Hilari Mantel - Leseve na videlo

lorda Morlija za ono što dolazi. Takve vesti ne javljaju se pismom,
naročito kad je prijatelj u godinama.

– Misliš da je bolje licem u lice? – Skeptično se nasmeje. – Milorde,
reći ću, dolazim ovamo lično, da te poštedim šoka – kći tvoja Džejn
uskoro će postati udovica, pošto će njenom mužu odrubiti glavu zbog
incesta.

– Ne, pitanje incesta prepuštamo sveštenicima. Zbog izdaje će on
umreti. A ne znamo još da li će kralj odlučiti da mu se odrubi glava.

– Mislim da ja nisam u stanju tako nešto da uradim.
– Ali ja mislim da jesi. Velike nade polažem u tebe. Prihvati to kao
diplomatsku misiju. A takve misije si obavljao. Mada se i sam pitam
kako.
– Trezan – kaže Frensis Brajan. – Za ovu misiju biće mi potrebno
piće. A i, znaš, užasavam se lorda Morlija. On uvek izvuče neke stare
rukopise, pa kaže:
„Gledaj ‘vamo, Frensise!”, a onda se od srca smeje šalama koje su
tamo zapisane. A znaš kakav je moj latinski, i poslednje đače bi se
postidelo.
– Nemoj da tvrdiš pazar – kaže Kromvel. – Osedlaj konja. Ali pre
nego što se zaputiš u Eseks, učini mi još jednu uslugu. Idi kod tvog
prijatelja Nikolasa Kerjua. Kaži mu da pristajem na njegove zahteve, i
da ću razgovarati sa Vajatom. Ali upozori ga: neka me ne požuruje,
zato što ja neću dozvoliti da me iko požuruje. Podseti Kerjua da može
da bude još hapšenja, s tim što ja nisam u prilici da kažem ko će tačno
biti uhapšen. Ili, pre će biti, sve i da znam, ne bih mu rekao. Razumi
mene, a drugovima svojim objasni da i oni razumeju: moram da imam
odrešene ruke da bih uradio što treba. Nisam ja njihov potrčko.
– Jesam li sad slobodan?
– Slobodan ko ptica – kaže Kromvel blago. – Ali šta bi s tvojom
večerom?
– Pojedi je ti – kaže Frensis.

Iako je u kraljevoj sobi mračno, vladar kaže: – Moramo pogledati u
čašu istine. Mislim da sam ja taj koga treba okriviti, zato što ono što sam
podozrevao nisam i priznao.

Henri pogleda u Kranmera kao da će reći: sad je na tebe red; ja sam
grešku priznao, sad ti mene lepo razreši greha. A nadbiskup – ni tamo
ni ovamo; ne zna šta će Henri sledeće reći, niti da li bi smeo da se odvaži
da on nešto prozbori. Kembridž ga nije pripremio za ovakve noći. –
Niste vi bili nemarni – kaže on kralju. A onda njemu, Kromvelu, uputi
ispitivački pogled, nalik dugačkoj igli. – U ovakvim stvarima zacelo
prvo treba izneti dokaze, pa tek onda optužbu.

– Morate, pritom, imati na umu – kaže on Kranmeru, jer sad je sav
učtiv, i opušten, i pun raznih fraza – morate imati na umu da nisam
samo ja, već da je ceo savet ispitivao gospodu koja su sada pod
optužbom. A onda je savet pozvao vas, izložio vam celu stvar, i vi niste
imali prigovor. Kao što ste i sami rekli, milorde nadbiskupe, ne bismo
mi u ovoj stvari otišli tako daleko a da prethodno nismo temeljno
razmotrili sve okolnosti.

– Kad sad pogledam unazad – kaže Henri – sve dolazi na svoje
mesto. Bio sam zaveden i izdan. Tolike prijatelje izgubio, tolike
prijatelje i valjane sluge, izgubio, otuđio ih, prognao sa dvora. I još
gore... O Volsiju razmišljam. Ona koju sam nazivao svojom ženom
upotrebila je protiv tog čoveka svu svoju dovitljivost, svako oružje
lukavstva i zlobe koje joj se našlo pri ruci.

A koja bi to žena bila? I Katarina i Ana radile su protiv kardinala.
– Ne znam zbog čega su me toliko mimoilazile – kaže Henri. – Ali ne
naziva li Avgustin brak „smrtnom i ropskom odeždom”?
– Hrizostom – promrmlja Kranmer.
– Ali bilo pa prošlo – žurno će on, Kromvel. – Ako je ovaj brak
razveden, Veličanstvo, parlament će vam podneti molbu da se ponovo
oženite.
– Bogami, hoće. A kako čovek da ispuni dužnost i prema svojoj
zemlji i prema Bogu? Grešimo već u samom činu začeća. Moramo imati
potomstvo, kraljevi naročito, a opet, čak i kad smo u braku, zamera
nam se zbog požude, a neki autoriteti, štaviše, tvrde – nije li tako? – da
je čak i neumerena ljubav prema sopstvenoj supruzi neka vrsta
preljube?
– Jeronim – šapuće Kranmer; kao da će se ovog časa odreći tog sveca.
– Ali postoje tolika druga učenja koja je lakše prihvatiti, a koja veličaju

ustanovu braka.
– Ruže očišćene od trnja – kaže Kromvel. – Crkva ne nudi bogzna

kakvu utehu oženjenom čoveku, mada Pavle kaže da treba da volimo
svoje žene. Teško je, Veličanstvo, ne misliti da brak sam po sebi nije
grešan, kad su već neženje tolike vekove utrošile ponavljajući da su
bolji od nas. Ali nisu bolji. Samim ponavljanjem pogrešna učenja ne
postaju ispravna. Slažeš li se, Kranmeru?

Sad da me ubiješ, čita Kromvel s nadbiskupovog lica. Mimo svih
zakona, kraljevskih i crkvenih, on, Kranmer, oženjen je čovek; oženio se
dok je boravio među reformistima u Nemačkoj, i drži u potaji frau
Gretu, krije je u nekoj od svojih kuća na selu. Zna li Henri za to? Mora
biti da zna. Hoće li Henri pomenuti to? Neće, jer je usredsređen na
vlastitu muku. – Nije mi jasno kako to da sam je ikada poželeo – kaže
kralj. – Stoga i smatram da me je zavela mađijama i činima. Ona tvrdi
da me voli. Katarina je tvrdila da me voli. Sve one govore o ljubavi, a
misle na suprotno. Smatram da me je Ana neprestano podrivala.
Oduvek je bila neprirodna. Setite se samo kako se rugala svome ujaku,
milordu Norfoku. Setite se samo kako je prezrela rođenog oca. Drznula
bi se ona i moje ponašanje da osudi, i da me zamara savetima u
stvarima koje daleko prevazilaze njeno poimanje, i da mi se pritom
obraća rečima kakve nijedan siromah ne bi drage volje slušao od svoje
žene.

– Jeste bila odvažna, to je tačno – kaže Kranmer. – Znala je da to ne
valja, i pokušala bi svakako da se zauzda.

– Sad će i biti zauzdana, božjom voljom. – Žustar je Henrijev ton; ali
onda, u narednom trenutku, on ga menja, prelazeći na žalostive prelive
kakvi dolikuju jednoj žrtvi. Otvara pisaću kutiju od orahovine. – Vidite
ovu knjižicu? – Nije to prava knjiga, ili nije još, već puka hrpa
napabirčenih listova, povezanih skupa; umesto naslovnice, tu je strana
koja se crni od Henrijevog trudbeničkog rukopisa. – Ovo je knjiga u
nastajanju. Ja je pišem. To je dramski komad. Tragedija. Moj slučaj. –
Pruža je Kromvelu.

A Kromvel će: – Neka stoji kod vas, gospodaru, dok ne budem imao
više vremena da delo sagledam u pravom svetlu.

– Ali trebalo bi da upoznaš – istrajava kralj – njenu narav. Da vidiš

kako se rđavo ophodila prema meni, meni, koji sam joj dao sve. Svi
muškarci trebalo bi to da znaju, da im ovo bude opomena kakve su
žene. Njihovi su apetiti bezgranični. Uveren sam da je preljubu počinila
sa stotinom muškaraca.

Henri, na trenutak, izgleda kao progonjeno živinče; progonjen
ženskom žudnjom, upropašćen i raskomadan. – Ali njen brat? – kaže
Kranmer. On okreće leđa. Ne može da gleda u kralja. – Postoji li
verovatnoća?

– Sumnjam da mu je odolela – kaže Henri. – Što da se uzdržava? Što
da ne ispije sve, do nečistog taloga? A dok je ona zadovoljavala svoje
želje, moju je želju satirala. Kad god bih joj prišao, tek da obavim
bračnu dužnost, tako bi me pogledala da nema muškarca koga taj
pogled ne bi obeshrabrio. Sada znam zbog čega je to radila. Htela je da
bude sveža za svoje ljubavnike.

Kralj seda. Počinje da priča, udaljava se od teme. Ana ga je uzela za
ruku, ima tome sad već deset godina, i više. U šumu ga povela, i tamo,
na obodu šume, gde se jarko dnevno svetlo parča i prosejava kroz
zelenilo, on se oprostio od zdravog razuma, od nevinosti svoje. Vukla
ga je tako ceo dan, dok se naposletku nije sav tresao, iznuren, ali ni tada
nije mogao da zastane, makar do daha da dođe, a ni natrag nije mogao,
izgubio se, nije više znao put. Celoga dana pratio je Anu, dok dnevna
svetlost nije iščilela, a on je i dalje išao za njom, pod svetlošću baklji; a
tada se ona okrenula, pogasila baklje, i ostavila ga samog u mraku.

Vrata se tiho otvaraju: Kromvel podiže pogled i vidi Rejfa, na mestu
gde je, možda, nekada stajao Veston. – Veličanstvo, došao milord
Ričmond da poželi laku noć. Da ga pustim?

Henri prekida pripovest. – Ficroj. Naravno.
Henrijev kopilan sada je kneščić od svojih šesnaest leta, mada sa
onom nežnom kožom i krupnim očima izgleda mlađi nego što jeste.
Riđastozlatnu kosu nasledio je po liniji kralja Edvarda IV; i na princa
Artura liči, pokojnog Henrijevog starijeg brata. Sa oklevanjem pristupa
tom biku od oca; lebdi u mestu, za slučaj da je ovde, ipak, nepoželjan.
Ali Henri ustaje i grli momka, lica mokrog od suza. – Sinče moje –
kaže

Henri detetu koje će uskoro imati sto osamdeset centimetara. – Sine
moj jedini.

– Kralj sad već tako plače da mora da briše lice o rukav. – Ona bi te
otrovala – kuka on. – Bogu hvala te je, lukavstvom prvog sekretara,
zavera razotkrivena na vreme.

– Hvala vam, prvi sekretaru – kaže momak zvanično – što ste
razotkrili zaveru.

– Otrovala bi ona i tebe i tvoju sestru Mariju, pa bi ono malo žgepče
koje je izlegla protnula za naslednika prestola. Ili bi moj presto prešao
na ma koga kog bi ona kasnije okotila a da ono, bože me sakloni, poživi.
Sumnjam da njeno dete uopšte može da poživi. Previše je zla. Bog je od
nje digao ruke. Moli se za svoga oca, moli Boga da me ne napusti.
Grešio jesam, mora biti da sam grešio. Brak je bio nezakonit.

– Šta, ovaj brak? – pita momak. – I ovaj?
– Nezakonit i uklet. – Henri ljulja dečaka napred-nazad, žestoko ga
stežući, pesnica stisnutih iza njegovih leđa; tako, možda, medved gnječi
svoju mladunčad. – Brak je bio protivan božjem zakonu. I ništa ga nije
moglo učiniti zakonitim. Ni jedna ni druga nisu mi bile žene, ni ova
sada ni ona prva što je, bogu hvala, već u grobu pa ne moram da
slušam njeno šmrkanje, i njene molitve, i preklinjanja, i da trpim da mi
se meša u posao. Nemojte mi reći da je bilo oproštaja, ne želim to da
slušam, nema tog pape koji može izdati oprosnicu onome što je prekršio
nebeski zakon. Kako to da mi se ta Ana Bolen uopšte približila? Zašto li
sam ikada u nju pogledao? Šta je to učinila da ostanem slep kod očiju?
Toliko mnogo žena ima na ovom svetu, toliko mnogo svežih, mladih i
čednih žena, toliko dobrih i plemenitih žena. Što li je mene zapala
kletva te se ženim onima što uništavaju decu u svojim utrobama?
On pušta dečaka, tako naglo da se ovaj zatetura.
Henri šmrkće. – Idi sad, dete. Vrati se u svoju nevinu postelju. I ti,
prvi sekretaru, vrati se svojoj... vrati se svojim ljudima. – Kralj briše lice
maramicom. – Previše sam umoran da bih se ispovedio večeras,
milorde nadbiskupe. Možeš i ti kući. Ali doći ćeš mi ponovo, i razrešiti
me greha.
Izgleda to kao povoljno rešenje. Kranmer okleva; ali nije on taj koji
treba sad da iznuđuje tajne. Dok oni izlaze iz sobe, Henri uzima svoju

knjižicu; sav se uneo, okreće listove, i seda da pročita sopstvenu priču.
Ispred kraljevih odaja, Kromvel daje znak gospodi koja budno

čekaju. – Uđite kod njega i vidite da li mu šta treba. – Lagano,
kolebljivo, kraljevi telohranitelji primiču se Henriju u njegovoj jazbini;
nisu sigurni da su dobrodošli, ni u šta nisu sigurni. Provod sa dobrim
društvom; ali kud se denulo to društvo? Eno ga, zbija se uza zidove.

Kromvel se oprašta od Kranmera, grli ga, pa mu usput šapne: – Sve
će izaći na dobro. – Mladi Ričmond ga dotakne po ruci. – Prvi sekretaru,
moram nešto da vam kažem.

Kromvel je umoran. Ustao je još u zoru, pisao pisma u Evropu. – Je li
hitno, milorde?

– Nije. Ali je važno.
Zamisli kako bi bilo imati gospodara koji to dvoje ume da razlikuje.
– Samo napred, milorde, imate svu moju pažnju.
– Želim da vam kažem da sam bio sa ženom.
– Nadam se da je ispunila sve vaše želje.
Momčić se smeje nesigurno. – Pa i nije baš. Ona je kurva. To mi je
moj brat Sari udesio. – Norfokov sin, hoće da kaže. Pri svetlu zidnog
svećnjaka, dečakovo lice naprečac menja boju, čas je zlatno, čas crno, pa
se opet išrafira zlatnim, kao da ga umačeš u senku. – Ali pošto je sad
tako kako jeste, ja sam muškarac, i mislim da bi Norfok trebalo da mi
dozvoli da živim sa svojom suprugom.
Ričmond je već bio ženjen, za Norfokovu kćerku, malu Meri Hauard.
Iz nekih ličnih razloga, Norfok nije dao deci da žive zajedno; da je Ana
u braku rodila Henriju sina, kralj ne bi imao nikakve vajde od malog
kopilana, i tako je Norfok došao do računice da bi, u tom slučaju, pošto
mu je kći i dalje nevina, možda negde mogao i bolje da je udomi.
Ali svi ti proračuni sada su bespotrebni. – Razgovaraću sa vojvodom
u tvoje ime – kaže Kromvel. – Mislim da će sada rado izaći u susret
tvojim željama.
Ričmond se zarumeneo: iz zadovoljstva, ili od sramote? Momak nije
glup, i jasna mu je situacija u kojoj se nalazi, a ta situacija se u
poslednjih nekoliko dana poboljšala iznad svih očekivanja. On,
Kromvel, može da čuje glas Norfokov, razgovetno kao da ovaj govori
pred kraljevskim savetom: Katarinina kćerka je već proglašena za

kopile, sad će i Anina, sve troje Henrijeve dece su vanbračna. Ako je već
tako, zašto muško ne pretpostaviti ženskom?

– Prvi sekretaru – kaže momak – sluge u mom domu pričaju da
Elizabeta uopšte nije kraljičino dete. Kažu da su je prokrijumčarili u
kraljičine odaje u korpi, a da je kraljičino mrtvorođenče izneto odande.

– A što bi kraljica to uradila? – Kromvela uvek zanima da čuje kako
razmišlja kućna posluga.

– To je zato što je ona, da bi postala kraljica, napravila pogodbu sa
đavolom. Ali đavo te uvek prevari. Dozvolio joj je da bude kraljica, ali
joj nije dao da rodi živo dete.

– Pomislio bi čovek, ipak, da će joj đavo makar izoštriti pamet. Ako
je već dete stiglo u korpi, što joj ne bi doneli muško?

Tugaljiv osmeh pojavi se na Ričmondovom licu. – Možda je
prihvatila jedinu bebu koja joj je bila tu, pri ruci. Na kraju krajeva, ne
ostavljaju ljudi bebe po ulicama.

Ostavljaju, nego šta nego ostavljaju. Kromvel se upravo sprema da
parlamentu predstavi nacrt zakona koji bi obezbedio izdržavanje
muške siročadi u Londonu. Evo njegove zamisli: dajte da se pobrinemo
za mušku siročad, a ona će se posle pobrinuti za žensku.

– Ponekad – kaže momak – razmišljam o kardinalu. Setite li ga se vi
ikada?

– Mali seda na sanduk; i on, Kromvel, seda pored njega. – Kad sam
bio mnogo, mnogo mali, i mnogo glup, kakva deca inače jesu, mislio
sam da mi je kardinal otac.

– Kardinal vam je bio kum.
– Da, ali ja sam mislio da... Pošto je bio tako nežan prema meni.
Došao bi kod mene i nosao me, i mada mi je ionako davao sjajne
poklone, sve samo zlato, umeo je da mi donese i svilenu loptu, i lutku,
što dečaci, znate, vole... – on obara glavu – ... dok su još mali, a ja
govorim o vremenu kad sam još nosio benkice. Znao sam da postoje
neke tajne u vezi sa mnom, i pomislio sam da je o tome reč, da sam
sveštenikov sin. Kralj mi je, kad se pojavio, bio potpuno tuđ. On mi je
doneo mač.
– I, jeste li tada naslutili ko vam je zaista otac?
– Ne – odgovara momak. Širi dlanove, da pokaže svu svoju

bespomoćnost, nemoć malog deteta. – Ne. Morali su to da mi objasne.
Nemojte to, molim vas, njemu da kažete. Ne bi razumeo.

Od svih udaraca koje je kralj primio, ovaj bi mogao da bude i
najteži; da sazna da ga njegov sin svojevremeno nije prepoznao. – Zar
on ima još mnogo dece? – pita Ričmond. Kromvel mu se sada obraća sa
autoritetom svetskog čoveka. – Mora biti da ima, cenim.

– Koliko je meni poznato, nema dece koja bi mogla da ugroze vaše
pretenzije na presto – dodaje on. – Kažu da mu je i Meri Bolen rodila
sina, ali u to vreme ona je već bila udata, i dečak je poneo prezime
njenog muža.

– Ali da pretpostavimo da će on uzeti Džejn Simor za ženu sada,
kad je ovaj brak... – dečak nikako da nađe pravu reč – ... kad će se desiti
ono što će da se desi. A ona će, možda, i roditi sina, jer Simorovi su
plodan soj.

– Ako do toga dođe – kaže Kromvel blago – morate to spremno da
dočekate, i prvi da čestitate kralju. I morate biti spremni da do kraja
života ostanete u službi tog malog princa. Ali, što se tiče jedne hitnije
stvari, ukoliko smem da posavetujem... Ako početak zajedničkog života
sa vašom ženom i dalje bude odlagan, najbolje je da pronađete neku
finu, čistu mladu damu, i da s njom napravite dogovor. Onda ćete joj,
kad se budete rastajali, isplatiti malu nadoknadu, tako da ne priča o
vama.

– Je l’ vi tako radite, prvi sekretaru? – Pitanje je bezazleno, ali
Kromvel se načas zapita da mladić slučajno ne špijunira za nekoga.

– Bolje je da gospoda o takvim stvarima ne razgovaraju među
sobom – kaže on. – i ugledajte se na svog oca, kralja, koji nikada nije
nepristojan kad govori o ženama. – Nasilan, možda, i jeste; ali
nepristojan nikada. – Budite oprezni, izbegavajte kurve. Ne smete da
zakačite neku boleštinu, kao što se francuskom kralju desilo. Sem toga,
kad vam mlada žena rodi dete, vi ćete ga izdržavati i vaspitavati, ali
ćete bar sve vreme znati da je vaše, a ne drugog muškarca.

– Ali kako čovek može da bude siguran... – Ričmond zaćuti.
Stvarnost ovoga sveta brzo se survava na ovog mladića. – Ukoliko je
kralja moguće obmanuti, svakako nema čoveka kog je nemoguće. Ako
su udate gospe tako varljive, onda se svakom čoveku može desiti da

podiže tuđe dete.
Kromvel se smeši. – Ali onda i taj drugi možda podiže njegovo.
On namerava da započne, samo kad bude imao malo vremena da to

dobro osmisli, neki vid registracije, dokumentacije, u kojoj bi sakupljao
podatke sa krštenja, tako da može da prebroji kraljeve podanike, i da
zna ko su i šta su, ili, u najmanju ruku, šta njihove majke kažu da jesu;
prezime i očinstvo dva su različita pojma, ali od nečega se mora početi.
On pažljivo posmatra lica Londonaca dok jaše kroz grad, i razmišlja o
ulicama drugih gradova gde je živeo i kroz koje je prolazio, pa se pita:
šta bi mi falilo da imam više dece? Uzdržavao se dosad, vodio jedan
razuman život, ali kardinal je svojevremeno imao običaj da izmišlja
skandale s njim i njegovim brojnim naložnicama. Kad god bio nekog
stamenog mladog zločinca dovukli pod vešala, kardinal bi rekao:
„Gledaj, Tomase, ovaj mora da je jedan od tvojih.”

Mladić zevne. – Tako sam umoran – kaže. – A ni u lovu danas nisam
bio. Tako da i ne znam od čega sam to umoran.

Ričmondove sluge su tu, u blizini; nose grb s lavom iz profila koji se
propinje, plavo-žute livreje im tamne u sumraku. Nalik dadiljama koje
podižu dete iz blatnjave bare, i oni bi da iznesu mlađanog vojvodu iz
Kromvelove zavrzlame, ma šta to bilo. Vlada ambijent straha, a taj
ambijent stvorio je on, Kromvel. Niko ne zna koliko će još ta hapšenja
potrajati, i ko će sve stradati. Kromvel ima utisak da ni on sam to ne
zna, iako je lično u svemu glavni. Džordž Bolen je smešten u Kuli.
Vestonu i Brertonu dozvoljeno je da prethodnu noć provedu na slobodi,
dato im je tih nekoliko sati da posvršavaju poslove; sutradan u isto
vreme ključ će se za njih poslednji put okrenuti u bravi; mogli bi, dakle,
sad da pobegnu – ali kuda da beže? Niko izuzev Marka još nije ni
saslušan kako treba; to će reći, nije ga saslušao on, Kromvel. Ali jagma
za plenom već je počela. Noris ni ceo jedan dan nije proveo u zatvoru a
već je stiglo prvo pismo, u kojem neki čovek, koji tvrdi da ima
četrnaestoro dece, traži deo Norisovih zvanja i povlastica. Četrnaest
gladnih usta; da ne pominjemo njegove, čovekove, vlastite potrebe, i
oštre zube gospođe mu supruge.

Sutradan, rano, kaže on Vilijamu Ficvilijamu: – Hajde sa mnom do

Kule, da razgovaramo s Norisom.
A Fic će: – Ne, idi ti. Ne mogu ja i drugi put. Tolike godine ga

poznajem. Prvi put me je to maltene ubilo.

Preblagi Noris: prvi među kraljevim podguznim muvama, tkač
svilenih niti, pauk nad paucima, crno središte ogromne, navlažene
mreže dvorskih pokroviteljstava; kakav je to samo okretan i prijatan
čovek, prevalio četrdesetu, ali lako nosi svoje godine. Noris je uvek
uravnotežen, živi primer umeća sprecature50. Niko ga nikada nije video
usplahirenog. Izgleda kao čovek koji se i nije toliko istakao postižući
uspeh koliko mireći se sa njim. Prema mlekarici jednako je učtiv kao
prema nekom vojvodi; bar dok ima publiku. Neprevaziđen na
turnirskom borilištu, taj u viteško nadmetanje kreće kao da se izvinjava,
a kad prebroji državne pare, pere ruke u izvorskoj vodi mirisavoj od
ružinih latica.

Bilo kako bilo, Hari se obogatio, kao što i svi oni u kraljevom
okruženju ne mogu a da se ne obogate, koliko god lično stremili
skromnosti; kad Hari mazne neki sporedan prihod, izgleda to kao da je
on, sluga vaš pokorni, samo počistio nešto, da vaše oči poštedi gnusobe.
A kad se sam ponudi da obavlja neku unosnu dužnost, postavi se kao
da to čini jer se oseća obaveznim, a i da niže od sebe poštedi nevolje.

Ali pogledajte Norisa Preblagog sada! Tužno je videti tako snažnog
muškarca kako plače. To i Kromvel kaže, dok seda pored Norisa i
raspituje se kako ga ovde čuvaju, da li mu služe hranu koju voli, i kako
je spavao. Kromvel je dobroćudan i opušten. – Za poslednjih božićnih
praznika, gazda Norise, vi ste bili Mavar, a Vilijam Brerton se pojavio
polunag, maskiran u lovca ili nekog šumskog divljaka koji se zaputio
ka kraljičinim odajama.

– Za ime boga, Kromvele – šmrkće Noris. – Je l’ ti to ozbiljno? Pitaš
me, ali najozbiljnije, za stvari koje smo radili na maskenbalu?

– Ja sam savetovao Vilijamu Brertonu da se ne pokazuje tako. A ti na
to reče da je kraljica to već ionako više puta videla.

Noris je pocrveneo; kao što je pocrveneo i onoga dana. – Namerno
menjaš značenje. Znaš i sam da sam hteo da kažem da ona, kao udata
žena, zna šta muškarac ima... šta muškarac ima u gaćama.

– Ti znaš šta si hteo da kažeš. Ja samo znam šta si rekao. Moraš
priznati da kralj takvu opasku ne bi primio kao bezazlenu. Istom tom
prilikom, dok smo stajali tamo i razgovarali, ugledali smo Frensisa
Vestona, prerušenog. A ti si napomenuo da on odlazi kod kraljice.

– On bar nije bio go – kaže Noris. – U zmaja se prerušio, je l’ tako
beše?

– Nije bio go kad smo ga videli, slažem se. Ali šta si rekao sledeće?
Pričao si mi kako on privlači kraljicu. Ljubomoran si bio, Hari. I nisi ni
poricao da si ljubomoran. Šta imaš protiv Vestona? Kaži mi. Posle će ti
biti lakše.

Noris se pribrao, izduvao nos. – Sve što ti imaš da kažeš jesu neke
nepovezane reči koje se mogu protumačiti na sijaset različitih načina.
Ako tražiš dokaze o preljubi, Kromvele, moraćeš mnogo više da se
potrudiš.

– O, ne bih to znao. Sama priroda te pojave takva je da retko postoji
svedok samog čina. Ali mi uzimamo u obzir okolnosti, prilike i
iskazane želje, u razmatranje uzimamo verovatnoću, kao i dobijene
iskaze.

– Ni od mene ni od Brertona nikakav iskaz nećete dobiti.
– Ko zna.
– Nećete gospodu stavljati na muke, kralj to ne bi dozvolio.
– Ne mora to da bude u zvaničnoj formi. – Ustavši, Kromvel tresne
rukom o sto. – Mogao bih sad palčeve da ti gurnem u oči, i zapevao bi ti
i „Rasla zelen- zelenika”, ako od tebe zatražim. – On seda, pa nastavlja
u onom ranijem, opuštenom tonu. – Stavi se na moje mesto. Ljudi će i
ovako i onako govoriti da sam te mučio. Pričaće da sam mučio Marka,
glasine se već šire. Mada njemu ni dlaka s glave ne fali, kunem ti se. Od
Marka sam dobio slobodno priznanje. Dao mi je imena. Neka među
njima su me iznenadila. Ali ovladao sam sobom.
– Lažeš. – Noris skreće pogled u stranu. – Pokušavaš na prevaru da
navedeš ljude da izdaju jedan drugoga.
– Kralj zna šta treba da zna. Ne traži on svedoke. On zna da ste vi
izdali, i da je izdala kraljica.
– Upitaj se malo – kaže mu Noris – kakvi su izgledi da ću ja pogaziti
svoju čast, da ću izdati kralja koji je bio tako dobar prema meni, i da ću

usput gospu koju duboko poštujem izložiti takvoj užasnoj opasnosti?
Moja porodica služi kralju Engleske od pamtiveka. Moj pradeda je
služio kralju Henriju VI, tom svecu, bog da mu dušu ‘prosti. Moj deda
je služio kralju Edvardu, i služio bi i sinu njegovom da je ovaj poživeo,
a posle je mog dedu iz zemlje proterala ona škorpija Ričard
Plantagenet, i deda je služio Henrija Tjudora u izgnanstvu, i služio mu
sve do dana kad je ovaj seo na presto. Ja sam uz Henrija još od dečačkih
dana. Volim ga kao rođenog brata. Imaš li ti rođenog brata, Kromvele?

– Živog nemam. – On pogleda u Norisa razdraženo. Taj Noris,
izgleda, misli da svojom rečitošću, svojom iskrenošću i otvorenošću
može da izmeni ono što se dešava. Ceo dvor je video kako mu bale
kreću na usta kad vidi kraljicu. Kako je mogao da očekuje da pazari
očima, da prst upre u željenu robu, a da ga na kraju mimoiđe račun koji
valja izmiriti?

Kromvel ustaje, udaljava se, pa se okrene, vrti glavom; uzdahne. –
O, za boga miloga, Hari Norise. Moram li to na zidu da ti napišem?
Kralj mora da je se ratosilja. Ona ne može da mu da sina, i on je više ne
voli. Voli drugu, a ne može da je dobije dok Ana ne bude sklonjena. I
eto ti sad: da li je to dovoljno jednostavno za tvoje jednostavne
pojmove? Ana neće otići tiho, upozorila me je jednom i sama na to; rekla
je: ako se ikad desi da me Henri skloni, izbiće rat. Ako ona neće sama da
se povuče, mora neko da je pogura, a ako je ne poguram ja, ko će? Je l’ ti
poznata ova situacija? Možeš li malo da se vratiš unazad? U sličnoj
jednoj prilici, kardinal nije želeo da udovolji kralju, i – šta je onda bilo?
Osramoćen je i oteran u smrt. Ja sada imam nameru da učim na
njegovom primeru, i smatram da kralju treba udovoljiti u svakom
pogledu. On je sad jedan jadni rogonja, ali zaboraviće to čim ponovo
bude mladoženja, a to će brzo da se desi.

– Simorovi su, ne sumnjam, već pripremili svadbenu trpezu.
Kromvel se smeška. – I Tom Simor je dao da mu ukovrdžaju kosu. A
na dan venčanja, kralj će biti srećan, ja ću biti srećan, cela Engleska biće
srećna, svi izuzev Norisa, jer bojim se da će on biti mrtav. Ne vidim
mogućnost da se to izbegne, izuzev da se ispovediš i prepustiš se
kraljevoj milosti. On je milost obećao. A on ispunjava obećanja.
Uglavnom.

– Jahao sam s njim iz Grinića ovamo – kaže Noris – zajedno smo se
vraćali s turnira, i dug je bio put. Neprestano me je saletao, te šta si
uradio, te priznaj. A ja ću mu i sutra reći isto što sam sad rekao tebi, a to
je da sam nevin. I, što je još gore – sada već gubi prisebnost, besan je –
što je još gore, i ti i on to znate. Kaži mi jednu stvar: što baš ja? Što ne
Vajat? Svi sumnjaju da je on bio sa Anom, a on to nikad nije direktno
porekao? Vajat ju je poznavao i ranije. Još iz Kenta se oni znaju. Zna je
otkad je bila devojčica.

– I šta s tim? Poznavao ju je dok je bila obična sluškinja. Šta ako i
jeste nešto petljao s njom? Da, bilo bi to sramno, možda, ali to nije
izdaja. Nije to kao da se spanđaš s kraljevom ženom, engleskom
kraljicom.

– Ne stidim se ničega što se događalo između Ane i mene.
– A da se ne stidiš, slučajno, svojih misli? Ficvilijamu si bar toliko
rekao.
– Jesam li? – turobno će Noris. – i to je on izvukao iz onoga što sam
mu rekao? Da se stidim? A i da se stidim, Kromvele, sve i da sam... moje
misli ne mogu biti zločin.
Kromvel pokazuje dlanove. – Ako su misli namere, ako su namere
zle... ako je i nisi uzeo mimo zakona, a kažeš da nisi, jesi li onda
nameravao da je imaš zakonito, posle kraljeve smrti? Šest godina će sad
kako ti je žena umrla, kako to da se nisi ponovo oženio?
– A kako to da se ti nisi oženio?
Kromvel klimne glavom. – Dobro pitanje. I ja ga sebi postavljam. Ali
ja se nisam obećao nekoj mladoj ženi pa pogazio datu reč, kao što si ti
učinio. Oduzeo si čast Meri Šelton...
Noris se smeje. – Ja joj oduzeo čast? Pre će biti da je kralj.
– Ali kralj nije bio u poziciji da je uzme za ženu, a ti si bio, i još si joj
se zavetovao, a ipak, eto, prošlo vreme. Da nisi možda mislio da će kralj
da umre, pa da onda možeš da se oženiš Anom? Ili si očekivao da će
ona da pogazi bračni zavet još za kraljeva života, i tebi da postane
konkubina? Ili je jedno, ili je drugo.
– Bilo šta od tog dvoga da ti kažem, ti ćeš me osuditi. Osudićeš me i
ako ne kažem ništa, jer ćeš ćutanje shvatiti kao saglasnost.
– Frensis Veston misli da si kriv.

– To je, već, novost za mene, to da Frensis uopšte misli. A što bi on...
– Noris zaćuti. – Šta, je li on ovde? U Kuli?

– On je u zatvoru.
Noris vrti glavom. – On je dečak. Kako možeš to da radiš njegovim
ljudima? Jeste to jedan nemaran, tvrdoglav dečak, priznajem, i poznato
je da mi nije miljenik, da smo često jedan drugome stajali na putu...
– O, suparnici u ljubavi. – Kromvel stavlja ruku na srce.
– Taman posla. – E, Henri je sada već uzrujan; zajapurio se sav, drhti
od srdžbe i straha.
– A šta misliš o bratu Džordžu? – pita ga Kromvel. – Možda te je
iznenadilo što i na toj strani imaš suparnika. Nadam se da te jeste
iznenadilo. Mada ne mogu da se načudim vašem, gospodskom moralu.
– Nećeš mene tako uhvatiti u klopku. Kog god čoveka da pomeneš,
neću ja reći ništa ni protiv njega ni njemu u korist. Nemam nikakvo
mišljenje o Džordžu Bolenu.
– Šta, nemaš mišljenje o incestu? Ako to prihvataš tako mirno, bez
prigovora, prisilićeš me na zaključak da možda u svemu i ima istine.
– A ako dođe dotle da kažem: da, mislim da ima krivice u tom
slučaju, ti bi mi svakako rekao: „Šta, Norise! Incest! Kako možeš da
poveruješ u nešto tako gnusno? Je l’ ti to pokušavaš da zabašuriš svoju
sopstvenu krivicu?”
Kromvel s divljenjem gleda Norisa. – Ne poznaješ ti mene dvadeset
godina za džabe, Hari.
– O, pa proučavao sam te – kaže Noris. – Kao što sam, pre tebe,
proučavao gospodar Volsija.
– To je bio taj političar u tebi. Taj veliki sluga države.
– I taj veliki izdajnik, na kraju.
– Moram malo da te vratim unazad. Ne tražim od tebe da se setiš
svega što je kardinal za tebe činio. Samo te molim da se prisetiš one
zabave, onog jednog igrokaza koji je izveden na dvoru. U toj predstavi
pokojnog kardinala napadaju demoni i odnose ga u pakao.
Kromvel vidi kako se Norisu pomeraju oči dok se narečeni prizor
ukazuje u njegovoj svesti; svetlost vatri, vrelina, huk iz gledališta. On i
Bolen drže žrtvu za ruke, Brerton i Veston mu dograbili noge. Njih
četvorica bacaju skerletnu priliku, pa tresnu njom o zemlju i počinju da

je šutiraju. Četiri čoveka koji su, kao od šale, pretvorili kardinala u zver;
oduzeli mu razum, dobrotu i otmenost, i napravili od njega životinju
koja zavija, gamiže po daskama i grebe kandžama.

Nije to bio pravi kardinal, naravno. Bio je to Sekston, luda, u
skerletnoj odori. Ali publika je mjaukala kao da je sve stvarno, vikali su
i mlatili pesnicama, proklinjali i rugali se. Iza kulisa, četiri đavola
skinula su maske i dlakave kožuhe, uz psovke i smeh. Videli su
Tomasa Kromvela kako stoji naslonjen na lamperiju, nem, umotan u
crninu, u žalosti.

Noris sad blene u njega: – I zbog toga je sve ovo? Pa to je bila
predstava. Zabava, sam si tako rekao. Kardinal je već bio pokojni, nije
za to ni znao. A dok je bio živ, nisam li ja uvek bio tu, da mu se nađem
u nevolji? Nisam li ja, kad su ga prognali sa dvora, jahao za njim, i
sustigao ga kod Patni Hita sa znamenjem koje mu je kralj lično poslao?

Kromvel klima glavom. – Priznajem da su se drugi poneli gore od
tebe. Ali, shvataš, niko od vas nije postupio kao hrišćanin. Nego ste se
ponašali kao divljaci, odmah ste razgrabili njegove kuće i posede.

Vidi i on sam da nema potrebe da nastavlja. Ogorčen izraz na
Norisovom licu ustupio je mesto nepatvorenom užasu. Ako ništa
drugo, pomisli Kromvel, dilber ima toliko pameti da shvati o čemu je
reč; nije to pizma što se vuče godinu ili dve, već zamašan odlomak iz
knjige bola, koju on, Kromvel, vodi otkako je kardinal pao. – Sad ti život
daje što si zaslužio, Norise. Ne vidiš li to i sam? I – dodaje blago – nije tu
reč ni samo o kardinalu. Ne bih želeo da pomisliš da u ovome nemam i
ličnih motiva.

Noris podiže lice. – Šta ti je Mark Smiton skrivio?
– Mark? – Kromvel se smeje. – Ne dopada mi se kako me gleda.
Da li bi Noris shvatio da mu sričeš slovo po slovo? Njemu,
Kromvelu, potrebni su krivci. I zato je pronašao ljude koji su krivi.
Mada, možebiti, ne za ono za šta su optuženi.
Nastupa tišina. On sedi, čeka, ne skida pogleda sa čoveka na samrti.
Već razmišlja o tome šta će uraditi s Norisovim zvanjima, s njegovim
krunskim apanažama. Pokušaće da zaduži skromne molioce, kao što je
onaj čovek sa četrnaestoro dece, koji bi želeo da održava park u
Vindzoru i traži mesto u upravi zamka. Norisove dužnosti u Velsu

mogu da se prenesu na mladog Ričmonda; na taj način će se, zapravo,
sve te funkcije vratiti u okvir kraljevih ovlašćenja, a pod budno oko
Kromvelovo. Rejf će moći da uzme Norisovu kuću u Griniču, i u nju da
smesti Helen i decu, da borave tamo kad je on na dvoru. A Edvard
Simor mu je pomenuo da bi voleo Norisovu kuću u Kjuu.

Kaže Hari Noris: – Pretpostavljam da nas nećete tek tako izvesti na
gubilište. Biće neka parnica, neko suđenje? Hoće? Nadam se da će sve
brzo da se završi. Pretpostavljam da hoće. Kardinal je imao običaj da
kaže: Kromvel će da završi za nedelju dana ono na šta bi drugom
čoveku otišla cela godina, badava ga ometaš i suprotstavljaš mu se.
Misliš da ćeš sad da ga uhvatiš, a njega ni od korova, odjahao tries’
kilometara dok si ti čizme navukao. – On podiže pogled. – Ako si rešio
da me ubiješ javno, da napraviš predstavu, obavi to brzo. Ili ću ti
možda presvisnuti od tuge, sam u ovoj sobi.

Kromvel vrti glavom. – Živećeš ti još. – Jednom je tako i njemu palo
na pamet isto to, da bi mogao da umre od tuge: za ženom, za kćerima,
za sestrama, ocem i kardinalom. Ali to tvrdokorno srce kuca, ne
posustaje. Pomisli čovek da ne može više da diše, ali grudni koš ima
drugačije viđenje stvari, diže se i spušta, ispušta uzdahe. Moraš napred,
uprkos sebi; a da bi to mogao, Bog ti izvadi srce od mesa, i da ti, u
zamenu, srce od kamena.

Noris se dodiruje po rebrima. – Ovde boli. Sinoć sam osetio. Seo sam,
nisam mogao da dišem. Ne usuđujem se ponovo da legnem.

– Kad su ga smenili, i kardinal mi je isto rekao. Bol je bio kao od
tocila, tako mi je rekao. Kao tocilo, pa još nožem vuku preko tocila. I
tako ga je to mlelo, i mlelo, dok nije umro.

Kromvel ustaje, sakuplja papire; sagne glavu, oprašta se. Henri
Noris: prednja leva šapa.

Vilijam Brerton. Džentlmen od Češira. U Velsu, sluga mladom
vojvodi od

Ričmonda, i to loš sluga. Nemiran, osion, nemilosrdan, od buntovne
sorte.

– Hajde da se vratimo – kaže on – da se vratimo u kardinalovo
vreme, jer ja se sećam da je neko iz tvoje kuće ubio čoveka na partiji

kuglanja.
– Ponekad na kuglanju ume da se podgreje atmosfera – kaže

Brerton. – Znaš to, uostalom, i sam. I ti igraš, čujem.
– A kardinal je mislio da je došlo vreme da se sravne računi; i tvoja

porodica je oglobljena, zato što je ometala istragu. Pitam se baš da li se
od tada išta izmenilo? Ti misliš da možeš sve, zato što si sluga vojvode
od Ričmonda, i zato što si u Norfokovoj milosti...

– I u kraljevoj sam milosti, takođe.
Kromvel podiže obrve. – Je li tako? Onda bi trebalo kralju da se
požališ. Jer, ovde ti je smeštaj loš, zar ne? Baš tužno, kralja nema, pa
moraš nekako da se izboriš sa mnom i mojim dugim pamćenjem. Ali
hajde da ne tražimo primere u prošlosti. Evo, na primer, osvrnimo se na
slučaj džentlmena iz Flintšira, Džona ap Ejtona. To je tako skoro bilo da
sigurno nisi zaboravio.
– Zbog toga sam, znači, ovde – kaže Brerton.
– Ne samo zbog toga, ali ostavimo zasad po strani tvoju preljubu s
kraljicom, i usredsredimo se na Ejtona. Činjenice u vezi s tim slučajem
tebi su poznate, cenim da ih nisi zaboravio. Došlo do svađe, izbila tuča,
jedan iz tvoje kuće ostao mrtav, ali onom Ejtonu sudili, sve po propisu,
pred londonskom porotom, i porota oslobodi čoveka. E sad, pošto ti ne
poštuješ ni zakon ni pravdu, zakuneš se da ćeš se osvetiti. Udesiš da
Velšanina otmu. Tvoje sluge ga smesta obese, i sve to – ne prekidaj me,
čoveče – sve to s tvojom dozvolom i po tvojoj zamisli. Navodim ti ovo
samo kao jedan primer. Ti misliš da je to samo jedan čovek, i da on nije
bitan, ali vidiš – bitan je. Misliš da je otada prošla godina ili više dana, i
da se niko toga više i ne seća – ali ja se sećam. Uveren si da bi zakon
trebalo da bude onakav kakav ti misliš da bi trebalo da bude, i po tom
načelu ti se i ponašaš dok si na svom imanju u velškim močvarama, gde
se kraljeva pravda i kraljevo ime svakodnevno izvrgavaju ruglu. To
mesto je uporište lopova.
– Kažeš da sam ja lopov?
– Kažem da se s njima družiš. Ali ovo je kraj tvojim spletkama.
– Ti si i sudija, i porota, i dželat, je l’ tako?
– Bolja je i takva pravda od one koju je Ejton dobio.
– S tim se slažem – kaže Brerton.

Kakav je to pad. Pre samo nekoliko dana, Brerton je prvom
sekretaru podnosio molbu za deo plena, kad je trebalo nekom da se da
zemlja češirske opatije. Sada Brertonu, bez sumnje, prolaze reči kroz
glavu, reči kojima se obratio prvom sekretaru kad mu je ovaj prigovorio
zbog uobraženosti: moram da te naučim kako stvari stoje, rekao je on
hladno. Nismo mi kreature iz nekog tamo advokatskog konklava u
Grejevoj krčmi. U mojoj zemlji, porodica je ta koja sprovodi zakon, i do
toga je nama i stalo: zakon da sprovodimo.

A sada on, prvi sekretar, pita: – Misliš da je Veston imao nešto s
kraljicom?

– Možda. – Brerton izgleda kao da mu do toga, sve u svemu, nije ni
stalo. – Ja njega jedva da i poznajem. Mlad je, lud i naočit, nije li, a žene
obraćaju pažnju na te stvari? Može ona da bude kraljica, ali ipak je
samo žena, i ko zna na šta je sve čovek može nagovoriti?

– Misliš da su žene gluplje od muškaraca?
– Uopšte gledano, jesu. I slabije su. Kad je o ljubavi reč.
– Upamtiću šta si rekao.
– A šta bi s Vajatom, Kromvele? Gde je on u svemu ovome?
– Nisi ti u mogućnosti – kaže Kromvel – meni da postavljaš pitanja. –
Vilijame Brertone; leva zadnja šapo.

Džordž Bolen je odavno prevalio tridesetu, ali i dalje ima onaj sjaj
kojem se divimo kod mladih, onu iskru i bistar pogled. Teško je dovesti
u vezu tu ugodnu osobu s nekim tamo zverskim apetitom za koji ga
optužuje njegova žena; Kromvel načas osmotri Džordža i pita se da li bi
on mogao biti kriv po bilo kojoj drugoj optužbi, osim za izvesnu dozu
ponosa i ushit koji ga krasi. Graciozan pojavom i duhom, bio bi taj u
stanju da se izdigne i lebdi iznad dvora i poganih dvorskih intriga, kao
prefinjen čovek koji se kreće u nekoj svojoj sferi; da naručuje prevode
antičkih pesnika, i preduzima sve da se ti prevodi objavljuju u
luksuznim izdanjima. Mogao je da jaše lepe bele konje koji se propinju i
klanjaju pred damama. Ali voleo je, nažalost, da se kavži i razmeće, da
spletkari i odbija ljude od sebe. U ovom trenutku zatičemo ga u svetloj,
kružnoj sobi u Martinovoj kuli, šetka se, gladan kavge, a mi se pitamo:
zna li on gde se nalazi? Ili će ga to iznenađenje tek sustići?

– Možda ti i ne snosiš bogzna kakvu krivicu – kaže mu on sedajući;
on, Tomas Kromvel. – Pridruži mi se za stolom – upućuje ga on. – Priča
se o zatvorenicima koji umeju da prosvrdlaju kamen, ali ja ne bih
verovao da se takve stvari zaista događaju. Na tako nešto otišlo bi
možda i trista godina.

– Ti mene optužuješ za neku vrstu dosluha, prikrivanja, da sam
prikrivao nedolično ponašanje svoje rođene sestre, ali ta optužba je
neodrživa, zato što nikakvog nedoličnog ponašanja nije ni bilo – kaže
Bolen.

– Ne, milorde, ne glasi tako optužnica.
– Nego kako?
– Niste vi za to optuženi. Ser Frensis Brajan, čovek koga krasi bujna
mašta...
– Brajan! – Bolen je prestravljen. – Ali ti znaš da mi je on neprijatelj. –
Reči mu se sapliću jedna o drugu. – Šta je to rekao, i kako uopšte možeš
da veruješ u to što on govori?
– Ser Frensis mi je sve objasnio. I ja sad počinjem da uviđam kako
stoje stvari. Kako jedan čovek koji jedva da i poznaje svoju sestru,
upoznaje tu sestru kao već odraslu ženu. Ona liči na njega, a opet – i ne
liči. Sve mu je kod nje poznato, a ipak se zanima za nju. Jednoga dana,
bratski zagrljaj potraje malo duže nego obično. Odatle stvari počinju da
se razvijaju. Možda ni jedna ni druga strana ne osećaju da rade bilo šta
naopako, sve do časa kad pređu određenu granicu. Ali ja lično nemam
ni izbliza tako bujnu maštu da bih mogao da zamislim gde bi ta
granica mogla da bude. – On zastane. – Je l’ to počelo pre braka ili
kasnije?
Bolen počinje da se trese. Šok je to; jedva je u stanju da govori. –
Odbijam da odgovorim na ovo pitanje.
– Milorde, ja sam navikao da radim sa onima koji odbijaju da
odgovore.
– Ti to meni pretiš da ćeš da me staviš na muke?
– Pa sad, Tomasa Mora na muke nisam stavljao, zar ne? Sedeo sam
sa njim u sobi. U jednoj sobi ovde, u Kuli, baš kao što je ova u kojoj si ti.
On je ćutao, a ja sam slušao mrmorenje koje se krilo ispod te tišine.
Konstrukcija može da se zaokruži i iz tišine. Tako će i sad biti.

– Henri je pobio savetnike svoga oca – kaže Džordž. – Ubio je
vojvodu od Bakingema. Upropastio je kardinala, oterao ga u smrt,
skinuo jednu od najučenijih evropskih glava. Sada namerava da ubije
svoju ženu i njenu porodicu, i Norisa, koji mu je već dugo najbliži
prijatelj. Šta te navodi na zaključak da će se drugačije poneti prema tebi,
po čemu se ti to razlikuješ od ovih ostalih?

– Ne pristoji se bilo kome iz vaše porodice – kaže Kromvel – da
priziva kardinalovo ime. Ili ime Tomasa Mora, kad smo već kod toga.
Vaša gospođa sestra žudela je za osvetom. Dođe, tako, pa mi kaže: šta
je s tim Tomasom Morom, još je živ?

– Ko je pokrenuo te klevete protiv mene? Frensis Brajan svakako
nije. Da nije moja žena? Jeste. Kako se nisam setio.

– To je pretpostavka. Ja je ne potvrđujem. Mora da vam je nečista
savest prema njoj ako smatrate da ima razloga da vas mrzi.

– A da li bi ti poverovao u nešto tako čudovišno? – preklinje Džordž.
– U reč jedne žene?

– Ima i drugih žena koje su uživale u vašoj pažnji. Ako ne bude
neophodno, ne bih te žene izvodio pred sud, mogu bar toliko da učinim
da ih zaštitim. Vi ste oduvek žene smatrali za potrošnu robu, milorde, i
nemate prava da se žalite ako se na kraju one na isti način ponesu
prema vama.

– Meni će, znači, biti suđeno što sam ženama ukazivao pažnju? Da,
ljubomorni su oni na mene, svi ste vi ljubomorni što imam toliko
uspeha kod žena.

– Vi to uspehom nazivate? Trebalo bi da se preispitate.
– Nikada nisam čuo da je to zločin. Provesti vreme sa ljubavnicom
uz njen pristanak.
– Bolje bi vam bilo da to ne govorite u svoju odbranu. Ako je jedna
od tih ljubavnica vaša rođena sestra... Sud će to doživeti kao... kako da
kažemo... drsko i smelo. Lišeno ozbiljnosti. Ono što bi vas sada spaslo –
mislim, što bi moglo da vam spase život – bila bi izjava koja bi
obuhvatala sve ono što znate o tome što je vaša sestra radila s drugim
muškarcima. Neki tvrde da postoje veze koje bi vas lično bacile u
zasenak, ma koliko vaš odnos sa sestrom bio neprirodan.
– Hrišćanin ste, a tražite to od mene? Da pružim dokaze na osnovu

kojih će mi ubiti sestru?
Kromvel pokazuje dlanove. – Ništa ja ne tražim. Ja vam samo

ukazujem na nešto što bi mnogi videli kao izlaz iz ovoga. Ne znam da li
će kod kralja prevagnuti milosrđe. Možda vam dozvoli da živite negde
u inostranstvu, ili vam ukaže milost u pogledu načina pogubljenja. Ili
ništa od toga. Kazna za izdaju je, kao što i sami znate, strašna i javna;
izdajnik umire u velikim bolovima i poniženju. Znam da znate,
prisustvovali ste tome.

Bolen se sav skupio; suzio se, nekako, obgrlio se rukama, kao da štiti
utrobu od kasapskog noža, pa se skljokao na stolicu; misli on, Kromvel,
trebalo je pre tako da se skupiš, lepo sam ti rekao da sedneš, vidiš kako
sam te, i ne dodirnuvši te, naterao da sedneš? Pa mu se onda obrati,
blagim tonom: – Vi jevanđelje ispovedate, milorde, ispovedate vlastito
spasenje. Ali vaši postupci ne kazuju da ste spaseni.

– Možeš da mi uzmeš otiske duše umesto otisaka prstiju – kaže
Džordž. – Ja o ovim stvarima razgovaram sa sveštenicima.

– Da, to mi i oni kažu. Mislim da ste postali previše ubeđeni u moć
oproštaja, uvereni da ćete još godinama moći da grešite, a da Bog, iako
vidi sve, mora da bude strpljiv, kao nekakav poslužitelj; a naposletku
biste i vi obratili pažnju na njega, i ispunili njegov zahtev, samo ako je
voljan da sačeka dok ne ostarite. Je li takav kod vas slučaj?

– O tome ću razgovaratl sa svojim ispovednikom.
– Ja sam sad vaš ispovednik. Jeste li rekli, tako da i drugi mogu da
vas čuju, da je kralj impotentan?
Džordž se nasmeje podrugljivo. – On može samo kad je vreme lepo.
– Čineći to, vi ste doveli u pitanje roditeljstvo nad princezom
Elizabetom. Lako ćete i sami uvideti da je to izdaja, budući da je ona
naslednica engleskog prestola.
– Faute de mieux51,što se tebe tiče.
– Kralj sada veruje da iz ovog braka ne može da dobije sina, budući
da ovaj brak nije zakonit. Njegovo je uverenje da postoje skrivene
prepreke, i da tvoja sestra nije bila iskrena kad je govorila o svojoj
propasti. On je rešen da se ponovo ženi, s tim da ovaj brak bude čist.
– Čudi me što mi objašnjavaš – kaže Džordž. – Pre nikada nisi.
– Radim to iz jednog jedinog razloga – da bi uvideo u kakvoj si

situaciji, i da ne bi gajio lažne nade. Ti sveštenici o kojima pričaš –
poslaću ti ih. Oni su sada pravo društvo za tebe.

– Bog podari sina i poslednjem prosjaku – kaže Džordž. – Podari
sina i onima koji su u nezakonitoj zajednici, kao i onima koji su
blagosloveni; i kurvi i kraljici. Čudi me da kralj može da bude tako
prostodušan.

– To je sveta prostodušnost – kaže on. – On je miropomazani
suveren, i otuda je vrlo blizak Bogu.

Bolen pomno posmatra izraz na Kromvelovom licu tražeći naznaku
neozbiljnosti ili prezira; ali Kromvel zna da njegovo lice na kazuje ništa,
što se toga tiče – može u svoje lice da se pouzda. Kad se osvrne na
Bolenovu karijeru, čovek može da kaže: „Evo, tu je pogrešio, i tu.” Bio je
previše ponosan, previše poseban, nije bio voljan da zauzda svoje
hirove ili da se stavi drugima na raspolaganje. Mora da nauči da se
savija kako vetar duva, kao njegov otac; ali vreme da bilo šta još nauči
njemu uveliko izmiče. Postoji taj trenutak kad treba stati u odbranu
svog dostojanstva, ali postoji i trenutak kada se dostojanstva treba
odreći, u interesu sopstvene bezbednosti. Postoji trenutak da se,
gledajući karte koje su ti dodeljene, zlurado kliberiš usta zaklonjenih
šakom, ali i trenutak kad ti valja baciti kesu s novcem na sto i reći:
„Tomase Kromvele, pobedio si.”

Džordž Bolen, desna prednja šapa.
Dok je on, Kromvel, stigao do Frensisa Vestona (desne zadnje šape),
već mu se obratila mladićeva porodica, i ponudila mu mnogo novca.
Učtivo ih je odbio; u njihovim okolnostima, i on bi upravo tako
postupio, s tim što je teško zamisliti da Gregori ili bilo ko iz njegove
kuće ispadne takva budala kao dotični mladić.
Vestonovi idu dalje; oni se obraćaju i kralju lično. Spremni su da
daruju, voljni za dobročinstva, hoće ljudi da daju veliku, bezuslovnu
donaciju kraljevoj riznici. Kromvel o tome razgovara sa Ficvilijamom:
– Ne mogu da savetujem Njegovo veličanstvo. Moguće je da će biti
podignute neke manje optužnice. Zavisi od toga šta Njegovo
veličanstvo misli o tome koliko je njegova vlastita čast povređena.
Ali kralju nije dato da bude popustljiv. Ficvilijam će mrgodno:
– Da sam ja od Vestonovih, svejedno bih platio. Da obezbedim

naklonost. Za kasnije.
Upravo taj pristup on je i sam odabrao, u odnosu sa Bolenovima

(onima koji prežive) i Hauardovima. Trešće Kromvel hrastove
starostavne, i zlatnici ima da padaju svake godine.

Još pre nego što je ušao u prostoriju gde drže Vestona, mladić zna
šta može da očekuje; zna s kim deli tamnicu; zna, ili u najvećoj meri
naslućuje, za šta ga terete; mora da su se izbrbljali njegovi tamničari,
zato što je on, Kromvel, prekinuo svako opštenje između četvorice koju
progoni. Pričljiv tamničar može da bude i koristan; može da privoli
zatvorenika da sarađuje, da prihvati svoju situaciju. da se preda očaju.
Mora biti da Veston već podozreva da je inicijativa njegove porodice
propala. Pogledaš u Kromvela i pomisliš: ako mito ne prolazi, ništa neće
proći. Nema vajde od protesta, od poricanja, od protivljenja. Možda
snishodljivost urodi plodom, vredi pokušati.

– Izvrgavao sam vas ruglu, gospodine – kaže Frensis –
Omalovažavao sam vas. Žao mi je što sam to činio. Vi ste kraljev sluga,
i moje je bilo da to poštujem.

– Pa, zgodno ti je to izvinjenje – kaže Kromvel. – Mada bi oproštaj
trebalo da moliš od kralja i Isusa Hrista.

– Vi znate da sam ja tek odnedavno u braku.
– I žena ti je otišla kući, na selo. Iz očiglednih razloga.
– Mogu li da joj pišem? Imam sina. Nije još ni godinu navršio. –
Tišina. – Voleo bih da se neko moli za moju dušu kad umrem.
Kromvel, što se njega tiče, smatra da bi Bog trebalo samostalno da
donosi odluke, ali Veston je uverenja da tvorca treba pogurati,
moljakati, a možda i malo podmititi. Kao da sledi njegovu misao,
Veston kaže: – U dugovima sam, prvi sekretaru. Reč je o iznosu od
hiljadu funti. Žao mi je zbog toga.
– Niko ne očekuje da će jedan tako otmen mlad džentlmen kao što si
ti da bude štedljiv. – Ton mu je ljubazan, i Veston podiže pogled. –
Naravno, ti dugovi prevazilaze vrednost koju ti realno možeš da platiš,
pa čak i da se proda imovina koju ćeš imati kad tvoj otac umre, ti
dugovi i dalje bi bili teško breme.
A kad vide takvog raspikuću, ljudi će pomisliti: čemu li se samo
nadao mlađani Veston?

Na trenutak, mladić ga posmatra s nekim otupelim, buntovnim
izrazom na licu, kao da mu nije jasno što mu se sada i ovo tovari na
grbaču: kakve veze njegovi dugovi imaju s bilo čim? Ne shvata čemu
sve ovo vodi. A onda, najednom, shvata. On, Kromvel, hvata ga za
odeću, da preneraženi mladić ne padne sa stolice. – Poroti neće biti
teško da pronikne u suštinu. Mi znamo da ti je kraljica davala novac.
Kako bi inače mogao da živiš onako kako si živeo? Lako je to videti.
Hiljadu funti nije za tebe ništa, ako si se nadao da ćeš se oženiti njome
kad jednoga dana obaviš svoj udeo u kraljevom ubistvu.

Pošto se uverio da Veston može uspravno da sedi, Kromvel otvara
pesnicu, popušta stisak. Momak mehanički popravlja odeću, namešta
visoku kragnu.

– Žena će ti biti zbrinuta – kaže mu Kromvel. – Što se toga tiče,
nemaj brige. Kraljeva mržnja nikada se sa čoveka ne prenosi na
udovicu. Biće ona zbrinuta i bolje, usuđujem se reći, nego što si se ti
ikada brinuo o njoj.

Veston ga pogleda. – Vaši razlozi su takvi da im ne mogu naći
mane. Već mi je jasno kakvu će težinu imati kad budu izneti u sklopu
dokaza. Ponašao sam se kao budala, vi ste bili tu, i sve ste videli. Znam
da sam samoga sebe upropastio. Ni vaše postupke ne mogu da
kritikujem, zato što bih vas već bio povredio da sam mogao. A i svestan
sam da nisam vodio dobar... nisam živeo kako... znate, mislio sam da ću
moći da teram još jedno dvadeset ili više godina tako, a onda, kad
ostarim, kad mi bude četrdeset pet ili pedeset, da onda počnem da
dajem bolnicama, da darujem oltar, i tako će Bog videti da mi je žao.

Kromvel klima glavom. – Pa, Frensise – kaže on. – Mi ne znamo kad
će sudnji čas, nije li tako?

– Ali, prvi sekretaru, vi znate da, šta god da sam naopako u životu
učinio, nisam kriv u toj stvari koja se tiče kraljice. Vidim vam po licu da
znate, i svi ljudi će znati kad budem izveden na stratište, znaće i kralj, i
razmišljaće o tome kad ostane sam sa sobom. Po tome ću biti upamćen.
Jer nevini ostaju upamćeni.

Okrutno bi bilo oskvrnuti mu to uverenje; Veston od smrti očekuje
slavu veću od one koju mu je život doneo. Tolike su godine bile pred
njim, a nema nikakvih razloga da se poveruje da je nameravao na bilo

koji pametniji način da ih iskoristi nego što je iskoristio tih prvih
dvadeset pet; on sam kaže da ne bi. Stasao pod okriljem svoga vladara,
dvorjanin od malih nogu, ponikao u porodici dvorjana, nikada on, ni na
trenutak, nije sumnjao u svoje mesto u ovom svetu, nikada, ni načas,
nije osetio teskobu, a ni zahvalnost za veliku povlasticu što je rođen kao
Frensis Veston, dete sreće, na svet došao da služi jednom velikom kralju
i jednoj velikoj zemlji: ostaviće za sobom samo dug, i ukaljano ime, i
sina; a svako može da ima sina, kaže Kromvel sebi; i tek onda se seti
zbog čega su oni uopšte ovde, i o čemu je tu uopšte reč. – Tvoja žena je
pisala kralju – kaže on. – Molila za milost. Imaš zaista mnogo prijatelja.

– Mnogo će mi to pomoći.
– Mislim da ti u ovom trenutku to ne shvataš, ali u ovakvoj situaciji
mnogi bi ostali sami. Ti bi trebalo da budeš srećan. Ne budi ogorčen,
Frensise. Sreća je nestalna, svaki mladi pustolov zna to. Pomiri se sa
sudbinom. Pogledaj Norisa. U njemu nema gorčine.
– Možda – otme se mladiću – možda Noris misli da on nema razloga
za ogorčenost. Možda on iskreno žali, i mora da žali. Možda on
zaslužuje da umre, dok ja ne zaslužujem.
– On je nagrabusio, misliš, što petlja sa kraljicom.
– Uvek je u njenom društvu. I ne razgovaraju o veri.
Možda je Frensis na korak od toga da potkaže. Noris je taman
krenuo da otkucava Vilijama Ficvilijama, ali se ugrizao za jezik. Možda
će činjenice sada isplivati? Kromvel čeka: vidi kako se mladić rukama
hvata za glavu; a onda, podstaknut nečim, ne zna ni sam čim, Kromvel
ustaje, pa će: – Frensise, izvini na trenutak – i izađe iz sobe.
Napolju ga čeka Rajotesli, s gospodom iz Kromvelove kuće. Stoje
oslonjeni na zid, šale se nešto. Uzmuvaju se ugledavši njega, Kromvela;
očekuju, očigledno, novosti. – Jesmo li završili? – pita Rajotesli. –
Priznao je?
Kromvel vrti glavom. – Svaki o sebi priča samo dobro, ali ortake
neće da oslobodi krivice. Takođe, svi će ti reći: „Ja sam nevin”, a niko ne
kaže: „Ona je nevina”. To ne mogu da kažu. Može ona i da bude
nevina, ali niko od njih se u to neće zakleti.
Upravo kao što mu je svojevremeno kazao Vajat: „Najgore od svega
je to”, rekao je on, „što mi ona nagoveštava, hvali se, maltene, da meni

kaže ‘ne’ dok drugima govori ‘da’.”
On pogleda Zovite Me Rizlija tako da ovaj odskoči unazad, i pritom

nagazi Ričarda Riča. – Šta je, Rajotesli, misliš da sam previše blag
prema mladeži?

Rič trlja stopalo. – Hoćemo li da sastavimo probne optužnice?
– Što više, to bolje. Oprostite, moram nešto na trenutak...
Rič pretpostavlja da je Kromvel otišao da piša. On ne zna šta je
ovoga navelo da prekine razgovor sa Vestonom i izađe. Možda je to bilo
zato što je dečak rekao „četrdeset pet ili pedeset godina”. Kao da čovek,
kad prođe pola veka, ulazi u neko drugo detinjstvo, novu fazu
nevinosti. Dirnula ga je, možebiti, jednostavnost te zamisli. Ili mu je,
možda, samo bilo potrebno malo čistog vazduha. Recimo da si u
zatvorenoj prostoriji, sa zapečaćenim prozorima, i svestan si blizine
drugih tela, i svetlosti koja čili. U toj sobi pripremaš suđenja, igraš igre,
razmeštaš osoblje, ovog ovamo, onog onamo; zamišljena tela, tvrda kao
da su od slonovače, crna kao od abonosa, utiru sebi put po poljima. A
onda kažeš: ne mogu ja ovo više da izdržim, moram da dišem: izletiš iz
sobe u zapušten vrt gde prestupnici vise sa grana, nema više slonovače,
nema više abonosa, već samo meso; a dok ljudi umiru, njihovi
raspušteni, žalopojni jezici priznaju krivicu. U ovoj stvari, posledica je
prethodila uzroku. Ono o čemu si sanjao, samo se pretvorilo u javu.
Pružiš ruku da dohvatiš sečivo, ali krv je već prolivena. Jagnjad se sama
poklala i pojela. Iznela noževe na sto, istranžirala se, i oglodala
sopstvene kosti.

Maj je procvetao čak i na gradskim ulicama. Kromvel uzima cveće
za dame u Kuli. Bukete mora da nosi Kristof. Momak se povija pod
teretom, a izgleda kao vencima okićen bik, spreman za žrtvovanje. Pita
se on, Kromvel, šta li su pagani i Jevreji iz Starog zaveta radili sa
žrtvovanim životinjama; svakako nisu bacali sveže meso, valjda su ga
davali sirotinji?

Ana je smeštena u odajama koje su bile preuređene uoči njenog
krunisanja. Kromvel je lično nadgledao radove, i gledao kako boginje, s
blagim, sjajnim i tamnim očima, cvatu na zidovima. Izležavaju se po
suncem obasjanim šumarcima, u senkama čempresa; bela golubica

proviri kroz lisje, dok lovci odlaze u drugom smeru, a psi njihovi
skakuću pred njima, izvodeći svoju pseću muziku.

Ledi Kingston ustaje da ga dočeka, a Kromvel kaže: – Sedite, draga
gospođo... – Gde je Ana? Nije ovde, u primaćoj sobi.

– Moli se – kaže jedna od tetaka Bolenovih. – Pa smo je ostavile.
– Već neko vreme je tamo – kaže druga tetka. – Je l’ sigurno nema
nekog muškarca unutra?
Tetke se kikoću; on im se u tome ne pridružuje; ledi Kingston ga
pogleda strogo.
Iz sobice uređene za molitvu pojavljuje se kraljica; čula je Kromvelov
glas. Sunčevi zraci šaraju joj lice. Istina je što govori ledi Rokford,
stvarno je počela da se bora. Da ne zna čovek da je to ona žena koja je
bila gospodarica kraljevog srca, pomislio bi da je neka sasvim obična
osoba. Naslućuje Kromvel da će u njoj uvek biti neke napregnute
lakomislenosti, uvežbane povučenosti. To je jedna od onih žena koje u
pedesetoj godini misle da su još u igri; jedna od onih umornih, ostarelih
namiguša koje se usiljeno smeškaju, kao da su sluškinje, pa te uhvate
za ruku; žena koje razmenjuju poglede s drugim ženama kad se u
vidorkugu pojavi prilika poput Toma Simora.
Ali, naravno, ona pedesetu neće dočekati. Kromvel se pita da li je
ovo poslednji put da je vidi pre sudnice. Ona seda, u senku, usred žena.
U Kuli je uvek memljivo od reke, pa se čak i u ovim novim,svetlim
prostorijama oseća na vlagu. On je pita da li bi želela da joj donesu
krzna, a ona će: – Da. Hermelina. Takođe, ne želim ove žene. Želela bih
žene koje sama odaberem, ne vaše.
– Ledi Kingston je uz vas zato što...
– Zato što je vaša uhoda.
– ... zato što vas je ona ovde ugostila.
– A zar joj ja dođem gošća? Gosti mogu da odu kad oni žele.
– Pomislio sam da biste voleli da tu bude i gospođa Orčard – kaže
on – pošto vam je ona nekada bila dadilja. I nisam računao na to da će
vam smetati rođene tetke.
– Ne vole me, ni jedna ni druga. Vidim ih, i čujem, kako se cerekaju i
cokću.
– Bože! Pa zar očekujete da vam pljeskaju?

To je nevolja s Bolenovima: mrze se među sobom. – Nećete tako
govoriti sa mnom – kaže Ana – kad budem puštena na slobodu.

– Izvinjavam se. Govorio sam nepromišljeno.
– Ne znam šta kralju znači to što me drži ovde. Pretpostavljam da to
radi da bi me isprobao. To mu je neka strategija, šta li?
Ne misli ona to stvarno, pa joj Kromvel i ne odgovara.
– Volela bih da se vidim sa bratom – kaže Ana.
Jedna tetka, ledi Šelton, podiže pogled sa veza. – Budalast zahtev, u
datim okolnostima.
– Gde mi je otac? – pita Ana. – Ne razumem zbog čega mi nije
pritekao u pomoć.
– Ima sreće što je na slobodi – kaže ledi Šelton. – Nemoj od njega
očekivati pomoć. Tomas Bolen je uvek prvo o sebi vodio računa, ja to
znam, pošto sam mu rođena sestra.
Ana na nju ne obraća pažnju. – A moji biskupi, gde su oni? Ja sam ih
negovala, ja sam ih štitila, na dobrobit religije sve sam činila, pa što se
oni sad ne zauzmu za mene kod kralja?
Ona druga tetka, Bolenova, smeje se. – Očekuješ da se biskupi
umešaju, da te pravdaju za preljubu?
Očigledno je da je suđenje Ani, pred ovim sudom, već počelo. –
Pomozite kralju – kaže joj Kromvel. – Ako on ne pokaže milost, vaš
slučaj je izgubljen, i ništa za sebe nećete moći da učinite. Ali možete
nešto da učinite za svoju kćerku Elizabetu. Što skrušenije se budete
držali, što više pokajanja budete pokazivali, što strpljivije podnosite
suđenje, to će manje gorčine Njegovo veličanstvo osećati kasnije, kad
čuje vaše ime.
– Ah, to suđenje – kaže Ana, i na tren sevne nekadašnja njena
oštrina. – A za šta će to da mi sude?
– Upravo se prikupljaju iskazi one gospode.
– O čemu to? – pita Ana.
– Čula si – kaže ledi Šelton. – Neće oni lagati tebe da zaštite.
– Možda bude još hapšenja, još optužbi, mada biste i vi sami, ako
nam sve što imate kažete sada, ako biste bili otvoreni, mogli svima koji
su u ovo uključeni da prekratite muke. Gospoda će pred sud biti
izvedena zajedno. Što se tiče vas i milorda vašeg brata, pošto ste

primljeni u plemstvo, sudiće vam plemići.
– Nemaju svedoka. Mogu da smisle bilo kakvu optužbu, a ja mogu

sve to da pobijem.
– Tačno – složi se on. – Mada, što se svedoka tiče, niste u pravu. Dok

ste bili na slobodi, gospođo, zastrašivali ste svoje dame, terali ih da vas
štite lažima, ali sada su se one okuražile.

– Ne sumnjam da jesu. – Ana ga gleda pravo u oči; ton joj je prezriv.
– Isto kao što se Simorova okuražila. Nemojte mene sa njom brkati,
prozreo je Bog njene smicalice.

On ustaje, sprema se da krene. Ana mu ide na živce, i taj divlji nemir
koji ona zauzdava, zadržava u sebi, ali na jedvite jade. Nema, čini se,
nikakvog smisla da se sa ovim oteže, ali on kaže: – Ukoliko kralj
započne sudski proces kako bi poništio vaš brak, možda se i vratim, da
uzmem od vas izjavu.

– Šta? – kaže ona. – I to? Je li neophodno? Ubistvo neće biti dovoljno?
On se nakloni, pa se okrene. – Ne! – doziva ga ona. Ustala je,
zadržava ga, stidljivo ga dodiruje po ruci; kao da joj, u stvari, i nije
toliko stalo do toga da je oslobode koliko do njegovog dobrog mišljenja.
– Ne verujete valjda u sve te priče protiv mene? Znam da, u dubini
duše, ne verujete. Kremijele?
Dugo traje taj trenutak. Oseća Kromvel da je na ivici nečeg
nepotrebnog: površnog saznanja, beskorisne informacije. Okreće se,
okleva, pa pruža ruku, obazrivo...
Ali onda ona podiže ruke i preklapa ih na grudima, baš kako je
Kromvelu onomad pokazala ledi Rokford. A, kraljica Ester, pomisli on.
Nije Ana nedužna; nedužnost ona može samo da oponaša. Kromvel
spušta ruku. Okreće se. Zna da tu ženu nikad ne grize savest. I uveren
je da je sposobna da počini bilo kakav greh ili zločin. Uveren je da je po
tome ista kao i njen otac i da nikada, od malih nogu, nije učinila ništa,
bilo milom, bilo silom, što bi moglo da naškodi njenim interesima.
Naškodila im je, međutim, sama, jednim jedinim gestom.
Primetila je promenu na njegovom licu. Ona uzmiče, hvata se
rukama za vrat; i steže se, kao daviteljka. – Vrat mi je tako tanak – kaže.
– Biće to gotovo očas posla.

Kingston mu hita u susret; želi nešto da kaže. – Stalno to radi. To,
hvata se za vrat. I smeje se. – Po čestitom tamničarevom licu vidi se da
ne zna više šta će.

– Ne vidim šta je u ovoj situaciji smešno. A i govori razne
budalaštine, žena mi prenosi. Kaže: kiša neće prestati da pada dok
mene ne puste. Ili neće početi da pada. Ili tako nešto.

Kromvel baci pogled kroz prozor, a tamo ništa, običan letnji pljusak.
Začas će sunce da ispije vlagu iz kamena. – Moja žena joj veli – priča
dalje Kingston – da se mane glupih priča. Meni je rekla: gospodar
Kingstone, hoću li ja dobiti pravdu? A ja njoj kažem: gospođo, i
najsiromašniji kraljev podanik dobije pravdu. A ona se samo smeje –
kaže Kingston. – I naruči večeru. I pojede je u slast. Pa recituje stihove.
Moja žena nikako da ih razume. Kraljica kaže da su stihovi Vajatovi. A
onda doda: o, Vajate, Tomase Vajate, kad ću te videti ovde, kraj sebe?

U Vajtholu Kromvel čuje Vajatov glas, i krene u pravcu odakle on
dopire, dok pratnja tandrče za njim; ima više slugu i čuvara nego ikada,
pri čemu neke od tih ljudi u životu nije video. Čarls Brendon, vojvoda
od Safoka; Čarls Brendon, veliki kao kuća – isprečio se Vajatu na putu, i
sad viču jedan na drugoga. – Šta radite to? – uzvikne Kromvel, a Vajat
se okrene, pa će preko ramena: – Mirimo se.

Kromvel se smeje. Brendon se udaljava, teškim korakom, cereći se
iza one bradurine. – Preklinjao sam ga – priča Vajat – da zaboravimo to
staro neprijateljstvo, ili će ono da me ubije, a je l’ to ti želiš? – Sa
gađenjem pogleda za vojvodom. – I čini mi se da želi. U tome vidi
šansu. Davno je još išao kod Henrija, razmećući se kako gaji izvesne
sumnje u vezi sa mnom i Anom.

– Da, ali ako se sećate, Henri ga je oterao kući, na istok.
– Sad će ga Henri saslušati. I neće mu biti teško da poveruje u to što
ovaj priča.
Kromvel ga uzima podruku. Ako može Čarlsa Brendona da pomeri,
može svakoga. – Neću da se raspravljam na javnom mestu. Poslao sam
ljude da te dovedu kod mene kući, budalo, a ne da divljaš na javnim
mestima, pa da se ljudi posle pitaju: šta, zar je Vajat još na slobodi?
Vajat spušta ruku preko njegove. Duboko udahne, pokušava da se
primiri. – Otac mi je rekao: stigni do kralja, i drži se njega i noć i dan.

– To sad nije moguće. Kralj nikoga ne prima. Moraš da dođeš kod
mene u Kuću svitaka, ali onda...

– Ako dođem kod tebe kući, ljudi će reći da sam uhapšen...
– Nijedan moj prijatelj neće stradati – kaže Kromvel stišanim
glasom.
– Čudna su i nenadana prijateljstva koja si sklapao u toku ovog
meseca. Te prijatelji među papistima, prijatelji među ljudima ledi Meri,
pa Šapui. Sada sa svima njima imaš nešto zajedničko, ali šta će biti
kasnije? Šta će se dogoditi ako te oni napuste pre nego što ti napustiš
njih?
– Eh – kaže on staloženo – ti, znači, misliš da će pasti cela kuća
Kromvelovih? Imaj poverenja u mene, hoćeš? Izbora, u stvari, i
nemaš, zar ne?
Iz Kromvelove kuće – u Kulu: Ričard Kromvel je pratnja, a cela stvar
obavljena je tako lako, u duhu prijateljstva, da bi čovek pomislio kako je
društvo krenulo u lov. – Zamoli upravnika da gazda Vajatu oda sve
počasti – kaže on Ričardu. A Vajatu će: – Jedino ćeš na tom mestu biti
bezbedan. Kad stigneš u Kulu, niko više neće moći da te saslušava bez
moje dozvole.
– Ako jednom uđem tamo – kaže Vajat – neću odande izaći. Oni,
tvoji novi prijatelji, žele da me žrtvuju.
– Ne žele oni da plate tako visoku cenu – kaže Kromvel opušteno. –
Znaš ti mene, Vajate. Ja tačno znam koliko ko od njih ima, znam ko šta
sebi može da priušti. I to ne samo u gotovini. Tvoje prijatelje sam dobro
izmerio i procenio. Znam koliko će hteti da plate, i kad će odustati, i
veruj mi, ako se namere na mene u ovoj stvari, toliko će zažaliti da će
sve suze isplakati.

Kad su Vajat i Ričard otišli svojim putem, obraća se Kromvel Zovite
Me Rizliju, i mršti se pritom: – Vajat je jednom rekao da sam ja
najpametniji čovek u Engleskoj.

– Nije to bilo laskanje – kaže Zovite Me. – Od same vaše blizine, ja
svakodnevno mnogo toga naučim.

– Ne, najpametniji je on. Vajat. Sve nas je za sobom ostavio. On piše
o sebi, a onda se sebe odrekne. Nažvrlja stih na nekom papiriću, i doturi

ti ga, dok večeraš ili se moliš u kapeli. Onda ćušne papirić nekom
drugom, i to je isti onaj stih, ali je jedna reč izmenjena. Onda taj neki
kaže tebi: jesi li video šta je Vajat napisao? Ti kažeš da jesi, ali vas
dvojica govorite o različitim stvarima. Uhvatiš ga drugi put i kažeš mu:
Vajate, jesi li ti stvarno radio to što opisuješ u onom stihu? On se
nasmeši, i kaže ti: to je priča o jednom izmišljenom gospodinu, ne
znamo mi njega; ili će ti reći: nisam ja to pisao svoju priču, nego tvoju,
mada ti toga nisi svestan. Reći će ti: ta žena koju ovde opisujem, ova
smeđokosa, ona u stvari ima svetlu kosu, samo se prerušila. Kazaće ti:
moraš da veruješ u sve, i da ne veruješ ni u šta što čitaš. Pokažeš mu
jednu stranu, tražiš objašnjenje: a šta bi s ovim što ovde piše, je li to
istina? To je pesnička istina, kaže on. Sem toga, tvrdi, nije meni dato da
slobodno pišem šta se meni prohte. Ne sputava mene kralj, već metrika.
A i jednostavniji bih bio, kaže on, kad bih samo mogao: ali moram da se
držim rime.

– Neko bi trebalo njegove stihove da odnese štamparu – kaže
Rajotesli. – Tako bi se tačno znalo šta je napisano.

– Ne bi on pristao na to. To je iz privatne prepiske.
– Da sam ja Vajat – kaže Zovite Me – dobro bih se postarao da me
niko ne shvati pogrešno. Držao bih se podalje od Cezareve žene.
– Mudra politika. – Kromvel se osmehuje. – Ali nije to za njega. To je
za ljude kao što smo ti i ja.
Kad Vajat piše, njegovim redovima raste perje, a onda, dok se to
perje razvija, pismena njegova uranjaju ispod svog značenja, ili lete
iznad njega, ovlaš ga dodirujući. Te reči nam kazuju da su pravila vlasti
i ratna pravila jedna te ista, umeće je obmanuti drugoga; i ti ćeš
obmanuti, i biti obmanut, kad na tebe dođe red, bez obzira na to da li si
ambasador ili molilac. Sad, ako čovek za temu odabere upravo
obmanu, obmanut će biti ako pomisli da je shvatio njen smisao. Dok
sklopiš dlan, smisao odleti. Pero, naoštreno, može da se meškolji i šuška
kao krila anđeoska. Anđeli su glasnici. To su bića sa umom i voljom. Mi
ne znamo pouzdano da li je njihovo perje slično perju kod sokolova,
vrana, paunova. Teško da oni danas uopšte pohode ljude. Mada,
upoznao je Kromvel u Rimu jednog čoveka, jednog što je okretao ražanj
u papskoj kuhinji; taj se jednom obreo licem u lice sa anđelom u proletu,

koji se bio sav smrzao; bilo je to u jednom praznom vatikanskom
skladištu, gde kardinali nikada ne zalaze; ljudi su čoveka častili pićem,
samo da im priča o tome. I on je rekao da je anđeo od neke tvrde i glatke
tvari kao što je mermer, a izraz lica da mu je dalek i lišen milosrđa; krila
su mu isklesana u staklu.

Optužnice mu dolaze pod ruku, i on istoga časa vidi da se, premda
je rukopis pisarov, kralj dao na posao. Kao da kraljev glas izbija iz
svake rečenice: gnev njegov, ljubomora, strah. Nije dovoljno reći da je
navela Norisa da izvrši preljubu sa njom oktobra 1533, ni Brertona u
novembru iste godine; Henri mora da zamišlja „prostačke razgovore i
poljupce, dodire, poklone”. Nije dovoljno navesti kako se ponašala s
Frensisom Vestonom u maju 1534, niti navesti da je u aprilu prošle
godine spavala s Markom Smitonom, čovekom niskog roda; važno je
pomenuti žestoku ozlojeđenost koja vlada među ljubavnicima,
kraljičinu bespoštednu ljubomoru prema svim ženama koje oni
pogledaju. Nije dovoljno reći da je ona zgrešila sa rođenim bratom;
čovek mora i da zamišlja te poljupce, darove, dragulje koje su jedno
drugome dali, i kako su izgledali kad ga je ona „mamila gurajući jezik
u usta narečenog Džordža, a narečeni Džordž gurao jezik u njena”. Više
to liči na razgovor sa ledi Rokford, ili bilo kojom drugom zaljubljenicom
u skandale, nego na dokument koji se iznosi pred sud; ali svejedno, ima
on svoje vrednosti, ipak je to neka priča, a u glave onih koji će to slušati
usadiće izvesne slike koje odatle neće biti lako odagnati. – Morate
dodati „po svakoj stavci, i po svakom prekršaju” i „danima pre i posle
toga”. Ili neku sličnu frazu, koja jasno stavlja do znanja da su prekršaji
brojni, možda i brojniji nego što zainteresovane strane pamte. Jer na taj
način – kaže on – ukoliko neko porekne da je reč o nekom konkretnom
datumu, ili mestu, ovo nam neće biti dovoljno da ih osudimo sve.

A gle samo šta je Ana rekla. Prema ovome što piše, ona je priznala
da „nikada neće iskreno voleti kralja”.

Nikada ga nije volela. Ne voli ga sada. I nikada i neće.
Kromvel se mršti nad dokumentima, a onda ih daje, da ih pročiste.
Ima prigovora. Hoće li i Vajat biti dodat? Ne, ni u kom slučaju. Ukoliko i
Vajatu bude moralo da se sudi, razmišlja on, ako kralj ode tako daleko,

onda će Vajat biti izdvojen od ove prokazane družine, i počećemo sve
od početka, od prazne hartije; na ovom suđenju, sa ovakvim
braniocima, nema druge, nema izlaza, nema puta izuzev onog što vodi
na gubilište.

Ima tu i izvesnih odstupanja, vidljivih onima koji vode računa o
tome gde je sud zasedao danas, a gde će sutra. Brerton mi je, veli
Kromvel, pričao jednom kako može da bude na dva mesta u isto vreme.
Kad malo bolje razmislim, isto mi je rekao i Veston. Anini ljubavnici su
utvare, noću lete nošeni preljubničkim namerama. Dolaze i odlaze pod
okriljem noći, niko im ne stoji na putu. Preleću preko reke poput
mušica, trepere u tami, sve s dubletima u koje su utkani dijamanti.
Mesec ih gleda, pilji u njih ispod one kape od kosti, a njihovi odrazi vide
se u Temzi, svetlucaju kao ribe, kao biseri.

Novi njegovi saveznici, porodice Kurtene i Pol, tvrde da ih optužbe
na Anin račun nisu iznenadile. Ta žena je jeretik, kao i njen brat. Jeretici,
kao što je dobro poznato, ne znaju za prirodne granice, ne zaziru ni od
čega, ne boje se zakona, ni zemaljskih ni božanskih. Oni vide ono što
žele da vide, i time se i služe. A oni koji su (budalasto) dosad bili
trpeljivi prema jereticima, bilo iz lenjosti ili iz sažaljenja, konačno mogu
da proniknu u srž jeretičke prirode.

Henri Tjudor će iz ovoga izvući teške pouke, kažu stare porodice.
Možda mu Rim pruži ruku sad, kad je Henri u nevolji? Možda mu, ako
klekne, papa oprosti posle Anine smrti, i primi ga natrag?

A ja – pita ih Kromvel. Pa, dobro sad, ti, Kromvele... Njegovi novi
gospodari posmatraju ga s različitim izrazima lica – neki su zbunjeni,
neki zgađeni. – Ja ću biti vaš bludni sin – kaže Kromvel kroz osmeh. –
Biću ona izgubljena ovca.

U Vajtholu, skupile se grupice muškaraca, ćućore nešto, zbijeni u
krugove; laktovi im upereni upolje dok oni šakama miluju bodeže koje
nose za pojasevima. I među advokatima neki turoban nemir,
dogovaraju se po ćoškovima.

Može li se, gospodaru, kraljeva sloboda isposlovati uz malo više
štednje, pita ga Rejf. Uz manje prolivene krvi?

Vidi, kaže mu on: kad jednom iscrpiš mogućnost pregovora i
kompromisa, kad se jednom usredsrediš na uništenje neprijatelja, to

uništenje mora da se odigra brzo, i mora da bude savršeno izvedeno.
Pre nego što makar i pogled baciš u njegovom pravcu, moraš u rukama
da imaš sudski nalog s njegovim imenom, i luke da pozatvaraš, i ženu i
prijatelje da mu potkupiš, i naslednika da mu staviš pod zaštitu, i
novac njegov da ti je u sefu, a pas njegov da ti dotrčava na zvižduk. Pre
nego što se on jutrom probudi, ti moraš da držiš sekiru u ruci.

Dolazi on, Kromvel, da vidi Tomasa Vajata u zatvoru, a upravnik
Kingston žuri da ga ubedi kako su ga poslušali, i kako se prema Vajatu
ophode sa svim počastima.

– A kraljica, kako je ona?
– Nema mira – kaže Kingston. Neprijatno mu je. – Navikao sam na
razne vrste zatvorenika, ali ovakvu još nisam imao. U jednom trenutku
kaže: znam da moram da umrem, a već u narednom – skroz suprotno.
Misli da će kralj doploviti baržom i odvesti je. Misli da je načinjena
greška, da je došlo do nesporazuma. Misli da će kralj Francuske da se
zauzme za nju. – Tamničar vrti glavom.
Tomasa Vajata Kromvel zatiče kako se igra s kockicama, sam protiv
sebe: takav vid razbibrige stari ser Henri Vajat ne odobrava. – Ko
dobija? – pita Kromvel.
Vajat podiže pogled. – Onaj idiot skitnica, najgore moje „ja”, igra
protiv one budale što bogoradi, mog najboljeg „ja”. Možeš i sam da
pretpostaviš ko dobija. A opet, uvek postoji mogućnost da će ishod biti
drugačiji.
– Da li ti je ovde dobro?
– Telesno ili duhovno?
– Ja sam samo za tela odgovoran.
– Tebe ništa ne može da zbuni – kaže Vajat. Ove reči izgovara s
nevoljnim divljenjem koje je blisko strahu. Ali on, Kromvel, misli: može
i mene štošta da zbuni, ali niko to ne zna, ne putuje o tome daleko glas.
Vajat me nije video kako odlazim s Vestonovog saslušanja. Vajat me
nije video dok me Ana držala za ruku i pitala me u šta u dubini duše
verujem.
Sve vreme gledajući u zatvorenika, Kromvel seda. I progovara,
tihim glasom: – Mislim da sam se svih ovih godina pripremao za ovo.

Šegrtovao sam kod samoga sebe. – Cela njegova karijera bila je jedna
škola licemerja. Pogled očiju koje su ga nekada streljale sada ga greje
tobožnjim poštovanjem. Ruke koje bi mu rado zbacile šešir sa glave,
sada se pružaju da se rukuju s njim, ponekad tako čvrsto kao da će
kosti da mu zdrobe. Zavrteo je svoje neprijatelje da bi im video lica, da
im se pridruži: kao u plesu. I namerava opet da ih zavrti, tako da se
zagledaju u dug, hladan niz prohujalih godina; da osete vetar, vetar
koji duva na pustim mestima, onaj što seče do kosti: pa da otpočinu u
ruševinama, i probude se na hladnoći. Kaže on Vajatu: – Upamtiću
svaki podatak koji dobijem od tebe, ali ti obećavam da ću sve to uništiti
onoga časa kad privedemo ovo kraju.

– Privedemo kraju? – Vajatu je zanimljiv izraz za koji se Kromvel
opredelio.

– Kralju je predočeno da ga je žena varala s raznim muškarcima, od
kojih je jedan njen rođeni brat, drugi kraljev najbliži prijatelj, a treći
sluga za koga ona sama kaže da ga jedva poznaje. Čaša istine je
razbijena, tako kaže kralj. I, da, treba to privesti kraju tako što ćemo
sklopiti mozaik.

– Ali ti kažeš da je njemu predočeno, a kako mu je to predočeno?
Niko ništa ne priznaje, izuzev Marka. Šta ako on laže?

– Kad čovek prizna krivicu, moramo mu verovati. Ne možemo sad
da počnemo da dokazujemo da nije u pravu. Kako bi, u protivnom,
radili sudovi?

– Ali gde su dokazi? – uporan je Vajat.
Kromvel se osmehuje. – Istina je pokucala Henriju na vrata,
zaogrnuta plaštom, s kapuljačom na glavi. On je pušta unutra zato što
je lukavo proniknuo šta se krije ispod, da to nije neki stranac koji mu
dolazi na prag. Tomase, mislim da je on to oduvek znao. Zna on da
Ana, ako mu i nije bila neverna telom, jeste rečima, a ako nije na delu,
jeste u snu. I misli da ga nikada nije ni cenila ni volela, iako joj je ceo
svet prostro pred noge. Da joj nikada nije ugodio, da je nije zadovoljio, i
da je ona, kad legne sa njim, zamišljala da je s nekim drugim.
– To je uobičajeno – kaže Vajat. – Nije li tako svuda? Tako biva u
braku. Nisam znao da je u očima zakona to prekršaj. Bog neka nam je u
pomoći. Polovina Engleske završiće u tamnici.

– Tebi je jasno da je u jednoj optužnici upisano više tačaka optužbe.
A tu su i ostale optužbe, one koje se ne zapisuju.

– Ako je osećanje zločin, onda priznajem da...
– Ništa ne priznaj. Noris je priznao. Priznao je da je voli. Ako od tebe
traže priznanje, nikada nije u tvom interesu da ga daš.
– Šta Henri želi? Stvarno sam zbunjen. Ne vidim kako ću ja kroz to
da se provučem.
– On menja mišljenje od danas do sutra. Voleo bi da izmeni prošlost.
Voleo bi da nikada nije video Anu. Voleo bi da ju je video, ali kao da
nije. Uglavnom priželjkuje da je više nema.
– Priželjkivati nije isto što i preduzeti nešto.
– Jeste, ako si Henri.
– Koliko ja razumem pravo, kraljičina preljuba nije izdaja.
– Nije, ali čovek koji nju napastvuje – taj je izdajnik.
– Misliš da su to radili uz primenu sile? – ironično će Vajat.
– Ne, to je samo pravni termin. Izgovor na osnovu kojeg možemo da
mislimo dobro o našoj osramoćenoj kraljici. Ali što se nje tiče, i ona je
izdajnica, i to je i sama rekla. Kovati planove o kraljeubistvu, to je
izdaja.
– Ali, opet – na to će Vajat – oprosti što se u to slabo razumevam, ali
čini mi se da je Ana rekla: „Ako on umre”, ili tako nekako. Zamisli sad
ovakav slučaj. Ako ja kažem: „Svi ljudi moraju da umru”, je li to
predviđanje kraljeve smrti?
– Dobro bi bilo da mi ovde nikakve slučajeve ne zamišljamo –
predusretljivo će Kromvel. – Tomas Mor je upravo zamišljao kojekakve
slučajeve kad su ga ocinkarili kao izdajnika. Dozvoli da ti ukažem na
suštinu stvari. Možda će im biti potrebni tvoj iskaz da ga upotrebe kao
dokaz protiv kraljice. Ja ću tvoj iskaz prihvatiti u pisanom obliku, nema
potrebe da se njime udara na sva zvona po sudu. Jednom si mi pričao,
kad si dolazio kod mene kući, kako se Ana ophodi prema muškarcima;
kaže: „Da, da, da, da, ne.” Vajat klima glavom; prepoznaje vlastite reči;
i vidi se da mu je žao što ih je ikada izgovorio. – Sada, eto, možeš da
izmeniš redosled dve reči u tom iskazu. Da, da, da, ne, da.
Vajat ništa ne odgovara. Tišina traje, sleže se između njih: snena
tišina, dok se napolju listovi razvijaju, maj se rascvetava u krošnjama,

voda žubori u fontanama, mladi ljudi se smeju po vrtovima. Konačno
Vajat progovara, napetim glasom: – Nije to bilo svedočenje.

– Nego šta je bilo? – Kromvel se naginje ka sagovorniku. – Ti znaš da
ja nisam čovek s kojim možeš voditi neobavezne razgovore. Ja ne mogu
da se podelim nadvoje, na tvog prijatelja i na kraljevog slugu. I zato,
moraš da mi kažeš: hoćeš li da staviš svoje misli na papir i, ukoliko od
tebe to bude traženo, hoćeš li kazati koju reč? – On se zavali u stolici. –
A ako me sada oslobodiš brige, pisaću tvome ocu, da ja njega
oslobodim briga. Da mu kažem da ćeš se iz ovoga izvući živ. – Kromvel
zastane. – Da mu pišem?

Vajat klimne glavom. Jedva primetno, kao da klima glavom
budućnosti.

– Dobro. Posle ću, za pretrpljeno uznemiravanje, i kao nagradu za
ovaj boravak u pritvoru, udesiti da primaš određenu svotu novca.

– Ne treba mi to. – Vajat skreće glavu u stranu, namerno: kao dete.
– Veruj mi, trebaće ti. I dalje vučeš dugove iz italijanskih dana. Tvoji
poverioci dolaze kod mene.
– Nisam ti ja brat. Niti si ti moj staratelj.
Kromvel se osvrće oko sebe. – Kad malo bolje pomisliš, jesam.
– Čujem da Henri traži poništenje – kaže Vajat. – Da bi je ubio i
razveo se od nje, sve u istom danu. Takva je ona, znaš. Iz krajnosti u
krajnosti. Nije želela da mu bude ljubavnica, morala je da postane
engleska kraljica; a onda je vera pogažena, i zakoni doneti, i rusvaj je
nastao u zemlji. Kad se toliko namučio da dođe do nje, Ane, koliku li će
cenu Henri morati da plati da bi je se otarasio? Čak i posle njene smrti,
bolje bi mu bilo da se postara da sanduk dobro zakucaju.
– Zar u tebi nije ostalo nimalo nežnosti prema njoj? – znatiželjno će
Kromvel.
– Ona je tu nežnost istrošila – odsečno uzvraća Vajat. – Ili možda
nežnosti nikada nije ni bilo u meni, a ja sebe samog ne poznajem, znaš
već to. Usudio bih se reći da su razni muškarci mnogo toga osećali
prema Ani, ali da ona ni u kome nije probudila nežnost, osim u Henriju.
A on sada misli da je ispao budala.
Kromvel ustaje. – Napisaću tvome ocu nekoliko utešnih reči.
Objasniću mu da ćeš morati malo da ostaneš ovde, tako je najsigurnije.

Ali prvo moram... Mislimo smo da je Henri odustao od poništenja, ali
sada se o tome, kako ti kažeš, ponovo priča, tako da moram da...

Vajat, kao da daje oduška svojoj nelagodi, kaže: – Moraš da odeš do
Harija Persija, je l’ da?

Prošle su već gotovo pune četiri godine otkako se on, sa Zovite Me
Rizlijem za petama, sučelio sa Harijem Persijem u bednoj krčmi „Marko
i lav” i objasnio mu određene životne istine; a vrhunska među tim
istinama jeste ta da on, Persi, ma šta lično mislio, nije bio oženjen Anom
Bolen. Toga dana Kromvel je tresnuo rukom o sto i saopštio tom
mladiću da će, ako ne želi kralju da se skloni s puta, biti uništen; da će
on, Tomas Kromvel, pustiti Persijeve poverioce da ga upropaste, da mu
oduzmu i zvanje erla i svu njegovu zemlju. Tresnuo je rukom o sto i
rekao mu, pored toga, da će ga, ako ne zaboravi Anu Bolen i bilo kakve
pretenzije na nju, njen ujak vojvoda od Norfoka pronaći, ma gde se
sakrio, i odgristi mu muda.

Otada je Kromvel često imao posla sa erlom, koji je danas bolestan i
skrhan mlad čovek, u dugovima do guše, sa poslovima koji mu, iz dana
u dan, izmiču iz ruku. Kazna je, u stvari, gotovo u potpunosti
sprovedena u delo, kazna koju je on svojevremeno prizivao; s tim što
erl, bar koliko je poznato, i dalje ima muda. Posle njihovog razgovora
kod „Marka i lava”, erlu, koji je bio već danima pio, sluge su morale
sunđerom da brišu odeću ne bi li uklonile tragove povraćanja; u oblaku
kiselog zadaha, navrat-nanos obrijan, sav se tresući, zelen od mučnine,
pojavio se erl pred kraljevskim savetom, i učinio po volji njemu,
Tomasu Kromvelu, tako što je prepravio istorijat sopstvene
zaljubljenosti; odrekao se bilo kakve pretenzije na Anu Bolen; potvrdio
je da nikakvog bračnog ugovora među njima nije bilo; zakleo se u čast
plemićku da je nikada nije prevrnuo, i da je ona potpuno slobodna za
kralja, da je primi u svoje naručje, u svoje srce i bračnu postelju. I zakleo
se na Bibliji, koju je držao stari Voram, prethodnik Tomasa Kranmera
na mestu nadbiskupa; i primio sveto pričešće, dok mu je plamen iz
Henrijevih očiju žario leđa.

Sada on, Kromvel, jaše ka erlovoj seoskoj kući u Stouk Njuingtonu,
koji se nalazi severoistočno od grada, na putu za Kembridž. Persijeve
sluge preuzimaju njihove konje, ali Kromvel, umesto da odmah uđe,

izmakne se malo, da pogleda krov i dimnjake. – Utrošiti pedeset funti
pre iduće zime bilo bi dobro ulaganje – kaže on Tomasu Rajotesliju. –
Ne računajući majstore. Da ima merdevine, popeo bi se on sam gore, da
proveri u kakvom je stanju krovno olovo. To bi, možda, bilo u neskladu
s dostojanstvom njegovog položaja. Prvi sekretar može da radi šta god
mu volja, ali čuvar svitaka mora da misli na svoje drevno zvanje, i šta
tom zvanju pristaje. A opet, kao kraljevom doglavniku u oblasti
duhovnosti, njemu je dozvoljeno da se penje po krovovima... ko zna?
Titula je isuviše nova, neispitana. Kromvel se smeška. Svakako bi
uvredio dostojanstvo gazda Rajoteslija kad bi od njega zatražio da se
vere uz merdevine. – Razmišljam o ulaganjima – kaže Rajotesli. –
Mojim i kraljevim.

Erl mu duguje nezanemarljivu sumu, ali zato kralju duguje deset
hiljada funti. Kad Hari Persi umre, Kruna će progutati njegove posede;
zato on, Kromvel, ujedno posmatra i erla, da proceni kakvog je zdravlja.
Erl je žut u licu, ispijen, izgleda prestar za svoje godine, a ima ih trideset
četiri, trideset pet; onaj kiseli vonj i dalje se oseća u vazduhu, i vraća
Kromvela u Kimbolton, u odaje u kojima je tavorila stara kraljica;
plesniva, neprovetrena soba nalik tamnici, i posuda s izbljuvkom koja
promiče pokraj njega, u rukama jedne od kraljičinih devojaka. Kromvel
kaže, bez mnogo nade: – Nije ti se valjda slošilo zbog moje posete?

Erl ga gleda upalim očima. – Nije. Kažu da je jetra. Ne, sve u svemu,
Kromvele, sa mnom si razumno postupio, moram ti to reći. Imajući u
vidu...

– Imajući u vidu čime sam ti pretio. – Kromvel žalosno vrti glavom.
– E, milorde... Danas stojim pred tobom kao ubogi molilac. Nikada ne bi
pogodio kojim sam poslom ovde.

– Mislim da bih.
– Došao sam da utanačimo, milorde, da si ti u braku sa Anom Bolen.
– Nisam.
– Došao sam da utanačimo da si ti leta 1523, ili negde oko te godine,
sačinio tajni bračni sporazum sa njom, te da je otuda njen takozvani
brak s kraljem ništavan.
– Ne. – Erl, odnekud, uspeva da iskopa iskru predačkog duha, one
graničarske vatre koja bukti u severnim delovima kraljevstva, vatre na

kojoj se peče svaki Škot koji na nju nabasa. – Naterao si me da se
zakunem, Kromvele. Našao si me tamo gde sam pio, kod „Marka i
lava”, i pretio mi. Odvučen sam potom pred savet, gde sam primoran
da se zakunem na Bibliji da između Ane i mene ničeg nije bilo.
Primorali su me i da odem kod kralja i primim pričešće. Ti si me video, i
čuo si me. Kako sad to da povučem? Je l’ ti to hoćeš da kažeš da sam
počinio krivokletstvo?

Erl je na nogama. Kromvel i dalje sedi. Ne zato što nije učtiv; pre
stoga što misli da bi, sve i da ustane, mogao erla samo da ošamari, a on,
koliko se seća, nikada nije napao bolesnog čoveka. – Ne krivokletstvo –
kaže on prijateljskim tonom. – Mogli bismo da kažemo da te je tom
prilikom izdalo pamćenje.

– Da sam bio oženjen Anom, ali da sam to zaboravio.
Kromvel se zavali u stolicu, posmatra sabesednika. – Oduvek si bio
pijanac, milorde, i to te je, verujem, i dovelo u stanje u kojem si sada.
Toga dana sam te, kako ti sam reče, našao u kafani. Postoji li mogućnost
da si bio pijan i kad si izašao pred savet? I da zbog toga posle nisi ni
znao u šta se zaklinješ?
– Bio sam trezan.
– Glava te je bolela. Bilo ti je muka. Bojao si se da se ne ispovraćaš na
velečasne cipele nadbiskupa Vorama. Sama ta mogućnost toliko te je
uzrujala da ni na šta drugo više nisi bio u stanju da misliš. Nisi pažljivo
slušao pitanja koja su ti postavljali. I teško da bi ti se to moglo pripisati
u krivicu.
– Ali – kaže erl – ja sam pažljivo slušao.
– Nema tog člana saveta koji neće imati razumevanja za nepriliku u
kojoj si se našao. Svi smo mi pili, neko pre, neko kasnije.
– Duše mi moje, pažljivo sam slušao.
– Onda uzmi u obzir i drugu mogućnost. Možda je prilikom
polaganja zakletve bilo nekog nemara. Neke nepravilnosti. I starom
nadbiskupu je celog tog dana bilo loše. Sećam se kako su mu se ruke
tresle dok je držao svetu knjigu.
– On je bio oduzet. Uobičajeno za te godine. Ali je znao šta radi.
– Ako je bilo nekog propusta u celom postupku, nema razloga da te
muči savest, pod uslovom da nisi unapred nameravao da pogaziš

zakletvu. Možda se, znaš, nisi ni zakleo na Bibliji?
– Povez je bio kao da je Biblija – kaže erl.
– Imam ja jednu računovodstvenu knjigu koju često brkamo s

Biblijom.
– Naročito je ti brkaš.
Kromvel se smeška. Još erlu nije zarđao smisao za humor.
– A šta bi sa svetom hostijom? – pita Persi. – Primio sam svetu tajnu,

i tako utvrdio zavet, a nije li to samo telo Božje?
Kromvel ćuti. Mogli bismo oko toga da uđemo u raspravu, pomisli

on, ali neću ti dati povoda da me nazoveš jeretikom.
– Neću to da uradim – kaže Persi. – A i ne vidim zbog čega bih.

Čujem samo da Henri namerava da je ubije. Nije li to dovoljno – da je
više ne bude? A kakve veze ima, posle njene smrti, kome se ona nekada
obećala?

– Ima veze, na izvestan način. Kod njega postoje sumnje i u vezi sa
detetom koje je Ana rodila. Ali on ne želi da pokreće istragu oko toga ko
je maloj otac.

– Elizabeti? Video sam to stvorenje – kaže Persi. – Njegova je. Toliko
mogu odmah da ti kažem.

– Ako jeste... sve i da jeste, on sada misli da je isključi iz nasledstva,
kao da njenom majkom nikada i nije bio oženjen – i stvar je raščišćena,
iz jednog poteza. I otvara se put pred decom njegove nove žene.

Erl klima glavom. – Jasno mi je to.
– Pa zato, ako hoćeš da pomogneš Ani, ovo ti je poslednja prilika.
– A kako će to njoj pomoći, da joj ponište brak i dete proglase
kopiletom?
– Moglo bi da joj spase život. Ako se Henrijev gnev stiša.
– Ti ćeš se već postarati da se ne stiša. Dodavaćeš gorivo na vatru, i
još je posle mehom raspirivati, zar ne?
Kromvel slegne ramenima. – Ništa to meni ne znači. Ja kraljicu ne
mrzim, prepuštam to drugima. Dakle, ako si je ikada ma i najmanje
poštovao...
– Ne mogu joj više pomoći. Jedino mogu samome sebi da
pomognem. Bog zna istinu. Ti si me naterao da stanem pred Boga i
slažem. Sad bi hteo da stanem pred ljude i napravim od sebe budalu.

Moraćeš da pronađeš neki drugi način, prvi sekretaru.
– Pronaći ću – kaže on opušteno, pa ustane. – Žao mi je što si

prokockao priliku da udovoljiš kralju. – Na vratima se Kromvel okreće.
– Tvrdoglav si – kaže – zato što si slab.

Hari Persi ga pogleda. – I gore nego slab, Kromvele. Ja umirem.
– Poživećeš ti do suđenja, je l’da? Ubaciću te u porotu sastavljenu od
plemića. Ako već Ani nisi muž, možeš da joj budeš sudija. A sudu će
biti potrebni mudri i iskusni ljudi kao što si ti.
Hari Persi nešto viče za njim, ali on napušta dvoranu dugim
koracima i, ugledavši gospodu koja čekaju pred vratima, vrti glavom. –
Pa– kaže gazda Rajotesli – bio sam siguran da ćete ga prizvati razumu.
– Nema tu više razuma.
– Sumorni ste mi nešto, gospodaru.
– Jesam li, Zovite Me? Mislim da znam zbog čega.
– Još možemo da oslobodimo kralja. Milord nadbiskup će iznaći
načina. Makar morali i Meri Bolen da uvučemo u ovo, i kažemo da je
brak bio nezakonit zbog toga što je kralj bio sa njenom sestrom.
– Naša je nevolja u tome što je, u slučaju Meri Bolen, kralj bio
upoznat sa činjeničnim stanjem. Možda on nije znao da se Ana ranije
tajno venčala. Ali je od početka znao da je Ana Merina rođena sestra.
– Jeste li ikad probali tako nešto? – pita zamišljeno gazda Rajotesli. –
Sa dve sestre?
– I to pitanje tebe zaokuplja u ovom trenutku?
– Pitam se samo. Kako li bi to bilo. Kažu da je Meri Bolen bila moćna
kurva dok je boravila na francuskom dvoru. Šta mislite, da li ih je kralj
Fransoa imao obe?
On pogleda Rajoteslija kao da ga vidi u novom svetlu. – Mogao bih
da sagledam stvar sa jedne strane. Sad... pošto si bio poslušan i nisi
skočio na Harija Persija, niti ga vređao, već strpljivo čekao ispred vrata
kako ti je i rečeno, ispričaću ti nešto što bi, možda, želeo da znaš.
Jednom, kad je izgubila jednog, a još nije bila našla drugog pokrovitelja,
Meri Bolen me je pitala da li bih je uzeo za ženu.
Gazda Rajotesli ga nemo gleda. A onda mrmlja nepovezane slogove.
Šta? Kad? Zašto?Tek kasnije, kad su zajahali konje, progovara suvislo. –
Bože, sakloni me. Pa bili biste kraljev zet.

– Ali ne zadugo – kaže Kromvel.
Duva vetrić, lep je dan. Brzo se vraćaju u London. Nekog drugog
dana, u nekom drugom društvu, Kromvel bi uživao u ovom putovanju.
Ali u čijem li bi to društvu bilo, pita se on, dok sjahuje u Vajtholu. U
društvu
Bes Simor? – Gazda Rajotesli – pita – je l’ možeš da mi čitaš misli?
– Ne – kaže Zovite Me. Izgleda zbunjeno i, odnekud, uvređeno.
– A misliš da biskup može da mi čita misli?
– Ne, gospodaru.
Kromvel klima glavom. – Dobro je što je tako.

U posetu mu dolazi carski ambasador, nosi onaj božićni šešir. –
Isključivo zbog tebe, Tomase – kaže – zato što znam da te čini srećnim. –
Kromvel seda, daje slugi znak da donese vina. Sluga je Kristof. – Zar ti
ova bitanga obavlja sve poslove? – pita Šapui. – Nije li to isti onaj što je
mučio malog Marka?

– Kao prvo, Mark nije mali, samo je nezreo. Kao drugo, niko njega
nije mučio. – Nije ga mučio, kaže on, makar „tako da ja mogu to da
vidim ili čujem, niti po mojoj zapovesti ili predlogu, a ni uz moju
dozvolu, izrečenu ili koja se podrazumeva”.

– Čujem da se pripremaš za suđenje – kaže Šapui. – Pleteno uže,
tako beše? Stegneš mu oko čela? Pa mu pripretiš da ćeš mu iskopati oči?

Kromvel je ljut. – Možda to tako rade tamo gde si ti odrastao. Nikad
nisam čuo za tako nešto.

– Nego ste ga čerečili?
– Videćeš ga na suđenju. Pa sam proceni da li smo mu naudili. Ja
sam viđao ljude koji su čerečeni. Ne ovde. U inostranstvu sam ih viđao.
Morali su na stolicama da ih unose. Mark je okretan kao nekad, dok je
plesao.
– Ako ti tako kažeš. – Šapui je, očigledno, zadovoljan što je uspeo da
ga isprovocira. – A kako ti je tvoja jeretična kraljica?
– Hrabra kao lavica. Što tebi neće biti milo da čuješ.
– I ponosita je, ali će biti ponižena. Nije ona nikakva lavica, već
obična londonska mačka što zavija po krovovima.
Kromvel pomisli na crnog mačora kojeg je svojevremeno imao. Na

Marlinspajka. Posle nekoliko godina borbe i lešinarenja, pobegao je,
kako to mačori inače rade, da bi karijeru nastavio drugde. Šapui kaže: –
Kao što znaš, veliki broj dvorskih dama i gospode posetio je ovih dana
princezu Meri, ne bi li je uverio u svoju odanost u vremenu koje će
ubrzo doći. Pomislio sam da ćeš i ti sa njima.

Dođavola, pomisli on, već sam prezauzet poslom, i više nego
prezauzet; nije to mali poduhvat, svrgnuti englesku kraljicu. – Uveren
sam da će mi princeza u ovom trenutku opravdati izostanak. To je radi
njenog ličnog dobra.

– Sad ti nije teško da je nazoveš „princezom” – primećuje Šapui. Biće
joj, naravno, vraćen status Henrijeve naslednice. – On čeka. – I ona se
sada nada, i svi njeni verni sledbenici se nadaju, i car sam...

– Nada je moćna vrlina. Ali – dodaje on – ja se nadam da ćeš je ti
upozoriti da ne prima nikoga bez kraljeve dozvole. Ili moje.

– Ne može ona da ih spreči da joj dolaze. Sve su to njeni dvorjani.
Sjatili se tamo. Biće to jedan novi svet, Tomase.

– Kralj će jedva čekati, i već jedva čeka, da se pomiri s njom. On je
dobar otac.

– Šteta što nije imao više prilika to da pokaže.
– Eustašu... – On zastane, pa da Kristofu znak da se udalji. – Znam
da se ti nikada nisi ženio, ali zar nemaš dece? Što me gledaš tako?
Zanima me tvoj život. Moramo bolje da upoznamo jedan drugoga.
Ambasador se sav nakostrešio zbog prelaska na drugu temu. – Ja se
ne petljam sa ženama. Ne kao ti.
– A ja dete ne bih odbio. Nijedna nikada nije tražila od mene da
priznam dete. Da jeste, izašao bih joj u susret.
– Dame su samo gledale kako da sve to traje što kraće – nabaci
Šapui. Kromvela te reči nasmeju. – Možda i jesi u pravu. Hajdemo,
dragi prijatelju, da večeramo.
– Unapred se radujem mnogim takvim budućim drugarskim
večerima – kaže ambasador, sav blistajući. – Jednom, kad konkubina
umre, a Engleska odahne.

Muškarci u Kuli, premda jadikuju nad sudbinom koja ih po svemu
sudeći čeka, žal žaluju manje bolno nego što kralj to čini. Po danu, on se

šeta naokolo, nalik kakvoj ilustraciji iz Knjige o Jovu. Noću, u pratnji
muzičara, plovi niz reku, ide kod Džejn.

Koliko god bila lepa, kuća Nikolasa Kerjua nalazi se nekih trinaest
kilometara od Temze, pa nije prikladna za večernja putovanja, čak i u
tim blagim noćima ranoga leta; kralj želi da bude uz Džejn dok se ne
smrkne. I tako je buduća kraljica došla u London, a ugostili su je njeni
sledbenici i prijatelji. Masa juri od jednog do drugog narečenog mesta,
pokušavajući da je vidi makar na tren; vratovi se istežu, oči se kolače,
od znatiželjnika su neprohodne vodene kapije, pomažu ljudi jedni
drugima da se popnu na zidove.

Njen brat je darežljiv prema Londoncima, sve u nadi da će ih
pridobiti za nju, Džejn. Puštena je priča da je ona iz gospodske engleske
kuće, jedna od njihovih, dakle; za razliku od Ane Bolen, koju mnogi
smatraju Francuskinjom. Ali svetina je u nedoumici, ima tu, štaviše, i
ozlojeđenosti: zar ne bi kralj trebalo da se oženi nekom dičnom
princezom, kao Katarina što je bila, iz neke daleke zemlje?

Bes Simor kaže Kromvelu: – Džejn je prištedela nešto novca i drži ga
u kovčegu, za slučaj da se kralj predomisli.

– Svi bi tako trebalo da radimo. Dobro je imati kovčeg pod
katancem.

– Ključ čuva u nedrima – kaže Bes.
– Svi su izgledi da ga tamo niko neće naći. Bes ga pogleda veselo,
krajičkom oka.
Vesti o Aninom hapšenju već počinju da se šire po Evropi, i mada
Bes to ne zna, Henriju ponude stižu iz časa u čas. Car je mišljenja da bi
kralju mogla da se dopadne njegova nećakinja, portugalska infantkinja,
uz koju bi dobio i 400.000 dukata; portugalski princ Dom Luis u tom bi
slučaju mogao da se oženi princezom Meri. Ili, ako kralj ne želi
infantkinju, šta onda kaže na udovu vojvotkinju od Milana, vrlo lepu
mladu udovicu, koja bi mu takođe došla s lepom sumom?
Ovo su dani predznaka i znamenja za one koji umeju da vrednuju i
tumače takve stvari. Zlurade priče iskoračile su iz knjiga, i sada same
sebe sprovode u delo. Kraljica je zaključana u kuli, optužena za incest.
Potres je i u državi, i u prirodi samoj. Duhovi se maju po vratima, pored
prozora, viđaju ih oslonjene o zidove; nadaju se da će načuti neku tajnu

od živih. Zvono zvoni samo od sebe, netaknuto ljudskom rukom. Na
mestu gde nema žive duše, najednom se čuje govor, siktanje u vazduhu
slično onom zvuku kad vrelu peglu uroniš u vodu. Trezvene građane
nešto nagoni da viču u crkvi. Neka žena se probija kroz gomilu na
Kromvelovoj kapiji, hvata uzdu njegovog konja. Pre nego što je straža
otera, ona mu dovikne: – Bog nek nam je u pomoći, Kromvele, pa kakav
je to kralj čovek! Koliko puta namerava da se ženi?

Džejn Simor se prvi put zarumenela; ili je to možda odraz od
spavaćice, fine, svetloroze boje želea od dunja.

Kruže izjave, optužnice, nacrti zakona, prelistavaju ih sudije, tužioci,
državni tužilac, kancelarija lorda kancelara; svaki korak u postupku je
jasan, logičan, osmišljen tako da iza postupka predviđenog zakonom
kao rezultat ostanu leševi.

Džordžu Rokfordu će, kao plemiću, biti suđeno zasebno. U Kulu se
šalje naredba: „Leševe na videlo.” Što će reći, šaljite te optuženike,
poimence Vestona, Brertona, Smitona i Norisa, na suđenje u
Vestminster Hol. Kingston ih dovodi baržom; petak je, 12. maj.
Naoružani stražari sprovode ih kroz uspenušalu masu koja uzvikuje
opklade. Kladioci veruju da će se Veston izvući; to je neposredna
posledica kampanje koju njegova porodica vodi. Ali kad je o ostalima
reč, jednaki su izgledi da će ostati u životu ili biti pogubljeni. Što se tiče
Marka Smitona, koji je priznao sve, opklada uopšte i nema; ostaje,
pritom, otvoreno da li će on biti obešen, da li će mu biti odrubljena
glava, ili će ga skuvati živog, spaliti na lomači, ili pak na njemu
isprobati neku novu kaznu koju kralj smisli.

Ne razumeju oni zakon, kaže Kromvel Riču, gledajući s prozora na
prizore koji se dole odigravaju. Postoji samo jedna kazna za veleizdaju:
za muškarca, da ga obese, pa da ga živog raspore i izvade mu utrobu, a
za ženu – spaljivanje na lomači. Kralj može da izmeni kaznu, pa da
osuđeniku odrube glavu; jedino se trovači kuvaju živi. U ovom slučaju
sud može da donese samo jednu presudu, i nju će potom saopštiti
narodu, koji će presudu pogrešno shvatiti, pa će oni koji su dobili
opkladu škrgutati zubima, a oni koji su izgubili tražiti novac, i izbiće
tuče, i biće pocepane odeće, i razbijenih glava, i krvi do kolena, dok

okrivljeni još sede na bezbednom, u sudnici, i dani ih dele od smrti.
A oni će optužnice čuti tek na sudu i, kako je to uobičajeno na

suđenjima za veleizdaju, neće imati pravnog zastupnika. Ali dobiće
priliku da govore, da zastupaju sami sebe, i svi mogu da pozovu
svedoke; ako iko bude hteo da svedoči u njihovu korist. Bilo je
poslednjih godina ljudi kojima je suđeno za izdaju, i koji su oslobođeni,
ali oni znaju da ne mogu umaći. Moraju da misle o porodicama koje
ostavljaju za sobom; želja im je da kralj prema njihovim najbližima
postupa dobro, i upravo ta želja trebalo bi da stiša svaki protest, da
niko ne skreće na sebe pažnju izjašnjavajući se kao nevin. Sudu se mora
omogućiti nesmetan rad. Ako budu sarađivali, a podrazumeva se da
hoće, kralj će im zauzvrat ukazati milost tako što će ih osuditi da padnu
od sekire, što neće uvećati već postojeću njihovu sramotu; mada se
među porotnicima proneo glas da će Smiton biti obešen zato što, kao
čovek nižega roda, ionako nema čast koju bi čuvao.

Predsedava Norfok. Kad su zatvorenici uvedeni, trojica džentlmena
odvajaju se od Marka; žele da mu pokažu prezir, i da su bolji od njega.
Ali zbog toga su sada u neposrednoj blizini jedan drugoga, više nego
što su spremni da dopuste; ne gledaju se u oči, zapazio je to Kromvel, i
gurkaju se ne bi li stvorili što više prostora, tako da sad sve to izgleda
kao da se skupljaju, udaljavaju se jedan od drugoga, povlače mundire i
rukave. Jedino se Mark izjasnio krivim. Njega su držali u okovima za
slučaj da pokuša sebi da naudi; dobro je to delo, svakako, jer bi ovaj
nešto izošljario. I tako on, Mark, pred sud stiže netaknut, kako je i
obećano, bez tragova bilo kakve povrede, ali u takvom stanju da ne
može da se uzdrži od suza. Moli za milost. Ostali optuženici govore
jezgrovito, i iskazuju poštovanje prema sudu: tri junaka sa megdaništa
koji vide da se na njih obrušava nepobedivi protivnik, kralj Engleske
lično. Mogli bi da mu se suprotstave, ali tačke optužnice, datumi i
pojedinosti naleću na njih ogromnom brzinom. Mogli bi da osvoje jedan
poen, ako bi se baš založili; ali to samo odlaže ono što je neizbežno, i oni
su toga svesni. Dok su ulazili unutra, stražari su stajali s halebardama
okrenutim ka sebi; ali sad, dok izlaze kao već osuđeni – sečiva sekira
uperena su u njih. Probijaju se kroz opšti džumbus, oni, mrtvaci:
halebardisti ih otpozadi požuruju dok ovi napreduju kroz razmaknutu

gomilu, onuda, ka reci, i još dalje, do njihovog privremenog doma,
predvorja njihovog, gde će napisati poslednja pisma i obaviti duhovne
pripreme. Svi su izjavili da se kaju, mada nijedan od njih, osim Marka,
nije rekao za šta to.

Prohladno popodne; a kad se masa razišla, i sud pošto je raspušten,
Kromvel ostane da sedi kraj otvorenog prozora sa pisarima koji
skupljaju zapisnike; gleda kako se posao privodi kraju, a onda kaže:
idem ja sad kući. Idem u svoju gradsku kuću, u Ostin Frajars, a papire
šaljite na Čanseri Lejn. On je vrhovni gospodar svih tih prostora, i svih
njihovih tišina, jazova i nevidiša, onoga što je propušteno, pogrešno
shvaćeno ili, jednostavno, pogrešno prevedeno, dok se vest presipa iz
engleskog u francuski i, možda, preko latinskog na kastiljski i italijanski
jezik, i dok preko Flandrije stiže do carevih istočnih teritorija, preko
međa nemačkih kneževstava, do Češke i Mađarske, i snegom zastrtih
zemalja što se prostiru tamo dalje, preko trgovaca koji plove za Grčku i
Levant; do Indije, gde ni za Anu Bolen ne znaju, a kamoli za njene
ljubavnike i njenog brata; putevima svile, sve do Kine, gde ni za kakvog
Henrija nikada nisu čuli, ni onog što je prvi nosio to ime, ni ovog što ga
nosi osmi, gde je sama pomisao na nekakvu Englesku koja tamo negde
postoji ravna mračnom mitu, jer to mora biti mesto gde muškarcima
zjape usta na stomacima, a žene umeju da lete, ili mačori upravljaju
državama, a ljudi čuče kraj mišjih rupa da nahvataju večeru. U holu u
Ostin Frajarsu, postoji on na trenutak ispred velike slike na kojoj su
Solomon i kraljica od Sabe; tapiserija je nekada bila u kardinalovom
vlasništvu, ali ju je kralj uzeo, a onda je Henri njemu, Kromvelu, kad je
Volsi umro, a on, Kromvel, uzdigao se u kraljevoj milosti, darovao tu
tapiseriju, kao da mu je neprijatno, kao da pravom vlasniku kradom
vraća nešto što nikada nije trebalo ni oduzimati. Kralj je primetio da
Kromvel sa čežnjom, i to ne jednom, gleda u lice kraljice od Sabe, ne
zato što mu je ona bila privlačna, već zato što ga je vraćala u prošlost:
podsećala ga je na Anselmu, jednu antverpensku udovicu, kojom je
mogao i da se oženi – često to pomisli – samo da nije naprečac odlučio
da otplovi za Englesku i vrati se svom narodu. Sve je on tada radio
naprečac: ne nesračunato, ne nepažljivo, ali čim bi se odlučio, brzo je
stupao u dejstvo. A i danas je isti takav. Što će uvideti njegovi

protivnici.
– Gregori? – Njegov sin je još u jahaćem kaputu, prašnjavom od

druma. Kromvel ga grli. – Daj da te pogledam. Otkud ti ovde?
– Nisi mi rekao da ne smem da dođem – objašnjava Gregori. – Nisi

mi to bezuslovno zabranio. Sem toga, sada sam upućen u veštinu
javnog govorenja. Hoćeš da čuješ kako držim govor?

– Da. Ali ne sada. Ne smeš da jašeš ovuda sa samo jednim ili
dvojicom pratilaca. Ima ovde ljudi koji bi želeli da ti naude, samo zato
što znaju da si moj sin.

– A kako to znaju? – kaže Gregori. – Odakle su saznali? – Vrata se
otvaraju, čuje se bat koraka na stepenicama, radoznala lica okupljaju se
u hodniku; vesti iz sudnice pretekle su Kromvela. Da, potvrdiće on, svi
su krivi, svi osuđeni, a da li će sad u Tajbern, to ne znam, ali nastojaću
kod kralja da ih udostoji bržeg kraja; da, i Mark je, jer dok je bio pod
mojim krovom, ja sam mu ponudio milost, a to je sva milost koju od
mene može dobiti.

– Čusmo maločas da su svi oni u dugovima, gospodaru – kaže
Kromvelov pisar Tomas Ejveri, koji vodi knjige.

– Priča se da je svetina bila opasna, gospodaru – kaže jedan od
stražara. Pojavljuje se Terston, kuvar, sav brašnjav. – Terston je čuo da
se prodaju pite – veli luda Entoni. – A ja, gospodaru? Čujem da je vaša
nova komedija naišla na dobar prijem. I da su se svi smejali, izuzev
onih što su na samrti.

– Ali još postoji mogućnost da se kazne ublaže? – pita Gregori.
– Bez sumnje. – Nije raspoložen da bilo šta tome doda. Neko mu je
dao da popije pivo; sad briše usta,
– Sećam se kad smo ono bili u Vulf Holu – kaže Gregori – kad ti se
Veston onako odvažno obratio, pa smo ga ja i Rejf uhvatili u čarobnu
mrežu i bacili sa sprata. Ali ne bismo mi njega i stvarno ubili.
– Ali to zadovoljstvo će sad imati kralj, i mnogo fine gospode će
stradati. – Kromvel govori tako da ga cela kuća čuje. – Kad vam vaši
poznanici budu pričali, kao što sigurno hoće, da sam ja lično osudio te
ljude, kažite im da su ih osudili kralj i sud, i da su sve pravne
formalnosti uzete u obzir, i da nikome nije nanet telesni bol dok se
tragalo za istinom, šta god se o tome po gradu pričalo. I nemojte im