Hilari Mantel - Leseve na videlo

razgovarali o njegovoj smrti, uz osvrt na načine na koje bi potom njih
dvoje našli utehu.

To je izdaja. Možda. Predviđati kraljevu smrt. Ima to u zakonu:
koliko je mali korak od mašte, preko želje, do ostvarenja. Mi to
nazivamo „zamišljanjem” kraljeve smrti: misao je majka dela, a delo se
rađa ranjavo, ružno, prevremeno. Meri Šelton ne zna čemu je
prisustvovala. Ona misli da je to svađa dvoje ljubavnika. Misli da je to
jedan u nizu izgreda u njenoj dugoj karijeri ašikovanja i ljubavnih
nezgoda. – Sumnjam – kaže ona tupo – da će me Hari Noris ikada uzeti
za ženu. Da ste me pitali prošle nedelje da li mu se kraljica podala, rekla
bih vam da nije, ali kad ih sad pogledam, jasno mi je kao dan da su oni
takve reči i takve poglede razmenjivali, a kako ja da znam da li su
nešto, i šta, zajedno radili? Mislim... ne znam šta da mislim.

– Ja ću te, Meri, uzeti za ženu – kaže Kromvel.
Ona se smeje, šta će. – Prvi sekretaru, nećete vi mene uzeti za ženu,
stalno govorite kako ćete se oženiti ja l’ ovom, ja l’ onom, ali u stvari
mislite da ste mnogo dobra prilika.
– A, tako. Znači opet smo u Pariskom vrtu. – On slegne ramenima,
nasmeši se; ali oseti u tom času da sa njom treba biti žustar, da valja
požuriti. – A sada hoću da me razumete: morate biti obazrivi i tihi. Ono
što morate da učinite – vi i ostale dame – jeste da zaštitite sebe.
Meri se ne da. – Ne stoje stvari valjda tako loše, je l’ da? Ako kralj i
čuje, znaće kako to da prihvati, zar ne? Možda odmah shvati da su sve
to samo prazne priče? I nikom ništa? Sve su to samo pretpostavke,
možda sam prekardašila, ne može čovek pouzdano da zna šta se
događalo među njima, ne bih ni ja mogla da se zakunem. „Ali zaklećeš
se”, pomisli Kromvel, „zaklećeš se, i to svojom voljom, uskoro.” – Ana i
ja smo, znate, rod. – Devojku izdaje glas. – Sve je za mene učinila...
Čak te je i u kraljevu postelju ubacila, pomisli on, dok je sama nosila
dete: da Henri ostane u porodici.
– Šta će biti s njom? – Ima nečeg svečanog u Merinim očima. – Hoće
li je ostaviti? O tome se priča, ali Ana ništa ne veruje.
– Moraće malo više da veruje ubuduće.
– Ona kaže: uvek ja njega mogu da vratim, znam kako. A i vi znate
da ga je uvek vraćala. Ali šta god da je bilo to s Harijem Norisom, ja sa

njom ne bih nastavila, jer znam da bi mi ga oduzela bez ikakvog
zazora, ako već i nije. A plemkinje ne mogu biti u takvim odnosima
jedna s drugom. Ni ledi Rokford ne može više ovako. Džejn Simor je
uklonjena zbog – pa, neću reći zbog čega. A ledi Vuster mora kući letos,
zbog babinja.

Kromvel vidi kako pogled mlade žene bludi tamo-amo, sračunava,
zbraja. Za nju, problem je na pomolu; a problem je koga naći novog za
Aninu najbližu pratnju. – Ali pretpostavljam da u Engleskoj ima mnogo
finih gospa – kaže ona.

– Tako će kraljica sve da počne iz početka. Da, novi početak. Ledi
Lajl iz Kalea jedva čeka da pošalje svoje kćeri ovamo. Mislim, kćeri koje
je rodila s prvim mužem. Lepe su to devojke, i mislim da će biti vrlo
dobre kad prođu obuku.

Kao da ih je omađijala Ana Bolen, i muško i žensko oko sebe, pa ne
mogu da vide šta se dešava oko njih i nisu u stanju da razaberu
značenje sopstvenih reči. Tako dugo već žive u toj otupelosti. – Pa, je l’
pišete vi Honor Lajl? – pita Meri, savršeno sigurna u sebe. – Biće vam
doveka dužnica ako ubaci svoje kćeri na dvor.

– A vi? Šta ćete vi?
– Smisliću ja već nešto – kaže ona. Njoj nikada ne treba mnogo da se
povrati. Zato je muškarci i vole. Doći će neka nova vremena, novi
muškarci, novi načini. Ona skače na noge. Ljubi ga u obraz.
Subotnje je veče.

Nedelja: – Kamo sreće da ste jutros bili ovde – kaže ledi Rokford
naslađujući se. – To je vredelo videti. Kralj i Ana zajedno na velikom
prozoru, tako da su svi odozdo, iz dvorišta, mogli da ih vide. Kralj je
čuo da su se ona i Noris juče svađali. Pa, čula je za to cela Engleska...
Videlo se da je kralj van sebe od besa, Lice mu sve pomodrelo. A ona je
stajala, ruku sklopljenih na prsima... – Pokazuje mu kako, preklapa i
ona ruke. – Znate, kao kraljica Ester, na kraljevoj velikoj tapiseriji?

Nije mu teško da zamisli taj prizor raskošne teksture, sa izatkanim
dvorjanima okupljenim oko nesrećne kraljice. Jedna sluškinja, kao da je
se to ništa ne tiče, nosi lautu, možda se zaputila ka Esterinim odajama;
ostali su zauzeti ogovaranjem, glatka ženska lica podignuta ka nebu,

muške glave pognute. Među tim dvorjanima s njihovim draguljima i
brižljivo izrađenim šeširima, uzalud je on, Kromvel, tražio svoje
sopstveno lice. Možda je on drugde, i kuje zaveru; iskidano povesmo,
odlomljeno parče na kraju, nerazmrsivo klupko. – Kao Ester – kaže on. –
Da.

– Ana mora da je bila poslala po malu princezu – kaže ledi Rokford
– zato što se onda popela dadilja, i Ana je dohvatila dete i podigla ga,
kao da će reći: – O mužu, kako možeš i da posumnjaš da ovo nije tvoja
kćerka?

– To vi samo pretpostavljate da je tako glasilo njegovo pitanje. Niste
mogli da čujete šta oni pričaju. – Glas mu je hladan; čuje sebe, i sam je
iznenađen tom hladnoćom.

– Nisam, odande gde sam stajala. Ali sumnjam da joj je bilo šta
dobro mislio.

– Zašto niste otišli k njoj, da je utešite? Ipak vam je gospodarica.
– Ne. Došla sam kod vas. – Obuzdava se, ton joj je najednom
trezven. – Mi, njene žene, želimo da kažemo šta nam je na srcu i da se
spasemo. Bojimo se da ona nije poštena, i da ćemo posle mi biti
okrivljene što smo to prikrivale.
– Onog leta – kaže Kromvel – ne letos, nego prošle godine, rekli ste
mi da imate utisak kako kraljica očajnički želi da dobije dete, i da se boji
da s kraljem neće uspeti da ga začne. Rekli ste da on nije u stanju da
zadovolji kraljicu. Hoćete li to i sad ponoviti?
– Čudi me da taj naš razgovor nemate negde zabeležen.
– Dug je to bio razgovor, a – uz dužno poštovanje, miledi – više je u
njemu bilo nagoveštaja nego podataka. Želim da znam šta biste imali
da iznesete, ako dođe dotle da izađete pred sud i položite zakletvu.
– Kome se sudi?
– Upravo to ću, nadam se, ustanoviti. Ako vi budete tako dobri da
mi pomognete.
Sluša Kromvel samog sebe, i te fraze što ističu iz njega. Ako budete
tako dobri da mi pomognete. Pri čemu ste vi lično izuzeti od svake
krivice. I činite to za spas Njegovog veličanstva.
– Znate da se pročulo za Norisa i Vestona – kaže ona. – Kako su joj
izjavljivali ljubav. I ne samo oni.

– Nije li to tek jedan vid učtivosti?
– Pa neće se čovek, učtivosti radi, šunjati noću naokolo. Te na baržu,
te sa barže. Neće se provlačiti kroz kapiju pri svetlosti baklji. I vratare
podmićivati. A to se događa ove poslednje dve godine, i duže. Ne znate
koga ste videli, gde i kada. Mnogo bi lukav čovek morao da bude pa da
uhvati nekog od njih. – Ona zastane načas, tek da se uveri da mu i dalje
drži pažnju. – Recimo da je dvor u Griniču. Primetite dotičnog
gospodina, jednog iz kraljeve pratnje. I pretpostavite da mu je smena
prošla i da se on, moglo bi se pretpostaviti, sprema da ode kući; ali
taman što ste vi sad pošli na dužnost, kod kraljice, kad eno njega, hitro
zamiče za ugao. I pomislite, otkud ti sad ovde? Norise, jesi l’ to ti?
Koliko mi se puta desilo da sam sigurna da je neki od njih u
Vestminsteru, a onda ga ugledam u Ričmondu. Misliš da je čovek u
Griniču, a on u – Hempton Kortu.
– Možda se menjaju među sobom, to je normalna stvar.
– Ali nisam na to mislila. Nije reč o vremenu, prvi sekretaru. Nego o
mestima. Te eno ga na kraljičinom spratu, u njenom predsoblju, te eno
ga na pragu njenom, a ponekad i na baštenskom stepeništu, ili, opet,
neko nepažnjom ostavi otključanu onu kapijicu. – Ledi se naginje
napred, i vrhovima prstiju očeše po nadlanici Kromvela, čija ruka
počiva na hartiji. – Dolaze i odlaze noću, to sam htela da kažem. A ako
neko i pita šta traže tu, oni kažu da nose privatnu poruku od kralja, i da
ne smeju da kažu kome.
Kromvel klima glavom. Članovi kraljeve najbliže pratnje nose
nepisane poruke, to je jedan od njihovih zadataka. Šetkaju se tamo-amo
između kralja i plemića, ponekad i između kralja i stranih ambasadora,
a bez sumnje i između kralja i njegove supruge. Nema čovek šta njih da
pita. Oni ne snose nikakvu odgovornost.
Ledi Rokford se zavali u stolici. Kaže tiho: – Pre nego što su se uzeli,
imala je običaj s Henrijem to da radi na francuski način. Znate na šta
mislim.
– Pojma nemam na šta mislite. Jeste li bili nekad u Francuskoj?
– Nisam. Mislila sam da vi jeste.
– Kao vojnik. A u vojsci ars amatoria45 nije tako prefinjeno.
Ona razmišlja o ovome. Neka strogost uvlači joj se u glas. – Vi biste

mene da optužite zato što govorim ono što moram da kažem, ali nisam
ja nikakva devica, i ne vidim razloga zbog čega ne bih rekla to što
imam. Ona je naterala Henrija da seme polaže tamo gde mu nije mesto.
I zato je on sada kivan na nju, što ga je navela da tako radi.

– Propuštene prilike. Jasno mi je. – Protračeno seme, skliznulo u
neku drugu njenu telesnu šupljinu, ili njoj niz grlo. A mogao je lepo da
joj ga utera na čestit način, po engleski.

– On to naziva prljavom rabotom. Ali – bože sakloni ga – Henri ne
zna ni gde prljavština počinje. Moj muž Džordž je stalno sa Anom. Ali
to sam vam već rekla.

– On joj je brat, valjda je prirodno da bude s njom.
– Prirodno? To je vama prirodno?
– Ja znam, miledi, da biste vi želeli da se to proglasi zločinom; to kad
je neko brižan brat, a hladan muž. Ali ne postoji zakon po kojem je to
zločin, kao što ne postoji ni presedan na koji biste mogli da se pozovete.
– On okleva. – Nemojte misliti da ne saosećam sa vama.
Jer šta može jedna žena kao što je Džejn Rokford da učini kad su
okolnosti protiv nje? Dobro obezbeđena udovica može da bude neko i
nešto u ovome svetu. Trgovčeva žena, uz prilježnost i razbor, može da
preuzme posao u svoje ruke, i dobro se obogati. Pa i nadničarka koju
muž zlostavlja može da najmi neke snažne prijatelje, koji će stajati po
celu noć ispred njene kuće i lupati u šerpe dok neobrijani geak ne istrči
napolje u košulji da ih otera, a onda će mu skinuti košulju i smejati se
njegovom udu. Ali mlada udata žena iz gospodske kuće – takva nema
načina samoj sebi da pomogne. Nema ona moći više od kakvog
magarca; jedino joj ostaje nada da će gazda štedeti bič. – Znate – kaže
on – da je vaš otac, lord Morli, jedan od učenih ljudi koje visoko
uvažavam. Zar je moguće da se nikada niste njemu obratili za savet?
– A čemu to? – prezrivo će ona. – Kad sam se udavala, rekao mi je da
je tako odlučio zato što je to za mene najbolje. Tako očevi obično govore.
Manje je pažnje posvetio mojoj udaji za Bolena nego kad treba neko
ždrebe da se proda. Ako mislite da je štenara topla, i činija puna
kvarnog mesa – šta vas tu još ima da zanima? Ne pitate životinju da li
ona baš to želi.
– A nikada niste razmišljali o tome da istupite iz braka?

– Ne, gospodar Kromvele. Moj otac je i tu bio temeljan. Temeljan, baš
kako biste vi, ili neki vaš prijatelj, od njega i očekivali. Bez ikakvih
obećanja unapred, bez predbračnog ugovora, ma, ni u naznakama...
Čak ni vi i Kranmer ne biste mogli da nam isposlujete poništenje braka.
Na dan venčanja sedeli smo za trpezom sa prijateljima, i Džordž mi je
rekao: radim ovo samo zbog toga što moj otac kaže da moram. Lepo je
to bilo čuti, složićete se sa mnom, naročito ako ste devojka od dvadeset
godina koja se uzda u ljubav. Ja sam mu se tada suprotstavila,
uzvratila mu istom merom: da me otac nije naterao, tako sam mu rekla,
bila bih sad daleko od vas, gospodine. A onda su se svetla pogasila, i mi
smo legli. Šljepnuo me je po dojci i rekao: u, kol’ko sam ovakvih viđao, i
mnogo boljih od ove. Lezi tu, rekao je, podaj mi se, da obavimo dužnost
i mog oca dedom učinimo, a ako dobijemo sina, moći ćemo da živimo
razdvojeno. Na šta sam ja njemu rekla: onda obavi to, ako misliš da
možeš, i moli boga da poseješ seme odmah večeras, a onda skloni tog
stojka, da ne moram više da ga gledam. – Tu se malo nasmejala. – Ali ja
sam, znate, jalovica. Ili barem moram u to da verujem. Možda je seme
moga muža loše ili slabo. Bog će znati, trošio ga je i na sumnjivim
mestima. O, jevanđelista je on, Džordž, jeste, neka mu Sveti Matija
pokaže put, i Sveti Luka neka ga štiti. Nema čoveka pobožnog kao
Džordž što je, jedina mana koju on još Bogu može da nađe jeste što je
stvorio ljude s premalo telesnih šupljina. Kad bi se Džordžu dalo da
sretne neku ženu kojoj je mica ispod pazuha, zahvalio bi Višnjem, pa je
zatvorio u neku kuću i odlazio kod nje svakog dana, dok mu ne dojadi.
Ništa Džordžu nije zabranjeno, znate. I s kujom terijera bi on to radio,
samo da mu mahne repom i kaže av-av.

Jednom da i Kromvel ostane bez reči. On zna da nikada tu sliku neće
izbrisati iz svesti: Džordža u dlakavom zagrljaju s malim pacolikim
psetom.

– Plašim se – kaže ona – da mi je preneo neku bolest, i da zbog toga
nisam ni mogla da začnem. Mislim da me nešto razara iznutra. I mislim
da bih od toga jednoga dana mogla da umrem.

Upitala ga je ona jednom, njega, Kromvela, da li bi, ako umre
iznenada, mogao da ih nagovori da je raspore, da vide šta ima unutra.
Tih dana je slutila da je Rokford, možda, truje; sad je sigurna da ju je

trovao. Kromvel promrmlja: miledi, mnogo ste propatili. Pa je pogleda
u oči. – Ali ne bi to bilo umesno. Ako Džordž zna nešto o kraljici što bi
trebalo da čuje kralj, mogu da ga izvedem da svedoči, ali ne mogu
pouzdano da znam da li će on hteti nešto da kaže. Teško ću napujdati
brata na sestru.

– Ne kažem ja da je on svedok – veli ona. – Kažem da provodi vreme
u njenoj sobi. Nasamo s njom. Iza zatvorenih vrata.

– Razgovaraju?
– Prilazila sam vratima, i nisam čula glasove.
– Možda se zajedno mole u tišini – kaže on.
– Videla sam ih kako se ljube.
– Može brat da poljubi sestru.
– Ne može, na taj način ne može.
Kromvel uzima pero. – Ledi Rokford, ne mogu ovde da napišem:
„Poljubio ju je na taj način.”
– Gurnuo joj je jezik u usta. I ona njemu.
– Hoćete da zabeležim to?
– Ako se plašite da ćete inače zaboraviti.
Ukoliko se ovo čuje na sudu, pomisli on, u gradu ima da zavlada
opšti metež; ako neko to pomene u parlamentu, biskupi će da drkaju po
klupama. Čeka on, s perom na gotovs. – A što bi ona počinila takav
zločin protiv prirode?
– Da bi bolji vladao. Razumete to, svakako? Sa Elizabetom joj se
posrećilo, to dete je ista ona. Ali zamislite da dobije dečaka, i da mali
ima Vestonovo izduženo lice? Ili da liči na Vila Brertona, šta će kralj
reći? Ali ne mogu da kažu da je dete kopile ako liči na Bolenove.
I Brerton. Kromvel zapisuje. Seti se utom kako se Brerton jednom
našalio s njim rekavši da može da bude na dva mesta istovremeno;
jeziva šala, neugodna šala, a sad se evo, pomisli Kromvel, tek se sada,
konačno, smejem. Ledi Rokford kaže: – Što se smejete?
– Čuo sam da se u kraljičinim odajama, među njenim ljubavnicima,
priča o kraljevoj smrti. Da li se Džordž ikada uključivao u te razgovore?
– Ubilo bi Henrija samo da zna kako ga ismevaju. Šta sve pričaju o
njegovom udu.
– Hoću sad dobro da se napregnete – kaže on. – I da budete svesni

onoga što radite. Ukoliko pružite neki dokaz protiv vašeg supruga, bilo
na sudu, bilo pred državnim savetom, možda ćete godine koje dolaze
dočekivati kao usamljena žena.

Njoj na licu piše: nemam li ja prijatelja koliko srce ište? – Neće
krivica pasti na mene – kaže ona. – Na vas će pasti, prvi sekretaru. Ne
smatraju mene nešto naročito oštroumnom i pronicljivom ženom. A vi
ste to što jeste, čovek koji ima i koji nikoga ne štedi. Misliće ljudi da ste
iscedili istinu iz mene, i mimo moje volje, ako ne drugačije.

Malo toga tu ima da se doda, pomisli on. – Da bi se takva nagađanja
odbacila, moraćete da prikrijete zadovoljstvo i odglumite da vam je
teško. Kad Džordža uhapse, morate podneti molbu za pomilovanje.

– Mogu ja to. – Džejn Rokford isplazi vrh jezika, kao da je sam taj
trenutak sladak i da ga treba okusiti. – Sa mnom ste sigurni, jer kralj
ništa neće primetiti, ja vam jemčim.

– Da vas ja posavetujem. Nemojte ni sa kim razgovarati.
– Da posavetujem ja vas. Porazgovarajte s Markom Smitonom.
– Upravo idem u svoju kuću u Stepniju – kaže joj on. – Pozvao sam
Marka na večeru.
– Što ga ne ugostite ovde?
– Bilo je ovde već dosta burno, zar ne mislite i vi tako?
– Burno? O, razumem – kaže ona.
Kromvel je otprati. Vrata će zatvoriti tek kad mu se u sobi pridruže
Rejf i Zovite Me Rizli. Bledi i pripravni, obojica su staloženi; po tome
Kromvel zna da nisu prisluškivali. – Kralj želi da se započne istraga –
kaže Rajotesli. – U najvećoj tajnosti, ali što je brže moguće. Ne može više
da prenebregava priče, ne posle ovoga što se desilo. Posle te svađe.
Norisu se nije obraćao.
– Nije – kaže Rejf. – Oni misle, gospoda iz kraljeve lične pratnje, da
se prašina slegla. Kraljica se, po svemu sudeći, smirila. Turnir se sutra
normalno nastavlja.
– Pitam se – kaže Kromvel – da li bi, Rejfe, otišao do Ričarda
Sampsona i rekao mu da su nam se, entre nous46,stvari otele iz ruku?
Možda i neće biti potrebe da se posle svega traži poništenje. Ili bar
mislim da će kraljica drage volje učiniti sve što kralj zatraži od nje.
Nema ona više bogzna kakvu pregovaračku poziciju. Mislim da nam je

Henri Noris sada došao na strelomet. Veston. O, i Brerton.
Rejf Sedler podiže obrve. – A ja mislio da ga kraljica jedva poznaje.
– Izgleda da čovek ima običaj da bane u sobu u pogrešnom

trenutku.
– A vi mi izgledate izrazito mirni, gospodine – kaže Zovite Me.
– Da. Nauči nešto iz toga.
– Šta kaže ledi Rokford?
Kromvel se mršti. – Rejfe, pre nego što odeš Sampsonu, sedi ovde, na

čelu stola. Pravi se da si član državnog saveta i da se sastaje kraljeva
lična pratnja.

– Svi iz pratnje, gospodaru?
– Norfok, Ficvilijam i ostali. E sad, Zovite Me. Ti ćeš biti neka od
dama iz kraljičine ložnice. Na noge lagane. Hoćemo li jedan kniks da
napravimo? Hvala ti. A ja ću, onda, biti paž koji ti donosi stolicu da
sedneš. Sve s jastukom. Sedi i nasmeši se članovima saveta.
– Ako vi tako kažete – nesigurno će Rejf. Ali onda ga obuzima duh
igre. On pruži ruku i pošašolji Zovite Me Rizlija po podvoljku. – Šta
nam imate kas’ti, nežna gospo? Pomolite se, lanite, razmaknite te, kao
rubin crvene, usne.
– Ova prelepa dama tvrdi – kaže on – on, Kromvel, i pritom
odmahuje rukom – da je kraljica lakog morala. Da njeno ponašanje daje
razloga za sumnju da ona čini zlo, da krši zakon božji, makar je niko
svojim očima nije video kako postupa protivno ljudskim zakonima.
Rejf se nakašljava. – Neki bi rekli, gospođo, što niste o tome ranije
progovorili?
– Zato što je govoriti protiv kraljice čin izdaje. – Gospodin Rajotesli je
spreman čovek, i devojački izgovori samo teku iz njega. – Nismo imali
izbora nego da je zaštitimo. Šta smo mogli nego da je urazumimo, da je
ubedimo da se odrekne svoje lakomislenosti? A opet, nismo to mogli.
Budila je u nama strahopoštovanje. Ona je ljubomorna na svaku kojoj se
neko divi. Želi da joj mu ga oduzme. Ne ustručava se da pripreti bilo
kojoj za koju pomisli da je zgrešila, bila to gospođa ili sluškinja, a na taj
način može da upropasti ženu, pogledajte samo Elizabetu Vuster.
– Niste, dakle, mogli više da izdržite a da ne progovorite? – kaže
Rejf.

– A ti sad brizni u plač, Rajotesli – podučava ga Kromvel.
– Smatrajte to učinjenim. – Zovite Me briše obraz.
– Kakva predstava. – Kromvel uzdahne. – Kako bi to lepo bilo da
sad možemo da poskidamo kostime i odemo kući.
I razmišlja: Sajon Medok, čamdžija na reci u Vindzoru, kaže: „Ona
to radi s rođenim bratom.”
Terston, kuvar Kromvelov: „Stoje, izređali se, i šetaju kožuricu.”
Seća se šta mu je svojevremeno rekao Tomas Vajat: „To je Anina
taktika, prvo govori: da, da, da, da, a onda samo kaže – ne... Najgore od
svega je što mi ona sama nagoveštava, i hvali se maltene, kako mene
odbija, a druge ne.”
Upitao je tada Kromvel Vajata šta misli, koliko je ona ljubavnika
imala? A Vajat mu je odgovorio: –Tuce? Ili nijednog? Ili stotinu?
On lično oduvek je Anu smatrao hladnom; u njoj vidi ženu koja je
svoj himen iznela na pijacu i prodala ga po najpovoljnijoj ceni. Ali ta
hladnoća – to je bilo pre nego što se udala. Pre nego što je Henri nalegao
na nju, pa se skinuo s nje, a onda je ostala tako, pošto se on, posrćući,
vratio u svoje odaje, pod nemirnom svetlošću sveća u krugovima na
tavanici, uz mrmor žena i lavor s toplom vodom i krpom; i glasom ledi
Rokford dok se ona ribala: „Pažljivo, gospođo, da ne sperete i princa od
Velsa.” Ubrzo, eto nje same u tami, s mirisom muškog znoja na rublju, i
može biti jednom sluškinjom od koje nema nikakve vajde, što se
prevrće i šmrkće na slamarici; sama je s tihim zvucima reke i palate. I
govori, a niko joj ne odgovara, niko sem cure što mrmlja u snu; moli se,
a niko joj ne odgovara; okrene se na stranu, dlanovima prelazi preko
butina, dodiruje svoje dojke.
I šta ako, jednoga dana, bude: da, da, da, da, da? Bilo kome, ko god
se zatekne u blizini kad nit njene vrline pukne? Pa makar to bio i njen
brat rođeni?
Kaže on Rejfu, kaže Rajotesliju: – Nisam verovao da ću u bilo kojoj
hrišćanskoj zemlji čuti išta od ovoga što sam ovde čuo danas.
Oni čekaju, mlada gospoda: ne skidaju oka s Kromvela. Zovite Me
progovara:
– Jesam li ja još žena, il’ treba da sednem i uzmem pero?
Kromvel misli, eto ti, šta radimo mi ovde u Engleskoj, decu šaljemo

u tuđe kuće kad su mala, pa nije nikakva retkost da se brat i sestra
upoznaju tek kad su odrasli, kao prvi put da se vide. Pomisli samo
kako li to mora biti: taj opčinjavajući stranac koga poznaješ, ogledalo
tvoje. Zaljubiš se, samo malo; na jedan sat, na jedno popodne. A onda to
izvrneš na šalu; ostaje ono malo nežnosti, kao trag. To osećanje civilizuje
muškarce, zbog njega se ponašaju bolje prema ženama koje izdržavaju
nego što bi se inače ponašali. Ali otići dalje od toga, neovlašćen stupiti
na tlo zabranjene putenosti, preskočiti taj široki jaz što deli prolaznu
misao od dela... Sveštenici će ti reći da iskušenje samo sklizne u greh, i
da između tog dvoga ni dlaka ne može da se umetne. Ali to svakako
nije istina. Poljubiš ženu u obraz, šta sad; a onda je ugrizeš za vrat?
Kažeš:

„Sestro slatka”, a trenutak kasnije već si je prevrnuo i zadigo joj
suknju? Sigurno da ne ide tako. Treba preći preko prostorije, treba
dugmad otkopčati. Ne radi se to u snu. Ne bludniči se iz nepažnje. Ne
možeš a da ne vidiš drugu stranu, i ko je ta. Ona lice ne krije.

Ali, s druge strane, možda to i Džejn Rokford laže. Razlog ima.
– Ne događa mi se često da se zbunim – kaže on – kad treba odlučiti
šta dalje, ali sad mi se čini da imam posla s nečim o čemu jedva da se i
sam usuđujem reč da progovorim. Mogu samo delimično da opišem to,
pa ne znam ni kako da sastavim optužnicu. Osećam se kao jedan od
onih što na vašaru prikazuju ljudima nakaze.
Na vašaru, pijani geaci bacaju novac, a onda omalovaže ono što im
za novac nudiš. –Tebi je to nakaza? Ništa u poređenju s mojom taštom!
I svi pajtaši ga lupaju po ramenu, smeju se grohotom.
Ali onda ti njima lepo kažeš: pa dobro, komšije, ovo sam vam
pokazao samo da vidim od kakve ste sorte. Izdvojte još jedan peni, i
pokazaću vam nešto što držim u zadnjem delu šatora. Od tog prizora i
oguglali klonu duhom. A jemčim vam da takvu đavolštinu u životu
niste videli.
I onda oni pogledaju. Pa se ispovraćaju u čizme. A ti izbrojiš novac. I
staviš ih pod ključ, u sef.

Mark u Stepniju. – Poneo je instrument sa sobom – kaže Ričard. –
Lautu.

– Kaži mu da može i bez nje.
Ako je nekada bio bezbrižan, Mark je sada sumnjičav, oprezan. Na
pragu će:
– A ja mislio, gospodine, da ću da vas zabavljam?
– Ne sumnjaj u to.
– Mislio sam da će da bude neko veliko društvo, gospodine.
– Poznaješ mog sinovca, gazda Ričarda Kromvela?
– Pa ipak, drage volje ću svirati za vas. Možda biste voleli da čujem
tu vašu decu što pevaju?
– Ne danas. U datim okolnostima možda bi pao u iskušenje da ih
nahvališ preko mere. Ali bi li seo i popio s nama čašu vina?
– Bilo bi dobro delo s tvoje strane da nam nađeš nekog svirača
rebeka47 – kaže Ričard. – Samo jednog imamo, a on malo-malo pa
pobegne u Farnam, da vidi svoje.
– Jadničak – kaže Kromvel na flamanskom. – Mislim da čezne za
kućom. Mark ga pogleda. – Nisam znao da govorite moj jezik.
– A ja sam znao da ne znaš. Da si znao, ne bi na tom jeziku iskazao
onakvo nepoštovanje prema meni.
– Uveren sam, gospodine, da ništa loše nisam mislio. – Mark ne
može da se seti šta je to rekao, ili nije rekao, o svom domaćinu. Ali po
licu mu se vidi da se glavne ideje, u osnovi, seća.
– Predvideo si da ću završiti na vešalima. – Kromvel širi ruke. – A
vidiš, živ sam i zdrav. Ali sad sam u nevolji, i mada ti se ne dopadam,
nemam drugog izbora nego da se obratim tebi. I zato molim da mi se
smiluješ.
Mark seda, usne su mu blago razmaknute, kičma ukočena, jedno
stopalo usmereno ka vratima, po čemu se vidi da bi mnogo voleo da je s
druge strane njih.
– Razumeš. – Kromvel sklapa dlanove; kao da je Mark neki svetac
na pijedestalu. – Moj gospodar kralj i moja gospodarica kraljica su u
sukobu. Svi to znaju. E sad, najveća moja želja je da ih pomirim. I
ugodim tako celoj zemlji.
Jedno se malom mora priznati: ne nedostaje mu duha. – Ali, prvi
sekretaru, po dvoru se priča da se vi srećete s kraljičinim neprijateljima.
– Samo da bih izbliza video šta smeraju – kaže on.

– O, kad bih samo mogao da poverujem u to.
Kromvel vidi da se Ričard meškolji na svojoj stolici, nestrpljiv je.
– Gorki su ovo dani – kaže Kromvel. – Ne sećam se da su ikada
vladali ovakva napetost i čemer, bar ne otkako je kardinal pao. Ja tebe,
Mark, zapravo i ne krivim ako ti je teško da mi ukažeš poverenje, jer na
dvoru ima toliko zlobe da više niko nikome ne veruje. Ali tebi sam se
obratio zato što si blizak kraljici, a ostala gospoda neće da mi pomognu.
Imam moć da te nagradim, i postaraću se da dobiješ sve što zaslužuješ,
samo ako mi zauzvrat omogućiš izvestan uvid u to šta kraljica želi.
Moram da znam zbog čega je tako nesrećna, i šta mogu da učinim ne
bih li to popravio. Jer, slabi su izgledi da će ona začeti naslednika dok
su joj misli nespokojne. A kad bi to uspela: o, tad bi nam se osmesi
vratili na lica.
Mark podiže pogled. – Šta, pa nije ni čudo što je nesrećna – kaže. –
Zaljubljena je.
– U koga?
– U mene.
On, Kromvel, naginje se napred, nalaktio se na sto; a onda šakom
prekriva lice.
– Začudili ste se – nabaci Mark.
To je samo deo onoga što Kromvel oseća. Pomislio sam, kaže on sebi,
da će biti teško. Ali ovo je kao da bereš cveće. Spušta šaku i nasmeši se
momku. – Nisam se toliko začudio koliko ti misliš. Posmatram ja tebe
već neko vreme, a i njene pokrete sam primetio, rečite njene poglede,
znake kojima stavlja do znanja da si joj drag. A ako ih pokazuje na
javnom mestu, šta li biva tek kad ste nasamo? I, naravno, ne bi me
začudilo da se dopadneš bilo kojoj ženi. Ti si jedan izrazito naočit
mladić.
– Mada smo mi mislili da si sodomit – kaže Ričard.
– Jok ja, gospodine! – Mark je pocrveneo. – Muško sam kol’ko i bilo
koji od njih.
– Kraljica će, znači, o tebi samo dobro moći da kaže? – pita Kromvel
kroz osmeh. – Probala te je i dopao si joj se?
Momku pogled samo klizne u stranu, kao parče svile preko stakla.
– Ne mogu o tome.

– Naravno da ne možeš. Ali mi moramo onda sami da izvlačimo
zaključke. Ona nije neiskusna žena, cenim, i ne zanima je ništa slabije
od majstorske izvedbe.

– Mi siromasi – kaže Mark – mi što smo siromašni rođeni, u tom
smislu nimalo ne zaostajemo.

– Istina – kaže Kromvel. – Mada gospoda tu činjenicu, ako ikako
mogu, kriju od svojih gospa.

– U protivnom bi – kaže Ričard – svaka vojvotkinja u čestaru
ašikovala s drvosečom.

Kromvel ne može da zauzda smeh. – S tim što bi bilo premalo
vojvotkinja, a previše drvoseča. Došlo bi do nadmetanja, da znaš.

Mark ga pogleda kao da je Kromvel oskvrnuo svetu tajnu. – Ukoliko
mislite da ona ima i druge ljubavnike, to je nikada nisam pitao, i ne bih
je pitao, ali znam da su ljubomorni na mene.

– Možda je ona i njih probala pa se razočarala – kaže Ričard. – A
našem Marku pala sekira u med. Čestitam, Mark. – S pravom-
pravcatom kromvelovskom prostosrdačnošću, naginje se Ričard
napred, i pita: – Koliko često?

– Nije lako ugrabiti priliku – dobaci Kromvel. – Čak ni uz podršku
njenih dvorkinja.

– Ni s njima ne drugujem – kaže Mark. – One bi, štaviše, porekle ovo
što sam vam ja rekao. Druže se sa Vestonom, Norisom, s tim lordovima.
Niko i ništa – to sam ja za njih, samo prođu i razbaruše mi kosu, i
slugom me zovu.

– Jedini prijatelj tebi je kraljica – kaže Kromvel. – Ali kakva je to
prijateljica! – Kromvel zastane. – U jednom trenutku nametnuće se
potreba da kažeš ko su ti ostali. Zasada si nam dao dva imena. – Mark
ga pogleda, preneražen je tom promenom tona. – A sad ih nabroj sve
poimence. I odgovori gazda Ričardu. Koliko često?

Dečak se sledio pod njegovim pogledom. Ali je makar uživao u tom
jednom trenutku slave. Može, eto, bar da se hvali kako je uspeo da
iznenadi prvog sekretara; a vrlo malo njih koji su još u životu može to
isto da kaže.

Kromvel čeka Marka. – Pa, možda si i u pravu što nećeš da pričaš.
Najbolje bi to bilo napisati, zar ne? Moram ti reći, Mark, moji pisari biće

jednako zapanjeni kao i ja. I njima će prsti drhtati, i fleka će ostati na
hartiji. I savet će se zapanjiti, kad čuje za tvoje uspehe. Mnogi će ti
lordovi zavideti. Od njih se ne možeš nadati saosećanju. „Smitone, šta ti
to tajiš?”, pitaće oni. A ti ćeš pocrveneti i reći: o, gospodo, ne mogu vam
to reći. Ali sve ćeš ti njima reći, Mark, sve, oni će se za to već postarati. I
učinićeš to ili od svoje volje, ili pod prisilom.

Okreće leđa dečaku, a Mark se izbečio, prestravljen, počinje sav da
se trese; pet minuta ishitrenog busanja u prsa u životu jednog
nezadovoljnika, i bogovi, poput nervoznih trgovaca – istog časa podneli
račun. Mark je živeo u priči koju je sam izmaštao, u priči gde lepa
princeza čami u kuli i s prozora sluša nezemaljski umilnu muziku.
Pogleda ona napolje i, na mesečini, vidi tog skromnog muzičara s
lautom. Ali, ako se ne ispostavi da je muzičar zapravo prerušeni princ,
priča se možda i ne završi dobro. Vrata se otvaraju i obična lica nagrnu
unutra; ustalasala se mirna površina sna; u Stepniju si, topla je noć,
početak proleća, ptičji poj zamire u tišini svitanja, negde neka reza
čangrlja, stolica škripi po podu, pas laje pod prozorom, a Tomas
Kromvel ti govori: – Svi smo već ogladneli, hajde da pređemo na stvar,
evo papira i mastila. Tu je gazda Rajotesli, on će da zapisuje.

– Imena ne mogu da vam dam – kaže mladić.
– Misliš, ti si kraljici jedini ljubavnik, nema drugih? Tako ti ona kaže.
Ali ja mislim, Mark, da ona tebe obmanjuje. Što joj, uostalom, nije ni
najmanje teško, moraš to i sam da priznaš, ako je već umela kralja da
obmane.
– Ne. – Jadničak vrti glavom. – Mislim da je ona neporočna. Ne znam
šta mi bi da kažem to što sam rekao.
– Ne znam ni ja. Niko te nije povredio, je l’da? Niti te prisiljavao, ili
na prevaru nešto iznudio? Govorio si od svoje volje. Gazda Ričard mi je
svedok.
– Povlačim sve.
– Neće moći.
Nastaje predah, soba poprima stari izgled, ljudska obličja
razmeštaju se u večernjem pejzažu. Prvi sekretar kaže: – Prohladno je,
trebalo bi da potpalimo vatru.
Obična kućevna opaska, a opet – Mark misli da oni to, u stvari,

njega nameravaju da spale. Skače sa stolice, pa pravac vrata; možda je
to prvi tračak razuma koji je te večeri pokazao, ali tu je Kristof, plećat i
srdačan, da ga predupredi. – Sedi, lepi dečko – kaže Kristof.

Drva su već nabacana. Mnogo vremena treba da se raspali žiška.
Mala, dobrodošla varnica, i sluga se povlači, brišući ruke o kecelju, a
Mark gleda kako se vrata zatvaraju za njim, s nekim izgubljenim
izrazom koji bi mogao odražavati i zavist, budući da bi on, Mark, u tom
trenutku radije bio kuhinjski potrčko, ili onaj što riba klozete. – O, Mark
– kaže prvi sekretar. – Ambicija je greh. Tako su mi rekli. Mada meni
nikada nije bilo jasno kakva je razlika između ambicije i korišćenja
datog nam talenta, što Biblija nalaže da činimo. Eto tebe tu, tu sam i ja, i
obojica smo svojevremeno služili kardinalu. A znaš li ti, kad bi nas on
video da sedimo ovde večeras, znaš li da mislim da ne bi bio ama ni
najmanje iznenađen? A sad, na stvar. Koga si istisnuo iz kraljičinog
kreveta, je l’ Norisa? Ili možda imate kliku, kao kraljičini sobari?

– Ne znam. Povlačim sve. Imena ne mogu da vam dam.
– Šteta bi bila da patiš sam, ako su drugi krivi. I, naravno, njihova je
krivica veća nego tvoja, pošto su oni gospodskog roda, i kralj ih je lično
nagradio i učinio ih velikim, i sve su to obrazovani ljudi, a neki od njih u
poodmaklim godinama; dok si ti prost i mlad, sažaljenja dostojan
koliko i kazne, ako mene pitaš. Pričaj nam sad o toj preljubi s kraljicom,
i šta znaš o njenim odnosima s drugim muškarcima, a onda, ako iskaz
daš brzo, i on bude potpun, jasan i bespoštedan – postoji mogućnost da
kralj bude milostiv.
Mark jedva da ga i čuje. Udovi mu se tresu, dah mu je plitak, počinje
već da plače, reč mu se o reč u ustima spotiče. Sada je najbolje biti
jednostavan, žustra pitanja traže lake odgovore. Pita ga Ričard: – Vidiš
ovoga ovde? – Kristof pokazuje na sebe, za slučaj da je Mark u
nedoumici. – Kako ti se čini, prijatan momak, je li? – pita Ričard. – Da li
bi voleo da provedeš deset minuta nasamo s njim?
– Pet bi bilo dosta – predviđa Kristof.
– Objasnio sam ti lepo, Mark, da će gospodin Rajotesli da zapisuje
sve što mi govorimo. Ali neće obavezno da zapiše šta radimo. Slušaš
me? To bi ostalo između nas.
– Majko božja – kaže Mark – pomagaj.

– Možemo da te odvedemo u Kulu, tamo ima ona sprava za
mučenje – kaže g. Rajotesli.

– Rajotesli, mogu li načas da popričam nešto s tobom u četiri oka? –
Kromvel daje znak Zovite Me Rizliju da izađu napolje, pa mu se na
pragu obrati, u pola glasa. – Bolje je ne precizirati o kakvoj je vrsti bola
reč. Što ono Juvenal reče, nema boljeg mučitelja od samoga uma. Sem
toga, izbegavaj prazne pretnje. Neću ja njega da stavljam na muke. Ne
želim na sud da ga nosim u stolici. Ako je došlo do toga da mučim tu
tugaljivu sitnuriju... šta je sledeće? Gaženje veverica?

– Zaslužio sam prekor – kaže g. Rajotesli.
Kromvel ga uhvati za nadlakticu. – Nije važno. Vrlo dobro ti ide.
Ovaj posao traži najiskusnijeg. Pamti Kromvel onaj dan u kovačnici kad
mu je vrelo gvožđe spržilo kožu. Mogućnost da odoli bolu nije ni
postojala. Samo je zinuo, i krik je izleteo i tresnuo o zid. Otac je dotrčao i
rekao: „Ukrsti šake”, i pomogao mu s vodom i melemom, a kasnije će
mu Volter reći: „To se svima nama događalo. Tako učiš. Učiš da radiš
onako kako ti otac pokazuje, a ne po nekoj budalastoj metodi, kao što je
ona tvoja od pre pola sata.”
Razmišlja o tome; vraćajući se u sobu, upita Marka: – Znaš li da se
od bola nešto može naučiti?
Ali, objašnjava on, isključivo u odgovarajućim okolnostima. Da bi
učio, moraš da imaš budućnost; šta ako ti je neko nametnuo taj bol, i
namerava da ti ga nanosi dok god hoće, a da stane tek kad umreš? U
patnji se neki smisao, možda, i može pronaći. Možda taj smisao
pronalaze duše koje izgaraju u čistilištu, ako veruješ u čistilište. Možda
to važi za svece, čije su duše blistavo bele. Ali ne važi za Marka
Smitona, koji je smrtno sagrešio, i sam ispovedio, preljubu. Kaže
Kromvel: – Niko ne želi da ti trpiš bol, Mark. Nikome to nikakva dobra
ne donosi, niko od toga ništa nema. Čak ni Bog sam, a kamoli ja.
Nikakve ja vajde nemam od tvojih urlika. Meni su potrebne suvisle reči.
Reči koje mogu da zapišem. Već si ih izgovorio, i neće ti biti teško da ih
izgovoriš ponovo. E sad, šta ćeš da uradiš – sam biraj. Odgovornost je
na tebi. Po onome što si nam sam ispričao, dovoljno si učinio da zaslužiš
osudu. Nemoj praviti grešnike od svih nas.
Možda bi, čak i sad, bilo neophodno utisnuti u momkovu maštu sve

etape puta koji je pred njim: hodanje od tamnice do mučilišta; čekanje,
dok se uže razmotava, ili dok se nedužno gvožđe zagreva. U tom
prostoru, svaka misao koja zaposeda um biva otrgnuta i zamenjena
užasom nevidećim. Telo se prazni da bi se napunilo stravom. Stopala
posrću, disanje je otežano. Oči i uši rade, ali glava ne može da razabere
smisao onoga što vidi i čuje. Vreme krivotvori samo sebe, trenuci
postaju dani. Lica mučilaca pomaljaju se nalik džinovima, ili pak
postaju nestvarno daleka, sitna, kao tačkice. Čuju se reči: dovedi ga
ovamo, stavi ga da sedne, sad je vreme. Sve su to reči povezane s nekim
drugim, običnim značenjima, ali ako preživiš ovo, za tebe će one uvek
imati samo jedno značenje, a to značenje je bol. Gvožde šišti dok ga
podižu iz plamena. Uže se uvija kao zmija, sklupčalo se i čeka.
Prekasno je za tebe. Sada više ništa nećeš reći, jer jezik ti je odebljao, i
ispunio ti usta, i govor je samoga sebe pojeo. Kasnije ćeš govoriti,
kasnije, kad te odnesu s mašinerije i polože na slamu. Izdržao sam, reći
ćeš. Prošao sam kroz to. I sažaljenje i ljubav koju osećaš prema sebi
otvoriće ti srce, tako da će na prvi čin dobrote – na ćebe koju su ti dali,
recimo, ili na gutljaj vina – to srce da se ispuni i jezik da se razveže.
Pokuljaće reči. Nisi ti u ovu prostoriju doveden da misliš, nego da
osećaš. A na kraju si osetio i više nego što možeš da podneseš.

Ali Mark će toga biti pošteđen; jer, evo ga, podiže pogled: – Prvi
sekretaru, hoćete li mi ponoviti kakav bi moj iskaz morao da bude.
Jasan i... kako ono beše? Četiri stvari su bile, ali ja sam ih već
pozaboravljao. – U tom gustišu reči on se zaglavio, i što se više otima, to
mu se trnje dublje zariva u meso. Ako je potrebno, može i prevod za
njega da se sačini, a opet – oduvek se mogao steći utisak da on prilično
dobro stoji sa engleskim. – Ali razumite me, gospodine, kako da vam
kažem nešto što ni sam ne znam?

– Kako? Onda ćeš noćas morati da prihvatiš moje gostoprimstvo.
Kristofe, ti bi, mislim, mogao da se pobrineš za to. A ujutro, Mark,
iznenadićeš se kakvim moćima raspolažeš. Glava će ti biti bistra, a
pamćenje savršeno. Uvidećeš da ti nije u interesu da štitiš gospodu koja
su zgrešila na čemu i ti. Jer, da promenite mesta, veruj mi, oni bi za tebe
marili kol’ko za lanjski sneg.

Kromvel gleda kako Kristof Marka odvodi držeći ga za ruku, kao
nekog maloumnika. Daje Ričardu i Zovite Me Rizliju znak da mogu da
odu da večeraju. Nameravao je i on da im se pridruži, ali sad mu
najednom nije ni do čega, zadovoljiće se onim što je jeo kao dečak,
običnom salatom od prkosa, od listova nabranih toga jutra koji su
odležali umotani u vlažnu krpu. Jeo je to kad nije imao ništa bolje, i
tada nije moglo da mu utoli glad. Sad mu je dovoljno. Kad je kardinal
pao, Kromvel je pronašao službu mnogim njegovim siromašnim
slugama, a neke je primio i sam; da Mark nije bio toliko drzak, mogao je
i njega da uzme. Onda dečko ne bi ovako propao, kao što je propao
sada. Njegova izveštačenost bila bi dobronamerno ismevana, sve dok
ne postane muževniji. Sa umećem kojim raspolaže bio bi ustupan
drugim kućama, i naučio bi kako da drži do sebe i ceni svoje vreme.
Naučio bi kako da zarađuje novac, i kako sebi da nađe ženu; umesto da
najbolje godine svoje traći njuškajući i kubureći pred vratima kraljičinih
odaja, a da ga kraljica pritom i draži i lomi mu pera na šeširu.

U ponoć, pošto je cela kuća pospala, stiže poruka od kralja, koji kaže
da je otkazao ovonedeljnu posetu Doveru. Turnir se, međutim,
nastavlja. Nadmetaće se Noris, a i Džordž Bolen. Zapalo im je da se
bore u protivničkim timovima, jedan za izazivače, drugi za branioce
titule: možda će jedan drugome naškoditi.

Kromvel ne spava. Misli mu ne daju mira. Nikada nisam noć
probdeo zbog ljubavi, razmišlja on, mada mi pesnici poručuju da tako
biva. A sad, evo, ležim budan zbog onog suprotnog. S druge strane,
međutim, on Anu ne mrzi, ravnodušan je prema njoj. Ne mrzi čak ni
Frensisa Vestona, ništa više nego što mrziš mušicu koja ujeda; samo se
pitaš kako to da je uopšte stvorena. Marka sažaljeva, ali onda, pomisli
on, mi njega još smatramo nekakvim dečkom; a kad sam ja imao
godina koliko Mark ima sada, već sam bio prešao i more i granice
evropske. Ležao sam i urlao u jarku, i izvukao se iz njega, i domogao se
nekako puta; ne jednom, nego dvaput; jednom, dok sam bežao od oca, i
drugi put, kad sam na bojnom polju bežao od Španaca. Kad mi je bilo
godina koliko je Marku ili Frensisu Vestonu sada, isticao sam se u
kućama Portinarija i Freskobaldija, a još sam bio mnogo mlađi nego
Džordž Bolen sada kad sam trgovao za njih po Evropi; provaljivao

vrata u Antverpenu; vratio se kući u Englesku kao izmenjen čovek.
Obnovio sam maternji jezik i, na moje oduševljenje, a i neočekivano,
progovorio ga tečnije nego kad sam odlazio; preporučio sam se
kardinalu i, u isto vreme, oženio se i počeo da se dokazujem na
sudovima; otišao bih na sud, nasmešio se sudijama i počeo da pričam,
više se oslanjajući na nastup nego na stručnost, a sudijama je toliko bilo
po volji što im se osmehujem, umesto glave da im razlupam, da mi je
često polazilo za rukom da ih pridobijem. Stvari u životu za koje misliš
da su katastrofalne nisu, zapravo, nikakva katastrofa. Gotovo sve može
da se okrene: iz svakog jarka vodi put, samo ako ga ugledaš.

Kromvel razmišlja o sudskim parnicama o kojima godinama nije
razmišljao. O tome da li je presuda bila ispravna. Da li bi tako presudio
i da je njemu samome suđeno.

Pita se da li će ikada zaspati, i šta će sanjati. Jedino u snovima nađe
malo mira. Tomas Mor je imao običaj da kaže: trebalo bi sebi da
napraviš neko pribežište, monašku ćeliju, u sopstvenoj kući. Ali takav je
bio Mor: svakome je taj mogao da zalupi vrata pred nosom. U stvari, ne
može se to dvoje razdvojiti, tvoja javna ličnost i tvoje privatno „ja”. Mor
je mislio da može, ali na kraju su mu ljude koje je on sam nazivao
jereticima počeli da dovlače u njegovu kuću u Čelsiju, da može da ih
progoni na doličan način, u okrilju svoje porodice. Može čovek da
insistira na tom razdvajanju javnog od privatnog, ako baš mora: odeš u
svoju radnu sobu i kažeš: „Pustite me da na miru čitam.” Spolja dopiru
zvuci, disanje i komešanje, ključa nezadovoljstvo, tutnjava. iščekivanje:
on je javna ličnost, pripada nama, kad će istupiti? Ne možete
prenebregnuti taj topot nogu političkog tela.

Okreće se u krevetu, moli se. U gluvo doba noći, čuje vrisak. Više je
to nalik kriku s kojim se dete budi iz noćne more nego bolnom urliku
odraslog čoveka, i njemu padne na pamet, onako u polusnu, da li bi sad
neka žena trebalo da preduzme nešto u vezi s tim. A onda, opet,
pomisli – mora da je Mark. Šta li mu rade? Ništa im nisam rekao još.

Ali ne pomera se. Ne brine ga pomisao na to da bi njegovi ljudi
preduzeli bilo šta mimo njegovih naređenja. Pita se da li oni tamo u
Griniču spavaju. Oružarnica je previše blizu same palate, i više sati uoči
početka turnira često sve odzvanja od lupe čekića. Lupaj, oblikuj, kuj,

glačaj glodalicom – sve te radnje su obavljene; ostaje samo da se, u
poslednji čas, doda još neki zakivak, malo da se podmaže, da se
popusti, završne intervencije, tek da se ugodi zabrinutim borcima.

Što li sam, pita se Kromvel, ostavio Marku taj prostor da se razmeće,
da samoga sebe upropasti? Mogao sam da zgusnem ceo proces; mogao
sam odmah da mu kažem šta hoću, da mu pripretim. A ja sam ga
podsticao; učinio sam to kako bih od njega stvorio saučesnika. Ako kaže
istinu o Ani, kriv je. Ako slaže u vezi sa Anom, teško da je nevin. Bio
sam spreman, ako baš bude moralo, dobro da ga pritisnem. U
Francuskoj, tortura je uobičajena pojava, neophodna kao so mesu; u
Italiji, to je ulična zabava. U Engleskoj, zakonom nije dozvoljena. Ali se
može primenjivati, dovoljno je da kralj klimne glavom: po nalogu.
Istina je da u Kuli postoji sprava za mučenje. Niko to nije podneo. Niko.
Za većinu ljudi, pošto je način na koji sprava radi i više nego očit,
dovoljno je da bace pogled na nju.

Kazaću to Marku, pomisli on. Bolje će se osećati u sopstvenoj koži.
Ušuškava se. Trenutak kasnije, ulazi Kristof da ga probudi. Žmirka
Kromvel, smeta mu svetlo. Seda u krevetu. – O bože. Ništa nisam
spavao. Što je Mark vrištao?
Momak se smeje. – Zaključali smo ga sa opremom za Božić. Ja sam
se toga lično dosetio. Sećate se kad sam onomad prvi put video zvezdu
u onom omotu? Rekao sam: gospodaru, kakva je to tamo naprava sa
onim šiljcima? Mislio sam da je neka mašinerija za mučenje. E pa,
mračno je u onoj ostavi. On je pao na zvezdu i natakario se. Onda je
onaj pokrov spao s paunovih krila, i ona su ga očešala po licu. I
pomislio je da je neka utvara zatvorena tamo s njim u tami.
– Moraćete bez mene jedan sat – kaže Kromvel.
– Niste, ne daj bože, bolesni?
– Ne, samo sam sav nikakav od nespavanja.
– Prebacite ćebad preko glave, i ima da zaspite ko zaklani – savetuje
ga
Kristof. – Vraćam se ja kroz jedan sat s ‘lebom i pivom.

Siv od šoka, ispada Mark iz ostave. Perje mu se lepi za odeću, ne
paunovo perje, već paperje iz krila parohijskih serafima, i umrljana

pozlata sa haljina trojice mudraca. Imena mu naviru na usta tako tečno
da Kromvel mora da ga zauzdava; dečka noge svaki čas mogu da
izdaju, pa ga Ričard pridržava. Nije se još Kromvel susretao sa ovim
problemom, s problemom kad nekoga preterano naplašiš; sred tog
blebetanja, nazire se neko „Noris”, i „Veston” je tu, kako se i moglo
očekivati; a onda Mark nabraja dvorjane tako brzo da im se imena
stapaju jedna s drugima i samo proleću, i tad Kromvel čuje jedno
„Brerton”, pa kaže: – Zapiši to – a mogao bi da se zakune da je čuo i
Kerjuovo, i Ficvilijamovo ime, i ime Aninog milodarnika, i nadbiskupa
kenterberijskog; pomenut je, naravno, i on sam, Kromvel, a u jednom
trenutku momčić navodi da je Ana počinila preljubu i sa svojim
sopstvenim mužem. –Tomas Vajat... – svira Mark.

– Ne, Vajat nije.
Kristof se nagne napred i zglobovima prstiju pritisne mladićevu
glavu sa obe strane. Mark zaćuti. A onda se ispovest nastavlja, i
nastavlja. Opet je naređao kompletnu kraljevu ličnu pratnju, od
gospode do sobara, a sad već nabraja neka nepoznata imena, verovatno
kuvara i kuhinjskih momaka koje poznaje odranije, kad još nije živeo na
tako visokoj nozi.
– Vraćaj ga tamo kod duha – kaže Kromvel, a Mark prvo vrisne, a
onda ućuti.
– A ti si to s kraljicom radio – koliko puta? – pita Kromvel.
– Hiljadu – kaže Mark. Kristof ga lako ošamari.
– Tri-četiri puta.
– Hvala ti.
– Šta će biti sa mnom? – pita Mark.
– To zavisi od suda koji će ti suditi.
– Šta će biti s kraljicom?
– To zavisi od kralja.
– Ništa dobro – kaže Rajotesli i smeje se.
Kromvel se okreće. – Zovite Me. Danas si poranio?
– Nisam mogao da spavam. Je l’ možete načas, gospodine?
Danas su, dakle, izmenjene uloge; Zovite Me Rizli je taj koji njega,
Kromvela, odvodi u stranu, mršteći se pritom. – Moraćete i Vajata da
privedete, gospodine. Previše to primate k srcu, to breme koje vam je

njegov otac natovario na pleća. Ako do toga dođe, nećete moći da ga
zaštitite. Na dvoru se već godinama priča o tome šta je on radio sa
Anom. Među sumnjivima, on je prvi.

Kromvel klima glavom. Nije lako objasniti jednom mladom čoveku
kao što je Rajotesil zbog čega on ceni Vajata. Želeo bi da kaže: zato što,
ma koliko ti ili Ričard Rič bili dobri momci, on nije kao vi. On ne govori
prosto zato da bi čuo svoj glas, i ne ulazi u rasprave da bi iz njih izašao
kao pobednik. Nije on kao Džordž Bolen; ne piše stihove odjednom na
adrese šest žena u nadi da će smotati jednu od njih u nekom mračnom
ćošku, gde može da joj ćušne kitu. On piše da opomene, da prekori; ne
da ispovedi svoj poriv, već da ga prikrije. On zna šta je čast, ali se ne
razmeće sopstvenom čašću. Ima sve što jedan dvorjanin treba da ima,
ali zna koliko to malo vredi. Proučavao je svet ne prezirući ga pritom.
On razume svet, a ipak ga ne odbacuje. Iluzije ne gaji, ali gaji nade. Ne
prolazi kroz život kao mesečar. Oči su mu otvorene, a i uši su mu
otvorene za zvuke koji drugima promaknu.

Ali Kromvel proceni da je bolje da Rajotesliju pruži objašnjenje koje
će ovaj moći da razume. – Nije se Vajat – kaže on – isprečio između
mene i kralja. Ne isteruje mene Vajat iz kraljevih odaja kad dođem po
kraljev potpis. Nije on taj koji neprestano sipa klevete protiv mene kao
otrov u Henrijevo uho.

Gospodin Rajoresli ga gleda zamišljeno. – Tako dakle. Nije toliko
važno ko je kriv koliko čija krivica vama može da posluži. – Osmehuje
se. – Divim vam se, gospodine. Umešni ste u ovim poslovima, i lišeni
lažne griže savesti.

Kromvel nije baš najsigurniji da li mu odgovara to što mu se
Rajotesli divi. Ne zbog ovakve stvari. – Možda svaki od imenovane
gospode može da otkloni sumnje. Ili, ako sumnja ostane, možda ih kralj
pomiluje. Zovite Me, nismo mi sveštenici. Ne tražimo mi od njih takvu
vrstu ispovesti. Mi smo advokati. Istina nam je potrebna na kašičicu, i
to samo oni njeni delovi koje možemo da iskoristimo.

Rajotesli klima glavom. – Ali opet kažem ja, privedite Tomasa
Vajata. Ako ga ne uhvatite vi, uhapsiće ga vaši novi prijatelji. A ja se
baš nešto pitam, gospodine, i oprostite mi ako sam preopširan, ali
pitam se šta će biti kasnije s vašim novim prijateljima? Ako Bolenovi

padnu, a čini se da tako mora biti, zasluge za to preuzeće prijatelji
princeze Meri. Neće oni zahvaljivati vama za ulogu koju ste odigrali.
Možda su sada fini prema vama, ali Fišera i Mora vam neće oprostiti.
Smeniće vas s dužnosti, a možda vas i potpuno unište. Kerju,
Kurteneovi, ti ljudi – sva će vlast biti u njihovim rukama.

– Ne. Sva vlast će biti u kraljevim rukama.
– Ali ubediće oni kralja, zavešće ga. Mislim, deca Margarete Pol, te
stare plemićke kuće – gledaju kao na nešto prirodno da upravo oni
treba da odnesu prevlast, pa to i nameravaju da učine. Upropastiće sve
što valja a što ste vi uradili za ovih poslednjih pet godina. Oni, takođe,
tvrde da će sestra Edvarda Simora, ako se oženi njome, vratiti kralja
pod okrilje Rima.
Kromvel se ceri. – Pa dobro, Zovite Me, a koga ćeš ti podržati u tom
boju, Tomasa Kromvela ili gospođicu Simor?
Zovite Me je, naravno, u pravu. Njegovi novi saveznici preziru
njega, Kromvela. Oni svoju pobedu doživljavaju kao nešto prirodno, i
on će morati da ih sledi, da radi za njih, i pokaje se za sve što je učinio, a
sve to za puko obećanje da će mu biti oprošteno. – Ne tvrdim da umem
da predvidim budućnost – kaže Kromvel – ali znam jednu ili dve stvari
o kojima takvi ljudi nemaju pojma.
Ne može čovek nikako da bude načisto šta od ovoga Rajotesli
prenosi Gardineru. Ostaje nada da prenosi one stvari od kojih se
Gardiner češka po glavi u čudu, ili treperi od nemira. – Ima li nekih
novosti iz Francuske? – pita on. – Ako se ne varam, mnogo se priča o toj
knjizi koju je Vinčester napisao, a u kojoj pravda kraljevu vrhovnu
vlast. Francuzi smatraju da ju je pisao pod prinudom. A on, dopušta li
ljudima da tako misle?
– Siguran sam da... – zausti Rajotesli.
Kromvel ga prekida. – Nije bitno. Meni se, u stvari, dopada ta slika:
Gardiner kako cvili što su ga zgazili.
Hajde sad da vidimo, razmišlja on, da li će ovo da stigne gde treba.
Kromvel je uveren da Zovite Me zaboravlja, i po više nedelja u nizu, da
je zapravo biskupov sluga. Živčan je to mladić, napet, i Gardinerova
dreka mu smeta; Kromvel je srdačan gazda, kraj njega je lako živeti.
Rekao je jednom Kromvel Rejfu, baš mi se sviđa ovaj Zovite Me, znaš.

Zanimljiva mi je njegova karijera. Volim da ga posmatram. Kad bismo
se nas dvojica razišli, Gardiner bi mi poslao drugog špijuna, a taj bi
mogao da bude još gori.

– Dobro, onda – kaže on, pa se opet okrene prema ostalima – bolje bi
nam bilo da sirotog Marka prebacimo u Kulu. – Momak je pao na
kolena, preklinje da ga ne vraćaju u sobu sa božićnom opremom. –
Pusti ga da da’ne dušom – kaže Kromvel Ričardu – u nekoj sobi u kojoj
nema utvara. Daj mu da jede. Kad se sabere malo, uzmi mu zvaničnu
izjavu, i to pred svedocima, pre nego što ode odavde. Ako bude
otežavao stvar, prepusti ga Kristofu i gazda Rajotesliju, takav posao
više pristaje njima nego tebi. – Kromvelovi se ne iscrpljuju manuelnim
radom; ako nekada i jesu, ti dani su prošlost. – Ako Mark pokuša da
pogazi reč kad izađe odavde – kaže – znače već oni šta će s njim u Kuli.
Kad mu jednom izvučete iskaz, i dobijete sva imena koja su vam
potrebna, idite do kralja u Grinič. On će vas tamo čekati. Nemojte
poruke slati ni po kome. Vest mu na uvo šapnite, sami.

Ričard podiže Marka Smitona na noge, pomera ga kao da je ovaj
nekakav lutan; i čini to s ništa više zlovolje nego da mu je u rukama
zaista neka igračka. U glavi mu sevne, ničim izazvana, slika biskupa
Fišera kako se tetura po stratištu; jogunast skelet.

Već je devet ujutro. Sunce je ispilo iz trave prvomajsku rosu. U
domove širom Engleske unose se zelene grane iz šume. Kromvel je
gladan. Celu ovcu bi mogao da pojede; s petrovcem, da su mu samo
poslali malo iz Kenta. Mora da sedne, dolazi berberin. Još nije usavršio
tu veštinu da diktira pisma dok ga briju. Možda ću da pustim bradu,
pomisli on. Tako ću uštedeti vreme. Samo što će tada Hans izričito
zahtevati da počini još jedan portret protiv mene.

U Griniću u to vreme već nasipaju pesak u turnirskoj areni. – Hoće li
se kralj boriti danas? – pita Kristof. – Hoće li se boriti protiv lorda Norisa
i usmrtiti ga?

Ne, misli Kromvel, ne, to će meni da prepusti. Pored radionica,
skladišta i nasipa, prirodnih pribežišta ljudi kao što je on, paževi će
raspoređivati svilene jastućiće za gospe u kulama koje se uzdižu iznad
borilišta. Grubo platno, uže i katran ustupaju mesto damastu i finom

lanu. Ulje, vonj i graja, miris reke, uzmiču pred miomirisnom ružinom
vodicom i žagorom mladih sluškinja koje upravo odevaju kraljicu za
novi dan. Sluškinje čiste ostatke njenog skromnog obeda, mrve belog
hleba, komadiće slatka. Donose joj podsuknje, suknje i rukave, a ona
bira. Zapertlana je, zakopčana i utegnuta, uglancana, sve s volanima,
načičkana dragim kamenjem.

Kralj – pre jedno tri-četiri godine, da opravda svoj prvi razvod –
objavio je knjigu pod naslovom Čaša istine. Neke delove je, kažu,
napisao on sam.

Sada Ana Bolen traži da se njoj donese čaša. Vidi sebe: žuta koža,
mršav vrat, ključne kosti ispale kao dve lopate.

Prvi maj 1536: to je, neizostavno, poslednji dan viteštva. Ono što
ćemo viđati kasnije – a ovakve svetkovine i dalje će se održavati –
ostaće tek mrtve parade s barjacima, takmičenja leševa. Kralj će
napustiti borilište. Dan će se završiti, skršiće se dan, pući će ko cevanica,
ispljunuće ga kao slomljene zube. Džordž Bolen, kraljičin brat, kročiće u
svileni paviljon da se razoruža, odlažući odličja i znamenja, tračice koje
su mu dame dale da nosi. Kad skine šlem sa glave, predaće ga svom
štitonoši, i onda pogledati svet zamagljenim očima, sve te sokolove na
grbovima, ležeće leoparde, šape, kandže, zube; osetiće kako mu glava
na ramenima drhturi, mekana kao žele.

Vajthol: te noći, znajući da je Noris u pritvoru, Kromvel odlazi
kralju. Usput, u predsoblju, iskoristi priliku da razmeni reč-dve s
Rejfom: kako je on?

– Pa – kaže Rejf – očekivalo bi se da će besneti kao Edgar
Miroljubivi, i samo gledati koga će da nabode na koplje. – Razmenjuju
osmehe, prisećaju se one večere u Vuif Holu. – Ali on je miran. Baš
iznenađujuće. Kao da odavno već zna. U dubini duše. A sam je zato što
je to izričito zahtevao.

Sam; a s kim bi bio? Uzaludno je očekivati da će Noris Preblagi biti
uz njega i šaputati mu na uho. Noris je bio čuvar kraljeve lične kese;
sada čovek može samo da zamisli šta je bilo s kraljevim novcem: prosuo
se i kotrlja se po putu. anđeoske harfe polomljene, opšte nesaglasje
vlada; neko je presekao vrpce na kojima visi kesa, svilen učkur se

razvezao, i prosulo se meso.
Kromvel stoji na pragu, a Henri se okreće: – Nevaljša – progovara s

naporom. – Dođi, sedi. –Rukom daje znak sobaru, koji stoji na vratima,
da se udalji. Ima vina, i sipa ga sam. – Tvoj bratanac će ti ispričati šta se
dogodilo na megdaništu. – Pa dodaje, tiho: – Dobar je to momak,
Ričard, zar ne? – Pogled mu se gubi u daljini, kao da bi želeo da odluta
nekud. – Bio sam danas među gledaocima, daleko od učesnika. Ona je,
naravno, bila kao i obično: opuštena među svojim ženama, izrazito
nadmeno se držala, ali bi se i osmehivala, i zastajala da porazgovara sa
ovim ili onim gospodinom. – Henri se zakikoće, i taj zvuk je bezbojan,
odaje nevericu. – O, da, bogami se ta narazgovarala.

A onda je počelo takmičenje, i heraldi su najavijivali svakog jahača.
Henri Noris nije imao sreće. Konj mu se od nečega prepao, pa je
ustuknuo, zabacio uši, zaplesao, pokušao da zbaci jahača. (Konj može
da izda. Momci mogu da izdaju. Živci mogu da izdaju.) Kralj je odozgo
poslao poruku Norisu, posavetovao ga da odustane; poslali bi mu u
tom slučaju zamenu, jednog od kraljevih ličnih borbenih konja, koga još
timare i vežbaju za slučaj da se kralj iznenada zaželi, pa reši da izjaše.

– Učinio sam to iz puke pristojnosti – objašnjava Henri, pa se
promeškolji u stolici, kao neko koga su pozvali da položi račune.
Kromvel klima glavom: naravno, gospodaru. A da li se Noris zaista
vratio na borilište, to ne može sa sigurnošću da tvrdi. Negde sredinom
popodneva Ričard Kromvel se probio kroz masu do galerije, i kleknuo
pred kralja; na kraljev mig, prišao je nešto da mu šapne na uho. – Sve je
ispovedio, tako mi je rekao tvoj bratanac. Šta, ispovedio se svojevoljno,
pitam ga ja. A tvoj bratanac je rekao: Marka nisu dirali. Ni dlaka mu s
glave ne fali.

Kromvel pomisli: ali moraću da spalim ona paunova krila.
– A onda je... – zausti kralj. Na trenutak se premišlja, kao Norisov
konj; a onda zaćuti.
I neće više da govori. Ali on, Kromvel, već zna šta se desilo. Čim mu
je Ričard rekao šta je imao, kralj se digao s mesta. Sluge su se uzmuvale
oko njega. Dao je znak pažu: „Pronađi mi Henrija Norisa, i kaži mu da
jašem za Vajthol, odmah. Hoću da pođe sa mnom.
Nikakvo objašnjenje nije dao. Nije odugovlačio. Nije razgovarao s

kraljicom. Ali je uhvatio put pod noge, s Norisom pokraj sebe: Norisom
u zabuni, Norisom u čudu, Norisom kome je malo nedostajalo da
ispadne iz sedla, toliko se bio preplašio. – Nabacio sam mu šta se desilo
– kaže Henri. – U vezi sa ispovešću malog Marka. Ništa nije hteo da
kaže, sem da je nevin. – Opet onaj bezizrazan, prezriv, škrt smeh. – Ali
posle toga ga je saslušao rizničar. Noris sve prizna, kaže da ju je voleo.
A na Fricovu opasku da je on, u stvari, preljubnik, da je priželjkivao
moju smrt kako bi mogao da se oženi njome, Noris je ponavljao: ne, ne i
ne. I ti ga propitaj, Kromvele, ali dok budeš to činio, opet mu pomeni
ono što sam mu ja rekao dok smo jahali. Milost nije nedostižna. Milost
nije nedostižna, ukoliko nam otkrije i ostala imena.

– Imena smo saznali od Marka Smitona.
– Ne bih njemu verovao – kaže Henri sa omalovažavanjem. – Ne bih
ja nekom tamo malom violinisti poverio živote ljudi koje sam svih ovih
godina nazivao svojim prijateljima. Čekam potvrdu njegove priče.
Videćemo šta će gospa da kaže kad je privedu.
– Njihovi iskazi biće svakako dovoljni, gospodaru. Znate i sami na
koga se sumnja. Dozvolite mi da ih sve privedem.
Ali Henriju blude misli. – Kromvele, šta to znači kad se žena samo
okreće i pomera u krevetu? Čas ti se nudi ovako, čas onako? Šta li je to u
njenoj glavi kad radi takve stvari?
Samo jedan odgovor postoji. Iskustvo, gospodaru. Šta muškarci žele,
i šta želi ona sama. Nema ni potrebe da mu to kaže.
– Jedan način je podesan za začeće dece – kaže Henri. – Muško leži
na ženskom. Sveta crkva to odobrava, u danima kad je dozvoljeno.
Pojedini sveštenici kažu da, mada je žalosno to što se brat sparuje sa
sestrom, ipak je još žalosnije da žena opkorači muškarca, ili da
muškarac priđe ženi kao da je ona kuja. Zbog takvih radnji, i ostalih
koje neću imenovati, i Sodoma je razorena. Bojim se da svaki hrišćanin i
hrišćanka koji robuju takvim porocima moraju podleći osudi: šta ti
kažeš? Gde će jedna žena, koja nije odrasla u kupleraju, naučiti takve
stvari?
– Žene među sobom razgovaraju – kaže Kromvel. – Kao i muškarci.
– Ali jedna trezvena, pobožna gospođa, čija je jedina dužnost da na
svet donese dete?

– Pretpostavimo da će i ona poželeti nečim da privuče pažnju svoga
čoveka, gospodaru. Tako da se on ne smuca po Pariskom vrtu ili nekom
drugom mestu koje je na lošem glasu. U slučaju da su, recimo, dugo već
u braku.

– Ali tri godine? Je li to dugo?
– Nije, gospodaru.
– Nepune tri, štaviše. – Kralj je na trenutak zaboravio da nije reč o
njemu, već o nekom fiktivnom, bogobojažljivom Englezu, šumaru
nekom, ili oraču. – Odakle joj takve ideje? – istrajava on. – Otkud ona
može da zna da bi se muškarcu to dopalo?
Kromvel se uzdržava da ne pruži očigledan odgovor: možda je
razgovarala sa svojom rođenom sestrom, koja je pre nje spavala s
tobom. Jer sad se kralj sklonio iz Vajthola, i vratio se zemlji, tamo gde
žive debeloprsti seljak i njegova žena s keceljom i kapom: čovek koji se
prekrsti i zamoli papu za dozvolu pre nego što utuli svetlo i, sav
turoban, istambura svoju suprugu, kojoj kolena gledaju u krovne grede,
dok se njegova zadnjica diže i spušta. A posle toga ovaj pobožni par
kleči pored kreveta; zajedno se mole.
Ali jednoga dana, kad seljak ode nekud poslom, ušunja se mali šegrt
šumarov, pa izvadi alatku: hajde, Džoan, kaže on, haj’mo Dženi,
presamiti se preko tog stola pa da te naučim nešto što majka nije stigla
da te nauči. A ona sva drhti; i on je nauči; i kad se čestiti seljak vrati kući
i popne se te noći na nju, ona sa svakim njegovim pokretom, sa svakim
njegovim groktajem, misli na onaj noviji način kako se te stvari rade,
slađi onaj način, prljaviji način, onaj od kojeg joj se oči iskolače od
iznenađenja, i tako joj ime onog drugog muškarca samo bljucne iz usta.
Slatki moj Robine, kaže ona. Slatki Adame. A kad joj muž skrene
pažnju na to da se on zove Henri, zar mu to nije dovoljno da stane i
počeše se po ćupi?
Sumrak je sad, vidi se kroz kraljeve prozore; već je hladnjikavo u
njegovom kraljevstvu, a hladnjikavo je i članu njegovog saveta.
Osvetljenje im je potrebno, i vatra. Kromvel otvara vrata, i istoga časa
soba se puni svetom: oko kralja jurcaju i ševrdaju sobari, nalik ranim
lastama u sutonu. Henri jedva da i primećuje da su oni tu. – Kromvele –
kaže on – misliš da sve te glasine nisu dopirale do mene? Kad nema te

krčmarice koja ih ne zna... Ja sam ti jednostavan čovek, znaš. Ana mi je
rekla da je niko pre mene nije taknuo, i ja sam odabrao da joj verujem.
Lagala me je sedam godina da je bila čista i čedna deva. Ako je već
mogla toliko dugo da me obmanjuje, šta li je sve bila u stanju da uradi?
Možeš sutra da je uhapsiš. I njenoga brata. Neka od tih dela za koja se
ona tereti nisu za razgovor među pristojnim ljudima, da ih ne bi potresli
primeri grehova za koje oni inače ne bi na sanjali da postoje. Molim i
tebe i sve članove državnog saveta da budete pozorni i diskretni.

– Lako se desi – kaže Kromvel – da se čovek prevari u vezi sa
ženinom prošlošću.

Jer, šta ako je Džoan, šta ako je Dženi, vodila neki drugi život pre
nego što je došla na selo? Ti mislio da je odrasla na nekoj visoravni s one
strane šume. Sada čuješ, iz pouzdanih izvora, da je u ženu stasala u
nekom lučkom gradu, i da je za mornare plesala gola po stolovima.

Da li je Ana, pitaće se on kasnije, znala šta je čeka? Pomislio bi čovek
da će ona to griničko vreme provoditi u molitvi, ili pišući pisma svojim
prijateljima. Dok je Ana, ako izveštaji ne lažu, nehajno prošetala kroz
poslednje svoje prepodne, radeći sve ono što je oduvek običavala: otišla
do teniskih igrališta, gde se kladila na ishod mečeva. U pozni
prepodnevni čas, došao joj je glasnik i zamolio je da se pojavi pred
državnim savetom, koji zaseda u odsustvu Njegovog veličanstva; i u
odsustvu prvog sekretara, koji je zauzet drugde. Članovi saveta su joj
rekli da će biti optužena za preljubu s Henrijem Norisom i Markom
Smitonom; i još jednim gospodinom, koji će do daljeg ostati
neimenovan. Ona mora u Kulu, tamo će biti nastavljen postupak protiv
nje. Ana se držala, kako mu je Ficvilijam kasnije pričao, surevnjivo i
osiono. Ne možete kraljici da sudite, rekla je. Ko je ovde merodavan
mene da izvodi pred sud? Ali onda, kad su joj rekli da su Mark i Henri
Noris dali iskaze, briznula je u plač.

Iz sobe u kojoj zaseda državni savet otpratili su je potom do njenih
odaja, da ruča. U dva sata, zaputio se tamo i on, Kromvel, u društvu
lorda kancelara Odlija; i Ficvilijam je s njima. Ljubazno lice gospodina
rizničara naboralo se od naprezanja. – Nije mi bilo drago kad sam jutros
na savetu čuo kad su joj onako otvoreno rekli da se Hari Noris

ispovedio. Meni se poverio da je voli. Nije pominjao nikakav čin.
– I, šta si ti uradio, Fic? – pita ga Kromvel. – Jesi li rekao nešto?
– Nije – kaže Odli. – Uzvrpoljio se i zagledao nekud. Nije li tako bilo,

prvi rizničaru?
– Kromvele! – To je Norfok zagrmeo, razgoneći dvorjane na buljuke;

ide pravo na njega, Kromvela. – A sad, Kromvele! Čujem da je pevač
otpevao kako si mu ti svirao. Šta si mu to uradio? Voleo bih da sam bio
tamo. Od ovoga će štampar da izbaci jednu mnogo lepu baladu. Henri
prebira po lauti, dok lautista prebira po kraljičinoj mindži.

– Ako čuješ da se pojavio takav neki štampar – kaže Kromvel – samo
mi reci, i zatvoriću mu radnju.

– More, saslušaj ti mene, Kromvele – veli Norfok. – Ne pada mi na
pamet da dozvolim da ta vreća kostiju upropasti moju plemenitu kuću.
Ako se ona ponašala nedolično, teret za to ne smeju da snose
Hauardovi, već jedino Bolenovi. A ja ne želim da smaknete Viltšira.
Samo mu oduzmite tu glupavu titulu. Monsenjer, daj, boga ti. –
Vojvoda, sav čio, pokazuje zube. – Hoću da ga vidim uniženog, posle
svih ovih godina razmetanja. Setićeš se da nikada nisam bio pristalica
ovoga braka. Ne, Kromvele, ti si bio za taj brak. Vazda sam upozoravao
Henrija Tjudora na njenu narav. Možda će ga ovo naučiti da mu je
ubuduće bolje da sluša mene.

– Milorde – kaže Kromvel – imate li nalog?
Norfok maše parčetom pergamenta. Oni ulaze u Anine odaje, njena
posluga upravo umotava veliki stolnjak, dok ona sedi pod kraljevskim
baldahinom. Na sebi ima grimizni baršun i okreće – ona, vreća kostiju –
ono savršeno ovalno lice, kao od slonovače, prema njima. Ne bi se reklo
da je išta pojela; u prostoriji vlada teskobna tišina, napor se vidi na
svakom licu. Članovi saveta moraju da sačekaju dok se ne završi sa
umotavanjem stolnjaka, dok se ne popakuje rublje, dok se na doličan
način ne ukaže poštovanje.
– Došao si, znači, ujače – kaže ona. Glas joj je tanušan. Pozdravlja ih,
jednog po jednog. – Lorde kancelaru. Gospodine rizničaru. – Ostali
članovi saveta tiskaju se iza njih. Mnogi su, čini se, maštali o ovom
trenutku; maštali kako će ih Ana preklinjati na kolenima. – Milorde
Oksforde – kaže ona. – i Vilijame Sandise. Kako ste, ser Vilijame? – Kao

da je ovo umiruje, što im se svima obraća po imenu. – I vi, Kremijele. –
Nagne se napred. – Znate, ja sam vas stvorila.

– I on je stvorio tebe, gospođo – odbrusi joj Norfok. – i budi uverena
da se kaje zbog toga.

– Ali ja sam prva zažalila – kaže Ana. Smeje se. – Meni je, sem toga,
više žao.

– Jesi li spremna? – pita Norfok.
– Ne znam kako da budem spremna – kaže ona jednostavno.
– Samo pođi sa nama – kaže on; on, Kromvel. Pruža joj ruku.
– Radije ne bih išla u Kulu. – Isti tanušan glasić, u kojem nema
ničega sem pristojnosti. – Radije bih išla da vidim kralja. Zar ne možete
da me odvedete u Vajthol?
Odgovor i sama zna. Henri se nikad ne oprašta. Svojevremeno je,
jednog letnjeg dana, po žezi, odjahao iz Vindzora i ostavio Katarinu za
sobom; nikada je više nije video.
– Svakako me, gospodo, nećete odvesti ovakvu kakva sad pred
vama stojim? Nemam ništa od svojih stvari, ni presvlaku nemam, a i
bio bi red da uz mene budu moje žene.
– Odeća će vam biti doneta – kaže Kromvel. – I dobićete žene da
vam služe.
– Radije bih povela svoje dvorkinje.
Ljudi razmenjuju poglede. Ona, izgleda, ne zna da su upravo te
žene i svedočile protiv nje, žene koje se sjate oko prvog sekretara gde
god on mrdnuo, i jedva čekaju da mu kažu šta god on želeo da čuje,
očajnički nastojeći da zaštite same sebe. – Pa, ako već ne mogu sama da
biram... onda bar nekog od mog osoblja. Da zadržim svoje
domaćinstvo.
Fic se nakašljava. – Gospođo, vaše osoblje će biti raspušteno.
Ona se trgne. – Kremijel će im naći zaposlenje – kaže ona vedro. –
Ume on sa slugama.
Norfok podgurkuje lorda kancelara. – Zato što je odrastao s njima, a?
– Odli okreće lice u stranu; on je uvek uz Kromvela.
– Mislim da neću poći ni sa jednim od vas – kaže ona. – Poći ću sa
Vilijamom Poletom, ako je on voljan da me otprati, zato što ste me na
jutrošnjem savetu svi korili, samo je Polet bio pravi džentlmen.

– Tako mi boga – cereka se Norfok – s Poletom, je li? More, ima da te
do’vatim podruku pa te odvučem na brod sa sve dupetom u vazduhu!
Je l’ to hoćeš?

Svi članovi saveta, kao jedan, okreću se prema njemu i mrko ga
gledaju. – Gospođo – kaže Odli – budite uvereni da ćemo se prema
vama ophoditi kako dolikuje vašem statusu.

Ona ustaje. Skuplja svoju grizmiznu suknju, podiže je, sva
prefinjena, kao da je ne čeka hod po običnoj zemlji. – Gde je moj lord
brat?

Poslednji put viđen je u Vajtholu, kažu joj: što je istina, mada su u
međuvremenu možda već poslati stražari po njega. – A moj otac,
Monsenjer? To mi, eto, nije jasno – kaže ona. – Zašto Monsenjer nije
ovde, sa mnom? Zašto ne sedi s vama, gospodo, i ne reši ovo?

– Nema sumnje da će kasnije i on da se priključi. – Lord kancelar
maltene prede. – Sve će biti obezbeđeno, samo da vama bude udobno.
Sve je udešeno.

– Udešeno, ali na koliko dugo?
Niko joj ne odgovara. Ispred njenih odaja čeka je Vilijam Kingston,
upravnik Kule. Kingston je ogroman čovek, građen kao i kralj; naoko
plemić, samom svojom službom, a i spoljašnjim izgledom, uliva strah i
u srca najjačih ljudi. Seća se Kromvel Volsija, kad je Kingston otišao na
selo da ga hapsi; kardinala izdale noge, morao čovek da sedne na
sanduk da se povrati. Nije Kingstona ni trebalo dovoditi, došapne on
Odliju, mogli smo sami da je odvedemo. A Odli mrmlja: – Mogli smo,
svakako; ali zar ne mislite, prvi sekretaru, da i vi sami izgledate
dovoljno zastrašujuće?
Zadivljen je lakoćom s kojom lord kancelar to govori dok izlaze na
svež vazduh. Na kraljevom pristaništu, glave kamenih životinja plivaju
u vodi, kao i obličja ljudi, džentlmena čije konture razbijaju talasići, i u
vodi izvrnutu kraljicu, što treperi kao plamičak u staklu oko njih, pleše
blago popodnevno sunce, odnekud izvire ptičji poj Kromvel pomaže
Ani da se popne u baržu, pošto se čini da Odli ne želi da je dodirne, a
ona se sklanja podalje od Norfoka; i, kao da čita misli njemu, Kromvelu,
šapatom progovara: – Kremijele, Volsija mi nikada niste oprostili. –
Ficvilijam ga okrzne pogledom, promrmlja nešto što ovaj ne uspeva da

razume. Fic je svojevremeno bio kardinalov miljenik, i možda je obojici
isto na pameti: sada Ana Bolen zna kako je to kad te isteraju iz kuće i
povezu rekom, a ceo tvoj život odmiče sve dalje i dalje od tebe, sa
svakim zamahom vesala.

Norfok zauzima mesto prekoputa svoje sestričine, mršti se i cokće. –
Vidiš? Vidiš sad, gospođo! Vidiš šta biva kad odbaciš porodicu?

– Reč „odbaciš” nije, držim, odgovarajuća – kaže Odli. – Teško je reći
da je ona tako postupila.

Kromvel mu uputi jedan mračan pogled. Zamolio ih je sve za
diskreciju što se tiče optužbi protiv njenog brata Džordža. Ne bi želeo
da Ana sad počne da mlati oko sebe i obori nekoga s barže. Kromvel se
povlači u sebe. Posmatra vodu. U njihovoj pratnji je nekoliko stražara s
halebardama, i on se divi svakoj finoj oštrici sekire, i reskom njihovom
odsjaju. Gledano iz oružarskog ugla, troškovi proizvodnje tih halebardi
iznenađujuće su mali. Ali one su, kao ratno oružje, verovatno već otišle
u istoriju. Kromvel razmišlja o Italiji, o bojnom polju, o jurišu, s kopljem
nagotovs. U Kuli se nalazi barutana, i on voli da ode tamo i
porazgovara s vatrogascima. Ali možda bi to trebalo ostaviti za neki
drugi dan.

– Gde je Čarls Brendon? – pita Ana. – Sigurno mu je žao što ne može
ovome da prisustvuje.

– Pretpostavljam da je kod kralja – kaže Odli. Okreće se prema
Kromvelu, pa će šapatom: – I da mu truje mozak protiv tvog prijatelja
Vajata. Tu ste vi obavili posao, prvi sekretaru.

Kromvelov pogled uprt je u drugu obalu. – Vajat je i previše dobar
da bismo ga izgubili.

Lord kancelar šmrkće. – Stihovi ga neće spasti. Doneće mu, štaviše,
prokletstvo. Znamo da piše u zagonetkama. Ali mislim da će kralj u
jednom trenutku proceniti da su te zagonetke rešene.

Kromvel ne misli tako. Postoje tako fine šifre, šifre koje mogu da
promene čitavo značenje u samo pola reda, ili u jednom jedinom slogu,
ili u jednoj pauzi, cezuri. On se ponosio time, i ponosiće se time, da
Vajatu ne postavi nijedno pitanje koje će ga naterati u laž, a da mu opet
ostavi mogućnost da nešto prikrije. I Ana je trebalo da prikrije nešto,
tako mu je ledi Rokford objasnila: prve noći koju je provela s kraljem,

trebalo je da glumi devicu, da legne sva ukočena i plače. – Ali, ledi
Rokford – usprotivio joj se on – svaki muškarac bi, suočen s takvim
strahom, mogao da zakaže. Nije kralj silovatelj.

O, pa dobro onda, rekla je tada ledi Rokford. Trebalo je barem da
mu laska. Trebalo je da se ponaša kao žena koja se prijatno iznenadila.

Nije uživao u ovoj temi; u tonu Džejn Rokford prepoznao je tu
čudnovatu žensku okrutnost. One se bore s jadnim oružjem koje im je
Bog poverio – inatom, lukavstvom, umećem obmane – i sva je prilika da
u razgovorima koje vode između sebe zalaze u područja gde nijedan
muškarac ne bi kročio. Kraljevo telo je bezgranično, rastegljivo, kao i
država njegova; to je ostrvo koje samo sebe gradi, ili samo sebe nagriza,
dok tkivo njegovo spiraju vode slane i hladne; ono ima svoje obale, svoj
polder48, močvarne predele, osvojene rubove; svoje plimske talase,
oticanja i izlivanja, kaljuge koje uranjaju i izranjaju iz razgovora
Engleskinja, mračna blatišta u koja bi samo sveštenici smeli da zalaze, s
bakljama od rogoza u rukama.

Na reci duva hladan vetrić; nedelje nas još dele od leta. Ana gleda u
vodu. Onda podigne pogled i kaže: – Gde je nadbiskup? Kranmer će me
braniti, kao i svi moji biskupi, oni mi ta mesta i duguju. Dovedite mi
Kranmera, i on će se zakleti da sam dobra žena.

Norfok se nagne bliže i progovori joj u lice. – Biskup bi te pljunuo,
sestričino.

– Ja sam kraljica, i ako mi naudite, kletva će pasti na vas. Neće biti
kiše dok me ne pustite na slobodu.

Ficvilijam tiho jekne. Lord kancelar kaže: – Gospođo, i dovele su vas
ovamo te budalaste priče o kletvama i činima.

– O? Ja mislila da ne valjam kao žena, a vi sad kažete da sam i
veštica?

– Sami ste pomenuli kletve, nismo mi – kaže Ficvilijam.
– Ništa vi meni ne možete. Zakleću se da govorim istinu, i kralj će
me saslušati. Nikakvih svedoka vi protiv mene i nemate. Ne znate čak
ni za šta da me optužite.
– Da te optužimo? – kaže Norfok. – A što bismo te uopšte optuživali,
pitam se ja. Mogli bismo lepo da si prištedimo truda, i samo te gurnemo

ovde, da se udaviš.
Kraljica se sva skupila. Šćućurila se, samo da se skloni što dalje od

ujaka, i sva se smanjila, kao da je dete.
Dok barža pristaje na kraljevom pristaništu, Kromvel ugleda

Kingstonovog zamenika, Edmunda Volsingama, koji motri na reku; sa
njim razgovara Ričard Rič. – Buđelaru, šta ćeš ti ovde?

– Pomislio sam da ću vam možda zatrebati, gospodine.
Kraljica iskorači na suvo tlo, hvata Kingstona za ruku. Volsingam joj
se klanja. Uzrujan je, očigledno; osvrće se oko sebe, pita se kojem bi od
savetnika trebalo da se obrati. – Da opalimo iz topa?
– Takav je običaj – kaže Norfok – zar ne? Kad dolazi neka viđenija
osoba, a na kraljevo zadovoljstvo. A ona jeste viđena, valjda?
– Da, ali kraljica... – progovara čovek.
– Opalite iz topa – zahtevnim tonom će Norfok. – Nek znaju
Londonci.
– Mislim da već znaju – kaže Kromvel. – Zar ih nije milord video
kako trče duž obala?
Ana podiže pogled, osmotri isklesan kamen iznad glave, uzane
prozore i rešetke. Nema ljudskih lica, samo lepet gavranovih krila, i glas
gavranov u visini, zaprepašćujuće sličan ljudskom. – Je l’ tu Hari Noris?
– pita ona. – Zar nije skinuo ljagu s moga imena?
– Bojim se da nije – kaže Kingston. – Ni sa vašeg ni sa svog.
Nešto se dešava Ani u tom trenutku, nešto što kasnije on, Kromvel,
neće moći do kraja da shvati. Ona kao da se rastače, kao da klizi iz
njihovih ruku, iz Kingstonovih i njegovih šaka, kao da se pretvara u
tečnost i izmiče im, a onda se ponovo zbira u žensko obličje, koje
červoronoške leži na kaldrmi, zabačene glave, i rida.
Ficvilijam, lord kancelar, pa čak i njen ujak, uzmiču; Kingston se
namrgodio, zamenik njegov vrti glavom, Ričard Rič je vidno potresen.
On, Kromvel, saginje se – pošto niko drugi neće to da uradi – i pomaže
joj da se osovi na noge. Laka je kao pero i, dok je on pridiže, vapaj se
otima iz njenih grudi, kao da neko vreme nije mogla da diše. Ućutavši,
oslanja se na njegovo rame, privija se uz njega; kao napregnuta
saučesnica, spremna za ono sledeće što će njih dvoje uraditi zajedno, a
to je – da ubiju nju.

Dok se okreću natrag, ka kraljevskoj barži, Norfok se prodere: – Prvi
sekretaru? Trebalo bi da vidim kralja.

– Avaj – kaže Kromvel, kao da mu je zaista žao; avaj, to neće biti
izvodljivo.

– Njegovo veličanstvo zatražilo je mir i osamu. I vi biste, svakako,
milorde, u datim okolnostima tražili isto.

– U datim okolnostima? – ponavlja Norfok. Vojvoda je zanemeo, i
potrajaće to barem jedan minut, dok lagano uplovljavaju u centralni
kanal Temze; i mršti se vojvoda, bez sumnje razmišlja o sopstvenoj
zlostavljanoj ženi, i izgledima da i ona zastrani. Najbolje je na sve to
prezrivo frknuti, proceni vojvoda, pa će: – Da kažem ja vama nešto, prvi
sekretaru, znam da ste vi u prijateljskim odnosima s mojom
vojvotkinjom, pa šta s tim u vezi mislite? Kranmer može da nam poništi
brak, i ona je vaša, na „izvol’te”. Šta, nećete je? Dobili biste je s
posteljinom i jahaćom mazgom, a inače ne jede mnogo. Ja ću da vam
dajem četrdeset šilinga godišnje, i – evo ruke.

– Obuzdajte se, milorde – žustro će Odli. Primoran je da posegne za
poslednjim pribežištem: – Setite se svojih predaka.

– Kromvel ni to ne može – keseri se vojvoda. – Poslušaj ti mene,
Nevaljša. Ako kažem da hoću da vidim Tjudora, nema tog kovačevog
sina koji će mi reći da ne mogu.

– On može da vas okuje, milorde – kaže Ričard Rič. Nisu ni primetili
kad se Rič ukrcao. – Možda mu dođe, tako, da vam izlupa i preoblikuje
glavu. Vi i ne slutite kakvim je umećima vičan prvi sekretar.

Uhvatila ih je nekakva vrtoglavica, kao reakcija na grozan prizor
kojem su prisustvovali na keju. – Možda vas iskuje u nekom potpuno
drugačijem obliku – kaže Odli. – Probudite se ujutro kao vojvoda, a on
vas, do podneva, stesao na konjušara.

– Može i da vas istopi – kaže Ficvilijam. – U početku ste vojvoda, a
završite kao olovna kap.

– A možda doživiš da postaneš tronožac – kaže Rič. – Ili šarka.
Razmišlja Kromvel, moraš se smejati, Tomase Hauarde, jer ili ćeš se
smejati, ili ćeš u plamenu sagoreti; koje li će od tog dvoga biti? Ako
planeš, možemo barem vodu da sipamo po tebi. Uz grč, uz drhtaj,
vojvoda im okreće leđa ne bi li ovladao sobom: – Kažite Henriju –

progovara on. – Kažite mu da se odričem ove devojčure. Kažite mu da
je više ne smatram svojom sestričinom.

On, Kromvel, kaže: – Imaćete priliku da mu pokažete svoju odanost.
Ukoliko ovo završi na sudu, vi ćete predsedavati.

– Mislimo, makar, da će takvog postupka biti – ubacuje Rič. –
Nijednoj kraljici dosad nije suđeno. Šta kaže lord kancelar?

– Ne lažem ništa. – Odli sklapa dlanove. – Ti , Rajotesli i prvi
sekretar sve ste ovo sami završili, kako obično i biva. Samo – Kromvele,
nećete staviti erla od Viltšira među sudije?

Kromvel se osmehuje. – Njenog oca? Ne. Ne bih ja to uradio.
– A za šta ćemo optužiti lorda Rokforda? – pita Ficvilijam. – Ako će i
on biti optužen?
– Zar će trojica da ih bude za suđenje? – pita Norfok. – Noris,
Rokford i onaj violinista?
– O, ne, milorde – smireno će Kromvel.
– Ima ih još? Ako boga znate!
– Koliko je ljubavnika imala? – pita Odli, slabo prikrivši znatiželju.
– Lorde kancelaru – kaže Rič – jeste li videli kralja? Ja sam ga video.
Bled je i loše mu je od silnog naprezanja. To je, u stvari, samo po sebi
izdaja, to ako kraljevo telo pretrpi bilo kakvu štetu. I zaista, mislim da
bi se moglo reći da je šteta već naneta.
Da kerovi mogu da namirišu izdaju, Rič bi bio krvoslednik, princ
među psima tragačima.
– Otvoren sam za razne mogućnosti što se tiče optužnica protiv ove
gospođe, bilo to zbog prikrivanja izdaje, ili zbog direktnog učešća u
njoj. Ako tvrde da su samo imali uvid u zlodela drugih, moraju da kažu
ko su ti drugi, moraju nam od svoje volje, i otvoreno, reći sve što znaju;
ali ako kriju imena, neće nam biti druge nego da posumnjamo da su i
oni sami među krivcima.
Topovski prasak zatiče ih nespremne, vodom se pronosi jeza; osetiš
kako se nešto trese unutra, u kostima.

Te večeri stiže mu poruka od Kingstona iz Kule. Zapisujte sve što
ona kaže, i sve što radi, tako je rekao upravniku, a na Kingstona se –
kao savesnog, učtivog i razboritog, premda katkad nedotupavnog

čoveka – u ovakvim stvarima može osloniti. Dok su se savetnici
udaljavali od barže, Ana je upitala upravnika:

„Gospodar Kingstone, hoću li ja u tamnicu?” Ne, gospođo, uveravao
ju je on, dobićete odaje u kojima ste boravili pre krunisanja.

Tada je, prenosi Kingston, Ana počela da plače kao kiša. „To je
predobro za mene. Isuse, smiluj mi se.” Potom je klekla na kamen
molila se i ridala, tako prenosi upravnik; a onda je, što je baš bilo čudno
ili se njemu tako učinilo, prasnula u smeh.

Bez i jedne jedine reči, dodaje Kromvel pismo Rajotesliju. Ova
pročita, podigne pogled, pa progovori, ali tiho. – Šta je to ona uradila
prvi sekretaru? Možda nešto o čemu mi ni predstavu nemamo.

Kromvel ga pogleda nervozno. – Nećeš sad da počneš sa onim
pričama o vradžbinama?

– Ne. Ali... Ako kaže da nije vredna tih odaja, ona, u stvari, priznaje
krivicu. Ili bar meni to tako izgleda. Ali ne znam za šta je to kriva.

– Podsetio si me na ono što sam rekao. Kakvu istinu mi tražimo?
Jesam li rekao: celu istinu?

– Rekli ste: samo onu istinu koja može da nam posluži.
– I ponavljam to. Ali, znaš, Zovite Me, ne bi trebalo da ponavljam. Ti
brzo shvataš stvari. Dovoljno je da kažem jednom.
Veče je toplo, i on, Kromvel, sedi kraj otvorenog prozora, a društvo
mu pravi sinovac Ričard. Ričard zna kad treba da ćuti, a kada da
govori; to im je u familiji, pretpostavlja Kromvel. Prijalo bi mu još jedino
društvo Rejfa Sedlera, a Rejf je trenutno kod kralja.
Ričard podiže pogled. – Stiglo mi pismo od Gregorija.
– O , jeli ?
– Znaš kakva su Gregorijeva pisma.
– „Sunce sija. Dobro smo prošli u lovu, lepo smo se proveli. Ja sam
dobro, kako ste vi? Zasad toliko, nemam više vremena.”
Ričard klima glavom. – Ne menja se Gregori. Mada se, u stvari,
verovatno i menja. Hteo bi da dođe ovamo, kod tebe. Trebalo bi da je uz
tebe, tako on misli.
– Nastojao sam da ga poštedim svega ovoga.
– Znam. Ali možda bi trebalo da ga pustiš da se vrati. Ne možeš
prema njemu zauvek da se odnosiš kao prema detetu.

Kromvel se zamislio. Ako njegov sin već treba da se navikava na rad
u kraljevoj službi, onda bi trebalo da sazna i šta sve ta služba
podrazumeva.

– Možeš sada da ideš – kaže on Ričardu. – Možda sednem da mu
pišem. Ričard sačeka trenutak, pa zatvori za sobom vrata, prekinuvši
priliv noćnog vazduha. Sa one strane vrata čuje se opet njegov glas dok,
blagim tonom, izdaje naredbe: donesite mom stricu krzneni ogrtač,
možda mu pritreba, i još svetla mu unesite. Ponekad se iznenadi kad
shvati da neko brine za njega, brine toliko da misli čak i o njegovoj
udobnosti; ne računajući u to njegove sluge, koje su za to plaćene. Pita
se kako li se kraljica snašla, u svom novom okruženju u Kuli; služiće je
tamo, pored ostalih, ledi Kingston, i mada se Kromvel potrudio da je
tamo dvore žene iz porodice Bolenovih, možda to i nisu baš one koje bi
Ana sama odabrala. Sve su to žene iskusne, koje će znati odakle duva
vetar.

Osluškivaće pažljivo i suze i smeh, i sve reči kao: „Ovo je predobro
za mene.”

Kromvelu se čini da on razume Anu, baš kao što je Rajotesli ne
razume. Kad je rekla da su kraljičine odaje previše dobre za nju, nije
time htela da prizna krivicu, već da kaže istinu: ja toga nisam vredna, a
nisam vredna zato što sam izneverila. U jednoj jedinoj stvari u kojoj sam
bila rešena da uspem, sa ove strane spasenja: da osvojim Henrija i da ga
zadržim. Preotela joj ga je Džejn Simor, i nema tog suda koji bi joj sudio
oštrije nego što će ona samoj sebi. Otkako ju je Henri juče ostavio i
odjahao, ona je ovde kao neki uljez, nalik detetu ili dvorskoj ludi, osoba
obučena u kraljičinu odoru kojoj je sad i naloženo da živi u kraljičinim
odajama. Zna ona da je preljuba greh, a izdaja zločin, ali to što je na
gubitničkoj strani – tek je to najveća njena greška.

Ričard promoli glavu, kaže: – To pismo, da ti ga ja napišem? Da
prištediš oči?

– Ana je mrtva u sopstvenim očima – kaže Kromvel. – S njom više
nećemo imati problema.

Zamolio je kralja da se drži svojih privatnih odaja, i da prima što je
manje ljudi moguće. Strogo je naložio stražarima da ne puštaju nikakve

molioce, bili muškog ili ženskog roda. Ne želi on, Kromvel, da kralja
zatruju pričama, kao što bi moglo da se desi; ne želi da Henrija
ubeđuju, da mu se umiljavaju, da ga skreću s pravog puta. Henri je,
reklo bi se, voljan da mu se povinuje. Poslednjih godina kralj se sve više
povlači iz javnosti; u prvo vreme zato što je želeo da bude sa
konkubinom Anom, a potom da bi se sklonio od nje. Iza njegovih
privatnih odaja nalaze se tajne sobe; ponekad, kad ga smeste u njegovu
veliku postelju, i postelju blagoslove, i kad se sveće pogase, on skloni
perinu od damasta, sklizne s madraca, i otabana do tajne sobe, gde se
uvuče u drugi, neslužbeni krevet, i tamo spava kao normalan čovek,
nag i sam.

I upravo u prigušenoj tišini tih tajnih odaja, po čijim zidovima vise
tapiserije s motivima Pada Čovekovog, kaže njemu kralj: – Kranmer je
poslao pismo iz Lambeta. Pročitaj mi ga, Kromvele. Ja sam ga jednom
pročitao, ali daj, pročitaj mi ga ti još jedanput.

Kromvel uzima papir. Može, prosto, da oseti kako se Kranmer
smanjuje dok ga piše, u nadi da će se mastilo razmrljati i reči postati
nečitke. Bio je u milosti kraljice Ane, i Ana ga je slušala, i založila se za
jevanđelje; Ana ga je i iskoristila, ali Kranmer to nije uviđao. – „U takvoj
sam zabuni”, piše on, „da mi je um u istinskom čudu; jer nikada ni o jednoj
zeni nisam mislio tako dobro kao o njoj.”

Henri ga prekida. – Vidiš kako nas je sve obmanula.
– „... što me navodi na pomisao”, čita dalje Kromvel, „da ona zapravo ne
bi mogla biti kriva. A opet, mislim da ni Vaša visost ne bi išla tako daleko u
ovom slučaju da ona zaista nije kriva. “
– Čekaj samo da čuje sve – kaže Henri. – Nikad ništa slično čuo nije.
U najmanju ruku, nadam se da nije. Mislim da takav primer na svetu
nikada nije viđen.
– „Držim sada da Vaša milost najbolje zna da sam ja, uz Vašu milost, bio
najprivrženiji njoj od svih živih bića...”
Henri ponovo upada. – Ali videćeš šta će sad da kaže: ako ona jeste
kriva, trebalo bi je kazniti bez milosti, drugima za primer. Kad pogleda
sad kako sam je ja stvorio ni iz čega... A dalje kaže: da niko kome je
jevanđelje u srcu neće prema njoj osetiti milost, već mržnju.
Kranmer dodaje: „ Otuda verujem da Vaša milost ubuduće neće manje

polagati na istinu jevanđelja nego što je to činila pre, budući da naklonost Vaše
milosti prema jevanđelju nije bila rukovođena samo osećanjima prema ženi, već
revnošću prema istini.”

On, Kromvel, odlaže pismo. Ovim je, čini se, sve rečeno. Ona ne
može biti kriva. A opet, mora biti kriva. Mi, braća njena, odbacujemo je.

– Gospodaru, ako vam treba Kranmer, pošaljite po njega – kaže on. –
Mogli biste da utešite jedan drugoga, a možda i zajedno da pokušate
da shvatite sve ovo. Reći ću vašim ljudima da ga puste. Izgledate kao
da vam je potreban svež vazduh. Siđite do tajnog vrta. Niko vam neće
smetati.

– Ali nisam video Džejn – kaže Henri. – Želim da mi je pred očima.
Možemo li nekako da je dovedemo ovamo?

– Ne još, gospodaru. Sačekajte dok ceo posao ne odmakne malo.
Svašta se priča po ulicama, ima naroda koji bi da je vidi, već su spevali
balade, podsmevaju joj se.

– Balade? – Henri je preneražen. – Otkrij ko ih sve piše. Ti moraju biti
strogo kažnjeni. Ne, u pravu si, ne smemo da dovodimo Džejn dok se
vazduh ne raščisti. Nego, otiđi do nje, Kromvele. Hoću da joj odneseš
jedan poklon. – Iz papira vadi majušnu, draguljima ukrašenu knjigu;
takve knjige žene drže za pojasom, vezane za zlatan lanac. – Pripadala
je mojoj ženi – kaže kralj. A onda se ispravlja i, postiđen, pogleda u
stranu. – Katarini je pripadala, htedoh reći.

Kromvel ne želi da traći vreme na putovanje do Sarija, gde živi
Kerju, ali izgleda da će morati. Reč je o kući skladnih proporcija,
sazidanoj pre tridesetak godina, sa osobito raskošnom velikom
dvoranom, koja je mnogoj gospodi poslužila kao uzor dok su gradili
svoje kuće. Kromvel je tu već dolazio, svojevremeno, s kardinalom.
Izgleda kao da je u međuvremenu Kerju doveo Italijane da mu
preurede vrtove. Baštovani skidaju slamnate šešire u znak pozdrava.
Stazice su divne sad, u rano leto. Iz velikog kaveza čuje se cvrkut ptica.
Trava je podšišana, liči na baršunast tepih. Kamenim očima nimfe
posmatraju Kromvela.

Sada, kad se ceo posao kreće u jednom, i samo jednom pravcu,
Simorovi su počeli da podučavaju Džejn kako da se ponaša kao kraljica.

– Kako se radi sa vratima – kaže Edvard Simor. Džejn ga gleda,
žmirka. – Pridržiš sebi vrata, pa samo klizneš kroz njih.

– Rekao si mi da budem diskretna. – Džejn obara pogled, da mu
pokaže šta diskrecija znači.

– A sad, izađi iz sobe – kaže Edvard. – Pa se vrati unutra. Kao
kraljica, Džejn.

Džejn se iskrada napolje. Vrata škripe za njom. Pogledaju se, ona i
Edvard. Vrata se otvaraju. Nastaje duga pauza – tako i treba, kraljevska
pauza. Na vratima i dalje nikog nema. A onda se pojavljuje Džejn,
pomalja se mic po mic.

– Je l’ sad bolje?
– Znaš šta ja mislim? – kaže Kromvel. – Mislim da ubuduće Džejn
neće sama otvarati vrata, pa nije ni bitno.
– A ja sam mnjenja – na to će Edvard – da skromnost može i da
dosadi. Pogledaj me, Džejn. Hoću da ti vidim izraz lica.
– A šta te navodi na pomisao – promrmlja Džejn – da ja želim da
vidim izraz tvog?
Na spratu se okupila cela porodica. Dva brata, razboriti Edvard i
uvek nagli Tom. Poštovanja dostojni ser Džon, matori jarac. Ledi
Mardžeri, nekad lepotica na glasu, o kojoj je Džon Skelton
svojevremeno zabeležio: „Dobre ćudi, učtiva i krotka”, tako ju je opisao.
Krotkost se danas ne vidi: na njenom licu ogleda se jarost likovanja, baš
kao kod žene koja je uspela da iscedi uspeh iz života, s tim što joj je za
to bilo potrebno još malo pa šezdeset godina.
Bes Simor, obudovela sestra, ulazi kao na krilima. U rukama drži
paket umotan u laneno platno. – Prvi sekretaru – kaže ona, s
poštovanjem. A onda se obrati bratu: – Evo ti, Tome, drži ovo. Sedi,
sestro.
Džejn seda na stolicu. Izgleda kao da će svaki čas neko da joj doda
tablicu i početi da je uči abecedu. – A sad – kaže Bes. – Da se oprostimo
od ovoga. – Na trenutak, izgleda kao da će da napadne sestru;
energičnim pokretom obe ruke, strgne joj s glave kapu u obliku
polumeseca, skine joj i veo, pa sve to natrpa u pripravne majčine ruke.
Džejn s belom kapicom na glavi izgleda kao da je naga i u bolovima,
a lice joj je tako majušno i bledo kao da viri iz bolesničke postelje. – I

kapicu skini, pa sve iz početka – zapoveda Bes. Ona vuče u čvoriće
upetljanu traku ispod sestrine brade. – Šta si to uradila s ovom trakom,
Džejn? Izgleda kao da si je sisala. – Ledi Mardžeri odnekud vadi
makaze za vez. Jedno „štrić”, i Džejn je slobodna. Njena sestra joj hitro
skida kapu s glave, i Džejnina svetla kosa, nalik tanušnom zraku
svetlosti, rasipa joj se po ramenu. Ser Džon se nakašljava i skreće pogled
u stranu, licemer stari: kao da je video nešto nedopustivo za muškarca.
Kosa je samo na tren uživala u slobodi pre nego što će je ledi Mardžeri
pokupiti i umotati oko ruke, tako neosetljivo kao da mota klupko vune;
Džejn se mršti dok joj ova podiže kosu sa potiljka, mota je i ututkava
ispod nove, kruće kape. – Ovde ćemo pribadaču da stavimo – kaže Bes.
Ona radi, sva se unela. – Elegantnije je, ako možeš da podneseš.

– Ni meni se te trake nikad nisu sviđale – primeti ledi Mardžeri.
– Hvala ti, Tome – kaže Bes, pa uzima onaj paket. Skida omot. –
Kapa bolje da se stegne – procenjuje ona. Majka prstima hvata tamo
gde joj je rečeno, pa ponovo kači pribadaču. Trenutak kasnije, kutija od
tkanine puna je Džejnine kose. Ona podiže pogled, kao da traži pomoć,
pa bekne, jedva čujno, kad se žičani ram zarije u kožu glave. – Pa,
iznenadila si me – kaže ledi Mardžeri. – Veća ti je glava nego što sam
mislila, Džejn. – Bes prilježno radi na savijanju žice. Džejn mora da sedi
i da ćuti. – Biće dobro – kaže ledi Mardžeri. – Malčice je komotnija.
Gurni je nadole. Izvrni krajeve. U nivou brade da bude, Bes. Tako je
stara kraljica volela. – Odmiče se da dobro osmotri kćerku, zatočenu u
starinskoj engleskoj kapi49, kakve se ne nose otkako se Ana pojavila.
Ledi
Mardžeri cokće i pomno proučava kćerku. – Nakoso – izjaviće
konačno.
– To je, mislim, Džejn – kaže Tom Simor. – Ispravi leđa kad sediš,
sestro.
Džejn oprezno opipava glavu, kao da bi cela ta konstrukcija mogla
da bude vrela. – Ne diraj to – brecne se njena majka. – Nosila si je i pre.
Navići ćeš se već.
Bes odnekud vadi fini crni veo. – Sedi mirno. – Počinje da ga kači
pribadačama za zadnji deo kutije, potpuno se udubila u posao. Uh, to je
moj vrat, kaže Džejn, a Tom Simor se hladno nasmeje; setio se neke

svoje šale, odveć neumesne da bi je podelio sa drugima, ali nije teško
pretpostaviti o čemu je reč. – Žao mi je što smo vas zadržali, prvi
sekretaru – kaže Bes – ali mora ovo da joj bude kako treba. Ne smemo
dozvoliti da se kralj, kad je ugleda, seti... znate već koga.

Samo ti pripazi, pomisli Kromvel s nelagodom; tek su četiri meseca
prošla otkako je Katarina umrla, možda kralj ne želi ni na nju da ga
podsećaju.

– Imamo još nekoliko različitih ramova na raspolaganju – obraća se
Bes svojoj sestri – pa ako stvarno ne možeš ovo da držiš na glavi,
možemo sve da skinemo i da probamo ponovo.

Džejn je zažmurila. – Moći ću, sigurna sam.
– Kako ste ih samo tako brzo nabavili? – pita Kromvel.
– Već su bile tu, samo su sklonjene – kaže ledi Mardžeri. – U
sanduke. A posklanjale su ih žene kao što sam ja, žene koje su znale da
će te stvari opet nekome zatrebati. Nećemo više gledati francusku
modu, bar ne godinama, ako bog da.
– Kralj joj je poslao dragulje – kaže stari ser Džon.
– Stvari koje La Ana nije koristila – kaže Tom Simor. – Ali sve će joj to
uskoro biti dopremljeno.
– Ne verujem – kaže Bes – da će Ani te stvari biti potrebne u
manastiru. Džejn ovlaš podigne pogled; i sada to čini, pogleda braću u
oči, pa opet skreće pogled u stranu. Uvek se ljudi iznenade kad čuju
njen glas, tako tih, tako neuvežban, taj ton koji je u potpunoj suprotnosti
sa onim što ona ima da kaže. – Nije mi jasno kako bi manastir tu mogao
da pomogne. Prvo će Ana tvrditi da nosi kraljevo dete. Onda će on
morati da je sačeka, iako rezultata neće biti, kao što ga nikada i nema.
Posle toga će ona smisliti načine da ponovo odugovlači. A u
međuvremenu niko od nas neće biti bezbedan.
– Usuđujem se reći da ona zna Henrijeve tajne – kaže Tom. – I da bi
mogla da ih proda svojim prijateljima Francuzima.
– Ne bih rekao da su joj oni prijatelji – kaže Edvard. – Više svakako
nisu.
– Ali ona će i to probati – kaže Džejn.
Kromvel ih gleda dok zbijaju redove; fina stara engleska porodica. –
Da li biste vi – pita on Džejn – učinili sve što možete samo da uništite

Anu Bolen? – U njegovom tonu nema prekora; samo zanima čoveka.
Džejn se premišlja; ali nakratko. – Niko nije radio na tome da ona

propadne. Niko za to nije kriv. Sama je sebe upropastila. Ne možeš da
radiš stvari koje je radila Ana Bolen i da doživiš starost.

Mora malo da prouči Džejn sada, i taj izraz na njenom potuljenom
licu. Dok se Henri udvarao Ani, ona je na svet gledala otvoreno, brade
blago podignute, onim plitko usadenim očima nalik jezerima tame
spram tinjajućeg sjaja njene puti. Za Džejn je, međutim, sasvim
dovoljan i jedan kratak, upitan pogled, a onda obara oči. Izraz tog lica je
povučen, zamišljen. Viđao je Kromvel to i ranije. Gleda on slike već
četrdeset godina. Dok je još bio mali, pre nego što je pobegao iz
Engleske, gledao je pičku koja zjapi, kredom nacrtanu na zidu, ili sveca
pljosnatih očiju, koga je proučavao zevajući u toku nedeljne mise. U
Firenci su, međutim, veliki majstori slikali device srebrnih lica, stidljive,
kolebljive, sa sudbinom što teče kroz unutrašnjost tela, nalik usporenom
zbrajanju koje se odvija u krvi; pogledi tih devica behu okrenuti ka
unutra, ka prizorima patnje i slave. Da li je Džejn videla takve slike?
Moguće je da su veliki majstori crpeli teme iz života, da su umeli da
razrade lice neke tek verene devojke, neke neveste koju rođak vodi ka
crkvenim vratima? Francuska kapa, engleska kapa, nije to dovoljno. Da
može sasvim da pokrije lice, Džejn bi i to uradila, i sakrila tako svoje
proračune od sveta.

– Dobro sad – kaže on. Neugodno mu je što ponovo skreće pažnju na
sebe. – Došao sam ovamo zato što me je kralj poslao da donesem ovaj
poklon.

Poklon je umotan u svilu. Džejn podiže pogled dok ga prevrće u
rukama. – Jednom ste mi već, gospodar Kromvele, uručili jedan poklon.
A za sve ovo vreme niko mi ništa nije dao. Budite sigurni da ću
upamtiti to, za dane kad bude u mojoj moći da učinim nešto za vas.

Taman na vreme da se namršti na ove reči, ulazi ser Nikolas Kerju.
Ne stupa on u prostoriju kao što to čine obični ljudi, već se dokotrljava,
kao neka opsadna mašina koju prevoze na zastrašujućoj, zahuktaloj
napravi; a sad, dok zastaje pred Kromvelom, izgleda kao da bi ga rado
bombardovao. – Čujem za te neke balade – kaže on. – Zar ne možeš to
da suzbiješ?

– Nema u njima ničeg ličnog – kaže Kromvel. – Samo je neko
podgrejao stare klevete iz vremena kad je Katarina bila kraljica, a Ana
pretendentkinja.

– Taj i ovaj slučaj nisu ni po čemu slični. Ova čedna gospa, i ta... –
reči izdaju Kerjua; i zaista, kako njen pravni status nije rešen, a optužbe
još nisu sročene, teško je reći šta je zapravo Ana. Ako je izdajnik, onda
je, s obzirom na predstojeću sudsku presudu, praktično već pokojna;
mada u Kuli, kako Kingston izveštava, Ana prilično dobro jede, i smeje
se, kao Tom Simor, nekim samo njoj znanim šalama.

– Kralj prerađuje stare pesme – kaže Kromvel. – Menja likove.
Tamnokosa gospa je otpala, a sad uvodi svetlokosu. Džejn zna kako se
te stvari rade. Bila je bliska staroj kraljici. Ako jedna mala sluškinja kao
Džejn ne gaji nikakve iluzije, onda biste i vi, ser Nikolase, trebalo da se
ratosiljate svojih iluzija. Prestari ste za njih.

Džejn sedi nepomično, s poklonom, još umotanim, u rukama. –
Raspakuj to, Džejn, slobodno – kaže joj sestra blagim tonom. – Šta god
to bilo, tvoje je.

– Slušala sam prvog sekretara – veli Džejn. – Od njega može mnogo
da se nauči.

– Teško će te lekcije biti prikladne za tebe – kaže Edvard Simor.
– Ne znam. Posle deset godina u pratnji prvog sekretara, možda i ja
naučim kako da se izborim za sebe.
– Sudbina je tebi, srećom, odredila da budeš kraljica, a ne činovnica –
kaže Edvard.
– Ti si, znači, Bogu zahvalan – na to će Džejn – što sam se ja rodila
kao žensko?
– Svi mi Bogu iskazujemo zahvalnost, na kolenima, svakodnevno –
kaže Tom Simor, sa olovnom učtivošću. Novo je to za njega, da njegova
krotka sestra traži komplimente, a on ne može brzo da joj izađe u
susret. On okrzne brata Edvarda pogledom, pa slegne ramenima;
izvini, bolje nisam umeo.
Džejn raspakuje plen. Provlači lanac kroz prste; tanan je kao vlas
njene kose. Drži knjižicu na dlanu i prevrće je. Na zlatno-crnim
koricama, u emajlu, rubinima su ispisani, i međusobno isprepletani,
inicijali: „H” i „A”.

– Nemojte obraćati pažnju na to, kamenovi mogu da se zamene –
odmah će Kromvel. Džejn mu dodaje predmet. Sneveselila se; ona još ne
zna kako štedljiv ume da bude kralj, najveličanstveniji među
vladarima. Trebalo je da mi Henri skrene pažnju, pomisli on. Ispod
Aninog inicijala lepo se razaznaje slovo „K”. On dodaje knjižicu
Nikolasu Kerjuu. – Hoćeš ti da pogledaš ovo?

Vitez otvara knjižicu, ušeprtljao se s majušnom kopčom. – A – kaže.
Molitva na latinskom. Ili stih iz Biblije?

– Mogu li? – Kromvel je uzima natrag. – Ovo je Knjiga poslovica.
„Ko može naći dobru, kreposnu ženu? Njena se cena rubinima ne
meri.” Očito da se ne meri, pomisli on: tri poklona, tri žene, a zlataru
samo jednom platiš. A onda se, kroz osmeh, obrati Džejn: – Znate li koja
je ta žena koja se ovde pominje? Njeno su ruho svila i purpur, kaže
pisac. Ja bih o njoj mogao da vam ispričam mnogo više nego što stihovi
na ovoj stranici kazuju.

– Trebalo je biskup da budete, Kromvele – kaže Edvard Simor.
– Edvarde – kaže on – trebalo je da budem papa.
Kromvel se taman spremio da pođe kad ga Kerju prizove
iskrivljenim kažiprstom. O gospode bože, uzdahne Kromvel da niko ne
vidi, sad sam zaglibio, i to zato što nisam bio dovoljno ponizan. Kerju
ga izdvaja u stranu. Ali ne da bi mu pridikovao. – Princeza Meri –
šapatom će Kerju – gaji velike nade da će je otac pozvati k sebi. A gde
ćeš za kralja boljega leka i utehe u jednom ovakvom trenutku nego da
mu u dom dođe dete rođeno u pravom njegovom braku?
– Meri je bolje tamo gde je sada. Teme o kojima se ovde raspravlja,
na državnom savetu i na ulicama, nisu za uho jedne mlade devojke.
Kerju se mršti. – Možda i ima nečega u tome. Ali ona, izgleda, prima
poruke od kralja. Znamenja.
Znamenja, pomisli Kromvel; to se može udesiti.
– Ima dama i gospode na dvoru – nastavlja Kerju – koji bi bili voljni
da odjašu do nje i ukažu joj poštovanje, a ako princeza i ne bude
dovedena ovamo, svakako postoji način da se uslovi u kojima tamo
boravi malo poboljšaju? Teško da je u ovim trenucima prikladno da
bude okružena ženama iz kuće Bolenovih. Možda stara guvernanta
njena, grofica od Solzberija...

Margaret Pol? Ta usukana papistička bojna sekira? Ali nije još
kucnuo čas da se ser Nikolasu predočavaju surove istine; to može da
sačeka. – Kralj će već o tome odlučiti – kaže Kromvel ležerno. – To je
uskoporodična stvar. Znaće već on šta je najbolje za njegovu kćerku.

Noću, dok gore sveće, Henri suze roni zbog Meri. Preko dana je,
međutim, sagledava onakvu kakva jeste: neposlušnu, samovoljnu, još
nezastrašenu. Kad sve ovo dovedemo u red, kaže kralj, posvetiću punu
pažnju dužnostima koje imam kao otac. Žao mi je što smo se ledi Meri i
ja tako udaljili jedno od drugoga. Posle Ane, pomirenje će postati
moguće. Ali, dodaje on, biće to pod određenim uslovima. Na koje će,
upamti šta sam ti rekao, moja kćerka Meri pristati.

– Još nešto – kaže Kerju. – Moraš da skleptaš Vajata.

Umesto Vajata, njegovi ljudi hvataju Frensisa Brajana. Frensis dolazi
cereći se; on sebe smatra nedodirljivim. Povez za oko ukrasio je malim
smaragdom koji žmirka, što ostavlja opak utisak: jedno oko zeleno, a
drugo...

Kromvel ga gleda u oči; kaže: – Ser Frensise, koje su ti boje oči?
Mislim, oko?

– Crveno, uglavnom – kaže Brajan. – Ali trudim se da ne pijem u
vreme Uskršnjeg posta. I Božićnog posta. I petkom – dodaje žalostivo. –
Zašto sam ja ovde? Ti znaš da sam ja na tvojoj strani, zar ne?

– Samo sam te pozvao na večeru.
– I Marka Smitona si zvao na večeru. A vidi gde je on sada.
– Nisam ja taj koji sumnja u tebe – kaže Kromvel s teškim,
glumačkim uzdahom. (O, kako uživa u ser Frensisu.) – Nisam to ja, već
razni ljudi koji se pitaju kome si ti zapravo veran. A ti si, naravno,
kraljici rod.
– I sa Džejn sam u srodstvu. – Brajan je još opušten, i pokazuje to
tako što se zavalio u stolicu, a noge ispružio pod stolom. – Ne bi mi u
životu palo na pamet da će me neko saslušavati.
– Ja razgovaram sa svima koji su bliski kraljičinoj porodici. A ti si
svakako blizak, bio si s njima od ranih dana; nisi li upravo ti išao u Rim,
da ganjaš kraljev razvod, i s najboljima među Bolenovima radio za
njihovu stvar? Ali čega bi se ti sad plašio? Ti si stari dvorjanin, sve znaš.

Ako svoje znanje mudro iskoristiš, ako ga mudro s drugima podeliš,
ono može da te sačuva.

Kromvel čeka. Brajan sad sedi uspravno.
– A i ti bi sam želeo da ugodiš kralju – kaže Kromvel. – Sve što ja od
tebe tražim jeste da me uveriš da ćeš, kako bi ti to sročio, svedočiti
onoga časa kad ja to zatražim.
Mogao bi Kromvel da se zakune da iz Frensisovih pora izbija
gaskonjsko vino, ta plesniva, lepljiva stvar koju dugo već otkupljuje po
niskoj pa prodaje po visokoj ceni, i to nikom drugom nego kraljevim
podrumima.
– Gledaj, Nevaljša – kaže Brajan. – Koliko ja znam, Noris je oduvek
maštao o tome kako se bukari s njom.
– A njen brat, o čemu je on maštao?
Brajan sleže ramenima. – Nju su svojevremeno poslali u Francusku, i
njih dvoje su se upoznali kao već odrasli ljudi. Ja sam takve stvari već
viđao, zar ti nisi?
– Ne, ne bih mogao reći da jesam. Tamo gde sam ja odrastao nije bilo
incesta. Bog zna da se kod nas u zločinima i grehovima nije oskudevalo,
ali bilo je i granica koje naša mašta nikada nije prelazila.
– Viđao si i ti to u Italiji, kladim se. Samo što ponekad ljudi to vide,
ali se posle ne usuđuju da kažu šta su videli.
– Nema toga što se ja ne usuđujem da kažem – smireno će Kromvel.
– U šta ćeš se i sam uveriti. Možda moja mašta kaska za svim onim što
saznam u toku jednog dana, ali ja se upinjem iz petnih žila da sve
postignem.
– Sada, kad ona više nije kraljica – kaže Brajan – a nije, zar ne... Sad
mogu da je nazovem uspaljenom bestidnicom, jer ona to i jeste, a gde
da nađe bolju priliku nego među najrođenijima?
– Po tom rezonu – kaže Kromvel – misliš da ona to radi i s ujka
Norfokom? Ili čak i s tobom, ser Frensise? Ako je već rada svojoj rodbini.
Ti si veliki ljubavnik.
– O Isuse – kaže Brajan. – Nećeš valjda, Kromvele.
– Samo sam pomenuo, onako. Ali pošto smo u ovoj stvari na istom
stanovištu, ih bar izgleda da jesmo, hoćeš li mi učiniti jednu uslugu?
Mogao bi da odjašeš do Velikog Holingberija i pripremiš mog prijatelja