Hilari Mantel - Leseve na videlo

verovati, moliću, ako vam slabo obaveštene osobe pričaju kako ti ljudi
stradaju zato što sam ja na njih ogorčen. Ovo prevazilazi svako
ogorčenje. A ja ne bih mogao da ih spasem sve i kad bih pokušao.

– Ali gazda Vajat neće umreti? – pita Tomas Ejveri. Čuje se žamor;
Vajat je miljenik ove kuće, zbog svoje široke ruke i uljudnosti.

– Moram sada da uđem. Moram da pročitam pisma iz inostranstva.
Tomas Vajat... pa, recimo da sam ga oko svega posavetovao. Mislim da
ćemo ga uskoro videti ovde, među nama, ali imajte na umu da danas
ništa nije izvesno, i da je kraljeva volja... Ne. Dosta.

Kromvel više neće da govori, Gregori ga prati u stopu. – Jesu li
zaista krivi? – pita on, onog časa kad su ostali sami. – Zašto toliko njih?
Zar ne bi kraljevoj časti više odgovaralo da je imenovao samo jednoga?

– Time bi se taj gospodin previše izdvojio u odnosu na ostale – oporo
će

Kromvel.
– O, misliš da bi ljudi govorili: Henri Noris ima veću kitu od kralja, a
i zna gde da je metne?
– Ti baš umeš s rečima. Kralj je sklon strpljenju, a u stvarima gde bi
neki drugi čovek stremio tajnosti, kralj zna da nikakve tajnosti za njega
nema, jer on nije privatno lice. On je uveren, ili barem tako želi da
pokaže, da je kraljica žena koja ne bira, da je nagla i da ima rđavu
narav koju ne može da obuzda. A sada, kad se ispostavilo da je toliko
muškaraca zgrešilo s njom, svaka moguća odbrana unapred je
poražena, shvataš li to? Zato je prvo suđeno njima. Budući da su oni
krivi, i ona mora biti kriva.
Gregori klima glavom. Stiče se utisak da razume, ali taj utisak
možda i vara. Kad Gregori pita: „Jesu li oni krivi?”, on hoće da kaže:
„Jesu li oni uradili to?” A kad Kromvel pita: „Jesu li krivi?”, on misli:
„Da li ih je sud proglasio krivim?” Pravnikov svet potpuno je zatvoren,
sve ono ljudsko iz njega je odstranjeno. Velika je to pobeda bila, jadna
ali velika, kad je uspeo da razmrsi to klupko butina i jezika, da uzme tu
masu napupelog tela pa ga baci na beli papir i ispegla; kao što telo,
dostigavši vrhunac, leži nauznak na belom čaršavu. Viđao je on u
životu lepe optužnice, bez i jedne jedine suvišne reči. Ova nije bila
takva: rečenice su se laktale i trljale jedna o drugu, gurkale se i

prosipale, ružne sadržinom, ružne i formom. Plan skovan protiv Ane
bio je obesvećen u zametku, prerano rođen, nalik bezobličnoj masi
tkiva; oblikovan je naknadno, jezikom, kao što medvedica liže svoje
mladunče. Hranio si ga, a nisi znao šta to, u stvari, hraniš; ko bi ma i
pomislio da će Mark sve priznati, ili da će se Ana u svakom pogledu
ponašati kao žena progonjena i kriva, koju pritiska breme greha? Baš
kao što rekoše ljudi danas na sudu: svi smo mi krivi po raznoraznim
optužnicama, svi smo grešili, svi smo bušni i trošni od raznih prestupa
i, makar bili obasjani svetlom crkve i jevanđelja, možda mi i ne znamo
šta su oni zapravo. Stigao je glas iz Vatikana, gde su se specijalizovali
za greh, da bi bilo kakva ponuda prijateljstva i bilo kakav gest
pomirenja sa strane kralja Henrija bili lepo prihvaćeni u ovom teškom
vremenu; jer, ako iznenađenih drugde i ima, oni, u Rimu, nisu
iznenađeni ovakvim razvojem događaja. U Rimu, naravno, tako nešto
niko ne bi ni primetio: preljuba, incest – na takve stvari čovek tamo
jedva da slegne ramenima. Kad je on, Kromvel, bio u Vatikanu, u vreme
kardinala Bejnbridža, brzo je uvideo da niko na papskom dvoru i ne
shvata šta se dešava, i to nikad; zavere nemaju ni majke ni oca, a opet,
zavera ima; jedino što u svemu treba znati jeste da niko ništa ne zna.

Mada u Rimu, razmišlja on, nema mnogo pretvaranja u
sprovođenju zakona. Po zatvorima, gde prestupnik ili biva zaboravljen
dok ne umre od gladi, ili ga tamničari umlate nasmrt, samo dođu posle
da spakuju leš u džak, a onda ga otkotrljaju i šutnu u reku, gde se stopi
sa otpadnim vodama Tibra.

On podiže pogled. Gregori je sedeo i ćutao, uvažavajući očevu
potrebu za razmišljanjem. Ali sada progovara: – Kada će oni umreti?

– Sutra neće moći, pošto im je potrebno vremena da posvršavaju
poslove. A kraljici će biti suđeno u Kuli u ponedeljak, tako da će morati
da bude posle ponedeljka, jer Kingston ne može... Sud će, znaš, javno
zasedati, ljudi će preplaviti Kulu... – On zamišlja tu neprikladnu jagmu,
osuđenike koji moraju da se biju kako bi se do stratišta probili kroz
nadiruće horde koje žele da vide kraljicu pred sudom.

– A ti, hoćeš li ti ići da gledaš? – uporan je Gregori. – Kad bude? Ja
bih mogao da prisustvujem, da im iskažem poštovanje, i pomolim se,
ali ne bih to bio u stanju da uradim ako i ti nisi tamo. Možda se srušim.

Kromvel klimne glavom. U ovakvim stvarima dobro je biti
realističan. U mladosti je slušao ulične kavgadžije kako se hvališu
stomacima koji mogu da podnesu sve, a onda bi iste te video blede kao
kreč kad ugledaju posečen prst; sem toga, prisustvovati pogubljenju
nije isto što učestvovati u tuči: tamo ima straha, a strah je zarazan, dok
usred makljaže čovek nema vremena za strah, i tek kad se sve završi,
noge počnu da ti se tresu. – Ako ja ne budem išao, Ričard svakako hoće.
To ti je dobra ideja, i mada mislim da će ti to što tamo budeš video
naneti bol, smatram da ćeš tako iskazati poštovanje. – Ne može u tom
času ni da nasluti kako će izgledati naredna sedmica. – Zavisi...
poništenje mora da prođe, tako da sve zavisi od kraljice, od toga kako
će nam pomoći, da li će dati pristanak. – Razmišlja Kromvel naglas: – A
ja možda budem tad u Lambetu, s Kranmerom. I molim te, dragi moj
sine, ne pitaj me zbog čega mora da dođe do tog poništenja. Dovoljno je
da znaš da tako kralj hoće.

Kromvelu nije nimalo lako da razmišlja o onima koji će umreti. U
njegovoj svesti odnekud iskrsava slika Tomasa Mora na gubilištu,
viđena kroz koprenu od kišnih kapi; telo Morovo, već mrtvo, uredno
presamićeno posle udarca sekire. A od Mora nije bilo nemilosrdnijeg
progonitelja kad je trebalo rušiti kardinala. A opet, pomisli Kromvel, ja
Mora nisam mrzeo. Upotrebio sam sve svoje umeće kako bih ga ubedio
da se pomiri s kraljem. I mislio sam da ću ga pridobiti, stvarno sam
mislio da hoću, jer njemu je bilo stalo do ovoga sveta, i do samoga sebe,
i imao je za šta da živi, i te kako. Na kraju je postao, sam svoj ubica.
Pisao je i pisao, i pričao i pričao, a onda se najednom, u trenutku,
precrtao. Ako je neki čovek stigao na korak od toga da; samome sebi
odrubi glavu, onda je to Tomas Mor.

Kraljica nosi skerlet i crninu, a umesto kapuljače veselu kapu, s
crnim i belim perima što padaju preko oboda. Upamti ta pera, kaže
Kromvel sebi; biće to poslednji put, ili skoro poslednji put da je i vidiš.
Kako je izgledala, pitaće žene. Moći će da im kaže da je bila bleda, ali
da se nije plašila. Kako li je njoj kad mora da uđe u ovu veliku
prostoriju i stane pred englesko plemstvo, sve muškarac do muškarca, a
da ni u jednom od njih ne probudi požudu. Ona je sada okaljana, ona je

strvina, a umesto da žude za njom – za grudima i kosom, očima –
njihovi pogledi skreću u stranu. Jedino je ujak Norfok gleda prodorno, i
surovo: kao da njena glava nije Meduzina.

U središtu velikog hodnika u Kuli podigli su podijum sa klupama
za sudije i plemstvo, a ima nešto klupa i pod bočnim lukovima, ali
većina gledalaca ionako će stajati, gurajući se među sobom kad stražari
kažu: „Nema više” i zamandale vrata. A i tad se još narod gura, i diže
se galama, jer se oni što su propušteni guraju ka sredini sudnice, sve
dok Norfok, s belom službenom palicom u ruci, ne zatraži tišinu, a čak i
poslednja neznalica u toj rulji ne shvati šta u stvari kazuje svirep izraz
na njegovom licu.

Vojvoda je kraj sebe posadio lorda kancelara, kako bi bio na samom
izvoru najboljih pravnih saveta u kraljevstvu. Tu je i erl od Vustera, čija
je žena, moglo bi se reći, i započela sve ovo; i erl uputi njemu,
Kromvelu, jedan gadan pogled, a Kromvel ne zna zbog čega. Evo i
Čarlsa Brendona, vojvode od Safoka, koji je Anu omrznuo onoga časa
kad ju je prvi put ugledao, što je i kralju u lice rekao. Tu su erl od
Arundela, erl od Oksforda, erl od Rutlanda, erl od Vestmorlenda; među
njima on, obični Tomas Kromvel, samo klizi, s ovim se pozdravi, onom
kaže reč-dve, širi osećanje sigurnosti oko sebe; ovo je krunski slučaj,
nikakvi nemiri se niti očekuju, niti će biti tolerisani, svi ćemo mi biti kod
kuće za večeru i noć provesti na sigurnom, u svojim krevetima. Lord
Sendis, lord Odli, lord Klinton i mnogi drugi lordovi, svi po spisku,
zauzimaju svoja mesta; lord Morli, tast Džordža Bolena, pruža mu
ruku i kaže, molim te, Tomase Kromvele, jer ti me voliš, ne daj da se
ova prljava rabota obije o glavu sirotoj mojoj kćerkici Džejn.

Nije ona bila baš neka sirota kćerkica, pomisli Kromvel, kad si je
udavao i ne pitajući je; ali to je uobičajena pojava, ne možeš ga optužiti
kao oca, jer kako mu jednom kralj žalostivo reče, jedino vrlo siromašni
muškarci i žene mogu sami da biraju koga će voleti. On stegne ruku
lordu Morliju, poželi mu puno hrabrosti, i naloži mu da sedne, jer
zatvorenica je tu, među nama, i suđenje može da počne.

Klanja se Kromvel stranim ambasadorima; ali kud se denuo Šapui?
Do Kromvela dopire glas da je ambasador oboleo od četvorodnevne
groznice; sada i on šalje svoj glas, žao mi je što čujem to, kažite mu da

pošalje kod mene kući po bilo šta što mu treba da bi mu bilo ugodnije.
Kaži mu da će groznica da besni danas, prvoga dana; sutra će vatra
početi da opada, u sredu će biti na nogama, premda još slab, ali do
četvrtka uveče opet će da ga obori, i dobro da ga protrese.

Državni tužilac čita optužnicu, i to potraje: zločini po zemaljskom,
zločini po božanskom zakonu. Dok ustaje da govori u ime tužilaštva,
Kromvel razmišlja: kralj očekuje da presuda bude doneta do sredine
popodneva; preletevši pogledom preko sudnice, ugleda Frensisa
Brajana, još u kaputu, spremnog da siđe na reku s porukom za
Simorove. Polako, Frensise, pomisli Kromvel, može ovo i da potraje, a
možda se atmosfera i usija.

Sat-dva vremena sasvim je dovoljno da se obradi suština ovog
slučaja, ali kad treba nabrojati devedeset pet imena, koliko ima sudija i
plemića, uz neizbežno razvlačenje i nakašljavanje, izduvavanje noseva,
nameštanje odeće i popravljanje pojaseva – sve te rituale koji odvlače
pažnju, a koji su nekima potrebni pre nego što će govoriti u javnosti –
uz sve to, dakle, jasno je da će utrošiti ceo dan; sama kraljica potpuno je
nepomična, pažljivo sluša iz stolice dok se čita spisak njenih zlodela, tu
vrtoglavu listu vremena, datuma, mesta, muškaraca, njihovih udova,
jezika njihovih: u usta, iz usta, u razne telesne šupljine, u Hempton
Kortu i Ričmond Palasu, u Griniču i Vestminsteru, u Midlseksu i u
Kentu; zatim neke nepovezane reči i poruge, ljubomorne svađe i
izopačene namere, izjava, kraljičina, da će, kad joj muž umre, za muža
odabrati nekog od njih, ali da još ne može da kaže koga. – Jeste li tako
rekli? – Ona vrti glavom. – Morate odgovoriti naglas.

Ledeni glasić: – Ne.
I to je sve što će ona reći: ne, ne i ne; i jednom samo odgovara „da”, i
to na pitanje da li je davala novac Vestonu; posle oklevanja, ona
priznaje da jeste, i na to se iz mase začuje huk, a Norfok obustavlja
suđenje i pripreti da će ih sve pohapsiti ako ne budu ćutali. U jednoj
dobro uređenoj zemlji, rekao je Safok prethodnog dana, suđenje jednoj
plemkinji bilo bi upriličeno u prigodnom ambijentu, bez prisustva
javnosti; Kromvel je na to zakolutao očima i rekao: ali, milorde, ovo je
Engleska.
Norfok je uspeo ponovo da uspostavi mir u sudnici, onu šuškavu

tišinu isprekidanu nakašljavanjem i šapatom; tužilac sad može da
nastavi sa ispitivanjem, i Norfok kaže: – Vrlo dobro, nastavite, ovaj... vi.
– Nije mu to prvi put da se zbuni što mora da se obrati jednom običnom
čoveku, a da taj čovek nije neki konjušar ili rabadžija, već kraljev
ministar; lord kancelar nagne se bliže pa mu došapne nešto, možda da
ga podseti da je tužilac čuvar svitaka. – Produžite, vaše prevashodstvo
– kaže sad Norfok uljudnije. – Izvolite, nastavite.

Ona poriče izdaju, drži se teme; ni u jednom trenutku ne podiže
glas, ali ne nalazi za shodno da nešto uveća, nešto opravda, da ublaži:
da umanji. A nema nikoga ko bi to učinio umesto nje. Kromvel pamti
kako mu je ostareli Vajatov otac jednom pričao o tome da lavica i na
samrti može teško da te osakati, samo da sevne kandžom i ostavi ti
ožiljak koji ćeš nositi doveka. Ali on sada ne oseća nikakvu pretnju,
nikakvu napetost, ama baš ništa. On je dobar govornik, poznat po
rečitosti i stilu, kao i po tome što govori glasno, ali danas se i ne trudi da
ga čuju, dovoljno je da njegov glas dopre do sudija, do optuženih, jer šta
god ta svetina čula, sve će pogrešno razumeti; i tako njegov glas kao da
tone u pospani žamor u prostoriji, kao glas seoskog sveštenika što se
jednolično valja kroz molitve, nimalo glasniji od muve što zuji u uglu i
udara u staklo; krajičkom oka primeti on kako glavni tužilac priguši
zev, i pomisli: učinio sam ono za šta sam mislio da mi nikada neće poći
za rukom, spojio sam preljubu, incest, zaveru i izdaju, i napravio od
njih rutinske stvari. Nije nama ovde potrebno nekakvo lažno
uzbuđenje. Ovo je, naposletku, sudnica, a ne rimski cirkus.

Razvukle se presude; opsežan je to posao; sud traži jezgrovitost, bez
govora, moliću, jedna reč biće sasvim dovoljna: devedeset pet njih kažu
da je kriva, nijedan da nije. Kad Norfok počinje da čita osudu, ponovo
se diže galama, i oseća se pritisak onih ljudi spolja koji pokušavaju da
uđu, pa se stiče utisak da se cela dvorana lagano ljulja, kao lađa u
sidrištu. – Njen rođeni ujak!, zavapi neko, i vojvoda tresne pesnicom o
sto, pa pripreti da će biti klanja. Posle toga nastaje kakva-takva tišina;
zatišje mu omogućava da privede kraju: – ... osuda tvoja narečena je:
spaljena bićeš ovde, u Kuli, ili će ti glava odrubljena biti, po kraljevoj
želji koja će naknadno biti obnarodovana...

Jedan od sudija ispusti prigušen krik. Čovek se nagnuo napred,

mahnito šapuće nešto; Norfok je razjaren; advokati se okupili u gomilu,
plemići istežu vratove da vide zbog čega je došlo do odugovlačenja.
Kromvel prilazi krupnim koracima. – Ovi ljudi mi govore da nisam
uradio kako valja – kaže Norfok – da ne mogu da kažem ili spaljivanje
ili odrubljivanje glave, da moram da kažem samo jedno, a oni mi vele
da mora da bude spaljivanje, jer takva je kazna za ženu kad počini
izdaju.

– Milord Norfok je uputstva dobio od kralja. – Kromvelova je
namera da otkloni svaki prigovor, što on i čini. – Fraza je takva, kraljeva
želja će biti obnarodovana i, sem toga, nemojte mi govoriti šta se može,
a šta ne može, pošto nikad dosad nismo sudili jednoj kraljici.

– Rešavamo sve u hodu – kaže lord kancelar predusretljivo.
– Kažite do kraja to što imate – posavetuje on Norfoka, pa se vrati
nazad.
– Mislim da je sve rečeno – kaže Norfok češkajući se po nosu. – ...
glava odrubljena biti, po kraljevoj želji koja će naknadno biti
obnarodovana.
Vojvoda završava tišim glasom, kao da s nekim razgovara; kraljica
završetak rečenice nije ni čula. Suština joj, međutim, neće promaći.
Kromvel je posmatra kako ustaje sa stolice, i dalje sabrana, i pomisli:
ona u ovo ne veruje; zašto li ne veruje? Pogled mu odluta ka mestu gde
se majao Frensis Brajan, ali glasnik je već otišao.
Sada počinje suđenje Rokfordu; moraju Anu da izvedu pre nego što
njen brat uđe. Raspršila se ona svečanost trenutka. Stariji članovi suda
moraju da se otklate napolje, da pišaju, a mlađi da protegnu noge,
tračare, i sakupe najnovije opklade na oslobađajuću presudu za
Džordža. Kladioničari su mu naklonjeni, mada se na njegovom licu, dok
ga uvode u sudnicu, vidi da ne gaji lažne nade. Onima koji su uporno
tvrdili da će Džordž dobiti oslobađajuću presudu, Kromvel je rekao:
„Ukoliko lord Rokford može da zadovolji ovaj sud, može odavde da
ode slobodan. Hajde da vidimo kakvu je odbranu pripremio.”
Samo se jednoga on zaista plaši: da Rokford ne bude osetljiv na istu
vrstu pritiska kao ostali ljudi, iz tog razloga što on za sobom ne ostavlja
nikog ko mu je drag. Žena ga je izdala, otac ga je napustio, a ujak
njegov predsedava sudom. Kromvel očekuje da će Džordž govoriti

rečito i s puno duha, i u pravu je. Pošto su mu pročitane; sve tačke
optužnice, Džordž zatraži da mu ih čitaju ponovo, jednu. po jednu,
stavku po stavku; – Jer šta je ovozemaljsko vreme vaše gospodo, spram
božjeg jemstva za život večni? – Na licima se vide osmesi; dive se ljudi
njegovoj uglađenosti. Bolen se sada obraća direktno njemu, Kromvelu. –
Čitajte mi ih jednu po jednu. Vremena, mesta. Zbuniću vas.

Ali bitka nije ravnopravna. Kromvel ima svoje papire i, ako dođe do
toga, može da ih spusti na sto, i nastavi dalje bez njih; ima on svoju
uvežbanu memoriju, poslovičnu prisebnost, glas kojim uvek govori kad
je u sudnici, glas koji ne troši grlo, kao i prefinjenost u manirima koja ne
troši osećanja; a ako Džordž misli da će se ovaj izgubiti čitajući
pojedinosti o milovanjima, i ko je koga, onda Džordž ne zna odakle on,
Kromvel, dolazi; ne zna vremena i manire koji su oblikovali prvog
sekretara. Neće mnogo proći, a lord Rokford će glasom podsećati na
rovitog, uplakanog dečaka; bori se za goli život, a tako je nedorastao
čoveku koji deluje ravnodušan prema ishodu; neka sud, ako tako želi,
donese i oslobađajuću presudu, naći će se posle i drugi sud, ili drugi
postupak, ne ovako zvaničan, posle kojeg će od Džordža ostati
smlavljen leš. Kromvel, sem toga, misli da će se ubrzo mladi Bolen
razbesneti, da će iskazati prezir koji gaji prema Henriju, a onda će s
njim biti gotovo. Dodaje Rokfordu papir: – Ovde su napisane određene
reči za koje je kraljica rekla da ih je izgovorila u razgovoru sa vama, i da
ste ih vi posle preneli drugima. Ne morate naglas da ih čitate. Samo
kažite sudu: prepoznajete li ove reči?

Džordž se smeje prezrivo. Uživa u trenutku, zlobno se smeška;
uzme vazduha, pa naglas pročita reči. „Kralj nije u stanju ništa da uradi
sa ženom, nema ni umeća ni snage.”

Pročitao je to zato što misli da će se publici dopasti. I dopalo im se,
mada se u tom smehu oseća preneraženost, neverica. Ali sudije – a one i
jesu važne – oglašavaju se bučnim siktajem negodovanja. Džordž
podiže pogled. On širi ruke. – Nisu to moje reči. Nisu one moje.

Ali jesu njegove, sada. U jednom nastupu kočopernosti, da bi od
publike dobio aplauz, osporio je naslednu liniju, omalovažio kraljeve
baštinike; mada mu je unapred skrenuta pažnja da ne čini to. On,
Kromvel, klima glavom. – Čuli smo da širite glasine kako princeza

Elizabeta nije kraljevo dete. Izgleda da je tako. Širili ste ih čak i po ovoj
sudnici.

Džordž ćuti.
Kromvel slegne ramenima i okreće se. Teško je Džordžu što ne može
čak ni da pobroji tačke optužnice koje ga terete a da samim tim ne
postane kriv po svakoj od njih. Kao tužilac, Kromvel bi više voleo da se
teškoće koje kralj ima ne pominju; a opet, manja je sramota za Henrija
da se to kaže pred sudom nego da se priča po ulicama i krčmama, gde
pevaju baladu o kralju Malokuranu i njegovoj ženi veštici. U takvim
okolnostima, čovek optužuje ženu, tako najčešće biva. Ponekad biva da
je ona učinila nešto, ili nešto rekla, ili ga mrko pogledala kad je on
omanuo, ponekad je to onaj prezriv izraz na njenom licu. Henri se boji
Ane, pomisli Kromvel. Ali s novom ženom vratiće mu se polna moć.
On se pribira, prikuplja papire; sudije žele da većaju. Slučaj protiv
Džordža, ako ćemo pravo, prilično je klimav, ali ako ova optužnica
bude odbačena, Henri će već naći neki drugi razlog da ga izvede pred
sud, a tada će teže biti pogođena i njegova šira familija, ne samo
Bolenovi već i Hauardovi; upravo zato mu, misli Kromvel, ujka Norfok
i neće dozvoliti da umakne. A niko nije odbacio ove tačke optužnice kao
neverovatne, ni u ovom postupku, ni na suđenjima koja su mu
prethodila. Postalo je to već nešto u šta se može verovati, to da su ovi
ljudi kovali zaveru protiv kralja i imali snošajeve s kraljicom: Veston
zato što je nesmotren, Brerton zato što je ogrezao u greh, Mark zato što
je častoljubiv, Henri Noris zato što je kao član porodice, zato što je tu,
blizu, pa je pobrkao samoga sebe sa kraljem, i, naposletku, Džordž
Bolen, ne uprkos tome što joj je brat, već upravo zato što joj je brat.
Bolenovi će, to svi znaju, učiniti sve što je potrebno da bi vladali; ako se
Ana Bolen na presto popela gazeći po leševima palih, što ne bi na taj
presto posadila i jedno bolenovsko kopile?
Kromvel podiže pogled ka Norfoku, ovaj mu klimne glavom.
Presuda ne dolazi u pitanje, kao ni kazna. Jedino iznenađenje je Hari
Persi. Erl ustaje sa svog mesta. Stoji, blago otvorenih usta, i tada se
spušta tišina, ne ono šušketanje, s ponekim prošaputanim izvinjenjem,
kakvo je do toga časa vladalo u sudu, već nepomičan muk iščekivanja.
Kromvel razmišlja o Gregoriju: hoćeš da me slušaš dok držim govor? A

onda erl klone, zaječi, presamiti se i, uz kloparanje i tup udarac, tresne o
pod. Istoga časa, oko tela koje leži jate se stražari, i nastaje veliki metež:
– Hari Persi je umro!

Teško da je umro, pomisli Kromvel. Povratiće oni njega. Sredina je
popodneva, toplo je i zagušljivo, i sam taj dokazni materijal, a kamoli
pisane izjave, oborile bi s nogu i zdravog čoveka. Plava tkanina prostrta
je preko novih dasaka na podijumu na kojem sede sudije, i Kromvel
gleda kako stražari cepaju tkaninu, otkidaju je od patosa, i prave
improvizovano ćebe na kojem će nositi erla; i tad ga žigne uspomena,
Italija, vrućina, krv, diži, kotrljaj i spuštaj umirućeg na upletene
abajlije52, a same te abajlije pokupili s lešina, pa ga nosi onda u senku
zida – čega li beše, crkve, seoske kuće? – samo da bi tamo mogao da
umre, psujući, nekoliko minuta kasnije, dok je pokušavao da natrpa
creva natrag u ranu iz koje su se prosula, kao da ne želi aljkav da ode sa
ovoga sveta.

Kromvelu je pripala muka, i on seda pored državnog tužioca.
Stražari iznose erla; ovome se klati glava, oči su mu sklopljene, noge
landaraju. Onaj što sedi do Kromvela progovara: – Još jednog čoveka je
kraljica upropastila. Godine će proći a mi nećemo znati koliko takvih
ima.

Istina je to. Ovo suđenje je, u stvari, samo privremeno rešenje,
sredstvo da se Ana otera, a Džejn dovede. Učinak još nije ispitan, odjeci
se još ne čuju; ali Kromvel očekuje potres u samom srcu političkog tela,
bućkanje u stomaku države. Ustaje i odlazi do Norfoka, požuruje ga da
nastavi sa suđenjem. Džordž Bolen – negde na pola puta između
suđenja i osude – izgleda kao da bi i on mogao da padne u nesvest, a
počeo je i da plače. – Pomozite lordu Rokfordu da sedne – kaže
Kromvel. – Dajte mu nešto da popije. – Jeste on izdajica, ali je ipak erl;
može i sedeći da sasluša smrtnu presudu.

Sutradan, 16. maja, eto njega, Kromvela, u Kuli, s Kingstonom je, u
upravnikovom stanu. Kingston se sekira zato što ne zna kakvo gubilište
da pripremi za kraljicu; izrečena joj je sumnjiva kazna, pa sad treba
sačekati kralja da kaže šta ima. Sa kraljicom je, u njenim odajama,
Kranmer, koji je došao po njenu ispovest, a on će već umeti da joj

nagovesti, na fin način, da joj je bolje da sarađuje jer će se tako poštedeti
bola. I da u kraljevom srcu još ima milost.

Stražar na vratima obraća se upravniku Kule: – Tu je neki gost. Nije
kod vas došao, ser. Ni kod gospodar Kromvela. Gospodin je stranac.

To je Žan de Dentvil, koji je ovde boravio u poslanstvu negde u
vreme Aninog krunisanja. Žan mirno stoji na vratima: – Rekoše mi da
ću vas naći ovde, a kako vremena nema...

– Dragi moj prijatelju. – Grle se. – Uopšte nisam znao da ste u
Londonu.

– Idem, evo, pravo s broda.
– Da, to se vidi.
– Nisam ja mornar. – Ambasador sleže ramenima; ili se, ako ništa
drugo, debela postava njegovog prsluka diže, pa spušta; u to ugodno,
toplo jutro, on je odeven višeslojno, što zbunjuje čoveka, jer po
njegovom izgledu reklo bi se da je novembar. – Bilo kako bilo, pomislio
sam da je najbolje da dođem ovamo i uhvatim vas pre nego što se
vratite u kuglanu, a verujem da to uglavnom i radite u vreme kad bi
trebalo da primate naše emisare. Ja sam poslat da sa vama razgovaram
o mladom Vestonu.
Bože blagi, pomisli Kromvel, zar je ser Ričard Veston uspeo da
podmiti kralja Francuske?
– Stigli ste u pravi čas. Osuđen je na smrt, pogubljenje je sutra. Šta s
njim?
– Nelagodno se oseća čovek – veli ambasador – kad vidi da se
plemstvo kažnjava. Taj mladić je, izvesno, kriv zbog jedne pesme, ili
dve, koje je napisao? Što je delio komplimente i zbijao šale? Možda bi
kralj, ipak, mogao da mu poštedi život. Razumno bi bilo da mu se
onda, kroz godinu ili dve, toplo preporuči da se skloni sa dvora – da
otputuje, možebiti?
– On, gospodine, ima ženu i malog sina. Ni pomisao na njih nije ga
sputavala u njegovom ponašanju.
– Tim gore ako ga kralj osudi na smrt. Zar Henri ne mari za
reputaciju milosrdnog vladara koja ga prati?
– O, mari. Mnogo o tome priča. Gospodine, moj vam je savet da
Vestona zaboravite. Koliko god moj gospodar uvažavao i poštovao

vašega, neće mu se ni najmanje svideti ako se kralj Fransoa umeša u
nešto što je, na kraju krajeva, porodična stvar, nešto što moj gospodar
oseća kao stvar vrlo intimnu.

Dentvil je zaintrigiran. – Moglo bi se to, znači, nazvati porodičnim
pitanjem.

– A vi, primećujem, ne tražite milost za lorda Rokforda. On je bio
ambasador, očekivalo bi se da će kralj Francuske biti više zainteresovan
za njega.

– E da – kaže ambasador. – Džordž Bolen. Može se razumeti to da
dolazi do promene režima, i svega što to sa sobom nosi. Ceo francuski
dvor nada se, naravno, da Monsenjer neće biti upropašćen.

– Viltšir? On je valjano služio Francuzima, vidim da će vam
nedostajati. Njemu, zasad, ne preti nikakva opasnost. Ne možete,
naravno, očekivati da će biti uticajan kao ranije. Promena režima, ko što
rekoste.

– Smem li reći da... – ambasador zastane da otpije gutljaj vina i
gricne kolač s oblandama koji mu je prinela Kingstonova posluga – ...
da je nama u Francuskoj cela ova rabota potpuno neshvatljiva? Ako već
želi da se otarasi konkubine, Henri bi to svakako mogao da uradi i u
tišini? Ne razumeju Francuzi sudove i parlamente. Za njih, najbolje se
radi kad se radi u potaji. – Ako već mora svoju sramotu da pokazuje
pred celim svetom, onda bi svakako jedna ili dve preljube poslužile
svrsi? Nego, Kremijele – ambasador ga samo okrzne pogledom – nas
dvojica možemo da razgovaramo kao muškarac s muškarcem, je li
tako? Ključno je pitanje da li to može i Henri? Zato što mi čujemo ovu
priču: on se taman priprema, a onda mu žena uputi pogled, i to pogled
određene vrste. I njega izda svaka nada. Nama to liči na vradžbine,
pošto su upravo veštice najčešće te koje muškarcima oduzimaju polnu
moć. Ali – dodaje on, sa izrazom skeptičnog prezira – ne mogu da
zamislim da jedan Francuz baš toliko zanemoća.

– Morate razumeti – kaže Kromvel – da je Henri, premda u svakom
pogledu muškarac, ipak plemenitog roda, a ne neki probisvet što
grokće po jendecima sa... pa, neću ništa reći o kraljevom izboru kad je o
ženama reč. Ovi poslednji meseci – on zastane da uzme vazduha – a
naročito poslednje nedelje, bile su za mog gospodara vreme velikog

iskušenja i patnje. Sada želi da bude srećan. Nemojte sumnjati da će
ovaj novi njegov brak doneti zemlji sigurnost i pogodovati blagostanju
Engleske.

Govori kao da piše; već on svoju verziju pretače u depeše.
– O da – kaže ambasador. – Ona mala. Nemaš od koga da čuješ da je
pohvali, bilo po lepoti, bilo po pameti. Neće se valjda stvarno oženiti
njome, još jednom beznačajnom ženom? Kad od cara dobija tako
unosne ponude... Ili se bar tako priča. Sve je nama jasno, Kremijele. Kao
muškarac i žena, kralj i konkubina možda i jesu imali svoje nesuglasice,
ali nisu njih dvoje bili jedini na svetu, nije ovo rajski vrt. Kad se sve
sabere, ona zapravo ne odgovara toj novoj politici. Stara kraljica je, na
izvestan način, konkubinu štitila, a otkako je ona umrla, Henri
neprestano smišlja kako da od sebe ponovo načini čoveka dostojnog
poštovanja. Zato mora da se oženi prvom poštenom ženom koju sretne,
a u stvari mu nije važno da li je ona u srodstvu sa carem ili nije, zato što
je sada, kad Bolenovih više nema, Kremijel u punom zamahu, a on će
sigurno savet popuniti valjanim imperijalistima. – Usna mu se savija u
uglu; mogao bi to biti i osmeh. – Kremijele, voleo bih da mi kažete
koliko vas car Karlo plaća. Ni najmanje ne sumnjam da bismo mogli da
vam izađemo u susret sa istim iznosom.
Kromvel se smeje. – Vaš gospodar sedi na trnju. On zna da mom
kralju stiže novac. I plaši se da bi moj gospodar mogao da poseti
Francusku, i to pod punom ratnom spremom.
– Vi znate koliko dugujete kralju Fransoau. – Ambasadoru ovo nije
po volji.
– Samo naši pregovori, koje vodimo na najlukaviji i najsuptilniji
način, zaslužni su za to što papa već nije precrtao vašu zemlju sa liste
hrišćanskih naroda. Mi smo vam, smatram, bili odani prijatelji,
zastupajući vašu stvar bolje nego vi sami.
Kromvel klima glavom. – Uvek uživam da slušam Francuze kako se
hvale. Hoćete li u toku ove nedelje da ručamo zajedno? Kad se ovo
završi? Kad vam ta mučnina prođe?
Ambasador naginje glavu u stranu. Značka na kapi se presijava,
žmirka; srebrna lobanja. – Izvestiću svoga gospodara da, nažalost, moj
pokušaj u vezi sa Vestonom nije urodio plodom.

– Kažite da ste prekasno stigli. Omela vas plima.
– Ne, reći ću da me je omeo Kromvel. Uzgred, vi znate šta je Henri
uradio, zar ne? – Ambasador kao da je živnuo. – Prošle nedelje poslao je
po francuskog dželata. Neće dželata iz vaših gradova, već čoveka koji
seče glave u Kaleu. Nema, izgleda, tog Engleza kome bi on poverio
zadatak da njegovoj ženi odrubi glavu. Pitam se samo što je ne izvede
napolju sam i ne zadavi je nasred ulice.
Kromvel se okreće prema Kingstonu. On je sad već stariji čovek, i
mada ga je, ima tome petnaest godina, kralj nekim poslom slao u
Francusku, otada se tamošnjim jezikom nije mnogo služio; kardinalov
savet je, inače, glasio: govori engleski, i to da te svi čuju. – Jesi li čuo
ovo? – pita ga Kromvel. – Henri dovodi glavoseču iz Kalea.
– Tako mi mise – kaže Kingston. – Je l’ to uradio još pre suđenja.
– Tako mi kaže gospodin ambasador.
– Raduje me ta vest – kaže Kingston, glasno i lagano. – Olakšanje je
to. Za mene. – Lupka se po glavi. – Razumeo sam da će unajmiti... – On
način pokret kao da glavu odseca mačem.
– Da, mačem – kaže Dentvil na engleskom. – Možete se nadati
vrhunskoj izvedbi. – On dotakne šešir. – Au revoir53 prvi sekretaru.
Prate ga pogledom dok izlazi. Predstava je to svoje vrste; sluge
ambasadorove moraju da ga umotaju u dodatne slojeve. Kad ga je
prethodni put neka misija dovela ovamo,vreme je provodio
preznojavajući se pod jorganima, pokušavajući sa znojem da izbaci
groznicu koju je pokupio pod uticajem engleskog vazduha, vlage i
uporne hladnoće.
– Mali naš Žan – kaže Kromvel gledajući za ambasadorom. – I dalje
se boji engleskog leta. A i kralja – kad je prvi put išao na prijem kod
Henrija, drhtao je kao prut od straha. Morali smo da ga pridržavamo,
Norfok i ja.
– Jesam li ja to pogrešno shvatio – veli upravnik – ili on to reče da je
Veston kriv zbog pisanja pesama?
– Tako nešto. – Ana je, izgleda, bila kao knjiga koja otvorena leži na
stolu, tako da svako može da ispiše nešto na njenim stranama, dok bi to
pravo smelo da pripada samo njenom mužu.
– Nego, nešto mi se mota po glavi – kaže upravnik. – Jeste li vi ikada

videli ženu kako gori? Takvom prizoru ne bih želeo da prisustvujem,
tako mi vere u Boga.

Uveče 16. maja, dolazi Kranmer da ga vidi; arhibiskup izgleda
bolesno, senovite brazde pružaju se od nosa do brade. Gde li su bile pre
mesec dana? – Hoću da se sve ovo završi – kaže on – pa da se vratim u
Kent.

– Tamo te čeka Greta? – pita Kromvel blago.
Kranmer klima glavom. Njemu je, očigledno, teško da izgovori ime
svoje žene. Prestravi se svaki put kad kralj pomene brak, a ovih dana,
razume se, kralj malo toga sem braka i pominje. – Ona se plaši da će se
kralj, kad dođe nova kraljica, ponovo okrenuti Rimu, i da ćemo nas
dvoje morati da se razdvojimo. Ja joj kažem: ma neće, znam ja koliko je
čvrsta kraljeva rešenost. Ali da li će promeniti mišljenje, pa da sveštenik
može neskriveno da živi sa suprugom... Kad bih mislio da za tako nešto
nema nade, mislim da bi onda bilo na mestu da je pustim da ode kući,
pre nego što tamo ne bude više ničega za nju. Znaš i sam kako je to,
prođe nekoliko godina, ljudi počnu da umiru, zaborave te, ti zaboraviš
maternji jezik, ili tako bar ja to zamišljam.
– Nada svakako postoji – odlučno će Kromvel. – I kaži joj da ću ja, u
roku od nekoliko meseci, u novom parlamentu, izbrisati sve što je od
Rima zaostalo u zakonicima. A onda, znaš – nasmeši se on – kad
imovina bude preneta... pa, kad se jednom sredstva usmere u džepove
Engleza, oni neće posle hteti da to što su dobili prespu u papine
džepove. – I pita još: – Kako ti se čini kraljica, je l’ ti se ispovedila?
– Nije. Nije još vreme. Ispovediće se ona. Na kraju. Ako do toga
dođe.
Drago mu je zbog Kranmera. Šta bi u ovom trenutku bilo gore?
Slušati ženu koja je kriva, a sve priznaje, ili slušati neku nedužnu kako
moli za milost? A pritom, i u jednom i u drugom slučaju, obavezati se
na ćutanje? Možda će Ana sačekati dok ne bude više nikakve nade da
će izvršenje kazne biti odloženo, možda će do poslednjeg časa čuvati
svoje tajne. Razume to Kromvel. I on bi postupio isto.
– Rekao sam joj da je sve već spremno – kaže Kranmer – za
saslušanje povodom poništenja braka. Rekao sam joj da će to biti u
Lambetu, sutra. A ona me pita: hoće li i kralj biti tamo? Neće biti,

gospođo, kažem joj ja, poslaće svoje prokuratore. A ona će: zauzet je sa
onom Simorovom, pa onda prekori sebe, kaže: ne bi trebalo da govorim
protiv Henrija, zar ne? Ne bi to bilo mudro, kažem joj ja, a ona će: mogu
li ja lično da dođem tamo u Lambet, da govorim u svoje ime? Ne
možete, velim joj ja, nema ni potrebe, imenovani su prokuratori koji će
govoriti u vaše ime. Potištena, tako mi je izgledala. Ali onda je rekla:
kažite mi šta kralj želi da potpišem. Šta god kralj želi, ja pristajem.
Možda će mi dozvoliti da odem u Francusku, u manastir. Želi li on,
možda, da kažem da sam se svojevremeno udala za Harija Persija?
Gospođo, kažem ja njoj, erl poriče to. A ona se smeje.

Kromvel je sumnjičav. Čak i da sve otkrije, čak i da u potpunosti, do
poslednje pojedinosti, prizna krivicu – to Ani ne bi pomoglo, ne sada,
mada je moglo da joj pomogne pre početka suđenja. Kralj ne želi da
misli o svojim ljubavnicama, sadašnjim ili bivšim. On ih je iz sećanja
izbrisao. I nju. Ne bi ona poverovala koliko ju je Henri izbrisao iz svog
života. Juče je rekao: „Nadam se da će ove moje ruke uskoro prigrliti
Džejn.”

– Ne može ona sebi da predstavi da ju je kralj napustio – kaže
Kranmer. – Ni mesec nije prošao otkako je naterao carevog ambasadora
da joj se pokloni.

– Mislim da je on to uradio za sopstveni račun. Ne zbog nje.
– Ne znam – kaže Kranmer. – Meni se činilo da je voli. Mislio sam da
su i dalje bliski, sve doskora. Sad mi, eto, nema druge nego da mislim
kako ništa ne znam. O muškarcima. I o ženama. O svojoj veri, i onome
u šta veruju drugi.
„Hoću li ja otići u raj?”, upitala me je ona. „Pošto sam, za života,
učinila mnoga dobra dela.”
Isto je pitala i Kingstona. Možda svima postavlja isto to pitanje.
– Ona govori o delima. – Kranmer vrti glavom. – A veru ne pominje.
I nadam se da je shvatila, kao što ja sada shvatam, da nas ne spasavaju
naša dela, već jedino žrtva Hristova, i da spasenje počiva u njegovim
zaslugama, ne u našim.
– Pa, ja ne mislim da bi trebalo sad da izvučeš zaključak da je ona
sve vreme bila za papu. Kako bi joj to pomoglo?
– Žao mi je zbog tebe – kaže Kranmer. – Što ti je zapala odgovornost

da sve to razotkrivaš.
– Nisam znao šta ću otkriti, kad sam počinjao. To i jeste jedini razlog

što sam u stanju ovo da uradim, zato što svaki novi momenat za mene
predstavlja iznenađenje. – Pomisli kako se Mark hvalisao, pa kako su
gospoda, pred sudom, uzmicala jedan od drugoga, izbegavaj ući jedan
drugome pogled; naučio je neke stvari o ljudskoj prirodi koje mu ranije
nisu bile znane. – Gardiner galami po Francuskoj kako zna detalje, ali
meni, nekako, nije do toga da beležim svaku pojedinost, toliko su
gnusne.

– Zataškaj onda to – saglasan je Kranmer. Mada kralj sam, po svemu
sudeći, nije s raskida kad dođe do detalja. Kaže Kranmer: – Svuda nosa
sa sobom onu knjigu koju je napisao. Pokazao mi ju je pre neko veče, u
kući biskupa karlajskog, znaš da je Frensis Brajan to tamo uzeo pod
zakup? Usred zabave koju je Brajan priredio, izvadi kralj svoj tekst i
počne naglas da čita, i celo društvo moralo je da sluša. Bol ga je pomeo.

– U to nema sumnje – kaže Kromvel. – Nego, Gardiner će biti
zadovoljan. Rekao sam mu da će on iz svega izaći kao pobednik, kad
dođe do podele plena. Što se položaja tiče, mislim, i penzija i prihoda
koji se sada vraćaju kralju.

Ali Kranmer ga ne sluša. – Kaže meni ona: kad umrem, neću li i tad
biti kraljeva žena? Nećete, gospođo, kažem ja njoj, jer kraljev brak biće
tad poništen, a ja sam upravo i došao da zatražim vaš pristanak da se
brak poništi. Pristajem, kaže ona. I još će: ali hoću li i dalje biti kraljica?
A ja pomislim: po zakonu, biće kraljica. Nisam znao šta da joj kažem.
Ali ona je izgledala zadovoljna. A meni se to sve bilo tako odužilo. To,
vreme provedeno s njom. U jednom trenutku se smejala, a onda počne
da se moli, pa upadne u sekiraciju... Pitala me je za ledi Vuster, za dete
koje ova nosi. Rekla je, takođe, da misli da se dete ne pomera kako bi
trebalo, pošto je ledi sad već, jelte, u petom mesecu ili tako nešto, i da
ona misli da je to zbog toga što se ledi Vuster preplašila, ili je ophrvana
tugom zbog nje, Ane. Nije mi bilo pravo da joj kažem da je ta gospa
svedočila protiv nje.

– Raspitaću se ja – kaže Kromvel – o zdravlju ledi Vuster. Ali neću
pitati erla. On me je nešto mrko gledao. Ne znam iz kog razloga.

Raznorazni izrazi, listom nedokučivi, smenjuju se na

nadbiskupovom licu. – Zar ne znaš? Onda, dakle, nije istina ono što se
priča. Drago mi je zbog toga. – Kranmer okleva. – Zaista ne znaš? Po
dvoru se priča da je dete koje nosi ledi Vuster – tvoje.

Kromvel je zabezeknut. – Moje?
– Priča se da si sate i sate provodio sa njom, iza zatvorenih vrata.
– I to je dokaz za preljubu? Pa, kao što vidimo, i može da bude. Sad
sam gotov. Lord Vuster će me proburaziti.
– Ne izgledaš mi kao da se plašiš.
– Plašim se, ali ne lorda Vustera.
Više se plaši vremena koje dolazi. Ane koja se, mramornim
stepeništem, uspinje ka nebu, a od dobrih joj dela, kao dragulja, otežali
zglobovi na rukama i vrat.
– Ne znam zbog čega – kaže Kranmer – ali ona misli da još ima
nade.

Svih tih dana Kromvel nije sam. Saveznici ga motre. Ficvilijam je uz
njega, još uznemiren onim što mu je Noris samo u naznakama otkrio, a
potom povukao; neprestano o tome priča, opterećuje mozak, upinje se
da sastavi rečenice iz isprekidanih odlomaka. Nikolas Kerju je
uglavnom sa Džejn, a Edvard Simor je čas sa sestrom, čas kod kralja,
gde vlada atmosfera pune potčinjenosti i budnosti, dok kralj, nalik
minotauru, diše, neprimetan, u lavirintu odaja. Jasno je Kromvelu da to
njegovi novi prijatelji štite sopstvena ulaganja. Motre na njega tražeći
ma i najmanji znak kolebanja. Želeli bi da se on do grla zaglibi u stvar,
kako bi njima bilo lakše da se snađu, i da se njihova ruka u svemu
ovome ne vidi, tako da ako kasnije kralj zbog nečega zažali, ili dovede u
sumnju tu žurbu sa kojom se stvari završavaju – nastrada on, Tomas
Kromvel, a ne oni.

Rič i gazda Rajotesli svaki čas dolaze. Kažu oni: – Želimo da
budemo uz vas, želimo da učimo, da vidimo kako vi to radite. – Ali ne
mogu oni ništa da vide. Kad je Kromvel bio još dečko, i zaputio se ka
Moreuzu bežeći od svoga oca, već u Doveru ostao je bez žute banke, pa
je počeo na ulici da izvodi trik sa tri karte. „Vidiš kraljicu. Dobro je
pogledaj. A sad... gde je kraljica?”

Kraljica mu je bila u rukavu. Novac – u džepu. Kockari su vikali:

„Bičem ćeš ti dobiti!”
Kromvel odnosi Henriju naloge, na potpis. Kingstonu još nije rečeno

kako će kažnjenici umreti. Kromvel mu obećava: nateraću kralja da se
dobro usredsredi. A onda kaže: – Veličanstvo, na Tauer Hilu nema
vešala, a mislim da ne bi bilo mudro da ih vodimo u Tajbern, tamo bi
rulja mogla da se otme kontroli.

– A što bi se otimala? – kaže Henri. – Narod Londona ne voli te ljude.
I ne poznaje ih, ako ćemo pravo.

– Ne poznaje, ali traži bilo kakav povod za nerede, a ako vreme i
dalje bude lepo...

Kralj gunđa. Vrio dobro. Glavoseča.
Zar i Mark? – U jednom trenutku obećao sam mu milost ukoliko sve
prizna, a vi znate da je sve priznao, i to od svoje volje.
– Je li došao Francuz? – pita kralj.
– Jeste, Žan de Dentvil. Podneo je predstavke.
– Ne – kaže Henri.
Ne taj Francuz. Misli na dželata iz Kalea. Kromvel kaže kralju: –
Mislite li da je još u Francuskoj, gde je kraljica, kao mlada, boravila na
dvoru, mislite li da su je još tamo iskvarili?
Henri ćuti. Prvo razmisli, pa onda progovara: – Oduvek je htela da
mi utuvi u glavu, upamti šta sam rekao... da mi utuvi u glavu sve
prednosti Francuske. Mislim da si u pravu. Razmišljao sam o svemu
tome, i ne bih rekao da joj je Hari Persi probio himen. Ne bi on lagao, zar
ne? Ne bi se zakleo u čast engleskog plemića. Ne, verujem da se
razvratu odala još na francuskom dvoru.
Ne može, tako, Kromvel da razluči da li dolazak glavoseče iz Kalea,
takvog majstora svog zanata, predstavlja ikakvu milost; ili je takav vid
oduzimanja života, u kraljičinom slučaju, prosto u saglasju s
Henrijevim strogim smislom za red.
Ali, razmišlja Kromvel, tim bolje ako Henri za Anin sunovrat
optužuje neke Francuze, neke tamo strance, neznane i, moguće, već i
pokojne. – Nije, znači, Vajat bio? – pita on.
– Ne – turobno će Henri. – Nije bio Vajat.
Bolje bi Vajatu bilo da do daljeg ostane tu gde je, razmišlja Kromvel.
Bezbednije je tako. Ali može mu se poslati jedna poruka, da mu se javi

da neće ići na sud. – Veličanstvo – kaže Kromvel – kraljica se žali na
dvorkinje. Želela bi da bude okružena ženama iz svojih privatnih odaja.

– Njeno domaćinstvo je raspušteno. Ficvilijam se za to pobrinuo.
– Sumnjam da su sve gospe otišle kućama. – Čekaju one, zna
Kromvel, po kućama svojih drugarica, da se pojavi nova gospodarica.
Henri će: – Ledi Kingston mora da ostane, ali ostale možete da
promenite. Ukoliko nađe neku voljnu da je služi.
Moguće je da Ana još ne zna da su je svi ostavili. Ako je Kranmer u
pravu, ona mašta kako njeni nekadašnji prijatelji liju suze za njom, dok
će se oni, u stvari, preznojavati od straha sve dok je njoj glava na
ramenima. – Neko bi trebalo da joj se smiluje – kaže Kromvel.
Henri gleda na papire koji su pred njim, kao da ne uopšte ne zna šta
je sve to.
– Smrtne presude. Da se odobre – podseti ga Kromvel. Stoji pored
kralja dok ovaj umače penkalo i ostavlja potpis na jednom po jednom
nalogu: četvrtasta, složena slova, što teško leže na papiru; muški
rukopis, kao tačka na „i”.

Kromvel je u Lambetu, pred sudom koji se sastao povodom
brakorazvodne parnice, upravo u vreme dok Anini ljubavnici stradaju;
ovo je poslednji dan procesa, mora biti poslednji. Kromvela na Tauer
Hilu zastupa bratanac Ričard, koji mu donosi vest kako je sve tamo
prošlo. Rokford je održao rečitu besedu, i činilo se da u potpunosti
vlada sobom. Prvo je ubijen on, i to iz trećeg udarca sekirom; posle toga,
ostali nisu bogzna šta rekli. Svi su priznali da su grešnici, svi su kazali
da zaslužuju da umru, ali ni ovoga puta nisu rekli zbog čega; Mark,
koji je ostao za kraj, klizajući se po onoj krvi, zatražio je od Boga milost,
a od naroda da se moli za njegovu dušu. Dželat je u međuvremenu
očito primirio ruku, pošto su, posle početne greške, svi ostali umrli čisto.

Na papiru sve je rešeno. Kod njega su zapisnici sa suđenja koje će
poneti u Kuću svitaka, da ili čuva, uništi ili zaturi negde, ali leševi
pokojnika prljav su, i neodložan, problem. Beživotna tela moraju prvo
da se natovare na kola i izvezu izvan zidina Kule; Kromvel ih vidi sad,
gomilu isprepletanih, obezglavljenih telesa, skaredno nabacanih, kao da
su na istom krevetu, ili kao da su, poput leševa u ratu, već bila i

sahranjena i ponovo otkopana. Pošto su leševi dopremljeni u tvrđavu,
sa njih se skida odeća, kao bakšiš za glavoseču i njegove pomoćnike, a
ostavljaju se samo u košuljama. Uz zidine Svetog Petra u lancima54,
skutrilo se crkveno groblje; pokojnici nižeg roda biće sahranjeni tu, dok
će Rokford otpočinuti sam, u podu kapele. Na mrtvima sada nema
staleških oznaka, što izaziva zabunu. Jedan od onih što su nosili leševe
reče: idite po kraljicu, ona zna kako svakom od ovih izgleda ona stvar;
ali ostali su se, priča Ričard, na to ostrvili na toga. Čega se sve tamničari
ne nagledaju, kaže Kromvel, nije ni čudo što ne znaju više šta treba, a
šta ne treba reći. – Video sam Vajata, gledao me je kroz rešetke na Bel
Taueru – kaže Ričard. – Dao mi je znak odozgo, i ja sam hteo da ga
ohrabrim, da mu dam nadu, ali nisam znao kako da mu to pokažem.

Pustiće oni Vajata, kaže Kromvel. Ali možda ne dok je Ana živa.
Sati koji prethode tom događaju izgledaju dugi. Ričard ga grli; kaže:
– Da je vladala duže, bacila bi nas psima da nas pojedu.
– Da smo je pustili da vlada duže, to bismo i zaslužili.

U Lambetu su prisutna dva prokuratora, kraljičini zastupnici; u
ulozi kraljevih zamenika, tu su dr Bedil i dr Tregonvel, a prisutan je i
Ričard Sampson, kao advokat njegov. I on je tu, on, Tomas Kromvel;
kao i lord kancelar, i ostali članovi saveta, uključujući vojvodu od
Safoka, čiji su bračni odnosi takođe u toj meri zamršeni da je u
međuvremenu izučio kanonsko pravo u određenoj meri, gutajući nova
znanja kao što dete pije lek; danas je Brendon sedeo, pravio grimase i
meškoljio se u stolici dok su sveštenici i advokati ispitivali okolnosti.
Razgovarali su o Hariju Persiju, i usaglasili se oko toga da od njega ne
bi imali nikakve koristi. – Nikako mi nije jasno kako nisi uspeo da ga
pridobiješ, Kromvele, za saradnju– kaže vojvoda. Nevoljno su
razgovarali i o Meri Bolen, i složili se da bi ona mogla da predstavlja
prepreku; mada je u tome kralj kriv kao što bi i svaki drugi bio na
njegovom mestu, jer sigurno je znao da ne može da stupa u brak sa
Anom ako je prethodno spavao sa njenom sestrom? Pretpostavljam,
uključio se Kranmer blagim tonom, da to u datom trenutku nije bilo
sasvim očigledno. Bilo je veze sa bliskom srodnicom, to je jasno, ali kralj
je od pape dobio oprost grehova, i smatrao to i dalje validnim. Nije znao

da, u jednoj tako ozbiljnoj stvari, papa ne može da prašta; to pitanje biće
rešeno kasnije.

Ama baš nikakvih razloga za zadovoljstvo nema. Najednom, kaže
vojvoda: – Dobro, svi vi znate da je ona veštica. A ako ga je
veštičarenjem navela na brak...

– Ne bih rekao da kralj misli tako – kaže on; on, Kromvel.
– O, nego šta nego misli – veli vojvoda. – Mislio sam da smo mi
ovamo i došli da bismo o tome razgovarali. Ako ga je vradžbinama
naterala da se oženi njome, onda je taj brak ništavan, po mom
poimanju. – Vojvoda sedne, prekrstio ruke.
Prokuratori se zgledaju. Sampson pogleda u Kranmera. U vojvodu
ne gleda niko. Najzad će Kranmer: – Ne moramo sa tim da izlazimo u
javnost. Možemo da objavimo ukaz, ali da razlozi ostanu pod velom
tajnosti.
Svi su odahnuli. – Pretpostavljam da i u tome ima neke utehe – kaže
Kromvel – da bar ne moramo javno da se izlažemo podsmehu.
– Istina je tako retka i dragocena da se ponekad mora držati pod
ključem – kaže lord kancelar.
Vojvoda od Safoka hita ka svojoj barži, vičući usput da se, konačno,
oslobodio Bolenovih.

Okončanje prvog kraljevog braka dugo je trajalo, bilo je javno i
predmet rasprava širom Evrope, ne samo na državnim savetima već i
po pijacama. Kraj ovog drugog, ukoliko pristojnost prevlada, biće brz,
daleko od očiju javnosti, niko o njemu neće pričati, i sve će se odigrati
pod velom tajnosti. A opet, neophodno je da događaju prisustvuju grad
i uglednici. Kula je varoš za sebe. Oružarnica je to, i palata, i kovnica.
Radnici svih vrsta i činovnici dolaze i odlaze. Ali Kulom se može
upravljati, a stranci se mogu evakuisati. Kingstonu će Kromvel poveriti
zadatak da obavi to. Ana je – Kromvel sa žaljenjem prima tu vest –
pobrkala datum pogubljenja, pa je na dan 18. maja ustala u dva ujutro
da se moli, poslavši po milodarnika i Kranmera, da joj dođu u zoru
kako bi se očistila od grehova. Niko joj, očigledno, nije rekao da
Kingston, bez greške, dolazi u zoru na dan izvršenja kazne da opomene
osobu koja treba da umre da je vreme da se pripremi. Nije Ana

upoznata sa protokolom, a i zašto bi bila? Sagledajte to, kaže Kingston,
iz mog ugla: pet smrti za jedan dan, i onda još da budeš spreman za
kraljicu Engleske sutradan? Kako ona da umre kad nema gradskih
zvaničnika koji bi trebalo da prisustvuju? Stolari još prave gubilište na
Tauer Grinu, mada ona, hvala bogu, iz kraljevskih odaja ne može da
čuje kucanje čekića.

Upravniku je, ipak, žao zbog njene omaške; naročito pošto posledice
te greške traju dugo, sve do poznog prepodneva. Cela situacija
predstavlja veliki napor i za njega i za njegovu ženu. Umesto da se
raduje novom svitanju, prenosi upravnik, Ana je plakala, i govorila
kako joj je žao što neće umreti tog dana; želi, kaže, da je patnja već iza
nje. Saznala je za francuskog dželata. – Rekao sam joj – kaže Kingston –
da je ništa neće boleti, da se to radi neprimetno. – Ali ona se, veli
Kingston, opet uhvatila za vrat. Pričestila se, zaklevši se na telu božjem
da je nevina.

Što zacelo ne bi učinila, kaže Kingston, da je kriva? Ona oplakuje
muškarce koji su pali.

Zbija šale, kaže da će je upamtiti kao Anu Bezglavu, Annesam Tete55.

Kromvel kaže sinu: – Ako pođeš sa mnom da prisustvuješ ovome,
biće to možda i nešto najteže što ćeš uraditi u životu. Ukoliko možeš da
podneseš to i da ne kloneš, ljudi će to primetiti, i to će ti posle služiti na
čast.

Gregori ga samo pogleda. – Žena je – kaže – ne mogu.
– Biću pored tebe, da ti pokažem da možeš. Ne moraš da gledaš.
Dok duša napušta telo, mi klečimo, oborenih pogleda, i molimo se.
Gubilište je postavljeno na otvorenom, na mestu gde su se nekad
održavali turniri. Dve stotine pripadnika kraljevske garde okuplja se i
staje na čelo povorke. Jučerašnje šeprtljanje, zabuna oko datuma,
odlaganje, dezinformacije: ništa od toga ne sme da se ponovi. Kromvel
je poranio, još sipaju piljevinu, a sina je ostavio u Kingstonovom stanu,
sa ostalima koji pristižu: šerifima, gradskim većnicima, londonskim
zvaničnicima i dostojanstvenicima. On stoji sam na stepenicama što
vode na stratište, ispituje ih, da proveri da li mogu da izdrže njegovu
težinu; jedan od onih sa piljevinom obrati mu se: čvrsto je, gospodine,

svi smo trčali gore-dole, ali dobro, što ne biste i vi sami proverili.
Kromvel pogleda gore, a ono dželat već stigao, razgovara s Kristofom.
Mladić je lepo odeven, dobio je nešto novca da se obuče gospodski, tako
da ne možeš lako da ga razlikuješ od ostalih zvaničnika; sve je to zato
da se kraljica ne uznemiri, a ako dželat i upropasti odeću, barem nije
sam za nju platio. Kromvel mu prilazi.

– Kako ćeš obaviti ovo?
– Iznenadiću je, gospodine. – Prebacujući se na engleski, mladić
pokazuje na svoja stopala. Nosi meke cipele, nalik obući kakva se nosi
po kući. – Mač ona i ne vidi. Stavio sam ga ovde, u slamu. Odvući ću joj
pažnju na drugu stranu. Neće videti odakle joj prilazim.
– Ali meni ćeš pokazati.
Čovek slegne ramenima. – Ako baš želite. Jeste li vi Kremijel? Rekli
su mi da ste vi ovde glavni za sve. U stvari, šalili su se sa mnom, kažu:
ako padneš u nesvest kad vidiš koliko je ružna, ima tu jedan koji će
uzeti mač umesto tebe, zove se Kremijel, i takav je čovek da bi i Hidri
umeo glavu da odseče, mada ja nisam znao šta je to. A onda mi oni
rekoše da je to nekakav gušter ili zmija, i kako joj ti odsečeš jednu
glavu, a ono izrastu nove dve.
– U ovom slučaju neće – kaže on. Kad se s Bolenovima jednom svrši,
svršeno je s njima.
Oružje je teško, moraš obema rukama da ga držiš. U dužinu ima
bezmalo metar i dvadeset; pet centimetara je široko, zaobljeno pri vrhu,
dvoseklo. – Ovako se vežba – kaže čovek. Vrti se kao plesač u mestu,
visoko podignutih ruku i skupljenih pesnica, kao da steže balčak mača.
– Svakoga dana morate da radite sa oružjem, makar samo da
provežbate pokrete. Poziv može da stigne u svakom trenutku. Ne
ubijamo ih toliko mnogo po Kaleu, ali odlazimo u druge gradove.
– Dobar je to zanat – kaže Kristof. Voleo bi i on da uzme mač, ali se
njemu, Kromvelu, oružje još ne ispušta iz ruku.
Čovek kaže: – Rekoše mi da sa njom mogu da govorim na
francuskom, da će me razumeti.
– Da, učini tako.
– Ali ona će klečati, to joj mora biti unapred predočeno. Panja nema,
kao što vidite. Moraće da kleči uspravno, i da se ne pomera. Ako bude

mirna, sve će biti gotovo za tren. Ako ne bude, biće raskomadana.
Kromvel mu vraća oružje. – Ja ću odgovarati za nju.
A čovek će opet: – Sve je gotovo između jednog i drugog otkucaja

srca. Ona ničega nije svesna. I već je u večnosti.
Kromvel i Kristof odlaze. – Gospodaru – kaže Kristof – ovaj mi je

rekao da kažem ženama da joj obmotaju suknje oko stopala kad bude
klekla, za slučaj da padne nezgodno, pa da svet ne vidi ono što su tolika
fina gospoda već videla.

Ne zamera Kromvel mladiću zbog neotesanosti. Kristof je grub, ali
govori pravo. A kad kucne taj čas, pokazaće se, žene će to i same
uraditi. Mora da o tim stvarima razgovaraju među sobom.

Frensis Brajan se odnekud stvorio pored njega, skuvao se ispod
kožnog gunja. – Pa, Frensise?

– Moje je zaduženje da, čim se glava odvoji od tela, sednem na konja
i odnesem vest kralju i gospođici Džejn.

– Zašto? – hladno će Kromvel. – Misliš da bi glavoseča mogao na bilo
koji način da omane?

Još malo pa će devet sati. – Jesi li doručkovao? – pita Frensis.
– Ja uvek doručkujem – odgovara Kromvel. Ali se pita da li je kralj
jeo. – Henri gotovo da je i ne pominje – kaže Frensis Brajan. – Pomene je
samo kad priča kako ne može da shvati da se sve ovo dogodilo. Kad se
osvrne na poslednjih deset godina, sam sebe ne može da razume.
Ćute. – Eno ih – progovara Frensis – dolaze.
Svečana povorka, kroz kapiju Koldharbor; prvo gradski zvaničnici,
većnici i činovnici, potom garda. Usred njih stupa kraljica sa svojim
ženama. Na sebi ima haljinu od tamnog damasta i kratki ogrtač od
hermelina, a englesku kapu na glavi; za ovu priliku, da se pretpostaviti,
nosi je da bi što je više moguće sakrila lice, da se ne vidi izraz. Ogrtač od
hermelina, da nije on to Kromvelu odnekud poznat? Katarina je bila
umotana u njega, pomisli on, kad sam je poslednji put video. Ta krzna
su, znači, Anin poslednji plen. Tri godine prošlo je otkako je išla na
krunisanje, i hodala je tada po plavom suknu koje su prostrli celom
dužinom opatije – a ona je bila u poodmakloj trudnoći, i posmatrači su
je pratili zadržavajući dah; sada pak mora da nabada po grubom tlu, u

damskim cipelicama, praznog i lakog tela, s toliko ruku oko sebe, ruku
spremnih da je pridrže ako se spotakne. spremnih da je bezbedno
otprate u smrt. Jednom ili dvaput kraljica se zanese, i cela povorka
mora da uspori; ali nije se spotakla, okreće se i gleda iza sebe. Kranmer
je ranije rekao: „Ne znam zbog čega, ali ona misli da još ima nade.” I
dame su lica pokrile velovima, čak i ledi Kingston; ne žele da ih
ubuduće povezuju sa tim što su radile ovoga jutra, ne žele da njihovi
muževi i prosci pomisle na smrt kad ih pogledaju.

Gregori je zauzeo mesto pored njega. Sin mu se sav trese, i Kromvel
oseća to. Šakom u rukavici hvata ga za nadlakticu. Javlja mu se vojvoda
od Ričmonda; on stoji na vidnom mestu, sa tastom Norfokom. Sari,
vojvodin sin, šapuće nešto ocu, ali Norfok gleda pravo preda se. Zar i
ovo da dočeka kuća Hauardovih?

Kad su joj žene skinule ogrtač, od kraljice ostaje tek majušna prilika,
smotuljak kostiju. Ne liči ona ni na kakvog moćnog neprijatelja
Engleske, ali izgled može i da prevari. Da je samo mogla da dovede
Katarinu na isto ovo mesto, ona bi to učinila. Da je sačuvala svoj uticaj,
možda bi i mala Meri stajala ovde; a i on, Kromvel, sam, naravno, i on
bi skinuo mundir, čekajući neizbrušenu englesku sekiru. – Sad će to
začas – kaže on sinu. Ana u prolazu deli milostinju, i vrećica od baršuna
sada je prazna; ona gurne šaku unutra, i izvrne vrećicu, baš kako to čine
razborite domaćice, da se postara da sve bude utrošeno na šta treba.

Jedna od žena koje je prate pruža ruku i uzima vreću. Ana joj je
dodaje i ne pogledavši ženu, a onda staje na samu ivicu gubilišta.
Okleva, pogled joj bludi iznad glava okupljenih, i tada Ana progovara.
Masa se ustalasala, ali ne mogu joj se približiti više od nekoliko
centimetara; sve glave su podignute, pogledi uprti. Kraljica govori
veoma tiho, jedva su čujne njene reči, a osećanja koja iskazuje –
uobičajena za ovakve prilike: – ... molim se za kralja, jer on je dobar,
blag, srdačan i vrlini odan vladar... – Ovakve stvari moraju se reći, jer
čak bi i sada kraljev glasnik mogao da stigne...

Ona zastaje načas... Ali ne, to je bilo sve. Nema više šta da se kaže, a
i ostalo joj je još svega nekoliko trenutaka na ovom svetu. Uzima
vazduha. Na licu joj se očitava zbunjenost. Amen, kaže ona, amen. Obara
glavu. A onda kao da se sabira, kao da ovladava drhtavicom koja joj je

zahvatila celo telo, od glave do pete.
Jedna od žena pod velom prilazi joj sa strane i govori joj nešto. Anina

ruka se trese dok je podiže da skine kapu. I čini to lako, bez suvišnog
petljanja; pribadače nije ni bilo, pomisli Kromvel. Kosa joj je skupljena u
svilenu mrežicu na potiljku, i ona je pušta, pa onda skuplja vlasi,
podiže šake iznad glave, pravi punđu; pridržava je, zatim, jednom
rukom, dok joj jedna od žena dodaje lanenu kapicu. Ana je navlači na
glavu. Pomislio bi čovek da joj ta kapica neće držati kosu, ali drži je;
mora biti da se uvežbavala. Ali sad se osvrće oko sebe kao da traži da
joj pokažu kuda da ide. Napola podiže kapicu s glave, pa je vraća. Ne
zna šta će sa sobom, i Kromvel sad lepo vidi da Ana ne zna da li da
vezuje vrpcu na podvoljku – da li će stajati kapica ako se ne priveže, ili
da li ona uopšte ima vremena da vezuje vrpcu, i koliko je njenom srcu
još ostalo otkucaja na ovome svetu. Istupa utom krvnik, i on je vidi –
vrlo joj je blizu – a Anine oči usredsređuju se na njega. Francuz lako
klekne, da zatraži oproštaj. To je formalnost, kolenima jedva da je i
dotakao slamu. Ani je dao znak da klekne i, dok ona to čini, on se
udaljava, kao da ne želi da dođe u dodir čak ni sa njenom odećom. Sa
pristojnog odstojanja, dodaje jednoj od žena savijeno platno, i prinosi
ruku očima, da pokaže šta s tim treba da se radi. Kromvel se nada da je
povez za oči dospeo u ruke ledi Kingston; koja god da ga je uzela, žena
je vešta, ali Ani se otme tihi usklik u času kad mrak pada na njen svet.
Usne joj se pomeraju u molitvi. Francuz rukama daje znak ženama da
se sklone. One se povlače; kleče, jedna od njih gotovo je klonula na
zemlju, pa je druge pridižu; uprkos velovima, vide im se šake,
bespomoćne, obnažene šake, dok privlače suknje oko sebe, kao da hoće
da se smanje, da se osiguraju. Kraljica je sada sama, sama kao što je i
inače u životu bila. Isuse Hriste, kaže ona, smiluj mi se, Isuse, smiluj se,
Hriste, dušu moju primi. Podiže jednu ruku, opet joj prsti traže kapu, a
Kromvel pomisli: spusti tu ruku, ako boga znaš, spuštaj ruku, i ne zna
šta bi dao samo da... uto će dželat oštrim tonom: – Dajte mi mač. –
Glava s povezanim očima se naglo okreće. Čovek je iza Ane, koja se
okrenula u pogrešnu stranu; ona ga ne oseća. Čuje se jecaj, jedan jedini
zvuk iz cele mase. A onda tišina i, u toj tišini, rezak uzdah, ili zvuk kao
da neko zviždi kroz ključaonicu; krv kulja iz tela, i ono, malo i poleglo,

pretvara se u crvenu lokvu.
Vojvoda od Safoka i dalje stoji. Ričmond takođe. Svi ostali, koji su do

tog časa klečali, sada ustaju. Dželat se okrenuo, skromno, i već predao
mač. Njegov pomoćnik prilazi lešu, ali one četiri žene stigle su pre,
isprečile mu se svojim telima na putu. Jedna od njih će žustro: – Ne
želimo da je muškarci dodiruju.

Kromvel čuje mladog Sarija: – Ne, dovoljno su je dodirivali. – A
Kromvel se obraća Norfoku: milorde, postarajte se za svog sina,
odvedite ga odavde. Ričmondu se, vidi Kromvel, slošilo, i on sa
odobravanjem gleda kako njegov Gregori prilazi Ričmondu i klanja se,
drugarski kako to samo mladić pred mladićem može, i govori mu:
milorde, pustite to sad, idemo. On ne zna zbog čega Ričmond nije
klečao. Možda on veruje u glasine da je kraljica pokušala da ga otruje, i
neće da joj oda ni tu, poslednju počast. Situaciju sa Safokom već je lakše
razumeti. Brendon je težak čovek, a Ani ne duguje ništa. U bici je
učestvovao. Mada ovakvo krvoproliće nikad nije video.

Kingston, po svemu sudeći, nije razmišljao šta će biti posle
pogubljenja, nije razmišljao o sahrani. – Uzdam se u Boga – kaže on,
Kromvel, ne obraćajući se nikom konkretno – da se upravnik setio da
izveša zastave u kapeli – na šta mu neko uzvraća: mislim da jeste,
gospodine, jer zastave su podignute, ima tome dva dana, za njenog
brata.

Upravniku i njegovoj reputaciji ovih poslednjih nekoliko dana mogli
su samo da naškode, iako ga je kralj do poslednjeg časa držao u
neizvesnosti, i premda je on lično – priznaće to kasnije – toga jutra
iščekivao glasnika koji će nenadano dojahati iz Vajthola, da prekine sa
svim tim; nije nada napuštala upravnika ni dok su kraljici pomagali da
se popne uz stepenice, pa čak ni u trenucima kad je skidala kapu s
glave. O kovčegu nije ni razmišljao, pa je posle na brzinu ispražnjen
jedan sanduk za strele izrađen od brestovog drveta i odnet na poprište
pokolja. Prethodnog dana taj sanduk trebalo je sa svojim tovarom da
bude otpremljen za Irsku; svaka strela bila je spremna da nanese
zasebnu, samotnu štetu. Sada je pak to predmet javne pozornosti,
mrtvački sanduk, dovoljno širok za kraljičino telašce. Krvnik je prešao
preko gubilišta i podigao odrubljenu glavu; umotava je sad u metar

tkanine, kao novorođenče. Čeka da neko dođe i preuzme teret. Žene,
bez ičije pomoći, podižu od krvi otežale kraljičine ostatke i prebacuju ih
u kovčeg. Jedna od njih priđe dželatu, uzima glavu i polaže je – drugde
nema mesta – podno kraljičinih nogu. Onda se uspravljaju, sve mokre
od njene krvi, i krutim korakom se udaljavaju, zbijajući redove kao
vojnici.

To veče Kromvel provodi u svom domu u Ostin Frajarsu. Poslao je
već pismo Gardineru, u Francusku. Gardiner u inostranstvu; zver koja
čuči i glođe svoje kandže, čekajući trenutak da skoči. Velika je to
pobeda bila, to što je njega uspeo da drži po strani. Pita se Kromvel
koliko dugo će mu to još polaziti za rukom.

Voleo bi da je Rejf tu, sa njim, ali on je ili kod kralja, ili je u Stepniju,
sa Helen. Navikao je Kromvel da viđa Rejfa gotovo svakodnevno, i
nikako ne može da se navikne na novo ustrojstvo. Svakog časa očekuje
da će začuti njegov glas, da će čuti njega i Ričarda, i Gregorija, kad je
ovaj kod kuće, kako se jurcaju po ćoškovima i pokušavaju jedan drugog
da gurnu niz stepenice, pa se kriju iza vrata i skaču jedan na drugoga, i
izvode sve one smicalice koje izvode muškarci od dvadeset pet ili
trideset godina kad računaju da preozbiljni starci nisu u blizini. Umesto
Rejfa, uz njega je g. Rajotesli, šetka se. Zovite Me, izgleda, smatra da bi
neko trebalo da mu prepriča dnevna zbivanja, kao što se događaji
prepričavaju nekom hroničaru; ili, ako i ne to, da bi Kromvel trebalo da
mu opiše sopstvena osećanja. – Ja stojim ovde, gospodaru, kao na rtu
nekom, leđima okrenut moru, a poda mnom – ravnica u plamenu.

– Ma je li, Zovite Me? Onda uđi ovamo, skloni se s vetra – kaže
Kromvel – i popij sa mnom ovoga vina koje mi lord Lajl šalje iz
Francuske. Obično ga čuvam za sebe.

Zovite Me se prihvata čaše. – Osećam miris zgrada koje gore – kaže.
– Srušenih kula. A ničega, zapravo, sem pepela nema. Olupina.

– Ali olupina od koje se, zar ne, može imati koristi? Od olupine se
mogu oblikovati raznorazne stvari; pitaj bilo kog primorca.

– U jednoj stvari niste se poneli na odgovarajući način – kaže
Rajotesli. – Zašto ste dozvolili da se Vajat provuče bez suđenja? Osim
zbog toga što vam je prijatelj?

– A ti, vidim, ne držiš mnogo do prijateljstva. – Posmatra Rajoteslija,
da vidi kako će ovaj primiti njegove reči.

– I mimo toga– kaže Zovite Me – vi u Vajatu, shvatam to, ne vidite
nikakvu pretnju, niti vas je on omalovažavao, ili vas vređao. Vilijam
Brerton je bio osion i uvredio je mnoge, a i stajao vam je na putu. Hari
Noris, mladi Veston... Pa, mesta koja su oni zauzimali ostala su
upražnjena, i vi sad u kraljevu ličnu pratnju, uz Rejfa, možete da
ubacite svoje prijatelje. A onaj prcoljak s lautom, Mark... Za to svaka
čast, celo ovo mesto izgleda čistije bez njega. Sad kad je Džordž Rokford
pao, i ostatak Bolenovih se razbežao, a Monsenjer će morati da šmugne
kući na selo, i da bude manji od makova zrna. Car će biti zadovoljan
razvojem događaja. Šteta samo što je ambasadora groznica sprečila da
se pojavi danas. On bi to voleo svojim očima da vidi.

Bogami, ne bi voleo, misli Kromvel. Šapui je gadljiv. Ali morao bi
čovek da ustane iz postelje, makar bio i bolestan, da vidi ishod onoga za
šta se zalagao.

– Sad ćemo u Engleskoj imati mir – kaže Rajotesh.
Jedan izraz mu se vrzma po glavi – beše li to izraz Tomasa Mora? –
„mir u kokošinjcu kad lisica utekne”. Pred očima su mu razbacane
strvine, neke pobijene jednim škljocajem vilica, ostale umlaćene ili
rastrgnute dok se lisica okretala i grabila oko sebe u panici, a kokoške
lepetale krilima oko nje, dok se lija vrtela ukrug i sejala smrt; ostatke
potom treba sprati vodom, to gnojivo od skerletnog perja što se zalepilo
po podu i zidovima.
– Odoše svi glumci – kaže Rajotesh. – Sva četvorica koja su nosila
kardinala u pakao; a ode s njima i sirota luda Mark, koji je napisao
baladu o njihovim podvizima.
– Sva četvorica – kaže Kromvel. – Sva petorica.
– Pitao me je jedan gospodin, ako Kromvel ovako postupa s manje
opasnim kardinalovim neprijateljima, šta li će tek da uradi kralju lično?
Kromvel stoji i gleda na vrt, koji tone u sumrak; kao prikovan, jer
ovo pitanje oseća kao oštricu noža među plećkama. Samo je jednom
čoveku među svim kraljevim podanicima ovo pitanje moglo da padne
na pamet, samo jedan postoji koji bi se drznuo da ga postavi. Samo je
jedan čovek koji bi se usudio da dovede u pitanje njegovu, Kromvelovu,

odanost kralju, odanost koju iskazuje svakodnevno. – Tako znači... –
progovara on najzad. – I Stiven Gardiner sebe naziva gospodinom.

Možda, u okancima koja umeju i da iskrive i da zamagle, Rajotesli
vidi sliku sumnje; zbunjenost, strah, osećanja koja se ne ogledaju često
na licu prvog sekretara. Jer, ako Gardiner misli tako, ko još tako misli? –
Rajotesli – kaže on – svakako ne očekuješ da ću se tebi pravdati? Kad
jednom odabereš put kojim ćeš ići, nemoj posle nikome da se izvinjavaš.
Bog mi je svedok, našem gospodaru kralju želim samo dobro. Voljan
sam da mu se pokoravam i da mu služim. A ti me pažljivo posmatraj, i
videćeš da činim upravo to.

Okreće se tek pošto je procenio da Rajotesli može da mu vidi lice.
Osmeh mu je besprekoran. – Da popijemo u moje zdravlje – kaže.

III

Plen

London, leto 1536.

– Šta bi s njenom odećom? – pita kralj. – S njenom kapom?
– Uzeli ih ljudi iz Kule – kaže on, Kromvel. – To im je napojnica.
– Otkupi to od njih – veli kralj. – Hoću da znam da su te stvari
uništene.
– Povuci sve ključeve od mojih privatnih odaja – dalje će kralj. – I
ovde i drugde. Sve ključeve, od svih mojih soba. Hoću da mi se
promene brave.
Na sve strane vidiš nove sluge, ili pak stare sluge na novim
dužnostima. Umesto Henrija Norisa, za glavnog u kraljevoj ličnoj
pratnji postavljen je ser Frensis Brajan, koji će primati penziju u iznosu
od sto funti. Mlađani vojvoda Ričmond imenovan je za čemberlena
Čestera i Severnog Velsa, i uz to (umesto Džordža Bolena) za upravnika
pet luka i čuvara Doverskog zamka. Tomas Vajat je pušten iz Kule, pa
su i njemu dodeljene prinadležnosti u visini od sto funti. Edvard Simor
je unapređen u vikonta od Bošana. Ričard Sampson je postavljen za
biskupa čičesterskog. Supruga Frensisa Vestona obnarodovala je da se
ponovo udaje.
Kromvel je sazvao braću Simor da zajedno odluče koje će geslo
pratiti Džejn kao kraljicu. Usaglasili su se na „Voljna da se pokori i
služi”.
Probaju sad, da vide kako se geslo sviđa Henriju. Ovaj se nasmeši,
klimne glavom: savršeno zadovoljan. Spokojne su kraljeve modre oči. U
toku te jeseni 1536, u prozorskim staklima, u klesanom kamenu i
rezbarenom drvetu, znak feniksa odmeniće belog sokola sa carskom
krunom; pokojničini heraldički lavovi ustupiće mesto panterima Džejn
Simor, pri čemu se celom tom poslu pristupa štedljivo, budući da su
životinjama ionako potrebne samo nove glave i novi repovi.
Venčanje je obavljeno brzo, daleko od očiju javnosti, u kraljičinim
tajnim odajama u Vajtholu. Ispostavilo se u međuvremenu da je Džejn

u daljem srodstvu sa kraljem, ali su odmah pribavljene sve neophodne
dozvole.

On, Kromvel, u kraljevom je društvu uoči samog obreda venčanja.
Henri ćuti, i neuobičajeno je melanholičan za jednog mladoženju. Ne
razmišlja on o prethodnoj kraljici; ima već deset dana kako ona nije
među živima, i kralj je nikad i ne pominje. Ali zato kaže: – Nevaljša, ne
znam da li ću imati još dece. Platon kaže da muškarac najbolje potomke
pravi između tridesete i trideset devete. Meni je to vreme prošlo. Straćio
sam najbolje godine. Ne znam na šta mi odoše.

Kralj ima utisak da ga je sudbina prevarila. – Kad je umro Artur,
moj brat, očev astrolog mi je predvideo da ću uživati u berićetnoj
vladavini i izroditi mnogo sinova.

Ako ništa drugo, vladavina ti jeste berićetna, pomisli Kromvel; a ako
se i dalje budeš držao mene, i obogatićeš se više nego što možeš da
zamisliš. Negde u tvojoj natalnoj karti našao se i Tomas Kromvel.

Na naplatu dospevaju dugovi počivše kraljice. Dužna je oko hiljadu
funti, a tu svotu pokriva već samo imanje koje joj je oduzeto; dužna je
krznaru, čaraparki, svilarkama, apotekaru, tkaljama, sedlaru, bojadžiji,
potkivaču i pozamanteru. Status njene kćeri neizvestan je, ali dete je
dobro opremljeno krevetskim pokrivačima sa zlatnim resama, kao i
kapicama od belog i ljubičastog satena sa pozlatom. Vezilji je kraljica
ostala dužna pedeset pet funti, i sad se lepo vidi na šta je taj novac
utrošen.

Naknada za francuskog dželata iznosi nešto više od dvadeset tri
funte, ali slabi su izgledi da će kraljica sebi taj trošak morati ponovo da
napravi.

U Ostin Frajarsu, Kromvel uzima ključeve i ulazi u sobicu u kojoj
drže opremu za Božić; tamo gde su Marka bili zatvorili, kad se ono
drao od straha usred noći. Paunova krila moraće da se bace. Rejfova
kćerkica verovatno ih i neće ponovo tražiti; dečje pamćenje ne seže od
jednog do drugog Božića.

Kad je istresao krila iz platnene vreće, Kromvel rasteže platno,
prinosi ga svetlu, i vidi mesto gde je vreća pocepana. Sad mu je jasno
kako se perje provuklo i potonjeg pokojnika šašoljilo po licu. Vidi on da

su krila trošna, kao da ih je neko glockao, i da su nekad sjajna okca na
njima izgubila sjaj. Sve su te stvari previše kitnjaste, uostalom, ne vredi
im pridavati bogzna kakav značaj.

Razmišlja o svojoj kćerki Grejs. Da li me je, pomisli on, žena ikad
prevarila? Kad sam odlazio poslom za kardinala, a često je bivalo tako,
da se nije slučajno spanđala s nekim trgovcem svilom koga je upoznala
radeći, ili je možda, kao što mnoge žene čine, legla sa sveštenikom?
Teško mu je da poveruje da bi ona tako nešto učinila. A opet, beše to
jedna sasvim obična žena, dok je Grejs, opet, bila tako lepa, tako finih
crta... Te crte mu se mute pred očima u poslednje vreme; eto šta smrt
uradi čoveku, samo ti uzima i uzima, dok ti na kraju i od samih
uspomena ne ostane tek ovlašan trag prosutog pepela.

Kaže on Džoen, svastiki svojoj: – Šta misliš ti, da li je Džejn ikad
radila ono s drugim čovekom? Mislim, dok smo ona i ja bili u braku?

Džoen je preneražena. – Ko li ti je to utuvio? Odmah da si to sebi
izbio iz glave!

On to i pokušava. Ali ne može da se otme osećaju da mu Grejs sve
više izmiče. Umrla je pre nego što su stigli da je naslikaju, ili nacrtaju.
Živela je i nije za sobom ostavila nikakav trag. Odeća njena, krpenjača i
drvena beba sa bluzicom – odavno su otišle drugoj deci. Ali od starije
kćeri, Ane, ostala mu je sveska. Ponekad uzme tu svesku i razgleda je,
pa vidi njeno ime ispisano odvažnim rukopisom, Ana Kromvel, sveska
Ane Kromvel; po marginama je crtala ribe i ptice, sirene i grifone. Čuva
tu svesku u drvenoj kutiji opervaženoj i postavljenoj crvenom kožom.
Na poklopcu je boja izbledela, i sad je bledoružičasta. Tek kad otvoriš
kutiju, zaseni te prvobitna, skerletna.

Ove blage noći provodi za radnim stolom. Hartija je dragocena.
Parčići i isečci se ne odbacuju, već prevrću, ponovo upotrebljavaju.
Često mu se desi da uzme neku staru knjigu s pismima i u njoj pronađe
beleške kancelara koji su se pretvorili u prah, zapise biskupa-sveštenika
koji su se odavno ohladili ispod epitafa. Kad je prvi put, na isti taj način,
podigao Volsijevu ruku posle kardinalove smrti – ishitrena računica,
odbačena menica – srce mu se steglo, i morao je da odloži olovku dok
grč bola ne mine. S vremenom je navikao na takve susrete, ali večeras,

dok prelistava knjigu i gleda kardinalov rukopis, sve mu je nekako
čudno, kao da je o nekoj opseni reč; možda je to od svetla, možda je ono
izmenilo oblike slova. Može to da bude i rukopis nekog neznanca,
poverioca ili dužnika s kojim si maločas imao posla, a ne poznaješ ga
dobro; ili pak rukopis nekog poniznog pisara koji beleži što mu
gospodar diktira.

Prolazi jedan tren; meki treptaj sveće od pčelinjeg voska, i on gurne
knjigu prema svetlu, a reči poprimaju poznate obrise, i opet se vidi da
ih je ispisala pokojnikova ruka. Za obdanice, Kromvel razmišlja samo o
budućnosti, ali ponekad, u pozni noćni čas, vraćaju se uspomene, da
mu zakeraju. Ako. Njegov novi zadatak je da nekako pomiri kralja i
ledi Meri, da spase Henrija od toga da ubije svoju kćerku; a pre toga, da
spreči Merine prijatelje da ubiju njega samoga. Pomogao im je da stignu
u novi svet, svet bez Ane Bolen, i sada će oni zaključiti da dalje mogu i
bez njega, Kromvela. Pojeli su šta je bilo na njegovom stolu, i sad će i
njega da počiste sa otpacima i kostima. Ali to je njegova trpeza; on trči
po njoj, sred pokvarenog mesa. Neka samo probaju da ga skinu. Videće
tad da je on oklopljen, videće da se ušančio, da se zakačio, kao prilepak,
za budućnost. Tek on ima da piše zakone, i mere da uzima, i opštem
dobru da služi, i kralju svome; još ga čekaju zvanja i počasti, kuće koje
treba da sagradi, knjige da pročita i – ko zna – deca kojoj će biti otac, a i
Gregorija treba da ženi. Unuka da dobije – bila bi to kakva-takva
nadoknada za decu koju je izgubio. Zamišlja sebe kako stoji, zasenjen
svetlom, i diže uvis detence, da ga i počivši vide.

Koliko god se ja borio, pomisli on, jednoga dana neće me više biti, a
kako stoje stvari u ovome svetu, možda taj dan i nije daleko; šta ima
veze što sam čovek postojan i snažan kad je sreća promenjiva, a o glavi
mi rade i prijatelji isto koliko i neprijatelji. Kad kucne čas, nestaću,
možda, pre nego što se mastilo osuši. Za sobom ću ostaviti golemu
planinu hartije, a oni što dođu posle mene – neka to, recimo, bude Rejf,
neka to bude Rajotesli, ili Rič, recimo – oni će kopati po tome što je
ostalo, i tako primetiti: e, vidi ovde, neka stara tapija, stari crtež, staro
pismo iz vremena Tomasa Kromvela; onda će prevrnuti taj list i
napisati nešto o meni.

Leto 1536: proglašen je za barona Kromvela. Ne bi mogao sebe da

nazove lordom Kromvelom od Patnija. Smešno bi i njemu bilo. Ako.
Može da bude baron Kromvel od Vimbldona. Kad je bio mali, tumarao
je on po svim tim poljanama.

Reč „ako” podseća na onog đavolka što vam se sklupča ispod
stolice. Zbog njega od mastila nastaju reči koje ranije niste videli, i linije
koje se prostru preko stranice pa predu marginu. Kraj ne postoji. Ako
mislite da postoji, u zabludi ste. Svaki kraj je početak.

Evo jednog.

AUTORKINA BELEŠKA

Okolnosti u kojima se odigrao pad Ane Bolen već vekovima su
predmet sporenja. Dokazi su složeni i, katkad, protivurečni; izvori su
neretko sumnjivi, nepouzdani, ili potiču iz potonjeg perioda. Ne postoji
službeni zapisnik sa njenog suđenja, pa poslednje njene dane možemo
da rekonstruišemo isključivo u fragmentima, uz pomoć savremenika
koji su mogli biti i neprecizni, i pristrasni, i zaboravni, i na nekom
drugom mestu u datom trenutku, ili pak prikriveni pseudonimom.
Rečite i duge govore, kako pred sudom, tako i na gubilištu, koji su Ani
naknadno pripisivani, valjalo bi čitati sa skepsom, a isto važi i za
dokument koji se često naziva njenim „poslednjim pismom”, koje je
gotovo izvesno falsifikat ili (da se izrazimo blagorodnije) plod mašte.

U ovoj knjizi pokušala sam da prikažem kako je tih nekoliko
prelomnih nedelja moglo izgledati sa stanovišta Tomasa Kromvela. Ne
tvrdim da je moja verzija istinita; samo čitaocu nudim jednu od
mogućnosti. Pojedine, poznate, aspekte ove pripovesti nećete pronaći u
ovom romanu. Da bi se izbeglo beskrajno umnožavanje likova, nije
pominjana, tad već pokojna, dama po imenu Bridžet Vingfild, koja je
možda (iz groba) bila povezana s glasinama koje su počele da se šire
oko Ane uoči njenog pada. Neposredna posledica tog izostavljanja
izvora glasina može se ogledati u tome što je ovako veća krivica bačena
na Džejn, ledi Rokford, možda i veća nego što ona to zaslužuje; lik ledi
Rokford smo, naime, skloni da tumačimo retroaktivno, pošto nam je
poznata razorna uloga koju je ona odigrala u životu Katarine Hauard,
pete Henrijeve žene. Džulija Foks nam je ponudila pozitivnije
tumačenje Džejninog karaktera u knjizi Džejn Bolen (2007).

Oni upućeni u sve što se dešavalo poslednjih dana Aninog života
primetiće da ima još izostavljenih likova, kao što je, na primer, slučaj sa
Ričardom Pejdžom, dvorjaninom koji je bio uhapšen otprilike u isto
vreme kad i Tomas Vajat. Protiv Pejdža nikada nije podignuta
optužnica, niti mu je suđeno. Kako on, mimo toga, ne igra nikakvu
ulogu u ovoj priči, a i niko nema predstavu zbog čega je uopšte lišavan
slobode, činilo se da je najbolje ne opterećivati čitaoca još jednim
imenom.

Zahvalnost dugujem delima Erika Ajvsa, Dejvida Loudsa, Elison
Vir, Dž. V. Bernarda, Rite M. Vornik i mnogih drugih istoričara koji su
pisali o Bolenovima i njihovoj propasti.

Ovo, naravno, nije ni knjiga o Ani Bolen, ni knjiga o Henriju VIII, već
pripovest o karijeri Tomasa Kromvela, čija ličnost još čeka kompletnu i
merodavnu biografiju. U međuvremenu, prvi sekretar ostaje onako
uglađen, debeljuškast i krajnje nepristupačan, kao novčić u česnici; ali
nadam se da ću istrajati u naporima da ga odande iščeprkam.

SLOVO ZAHVALNOSTI

Iskreno sam zahvalna slobodoumnim istoričarima koji su izdvojili
vreme da pročitaju roman Vučje leglo, da iznesu svoja zapažanja i pruže
mi podršku u novom poduhvatu, kao i mnogim čitaocima koji su mi
poslali svoja porodična stabla i deliće porodičnih legendi, s pikantnim
podacima o mestima kojih više nema i nekim gotovo zaboravljenim
imenima. Hvala ser Bobu Vusteru što mi je pokazao Alingtonski
zamak, koji je nekada bio u vlasništvu porodice Vajat, i Rupertu
Tistlervejtu, potomku Vilijama Poleta, koji me je pozvao u Kadej, svoju
prelepu kuću u Devonu. I hvala svima onima koji su me ljubazno
pozvali u goste, a kojima ću se, nadam se, odazvati u toku rada na
novom romanu.

Posebnu zahvalnost dugujem svom suprugu Džeraldu Makjuenu,
koji je primoran da deli kuću sa mnoštvom nevidljivih ljudi, i kome
nikad nije teško da mi pruži podršku i bude dobar prema meni.

O AUTORKI

Hilari Mantel, je visokotiražna autorka deset romana, uključujući
Vučje leglo, delo koje je 2009. godine ovenčano nagradom Men Buker,
kao i priznanjem Nacionalnog kruga književnih kritičara za
beletristiku. Nagradu Men Buker ponelo je, godine 2012, i romaneskno
ostvarenje koje je pred vama, Leševe na videlo, nastavak Vučjeg legla.
Među njenim romanima izdvajaju se naslovi Promena klime (A Change
of Climate), Bezbednije mesto (A Place of Greater Safety), Mimo crnila
(Beyond Black) i Osam meseci na Ulici Gaza (Eight Months on Ghazzah
Street). Objavila je i knjigu memoara Ispustiti dušu (Giving Up the
Ghost). Mantelova je 2006. Godine ovenčana nagradom Hotornden, a
njene kritike i eseji izlaze na stranicama listova Njujork tajms, Njujork
rivju ov buks i London rivju ov buks. Živi u Engleskoj sa svojim
suprugom.

1 Sveti Hubert (656/658-727), svetac Rimokatoličke crkve, biskup
Liježa, inače zaštitnik lovaca. (Prim. prev.)

2 Starofr.: Od glave do pete. (Prim. prev.)
3 Titulu dofena (fr. dauphin) nosili su francuski prestolonaslednici od
1350. Do 1791, kao i u kratkom periodu od 1824. do 1830. godine.
(Prim. prev.)
4 Muški odevni predmet, nošen širom Evrope u periodu od 15. do
17. veka; tesan prsluk na pertlanje, sa rukavima ili bez njih. (Prim.
prev.)
5 Lat.: Apostolski život. (Prim. prev.)
6 Fr.: Igra dlanom. (Prim. prev.)
7 Fr.: Hajdemo, hajdemo! (Prim. prev.)
8 Liturgijska kapa koju nose papa, kardinali, nadbiskupi i biskupi, a
u posebnim slučajevima i opati. (Prim. prev.)
9 Višeglasni muzički oblik sa verskim sadržajem. (Prim. prev.)
10 Fr.: Priča se, kažu. (Prim. prev.)
11 Fr.: Sranje. (Prim. prev.)
12 Kromvelova sestra bila je udata za Morgana Vilijamsa, vlasnika
krčme Pegaz, leteći konj. (Prim. prev.)
13 Fr.: Hladnoća, rezervisanost. (Prim. prev.)
14 Ravničarska, močvarna oblast u istočnoj Engleskoj. (Prim. prev.)
15 Liktori su bili svojevrsna garda, oružani pratioci najviših
magistrata u starom Rimu. (Prim. prev.)
16 Fr.; Trudna. (Prim. prev.)
17 Fr. : Zašto? (Prim.prev.)
18 Lat.: Dnevnica. (Prim. prev.)
19 Sveti Danstan (924–988), biskup vinčesterski i nadbiskup
kenterberijski, upamćen, pored ostalog, po tome sto je pokušao da od
Danaca i Engleza napravi jedan narod. (Prim. prev.)
20 Ova svetica, koja žene oslobađa od muškog bremena, pojavljuje
se, pod različitim imenima, širom katoličkog sveta; u Španiji je nazivaju
Librada, što znači „Osloboditeljka”. (Prim. prev.)
21 Fr.: Dragi moj. (Prim. prev.)

22 Belo vino koje se pravi od crnog grožda. (Prim. prev.)
23 Fr.: Obavezan. (Prim. prev.)
24 Vrsta engleskog narodnog plesa, prepoznatljiva po živopisnim
kostimima. (Prim. prev.)
25 Mitsko stvorenje do pola čovek, od pola riba, muški pandan
morskoj sireni. (Prim. prev.)
26 Aqua vitae (lat.), voda života ili živa voda, starinski naziv za
vodeni ratvor etanola. (Prim. prev.)
27 U trenucima kad pravoslavni hrisćani obeležavaju Badnje veče,
oni hrisćanski vernici koji se pridržavaju gregorijanskog kalendara
završavaju dvanaestodnevno svetkovanje Božića, pa otuda ovo
raspremanje trpeze u večernjim satima šestog januara. (Prim. prev.)
28 Fr.: Žena koja živi sama, bez obzira na to da li se nikada nije
udavala, ili je razvedena, ili je udovica. (Prim. prev.)
29 Fr.: Zaštićena, obezbeđena, osigurana, doslovce – pokrivena žena.
(Prim. prev.)
30 Fr.:Pa... (Prim. prev.)
31 Fr.: Borba iz zadovoljstva, prijateljska borba. (Prim. prev.)
32 Fr.: Borba na život i smrt; ove borbe obično su završavane ili tako
što bi poraženi megdandžija bio iznet sa borilišta, ili tako što bi se
predao jačem i uspešnijem suparniku. (Prim. prev.)
33 Lat.: Kopno. (Prim. prev.)
34 Fondaco dei Tedeschi, ili Nemačka kuća, palata prvobitno
sagrađena u trećoj deceniji XIII, a obnovljena početkom XV veka, služila
je istovremeno kao skladište, svratište i radni prostor za nemačke
trgovce u doba renesanse. U Veneciji je istovremeno postojala i Turska
kuća. (Prim. prev.)
35 Ženske cipele sa visokom platformom koje su se nosile u
zapadnoevropskim zemljama u XVI veku. (Prim. prev.)
36 Vrsta kacige karakterističnog oblika, poznata i kao turnirski šlem.
(Prim. prev.)
37 Misteriozna bolest znojenja harala je Britanijom i Evropom u
periodu od 1485. do 1552. godine, odnevši desetine hiljada života, da bi

se najednom povukla, isto tako zagonetno kao što se i pojavila. (Prim.
prev.)

38 Fr.: Spasavaj se ko može. (Prim. prev.)
39 It.: Najplemenitiji gospodine. (Prim. prev.)
40 Fr.: Dragi prijatelju... (Prim. prev.)
41 It.: U pola glasa, tiho. (Prim. prev.)
42 Fr.: Malo, pomalo. (Prim. prev.)
43 Prethrišćanski praznik (engl. May Day) koji se svetkuje prvog
maja, a kojim se obeležava dolazak proleća. (Prim. prev.)
44 Pariski vrt, ili Pariski park (engl. Paru Garden), poznat i kao
Medveđi park (Beargarden), znamenito londonsko okupljalište u XVI i
XVII veku, stecište ljubitelja tzv. životinjskih sportova, gde su
povlašćeni podanici Krune mogli da se iživljavaju na medvedima i
bikovima. Isto to mesto bilo je na glasu i kao sastajalište špijuna,
plaćenika i raznih opskurnih likova, ali i svojevrsna pijaca najstarijeg
zanata na svetu. (Prim. prev.)
45 Lat.: Umeće ljubavi. (Prim. prev.)
46 Fr.: Među nama. (Prim. prev.)
47 Rebek, rubab ili rebab, sreilnjovekovni ličani instrument sa dve ili
tri žice i kruškolikim kućištem, u zapadnu Evropu stigao iz islamskog
sveta. (Prim. prev.)
48 Hidrološka veštačka depresija, deo morskog dna isušen usled
gradnje brane ili crpljenja vode. (Prim. prev.)
49 Ova vrsta kape, poznata i kao zabatna kapa (engl. gable hood), u
vreme Ane Bolen ustupila je mesto kontinentalnoj, francuskoj varijanti
ženskog odevnog predmeta za glavu. (Prim. prev.)
50 Uvežbana nehajnost, dobro odglumljena nonšalancija, it.
sprezzatura. (Prim. prev.)
51 Fr.: U nedostatku boljega. (Prim. prev.)
52 Konjski prekrivači od grube tkanine abe. (Prim. prev.)
53 Fr.: Doviđenja. (Prim. prev.)
54 St. Peter ad Vincula, kraljevska kapela pri Londonskoj kuli. (Prim.
prev.)

55 Fr.: Ana bez Glave, Ana Bezglava. (Prim. prev.)