Hilari Mantel - Leseve na videlo

još samo devojčica.
– I dalje mi nije jasno – kaže stari ser Džon, preljubnik. – Nije mi

jasno zbog čega bi on hteo Džejn. Pa pre će moju kćerku Bes. Kralj je sa
njom plesao. Mnogo mu se dopala.

– Bes je udata – kaže Edvard. Tom Simor se smeje. – Tim pre.
Edvard je besan. – Ne pominji Bes. Bes ne bi htela s njim. Nije ovde
reč o Bes.
– Moglo bi i na dobro da izađe – opet će ser Džon, obazrivo. – Jer
dosad Džejn nikome od nas nije bila ni od kakve vajde.
– Tačno – kaže Edvard. – Od Džejn ima vajde kol’ko i od želea od
mleka. Neka zaradi malo da pokrije svoje troškove. Kralju će neko biti
potreban. Ali mi mu je nećemo gurati u zagrljaj. Neka bude ovako kako
nas Kromvel savetuje. Henri ju je video. Naum je začet. Sada ona mora
da izbegava kralja. Ne, da ga odbije mora.
– A, da dignemo nos – kaže stari Simor. – Ako to sebi možete da
priuštite.
– Da priuštimo ono što je neporočno, ono što je pristojno? – brecne se
Edvard. – Ti to nikada ne bi mogao. Ćuti, stari razvratniče. Kralj se
pravi da je zaboravio tvoja nedela, ali niko to zaista ne zaboravlja. U
tebe se upire prstom: matori jarac koji je ukrao sinu nevestu.
– Da, pusti ti, oče – kaže Tom. – Mi razgovaramo sa Kromvelom.
– Jednoga se bojim – kaže Kromvel. – Vaša sestra voli svoju
nekadašnju gospodaricu, Katarinu. Sadašnja kraljica to vrlo dobro zna,
a ona ne propušta nijednu priliku da se ostrvi na nekoga. Primeti li
samo da kralj gleda u Džejn, bojim se da će Džejn biti izložena progonu.
Ana nije od onih koje će sedeti skrštenih ruku dok se njen muž... druži...
sa drugom ženom. Čak i ako i sama misli da je to nešto privremeno.
– Džejn za to neće hajati – kaže Edvard. – Šta ako je uštine ili
ošamari? Umeće ona da otrpi.
– Pustiće ga za neku dobru nagradu – kaže stari Simor.
– Anu je proizveo u markizu pre nego što ju je uzeo – kaže Tom
Simor. Edvard se natuštio kao da se sprema da naredi nečije
pogubljenje. – Znate u šta ju je proizveo. Prvo u markizu. Posle u
kraljicu.

Parlament je raspušten, ali londonski advokati, mlatarajući crnim
pelerinama kao vrane krilima, tek započinju zimsko zasedanje. Lepe
vesti kaplju i curkaju po dvoru. Ana pokazuje steznike. Padaju
opklade. Škripe pera. Šalju se pisma. Pečati se utiskuju u vosak. Sedlaju
se konji. Brodovlje diže jedra. Stare porodice Engleske kleče i pitaju
Boga zbog čega voli Tjudore. Kralj Fransoa se mršti. Car Karlo sisa
usnu. Kralj Henri pleše.

Razgovor u Elvetamu, ćaskanje u rani čas: sve je kao da nikada ništa
nije bilo. Kraljeve sumnje u brak očito su iščezle.

Premda je u pustošnim zimskim vrtovima viđen kako se šeta sa
Džejn.

Njena porodica je oko nje; pozivaju njega, Kromvela. – Šta je rekao,
sestro?

– Edvard Simor hoće da zna. – Sve mi kaži, sve šta ti je govorio.
– Pitao me je – kaže Džejn – da li bih htela da mu budem milosnica.
Razmenjuju poglede. Postoji razlika između naložnice i milosnice: zna
li to i Džejn? Ono prvo podrazumeva konkubinat. Ono drugo je nešto
ne toliko neposredno: razmena znamenja, čedno i bestrasno divljenje,
udvaranje koje traje unedogled... mada i ne može baš unedogled,
naravno, ili će Ana u međuvremenu roditi dete, a Džejn propustiti
priliku koja joj se ukazala. Žene ne mogu da predvide kada će
naslednik ugledati svetlost dana, a od Aninih lekara Kromvel više ni reč
ne uspeva da izvuče.
– Vidi, Džejn– kaže joj Edvard– nije ovo trenutak da budeš stidljiva.
Moraš sve da nam kažeš.
– Pitao me je da li bih bila dobra prema njemu.
– Dobra prema njemu – kada?
– Pa, na primer, ako bi napisao pesmu. Nahvalio moju lepotu. I ja
sam mu rekla da bih. Da bih mu zahvalila. Da se ne bih smejala, čak ni
dlanom da sakrijem osmeh. I da ne bih imala ništa protiv bilo kakve
tvrdnje koju bi izneo u stihovima. Makar bilo i nešto preterano. Jer
pesme obično i služe za preterivanje.
Čestita joj, on, Kromvel. – Osvetlili ste stvar iz svakog ugla,
gospođice Simor. Oštrouman advokat bili biste vi.

– Da sam muško, hoćete da kažete? – Džejn se mršti. – Ali slaba
vajda, prvi sekretaru. Simorovi nisu sitni trgovci.

Edvard Simor kaže: – Milosnica. Da ti piše stihove. Vrlo dobro.
Dobro, zasada. Ali ako pokuša bilo šta lično, moraš da vrištiš.

– A šta ako niko ne dođe? – kaže Džejn.
Kromvel uhvati Edvarda podruku. Želja mu je da ovu scenu prekine
na vreme. – Slušaj, Džejn. Nemoj da vrištiš. Moli se. Moli se naglas, hoću
da kažem. Neće ti pomoći da se moliš u sebi. Izgovori molitvu u kojoj se
pominje Bogorodica. Nešto što će u Njegovom veličanstvu pobuditi
pobožnost i osećanje časti.
– Razumem – kaže Džejn. – Imate li molitvenik kod sebe, prvi
sekretaru? Braćo? Nije bitno. Idem ja da potražim svoj. Sigurno ću naći
nešto prikladno.

Početkom decembra, Katarinini lekari javljaju Kromvelu da ona jede
bolje, a pritom se manje moli. Smrt se premestila, može biti, sa zaglavlja
u dno kreveta. Bolovi su popustili, i ona je bistre glave; vreme provodi
zaveštavajući svoju imovinu. Kćerki Meri ostavlja zlatan okovratnik
koji je donela iz Španije, kao i krzna. Traži da se za njenu dušu održi pet
stotina misa, i da se ide na hodočašće u Volsingam.

Pojedinosti o njenoj zaostavštini dospevaju i do Vajthola. – Ta krzna
– kaže Henri – jesi li ih video, Kromvele? Valjaju li išta? Ako valjaju,
hoću da mi ih pošalju ovamo.

Klackalica.
Žene oko Ane kažu: ko bi rekao da je enceinte.16 U oktobru je još
izgledala koliko-toliko dobro, ali sad je počela da mršavi, umesto da
dobija na težini. Kaže Kromvelu Džejn Rokford: – Pomislio bi čovek da
se stidi stanja u kojem je. A Njegovo veličanstvo nije pažljivo prema
njoj, kao što je nekada bio pažljiv kad je bila bremenita. Tada je
neprestano obigravao oko nje. Ugađao joj je i dvorio je kao kakva
sluškinja. Ušla ja tako jednom, a on drži njena stopala u krilu i trlja ih
kao konjušar kad kobili neguje povređeno kopito.
– Od trljanja kobili neće biti bolje – kaže on, sasvim ozbiljno. – Moraš
kopito da podrežeš i namestiš specijalnu potkovicu.

Rokfordova ga netremice gleda. – Razgovarao si sa Džejn Simor?
– Što?
– Nije bitno – kaže ona.
Kromvel je pripretio izraz na Aninom licu dok gleda u kralja, dok
gleda kako kralj gleda Džejn. Očekivalo bi se da poplavi od besa i da
nešto preduzme: makazama po šiću, srča na sve strane. Kad ono, Ani se
samo skupilo lice; draguljima ukrašen rukav drži preko tela, tamo gde
dete raste. – Ne smem da se uznemiravam – kaže ona. – Mogao bi princ
da se povredi. – Sklanja suknje u stranu kad Džejn prolazi. Sćućuri se
sva, skupila se uska ramena; rekao bi čovek da joj je hladno, kao
siročetu.
Klackalica.
Po zemlji se proneo glas da je prvi kraljev sekretar s nedavnog
putovanja u Hertfordšir, ili Bedfordšir, doveo ženu, i da ju je smestio u
svoju kuću u Stepniju, ili u Ostin Frajarsu, ili u Kings Plejsu u Hakniju,
koju za tu ženu obnavlja u raskošnom stilu. Ona, inače, drži neku
gostionicu, a muž joj je uhapšen i zatvoren, zbog nekog novog zločina
koji je izmislio Tomas Kromvel. Siroti rogonja trebalo bi da bude
optužen i obešen kad sledeći put porota bude zasedala, premda je,
kako neki izveštavaju, već pronađen mrtav u zatvoru, isprebijan,
otrovan i prerezanog grkljana.

III

Anđeli

Stepni i Grinič
Božić 1535 - Nova godina 1536.

Božićno jutro: on, Kromvel, hita napolje u susret novoj nevolji, ma
koja bila. Ogromna žaba krastača ispreči mu se na putu. – Je l’ to Metju?

Iz vodozemačkih usta, detinji pobedonosni smeh. – Sajmon. Srećan
Božić, gospodaru, kako ste?

On uzdahne. – Premoren od posla. Jesi li poslao čestitku majci i ocu?
Deca koja pevaju idu kući preko leta. O Božiću su zauzeta
pevanjem. – Hoćete li ići do kralja, gospodaru? – krešti Sajmon. –
Siguran sam da njihove predstave tamo na dvoru nisu tako dobre kao
naše. Mi igramo Robina Huda, a i kralj Artur je u predstavi. Ja igram
Merlinovu krastaču. Gazda Ričard Kromvel igra papu, a ima prosjačku
ćasu. Viče: „Mumpsimus-sumpsimus, hokus-pokus.” Kao milostinju,
dajemo mu kamenje. On nam preti paklom.
Kromvel pomiluje Sajmonovu kožu, punu bradavica. Krastača mu
se sklanja s puta jednim teškim skokom.

Otkako se vratio iz Kimboltona, London ga je uhvatio u svoju
klopku: pozna jesen, uvele, melanholične večeri, rano pada mrak. Na
dvoru samo sedi i kuluči, danju i noću vezan za sto pri svetlosti sveće;
ponekad bi sva blaga ovoga sveta dao samo da vidi sunce. Kupuje
zemlju u skupljim delovima Engleske, ali nema slobodnog vremena da
je poseti; i tako te farme, ta stara gazdinstva u ograđenim vrtovima, te
rečice s malim pristaništima, ta jezerca sa zlaćanom ribom što se hvata
na udicu; pa vinogradi, cvetni vrtovi, senice i šetališta, u njegovoj svesti
ostaju slovo na papiru, kao da su i sami od hartije, nizovi cifara na
stranici računovodstvene knjige; nema magarećih ušiju, niti se naziru
livade na kojima krave stoje do kolena u travi, nema ni šikara i gajeva
gde bela košuta drhturi, s papkom u vazduhu; sva ta imovina tek je na
pergamentima, u zakupima i slobodnim posedima koji su jedni od

drugih odeljeni mastiljavim stavkama, ne starinskim živicama niti
graničnim kamenovima. Njegovi hektari samo su nominalni hektari,
izvori prihoda, izvori nezadovoljstva u sitne sate, kad se probudi, pa se
glava upusti u geografska istraživanja: u takve, besane noći, pre
sumornih ili ledenih zora, ne razmišlja on o slobodi koju mu njegova
imovina donosi, već o upadima drugih na njegovo imanje, na njihova
prava korišćenja, na njihove ograde i preimućstva, na osnovu čega i
mogu da povrede njegove međe i ugroze mu vlasnički spokoj nad
budućnošću. Bog mu je svedok: on nije seljačko dete; mada tamo gde je
odrastao, na ulicama blizu pristaništa, iza leđa mu je vazda bio Patni
Hit, mesto gde čovek nestane bez traga. Dane i dane provodio je tamo,
jurcajući sa svojom braćom, malim bitangama kao i on sam što je bio; i
svi su oni bežali od svojih očeva, od očinskih kaiševa i pesnica, kao i od
škola kojima su im pretili ako se ulenje. Ali London ga je uvukao u
svoju gradsku utrobu; davno pre nego što je isplovio naTemzu u barži
kraljevog prvog sekretara, poznavao je tu reku u talas, u struju, i dobro
je znao koliko splavar, onako uzgred, može da zaradi, istovarajući
brodove i terajući sanduke u kacama uzbrdo, do finih kuća duž
Stranda, kuća u kojima su živeli lordovi i biskupi; ljudi sa kojima on
sada, svakodnevno, sedi u državnom savetu.

Zimski dvor putuje, raspored uobičajen: Grinič i Eltam, kuće
Henrijevog detinjstva; Vajthol i Hempton Kort, nekadašnje kardinalove
kuće. Kralj je ovih dana uobičajio da, ma gde dvor boravio, večerava
sam, u svojim privatnim odajama. Izvan prostorija u kojima boravi
kralj, u spoljnoj sobi za gardu, ili stražarnici – u nekoj palati se ta
spoljašnja dvorana zove ovako, u drugoj onako – stoji veliki sto, za
kojim sede lord Čemberlen, starešina kraljevog domaćinstva, i
pripadnici plemstva. Ujak Norfok sedi za tim stolom kad je s nama na
dvoru; sedi i Čarls Brendon, vojvoda od Safoka, kao i kraljičin otac, erl
od Viltšira. Tu je još jedan sto, nešto niži po statusu, ali takođe uz
počasti opsluživan, za funkcionere kao što je on, Kromvel, i stare
prijatelje kraljeve koji sticajem okolnosti nisu plemenitog roda. Tu sedi
Nikolas Kerju, čuvar kraljevskih konja; i Vilijam Ficvilijam, kraljev
rizničar, koga Henri, naravno, poznaje od dečačkih dana. Na čelu tog
stola sedi Vilijam Polet, kraljev revizor; i Kromvel se pita i pita, sve dok

mu neko najzad ne objasni, otkud njima ta navika da podižu pehare (a
s njima i obrve) kad nazdravljaju nekome ko nije prisutan. Polet će mu,
ne bez nelagode, objasniti: – Nazdravljamo čoveku koji je ovde sedeo
pre mene. Nekadašnjem kraljevskom revizoru. Ser Henriju Gildfordu,
blagosloveno bilo sećanje na njega. Ti si ga, naravno, poznavao,
Kromvele.

I stvarno: ko još nije znao Gildforda, iskusnog diplomatu,
najučenijeg među dvorjanima? Kraljevog ispisnika koji je Henriju bio
desna ruka još od dana kad je stupio na presto kao neiskusni,
dobronamerni, optimistični princ od svojih devetnaest leta. Ta dva
bodra duha, željna slave i zabave, gospodar i sluga, zajedno su ostarili.
Mogao si da se kladiš da će Gildford i zemljotres da preživi; ali nije
preživeo Anu Bolen. Znalo se čiji je on vatreni pobornik: voleo je kraljicu
Katarinu, i nije to ni krio. (A sve i da je ne volim, govorio je, samo njeno
svojstvo i moja savest kao hrišćanina ne bi mi dozvolili da joj uskratim
vernost.) Kralj mu je oprostio, kao dugogodišnjem prijatelju; pusti
samo, molio ga je Henri, da to ne pominjemo, da ne potežemo tu
nesuglasicu. Ne pominji Anu Bolen. Učini što treba da ostanemo
prijatelji.

Ćutanje, međutim, Ani nije bilo dovoljno. Onoga dana kad
postanem kraljica, rekla je ona Gildfordu, vi ima da izgubite posao.

Gospođo, rekao joj je na to ser Henri Gildford: onoga dana kad vi
postanete kraljica, ja ću podneti ostavku.

I tako je i učinio. Henri je rekao: Daj, more, čoveče! Nemoj dozvoliti
da te žena skine s položaja! Pa to su samo ženska ljubomora i prkos, ne
obraćaj pažnju.

Ali plašim se za svoju glavu, rekao je Gildford. I za svoju porodicu, i
za svoju čast.

Nemoj me ostavljati, rekao je kralj.
Za to je kriva tvoja nova žena, rekao je Henri Gildford.
I tako je Gildford otišao sa dvora. I vratio se na selo, kući. – I umro –
kaže Vilijam Ficvilijam – i to svega neki mesec kasnije. Od slomljenog
srca, kažu.
Uzdah se širi za trpezom. Tako to biva s ljudima; završiš radni vek,
pred tobom pukne seoska čamotinja; nižu se dani, od nedelje do

nedelje, svi bezoblični. Čemu život bez Henrija? Bez blistavog njegovog
osmeha? To ti je kao neki večiti novembar, život u mraku.

– I tako ga se mi sećamo – kaže ser Nikolas Kerju. – Starog našeg
druga. I podižemo čaše za čoveka – Polet neće zameriti – koji bi i dalje
bio kraljev rizničar da ne živimo u ova iščašena vremena.

Turobne su zdravice ser Nikolasa Kerjua. Neko tako dostojanstven
ne može da drži do lakoće u ophođenju. Bila je prošla nedelja dana
otkako je Kromvel seo za taj sto kad ga je ser Nikolas udostojio jednog
hladnog pogleda i gurnuo ovčetinu bliže njemu. Otada je, međutim,
došlo do izvesnog otopljavanja u njihovim odnosima; na kraju krajeva,
lako je s njim, Kromvelom. A vidi on da među tim ljudima postoji neko
zajedništvo, budući da su dolaskom Bolenovih svi oni izgubili; zapaža
on to prkosno zajedništvo, kakvo postoji među onim sektašima po
Evropi koji stalno iščekuju kraj sveta, ali se nadaju da će, pošto zemlju
proguta oganj, oni doživeti trenutak slave; sprženi malčice, hrskavi po
ivicama, tu i tamo zagoreli, ali ipak, bogu hvala, večno živi, i posađeni
tu, Njemu s desne strane.

Poznavao je on Henrija Gildforda i lično, na šta ga, uostalom, Polet
podseća. Mora da je prošlo pet godina otkako ga je Gildford lepo
ugostio u zamku Lids u Kentu. Ugostio ga je zato što je nešto tražio,
naravno; uslugu od gospodina kardinala. Ali opet, iz onoga što se
pričalo za Gildfordovom trpezom, iz načina na koji je taj čovek bio
uredio svoje domaćinstvo, kao i iz njegove razboritosti i diskretnog
humora, Kromvel je nešto naučio. Kasnije će, upravo na Gildfordovom
primeru, uvideti kako Ana Bolen ume da uništi čoveku karijeru; i koliko
su ovi ljudi, Gildfordovi kompanjoni za stolom, daleko od toga da joj
oproste. Ljudi poput Kerjua, znao je on to, skloni su da njega, Kromvela,
optuže za Anin uspon; on je taj uspon olakšao, on je razvrgao stari brak
i sklopio novi. Kromvel i ne očekuje da se smekšaju prema njemu, da ga
prime u svoje društvo; jedina mu je želja da mu ne pljuju u tanjir. Ali
Kerju je sad već malo manje krut, priključuje im se u razgovoru;
ponekad čuvar kraljevskih konja okrene prema njemu svoju izduženu,
uistinu donekle konjsku glavu; ponekad ga pogleda i trepne kao
kasačko grlo, pa kaže: „Pa dobro, prvi sekretaru, kako ste mi danas?”

I dok on traži odgovor koji će Nikolas razumeti, Vilijam Ficvilijam
mu uhvati pogled, i nasmeši se.

Pravo klizište, prava lavina papira zatrpala je njegov radni sto tog
decembra. Na kraju dana često je kao na iglama, ne može sve da
postigne, zato što je Henri upravo poslao poruku hitnu, od životnog
značaja, a gospoda iz kraljeve lične pratnje procenila su da će njima
lično biti lakše ako taj posao sačeka dok Henri ne bude lepo raspoložen.
Uprkos dobrim vestima koje stižu od kraljice, Henri je osoran, ćudljiv.
Svaki čas može da zatraži neko obaveštenje koje je nemoguće dobiti, ili
da postavi pitanje na koje nema odgovora. Kakva je pijačna cena
berkširske vune? Govorite li turski? Što ne govorite? Ko govori turski?
Ko je osnovao manastir u Heksamu?

Sedam šilinga džak, i cena raste, Veličanstvo. Ne. Zato što nikad
nisam boravio u tim krajevima. Naći ću nekoga, ako takvih uopšte ima.
Sveti Vilfred, gospodaru. Kromvel zažmuri. – Mislim da su ga Škoti
sravnili sa zemljom, a ponovo je sagrađen u vreme prvog Henrija.

– Šta Luter misli – protestuje kralj – da bi ja sad trebalo da se
usaglašavam s njegovom crkvom? A kako to da mu ne padne na pamet
da bi on mogao da se usaglasi sa mnom?

Negde oko Dana Svete Lucije, zove Ana Kromvela, prekida ga usred
poslova u vezi s Univerzitetom u Kembridžu. Ali tu je ledi Rokford,
zaustavlja ga pre nego što će ući kod Ane, hvata ga za ruku. – Kad je
vidiš, tuga da te uhvati. I samo slini, nikako da prestane. Nisi čuo?
Uginula joj kuca. Nismo imali srca to da joj kažemo. Morali smo da
zamolimo kralja.

Purkoj? Njen miljenik. Džejn Rokford ga uvodi unutra, okrzne
pogledom Anu. Jadnica: sve je oči isplakala. – Znaš li ti – šapatom će
ledi Rokford – da, kad je poslednji put pobacila, ni jednu jedinu suzu
nije prolila?

Žene se obazrivo okupljaju oko Ane, držeći rastojanje kao da je
kraljica bodljikava. Kromvel se priseća Gregorijevih reči: Ana je sva bila
na ćoš’. Ne možeš nikako da je utešiš; i samo ruku da joj pružiš, ona bi
to protumačila kao drskost ili pretnju. U pravu je Katarina. Kraljica je
sama, bez obzira na to da li je izgubila muža, psa ili dete.

– Kremijele – okreće ona glavu prema njemu. Naređuje ženama da

izađu; žustar je to pokret, kao kad dete plaši vrane. A one, bez žurbe,
nalik hrabrim svrakama neke nove, svilaste sorte, skupljaju skute, pa
tromo odlepršaju; glasovi njihovi, kao da dopiru iz visine, vuku se za
njima: prekinut trač, znalačko kokodakanje. Ledi Rokford poslednja
zalepeta krilima, perje se za njom vuče po zemlji, još joj se ne uzleće.
Sada su u sobi samo on, Ana i ona njena žena kepec, koja mrmori nešto
u uglu, mlatarajući prstima pred licem.

– Mnogo mi je žao – kaže on, a gleda u patos. Zna on da nije ovo
trenutak da se kaže: možete da nabavite drugog psa.

– Pronašli su ga – Ana pokazuje rukom – tamo napolju. U dvorištu.
Ispod otvorenog prozora. Vrat mu je bio slomljen.

Ona ne kaže: mora da je pao. Jer to, očigledno, i ne misli. – Sećate li
se onog dana, ovde ste bili, kad ga je moj rođak Frensis Brajan doneo iz
Kalea? Frensis je ušao, i ja sam mu istoga časa uzela Purkoja iz ruku. To
stvorenje nikome nije naudilo. Kakvo li je to čudovište imalo srca tako
da ga dohvati i ubije?

Kromvel bi hteo da je uteši; izgleda tako skrhana, tako povređena,
kao da je sama bila žrtva napada. – Verovatno je izašao na prozorsku
dasku, i onda mu se šapice okliznule. Očekivao bi čovek da će ti mali
psi da se dočekaju na šape, kao mačke, ali nije tako. Mom sinu je tako
ženka španijela iskočila iz naručja kad je ugledala miša, i slomila je
nogu. Očas posla.

– Šta je sa njom bilo?
– Nismo mogli da je zalečimo – blagim tonom će Kromvel. A onda
pogleda onu ludu. Žena kepec se ceri u uglu, mlati pesnicama po
vazduhu. Što li Ana drži tu kreaturu? Trebalo bi je poslati u bolnicu.
Ana trlja obraze; onih finih francuskih manira ni od korova, savila prste
i trlja se, kao devojčica. – Šta ima novo u Kimboltonu? – Pronalazi
maramicu, pa izduva nos. – Kažu da bi Katarina mogla da poživi još
šest meseci.
Kromvel ne zna šta da kaže. Možda bi htela da on sad pošalje
nekoga u Kimbolton da gurne Katarinu s prozora?
– Onaj Francuz, ambasador, žali se da je dvaput dolazio kod vas
kući i da niste hteli da ga primite.
– Bio sam zauzet – sleže on ramenima.

– Čime?
– Kuglao sam u vrtu. Da, dvaput. Stalno vežbam, zato što kad
izgubim partiju, besnim po ceo dan, i samo idem naokolo i tražim
papiste da se na njima iživim.
Nekada bi se Ana na ovo nasmejala. Sad neće. – Mene za tog
ambasadora lično nije briga. On mene ne poštuje, za razliku od
pređašnjeg emisara. Ali nebitno, s njim se mora pažljivo. Morate mu
ukazati svaku počast, zato što nas sad još samo kralj Fransoa čuva od
pape.
Farneze, vuk. Reži, dok mu se s gubice suva krvava pljuvačka.
Kromvel nije baš načisto da li je raspoložen za razgovor, ali pokušaće. –
Ne pomaže nama Fransoa iz ljubavi.
– Znam da to nije iz ljubavi. – Vadi maramicu, traži suv deo. – Iz
ljubavi prema meni svakako ne. Nisam ja baš toliko glupa.
– On, jednostavno, ne želi da nas car Kario pregazi i zavlada svetom.
A i ne sviđa mu se ta bula o ekskomunikaciji. Ne smatra pravednim to
da biskup rimski ili bilo koji drugi sveštenik postavi sebi cilj da jednog
kralja liše vlasti u njegovoj rođenoj zemlji. Ali voleo bih ja da Francuska
u svemu ovome prepozna neki sopstveni interes. Šteta što nema
umešnog čoveka koji bi kralju Francuske predočio sve prednosti onoga
što je naš vladar već učinio, pa da i on stane na čelo svoje crkve.
– Ali ne postoje dva Kremijela. – Na Aninom licu pojavi se kiseo
osmeh. On čeka. Zna li uopšte ona šta Francuzi sada misle o njoj?
Francuzi smatraju da ona više nema uticaja na Henrija. Misle da se već
istrošila. I premda je cela Engleska položila zakletvu da podrži njenu
decu, niko u inostranstvu ne veruje da će, ukoliko Ana Henriju ne da
sina, mala Elizabeta moći da vlada. Kao što mu je francuski ambasador
rekao (kad ga je Kromvel poslednji put primio): ukoliko se bude biralo
između dve ženske, što prednost ne dati starijoj? Merina krv jeste
španska, ali je i kraljevska. A ona bar ume da hoda uspravno i da
kontroliše creva.
Onaj stvor, kepec, izlazi iz ugla i vukući noge prilazi Ani; odozdo
vuče gospodaricu za suknju. – Gubi se, Meri – kaže Ana. Smeje se
videvši izraz na Kromvelovom licu. – Nisam vam rekla da sam
prekrstila svoju ludu? Pa i kraljeva kći je maltene patuljasta, nije li tako?

I dežmekastija čak od svoje majke. Francuzi bi se prenerazili kad bi je
videli, mislim da bi bilo dovoljno da im je samo na tren pokažeš, i sve
njihove namere razvejao bi vetar. O, znam ja, Kremijele, znam šta oni
pokušavaju da mi urade iza leđa. Šalju mog brata tamo- amo,
razgovaraju s njim, ali nije njima ni nakraj pameti da traže muža za
Elizabetu. – O, pomisli Kromvel, konačno je shvatila. – Oni pokušavaju
da utanače brak između dofena i onog španskog kopileta. Meni se
smeškaju u lice, a sve vreme mi rade iza leđa. Vi ste to znali, a niste mi
rekli.

– Gospođo – promrmlja on – pokušao sam.
– Kao da me nema. Kao da moja kćerka ne postoji. Kao da je
Katarina i dalje kraljica. – Glas joj je sad oštriji. – Neću to trpeti.
A šta ćeš onda? Odgovor stiže odmah. – Smislila sam šta ću. Sa Meri.
– On čeka. – Mogla bih da joj odem u posetu – kaže Ana. – I to ne sama.
S nekom galantnom mladom gospodom.
– U takvima ne oskudevate.
– A što je ne biste vi, Kremijele, posetili? U vašoj pratnji ima naočitih
momaka. Znate li da ta paćenica u životu još nije dobila kompliment?
– Od oca, verujem, jeste.
– Kad je devojci osamnaest godina, otac se više ne računa. Ona žudi
za drugim društvom. Verujte mi, ja to znam, jer i ja sam nekada bila
budalasta kao i svaka druga cura. Devojka tog uzrasta želi da joj neko
piše stihove. Da je neko gleda i uzdiše kad ona kroči u sobu. Priznajte
mi, s tim još nismo probali. Da joj polaskamo, da je zavedemo.
– Hoćete da je ja iskvarim?
– Možemo zajedno da skujemo plan. Ili vi to sami završite, ne
zanima me, neko mi je rekao da joj se dopadate. A baš bih volela da
vidim Kremijela kako se pretvara da je zaljubljen.
– Bezuman bi bio taj koji se makar i približi Meri. Mislim da bi ga
kralj ubio.
– Ne mislim ja da je vodite u krevet. Bože sačuvaj, ne bih ja to
zahtevala ni od jednog svog prijatelja. Dovoljno je da od nje napravite
budalu, i da to učinite javno, tako da izgubi ugled.
– Ne – kaže on.
– Šta?

– Niti je to meni cilj, niti su takve moje metode.
Ana se zarumenela. Od besa joj izbile fleke po vratu. Na sve je
spremna, razmišlja Kromvel. Ana ne zna za dosta. – Zažalićete – kaže
ona – što ste ovako sa mnom razgovarali. Mislite da ste sad mnogo
moćni i da vam više nisam potrebna. – Glas joj podrhtava. – Znam ja da
vi razgovarate sa Simorovima. Mislite da je to tajna, ali za mene tajne ne
postoje. Prenerazila sam se kad sam čula, mogu vam reći, i nisam
verovala da biste vi mogli zaigrati na tako slabu kartu. Šta Džejn Simor
ima da ponudi osim himena, a i kakva vajda od himena sutradan
ujutro? Do tog časa ona je kraljica njegovog srca, a posle toga – samo još
jedna fufa koja nije mogla a da ne zadigne suknju. Džejn nije ni lepa ni
pametna. Ni nedelju dana neće zadržati Henrija. Otpremiće je on u Vulf
Hol, i zaboraviti.
– Možda i hoće – kaže Kromvel. Postoje izgledi da je Ana u pravu; te
izglede ne treba unapred odbaciti. – Gospođo, nekada su stvari među
nama dvoma bolje stajale. Imali ste običaj da poslušate moj savet.
Dozvolite da vas i sada posavetujem. Odustanite od tih planova i
intriga. Oslobodite se tereta koji oni nose. Primirite se dok se dete ne
rodi. Nemojte se uzrujavati i tako rizikovati detetovo blagostanje. Pa i
sami ste rekli da nesloga i razdor mogu da obeleže dete čak i pre nego
što ugleda svetlost dana. Priklonite svoje misli kraljevim željama. Što se
Džejn tiče, ona je bleda i neupadljiva, zar ne? Pravite se da je i ne
primećujete. Sklanjajte pogled od prizora koji sad nisu za vas.
Ona se naginje u svojoj fotelji, šake joj stegnute, na kolenima. – Da
posavetujem ja vas, Kremijele. Da vi i ja budemo ponovo dobri pre nego
što se dete rodi. Ako bude i devojčica, rodiću posle još jedno. Nikada
mene Henri neće napustiti. Toliko dugo me je čekao. I isplatilo mu se.
Ako bi mi sada okrenuo leđa, okrenuo bi leđa i svim tim divnim,
čudesnim stvarima koje su učinjene u ovoj zemlji otkako sam ja postala
kraljica – mislim na rad za jevanđelje. Nikada se Henri neće vratiti
Rimu. Neće im se prikloniti. Kad sam ja krunisana, rođena je nova
Engleska. Ona bez mene ne može da opstane.
Neće tako biti, gospođo, razmišlja on. A ako bude moralo, mogao
bih ja lično da te izbacim iz istorije. – Ja se nadam da nas dvoje nismo u
zavadi – kaže.

– Daću vam jedan jednostavan savet, kao prijatelj prijatelju. Vi znate
da sam ja, odnosno da sam bio, otac porodice. Svoju ženu uvek sam, u
ovakvim trenucima, savetovao da bude smirena. Ukoliko postoji išta
što bih mogao da učinim za vas, samo recite, i ja ću to učiniti. – On
podiže pogled. Oči mu svetlucaju. – Ali nemojte mi pretiti, plemenita
gospo. Od toga se osećam neugodno.

– Šta mene briga da li je vama neugodno – brecne se ona. – Morate
sami da uočite šta je za vas bolje, prvi sekretaru. To što je neko na neku
dužnost postavljen ne znači da ne može bude i smenjen.

– U potpunosti se slažem – kaže on.
Klanja se i povlači. Sažaljeva je; Ana se bori ženskim oružjem, jer
drugo i nema. U predsoblju njene primaće sobe nailazi na ledi Rokford;
sama je. – Još cmizdri? – pita ona.
– Mislim da se već pribrala.
– A sve je ružnija, šta kažeš? Da nije letos preterala sa sunčanjem?
Počela je da se bora.
– Ne gledam ja u nju, miledi. Pa, ne više nego što jednom podaniku
pristaje.
– O, ne gledaš? – Ovo joj je zabavno. – E pa, daj da ti ja onda kažem.
Izgleda baš kako bi se očekivalo od žene njenih godina, pa i starije čak.
Nema ničeg slučajnog na našim licima. Naši gresi ispisani su na njima.
– Isuse! Šta sam to učinio?
Ledi Rokford se smeje. – Gospodine sekretaru, to bismo upravo svi
mi želeli da znamo. Ali, s druge strane, možda ni to s licem nije baš
uvek istina. Čujem da Meri Bolen, tamo, na selu, cveta kao da smo
usred maja meseca. Lepa i debela, tako vele. Kako li je to moguće?
Opajdara kao Meri, koja je prošla kroz toliko ruku da ne možeš više
štalsko momče da nađeš koje s njom nije bilo. A da ih staviš jednu do
druge, upravo Ana izgleda... kako bi ti to rekao? Izrabljena.
I druge dame, čavrljajući, ulaze u prostoriju. – Zar ste je ostavili
samu? – kaže Meri Šelton; kao da Ana ne bi trebalo da ostaje sama. Meri
Šelton skuplja suknje i hita unutra.
On se oprašta od ledi Rokford. Ali nešto mu se mota oko nogu,
smeta mu. To je ona žena kepec, na sve četiri. Potmulo reži, kao da će
svaki čas da ga ćapi. On se jedva uzdrži da je ne šutne.

Prepušta se matici dana. Pita se kako li je ledi Rokford, udatoj za
čoveka koji je ponižava, čoveka kome su draže njegove kurve, i to i ne
krije? Priznaje samome sebi da nije u mogućnosti da odgovori na to
pitanje; nema ni svrhe da se bavi njenim osećanjima. Zna toliko da mu
se ne sviđa kad ga ona uhvati za ruku. Jad kao da promiče i curi iz
svake njene pore. Ona se smeje, ali oči joj se nikad ne smeju; preleću sa
lica na lice, upijaju sve.

Onoga dana kad je Purkoj stigao iz Kalea na dvor, Kromvel je
uhvatio Frensisa Brajana za rukav: „Gde bih mogao i ja da nabavim
jednog takvog?” A, je l’ za tvoju naložnicu, upitao ga je taj jednooki
đavo; pokušavao je da ulovi trač. Ne, odgovorio je on kroz osmeh, za
mene.

Ubrzo je u Kaleu nastao džumbus. Pisma su letela preko Moreuza.
Kraljev sekretar bi želeo lepog psa. Pronađite mu psa, pronađite ga
brzo, pre nego što se neko drugi ovajdi. Ledi Lajl, guvernerova žena,
pitala se da li bi ona sama mogla da se rastane od svoga psa. Na ovaj ili
onaj način, pet-šest španijela doterano je na dvor. Svaki je bio šaren i
nasmejan, a rep i fine, minijaturne šapice ukrašeni perjem. Nijedan nije
bio kao Purkoj, sa onim uspravnim ušima, i navikom da pita.
Pourquoi?17

Dobro pitanje.
Božićni post: prvo se posti, onda se gosti. U skladištima suvo grožđe,
bademi, oraščići, macis, karanfilić, sladić, smokve i đumbir. Izaslanici
kralja Engleske su u Nemačkoj, vode pregovore sa Šmalkaldskom
ligom, savezom protestantskih prvaka. Car je u Napulju. Barbarosa je u
Carigradu. Sluga Entoni je u velikom holu u Stepniju, stoji na
merdevinama, a na njemu halja sa izvezenim mesecom i zvezdama. – U
redu, Tome? – dovikuje on.
Božićna zvezda njiše se nad njegovom glavom. On, Kromvel,
odozdo gleda u njene srebrnaste ivice: oštre kao noževi.
Entoni je tek prošlog meseca počeo da živi u njegovoj kući, ali već je
teško i zamisliti ga kao onog prosjaka na kapiji. Kad se Kromvel vratio
iz posete Katarini, uobičajena gomila Londonaca okupila se bila ispred
Ostin Frajarsa. Možda Kromvela po liku i ne poznaju tamo, u
unutrašnjosti zemlje, ali ovde ga znaju. Došli su da bulje u njegove

sluge, u njegove konje i konjsku opremu, u zastave što se vijore; ali
danas on jaše s bezimenom gardom, šakom umornih ljudi koji dolaze
niotkuda. – Gde ste bili, lorde Kromvele? – dere se neki čovek; kao da
on, Kromvel, duguje Londoncima objašnjenje. Ponekad tako zamišlja
sebe, obučenog u ukradenu bačenu odeću, kao vojnika neke potučene
vojske: izgladnelog dečaka, stranca koji tupo gleda u kapiju sopstvenog
doma.

Taman se spremaju da uđu u dvorište kad Kromvel kaže: čekajte;
neko bledo lice poskakuje u masi sa strane; jedan čovečuljak se nekako
promuvao kroz gomilu i dohvatio ga za uzengiju. Rida, a tako je
očigledno bezopasan da niko čak ni ruku ne pruža da ga zadrži; jedino
on, Kromvel, oseća kako ga podilazi jeza; tako se upada u zamku,
pažnju ti privuku nekim tobožnjim izgredom, dok ti ubica sa nožem
prilazi otpozadi. Ali oružnici sad čine bedem iza njegovih leđa, a
pogrbljeni jadnik tako se trese da bi, sve i da potegne nož, samo sebi
samom stigao da oljušti kolena. Kromvel se saginje. – Poznajem li ja
tebe? Viđao sam te ovde ranije.

Čoveku suze teku niz lice. Ne vidi mu se ni jedan jedini zub u glavi;
niko u takvom stanju ne bi mogao dobro da se oseća. – Bog te
blagoslovio, milorde. Neka te čuva, i blago ti uveća.

– O, već to čini. – Umoran je od objašnjavanja ljudima da on nije
nikakav lord.

– Primi me u službu – preklinje čovek. – U ritama sam, vidiš i sam.
Spavaću s psima, ako tebi tako odgovara.

– Možda se psima neće dopasti.
Jedan iz pratnje prilazi: – Da ga oteram, gospodaru?
Na te reči čovek ponovo zakuka. – O, ćuti – kaže Kromvel, kao da se
detetu obraća. Jadikovka se nastavlja dvostrukom silinom, suze liju kao
da mu je pumpa uvrh nosa. Možda je tako i zube uspeo da isplače iz
glave? Da li bi tako nešto bilo moguće?
– Ja sam čovek bez gospodara – rida siroto stvorenje. – Moj dragi
gospodar stradao je u eksploziji.
– Bože sakloni, kakvoj sad eksploziji? – Čovek je zadobio njegovu
pažnju: zar ljudi uludo traće barut? Zatrebaće nam barut ako car krene
na nas.

Čovek se klati, prekrstio ruke na grudima; noge kao da će svaki čas
da ga izdaju. On, Kromvel, hvata ga za pohabani kožuh i pridiže; ne bi
bilo dobro da ovaj počne da se valja po zemlji i preplaši konje. – Ustani.
Kaži kako se zoveš.

– Entoni – čuje se prigušen jecaj.
– Šta umeš da radiš, sem da plačeš?
– Ako vam je to po volji, nekada sam bio visoko cenjen pre... avaj! –
Glas ga potpuno izdaje, slomljen je, klati se.
– Pre eksplozije – strpljivo će Kromvel. – Dobro sad, šta si radio
tada? Zalivao voćnjak? Prao nužnike?
– Avaj – vapije čovek. – Ni jedno ni drugo. Ništa tako korisno. –
Grudi mu se nadimaju. – Gospodaru, luda sam bio.
Kromvel pušta kožuh, bulji u čoveka, pa prasne u smeh. Kikot
neverice širi se s čoveka na čoveka u masi. Ovi iz Kromvelove pratnje se
presamitili od smeha.
Čovečuljak kao da je odskočio, oslobođen Kromvelovog stiska.
Vratio je ravnotežu, i sad ga gleda odozdo. Obrazi su mu gotovo suvi, a
izraz očaja ustupio je mesto prevejanom osmehu. – Pa – kaže on – je l’
sam primljen?
Sad, kako se Božić približava, cela kuća otvorenih usta sluša
Entonijeve priče o užasima koji su zadesili njemu lično poznate ljude
negde oko Božića: te kako su ih gostioničari napadali, te kako su štale
gorele, a stoka tumarala po brdima. Proizvodi različite glasove
oponašajući muškarce i žene, kod njega se i psi bezobrazno obraćaju
gospodarima, ume da imitira ambasadora Šapuija ili bilo koga drugog
ko ti padne na pamet. – Je l’ i mene podražavaš? – pita ga Kromvel.
– Vi mi ne date priliku – kaže Entoni. – Dobro bi čoveku došao
gospodar koji pogrešno izgovara reči, ili neki koji se stalno krsti i
bogoradi, ili pak koji se ceri, ili se mršti, ili ima tikove. Ali vi nit
mrmorite, nit noge vučete, nit palčeve vrtite.
– Moj otac je imao divlju narav. Kao dete naučio sam da mirujem.
Čim bi me primetio, udario bi me.
– A što se ovoga unutra tiče – kaže Entoni gledajući ga u oči, pa se
kucne po čelu – a što s’ toga tamo tiče, ko će ga znati? Mogao bih isto
tako da podražavam i prozorski kapak. Daska je izražajnija. I kaca za

kišnicu.
– Ima jedan dobar lik za tebe, ako hoćeš da ti nađem novog

gospodara.
– Provaliću ja vas na kraju. Kad naučim da imitiram direk.

Krajputaša. Kip. Ima kipova kojima se pomeraju oči. Na severu.
– Imam i ja neke, pod ključem ih držim. U trezoru.
– Je l’ bih mogao da dobijem ključ? Voleo bih da vidim da li još

pomeraju oči, u mraku, bez čuvara.
– Jesi li ti papista, Entoni?
– Mož’biti da jesam. Volim čuda. Svojevremeno sam hodočastio. Ali

pesnica
Kromvelova bliža mi je od ruke božje.
Na Badnje veče Entoni peva „Provod u dobrom društvu”, pritom

glumi kralja i nosi tanjir umesto krune. Prosto ti se širi čovek pred
očima, njegovi mršavi udovi postaju deblji. Kralj ima bleskast glas,
isuviše piskav za krupnog čoveka. Mi se pravimo da to ne
primećujemo. Ali evo Kromvela, smeje se Entoniju, rukom pokrio usta.
Kad je to Entoni video kralja? Rekao bi čovek da poznaje svaki njegov
pokret. Ne bi me čudilo, pomisli Kromvel, da se Entoni godinama
majao po dvoru, izvlačio tamo per diem18, a da se niko nije upitao ni
čemu on služi ni kako je dospeo na platni spisak. Ako ume da imitira
kralja, lako će taj imitirati i upošljenog, korisnog momka koji ima i gde
da stigne, i šta da obavi.

Dolazi Božić. Zvone zvona Danstanove crkve19. Vetar nosi snežne
pahulje. Psi su okićeni tračicama. Prvi stiže gazda Rajotesli; silan je to
glumac bio, svojevremeno u Kembridžu, a poslednjih godina zadužen
je za predstave koje se održavaju u Kromvelovom domu. – Daćete mi
neku malu ulogu? – preklinjao je on Kromvela. – Mogu li da budem
drvo? Onda neću morati ništa da učim. Drveće improvizuje, duhovito
je.

– Na Antilima – kaže Gregori – drveće hoda. Odigne se od zemlje,
sve s korenjem, i, ako vetar dune, može da se prebaci na zaklonjenije
mesto.

– Ko ti je to rekao?
– Bojim se da sam ja – uključuje se Zovite Me Rizli. – Ali on me je

slušao s takvim zadovoljstvom da mu sigurno nisam naškodio.
Lepa žena Rajoteslijeva obučena je kao gospa Merion; puštena kosa

pada joj do struka. Rajotesli se usiljeno smeška u suknjama za koje se
hvata njegova kćerkica. – Došao sam kao devica – veli on. – A takve su
ovih dana toliko retke da šalju jednoroge da ih traže.

– Idi, presvuci se – kaže Kromvel. – Ne sviđa mi se to. – Podiže
gazda

Rajoteslijev veo. – Nisi naročito ubedljiv, s tom bradom.
Zovite Me načini kniks. – Ali moram biti prerušen, gospodine.
– Ostao nam je kostim crva – kaže Entoni. – A mogao bi da budeš i
džinovska prugasta ruža.
– Sveta Ankamber je bila devica, a nosila je bradu – prilježno će
Gregori. – Brada joj je služila da otera udvarače i tako sačuva čednost.
Žene joj se mole kad požele da se otarase muževa.20
Zovite Me odlazi da se presvuče. Crv ili cvet? – Mogli biste da
budete crv u pupoljku – predlaže Entoni.
Rejf i Kromvelov bratanac Ričard pristigli su maločas; Kromvel ih
gleda dok razmenjuju poglede. Podiže Rajoteslijevu kćerku uvis,
raspituje se za njenog mlađeg brata, i divi se njenoj kapi. – Gospođice,
zaboravio sam kako se zovete.
– Zovem se Elizabeta – kaže dete.
– Koliko to vas Elizabeta ima danas – kaže Ričard Kromvel.
Pridobiću ja Zovite Me Rizlija, razmišlja Kromvel. Ima da ga
pridobijem tako da sasvim okrene leđa Stivenu Gardineru. Uvideće gde
počiva njegov stvarni interes, i otada će biti odan samo meni i kralju.
Ulazi Ričard Rič sa svojom novom suprugom, i Kromvel se divi
njenim novim rukavima od riđeg satena. – Robert Pakington mi
naplatio šest šilinga – kaže ona ogorčenim tonom. – i četiri penija pride,
za postavu.
– Je l’ Rič platio to? – Kromvel se smeje. – Pakingtonu nikako ne
treba plaćati. To mu samo dođe kao podsticaj.
Stiže potom i Pakington lično, sav onako ozbiljan; nema sumnje da
nešto hoće da kaže, i to ne puko „kako ste?”. S njim je i prijatelj mu
Hemfri Monmaut, uzdanica suknarskog esnafa. – Vilijam Tindejl je još
u zatvoru, a kol’ko čujem, verovatno će ga i ubiti. – Pakington okleva,

ali će očito morati da progovori. – Razmišljam o njemu, utamničenom,
dok mi ovde pirujemo. Šta ćeš uraditi za njega, Tomase Kromvele?

Pakington je evangelista, reformista, jedan od najstarijih
Kromvelovih prijatelja. Kao prijatelju, Kromvel mu predočava teškoće s
kojima se suočava: on sam ne može da uđe u pregovore s vlastima
Nizozemske, potrebna mu je pre toga Henrijeva dozvola. A Henri to
neće odobriti, zato što ga Tindejl nikada neće podržati oko razvoda. Kao
i Martin Luter, i Tindejl je uverenja da je Henrijev brak s Katarinom i
dalje pravosnažan, i nikakva plitička kombinatorika neće ga pokolebati
u tom stavu. Pomislio bi čovek da će ipak popustiti, da će ugoditi kralju
Engleske, da će od njega stvoriti sebi prijatelja; ali Tindejl je tvrdokoran
čovek, jednostavan i težak kao tuč.

– Naš brat, znači, mora na lomaču? To hoćeš da mi kažeš? Srećan ti
Božić, prvi sekretaru. – On se okreće. – Kažu da ti novac ovih dana
šljapka za petama kao pseto za svojim gospodarom.

Kromvel ga uhvati za ruku: – Robe... – A onda skloni ruku, pa će
srdačno: – Kažu, i ne greše.

Zna on šta njegov prijatelj misli. Kraljev sekretar je toliko moćan da
može da probudi kraljevu savest; a ako može, zašto to ne čini, izuzev
ukoliko je prezauzet punjenjem vlastitih džepova? Dođe mu da kaže:
daj mi malo vremena, ako boga znaš.

A Monmaut će: – Nisi zaboravio našu braću koju je Tomas Mor
spalio? I one koji su proganjani do smrti? One koje su slomili meseci
provedeni u zatvoru?

– Tebe nisu slomili. Doživeo si da vidiš Morov kraj.
– Ali ruka njegova seže iz groba – kaže Pakington. – Mor je svugde
imao ljude, svugde oko Tindejla. Morovi agenti su ga i izdali. Ako ne
možeš ti da pridobiješ kralja, možda kraljica može?
– Kraljici je i samoj potrebna pomoć. A ako želiš da joj pomogneš,
kaži svojim ženama da zauzdaju te otrovne jezike.
Kromvel odlazi. Rejfova deca – pastorčad njegova, zapravo –
dovikuju mu da dođe, da vidi kako su se prerušila. Ali od onog
razgovora, maločas prekinutog, ostaje mu gorak ukus u ustima, koji će
potrajati do kraja svetkovine. Entoni ga saleće sa šalama, ali on se već
zagledao u dete obučeno kao anđeo: to je Rejfova pastorka, starije dete

njegove žene Helen. Mala nosi paunova krila koja je on, Kromvel, davno
napravio za Grejs.

Davno? Nema ni deset godina, čak ni blizu deset. Blistaju oči na
perima; dan je mračan, ali pod svetlošću brojnih sveća razabiraju se
zlatne niti, jarkocvene bobice božikovine na zidu, kraci srebrne zvezde.
Te noći, dok snežne pahulje lagano padaju na zemlju, pita ga Gregori:

– Gde mrtvi sada žive? Postoji li kod nas čistilište, ili ne postoji?
Kažu da postoji, ali niko ne zna gde je. Kažu da ne vredi moliti se za
napaćene duše. Ne možemo ih molitvama spasti, kao što smo nekada
mogli.

Kad su mu najbliži umirali, davao je sve što su tadašnji običaji
nalagali: i daće, i mise. – Ne znam – kaže. – Kralj ne dozvoljava da se
propoveda o čistilištu, to je sporno pitanje. Možeš da porazgovaraš s
nadbiskupom Kranmerom. – Usta mu se načas krive. – On će te uputiti
u najnovija razmišljanja.

– Meni bi vrlo teško palo ako ne mogu da se molim za svoju majku.
Ili ako mi i dozvole da se molim, ali mi kažu da samo traćim dah, zato
što me niko ne čuje.

Zamisli samo taj muk, na tom mestu koje je ne-mesto, u tom
predvorju božjem gde svaki sat traje deset hiljada godina. Nekada si
zamišljao duše u velikoj mreži koju je Bog izatkao; te duše su bile na
sigurnom, sve vreme, i pre nego što dospeju u Njegov sjaj. Ali ako se ta
mreža iskida, ako se tkanje pocepa, da li se duše, prosto, prospu u
ledeni prostor, i iz godine u godinu tonu dublje u tišinu, sve dok od njih
ne ostane ama baš nikakvog traga?

Kromvel odvodi dete do ogledala, da može da vidi svoja krila.
Devojčica hoda obazrivo, divi se samoj sebi. Pred ogledalom, paunove
oči mu govore. Ne zaboravi nas. Na kraju stare i početku nove godine,
mi smo tu; šapat, dodir, na prhut pera daleko od tebe.

Četiri dana kasnije, Eustaš Šapui, ambasador Španije i Svetog
Rimskog Carstva, stiže u Stepni. Osoblje mu priređuje toplu
dobrodošlicu, prilaze mu i pozdravljaju ga i na latinskom i na
francuskom. Šapui je iz Savoje, zna nešto španskog, ali engleski jedva
natuca, mada u poslednje vreme mnogo više razume nego što ume da

kaže.
Tamo, u gradu, njihove dve kuće zbližile su se u vetrovitoj jesenjoj

noći kad je u ambasadorovom domu izbio požar, a njegove ojađene
sluge, garave, ruku punih onoga što se spasti moglo, počele da lupaju
na kapije Ostin Frajarsa. Ambasador je ostao bez kompletnog
nameštaja i garderobe; teško je bilo ne nasmejati se kad su ga ugledali
onako umotanog u oprljenu zavesu, ispod koje je imao samo košulju.
Njegovo okruženje provelo je tu noć na slamaricama u holu, dok je
Kromvelov zet Džon Vilijamson ustupio svoju sobu neočekivanom
uglednom gostu. Sutradan je ambasador morao da otrpi i tu
neprijatnost da izađe među ljude u pozajmljenoj odeći koja je bila
prevelika za njega; mogao je ili tako, ili u Kromvelovoj livreji, a od takve
predstave karijera jednog ambasadora nikada više ne bi mogla da se
vrati na pravi put. Kromvel je odmah uposlio krojače. – Ne znam gde
ćemo pronaći onu svilu boje plamena koju vi toliko volite. Ali raspitaću
se kod Venecijanaca. – Sutradan su on i Šapui zajedno otišli na mesto
požara i stali pod pocrnele krovne grede. Ambasador je tiho zaječao dok
je štapom mešao po vlažnoj crnoj muljavoj gomili; to nekada behu
njegovi službeni papiri. „Šta mislite”, rekao je on podigavši pogled, „da
nisu Bolenovi ovo uradili?”

Ambasador nikada nije priznao Anu Bolen, nikada joj nije
predstavljen; njemu se to zadovoljstvo mora uskratiti, tako je odlučio
Henri, sve dok on, ambasador, ne bude spreman da joj poljubi ruku i
nazove je kraljicom. On je pak odan drugoj kraljici, onoj koja živi u
izgnanstvu u Kimboltonu; ali Henri kaže – Kromvele, jednoga dana
ćemo mi već nekako uspeti Šapuija da nateramo da se suoči sa istinom.
Baš bih voleo da vidim šta bi uradio, kaže kralj, kad bi se našao na
mestu gde će Ana da prođe, a da nikako ne može da je izbegne.

Danas ambasador nosi nesvakidašnji šešir. Više to liči na one šešire
koje Džordž Bolen voli da nosa nego na šešir kakav bi pristajao jednom
ozbiljnom zvaničniku. – Šta mislite, Kremijele? – pita, pa gurne šešir u
stranu.

– Vrlo lepo stoji. Moram da nabavim jedan takav.
– Dozvolite da vam predstavim... – Šapui, uz pompezan gest, skida
šešir sa glave, a onda kao da se predomišlja. – Ne, ovaj ne bi dobro

stajao na vašoj velikoj glavi. Daću da naprave jedan za vas. – Uzima
Kromvela za ruku. – Mon cheir21 vaše osoblje ovde je divno, kao i uvek.
Ali da li bismo mogli da porazgovaramo nasamo?

U sobi, u četiri oka, ambasador napada. – Kažu da će kralj narediti
sveštenicima da se žene.

Kromvel je zatečen; ali nije mu ni nakraj pameti da se odrekne lepog
raspoloženja. – Ima tu i dobrih strana, tako će se izbeći licemerje. Ali
odmah da rasčistimo: to se neće dogoditi. Kralj za to neće ni da čuje. –
On se zagleda u Šapuija; da nije on, slučajno, odnekud saznao da
Kranmer, nadbiskup kenterberijski, tajno živi sa ženom? Nije, sigurno.
A ako jeste, razglasiće to i upropastiti ga. Oni mrze Tomasa Kranmera,
ti takozvani katolici, gotovo isto koliko mrze Tomasa Kromvela.

Prstom pokazuje ambasadoru najbolju stolicu. – A što ne sednete pa
da popijemo po čašu klareta22?

Ali Šapui se ne da. – Čujem da ćete sve monahe i opatice da isterate
na drum.

– Od koga li ste to čuli?
– Iz usta kraljevih podanika.
– Slušajte vi mene, gospodine. Moji poverenici obilaze sve to, i od
monaha se malo toga može čuti osim molbi da ih oslobodimo. A ni
opatice ne mogu više da podnesu to ropstvo, prilaze mojim ljudima
uplakane, traže slobodu. Ja na raspolaganju imam mogućnost da
monasima ili dam penziju, ili da im pronađem službu gde će biti od
koristi. Ukoliko su učeni, mogu da dobiju stipendije. Ako je reč o
rukopoloženim sveštenicima, dobro će doći parohijama. A što se tiče
novca na kojem monasi sede, voleo bih da nešto od tih sredstava ode
parohijskim sveštenicima. Ne znam kako to izgleda u vašoj zemlji, ali
ima prebendi koje čoveku donesu tek četiri-pet šilinga godišnje. Ko će se
prihvatiti posla da leči duše za sumu kojom ne može ni drva za ogrev
da kupi? A kad sveštenstvu obezbedim prihod s kojim će ti ljudi moći
da žive, namera mi je da od svakog sveštenika načinim mentora za po
jednog siromašnog učenog mladića, da mu pomaže dok ovaj ne završi
univerzitet. Naredni naraštaj sveštenika biće učen, a kad na njih dođe
red, oni će postati mentori. To kažite svome gospodaru. Kažite mu da je
meni namera da veru jačam, a ne da je potiskujem.

Ali Šapui se okreće u stranu. Nervozno čupka rukav, a reči mu se
sapliću jedna o drugu. – Ja svog gospodara ne lažem. Govorim mu ono
što vidim. A vidim nemir u narodu, Kremijele, vidim nezadovoljstvo,
bedu vidim; glad pre proleća, to vidim. Kukuruz nabavljate iz
Flandrije. Budite zahvalni caru što je omogućio da se s njegovih
teritorija hrani vaš narod. Ta trgovina mogla bi, znate, da bude i
obustavljena.

– A šta bi on dobio izgladnjivanjem mojih sunarodnika?
– Dobio bi to da oni vide kakvo zlo inače upravlja njima, i kako su
sramotni kraljevi postupci. Šta vaši izaslanici rade kod nemačkih
kneževa? Razgovaraju, razgovaraju, razgovaraju, a meseci prolaze li
prolaze. Znam da se oni nadaju da će sklopiti nekakav savez s
luteranima, pa i ovde uvesti njihove običaje.
– Kralj neće dozvoliti da se forma mise menja. Oko toga je jasan.
– Pa ipak – Šapui ubada kažiprstom u vazduh – jeretik Melanhton
mu je posvetio knjigu! A ne može se knjiga sakriti, zar ne? Ne, poričite
vi koliko hoćete, ali Henri će na kraju ukinuti pola svetih tajni i zbližiti
se s tim jereticima, samo da bi uznemirio moga gospodara, koji je njima
car i vrhovni gospodar. Henri je počeo tako što se rugao papi, a završiće
u zagrljaju s đavolom.
– Vi njega, izgleda, bolje poznajete nego ja. Henrija, mislim. Ne
đavola.
Kromvel je začuđen tokom kojim je razgovor krenuo. Prošlo je svega
deset dana otkako je uživao u srdačnoj večeri sa ambasadorom, kada
ga je Šapui uveravao da je caru jedino na umu kako da se sačuva mir u
zemlji. Nije tada bilo ni pomena o nekakvim blokadama, o
izgladnjivanju Engleske. – Eustašu – kaže Kromvel – šta se to dogodilo?
Šapui naglo seda, pa se zgrbi, laktove osloni o kolena. Šešir mu pada
na oči, dok ga sasvim ne skine i odloži na sto, uputivši mu pritom
žalostan pogled. – Tomase, dobio sam vesti iz Kimboltona. Kažu da
kraljica uopšte ne može da zadrži ono što pojede, da čak ni vodu ne
uzima. Za šest noći spavala je sve zajedno dva sata. – Šapui pesnicama
trlja oči. – Bojim se da će poživeti još dan- dva, ne više. Ne želim da
umre sama, da pored nje ne bude niko ko je voli. Bojim se da kralj neće
da me pusti. Hoćeš li ti?

Kromvel je dirnut njegovom tugom; ona dolazi pravo iz srca, ne
spada u red njegovih dužnosti kao emisara. – Otići ćemo do Griniča i
pitati ga – kaže on. – i to danas, odmah. Idemo odmah. Vraćaj šešir na
glavu.

– Topao ovaj vetar – kaže Kromvel na barži. Šapuiju to kao da ništa
ne znači. Šćućurio se, ušuškao se u slojeve jagnjeće kože.

– Kralj danas namerava na megdanište – kaže on. Šapui šmrkne. –
Po snegu?

– Može on da naredi da mu raščiste.
– Monasi će da rmbače, bez sumnje.
Kromvel ne može a da se ne nasmeje, toliko je žilav taj ambasador. –
Moramo se nadati uspehu na megdaništu, jer onda će Henri biti dobro
raspoložen. Upravo se vratio od male princeze u Eltamu. Obavezno ga
pitaj za njeno zdravlje. I morao bi da pripremiš novogodišnji poklon za
nju, jesi li razmišljao o tome?
Ambasador ga mrko gleda. Za Elizabetu bi imao samo jedan
poklon: udarac u glavu.
– Raduje me što nije zaledilo. Ponekad i nedeljama ne možemo da
plovimo rekom. Jesi li je video kad se cela zaledi? – Odgovora nema. –
Jaka je Katarina, znaš. Ako sneg prestane, a kralj dozvoli, možeš sutra
da odjašeš do nje. Bivala je ona bolesna i ranije, pa se oporavljala. Kad
uđeš kod nje, ona će sedeti u krevetu i upitati te zbog čega si dolazio.
– Šta si se rastorokao? – kaže Šapui sumorno. – Ne liči na tebe.
Što li se rastorokao, zaista? Ako Katarina umre, biće to mnogo dobro
za Englesku. Jeste Karlo njen dragi sestrić, ali Karlo neće istrajati u
sporu oko jedne pokojnice. Nestaće i pretnje ratom. Počeće nova era. On,
Kromvel, jedino se nada da Katarina neće patiti. To ne bi imalo nikakve
svrhe.
Vezuju baržu na kraljevom pristaništu. – Kod vas su zime tako duge
– kaže
Šapui. – Kamo meni one mladosti u Italiji...
Kej je zavejan, polja još pod snegom. Ambasador se školovao u
Torinu. Takav vetar tamo ne duva, vetar što zavija oko tornjeva kao
duša stavljena na muke. – Zaboravljaš baruštine i rđav vazduh, je l’da?

– pita ga Kromvel. – I ja sam takav, sećam se samo sunca. – On uhvati
ambasadora podruku, da ga izvede na suvo. Šapui čvrsto steže šešir.
Kićanke su viažne, oklembesile se, a sam ambasador izgleda kao da će
svaki čas da brizne u plač.

U ime plemstva, dočekuje ih Hari Noris. – O, Noris Preblagi –
šapatom će Šapui. – Moglo je i gore.

Noris je, kao i obično, otelotvorenje ljubaznosti. – Odradili smo
nekoliko tura – izlazi u susret njihovoj znatiželji. – Njegovo veličanstvo
je najbolje prošlo. Zateći ćete ga veselog. A sad idemo da se obućemo za
maskenbal.

S Norisom se Kromvel i ne viđa, ali se seća Volsija kako, spotičući se,
pred kraljevim ljudima beži iz svog doma u hladnu, praznu kuću u
Ešeru; kardinal kleči u blatu, brblja nešto, zahvaljuje zato što mu je
kralj, po Norisu upravo, poslao znamenje dobre volje. Volsi je klečao jer
je bio zahvalan Bogu, ali izgledalo je to kao da kleči pred Norisom. Nije
bitno koliko se Noris sad upinje da mu na svaki način udovolji; nikada
on taj prizor neće izbrisati iz svesti.

A u palati, od vrućine uši otpadaju, noge gaze sve pred sobom;
muzičari tegle instrumente, više sluge zverski se deru na niže. Izlazi
kralj, da ih pozdravi, a s njim francuski ambasador. Šapui je
zabezeknut. Bogzna kako srdačan pozdrav je de rigueur23; ljub–ljub.
Kako je glatko, kako je lako Šapui ponovo postao onaj stari; s kakvim
samo učtivim gestom on iskazuje najdublje poštovanje pred Njegovim
veličanstvom. Tako vešt diplomata ume čak i svoja kruta kolena da
pridobije; ne prvi put, Šapui podseća njega, Kromvela, na nekog učitelja
plesa. Šešir kakav se retko viđa drži kraj sebe.

– Srećan Božić, ambasadore – kaže kralj. I dodaje, s puno nade: –
Francuzi su me već bogato darivali.

– A careve će darove Vaše veličanstvo dobiti za Novu godinu – busa
se

Šapui u prsa. – Neće vam tad promaći da su još raskošniji.
Francuski ambasador ga pogleda. – Srećan Božić, Kremijele. Danas
se ne kuglate?
– Danas sam vam na raspolaganju, gospodine.

– Ja idem – kaže Francuz. Gleda zlurado; kralj je već uhvatio Šapuija
podruku. – Veličanstvo, smem li da vam, pre nego što odem, prenesem
uveravanja da je moj gospodar, kralj Fransoa, srcem vezan za vas? – On
samo okrzne pogledom Šapuija. – Uz prijateljstvo Francuske, možete
biti sigurni da će vas svi ostaviti na miru, i da nema više potrebe da
strahujete od Rima.

– Ostaviti na miru? – kaže on; on, Kromvel. – Pa, ambasadore,
milostivo s vaše strane.

Francuz prođe pored njega odsečno klimnuvši glavom. Šapui se sav
ukruti u trenutku kad se francuski brokat očeše o njega; sklanja šešir u
stranu, kao da ga spasava od zaraze. – Da vam pridržim to? – šapatom
pita Noris.

Ali Šapui je sad potpuno usredsređen na kralja. – Kraljica Katarina...
– zausti on.

Princeza udova od Velsa – strogo će Henri. – Da, čujem da starica
opet ne uzima hranu. Jeste li zbog toga dolazili?

Hari Noris mrmori: – Moram da se obučem kao Mavar. Nećete
zameriti ako odem, gospodine sekretaru?

– Snaći ćemo se nekako bez vas – kaže Kromvel. Noris se utapa u
masu. U narednih deset minuta mora da stoji tu i sluša kralja kako
rečito laže. Francuzi mu, kaže on, obećavaju kule i gradove, i on u sve to
veruje. Vojvoda milanski nije više među živima, i Karlo i Fransoa
polažu pravo na vojvodstvo, a ukoliko to ne uspeju nekako da reše,
izbiće rat. On će, naravno, doveka biti caru prijatelj, ali Francuzi su mu
obećali gradove, dvorce su mu obećali, jednu morsku luku, i njega
državnička dužnost primorava da ozbiljno razmisli o formalnom
ulasku u savez. S druge strane, zna on da je car moćan i kadar da istupi
s jednako dobrim, ako ne i boljim ponudama...

– Neću se pred vama pretvarati – kaže Henri Šapuiju. – Kao Englez,
uvek sam otvoren u poslovima. Englez nikada ne laže i ne obmanjuje,
čak ni radi sopstvene koristi.

– Meni se čini – žustro će Šapui – da ste vi previše dobri za ovaj svet.
Ukoliko ne vodite sami računa o interesima svoje zemlje, moram to ja
da činim umesto vas. Šta god oni pričali, teritorije vam neće dati. Smem
li da vas podsetim kakvi su vaši siromašni prijatelji Francuzi bili prema

vama ovih poslednjih meseci, dok niste bili u mogućnosti da prehranite
svoj narod? Da ne beše isporuka žita koje je moj gospodar odobrio, od
vaših podanika ostale bi gomile leševa odavde do škotske granice.

Ima tu i malo preterivanja. Sva sreća te je Henri u prazničnom
raspoloženju. On voli gozbe, razonodu, voli da provede sat na borilištu,
raduje se maskaradi; njemu je, štaviše, draga i sama pomisao na to da
njegova bivša žena leži tamo u močvari i bori se za poslednji dah. –
Dođite, Šapui – kaže on. – Da popričamo nasamo u mojim odajama. –
On vuče ambasadora za sobom i, preko njegove glave, namiguje.

Ali Šapui se ukopao. Mora i kralj da stane. – Veličanstvo, o tome
ćemo moći i kasnije. Moje sadašnje poslanje ne trpi odlaganje. Molim
vas za dopuštenje da odem tamo gde... gde se Katarina nalazi. I
preklinjem vas da i njenoj kćeri dozvolite da je vidi. Možda će to biti
poslednji put.

– O, pa ne mogu tako da premeštam ledi Meri tamo-ovamo a da me
prethodno moje veće ne posavetuje. A ne vidim mogućnosti da danas
veće sazivam. Putevi, znate... Što se vas tiče, kako biste putovali? Imate
li krila? – Kralj se prigušeno smeje. Ponovo hvata ambasadora za ruku i
odvlači ga. Vrata se zatvaraju. On, Kromvel, stoji pred vratima i zvera u
njih. Kakve li će još laži biti izrečene iza tih vrata? Šapui će morati u
kosti mrtve majke da se kune ne bi li Henri odustao od sjajnih ponuda
koje mu, kako tvrdi, daju Francuzi.

Šta li bi kardinal uradio, pomisli Kromvel. Volsi je imao običaj da
kaže:

„Nemoj da sam te čuo da govoriš: ‘Ko zna šta se događa iza
zatvorenih vrata.’ Saznaj šta se događa.”

Tako znači. Sad će on da smisli neki razlog da uđe i on za njima. Ali
eto Norisa, isprečio mu se na putu. U mavarskom suknu, nagaravio lice,
veseo je, osmehuje se, a ipak sav na oprezu. Glavna božićna zabava:
hajde da se zajebavamo s Kromvelom. Taman se sprema da uhvati
Norisa za svileno ramence i gurne ga u stranu, kad odnekud, klateći se,
stiže mali zmaj. – Ko je u tom zmaju? – pita Kromvel.

Noris frkne. – Frensis Veston. – Skida, potom, vunenu periku,
otkrivajući plemenito čelo. – Kaže, zmaj će da se otklati do kraljičinih
odaja i tamo izmoli slatkiše.

Kromvel se smeška. – Oporo mi zvučiš, Hari Norise.
A što ne bi bio opor? On je svoje pred kraljičinim vratima odslužio.
Na pragu njenom.
– Ona će se poigrati s njim – kaže Noris – i pomilovati ga po malenoj
guzi. Voli ona štenad.
– Niste otkrili ko je ubio Purkoja?
– Ne govori tako – preklinje Mavar. – Bio je to nesrećan slučaj.
Sa strane mu prilazi Vilijam Brerton; Kromvel se okreće. – Gde je
onaj zmaj, triput proklet bio? – pita Brerton. – Ja bi trebalo da ga
ganjam.
Brerton je obučen kao lovac iz starine, zaogrnut je kožom jedne od
svojih žrtava. – Je l’ to stvarno leopardova koža, Vilijame? Gde si je
nalovio, u Česteru? – Kromvel znalački opipava kožu. Ispod nje,
izgleda, Brerton ne nosi ništa. – Je li prava? – pita Kromvel.
– Ovo je vreme kad čovek sebi može da priušti malo slobode – reži
Brerton.
– Da tebe nateraju da izigravaš starinskog lovca, zar bi koporan
obukao?
– Sve može, pod uslovom da se kraljica ne izlaže pogledu na tvoje
atribute.
Mavar se cereka. – Ne bi videla ništa što već nije. Kromvel podiže
obrvu. – A videla je?
Za jednog Mavra, Noris začas pocrveni. – Znaš ti šta sam hteo da
kažem. Ne Vilijamovog. Kraljevog.
Kromvel podiže ruku. – Molim vas, primite k znanju da sam ja taj
koji je načeo ovu temu. Uzgred, zmaj je otišao u onom pravcu.
Seća se kada je prošle godine Brerton, šepureći se, prošao kroz
Vajthol, zviždućući kao štalski momak, i zastao, usput, da kaže njemu,
Kromvelu:
„Čujem da te kralj, kad mu se ne svide papiri koje si mu doneo,
dobro istambura po tintari.”
Videćeš ti šta je tamburanje, rekao je tada Kromvel u sebi. Zbog
nečega u tom Brertonu oseća se kao da je ponovo dečko, mrzovoljna,
ratoborna mala bitanga koja se tuče dole, na reci, u Patniju. Čuo je on tu
priču i ranije, tu glasinu koja je puštena da bi njega unizili. Ko god

poznaje Henrija, zna da je to nemoguće. On je prvi džentlmen Evrope,
besprekorno učtiv. Ako želi nekoga da skine, on unajmi podanika da to
učini; ne bi taj okaljao svoje ruke. Istina je da se njih dvojica ponekad u
nečemu i ne slažu. Ali da ga Henri makar samo pipne, on bi otišao. Ima
vladara po Evropi koji ga traže. Daju mu ponude; dvorce bi mogao da
ima.

A sad on posmatra Brertona, koji se zaputio ka kraljičinim odajama,
a luk mu visi preko krznom pokrivenog ramena. Okreće se, govori
nešto Norisu, ali ništa se ne čuje od zveketa metala; kao da se straža bije
s nekim. Povici:

„Napravite mesta za lorda vojvodu od Safoka!”
Od struka nagore vojvoda je još naoružan; možda je bio na
megdaništu, vežbao sam tamo. Njegovo široko lice je rumeno, dok se
brada – iz godine u godinu sve impresivnija – rasula po grudnom
oklopu. Istupa odvažni Mavar i kaže: – Njegovo veličanstvo upravo
vodi razgovore sa... – ali ga Brendon grubo odgurne u stranu, kao da je
na krstaškom pohodu.
On, Kromvel, prati vojvodu u stopu. Da ima mrežu, prebacio bi je
preko njega. Brendon jednom udari pesnicom o kraljeva vrata, a onda ih
širom otvara pred sobom. – Veličanstvo, pustite sad to čime se bavite.
Ovo ćete, bogami, hteti da čujete. Ratosiljaste se vi one stare. Eno nje na
odru. Uskoro ćete biti udovac. A onda možete da se otarasite i ove
druge, da se oženite u Francuskoj i, bog da vas vidi, uzmete
Normandiju u miraz... – Tada primeti Šapuija. – O... Ambasadore... Pa,
vi možete da se sklonite. Nema potrebe da čekate ovde otpatke. Idite
kući i slavite tamo svoj Božić, nama ovde niste potrebni.
Henri je prebledeo. – Pazi šta govoriš. – Prilazi Brendonu kao da će
ga oboriti; što bi, da mu je pri ruci sekira, i mogao da učini. – Moja žena
nosi dete. Ja sam u zakonitom braku.
– O... – Čarls izduva pune obraze. – Da, što se toga tiče... Ali zar ne
rekoste da...
On, Kromvel, hita ka vojvodi. Otkud se, u ime sestre đavolove, ova
ideja začela u Čarlsovoj glavi? Da se ženi u Francuskoj. Mora biti da je
to kraljev plan, jer Brendon svojih planova i nema. Izgleda kao da Henri
uporedo vodi dve strane politike: jednu za koju on, Kromvel, zna, i

drugu, za koju ne zna. On uhvati Brendona za ruku. Za glavu je niži od
njega. I ne očekuje da bi mogao da pomeri tog idiota teškog pola tone,
pride i oklopljenog i delimično naoružanog. Ali izgleda da može, može
da ga pogura brzo, brzo, i odvede ga dovoljno daleko da ambasador –
koji je potpuno zabezeknut – ne može ništa da čuje. Tek kad je odgurao
Brendona iz sobe za primanje, zastao je i upitao ga: – Safoče, odakle ti
ovo?

– E, mi, lordovi plemići, znamo više od vas. Kralj nama obelodanjuje
svoje namere. Ti misliš ti da znaš sve njegove tajne, ali grešiš, Kromvele.

– Čuo si šta je rekao. Ana nosi njegovo dete. Lud si ako misliš da će
sad da je otera.

– Lud je on ako misli da je dete njegovo.
– Šta? – Kromvel se odmiče od Brendona kao da je ovome grudni
oklop vreo. – Ako znaš išta što baca senku na kraljičinu čast, dužan si,
kao podanik, da o tome otvoreno zboriš.
Brendon se otrgne iz njegovog stiska. – Zborim ja otvoreno, i vidiš
gde me je to dovelo. Rekao sam mu za nju i Vajata, a on me s dvora
naglavačke oterao na istok.
– Samo uvuci Vajata u ovo, i ja ima naglavačke da te oteram u Kinu.
Vojvoda se puši od besa. Kako je do ovoga došlo? Pre samo nekoliko
nedelja, Brendon ga je pitao da bude kum sinu kojeg je dobio sa svojom
novom ženicom. A sada vojvoda reži: – Vrati se ti računaljci, Kromvele.
Ti tu služiš samo da donosiš novac, a kad je reč o poslovima koji se tiču
zemlje, ti tu ništa ne možeš, običan si čovek, bez statusa, to i sam kralj
kaže, uostalom, nisi kadar da razgovaraš s vladarima.
Brendon mu je spustio šaku na grudi, odgurkuje ga; opet je vojvoda
krenuo ka kralju lično. Red uvodi Šapui, sav sleđen od dostojanstva i
tuge; on staje između kralja i zapenušale, proključale vojvodske
telesine.
– Idem ja, Veličanstvo. Kao i uvek, poneli ste se prema meni kao
najmilostiviji među vladarima. Stignem li tamo na vreme, a verujem da
hoću, moj gospodar pronaći će utehu kad primi vesti o tetkinim
poslednjim satima, i to od svog sopstvenog izaslanika.
– Manje da učinim ne mogu – kaže Henri, otrežnjen. – Putujte s
blagoslovom božjim.

– Krećem na put u cik zore – kaže Šapui Kromvelu; razgovaraju
brzo se probijajući kroz plesače morisa24 i glave drvenih konja, između
tritona25 u njegovom plićaku, pa zaobilaze zamak koji im, tandrčući,
dolazi u susret, oslikana građevina na podmazanim točkovima.

Napolju, na pristaništu, Šapui se okreće prema njemu. U njegovoj
glavi podmazani točkovi se, očito, uveliko okreću; ono što je čuo o ženi
koju sam naziva konkubinom već prebacuje u šifre koje će poslati u
depešama. Ne mogu sad njih dvojica da se pretvaraju da on,
ambasador, nije čuo ono što je čuo; kad se Brendon prodere, drveće
pada u Nemačkoj. Ne bi trebalo nikoga da iznenadi da ambasador
počne pobedonosno da grakće; ne zbog onoga o braku s nekom
Francuskinjom, svakako, već na pomisao da će Anu progutati mrak.

Ali Šapui uspeva da sačuva prisebnost; vrlo je bled, vrlo ozbiljan.
– Kremijele – kaže on. – Nisu mi promakle vojvodine opaske. O tebi
lično. O tvom položaju. – Ambasador se nakašljava. – Ako ti to išta
znači, i sam sam čovek niskoga porekla. Mada, možda, ne baš tako
niskog...
Poznata je Kromvelu Šapuijeva prošlost. Njegovi su bili sitni
advokati, dve generacije odmakli od njive.
– I opet, ako to išta znači, moje je mišljenje da si ti kadar za posao.
Oko čega god da se ljudi okupe sa ove strane neba, ja bih tebe među
njima birao i podržao. Rečit si i učen čovek. Da mi zatreba advokat koji
će život moj da brani, tebe bih uzeo za zastupnika.
– Ostavljaš me bez daha, Eustašu.
– Vrati se Henriju. Dirni ga pričom da bi i princeza mogla da vidi
svoju majku. Žena je na umoru, kakve tu političke štete može biti,
ikakvog interesa... – Jedan ljutit, suv uzdah otme se sirotom čoveku iz
grla. Trenutak kasnije, opet je pribran. Skida šešir, zuri u njega, kao da –
ne može da se seti odakle mu. – Mislim da ne bi trebalo da nosim ovaj
šešir – kaže on. – Više je za božićnu proslavu, zar ne? A opet, mrsko mi
je da ostanem bez njega, stvarno je jedinstven.
– Daj ga meni. Ja ću ti ga poslati na kuću, pa možeš da ga nosiš kad
se vratiš.
– Kad prođe žalost, pomisli on. – Vidi... Neću da ti budim lažne nade
u vezi s Meri.

– Pošto si Englez, koji nikad ne laže i ne obmanjuje. – Šapui se
grohotom nasmeje. – Isuse bože!

– Kralj neće odobriti susret koji bi mogao da učvrsti Meri u
neposlušnosti.

– Makar joj majka ležala na samrti?
– Naročito u tom slučaju. Nama nisu potrebne nikakve zakletve,
nikakva obećanja na odru. To ti je jasno?
Obraća se zatim kapetanu barže: ja ostajem ovde, da vidim šta biva
sa onim zmajem, da l’ će da pojede lovca, il’ šta već. Prevezite
ambasadora do Londona, on mora da se pripremi za putovanje. – Ali
kako ćeš ti onda da se vratiš? – pita Šapui.
– Puzeći, ako Brendona pitaš. – On spusti ruku čovečuljku na rame.
Pa kaže, blagim tonom: – Ovako se put raščišćava, znaš? Za savez sa
tvojim gospodarom. Što će biti vrlo dobro za Englesku i njenu trgovinu,
a to je i meni i tebi želja. Katarina se isprečila između nas.
– A šta s onom ženidbom u Francuskoj?
– Neće biti nikakve ženidbe u Francuskoj. To je bajka. Idi. Za jedan
sat će se smračiti. Nadam se da ćeš se noćas lepo odmoriti.
I već se sumrak prikrada preko Temze; sutonske dubine naziru se u
talasima što se preklapaju, plavi smiraj šunja se obalama. Pita Kromvel
jednog od svojih čamdžija, je li, šta misliš, hoće li putevi što vode na
sever biti prohodni? Bog da mi je u pomoć’, gospodine, kaže čovek: ja
samo reku ovu poznajem, a nikad nisam veslo umočio severnije od
Enfilda.
Kromvel se vraća u Stepni, a svetlost baklji preliva se iz kuće, dok
deca, u stanju povišenog uzbuđenja, pevaju božićne pesme u vrtu; psi
laju, njihova crna obličja skaču po snegu, a tuce humki, sablasno belih,
nadnosi se nad zaleđene živice. Jednoj, višoj od ostalih, na glavi je mitra;
patrljak plavičaste šargarepe služi kao nos, a manji patrljak kao kita.
Gregori se razleteo, sav oduševljen, baca se na njega: – Pogledaj,
gospodaru, napravili smo papu od snega.
– Prvo smo napravili papu. – Sjajno lice koje se pomalja pored njega,
Kromvela, jeste lice Dika Persera, momka koji drži pse čuvare. –
Napravili smo papu, gospodaru, i on nam je, onako sam, izgledao
potpuno bezopasan, pa smo napravili i ove kardinale. Sviđaju vam se?

Dečaci iz kuhinje sjatili se oko njega, sleđeni, sve kaplje s njih. Cela
kuća je izašla napolje, ili barem svi mlađi od trideset. Zapalili su vatru –
na pristojnoj udaljenosti od Sneška Belića – i sad, evo, plešu oko nje, na
čelu s njegovim malim Kristofom.

Gregori je došao do daha. – Uradili smo to samo da što bolje
prikažemo kraljevu vrhovnu vlast. Mislim da je ovo na mestu, pošto
možemo da dunemo u trubu i sravnimo ih sa zemljom, a brat Ričard
reče da možemo da ih pravimo, i to je, štaviše, on lično oblikovao papi
glavu, kao i gazda Rajotesli, koji je dolazio ovamo tebe da traži, pa
nabio papi ono malo patrljče, i smejao se.

– Kakva ste vi dečurlija! – kaže on. – Mnogo mi se sviđaju. Sutra
ćemo da priredimo fanfare, kad bude više svetla, važi?

– A možemo li i iz topa da opalimo?
– Gde da nađem top?
– Porazgovaraj s kraljem, gospodaru. – Gregori se smeje; zna da bi
top, ipak, bio prevelik zalogaj.
Oštrom oku Dika Persera nije promakao ambasadorov šešir. –
Možemo li da pozajmimo to? Omanuli smo s papinom tijarom, a ionako
nismo ni znali kako bi ona trebalo da izgleda.
Kromvel vrti šešir u ruci. – U pravu si, ovo vaše više liči na one stvari
koje Farneze nosi. Ali ne. Ovaj šešir je svetinja. Za njega odgovaram
caru. A sad, pustite me – kaže on kroz smeh. – Moram da pišem pisma,
uskoro nas očekuju velike promene.
– Stiven Von je došao – kaže Gregori.
– Stvarno? O, lepo. Dobro će mi doći.
Teškim korakom ide ka kući, u stopu ga prati svetlost vatre. – Jadni
gazda Von – kaže Gregori. – Mislim da je došao da pojede nešto.
– Stivene! – Zagrle se, na brzinu. – Nema vremena – kaže. – Katarina
je na samrti.
– Šta? – kaže njegov prijatelj.– Ništa se o tome ne priča u
Antverpenu.
Von je uvek u prolazu. I sad je u prolazu. On je Kromvelov sluga,
kraljev sluga, kraljeve oči i uši s onu stranu Moreuza; sve što se dešava
među flamanskim trgovcima i esnafima u Kaleu Stiven sazna, i o tome
izveštava. – Dužan sam reći, prvi sekretaru, da vam u kući vlada nered.

Isto ovako bi čovek mogao da večera i pod vedrim nebom.
– Ti i jesi pod vedrim nebom – kaže mu Kromvel. – Manje-više. Ili

ćeš uskoro biti. Moraš na put.
– Ali maločas sam se iskrcao s broda!
Tako Stiven pokazuje svoje prijateljstvo: neprestanim žalbama,

zanovetanjem i gunđanjem. Kromvel se okreće, izdaje naređenja:
nahranite Vona, napojte Vona, namestite mu postelju, pripremite mu
dobrog konja za zoru. – Ne brini, možeš da prenoćiš ovde. A onda
moraš da otpratiš Šapuija do Kimboltona. Ti znaš jezike, Stivene! Ni
jedna jedina reč izgovorena na francuskom, španskom ili latinskom ne
sme da ti promakne a da je ja ne saznam.

– A... Tako, znači. – Stiven je opet onaj pravi.
– Zato što mislim da će Meri, ako Katarina umre, očajnički tražiti
načina da se ukrca na neki brod i pređe na carsku teritoriju. Car joj je
rod, naposletku, i mada ne bi trebalo da ima poverenja u njega, nju je u
to nemoguće ubediti. A teško da bismo mogli da je okujemo za zid.
– Držite je u unutrašnjosti. Držite je negde na dva dana jahanja od
prve luke.
– Ako joj Šapui pronađe neki izlaz, ona bi poletela kao vetar i
zaplovila na običnom situ.
– Tomase. – Von, ozbiljan čovek, spušta mu ruku na rame. – Čemu
sva ta nervoza? To ne liči na tebe. Bojiš se da će te nadmašiti jedna
devojčica?
Voleo bi Kromvel da ispriča Vonu šta se dogodilo, ali čik prenesi
teksturu događaja: kako Henri laže kao od šale, kako je Brendon bio
težak kad ga je odgurnuo, kad ga je odvlačio, na silu ga terao od kralja;
kako je sirov i vlažan bio dodir vetra na njegovom licu, i ukus krvi u
ustima. Uvek će biti tako, pomisli on. I ubuduće će tako biti. Božićni
post, Uskršnji post, Duhovi. – Vidi – kroz uzdah će Kromvel. – Moram
da idem, da pišem Stivenu Gardineru u Francusku. Ako je Katarini
došao kraj, moram se pobrinuti da on to sazna od mene.
– Nema više puzanja pred Francuzima radi našeg spasenja – kaže
Stiven Von. Je li to osmejak na njegovom licu? Vučji osmejak. Stiven je
trgovac, i poznata mu je dragocenost trgovine s Nizozemskom. Kad se
odnosi sa carem pokvare, Engleskoj ponestaje novca. Kad je car na našoj

strani, bogatimo se. – Možemo da zagladimo sve nesporazume – kaže
Stiven. – Katarina je bila uzrok svemu tome. Njen sestrić će to doživeti
kao olakšanje, isto kao i mi. Nikada on nije ni želeo da nas napadne. A
sad ionako ima pune ruke posla oko Milana. Pusti ga da se bije s
Francuzima ako baš mora. Naš kralj će biti svoj na svome. Imaće
odrešene ruke da radi šta hoće.

To mene i brine, pomisli Kromvel. Te odrešene ruke. Oprašta se od
Stivena. Von ga zaustavlja. – Tomase. Upropastićeš sebe ako nastaviš
tim tempom. Da li ti ikada pada na pamet da si prešao pola puta?

– Pola? Stivene, meni je pedeset godina.
– Zaboravio sam. – Nasmeje se. – Pedeset, već? Nisi se skoro uopšte
promenio otkad smo se upoznali.
– To je privid – kaže Kromvel. – Ali obećavam da ću se odmoriti kad
i ti odeš da se odmoriš.
U njegovoj radnoj sobi je toplo. Kromvel zatvara prozorske kapke,
ograđuje se od belog bleštavila koje dopire spolja. Seda da piše
Gardineru, da ga nahvali. Kralj je vrlo zadovoljan njegovim
poslanstvom u Francuskoj. Šalje mu novac.
Odlaže olovku. Šta li je to obuzelo Čarlsa Brendona? Zna Kromvel
da se priča kako dete koje Ana nosi nije Henrijevo. I ne samo to: kažu da
ona uopšte i nije trudna, da se samo pretvara; i zaista, vrlo neuverljivo
se ponaša kad je pitaš kad bi dete trebalo da se rodi. Ali on misli da te
glasine u Englesku stižu iz Francuske; a šta znaju oni tamo, na
francuskom dvoru? Odbacuje ta nagađanja kao pustu pakost. To Ana
privlači na sebe; to je njen usud, ili jedan od njenih usuda.
U ruci mu je pismo iz Kalea, od lorda Lajla. Iscrpljen je kad samo
pomisli na čitanje. Lajl mu naširoko pripoveda kako je proveo Božić,
počev od toga kako se probudio u ledenu zoru. U jednom trenutku u
toku svetkovine, lord Lajl pretrpeo je uvredu: gradonačelnik Kalea
ostavio ga je da čeka. I tako je lord, kad je došlo vreme da vrati milo za
drago, pustio gradonačelnika da čeka... I sad mu, evo, obe strane pišu:
koja je dužnost važnija, prvi sekretaru, guverner ili gradonačelnik? Kaži
da sam ja, kaži da sam ja!
Lord Artur Lajl je najprijatniji čovek na svetu; izuzev, očigledno, kad
mu gradonačelnik stane na žulj. Ali on je dužan kralju, i ni penija nije

platio punih sedam godina. Možda bi on, Kromvel, trebalo da
preduzme nešto oko toga; rizničar iz kraljeve lične pratnje o tome ga je
izvestio. A što se toga tiče... Hari Noris, po samom svom položaju u
kraljevom neposrednom okruženju, po narudžbi i u svrhu koje on,
Kromvel, nikada nije uspeo da dokuči, zadužen je sada za tajne
fondove koje kralj čuva u svojim najvažnijim kućama, za hitne
slučajeve; ne zna se tačno šta bi to moglo da oslobodi sredstva iz tih
fondova, niti odakle su ona, niti koliko se tu novca drži, niti ko će imati
pravo pristupa ukoliko Norisa... Ukoliko Norisa više ne bude na
dužnosti, a potreba za fondovima se javi. Ili ako Norisa zadesi neka
nezgoda. I opet Kromvel odlaže pero. Počinje da zamišlja nezgode.
Ruku je spustio na šake, vrhovima prstiju pokrio umorne oči. Vidi
Norisa kako leti s konja. Vidi Norisa kako posrće u blatu. I kaže sebi:
„Vrati se ti svojoj računaljci, Kromvele.” .

Novogodišnji darovi već počinju da stižu. Jedan pristalica iz Irske
poslao mu je urolanu belu irsku ćebad i čuturicu žive vode26. Kromvel
bi se rado umotao u ćebad, strusio čuturu u sebe, izvrnuo se na patos i
zaspao.

Tiha je Irska ovog Božića, četrdeset godina nije ona videla takav mir.
To je on, Kromvel, postigao pre svega vešajući ljude. Ne mnogo njih:
samo one prave. Umeće je to, umeće bez kojeg se ne može; irske vode
preklinjale su cara da njihovu zemlju iskoristi kao odskočnu dasku za
napad na Englesku.

On duboko udahne. Lajl, gradonačelnik, uvrede, Lajl. Kale, Dablin,
tajni fondovi. Želeo bi da Šapui stigne u Kimbolton na vreme. Ali ne želi
da se Katarina oporavi. Ne bi trebalo, zna on, nijednom ljudskom biću
poželeti smrt. Smrt gospodari nad tobom, nisi ti taj koji nju drži u vlasti;
kad pomisliš da se ona zabavila drugde, zalupaće ti na vrata, ući, i
obrisati čizme o tebe.

Prelistava papire. Još letopisa o monasima što sede po pivnicama do
zore pa se onda, teturajući se, vraćaju u manastir; još igumana
pronađenih ispod živica u društvu prostitutki; još molitava, još molbi;
pripovesti o nemarnom sveštenstvu koje odbija da krštava decu i
sahranjuje pokojnike. Gura sve to u stranu. Dosta. Neki neznanac mu
piše – starac, sudeći po rukopisu – da će uskoro morati da dođe do

preobraćanja muhamedanaca. Ali kakvu smo to crkvu mi u mogućnosti
da im ponudimo? Sem ako uskoro ne dođe do sveobuhvatne promene,
piše dalje, bezbožnici će biti u još crnjem mraku nego pre. A vi ste
glavni vikar, gospodar Kromvele, vi ste kralju doglavnik; šta ćete s tim
u vezi da preduzmete?

Pita se Kromvel: da li Turčin svoje ljude tera da rade kao što Henri
tera mene? Da sam rođen kao nevernik, mogao sam da budem pirat. Da
plovim po Sredozemlju.

On okreće sledeći list, i maltene prasne u smeh; neka ruka prostrla je
pred njega pozamašan zemljišni poklon, od kralja Čarlsu Brendonu. O
pašnjacima je reč, o šumi, šikari i pustopoljinama, i gazdinstvima
razbacanim po imanju: Hari Persi, erl od Nortamberlenda, prepisao je
ovu zemlju Kruni na ime otplate dela njegovih ogromnih dugova. Hari
Persi, razmišlja Kromvel; rekao sam mu da ću mu glave doći zato što je
učestvovao u uništivanju Volsija. I tako mi boga, nisam morao ni da se
pomučim; sam je sebe Persi uništio, svojim načinom života. Preostaje
sad samo da mu se preuzme zvanje erla, što sam se zakleo da ću učiniti.

Vrata se otvaraju, oprezno; to je Rejf Sedler. Kromvel podiže glavu,
iznenađen je. – Trebalo bi da si sa svojima.

– Čuo sam da ste bili na dvoru, gospodaru. Pa rekoh, možda će biti
nekih pisama da se pišu.

– Protrči kroz ovo, ali ne večeras. – Kromvel slaže papire za darove
na gomilu. – Možda Brendon za ovu Novu godinu i ne dobije mnogo
ovakvih poklona. – Priča Rejfu šta se dogodilo: i kako je Safok planuo, i
kako ga je Šapui preneraženo gledao. Ne priča mu šta je Safok rekao,
ono, kako on, Kromvel, nije sposoban da vodi poslove svojih
pretpostavljenih; vrti glavom i kaže: – Gledam danas nešto Čarlsa
Brendona... Sećaš se da je nekada bio na glasu kao naočit momak?
Kraljeva rođena sestra zaljubila se u njega. Ali sada, sa onim volovskim
licem... Ljubak je k’o mrsan tiganj.

Rejf uzima hoklicu i seda, zamislio se, podlaktice mu na stolu, glavu
spustio na njih kao na jastuk. Njih dvojica su navikli tako da ćute kad
ostanu sami. Kromvel primiče sveću malo bliže i mršti se nad novim
papirima, zapisuje nešto po marginama. Pred njim se ukazuje kraljev
lik: ne kralja Henrija kakav je danas, nego Henrija kakav je bio u Vulf

Holu, kad je izlazio iz vrta, sav onako zasenjen, kišne kapi mu na
kaputu, a kraj njega bled krug – lice Džejn Simor.

Posle nekog vremena okrene se ovlaš ka Rejfu: – Je l’ dobro tebi
ovde, momčiću moj?

– Ova kuća uvek miriše na jabuke – kaže Rejf
Istina je to; Velika kuća nalazi se usred voćnjaka, i leto kao da i ne
prestaje na tavanima gde se voće skladišti. U Ostin Frajarsu vrtovi su
hladni i vlažni, a mladice vezane za kočeve. Ali ovo je stara kuća;
nekada je to bila koliba, ali ju je za sopstvene potrebe dozidao ser Henri
Kolet, otac učenog đakona Katedrale Svetog Pavla. Kad je ser Henri
preminuo, ledi Kristijan je proživela ostatak svojih dana upravo ovde, a
onda je, po ser Henrijevom testamentu, kuća pripala cehu trgovaca
tekstilom. Kromvel ju je uzeo u podzakup na pedeset godina, da tu
proživi svoje dane, i da kuća ostane i Gregoriju. Gregorijeva deca mogu
da rastu sred mirisa pečenja, kolača i sečenih jabuka, suvog grožđa i
karanfilića. – Rejfe – kaže. – Moram nekako da oženim Gregorija.
– Zapisaću to da ne zaboravim – kaže Rejf, i smeje se.
Pre godinu dana Rejf nije mogao da se smeje. Tomas, njegovo prvo
dete, poživeo je svega dan-dva posle krštenja. Rejf je to podneo kao
hrišćanin i muškarac, ali ga je taj događaj otreznio, i sada je već to jedan
trezven mlad čovek. Helen je imala dece od prvoga muža, ali nikada
pre toga nije izgubila dete; ona je gubitak teško podnela. A ipak ove
godine, posle duge i teške trudnoće koja ju je držala u stalnom strahu,
ljulja Helen još jednog sina, koga su takođe nazvali Tomas. Možda mu
to ime donese više sreće nego njegovom bratu; a koliko god nerado
došao na ovaj svet, mališa izgleda jak, i novopečeni otac Rejf već polako
počinje da se opušta.
– Gospodaru – kaže on. – Hteo sam nešto da vas pitam. Je l’ vam to
novi šešir?
– Nije – kaže Kromvel ozbiljno. – To je šešir ambasadora Španije i
Carstva. Da probaš kako ti stoji?
Neko komešanje na vratima. Kristof. Ne može da uđe kako ljudi
obično ulaze; on se prema vratima odnosi kao prema neprijatelju. Lice
mu je još crno od logorske vatre. – Neka žena došla kod vas, gospodaru.
Vrlo hitno. Neće da ode.

– Kakve sorte žena?
– Prilično stara. Ali ne toliko stara da je šutneš niz stepenice. Ne kad
je ovako hladna noć.
– O, za boga miloga – kaže Kromvel. – Umij se, Kristofe. – Okreće se
Rejfu.
– Neka neznanka. Jesam musav od mastila?
– Nije strašno.
U velikom holu, pod svetlom zidnih svećnjaka, čeka ga dama koja
podiže veo i obraća mu se na kastiljskom: Marija, ledi Viloubi, nekada
Marija de Salinas. Kromvel se prepao: kako je to moguće, pita je on, da
sama, iz svoje kuće u Londonu, dolazi ovamo usred noći, po ovom
snegu?
Ona ga prekida. – Dolazim zato što me očaj tera. Do kralja ne mogu
da stignem. Nema vremena za gubljenje. Moram dobiti propusnicu.
Morate mi dati taj papir. U protivnom, neće me pustiti unutra kad
stignem tamo, u Kimbolton.
On, međutim, prelazi na engleski; u svim poslovima s Katarininim
prijateljima, Kromvel želi da ima svedoke. – Miledi, ne možete putovati
po ovakvom vremenu.
– Evo. – Pretura po stvarima, vadi pismo. – Pročitajte ovo, od
kraljičinog lekara je, svojeručno. Moja gospodarica trpi bolove, uplašena
je i sama.
On uzima papir. Pre nekih dvadeset pet godina, kad je Katarinina
svita tek bila prispela u Englesku, Tomas Mor je te ljude opisao kao
gurave pigmeje, izbeglice iz pakla. Kromvel na to nema šta da kaže; u
to vreme, ni sam se još nije bio vratio u Englesku, i boravio je daleko od
dvora, ali sada mu to liči na jedno od Morovih pesničkih preterivanja.
Ova dama došla je malo kasnije; bila je Katarinina miljenica, i razdvojila
ih je tek njena udaja za Engleza. Tada je bila lepa, a i sada je, kao
udovica, još lepa; zna ona to, i to će i upotrebiti, makar se sva skupila od
jada i pomodrela od hladnoće. Izvija se i skida pelerinu pa je predaje
Rejfu Sedleru, kao da on tu zbog toga i stoji. Prilazi Kromvelu i uzima
ga za ruke. –Tako vam majke božje, Tomase Kromvele, pustite me da
idem. Ovo mi nećete uskratiti.
Kromvel baci pogled na Rejfa. Dečak je na špansku strastvenost

otporan kao na pokislo pseto što lupa o vrata. – Morate razumeti, ledi
Viloubi – kaže Rejf hladno – da je ovo stvar porodična, a ne za državni
savet. Možete vi da preklinjete prvog sekretara koliko god želite, ali na
kralju lično je da odredi ko može da poseti udovicu.

– Vidite, miledi – kaže Kromvel. – Gadno je ovo vreme. Sve i da
noćas popusti mraz, tamo, u unutrašnjosti, biće gore nego što je ovde.
Bezbednost da vam garantujem ne mogu, makar vam dao i pratnju.
Možete da padnete s konja.

– Onda ću pešice! – kaže ona. – Kako ćete me zaustaviti, prvi
sekretaru? Hoćete da me okujete? Da me ovaj vaš seljak s crnim licem
veže i zaključa u ormar dok kraljica ne umre?

– Ovo je smešno, gospođo – kaže Rejf. On, izgleda, oseća potrebu da
istupi i zaštiti njega, Kromvela, od ženskih smicalica. – Stvari stoje tako
kako prvi sekretar kaže. Ne možete jahati po ovakvom vremenu. Niste
više mladi.

Ispod glasa ona se moli, ili kune. – Hvala vam što ste me tako učtivo
podsetili, gazda Sedleru, da ne beše vašeg saveta, možda bih mislila da
mi je šesnaest leta. O, vidite li vi to, sad sam i ja Engleskinja! Umem da
govorim suprotno od onoga što mislim. – Nešto proračunato ogleda se
na njenom licu. – Kardinal bi me pustio.

– Šteta je, onda, što ga nema ovde da to i učini – kaže Kromvel, ali
uzima pelerinu od Rejfa, pa je prebaci ženi preko ramena. – Pođite,
onda. Vidim da ste čvrsto rešili. Šapui ide tamo s propusnicom, pa biste
možda...

– Zaklela sam se da jutrom krećem na put. I neka mi bog okrene
leđa ako ne krenem. Biću brža od Šapuija, ne goni njega muka koja goni
mene.

– Sve i da stignete tamo... Surovo je gore, a i putevi su takvi da se
jedva mogu i nazvati putevima. Možda nekako i stignete do samog
zamka, a onda tamo padnete s konja. I pod samim zidinama, možebiti.

– Šta? – na to će žena. – O, shvatam.
– Bedingfild je dobio naređenja. Ali ne bi ni on mogao da ostavi
jednu damu napolju na mećavi.
Ona ga ljubi. –Tomase Kromvele. Bog i car će ti za ovo vratiti. On
klima glavom. – U Boga verujem.

Žena odlazi. Čuje se izdaleka njen glas, raspituje se: – Kakve su ono
tamo čudne snežne humke?

– Nadam se da joj neće reći – kaže Kromvel Rejfu. – Ona je za papu.
– Mene nijedna tako ne poljubi – žali se Kristof.
– Možda i bi kad bi se umio – kaže Kromvel. Oštro pogleda u Rejfa.
– Ti je ne bi pustio.
– Ne bih – kaže Rejf kruto. – Meni ovakvo lukavstvo ne bi palo na
pamet. A i da mi padne... Ne, ne bih, plašio bih se da ne naljutim kralja.
– Zato ćeš ti napredovati i doživeti starost. – Kromvel sleže
ramenima. – Izjahače ona. I Šapui će izjahati. A Stiven Von će ih oboje
držati na oku. Ideš i ti sutra ujutro? Povedi Helen i njene kćeri. Nemoj
bebu, mnogo je hladno. Priredićemo fanfare, tako Gregori kaže, a onda
sravniti papski dvor sa zemljom.
– Mnogo su joj se svidela krila – kaže Rejf. – Našoj maloj. Pita da li će
moći da ih nosi svake godine.
– A što ne bi mogla? Sve dok jednoga dana Gregorijeva kćerka ne
poraste. Grle se. – Probajte da odspavate, gospodaru.
On zna da će Brendonove reči početi da mu se vrte po glavi čim tu
glavu spusti na jastuk. „Kad je reč o poslovima koji se tiču zemlje, nisi ti
kadar da razgovaraš s vladarima.” Nema svrhe da se zaklinje na osvetu
vojvodi Mrsnom Tiganju. Taj će već samoga sebe da udesi, ovoga puta
moguće i jednom zasvagda, samo ako nastavi da trubi po Griniču da je
Henri rogonja. Sigurno ni negdašnji miljenik ne može s nečim takvim da
se izvuče.
Pored toga, Brendon je u pravu. Na dvoru nekog stranog kralja,
svoga gospodara može da zastupa jedan vojvoda. Ili jedan kardinal,
makar bio niskog roda, kao Volsi; njegovo crkveno zvanje daje mu
dostojanstvo. Biskup kao Gardiner, zatim; može i on biti sumnjivog
porekla, ali po službenom zvanju on je Stiven Vinčester, glava
najbogatije biskupije u Engleskoj. Kremijel je i dalje niko i ništa. Kralj
mu daje titule čije značenje niko u inostranstvu ne razume i poslove
koje niko od domaćih neće na sebe da preuzme. Dužnosti je sve više,
obaveze se gomilaju: pokorni gazda Kromvel izlazi iz kuće jutrom,
pokorni gazda Kromvel vraća se kući večerom. Kralj mu je ponudio
mesto lorda kancelara; ne, nemojte dirati lorda Odlija, rekao je Kromvel.

Odli dobro radi posao; Odli, u stvari, radi kako mu se kaže. A možda je,
ipak, trebalo da prihvati? Kromvel uzdahne na pomisao da bi sebi
mogao da natovari te bukagije. Ne može čovek, valjda, da bude i lord
kancelar i prvi sekretar istovremeno? A on se neće odreći mesta prvog
sekretara. Jeste to niža funkcija, ali šta ima veze? Šta ima veze ako
Francuzi ne razumeju. Neka ga procenjuju po rezultatima. Brendon
može da digne halabuku u prisustvu kralja, i da prođe nekažnjen;
može da lupne kralja po leđima i oslovi ga sa „Hari”; može da se kikoće
s njim dok prepričavaju stare šale i ludorije sa vežbališta. Ali prohujali
su dani viteštva. Jednoga dana vežbališta će zarasti u mahovinu. Došlo
je vreme zajmodavaca, dani hvalisavih gusara; bankar sedi s
bankarom, a kraljevi dotrčavaju na njihov mig.

Pre nego što će zaspati, otvara kapak da poželi papi laku noć. Čuje
kako kaplje voda odozgo iz oluka, čuje potmulo mrmorenje dok sneg
klizi preko crepova iznad njegove glave i pada u vidu čistog, belog
pokrova koji mu, na tren, zaklanja pogled. Oči prate taj pokrov; uz
jedan brektaj, kao da se diže beli dim, sneg pada na izgaženu
bljuzgavicu na zemlji. U pravu je on bio oko vetra što duva sa reke.
Zatvara kapke. Počelo je da se otapa. Neka velikog kvaritelja duša s
njegovim konklavom, nek se tope u mraku.

Za Novu godinu Kromvel odlazi u posetu Rejfu u njegovu novu
kuću u Hakniju; tri sprata cigle i stakla nadomak Crkve Sv. Avgustina.
Prvi put kad je tu dolazio, krajem leta, primetio je da je sve na svom
mestu za jedan srećan život: saksije s bosiljkom na kuhinjskim
prozorima, bašta zasejana, pčele u košnicama, golubice u golubarniku,
postavljeni okviri uz kojih će se pentrati ruže; zidovi od svetle
hrastovine presijavaju se u iščekivanju boje.

Sad je kuća uređena, sve je namešteno, prizori iz jevanđelja
obasjavaju zidove: Isus kao ribar ljudskih duša, preplašeni poslužitelj
kuša dobro vino u Kani. U sobi na spratu do koje se stiže strmim
basamacima iz gostinske sobe, Helen čita Tindejlovo jevanđelje dok
sluškinje šiju: „... milošću si spasen.” Možda Sveti Pavle ne bi otrpeo da
vidi ženu kako propoveda, ali ovo, u stvari, i nije propovedanje. Helen
je ostavila za sobom siromaštvo koje ju je pratilo ranije. Muž koji ju je

tukao sada je mrtav, ili otišao ko zna gde, pa ga računaju u mrtve. Sada
ona može da bude žena Sedleru, čoveku koji napreduje u Henrijevoj
službi; može da postane spokojna domaćica, učena žena. Ali prošlosti
ne može da se oslobodi. Jednoga dana kralj će reći: „Sedleru, što ne
dovedeš svoju ženu na dvor, zar je toliko ružna?”

Kromvel će uskočiti: „Ne, gospodaru; vrlo je lepa.” Ali Rejf će
dodati:

„Helen je niskoga roda, i dvorski maniri nisu joj znani.”
„Što si je onda uzeo za ženu?”, zanimaće Henrija. A onda će mu se
crte lica smekšati: a, razumem, zbog ljubavi.
Sada Helen uzima za ruke njega, Kromvela, i poželi mu da ga dobra
sreća i nadalje prati. – Molim se Bogu svaki dan za vas, jer vi ste izvor
moje sreće od onoga ćasa kad ste me primili u svoj dom. Molim Ga da
vam da zdravlja, sreće, a i kraljevu naklonost.
On je ljubi i privija uza sebe kao da mu je kćerka. Njegovo kumče
plače u susednoj sobi.
Dvanaeste noći Božića jedu i poslednji mesec od marcipana. Skidaju
zvezdu, pod Entonijevim nadzorom. Njeni opaki šiljci uglavljuju se u
omote, a onda zvezdu pažljivo odnose u spremište. Paunova krila
uzdišu pod svojim lanenim pokrovom dok ih kače na klin iza vrata.
Von javlja da je stara kraljica bolje. Šapui misli da je njeno stanje
dovoljno dobro da on može mirno da se vrati u London. Zatekao ju je
istrošenu, tako slabu da nije mogla ni da sedne. Ali sad ponovo jede, i
utehu pronalazi u društvu svoje druge Marije de Salinas; tamničari su
bili primorani da puste tu damu, pošto je pretrpela nezgodu pod
samim zidinama.
Kasnije će on, Kromvel, čuti kako je u veče šestog januara – taman
kad, pomisli on, treba raspremiti sve posle Božića27 – Katarinu obuzeo
neki nemir. Osetila je da je snaga izdaje, i u toku noći saopštila
kapelanu da bi želela da se pričesti; koliko je sati, zabrinuto je pitala.
Nema još četiri, kazao joj je on, ali ako je stvar hitna, kanonski čas može
da se pomeri unapred. Katarina je čekala, mrmljajući muklo, i sve
vreme držala svetu medalju u dlanu.
Umreće toga dana, kaže ona. Bavila se ona smrću već neko vreme, u
više navrata ju je slutila, i sada ne zazire od njenog dolaska. Saopštava

svoje želje u vezi sa organizacijom sahrane, očekuje da pogrebu niko i
ne prisustvuje. Traži da njeno osoblje bude isplaćeno, dugovi njeni
izmireni.

U deset ujutro sveštenik će je miropomazati, blago je dodirujući
svetim uljem po očnim kapcima i usnama, šakama i stopalima. Ti kapci
sada će se sklopiti i neće se više otvoriti; nikada više neće ona ni gledati
ni videti. Te usne su odmolile svoje molitve. Ruke te neće više
potpisivati nikakve dokumente. Ta stopala okončala su svoje
putovanje. U podne, dah joj je težak i isprekidan; ona pati. U dva sata,
njenu odaju obasjava svetlo koje dopire sa zavejanih polja, i ona se
povlači iz života. S njenim poslednjim uzdahom, tamna obličja čuvara
zbijaju se oko nje. Nezgodno im je da uznemiravaju ostarelog kapelana,
a i starice koje se, gegajući se, udaljuju od njene postelje. Pre nego što su
je okupali, Bedingfild je svog najbržeg konjanika poslao na put.

Osmi januar: vest stiže na dvor. Curi iz kraljevih odaja, a onda se,
kao nemir, širi uz stepenište, do soba gde se kraljičine sluškinje odevaju,
i dalje, kroz sobičke gde se momci što rade u kuhinji šćućure da
odremaju malo, duž prolaza i hodnika, kroz pivare i hladnjače u kojima
se drži riba, a onda opet gore, u vrtove, pa na spratove i, naviše još, do
tepisima zastrtih odaja u kojima Ana Bolen pada na kolena i izgovara
reči: – Najzad, bože, moglo je i ranije! – Muzičari štimuju instrumente za
slavlje.

Kraljica Ana nosi žuto, kao što je nosila kad se prvi put pojavila na
dvoru i plesala na maskenbalu; bilo je to godine 1521. Svi se toga sećaju,
ili kažu da se sećaju: Bolenove druge kćeri s njenim odvažnim, tamnim
očima, onako brze, onako graciozne. Žuto je prvo ušlo u modu među
bogatim svetom u Bazelu; nekoliko meseci je vladala takva potražnja
da bi suknar, onaj koji se domogne žutog, silne novce zgrnuo. A onda je,
najednom, žutoga bilo posvuda, te žuti rukavi, te žute čakšire, pa čak i
tračice za kosu, za žene koje sebi mogu tek krpče da priušte. Do prvog
Aninog dvorskog nastupa, u inostranstvu je žuto već bilo izgubilo na
ceni; na carevim teritorijama mogao si tad već videti i ženu u nekom
burdelju kako gojna vimena uvlači u uski žuti steznik i s mukom ga
zapertlava.

Zna li to Ana? Haljina koju danas nosi pet puta je skuplja od one
koju je nosila kad joj je otac bio jedini izvor prihoda. Prošarana je
biserjem, tako da se Ana kreće kao kroz izmaglicu bledožutog svetla.
Jer se za ovo kaže da se pojavila nova boja, ili da se stara boja vratila,
pita Kromvel ledi Rokford. Hoćete li je i vi nositi, miledi?

Moje je lično mišljenje, kaže ona njemu, da ta boja ne odgovara
nijednom tenu. A Ana bi trebalo da se drži crnog.

Tom srećnom prigodom, Henri želi svima da pokaže princezu.
Pomislio bi čovek da će jedno tako malo dete – sad su joj još malo pa
dve i po godine – neprestano tražiti dadilju, ali Elizabeta se samo kikoće
dok prelazi iz ruke u ruku okupljene gospode, vukući ih za brade i
lupajući ih po šeširima. Otac je baca uvis i hvata. – I ona se raduje što će
upoznati svog mlađeg brata, je l’ da, noklice?

Žamor struji među dvorjanima; cela Evropa zna da je Ana u
drugom stanju, ali ovo je prvi put da se to pominje u javnosti. – A i ja
sam isto tako nestrpljiv – kaže kralj. – Dovoljno dugo se čekalo.

Elizabetino lice više nije onako okruglo kao kod bebe. Živela ti
nama, princezo s licem kao u lasice! Stariji dvorjani kažu da liči na
kraljevog oca, kao i na kraljevog brata, princa Artura. Ima, međutim,
majčine oči, žive i krupne. Kromvel smatra da su Anine oči lepe, s tim
što najbolje izgledaju kad se sjaje, kad ih nešto zainteresuje, i tada liče
na oči u mačke kad joj pred očima projuri repić nekog malenog
stvorenja.

Kralj hvata svoju dušicu, pa joj guguče. – Do neba! – kaže on, i baca
je uvis, pa je opet hvata i poljubi je u glavu.

– Nežnog je srca Henri, zar ne? – kaže ledi Rokford. – Njemu je,
naravno, drago svako dete. Viđala sam ga kako i bebu nepoznatih ljudi
isto ovako ljubi.

Na prvi nagoveštaj nastupajuće rasprave, dete odnose, čvrsto
umotano u krzna. Ana je prati pogledom. Kao da se tek sad dosetio
pristojnog ponašanja, Henri kaže: – Moramo uvažiti to da će zemlja
žaliti za udovicom.

– Nisu je poznavali – kaže Ana. – Kako mogu da je žale? Šta je ona
njima bila? Strankinja.

– Mislim da je to na mestu – kaže kralj kolebljivo. – Pošto je i ona

svojevremeno nosila titulu kraljice.
– Greškom – kaže Ana. Ta ne popušta.
Počinje svirka. Kralj odvlači Meri Šelton da plešu. Meri se smeje. Nije

je bilo poslednjih pola sata, a evo je sad, rumenih obraza, blistavih očiju;
nije teško pogoditi šta je radila. Da stari biskup Fišer može da vidi ovu
ždrebicu, pomisli Kromvel, zaključio bi čovek da je antihrist među
nama. A onda i njega samoga iznenadi što je, makar na tren, sagledao
svet očima biskupa Fišera.

Na Londonskom mostu, posle pogubljenja, Fišerova glava dugo je
stajala tako dobro očuvana da su Londonci počeli da pričaju o čudu.
Naposletku ju je čuvar mosta skinuo s koca i bacio, u džaku punom
kamenja, u Temzu.

U Kimboltonu je Katarinino telo predato balsamerima. Kromvel
zamišlja šuškanje u tami, uzdah, dok se zemlja priprema za molitvu. –
Poslala mi je pismo – kaže Henri. Hitrim pokretom vadi ga iz prevoja
svog žutog kaputa. – Ne želim to pismo. Evo ti, Kromvele, nosi ga.

Kromvel ga odmotava i baca pogled: „I, na kraju, zavetujem se da
oči moje žele tebe iznad svega.”

Posle plesa, poziva ga Ana. Namrštena je, britka, pozorna: sva
poslovna. – Želim da obznanim svoje misli kraljičinoj kćeri ledi Meri. –
On zapaža učtiv ton. Nije „princeza Meri”. Ali nije ni „špansko kopile”.
– Sad, kad njene majke više nema, a s tim ni uticaja koji je majka vršila
na nju – kaže Ana – možemo se nadati da će biti manje kruta u
istrajavanju u svojim zabludama. Ne osećam nikakvu potrebu da se
mirim s njom, Bog mi je svedok. Ali mislim da bih mogla da stanem u
kraj toj zloj krvi između kralja i Meri, i da će mi on za to biti zahvalan.

– Biće vaš dužnik, gospodo. A time ćete iskazati i svoje milosrđe.
– Želim da joj budem majka. – Ana se zarumenela; to zaista zvuči
neizvodljivo. – Ne očekujem ja da me zove „moja gospodo majko”, ali
očekujem da će me oslovljavati sa „Vaša visosti”. Ukoliko se povinuje
volji svoga oca, biće mi drago da je primim na dvor. Imaće ovde
počasno mesto, ne mnogo ispod moga. Neću se od nje nadati dubokom
poštovanju, već običnoj uljudnosti kakva se inače sreće u međusobnom
opštenju osoba kraljevskog dostojanstva, u njihovim porodicama, u

odnosu mlađeg prema starijem. Uverite je da je neću terati da mi nosi
skute. Neće morati da sedi za stolom sa svojom sestrom princezom
Elizabetom, što znači da pitanje njenog nižeg ranga niko neće potezati.
Mislim da je to poštena ponuda. – Kromvel čeka. – Ako mi ona zauzvrat
ukaže poštovanje koje mi ionako duguje, neću ni hodati ispred nje u
običnim prilikama, već ćemo hodati s rukom u ruci.

Za nekoga tako osetljivog na svoje dostojanstvo, kao što je to kraljica
Ana, ovo je neponovljiv niz ustupaka. Ali Kromvel već zamišlja Merino
lice kad joj ovo bude predočeno. I raduje se što neće biti tamo da to lično
vidi.

Iako joj je, kako red nalaže, poželeo laku noć, Ana ga zove da mu još
nešto kaže. I govori, tihim glasom: – Kremijele, to je bila moja ponuda, i
dalje od toga neću ići. Čvrsto sam rešena da istupim sa njom, tako da
više niko neće moći da upire prstom u mene. Lično, međutim, ne
verujem da će ona ponudu prihvatiti, a zbog toga ćemo obe zažaliti, jer
nam je suđeno da se jedna protiv druge borimo dok poslednji dah ne
prhne iz naših tela. Ona je moja smrt, a ja sam njena. I zato joj kažite da
ću se postarati da ne poživi toliko dugo da mi se smeje pošto mene više
ne bude.

Odlazi Kromvel do Šapuijeve kuće da izjavi saučešće. Ambasador je
sav u crnom. Promaja koja bije kroz njegove odaje kao da duva pravo
sa reke, a ambasador je u raspoloženju kojim preovladava samoprekor.
– Šta bih dao da je nisam ostavio! Ali izgledala je bolje. Sedela je tog
jutra, i raščešljali su joj kosu. Video sam je kako jede malo hleba,
zalogaj-dva, i pomislio da je to već napredak. Odjahao sam u nadi, a
dva sata kasnije nju je snaga počela da izdaje.

– Ne smeš sebe da optužuješ. Tvoj gospodar će znati da si učinio sve
što si mogao. Na kraju krajeva, ti si ovamo poslat da pratiš kralja, ne
možeš po zimi dugo da izbivaš iz Londona.

Bio sam tu, razmišlja Kromvel, otkad je počelo suđenje Katarini: sto
učenjaka, i hiljadu advokata, i deset hiljada sati rasprave. Maltene od
časa kad je izgovorena prva reč protiv njenog braka, bio sam tu, jer
mene je kardinal o svemu izveštavao; kasno uveče, uz čašu vina, pričao
bi mi o važnom kraljevom poslu i o tome kako će se taj posao po

njegovom mišljenju okončati.
Loše, govorio je.
– O, ova vatra – kaže Šapui. – Zar vi ovo nazivate vatrom? Zar ovo

klimom nazivate? – Uskovitlan dim od ogrevnog drveta promiče pokraj
njih. – Dimi, smrdi, a od toplote ništa!

– Nabavi furunu. Ja imam furune.
– O da – stenje ambasador – ali onda sluge u furune natrpaju
svakojako đubre, i furune odlete u vazduh. Ili se dimnjaci raspadnu, pa
mora čovek da šalje preko mora da dođe čovek da ih popravi. Znam ja
kakve su vaše furune. – Trlja pomodrele šake. – Rekao sam njenom
kapelanu, znaš... Kad joj dođe sudnji čas, rekao sam mu, pitaj je da li ju
je princ Artur ostavio kao devicu ili nije. Ceo svet bi nužno poverovao u
reči jedne samrtnice. Ali kapelan je star čovek. U bolu i nesreći,
zaboravio je da pita. I tako sad nikad nećemo biti sigurni.
Krupno bi to priznanje bilo, pomisli Kromvel; da istina uopšte može
da bude drugačija od onoga što nam je Katarina pričala svih ovih
godina. – Ali znaš li ti – nastavlja Šapui – pre nego što sam pošao od nje,
kazala je nešto što me je uznemirilo. „Možda sam za sve ovo ja kriva”,
tako mi je rekla, „zato što sam se suprotstavila kralju, kad sam lepo
mogla časno da se povučem i omogućim mu da se ponovo oženi.” A ja
ću njoj: gospođo – jer bio sam u čudu – gospođo, pa o čemu vi to sad
razmišljate, pravda je na vašoj strani, i velika većina ljudi, i svetovnih i
sveštenika... „O, ali”, na to će ona meni, „za advokate je u ovom slučaju
postojala osnovana sumnja. A ako sam ja zgrešila, onda sam navela
kralja, koji protivljenje ne trpi, da postupa u skladu sa onim najgorim u
sebi, pa otuda i ja delimično snosim odgovornost za njegov greh.” A ja
ću, opet: plemenita gospođo, samo bi najsurovija vlast donela takvu
presudu; pustite vi kralja neka nosi breme sopstvenih grehova, pustite
njega da za njih odgovara. Ali ona je vrtela glavom. – Sad i Šapui vrti
glavom, potresen, smeten. –Tolike smrti, dobri biskup Fišer, pa Tomas
Mor, pa sveti monasi iz Čarterhausa... „Ovaj život napuštam”, rekla je
ona, „vukući njihove leševe.”
Kromvel ćuti. Šapui prilazi njegovom stolu i otvara malu, iznutra
postavljenu kutiju. – Znaš li šta je ovo?
On uzima svilen cvet, pažljivo, da mu se slučajno ne pretvori u prah

na prstima. – Da. To joj je Henri poklonio. Poklonio joj je kad je rodila
novogodišnjeg princa.

– Ovo kralja prikazuje u dobrom svetlu. Ko bi rekao da je tako
nežan. Siguran sam da meni ne bi palo na pamet da uradim tako nešto.

– Ti si jedan tužni stari neženja, Eustašu.
– A ti jedan tužni stari udovac. Šta si ti dao ženi kad ti je rodila
divnog
Gregorija?
– O, mislim da je to bio... zlatan tanjir. Zlatan putir. Nešto što se drži
na polici. – Kromvel mu vraća svileni cvet. – Gradske žene vole da
poklon bude težak, da ga osetiš u ruci.
– Katarina mi je na rastanku dala ovu ružu – kaže Šapui. – To je celo
moje zaveštanje, rekla je. I još mi je rekla: odaberi cvet iz ovog sanduka,
i idi. Poljubio sam je u ruku i pošao na put. – Šapui uzdahne. Spušta
cvet na sto, pa gurne hladne šake u rukave. – Čujem da se konkubina
savetuje s gatarama, da joj kažu pol deteta, mada je to radila i pre, i
tada su joj sve rekle da će biti dečak. Pa, kraljičinom smrću i konkubinin
položaj se menja. Premda možda ne na način na koji bi ona to želela.
Kromvel to oćuti. Čeka. Šapui kaže: – Rekoše mi da je Henri
paradirao sa onim malim kopiletom po dvoru kad je čuo novost.
Elizabeta je napredno dete, veli Kromvel ambasadoru. S druge
strane, moraš imati u vidu da je mlađanom Henriju bilo jedva godinu
dana više nego što njegova kćerka ima sada kad je projahao kroz
London, u sedlu bojnog konja, bezmalo dva metra od zemlje, držeći se
za jabuku punačkim detinjim pesnicama. Ne bi trebalo otpisati
Elizabetu, kaže on Šapuiju, samo zato što je mala. Tjudori su ratnici još
od koievke.
– A, pa da – Šapui otresa mrvicu pepela s rukava.– Pod
pretpostavkom da je ona od Tjudora. U šta neki sumnjaju. A kosa ništa
ne dokazuje, Kremijele. Jer evo, sad da izađem na ulicu, nahvataću pet-
šest riđokosih, i to bez mreže.
– Ti, znači – na to će Kromvel, smejući se – smatraš da bi otac Aninog
deteta mogao da bude bilo koji prolaznik?
Ambasador okleva. Ne želi da prizna da sluša francuske glasine. –
Nego – frkne on – sve da dete i jeste Henrijevo, ipak je kopile.