. U
tom delu Engleske naši preci divovi ostavili su svoje nasipe, svoje
humke i stećke. U nama, u svakom Englezu i Engleskinji, još će se naći
pokoja kap divovske krvi. U ta vremena starostavna, u zemlji koju još
ne behu oskvrnuli ni ovca ni ralo, oni su lovih divlju svinju i losa.

Danima i danima mogao si da ideš i kraja šumi da ne vidiš. S vremena
na vreme neko iskopa staro oružje: sekire koje, kad ih uhvatiš obema
rukama, mogu da raspolute i konja i jahača. Zamisli samo krupne
udove tih pokojnika što nemaju mira pod zemljom. Rat je bio narav
njihova, i rat uvek samo čeka da ponovo izbije. Ne misli čovek samo na
prošlost dok jaše ovim poljima. Misli na ono što tinja u zemlji, što klija;
na dane koji dolaze, na ratove koji još nisu vojevani, na rane i pogibije
koje zemlja Engleska čuva, da su na toplom. Pomislio bi čovek, da vidi
sad Henrija kako se smeje, Henrija kako se moli, da ga vidi kako
predvodi svoje ljude dok stupaju šumskom stazom, pomislio bi da ovaj
i na prestolu sedi isto tako sigurno kao i na konju. Izgled ume da
prevari. Noću Henri leži budan; zvera u izrezbarene krovne grede;
odbrojava sebi dane. „Kromvele, Kromvele”, kaže on, „šta ću sad?” Te
spasi me, Kromvele, od cara. Te spasi me, Kromvele, od pape.

A onda pozove nadbiskupa kenterberijskog, Tomasa Kranmera, pa
ga pita, zanima ga: „Je li to moja duša ukleta?”

A tamo, u Londonu, carev ambasador Eustaš Šapui danima čeka
vest da se narod Engleske digao protiv svirepog, bezbožnog kralja. Tu
vest bi tako žarko želeo da čuje, i ne bi žalio ni truda ni novaca da se to i
obistini. Njegov gospodar, car Karlo, vlada Nizozemskom, ali i
Španijom i španskim zemljama u prekomorju; Karlo je bogat i, s
vremena na vreme, ljutne se što se Henri Tjudor drznuo da odbaci
njegovu tetku, Katarinu, i za ženu uzme onu koju narod po ulicama
naziva buljavom droljom. U hitnim depešama podstiče Šapui svoga
gospodara da napadne Englesku, da se udruži s pobunjenicima protiv
kralja, s pretendentima i nezadovoljnicima, i da osvoji ovo neosveštano
ostrvo čiji je kralj, parlamentarnim dekretom, regulisao svoj razvod i
proglasio se za Boga. Nije papi milo što ga u Engleskoj ismevaju i
nazivaju tek „rimskim biskupom”, a nije mu milo ni što su mu prihodi
uskraćeni i preusmereni u Henrijeve kovčege. Bula o ekskomunikaciji,
sačinjena, ali još ne i obnarodovana, lebdi nad Henrijevom glavom, i
zbog nje je on otpadnik među hrišćanskim kraljevima Evrope; a ti
kraljevi su, inače, već pozivani, pa i podsticani, da pređu Moreuz ili
škotsku granicu, i po svojoj volji za sebe uzmu što je sad Henrijevo.
Možda će car i doći. Možda će doći kralj Francuske. Možda će doći

zajedno. Baš bi lepo bilo reći: spremni smo mi za njih, ali stvarnost tako
ne govori. U slučaju vojnog napada, možda ćemo morati da
iskopavamo kosti onih divova, pa njima da bijemo zavojevače po
glavama, jer nedostaje nam borbene tehnike, nedostaje nam baruta,
nedostaje nam čelika. Nije za to kriv Tomas Kromvel; što Šapui reče, uz
kiseo osmeh na licu, Henrijevo kraljevstvo bilo bi bolje uređeno da je
Kromvel na dužnost postavljen pet godina ranije.

Ako ste namerni da branite Englesku, a Kromvel jeste – jer on će i
sam izaći na bojno polje, s mačem u ruci – onda morate znati šta je u
stvari Engleska. Na avgustovskoj žezi, stajao je gologlav pred
izrezbarenim spomenicima predaka, muškaraca odevenih cap-à-pie2 u
oklop i verižnjaču, šaka u rukavicama skupljenih i kruto isturenih na
tunikama, dok im oklopljena stopala počivaju na kamenim lavovima,
grifonima, hrtovima: ljudi od kamena, ljudi od čelika, a kraj njih u
sanducima i njihove mekane žene, skutrene kao puževi u školjkama.
Mislimo da vreme mrtvima ništa ne može, ali može njihovim
spomenicima, jer eno ti ga onaj, postao prćast, a onome tamo prsti
zatupljeni, što od nezgoda raznih, što od vremena. Majušno rastrgnuto
stopalo (od heruvima što kleči) viri ispod draperije; vrh otkinutog palca
počiva na izrezbarenom jastučetu. „Moramo iduće godine da
popravimo ove pretke”, besede velmože zapadnih okruga; ali njihovi
štitovi i stegovi, njihova znamenja i belezi, sve je to uvek sveže
nalickano, dok oni pričaju i ulepšavaju dela svojih predaka, te ko su ovi
bili, te šta je koji nosio; oružje koje je moj predak nosio kod Aženkura,
šolja koju je mom pretku dao svojeručno Džon od Gonta. A to što su u
potonjim ratovima Jorka i Lankastera njihovi očevi i dedovi odabrali
pogrešnu stranu - o tome se ćuti. Novi naraštaj oprašta greške, ugled se
obnavlja iz temelja; u protivnom,

Engleska ne bi mogla da napreduje, nego bi nastavila da se survava
u nečistu prošlost.

On predaka nema, naravno; ne onakvih kakvima bi se čovek hvalio.
Postojala je jednom jedna plemićka porodica Kromvelovih, i kad je on
stupao u kraljevu službu, heraldi su ga, etikecije radi, huškali da
prihvati grb tih starih Kromvelovih; ali ja nisam od njih, rekao je on
uljudno, i ne želim da se kitim njihovim perjem. Jer njemu ne beše više

od petnaest leta kad je pobegao od očevih pesnica; prešao Lamanš,
stupio u vojnu službu kod francuskog kralja. Otkako je prohodao,
stalno se borio; a ako ćeš već da se boriš, što da te za to i ne plaćaju? Ima
unosnijih zanata od vojnikovanja, i on ih je pronašao. Pa je tako odlučio
da ne žuri kući.

A sada, kad njegovim domaćinima, titulisanim glavama, zatreba
savet, gde da postave fontanu, ili grupu Tri gracije koje plešu, kralj im
kaže: Kromvel vam je pravi čovek za to; video je Kromvel kako te stvari
rade tamo po Italiji, a šta je dobro za njih, biće, vala, dobro i za Viltšir.
Ponekad kralj napusti neko mesto samo s jahaćom družinom, a kraljicu
ostavi tamo, s njenim damama i muzičarima, dok Henri sa svojom
najdražom nekolicinom pratilaca lovi li lovi po zemlji. I tako, evo, stižu
u Vulf Hol, gde im stari ser Džon Simor priređuje dobrodošlicu,
okružen svojom blagorodnom porodicom.

– Ne znam, Kromvele – veli stari ser Džon. Hvata ga za ruku,
srdačan je. – Sve te sokolove nazvaste po pokojnicama... Zar vas to ne
rastuži?

– Nikad se ja ne rastužim, ser Džone. Ovaj svet je i predobar za
mene.

– Trebalo bi ponovo da se oženite, novu porodicu da zasnujete.
Možda ćete nevestu pronaći upravo ovde, kod nas. U šumi Savernejk
ima mnogo svežeg, mladog ženskinja.

Gregorija još imam, kaže on, osvrćući se preko ramena da vidi sina;
uvek je nekako zabrinut zbog Gregorija.

– O! – na to će Simor – Lepo je imati sinove, ali čoveku su potrebne i
kćeri, u kćerima je uteha. Pogledajte samo Džejn. Stvarno dobra cura.

On pogleda u Džejn Simor, po uputstvu njenog oca. Zna on nju
dobro sa dvora, budući da je Džejn bila dvorska dama i kod Katarine,
bivše kraljice, a i kod Ane je, kraljice sadašnje; obična mlada žena
srebrnastoblede puti, sklona ćutanju, a ima tu naviku da muškarca
uvek pogleda kao da on predstavlja neko neugodno iznenađenje. Nosi
bisere i beli brokat protkan krutim drščicama od karanfila. Njemu ne
može da promakne nezanemarljiv trošak; bisere na stranu, sve ovo što
ona nosi na sebi ne košta mnogo ispod trideset funti. Nije ni čudo što

hoda ko po jajima, kao dete kome je rečeno da ne prospe nešto po sebi.
– Džejn – kaže kralj – sad, kad smo te našli ovde, kod kuće, sa

tvojima, hoćeš li biti manje stidljiva nego inače? – U svoju ručerdu kralj
uzima njenu šapicu, kao mišju. – Na dvoru reč ne možeš od nje da čuješ.

Džejn ga pogleda, pocrvenela kao bulka. – Jeste li ikad videli da
neko ovako pocrveni? – pita Henri. – Sem ako nije čeljade od dvanaest
leta.

– Ne bih za sebe smela da tvrdim da mi je dvanaest leta – kaže
Džejn.

Za trpezom, kralj sedi do domaćice, ledi Mardžeri. Nekada je to bila
prava lepotica, a sudeći po kraljevoj naglašenoj pažnji, rekao bi čovek
da je još lepa; izrodila je desetoro dece, šestoro ih je ostalo u životu, a
troje je u ovoj prostoriji. Edvard Simor, naslednik, izdužene je glave, sa
ozbiljnim izrazom lica, i razgovetnog, oštrog profila; naočit muškarac.
Ako i nije učen, načitan svakako jeste, i mudro se laća svake dužnosti
koju mu poveriš; i u ratu je bio, a sad, dok čeka da ponovo krene u
borbu, upućuje se u veštine lovišta i megdaništa. Kardinal ga je
svojevremeno isticao kao boljeg od onog što loza Simorovih obično rađa;
on sam, Tomas Kromvel, dobro ga je odmerio, i zaključio da je ovaj u
svakom pogledu kraljev čovek. Tom Simor, Edvardov mlađi brat,
bučan je, goropadan, i zanimljiviji ženama; kad on uđe u prostoriju,
device se zakikoću, dok mlade matrone samo pognu glave, pa ga motre
ispod trepavica.

Stari ser Džon je čovek na glasu po svojoj ljubavi prema porodici.
Dve-tri godine ima kako se po dvoru proneo glas da je ser Džon
prevrnuo ženu svog sina, i to ne jednom, u nastupu strasti, već u više
navrata, i to od njenih nevestinskih dana pa nadalje. Priču su po dvoru
raširile kraljica i njene prisne prijateljice. „Izračunale smo da je bilo
negde oko 120 puta”, keserila se Ana. „Pa dobro, Tomas Kromvel je
izračunao, a on je brz na brojkama. Možemo se samo nadati da su se
uzdržavali nedeljom, da ih ne ubije sram, a i o postu bi malo proredili.”
Nevernica je rodila dva sina, a kad su njeni postupci obelodanjeni,
Edvard je rekao da ih ne prihvata za naslednike, pošto ni sam nije
načisto da li su mu to sinovi ili polubraća. Preljubnica je sklonjena u
manastir, i nije mnogo prošlo a ona se prestavila i tako mu se sklonila s

puta; sada Edvard ima novu ženu, koja se drži preteći, i uvek nosi šilo u
džepu, za slučaj da joj svekar priđe preblizu.

Ali sve je oprošteno, oprošteno. Krhka je put. Ova kraljevska poseta
znači da je matori opet u milosti. Džon Simor ima 520 hektara,
uključujući jelenski park, dok su ostalo mahom pašnjaci puni ovaca;
uzima dva šilinga po jutru godišnje, što mu donosi čisto dvadeset pet
odsto više nego što bi od istog tolikog imanja imao da je sve uzorano.
Ovce su neke male, crnih lica, mešane s velškom gorskom sortom; meso
je hrskavičavo, ali je vuna sasvim dobra. Tek što su stigli, kralj (inače u
pravom seljačkom raspoloženju) kaže:

– Kromvele, kol’ko bi ono šilježe moglo da teži? A ovaj mu
odgovara, iz taka:

– Trideset funti, gospodaru.
Frensis Veston, mladi dvorjanin, na to će podrugljivim tonom:
– Gazda Kromvel je nekad šišao ovce. Ne može taj da pogreši.
– Jadna li bi ova zemlja bila – kaže kralj – da nema trgovine vunom.
To što gazda Kromvel zna posao samo mu služi na čast.
Ali Frensis Veston se i dalje zlobno smeška, krijući lice šakom.
Sutra i Džejn Simor ide u lov s kraljem. – A ja mislio da je to samo za
gospodu – čuje Kromvel Vestona kako šapuće. – Kraljica bi se naljutila
da čuje.
– A Kromvel će, sebi u brk: Postaraj se onda da sazna, budi dobar
dečko.
– Svi mi u Vulf Holu odlični smo lovci – hvali se ser Džon – pa tako i
moje kćeri. Pomislio bi čovek da je Džejn stidljiva, ali stavite je samo u
sedlo i uveravam vas, gospodo – prava je boginja Dijana! Ja, znate,
nikada nisam terao svoje kćerke da uče. Ser Džejms ih je, evo, naučio
svemu što treba da znaju.
Sveštenik u dnu trpeze klima glavom, a sav blista: matora budala
bele ćele i krmeljivog oka. On, Kromvel, okreće se prema svešteniku:
– A jeste li ih vi naučili i da plešu, ser Džejmse? Svaka vam čast.
Video sam
Elizabetu, Džejninu sestru, na dvoru, plesala je s kraljem.
– O, za to su imale posebnog učitelja – cereka se stari Simor. –
Učitelja za ples, učitelja za muziku, to im je dosta. Strani jezici njima ne

trebaju. Ionako nikuda odavde neće.
– Ja ne mislim tako, gospodine – kaže Kromvel. – Moje kćerke su

učile sve isto što i moj sin.
Ponekad mu tako dođe da priča o njima, o Ani i Grejs; sedam godina

je prošlo kako ih nema. Tom Simor se smeje. – Šta, izvodili ste ih na
megdanište s Gregorijem i mlađanim gazda Sedlerom?

Kromvel se osmehuje. – Sve osim toga.
– Nije ništa neobično za žensku decu u gradskim kućama da nauče
da pišu, pa i malo više od toga – kaže Edvard Simor. – Mogu vam
pritrebati u računovodstvu. Ima takvih slučajeva. To će im, takođe,
pomoći da se dobro udaju, u neku trgovačku familiju koja će ih, s
takvim znanjima, rado prihvatiti.
– Zamislite samo gospodar Kromvelove kćeri – kaže Veston. – Ja ne
smem ni da zamislim... Sumnjam da bi računovodstvo njih držalo u
mestu. Reko bi čovek da bi njima pre legla satara. Popreko ih pogledaš i
– izgubi glavu. I to ne od ljubavnog zanosa, bogme.
Gregori se uzrujao. Od takvog sanjara ne bi čovek maltene ni
očekivao da će pratiti razgovor, ali sad je toliko povređen da mu glas
podrhtava. – Vi vređate moje sestre i uspomenu na njih, gospodine, a
niste ih ni poznavali. Moja sestra Grejs...
Kromvel vidi kako Džejn Simor pruža svoju ručicu i dodiruje
Gregorija po zglavku; samo da ga spase, rizikovaće ona i da skrene
pažnju celog društva na sebe. – U poslednje vreme sam – kaže ona –
stekla nešto znanja iz francuskog jezika.
– Jesi li, Džejn. – kroz osmeh će Tom Simor. Džejn obori glavu. – Uči
me Meri Šelton.
– Meri Šelton je jedna predusretljiva mlada žena – kaže kralj; a
Kromvel, krajičkom oka, opazi kad je Veston laktom ćušnuo onog što
do njega sedi; priča se, naime, da je Šeltonova bila predusretljiva i
prema kralju, u postelji.
– I tako vam je to – obraća se Džejn svojoj braći – ne traćimo mi dame
sve svoje vreme na jalovo klevetanje i sablazni. Mada, bog nam je
svedok, toliko ogovaramo da bi cela jedna varoš žena imala šta da
prepričava.
– Zaista? – kaže Kromvel.

– Pričamo o tome ko je sve zaljubljen u kraljicu. Ko joj piše stihove. –
Ona obori pogled. – Htedoh reći, ko je zaljubljen u sve nas. Ovaj ili onaj
gospodin. Poznajemo mi sve svoje udvarače, i od glave do pete ih
opisujemo; pocrveneli bi kad bi znali. Pričamo o tome koliko ko ima
zemlje, i koliki su mu godišnji prihodi, a onda procenimo da li ćemo im
dozvoliti da nam napišu pokoji sonet. Ako smatramo da nas neće
predstaviti kako dolikuje, prezremo njihove stihove. Okrutno je to, ne
kažem.

Kromvel se oseća pomalo nelagodno, ali veli: šta fali da se damama
pišu stihovi, makar i udatim, na dvoru je to nešto uobičajeno. Hvala za
lepe reči, gazda Kromvele, na to će Veston, pomislismo načas da ćete
nas terati da batalimo.

Tom Simor se prignuo bliže, glasno se smeje. – A koji su to tvoji
udvarači, Džejn?

– Ako baš želiš da znaš, moraš prvo da obučeš haljinu, da uzmeš
vez, pa da nam se pridružiš.

– Kao Ahil među ženama – kaže kralj. – Moraš da obriješ tu lepu
bradu, Simore, a onda idi tamo i otkrij njihove bezobrazne male tajne. –
Kralj se smeje, ali nije mu sve potaman. – Ili bolje da nađemo nekog ko
više liči na žensko za taj zadatak. Gregori, ti si lep momak, ali bojim se
da će te odati te šaketine.

– Kovačev unuk – kaže Veston.
– A onaj mali Mark? – kaže kralj. – Onaj muzičar, znate ga? Baš je
sav uglađen, ko devojčica izgleda.
– O! – kaže Džejn – Mark je ionako stalno sa nama. Uvek je tu negde.
Njega gotovo da i ne računamo u muškarce. Ako želite da saznate naše
tajne, pitajte Marka.
Razgovor kreće u drugom pravcu; nikada se nije dešavalo da Džejn
ima šta da kaže, pomisli Kromvel; i, pomisli još, Veston me zadirkuje,
zna da u Henrijevom prisustvu neću da mu vratim milo za drago; i
zamišlja onda Kromvel kako li će to milo izgledati kad ga Vestonu za
drago vrati. Rejf Sedler ga motri krajičkom oka.
– Pa – obraća se kralj Kromvelu – šta li će nam to sutra bolje biti nego
što je bilo danas? – Društvu za stolom kralj objašnjava: – Gazda
Kromvel ne može da zaspi ako nešto ne popravlja.

– Preurediću šešir Vašem veličanstvu. A oni oblaci, pre podneva...
– Sami smo prizivali pljusak. Kiša nas je rashladila.
– Bog je Vašem veličanstvu poslao ništa manje nego potop – kaže
Edvard Simor.
Henri trlja onu štraftu pocrvenele kože. – Kardinal je umeo da
nasluti promenu vremena. Prilično lepo jutro, tako bi imao običaj da
kaže, ali već oko deset će se još više razvedriti. I razvedri se.
Radi to ponekad Henri; udene Volsijevo ime u razgovor, kao da ga
nije on lično, nego neki drugi vladar, progonio do smrti.
– Neki ljudi imaju dar za predviđanje vremena – kaže Tom Simor. –
To je to, ništa drugo, gospodine. I ne moraju da budu kardinali.
Henri klima glavom, smeška se. – Pravo veliš, Tome. Njemu nikada
nije ni trebalo da iskazujem poštovanje, nije li tako?
– Bio je odveć ponosan za jednog podanika – kaže ser Džon.
Kralj upire pogled preko trpeze u pravcu gde sedi on, Tomas
Kromvel. Kromvel je voleo kardinala. Svi ovde to znaju. Izraz na
njegovom licu besprekorno je nemušt, kao sveže okrečen zid.

Posle večere, stari ser Džon pripoveda o Edgaru Miroljubivom. Taj je
vladao ovim krajevima pre mnogo vekova, pre nego što su kraljevi
dobili brojeve: u vreme kad su sve deve bile lepe deve, svi vitezovi
hrabri, a život jednostavan, nasilan i, obično, kratak. Edgar je begenisao
mladu, pa je poslao jednog od svojih erlova da vidi kakva je. Erl, koji je
bio em lažan plemić, em prevejan čovek, izvestio je kralja da su pesnici i
slikari preterali opisujući devojčinu lepotu; u stvarnom životu, rekao je
on, ona je hroma i razroka. Njegov cilj bio je da nežnu gospoj’cu uzme
za sebe, pa ju je zaveo i oženio se njome. Saznavši da ga je erl izdao,
Edgar ga je sačekao u zasedi, u šumarku nedaleko od ovoga mesta, i
natakario ga na koplje, usmrtivši ga jednim udarcem.

– Kakav podlac dvolični, taj erl! – kaže kralj. – Dobio je šta je
zaslužio.

– Kakav crni erl, običan ker, rek’o bih ja – kaže Tom Simor. Njegov
brat samo uzdahne, kao da se ograđuje od opaske.

– A šta je gospa na to rekla? – pita on; on, Kromvel. – Kad su joj rekli
da je erl proburažen?

– Gospoj’ca se udala za Edgara – kaže ser Džon. – Venčaše se oni u
šumici zelenoj, i otada življahu u sreći i veselju.

– Nije imala izbora, cenim – kaže ledi Mardžeri, pa uzdahne. – Žene
moraju da se prilagode.

– A narod ovde priča – dodaje ser Džon – da lažni erl još hoda po
šumi, ječi i pokušava da izvuče ono koplje iz stomaka.

– Zamislite samo – kaže Džejn Simor. – Svake noći, kad god mesec
izađe, pogledate kroz prozor i ugledate njega kako se vuče i jadikuje.
Sva sreća te ne verujem u duhove.

– Pazi da se ne iznenadiš, sestro – kaže Tom Simor. – Čekaj samo da
te do’vate, mala.

– A ipak... – kaže Henri. Pokretom oponaša bacača koplja; čini to,
istina, bez punog zamaha, kako ćeš drukčije za stolom. – Iz cuga, čisto.
Umeo je, more, dobro da nanišani, taj kralj Edgar.

A on će – on, Kromvel: – Želeo bih da znam da li je ova priča negde
zapisana i, ako jeste, ko ju je zapisao, i da li je pisao pod zakletvom.

– Kromvel bi sredio tog erla pre sudije i porote – kaže kralj.
– Bog da blagoslovi Vaše veličanstvo – reče ser Džon – ali mislim da
u to doba ni sudija ni porote nije bilo.
– Snašao bi se Kromvel već nekako. – Mladi Veston se naginje
napred kako bi skrenuo pažnju na sebe. – Iskopao bi odnekud porotu,
makar i ispod pečurke. A onda bi sa erlom bilo svršeno, sudili bi mu i
izveli ga na gubilište, i glavu mu odrubili. Kažu da je, u vreme suđenja
Tomasu Moru, ovaj ovde kraljev sekretar otpratio porotnike kad su
krenuli na većanje, a kad su svi unutra posedali, zatvorio je za njima
vrata, i objasnio im šta zakon kaže i nalaže. „Da otklonimo svaku
sumnju”, rekao je on porotnicima. „Vaš zadatak je da ser Tomasa
proglasite krivim i, dok to ne obavite, nema večere.” A onda je izašao,
zatvorio za sobom vrata, i stao ispred njih sa sekiricom u ruci, za slučaj
da pokušaju da provale napolje, željni kuvanog pudinga; a kako su svi
porotnici bili Londonci, stomaci su im bili iznad svega ostaloga, i čim su
creva zakrčala, počeli su da viču: „Kriv je! Kriv je da krivlji ne može
biti!”
Svi pogledi prikovani su za njega, Kromvela. Rejf Sedler, koji sedi do
Kromvela, sav je napet, negodovao bi. – Lepa priča – kaže on Vestonu –

ali da vas pitam samo: gde to piše? Mislim da ćete, inače, i sami
zapaziti da je moj gospodar uvek pravičan kada ima posla sa
sudovima.

– Nisi ti bio tamo – kaže Frensis Veston. – Ja sam priču čuo upravo
od jednog od tih porotnika. Vikali su: „Dole s njim, vodite tog izdajnika,
i dajte nam ovčiji but.” I tako je Tomas Mor izveden na stratište.

– Vi to govorite kao da vam je žao – kaže Rejf.
– Taman posla. – Veston podiže ruke. – Kraljica Ana kaže: neka
Morova smrt bude upozorenje svim takvim izdajicama. I neka se niko
od njih ne uzdigne do takvih zasluga, i nek niko ne uspe tako da
prikrije svoju izdaju, jer Tomas Kromvel će ih razotkriti.
Čuje se žamor odobravanja; na trenutak, Kromvel pomisli da će se
svi okupljeni okrenuti prema njemu i zapljeskati mu. A onda ledi
Mardžeri prinese kažiprst usnama, i klimne glavom pogledavši u
kralja. Kralj sedi na čelu stola, glava mu polako pada u desnu stranu;
sklopljene trepavice trepere, diše mirno i duboko.
Društvo za stolom razmenjuje osmehe. – Opio ga svež vazduh –
šapatom će
Tom Simor.
I to je nešto: u poslednje vreme pretežno je opijen od pića; kralj,
naime, ovih dana češće traži krčag s vinom nego što je to činio u
mladosti, dok je bio mršav i stalno u pokretu. On, Kromvel, posmatra
Henrija dok se ovaj krivi u stolici.
Prvo se saginje napred, kao da će čelo da spusti na sto. Onda se
trgne, pa se zavali unazad. Potočić pljuvačke sliva mu se niz bradu.
Bio bi to pravi trenutak da na scenu stupi Hari Noris, prvi među
gospodom iz kraljeve lične pratnje; Hari, onako nečujan, služeći se
mekom rukom koja nikoga i ništa ne osuđuje, tihim glasom pokušao bi
da razbudi svoga suverena. Ali Noris je upravo projezdio preko pola
zemlje noseći kraljevo ljubavno pismo Ani. I, šta sad? Henri ne liči na
umorno dete, kao što je, verovatno, izgledao pre pet godina. Izgleda kao
bilo koji sredovečan muškarac, otromboljen posle preobilnog obroka;
sav je otečen i podbuo, malo-malo pa neka vena izbija; i pri svetlosti
sveće vidi se da je proređena kosa počela da mu sedi. On, Kromvel,
glavom daje znak mladom Vestonu. – Frensise, ništa bez tvog

gospodskog dodira.
Veston se pravi da ga nije čuo. Ne skida pogleda s kralja, i ne

pokušavajući da prikrije izraz gađenja na licu. – Mislim da bi trebalo da
napravimo malo buke

– kaže Tom Simor. – Da se prirodno probudi.
– Kakve sad buke? – izusti nekako brat njegov, Edvard. Tom se,
tobož, hvata za rebra.
Edvard podiže obrve. – Ti se smej, ako smeš. Pomisliće da mu se
podsmevaš zbog toga što balavi.
Kralj hrče. Klone u levu stranu. Opasno se naginje preko naslona
stolice.
– Hajde ti, Kromvele – kaže Veston. – Niko sa njim ne ume kao ti.
Kromvel vrti glavom, smeši se.
– Bog neka čuva Njegovo veličanstvo – kaže ser Džon
bogobojažljivo. – Nije više tako mlad kao što je bio.
Ustaje Džejn. Kruto šušketanje drščica karanfila. Naginje se nad
kraljevu stolicu i lupka ga po nadlanici; žustri su to pokreti, kao da
isprobava sirenje. Henri poskoči, oči mu se u trenu otvore. – Nisam
spavao – kaže. – Stvarno. Samo sam odmarao oči.
Kad je kralj otišao na počinak, Edvard Simor kaže: – Gospodine
sekretaru, vreme je da se osvetim.
Kromvel se zavalio, čaša mu u ruci: – Šta sam to skrivio?
– Ona partija šaha. Kale. Znam da se sećaš.
Pozna jesen, godina 1532: te noći kralj je prvi put legao sa onom što
je sada kraljica. Pre nego što će mu se podati, Ana je tražila da joj se
zakune na Bibliji da će je uzeti za ženu čim kroče na tlo Engleske; ali
oluja im nije dala da maknu iz luke, i kralj je to vreme dobro iskoristio,
nastojeći da joj napravi sina.
– Matirali ste me tada, gazda Kromvele – kaže Edvard. – Ali samo
zato što ste mi odvlačili pažnju.
– A čime to?
– Raspitivali ste se za moju sestru Džejn. Koliko ima godina, i tako
dalje.
– A ti pomislio da me ona zanima.
– Pa je l’ vas zanima? – Edvard se osmehuje kako bi ublažio

neotesano pitanje. – Ona još nikome nije obećana, znate.
– Poređaj figure – kaže Kromvel. – Hoćeš da krenemo od one pozicije

u kojoj smo bili kad si izgubio nit?
Edvard ga posmatra, trudi se da sačuva bezizražajno lice.

Neverovatne stvari pričaju se o Kromvelovom pamćenju. A Kromvel se
smeška u sebi. Zaista bi mogao da rasporedi figure na tabli, uz sasvim
malo nagađanja; zna on kakvu vrstu igre ljudi kao što je Simor vole da
igraju.

– Trebalo bi iz početka da krenemo – predlaže on. – Ni svet ne stoji u
mestu. Odgovaraju ti italijanska pravila? Ne volim kad se ove partije
razvuku na nedelju dana.

Uvodni potezi ukazuju na izvesnu Edvardovu smelost. Ali onda se,
držeći belog pešaka među vrhovima prstiju, Simor zavali u stolici, mršti
se, pa mu tako dođe da priča o Svetom Avgustinu; a sa Svetog
Avgustina prelazi na Martina Lutera. – Njegovo učenje užasom
ispunjava srce – kaže. – Ono da nas Bog stvara samo zato da bi nas
ukleo. Da se sirota njegova stvorenja, izuzev nekoliko njih, rađaju samo
zato da bi se borila na ovom svetu, a potom u večnom ognju. Ponekad
se uplašim da je to istina. A onda shvatim da se, ipak, nadam da nije.

– Debeli Martin je izmenio svoje stanovište. Ili bar čujem da jeste. I to
tako da nama paše.

– Šta, sad će više nas biti spaseno? Ili naša dobra dela nisu baš
sasvim beskorisna u božjim očima?

– Ne bih govorio u njegovo ime. Trebalo bi da pročitaš Filipa
Melanhtona. Poslaću ti njegovu novu knjigu. Nadam se da će nam on
doći ovamo u Englesku. Upravo razgovaramo s njegovim ljudima.

Edvard pritiska pešakovu okruglu glavicu na usne. Rekao bi čovek
da će svaki čas početi da kucka njome po zubima. – Hoće li kralj to
dozvoliti?

– Brata Martina lično ne bi pustio. Ne voli ni ime da mu se pominje.
Ali Filip je lakši čovek, i dobro bi bilo za nas, vrlo dobro bi bilo za nas
ako bismo uspeli da napravimo koristan savez s nemačkim kneževima
koji su verni jevanđelju. Dobro bi se car pobojao kad bi video da imamo
prijatelje i saveznike na njegovoj teritoriji.

– I to bi za vas bilo sve? – Edvardov konj preskače polja. –

Diplomatija?
– Meni je diplomatija draga. Jeftina je.
– A priča se da i vi volite jevanđelje.
– To nije tajna. – Kromvel se mršti. – Zar si zaista rešio to da uradiš,

Edvarde? Sad mi je tvoja kraljica na izvol’te. A ne bi trebalo opet da te
iskoristim, pa da posle pričaš kako sam ti pokvario igru ćeretanjem o
stanju tvoje duše.

Iskrivljen osmeh. – A kako vaša kraljica ovih dana?
– Ana? Kao pas i mačka smo. Osećam kao da mi se glava klima na
ramenima kad se ona onako zagleda u mene. Čula je da sam jednom-
dvaput govorio lepo o Katarini, nekadašnjoj kraljici.
– Pa jeste li?
– Samo sam se divio njenom duhu. Koji je, to niko ne može da
porekne, bodar u nevolji. A kraljica, sem toga, misli da sam previše
naklonjen princezi Meri – ledi Meri, htedoh reći, tako bi sad trebalo da je
zovemo. Kralj još voli svoju stariju kćer, šta ću, kaže, kako da je ne
volim – a žao mu Ane, zato što ona želi da princeza Elizabeta bude
jedina kćerka za koju kralj zna. Ona misli da smo previše meki prema
Meri i da bi trebalo da je primoramo da prizna kako njena majka
nikada nije bila u zakonitom braku s kraljem, i da je ona, Meri, kopile.
Edvard vrti onog belog piona među prstima, gleda ga sumnjičavo,
pa ga spušta na polje. – Ali stvari tako ne stoje? Mislio sam da ste je već
naterali da to prizna.
– To pitanje rešavamo tako što ga ne potežemo. Ona zna da je
isključena iz nasledstva, a ja mislim da više od nje ne bi ni trebalo
očekivati. Budući da je car Katarinin sestrić i rod ledi Meri, gledam da
ga ne izazivam. Karlo nas drži u šaci, zar ne vidiš? Ali Ana nikako ne
uviđa da bi ljude trebalo umiriti. Ona misli da je dovoljno da bude
slatkorečiva kad priča sa Henrijem.
– Dok bi, u stvari, morala da bude slatkorečiva kad priča sa
Evropom. – Edvard se naglas smeje. Taj smeh ima prizvuk rđe. Oči
njegove govore: vrlo ste nešto iskreni, gazda Kromvele – zašto?
– Sem toga – Kromvelovi prsti lebde u vazduhu iznad crnog skakača
– postao sam i previše jak da bih se sviđao kraljici, pošto me je kralj
postavio za svog opunomoćenika u crkvenim poslovima. Ona mrzi kad

Henri sluša bilo koga osim nje same, njenog brata Džordža i njenog oca
Monsenjera, a čak i oca ume jezikom da ošine, pa ga naziva sinjim
kukavcem i dangubom.

– Kako on to podnosi? – Edvard gleda u tablu. – O...
– Sad dobro pazi – opominje ga Kromvel. – Hoćeš da odigraš?
– Mislim da ću da predam. – Uzdah. – Da. Predajem.
On, Kromvel, sklanja figure sa table, pa priguši zev. – A tvoju sestru
Džejn nisam, eto, ni pomenuo, zar ne? I, kakvo ćeš sad opravdanje da
nađeš?

Penje se u sobu i zatiče Rejfa i Gregorija kako stoje blizu velikog
prozora. Glupiraju se, mlate nešto, gledaju u nešto nevidljivo što im leži
kod nogu. U prvi mah Kromvel pomisli da igraju fudbal bez lopte. Ali
onda počinju da skaču kao plesači, i petama da udaraju to što dole leži,
i on vidi da je to nešto dugačko i tanko, neki muškarac koji je pao. Ona
dvojica se saginju, štipaju ga, ubadaju, uvrću mu ruke. – Lakše malo –
kaže Gregori – nemoj još vrat da mu polomiš, hoću da gledam kako
pati.

Rejf podiže pogled; briše, tobož, znoj sa čela. Gregori spustio šake na
kolena, pokušava da dođe do daha, a onda – šutne žrtvu. – Ovo je
Frensis Veston. Pomislio bi čovek da će otići da pomogne oko smeštanja
kralja u krevet, kad ono, u stvari, mi ga doveli ovamo, kao duha. Stajali
smo iza ćoška i čekali ga s čarobnom mrežom.

– Sad ga kažnjavamo – kaže Rejf saginjući se. – Ej, gospodine, je l’
vam sada žao? – pljuje na dlanove. – Šta ćemo sledeće da mu radimo,
Gregori?

– Da ga podignemo, pa kroz prozor s njim.
– Pazite – kaže Kromvel. – Kralj voli Vestona.
– Onda će ga voleti i sa spljoštenom tintarom – kaže Rejf. Njih
dvojica se muvaju, guraju jedan drugog, nadmećući se ko će prvi da
izgazi Frensisa. Rejf otvara prozor, i obojica se saginju, podižu utvaru
na prozorsku dasku. Gregori je gura preko, oslobađa tuniku koja se
usput zakačila, i jednim zamahom baca je naglavce na kaldrmu. Vire
napolje.
– Odskočio je – primeti Rejf, a onda obojica stresu prašinu s ruku,

osmehujući se Kromvelu. – A sad neka vam je laka noć, gospodine –
kaže Rejf.

Kasnije, sedi Gregori u podnožju kreveta, u košulji je, kosa mu
razbarušena, izuo cipele, bosim stopalom lenjo šutira prostirku. – Ja
sad, dakle, treba da se ženim? Džejn Simor da se uda za mene?

– Početkom leta mislio si da ću da te ženim nekom starom udovicom
koja ima jelenski park. – Ljudi zadirkuju Gregorija: Rejf Sedler, Tomas
Rajotesli, ostali mladići u njegovoj kući; zadirkuje ga i brat od strica,
Ričard Kromvel.

– Da, ali što si onda maločas pričao s njenim bratom? Prvo je bio šah,
a onda samo priča, priča, priča. Kažu da se i tebi sviđala Džejn.

– Kada?
– Prošle godine. Sviđala ti se prošle godine.
– Ako i jeste, zaboravio sam to.
– Rekla mi žena Džordža Bolena. Ledi Rokford. Možda ćeš, kaže
meni ona, dobiti mladu maćehu iz Vulf Hola, šta misliš o tome? Pa, ako
se Džejn sviđa tebi – mršti se Gregori – onda bolje da se ne udaje za
mene.
– Misliš da bih ti ja preoteo mladu? Kao stari ser Džon?
A kad je spustio glavu na jastuk, kaže: – Ćuti, Gregori. – I sklapa oči.
Dobar je dečko Gregori, mada su mu sav latinski koji je naučio i sve
zvučne misli velikih pisaca ušle na jedno, a izašle na drugo uho, kao
kamenje kad se kotrlja. A opet, šta tek biva sa sinom Tomasa Mora:
potomak učenog čoveka kome se cela Evropa divila, a siroti mladi Džon
jedva sriče Očenaš. Gregori je vrstan strelac, vrstan jahač, blistava je
zvezda megdaništa, a što se tiče njegovih manira, nema tu šta da mu se
zameri. Pretpostavljenima se obraća s poštovanjem, ne vuče stopala po
podu i ne stoji na jednoj nozi, a blag je i učtiv prema onima koji su ispod
njega. Pred stranim diplomatama klanja se onako kako se to radi u
njihovim zemljama, kad sedi za trpezom, ne vrpolji se i ne hrani
španijele, ume lepo da iseče i iskomada živinu, kad zatreba da usluži
starije. Ne vucara se naokolo s koporanom prebačenim preko ramena,
niti u prolazu zagleda u prozore da bi se divio svom izgledu, ne blene
oko sebe kad je u crkvi, ne prekida starije u pola reči, niti dovršava

njihove pripovesti umesto njih. Ako neko kihne, on kaže: „Nazdravlje!”
Nazdravlje, gospodine ili gospođo.
Gregori podiže glavu. – Tomas Mor – kaže. – Porota. Je l’ stvarno

tako bilo? Priči mladog Vestona Kromvel nije našao zamerku; u opštim
crtama, svakako, makar se i ne slagao sa svakom pojedinošću. On
sklapa oči. – Nisam imao sekiricu – kaže.

Umoran je: obraća se Bogu; kaže: Bože, pokaži mi put. Ponekad, kad
je na ivici sna, kardinalovo krupno, skerletno obličje proleti ispred
njegovog unutrašnjeg oka. Kromvel tad poželi da mu pokojnik
prorekne budućnost. Ali njegov stari zaštitnik govori samo o domaćim
stvarima, o službenim stvarima. Gde sam stavio ono pismo vojvode od
Norfoka, pitaće on kardinala; a sutradan, rano, pismo će se već naći.

Govori u sebi: ne obraća se Volsiju, nego ženi Džordža Bolena. „Ne
želim ja da se ženim. Nemam vremena. Bio sam srećan sa svojom
ženom, ali Liz je umrla, i taj deo mog života umro je sa njom. Ko je
vama, za ime boga, ledi Rokford, dozvolio da nagađate o mojim
namerama? Ja, gospođo, za udvaranje nemam vremena. Pedeseta mi je.
U mojim godinama, čovek bi na duže staze mogao samo da izgubi. Ako
se zaželim žene, najbolje mi je da uzmem neku što se plaća na sat.”

A opet, pokušava da izbegne ono „u mojim godinama”: dok je
budan, barem. Kad mu dobro ide, razmišlja kao da pred sobom ima još
dvadeset godina. Često pomisli da će nadživeti Henrija iako, strogo
govoreći, nije dozvoljeno negovati takve misli; postoji zakon protiv
nagađanja u vezi s dužinom kraljevog života, premda Henri sam
odvajkada proučava maštovite načine da se umre. Preživeo je nekoliko
nezgoda u lovu. Još je bio maloletnik kad mu je državni savet zabranio
da učestvuje na viteškim turnirima, ali on je ipak učestvovao, krijući lice
iza kacige i noseći oklop bez ikakvih obeležja, da bi se u više navrata
dokazao kao najjači na megdaništu. U bici protiv Francuza osvetlao je
obraz, a njegova priroda, kako i sam često napominje, jeste ratoborna;
nema sumnje da će ga jednoga dana pominjati kao Henrija Hrabrog, s
tim što Tomas Kromvel kaže da kralj sebi ne može da priušti rat. Nije tu
jedino cena bitna: šta će biti sa Engleskom ako Henri strada? Dvadeset
leta bio je oženjen Katarinom, ove jeseni navršiće se tri godine kako je u
braku sa Anom, a ništa nije za sobom ostavio osim po jedne kćeri sa

njima dvema, i mrtve novorođenčadi da se celo jedno crkveno dvorište
ispuni, što tek polurazvijene i krštene u krvi, što one rođene žive, da bi
umrla u roku od nekoliko sati, nekoliko dana, najviše nekoliko nedelja.
Sva ta gungula, sva ta sablazan oko njegovog drugog braka i – ništa.
Ništa, i dalje Henri nema sina da ga nasledi. Ima ono kopile, Harija,
vojvodu od Ričmonda, finog dečka, šesnaestogodišnjaka: ali kakve
vajde od tog kopilana? Kakve vajde od Aninog deteta, infantkinje
Elizabete? Moraju se smisliti posebni mehanizmi koji će Hariju
Ričmondu omogućiti da vlada, pa da bar nešto njegovom ocu konačno
pođe od ruke. On, Tomas Kromvel, stoji vrlo dobro s mladim vojvodom;
ali ta dinastija, još mlada po uzusima kraljevskih loza, nije dovoljno
čvrsta da preživi takav razvoj događaja. Plantageneti su kraljevali
nekada, i misle da će ponovo biti kraljevi; oni Tjudore vide tek kao
prelazno rešenje. Stare engleske familije se jogune, spremne su da
istupe sa sopstvenim zahtevima, naročito otkako je Henri raskinuo s
Rimom; naoko su pokorni, ali kuju zaveru. Može Kromvel maltene da
ih čuje, pritajili se u šumi.

Možda ćeš naći sebi nevestu ovde, rekao mu je stari Simor. Kad
sklopi oči, ona klizne iza njih, lica pokrivenog paučinom, rosom
nakvašena. Bosa stopala prepliću se s korenjem, paperjasta kosa hvata
se za grane; priziva ga prstom koji liči na savijen list. Upire kažiprstom
u njega, dok ga san hvata. A njemu se ruga unutrašnji glas: mislio si da
ćeš u Vulf Holu da se odmaraš. Mislio si da neće imati šta da se radi,
osim uobičajenih poslova oko rata i mira, gladi, gledanja kroz prste
izdajnicima; oko slabe žetve, tvrdoglave svetine; oko kuge što hara po
Londonu, i kralja koji i košulju gubi na kartama. Za to si bio spreman.

Na obodu unutrašnjeg vidnog polja, iza zatvorenih očiju, on oseća
nešto što upravo nastaje. Pojaviće se ono s jutarnjim svetlom; nešto što
se pomera, što diše, oblika još zaklonjenog čestarom ili gajem.

Pre nego što će zaspati, razmišlja o kraljevom šeširu koji, u ponoć,
visi na nekom drvetu, kao rajska ptica na sedalu.

Sutradan, da se dame ne bi premarale, skraćuju lov, i ranije se
vraćaju u Vulf Hol.

Za Kromvela, to je prilika da skine odeću za jahanje i posveti se
depešama. Nada se da će kralj posedeti jedan sat i saslušati sve što on

ima da mu kaže. Ali Henri veli: – Ledi Džejn, da li biste se prošetali sa
mnom po vrtu?

Ona skače kao oparena; ali se pritom mršti, pokušava, tobož, da
shvati čemu sad to. Usne joj se miču kao da će, maltene, reč po reč
njegovu da ponovi: Prošetali... Džejn? Po vrtu?

O, hoću, naravno, čast mi je. Njena ruka, latica, lebdi poviše
njegovog rukava; a onda se spušta, usput se tare o vezeno tkanje.

Tri vrta imaju u Vulf Holu, a nazivaju ih veliki svetli vrt, vrt stare
gospe i vrt mlade gospe. Kad ih Kromvel pita ko su te gospe bile, niko
ne može da se seti; i stara i mlada gospa odavno su sahranjene, nema
sada više među njima razlike. On se seti onog sna: neveste sazdane od
vlakana korenja, neveste od crnice.

Čita. Piše. Nešto mu privlači pažnju. On ustaje i baca pogled kroz
prozor, na staze dole. Prozorska okna su mala, a staklo se krivi, pa
Kromvel mora da istegne vrat da bi video kako treba. Mogao bih baš,
pomisli on, da pošaljem stakloresce ovamo, da se nađu Simorovima, da
steknu ljudi jasniji pojam o svetu. Za Kromvela, na raznim njegovim
imanjima, radi grupa Holanđana. Pre njega, radili su za kardinala.

Dole se šetaju Henri i Džejn. Henri je masivna prilika, dok Džejn liči
na sklepanu lutku, pri čemu njena glava ne dopire kralju ni do ramena.
Onako plećat i visok, Henri dominira svakom prostorijom u kojoj se
nađe; bilo bi tako sve i da mu Bog nije podario kraljevsko zvanje.

Sad je Džejn iza nekog žbuna. Henri klima glavom, okrenut je
prema njoj; obraća joj se; ubeđuje je, a on, Kromvel, posmatra, češka se
po bradi: da kralju to nešto ne raste glava? Je li to moguće sad, u
srednjim godinama?

Hans će to već primetiti, pomisli on, pitaću ga kad se vratim u
London. Biće, najverovatnije, da sam u zabludi; verovatno je to zbog
ovog stakla.

Navlače se oblaci. Teška kišna kap udara u prozorsko okno;
Kromvel trepne; kap se razliva, širi se, sliva se niz prozorske lajsnice.
Džejn mu uskače u vidno polje. Drži kralja podruku, čvrsto; Henri
njenu šaku steže onom drugom, slobodnom. Kromvel gleda u kraljeve
usne: još se pomeraju.

Ponovo seda. Čita kako su zidari koji rade na utvrđenjima u Kaleu

bacili alat i sad traže dnevnicu od šest penija. Čita, dalje, da njegov novi
zeleni somotski kaput stiže iz Viltšira po idućem glasonoši. I da je
kardinala Medičija otrovao njegov, kardinalov, rođeni brat. Kromvel
zeva. Čita, još, da skladištari sa ostrva Tanet namerno dižu cenu žita.
Da se on pita, povešao bi te skladištare, ali može lako da se desi da je
glavni među njima neki tamo vlasteličić koji sam izaziva glad ne bi li na
njoj debelo zaradio, a s takvima moraš pažljivo. Dve godine ima kako je
u Sautvorku sedmoro Londonaca izgaženo u borbi na život i smrt oko
besplatnog hleba. Sramota je za Englesku da kraljevi podanici umiru od
gladi. Kromvel uzima olovku i beleži.

Nedugo zatim – nije to velika kuća, sve se čuje – odozdo dopire
zvuk vrata, i kraljev glas, i stišani bruj; saleću Henrija sa svih strana...
Mokre noge, Veličanstvo? Čuje težak Henrijev hod, približava se, ali
zato Džejn kao da je isparila, nečujno. Nema sumnje da su je majka i
sestra brže-bolje sklonile u stranu, da čuju šta joj je sve kralj rekao.

Henri mu prilazi s leđa, i Kromvel odgurne stolicu, da ustane. Henri
odmahuje rukom: samo ti piši. – Veličanstvo, Moskoviti su prodrli
petsto kilometara u dubinu poljske teritorije. Priča se da ima pedeset
hiljada mrtvih.

– O – kaže Henri.
– Nadam se da su poštedeli biblioteke. I učene ljude. Mnogo ima
finog učenog sveta u Poljskoj.
– Mmm? I ja se nadam.
Kromvel se vraća depešama. Kuga u varoši i gradu... kralj se oduvek
mnogo bojao zaraze... Pisma stranih vladara koje zanima da li je istina
da Henri namerava da poskida glave svim svojim biskupima. Svakako
da ne namerava, naglašava Kromvel, imamo odlične biskupe, i svi su
oni po kraljevoj volji, svi ga priznaju kao poglavara crkve u Engleskoj;
sem toga, kakvo im je to neučtivo pitanje! Kako se samo usuđuju da
dovode u pitanje njegov vladarski sud? Biskup Fišer, istina, jeste mrtav,
kao i Tomas Mor, ali Henri je prema njima, do onoga časa kada su ga
sami primorali na krajnje mere, bio blag do neumerenosti; samo da nisu
ispoljili tu izdajničku bandoglavost, bili bi danas živi, živi kao što smo
vi i ja.
Mnogo je takvih pisama napisao od jula naovamo. Nije u njima baš

sasvim ubedljiv, čak ni pred samim sobom; nije mu promaklo da
ponavlja iste misli, umesto da ide dalje, da širi argumentaciju. Potrebne
su mu nove misli... Henri mu trupka iza leđa. – Veličanstvo, carski
ambasador Šapui pita da li sme da ode u posetu vašoj kćeri, ledi Meri?

– Ne – kaže Henri.
Kromvel piše Šapuiju: Sačekajte, sačekajte samo da se vratim u London,
sve ćemo da udesimo...
Od kralja ni reči da čuješ: samo diše, štrapacira po sobi; zaškripi
kredenac kad kralj zastane da se odmori pa se na njega nasloni.
– Veličanstvo, čujem da gradonačelnik londonski jedva da uopšte
izlazi iz svog doma, toliko ga muči migrena.
– Mmm? – kaže Henri.
– Puštaju mu krv. To bi i Vaše veličanstvo savetovalo?
Tišina. Henri ga gleda netremice, sa izvesnim naporom. – Puštaju
mu krv, moliću lepo, zbog čega?
Čudno je to. Koliko god mrzeo vesti o kugi, Henri uvek rado sluša o
lakšim boljkama drugih ljudi. Kažite mu samo da imate kijavicu, ili
koliku, i on će vam sopstvenim rukama napraviti napitak od lekovitog
bilja, i stajati vam nad glavom dok lekariju ne progutate.
Kromvel odlaže olovku. Okreće se prema vladaru, licem u lice.
Očigledno je da je Henri mislima još u vrtu. Na kraljevom licu Kromvel
prepoznaje izraz koji je viđao i ranije, mada ne kod čoveka, nego kod
životinje. Kralj izgleda omamljeno, kao tele kad ga kasapin udari po
glavi.

To im je poslednja noć u Vulf Holu. Kromvel silazi vrlo rano, pune
mu ruke papira. Neko je ustao pre njega. Džejn Simor stoji kao ukopana
u velikom holu, sva bleda pri mlečnoj svetlosti, nakićena onim krutim
ukrasima. Čak i ne okreće glavu da mu stavi do znanja da ga je
primetila, a vidi ga, krajičkom oka.

Ukoliko je ikada i gajio neka osećanja prema njoj, sada od njih nije
ostalo ništa. Meseci ti izmiču pod nogama kao što se uskovitlan tepih
od jesenjeg lišća kliza i survava u zimu; leto je prošlo, kćerka Tomasa
Mora vratila je Morovu glavu s Londonskog mosta i sad je čuva, bog će
sveti znati, u nekom tanjiru ili činiji, i pred njom se moli. Ni on,

Kromvel, nije isti onaj čovek kakav je bio prošle godine, i osećanja tog
čoveka sada su mu strana; on kreće iz početka, uvek s nekim novim
mislima, novim osećanjima. Džejn, zausti on da kaže, da li ćeš biti u
stanju da skineš najbolju haljinu koju imaš, da li ćeš s radošću izaći na
drum da nas ispratiš...

Džejn gleda pred sebe, liči na stražara. Noć je rasterala oblake.
Možda nas čeka još jedan lep dan. Mlado sunce, onako ružičasto,
dodiruje polja. Razilaze se noćna isparenja. Izranjaju obličja
pojedinačnih stabala. Kuća se budi. Konji koji su ostali na otvorenom
stupaju i ržu. Zalupila se zadnja vrata. Neko hoda iznad njih – škripi
patos. Džejn gotovo kao da i ne diše. Ne vidi se spuštanje i dizanje
njenih ravnih prsa. On sluti da bi trebalo da krene nazad, da se povuče,
da se vrati u noć, i ostavi je tu, u tom času koji je samo njen, dok gleda
napolje, u Englesku.

II

Vrane

London i Kimbolton, jesen 1535.

Stiven Gardiner! Ulazi, a kao da odlazi; krupnim koracima šparta po
kraljevoj sobi, s presavijenim listom ispod jedne ruke, dok drugom
mlatara po vazduhu. Gardiner, biskup vinčesterski; digao se kao oluja,
a mi taman pomislili: danas je lep dan.

Kad Stiven kroči u prostoriju, nameštaj beži od njega. Stolice uzmiču
pred njim. Hoklice na rasklapanje skupe se kao kuje kad mokre. Vuneni
likovi iz Biblije na kraljevim tapiserijama podižu ruke da pokriju uši.

Na dvoru čovek još i može da očekuje da će ga videti. Da nasluti kad
će ga videti. Ali ovde? Dok mi još lovimo po unutrašnjosti, dok se
(nominalno) opuštamo? – Priredili ste mi zadovoljstvo, lorde biskupe –
kaže Kromvel. – Mome srcu godi što vas vidim u tako dobrom stanju.
Dvor će ubrzo produžiti ka Vinčesteru, a ja se nisam nadao da ću pre
toga uživati u vašem društvu.

– Preduhitrio sam te, Kromvele.
– Je l’ izbio rat?
Izrazom lica biskup kaže da jeste, znaš i sam da je izbio. – Ti si mene
proterao, ne ja tebe.
– Ja? Nemoj da ti to pada na pamet, Stivene. Ne prođe dan a da mi
ne nedostaješ. Sem toga, nisi proteran. Samo si sklonjen na selo.
Gardiner se oblizuje. – Videćeš sad kako ja provodim dane na selu.
Kad je Gardiner izgubio mesto kraljevog sekretara – mesto koje je
preuzeo on, Kromvel – biskupa su ubedili da bi bilo preporučljivo da
kraće vreme provede u sopstvenoj biskupiji, u Vinčesteru, jer je već
prečesto imao nesporazume s kraljem i njegovom drugom ženom. Kako
je to Kromvel tada sročio: „Milorde od Vinčestera, dobro bi došla jedna
valjano osmišljena izjava o kraljevoj vrhovnoj vlasti, tek da se otkloni
svaka sumnja u tvoju odanost. Nedvosmislena izjava da je on poglavar
Crkve Engleske i da je to, kad se sve sagleda u pravom svetlu, oduvek i
bio. Jedna, dakle, beskompromisna tvrdnja da je papa ugledna ličnost

iz inostranstva koja ovde nema nikakve nadležnosti. Pisana beseda,
možda, ili otvoreno pismo. Da se stavi tačka na sve nedoumice u vezi s
tvojim stavovima. I da daš putokaz ostalom sveštenstvu, a uz to i
opovrgneš ambasadora Šapuija u uverenju da te je kupio car. Trebalo bi
izjavom da se obratiš celom hrišćanskom svetu. U stvari, što se ne bi
vratio u svoju biskupiju i tamo napisao knjigu?”

I eto sada Gardinera, gladi taj rukopis kao da miluje bucmasto
bepče po obrazu. – Kralju će biti drago da pročita ovo. Naslov glasi: O
istinskoj poslušnosti.

– Bolje daj da ja pogledam pre nego što ode kod štampara – kaže
Kromvel.

– Kralj će ti lično protumačiti ovo delo. Ono objašnjava zbog čega
zakletve papi zapravo ništa ne znače, dok je naša zakletva kralju, kao
crkvenom poglavaru, valjana. Naglasak je na tome da je kraljeva vlast
božanska, i da potiče direktno od Boga.

– A ne od pape.
– Ni u kom slučaju od pape; vlast potiče od Boga, i to bez
posrednika, a ne dolazi odozdo, od kraljevih podanika, kako si mu ti
jednom rekao.
– To sam rekao? Da dolazi odozdo? Vidi sad, bogati.
– Odneo si kralju knjigu o tome, knjigu Marsilija Padovanskog sa 42
teksta. Kralj kaže da si ga stalno saletao, dok ga nije zabolela glava.
– Trebalo je da skratim priču – kaže Kromvel kroz osmeh. – U
praksi, Stivene, to da li je odozdo ili je odozgo – teško da je uopšte bitno.
Tamo gde je slovo kraljevo, tamo je i vlast, a ko će kralju smeti da kaže:
šta to činiš?
– Nije Henri tiranin – kaže Gardiner kruto. – Odbijam svaku
pomisao na to da ovaj režim nije zakonski utemeljen. Da sam ja kralj,
želja bi mi bila da moja vlast bude u celosti legitimna, da je poštuje
čitav svet, s tim što bih je, ako je iko podvrgne sumnji, odlučno branio.
Zar ti ne bi?
– Da sam ja kralj...
Hteo je Kromvel da kaže: da sam ja kralj, bacio bih te kroz prozor. A
Gardiner će: – Zašto gledaš kroz taj prozor?
Kromvel se odsutno nasmeši. – Pitam se šta li bi Tomas Mor rekao

za tvoju knjigu.
– O, ne bi mu se svidela, ali za njegovo mišljenje marim koliko za

lanjski sneg – kaže biskup čilo – pošto su njemu grabljivice izjele
mozak, a od lobanje ostala relikvija kojoj se kći njegova klanja držeći je
na kolenima. Što si joj dozvolio da odnese glavu s Londonskog mosta?

– Znaš ti mene, Stivene. Dobronamernost teče mojim venama, i
toliko je ima da ponekad i prelije. Ali vidi, ako se već toliko ponosiš tom
svojom knjigom, možda bi trebalo više vremena da provodiš na selu i
tamo da pišeš?

Gardiner ga mrko pogleda. – Trebalo bi ti da napišeš knjigu. Imalo
bi šta da se pročita. Ti, s tvojim nazovi latinskim i ono malčice grčkog
što znaš.

– Ja bih je na engleskom pisao – kaže Kromvel. – Pravi jezik za sve
vrste pisanija. Hajde, Stivene, uđi, nemoj da te kralj čeka. Zateći ćeš ga u
dobrom raspoloženju. Hari Noris je danas kod njega. Frensis Veston.

– O, taj brbljivi fićfirić – kaže Stiven. Zamahuje rukom kao da lupa
šamar. – Hvala za obaveštenje.

Da li Vestonova avet oseća tu ćušku? Talas smeha valja se iz
Henrijevih odaja.

Lepo vreme nije potrajalo dugo posle njihovog odlaska iz Vulf Hola.
Tek što su izašli iz šume Savernejk kad ih sa svih strana okruži vlažna
magla. U Engleskoj, više-manje, kiša pada već čitavu deceniju, i žetva
će opet podbaciti. Predviđa se da će cena žita skočiti na dvadeset šilinga
za četvrt tone. Kako li će onda trudbenik preživeti, onaj što zarađuje pet
ili šest penija dnevno? Šićardžije su već pustile pipke, ne samo po
ostrvu Tanet već i po grofovijama. Kromvelovi ljudi su im za petama.

Kardinal je umeo da se iznenadi kad mu kažeš da ima Engleza koji
bi bili u stanju da izgladne druge Engleze, samo da se od toga ovajde. A
Kromvel bi mu tada rekao: „Gledao sam kako jedan engleski najamnik
kolje svog saborca i izvlači mu ćebe ispod leđa dok se ovaj još grči u
ropcu, pa mu pretura po denjku i trpa sebi u džep njegovu svetu
medalju i novac.”

„Ali to je bio plaćeni ubica”, uzvratio bi kardinal. „Takvi ljudi
nemaju dušu, pa nemaju šta da izgube. Ali većina Engleza se boji

Boga.”
„Italijani ne misle tako. Oni kažu da je put što od Engleske vodi do

pakla utaban od bezbrojnih nogu, i da sve vreme vodi nizbrdo.”
Svakodnevno Kromvel mozga o tajni njegovih zemljaka. Viđao je on

ubice, jeste; ali je zato video i gladnog vojnika kako nekoj ženi daje
veknu hleba, nekoj ženi koja mu nije ni rod ni pomozbog, i onda se
samo okrene i slegne ramenima. Bolje je ne iskušavati ljude, bolje je ne
siliti ih na očaj. Pusti ih neka napreduju; u obilju će biti velikodušni.
Puni stomaci rađaju lepe manire. Kad glad stegne, ljudi postaju
čudovišta.

Pošto je, nekoliko dana posle Kromvelovog susreta sa Stivenom
Gardinerom, putujući dvor stigao u Vinčester, u katedrali su
rukopoloženi novi biskupi. „Moji biskupi”, tako ih je Ana nazvala:
evangelisti, reformatori, ljudi koji Anu doživljavaju kao priliku. Ko bi
ikada pomislio da će Hju Latimer jednoga dana postati biskup? Pre bi
se čovek kladio da će Latimer završiti na lomači, da će se skvrčiti u
plamenu na Smitfildu, s jevanđeoskom porukom na usnama. S druge
strane, ko bi pa pomislio da će od Tomasa Kromvela ikada išta biti?
Kad je Volsi pao, moglo se naslutiti da i njega, kao Volsijevog slugu,
čeka propast. Kad su mu žena i kćeri pomrle, pomislio bi čovek da će
mu taj gubitak doći glave. Ali Henri mu je ukazao poverenje; Henri ga
je zavetovao na vernost; Henri mu je stavio svoje vreme na raspolaganje
i rekao mu: hajde, gazda Kromvele, evo ruke; kroz vrtove i prestone
odaje, njegova životna staza sada je ravna i pregledna. Kao mladić uvek
se probijao kroz gomilu, da izbije u prvi red, da sve vidi. A sada se
gomila razmiče kad on korača kroz Vestminster ili neku drugu kraljevu
palatu. Njemu, kao članu državnog saveta pod zakletvom, sklanjaju s
puta stolove, sanduke i puštene pse. Žene stišavaju šapat, popravljaju
rukave, nameštaju prstenje na prstima, jer on je imenovan za čuvara
svitaka. Kuhinjski lom, činovnički nered i šamlice na kojima sede nišći
šutiraju se u ćoškove, da se ne vide, sada, kad je on kraljev sekretar. I
niko ga, osim Stivena Gardinera, ne ispravlja kad govori grčki; sada,
kad je on kancelar Univerziteta u Kembridžu.

Henriju je to leto, kad se sve sabere, bilo uspešno; kroz Berkšir,
Viltšir i Somerset je prošao, pokazao se svom narodu na putevima, i

svet se (kad god kiša nije lila kao iz kabla) okupljao oko drumova i
klicao. A što ne bi? Ne može čovek da vidi Henrija a da se ne oduševi.
Kad god bi ga video, i on, Kromvel, iznova bi se zapanjio, kao kad ga je
prvi put ugledao: krupan čovek, s vratom kao u bika, kosom čija se
linija povlači, i mesnatim licem; plave oči i mala, gotovo stidljiva, usta.
Visok je sto devedeset centimetara, i svaki taj centimetar svedoči o
njegovoj moći. Njegovo držanje, ličnost njegova – veličanstveni su; u
besu je strašan, kad zaklinje i proklinje, kad lije suze. Ali ima trenutaka
kad se njegovo telo samo protegne i opusti, kad mu se čelo razvedri;
tada će da se skljoka pored tebe na klupu, i da porazgovara s tobom
kao da ti je brat. Kao brat rođeni, kad bi ga imao. Ili otac čak, otac kakav
se samo zamisliti može. Kako si? Nisi preterao s radom? Jesi li večerao?
Šta si sanjao noćas?

Opasnost od takvog postupanja u tome je što ljudi kralja koji sedi za
običnim stolovima, u običnoj stolici, mogu smatrati običnim čovekom.
Ali Henri nije običan. Šta fali ako mu se kosa proređuje a stomak raste?
Car Karlo bi, kad se pogleda u staklu, celu jednu pokrajinu dao da tamo
ugleda tjudorsko lice umesto svog iskrivljenog lika, umesto kukastog
nosa koji maltene bradu dodiruje. Kralj Fransoa bi, onako štrkljast,
založio svog dofena3 samo da su mu ramena kao u kralja Engleske.
Koje god osobine oni imali, ima ih i Henri, i to dvaput izraženije. Ako su
oni učeni, on je dvaput učeniji. Ako su milosrdni, on je samo otelovljenje
milosrđa. Ako njih krasi viteštvo, on je ovapločenje viteškog načina
života, onakvog kakav je opisan u najvećim knjigama o vitezovima koje
zamisliti možete.

Svejedno: u seoskim pivnicama uzduž i popreko Engleske, kralja i
Anu Bolen optužuju za ovakvo vreme: tu konkubinu, kurvetinu.
Ukoliko bi kralj vratio svoju zakonitu suprugu Katarinu, kiša bi
prestala. I zaista, ko još sumnja da bi sve bilo drugačije i bolje samo kad
bi Engleskom zavladali seoski idioti i njihovi pijani drugovi?

U London se vraćaju bez žurbe, tako da u trenutku kad kralj stigne
u grad ne preti više opasnost od kuge. U hladnim kapelama sa
oltarima, praćen pogledima buljookih devica, kralj se moli u samoći.
Kromvelu nije pravo što se on moli sam. On hoće da zna za šta se kralj
moli; njegov stari gospodar, kardinal Volsi, znao bi to.

Kromvelovi odnosi s kraljicom sada, dok se leto bliži svom
zvaničnom kraju, obazrivi su, nesigurni i obremenjeni nepoverenjem.
Ani Bolen su trideset četiri godine, toj tamnoj ženi koju krasi
prefinjenost spram koje puka ljupkost izgleda besmislena. Nekada sva
kao šilo, sad je postala ćoškasta. Nije izgubila onaj tamni sjaj, iako se on
pomalo pohabao, oljuštio tu i tamo. Ume da se posluži onim prodornim
tamnim očima, i to na sledeći način: prvo ovlaš pogledom preleti
čoveku preko lica, a onda joj pogled samo klizne u stranu, kao da ni za
šta ne haje, kao da je ravnodušna. Sledi pauza: da uzme žena vazduh,
tako otprilike. A tada lagano, kao da ne može da odoli, opet usmerava
pogled na čoveka. I ne skida mu očiju s lica. Istražuje ga. Istražuje ga
kao da je ovaj jedini čovek na svetu. Gleda ga kao da ga vidi prvi put,
pa sad razmatra sve moguće načine kako da ga iskoristi, sve
raspoložive mogućnosti koje ni njemu samome nisu pale na pamet.
Njenoj žrtvi se čini da taj trenutak traje čitavu večnost, i za to vreme
neprestano ga prolaze trnci. Iako je, u stvari, ovaj trik lak, jeftin,
delotvoran i lako ga je ponoviti, sirotom druškanu čini se da je on sada
drugačiji od svih ostalih muškaraca. Samozadovoljno se smeška.
Doteruje se. Dobije malo na visini. I na gluposti dobije.

Video je Kromvel Anu kako isti trik izvodi i na plemiću i na golji, pa
i na kralju samome. Gledaš čoveka, zinuo malo, i eto ga – postao njeno
živinče. Gotovo uvek joj pođe od ruke; kod njega, Kromvela, nikad joj
nije uspelo. Nije on ravnodušan prema ženama, bog mu je svedok,
samo je prema Ani Bolen ravnodušan. A nju to ispunjava gorčinom;
bolje bi mu bilo da je odglumio. On je nju načinio kraljicom, ona njega
uvela u vrhove vlasti; ali sad ih obuzima nelagoda, i jedno i drugo su na
oprezu, budno motre jedno na drugo, da vide da li će onom drugom da
se omakne pa da pokaže šta stvarno oseća i time da prednost onom
drugom; tako sad izgleda kao da im je najsigurnije da se skrivaju jedno
od drugoga. Ali Ana u tome nije dobra; ona je kraljeva dušica od živog
srebra što očas posla sklizne iz srdžbe u smeh. Ovoga leta događalo se
da mu se Ana krišom nasmeši iza kraljevih leđa, ili da napravi grimasu
i tako ga upozori na Henrijevu zlovolju. A onda bi, opet, potpuno
prestala da obraća pažnju na njega, okrenula bi mu rame, pa onim
crnim očima preletela preko prostorije, da bi joj pogled zastao na nečem

drugom.
Da bismo ovo razumeli – ako se to uopšte razumeti može –

moraćemo da se vratimo u minulo proleće, dok je Tomas Mor još bio u
životu. Ana ga je jednom pozvala da porazgovaraju o diplomatiji; nju
je, zapravo, zanimao bračni ugovor, kako da svoju malu kćer Elizabetu
uda za francuskog princa. Francuzi su, međutim, pregovorima
pristupili snebivljivo. Istina je, u stvari, da oni čak ni sada ne priznaju u
potpunosti da je Ana kraljica, pa stoga nisu baš ubeđeni da je njena
kćerka zakonita. Ana, opet, zna šta se krije iza njihove kolebljivosti, i to
je, na izvestan način, njegova greška; njegova, Tomasa Kromvela. Ona
ga je otvoreno optužila da joj podmeće nogu. Njemu se Francuzi ne
sviđaju i ne želi savez sa njima, tvrdila je ona. Nije li proćerdao priliku
da pređe preko mora i razgovara s njima licem u lice? Francuzi su bili
spremni za pregovore, veli ona. vas su tamo očekivali, prvi sekretaru. I
vi ste rekli da ste bolesni, pa je moj gospodin brat morao da ide.”

„I nije uspeo”, uzdahne Kromvel. „Stvarno tužno.”
„Znam ja vas”, kaže Ana. „Nikad vi niste bolesni, nije li tako, osim
ako sami ne želite da se razbolite. Osim toga, vidim ja kako stvari s
vama stoje. Vi mislite da vas mi, dok ste u gradu, a ne na dvoru, ne
držimo pod prismotrom. Ali meni je poznato da ste vi i previše bliski s
carevim čovekom. Znam ja da je vama Šapui komšija. Ali da li je to
razlog što vaše i njegove sluge malo-malo pa idu iz kuće u kuću?”
Ana je toga dana nosila tamnoružičasto i golubijesivo. Očekivalo bi
se da će joj te boje dati svežu mladenačku ljupkost; ali njemu,
Kromvelu, na pameti su bile samo razvučene iznutrice, drob i škembići,
sivo-ružičasta creva izvučena iz živog tela; upravo je bio otpremio
drugu grupu nepokornih fratara u Tajbern, gde će ih krvnik rasporiti i
povaditi im utrobu. Bili su izdajnici, i zaslužili su da umru, ali takva
smrt prevazišla je druge po svireposti. Biseri oko Aninog dugačkog
vrata ličili su mu na kapljice masti, a ona bi ih, dok se raspravljala s
njim, svaki čas hvatala i vukla; netremice je gledao u vrhove njenih
prstiju, u nokte što sevahu kao nožići.
A opet, kako i on sam kaže Šapuiju, sve dok sam u Henrijevoj
milosti, sumnjam da mi kraljica može nauditi. Ume ona da se zainati,
isteruje ona svoje besove; nestalna je, i Henri to zna. To i jeste opčinilo

kralja, to što je našao nekog toliko drugačijeg od onih mekanih, finih
plavojki koje samo prolepršaju kroz muškarčev život i ne ostave za
sobom nikakav trag. Ali sada, kad se Ana pojavi, on ponekad izgleda
uznemiren. Pogled mu se gubi u daljini kad ona nadigne dreku, i da
nije takav džentlmen kakav jeste, natukao bi šešir na uši.

Ne, kaže on, Kromvel, ambasadoru, ne muči mene Ana; muče me
oni ljudi koje ona okuplja oko sebe. Njena porodica: njen otac, erl od
Viltšira, koji voli da ga zovu Monsenjer, pa njen brat Džordž, lord
Rokford, koga je Henri primio za člana svoje najbliže pratnje. Džordž je
jedan od novijih u toj grupi, pošto se Henri, inače, najradije drži ljudi na
koje je navikao, s kojima druguje od mladih dana; kardinal bi ih, s
vremena na vreme, počistio, ali oni bi uvek uspevali da procure natrag,
kao prljava voda. Nekada su oni bili mladići puni duha, mladići puni
elana. Četvrt veka je prošlo, i oni su što posedeli, što oćelavili, omlitaveli
ili pustili stomake, ošantaveli ili ostali bez pokojeg prsta na ruci; pa
ipak, bili su nadmeni kao satrapi, a prefinjeni ko tocila. Sad je tu prispeo
i novi nakot, Veston, Džordž Rokford i njima slični, koje je Henri uzeo
zato što misli da će pored njih ostati mlad. Ti ljudi – i oni stari i ovi novi
– uz kralja su od časa kad ustane do trenutka kad legne u postelju i,
između toga, u svakom trenutku njegovog privatnog života. Sa njim su
i dok je u nužniku, i dok čisti zube i pljuje u srebrni umivaonik; oni ga
brišu ubrusima i upertlavaju u dublet4 I čakšire; znaju ga lično, svaki
mladež njegov, svaku pegu, svaku čekinju u bradi, svako ostrvce znoja
kad se vrati sa igrališta i strgne košulju sa sebe. Poznaju ga i više nego
što bi trebalo, koliko i njegova pralja I lekar njegov, i razgovaraju među
sobom o onome što su videli; znaju i kad odlazi kraljici, da pokuša da
joj napravi sina, znaju i to kad je petkom (u dan kad se nijedan
hrišćanin ne pari) usnio ženu utvaru, i uflekao čaršav. Ono što znaju oni
i prodaju, po visokoj ceni: žele da im se čine usluge, da na njihov nemar
niko ne obraća pažnju, misle da su posebni i žele da i ti toga budeš
svestan. Otkako je on, Kromvel, stupio u Henrijevu službu, pokušavao
je da smekša te ljude, laskao im je, ulagivao se, uvek tražio najlakši put,
kompromis; ali ponekad, kad mu i po sat vremena uskraćuju pristup
kralju, oni ne mogu da sakriju zlurade osmehe. Verovatno sam,
razmišlja on, učinio koliko mogu da im ugodim. Sada će oni morati da

ugode meni, ili će biti uklonjeni.

Jutra su sada sveža, i trbušasti oblaci cupkaju za kraljevskom
svitom koja mili kroz Hempšir, dok se drumovi u roku od nekoliko
dana iz prašine pretvaraju u blato. Henri se nije uželeo kraljevskih
poslova; kamo sreće da avgust traje večito, kaže. Njihova mala lovačka
družina zaputila se u Farnam, kad ih sustiže izveštaj: u varoši
zabeleženi slučajevi kuge. Henri, uvek srčan na bojnom polju,
prebledeo sad maltene pred njihovim očima; u grču se pomalja iza
glave konja kojeg jaše: kuda sad? Bilo kuda, bilo kuda, samo ne u
Farnam.

Kromvel se naginje u sedlu, skidajući šešir dok se obraća kralju. –
Možemo ranije da navratimo do Bejsing Hausa, dozvolite da pošaljem
svog čoveka da izvesti Vilijama Poleta. A opet, da njega ne
opterećujemo, što da ne skoknemo do Elvetama na dan? Edvard Simor
je kod kuće, a ako oskudeva u zalihama, mogu ja da nalovim nama za
jelo.

Povlači se, pušta Henrija da jaše na čelu. – Šalji čoveka u Vulf Hol –
kaže

Rejfu. – Neka dovede gospođicu Džejn.
– Šta, ovamo?
– Ume ona da jaše. Kaži matorom Simoru da joj da dobrog konja.
Hoću da mi bude u Elvetamu u sredu uveče, ako dotad ne stigne, biće
prekasno.
Rejf zauzdava konja, sprema se da se okrene. – Ali... Gospodine...
Simorovi će pitati zbog čega baš Džejn, i čemu žurba. I zbog čega idemo
u Elvetam, kad ima i drugih kuća tu bliže, kod Vestonovih u Saton
Plejsu...
Te Vestonove treba podaviti ili povešati, misli Kromvel. Za
Vestonove nema mesta u njegovom planu. Osmehuje se. – Kaži im da bi
trebalo to da urade zato što me vole.
Vidi on da Rejf razmišlja: tako znači, moj gospodar će ipak zatražiti
ruku
Džejn Simor. Za sebe ili za Gregorija?
On, Kromvel, video je u Vulf Holu ono što Rejf nije mogao da vidi:

nečujnu Džejn u krevetu, bledu i ćutljivu Džejn, a to je ono o čemu
Henri sada sanja. Ne možete čoveku prebaciti zbog maštarija, a Henri
nije pohotljivac, nije imao toliko mnogo naložnica. Ne može da škodi
ako on, Kromvel, pomogne da se Džejn i kralj zbliže. Kralj se nikada nije
ogrešio o one s kojima je delio postelju. Nije on od onih muškaraca koji
omrznu ženu pošto je osvoje. Pisaće joj stihove, i isposlovaće joj
apanažu, i njene će da postavi na bolja mesta; mnogo već ima porodica
koje su procenile, otkako je Ana Bolen stupila na scenu, da je najviši
mogući poziv za jednu Engleskinju da se ogreje na suncu koje sija iz
Henrijevog pogleda. Ukoliko ovo pažljivo sprovedu u delo, Edvard
Simor će napredovati na dvoru, i tako će Kromvel dobiti saveznika
tamo gde u saveznicima oskudeva. U ovom trenutku, Edvardu je
potreban savet. Jer on, Kromvel, ima više smisla za posao od Simorovih.
Neće on dozvoliti da se Džejn proda jeftino.

Ali šta će kraljica Ana učiniti ako Henri za ljubavnicu uzme mladu
ženu kojoj se ona smejala još u vreme dok ju je Džejn dvorila; koju je
nazivala kućnom bubom i mlitavicom? Kako li će se Ana suprotstaviti
krotkosti i ćutanju? Teško da će joj jarost pomoći. Moraće da se upita šta
to Džejn može da pruži kralju a što njemu trenutno nedostaje. Moraće
dobro da se zamisli. A uvek je zadovoljstvo videti Anu kako se
zamislila.

Kad su se dva društva sastala posle Vulf Hola – kraljeva družina i
kraljičina družina – Ana je bila divna prema njemu, Kromvelu, i
uhvatila ga je podruku, i ćeretala nešto na francuskom, onako,
neobavezno. Kao da samo nekoliko nedelja pre toga nije napomenula
da bi volela da mu odrubi glavu; kao da je, eto, samo htela da se
porazgovara. Dobro je držati se iza nje kad si u lovu. Prilježna je i hitra,
ali ne baš preterano precizna. Letos je samostrelom pogodila zalutalu
kravu. I Henri je morao da plati vlasniku.

Ali vidi sad, sve to nije bitno. Kraljice dolaze i odlaze. Tako nas
novija istorija uči. Hajde da mislimo o tome kako ćemo izdržavati
Englesku, kako ćemo podmiriti krupne troškove njenog kralja, cenu
dobrotvorstva i cenu pravde, cenu koja mora da se plati da bi se njeni
neprijatelji držali dalje od njenih obala.

Od prošle godine Kromvel se više nije dvoumio oko odgovora na
ovo pitanje: monasi, taj parazitski stalež, oni će to da plate. Idite po
opatijama i manastirima širom naše kraljevine, rekao je on svojim
ljudima, nadzornicima, svojim kontrolorima: postavljajte im pitanja
koja ću ja da vam dam, ukupno šezdeset osam pitanja. Više slušajte,
manje pričajte, a kad ih saslušate, tražite da vam pokažu knjige. Pričajte
s monasima i monahinjama o njihovim životima, i o tipiku. Ne zanima
me šta misle o tome gde ih to njihovo spasenje čeka, da li u Hristovoj
dragocenoj krvi i nigde drugo, ili delom i u njihovim vlastitim delima i
zaslugama; pa dobro, da, zanima me i to, ali glavna je stvar da
saznamo kakvom imovinom oni raspolažu. Da saznamo sve o
zakupninama, o dobrima njihovim, kao i o mehanizmima uz pomoć
kojih bi, u slučaju da kralj, kao crkveni poglavar, poželi da povrati ono
što mu pripada, to moglo na najbolji način da se obavi.

Nemojte očekivati toplu dobrodošlicu, kaže im on. Rastrčaće se da se
otarase imovine pre nego što stignete. Zapišite svaku relikviju, svaki
sveti predmet kojim raspolažu, i u kakve im svrhe služi, koliki su im
godišnji prihodi, koliko novca zarađuju na grbači praznovernih
hodočasnika kojima bi bolje bilo da ostanu kod svojih kuća i pošteno
zarađuju za život. Zaigrajte na kartu njihove odanosti, pitajte šta misle
o Katarini, šta misle o ledi Meri, i kako gledaju na papu; jer ako su
matične kuće njihovih monaških redova s onu stranu ovih obala, ne
pretpostavljaju li oni, u višoj svojoj vernosti, kako bi to upravo oni i
rekli, neku stranu vlast ovdašnjoj? Predočite im to, i stavite im do
znanja da stvari ne idu njima naruku; nije dovoljno reći da ste odani
kralju, oni moraju biti spremni to i da pokažu, a to će učiniti ako vama
olakšaju posao.

Njegovi ljudi dobro znaju da ni u snu ne bi smeli da pokušaju da ga
prevare, ali za svaku sigurnost, on ih šalje u parovima, da jedan pazi na
drugoga. Opatijski blagajnici nudiće mito, da se vrednost imovine
prikaže manjom nego što jeste.

U svojoj sobi u Kuli, Tomas Mor mu je svojevremeno rekao: „Gde li
ćeš sledeće udariti, Kromvele? Englesku ima sa zemljom da sravniš.”

Bogu se molim, rekao je on Moru, da mi da da poživim samo donde
dok vlast koja mi je data upotrebljavam da gradim, a ne da rušim.

Neznalice pronose glas da kralj uništava crkvu. A on je, u stvari,
obnavlja. Biće to jedna bolja zemlja, veruj mi, samo kad je očistimo od
lažova i licemera. „Ali ti”, rekao je on Moru, „nećeš poživeti da to i
vidiš, ukoliko ne popraviš ponašanje prema Henriju.”

I nije poživeo. Nije Kromvelu žao zbog onoga što se desilo; jedino
žali zbog toga što Mor nije hteo da se urazumi. Ponuđena mu je bila
zakletva kojom bi podržao vrhovnu vlast Henrija kao crkvenog
poglavara; ta zakletva predstavlja probu vernosti. Malo ima stvari u
životu koje su jednostavne, ali ova je upravo takva. Ako nećeš da
položiš zakletvu, samoga ćeš sebe prećutno osuditi kao izdajicu, kao
pobunjenika. Mor nije hteo da se zaklinje; i šta mu je onda preostalo
nego da strada? Šta mu je preostalo nego da odgaca do gubilišta, jednog
julskog dana kad se nebo otvorilo, a kiša stala tek nakratko, u večernji
sat, prekasno za Tomasa Mora; on je izdahnuo vlažnih čakšira, u vodi
do kolena, veslajući stopalima kao patka. Ne može se reći baš da mu taj
čovek nedostaje. Samo se ponekad desi da zaboravi da je Mor mrtav.
Kao da su se udubili u razgovor, kad najednom priča prestaje, on nešto
kaže, a odgovora niotkuda. Kao da su hodali jedan do drugoga, i Mor
upao u neku rupu na putu, jamu duboku kao čovek, punu kišnice.

A takve nezgode se, u stvari, dešavaju. Stradaju ljudi, put im se
izmakne ispod nogu. Engleskoj su potrebni bolji drumovi, i mostovi koji
se ne ruše. Kromvel priprema nacrt zakona za parlament kako bi
uposlio besposlene, kako bi ljudi dobijali plate i izašli da poprave
puteve, da grade luke, da podižu bedeme koji će nas štititi od cara i bilo
koga drugog ko bi da se okoristi. Mogli bismo da ih isplatimo,
izračunao je on, ukoliko bogatima nametnemo porez na dobit; mogli
bismo da im obezbedimo krov nad glavom, lekare ako su im potrebni,
mogli bismo da ih izdržavamo; svi bismo uživali u plodovima njihovog
rada, a oni bi radili pa ne bi išli u svodnike, džeparoše i drumske
razbojnike, što bi sigurno postali ako u jednom trenutku ne budu videli
drugog načina da se prehrane. A šta ako su im očevi bili svodnici,
džeparoši ili drumski razbojnici? To ništa ne znači. Pogledaj samo
njega. Da li je on Volter Kromvel? Za samo jedno pokolenje sve može da
se promeni.

Što se monaha tiče, i on je uveren, kao i Martin Luter, da monaški