Hilari Mantel - Leseve na videlo

– Moram da idem. – Kromvel ustaje. – O, zaboravio sam da ti vratim
onaj tvoj božićni šešir.

– Možeš da ga zadržiš. – Šapui se sav skupio. – Biću u žalosti neko
vreme. Ali nemoj da ga nosiš, Tomase. Skroz ćeš da ga razglaviš.

Zovite Me Rizli dolazi pravo od kralja, s novostima u vezi sa
organizacijom sahrane.

– Kažem ja njemu, Veličanstvo, ko će dopremiti telo do Svetog
Pavla? A on će: može ona da počiva u miru i u Piterborouu, Piterborou
je staro i časno mesto, a i manje će da košta. Zapanjen sam bio. Ali se
nisam dao. Kažem ja njemu, takve stvari se rade po ustaljenom redu. I
zemni ostaci Meri, sestre Vašeg veličanstva, supruge vojvode od Safoka,
bili su izloženi u Svetom Pavlu. A ne nazivate li vi Katarinu svojom
sestrom? A on kaže, da, ali moja sestra Meri je bila kraljica,
svojevremeno je bila udata za kralja Francuske. – Rajotesli se mršti. – A
Katarina nije kraljica, tvrdi on, iako su joj i otac i majka suvereni. Kralj je
na to rekao da će joj pripasti sve ono što joj sleduje kao princezi udovi
od Velsa. I rekao je još, gde je ono kraljevsko platno što je bilo prebačeno
preko pogrebnih kola kad je Artur umro? Mora da je negde u
kraljevskoj garderobi. Moglo bi ponovo da se upotrebi.

– To ima smisla – kaže Kromvel. – Perje princa od Velsa. Ne bi ni bilo
vremena da se izatka novo. Izuzev ako je ne pustimo da ona sama lebdi
iznad zemlje.

– Čini se da je tražila petsto misa za njenu dušu – kaže Rajotesli. –
Ali ja to nisam hteo da kažem Henriju zato što čovek više ne može da
zna šta on misli danas, a šta će misliti sutra. Bilo kako bilo, oglasile se
trube. I on otišao na misu. I kraljica s njim. I to se osmehivala. A on je
nosio nov zlatan lanac.

Rajoteslijev ton ukazuje na to da je radoznao; ništa više. On Henrija
ne osuđuje.

Ričard Rič je otišao do Kimboltona da napravi popis, i već je
zapodenuo kavgu s Henrijem oko Katarinine imovine; ne što je Rič
bogzna kako voleo staru kraljicu, nego zato što voli zakon. Henri traži
njen tanjir i njena krzna, ali Rič kaže: Veličanstvo, ako se njome već
nikada niste ženili, ona je bila femme sole28, a ne femme covert29; ako joj

niste bili suprug, nemate prava na njeno vlasništvo.
Kromvel se tome od srca nasmejao. – Dobiće Henri svoja krzna –

kaže. – Rič će već naći načina da kralj zaobide prepreke, veruj mi. Znaš
šta je ona trebalo da uradi? Da spakuje ta krzna i preda ih Šapuiju. Tog
čoveka ubi hladnoća.

Stiže poruka Ani, kraljici, od ledi Meri, kao odgovor na njenu
ljubaznu ponudu da joj bude majka. Meri kaže da je upravo izgubila
najbolju majku na svetu i da joj zamena nije potrebna. Što se tiče
druženja s konkubinom njenoga oca, ona, Meri, ne bi tako unižavala
sebe. Neće se ona držati za ruke s nekim ko se pre toga hvatao za
kandže đavolove.

– Možda smo odabrali pogrešan trenutak – kaže Kromvel. – Možda
je čula za ples. I za žutu haljinu.

Meri kaže da će slušati oca sve donde dok joj to dopuštaju osećanje
časti i savest. Ali ništa više od toga. Neće davati nikakve izjave, niti
polagati zakletve koje bi podrazumevale priznanje da njena majka nije
bila udata za njenoga oca, kao ni saglasnost da je dete Ane Bolen
naslednik engleskog prestola.

– Kako se usuđuje? – kaže Ana. – Otkud joj uopšte pada na pamet
da može da pregovara? Ako je dete muško, ja znam šta će sa njom biti.
Bolje bi joj bilo da se sa ocem pomiri smesta, a ne da posle dolazi da
traži milost od njega kad bude prekasno.

– Valjan savet – kaže Kromvel. – Sumnjam da će ga prihvatiti.
– Onda ja tu ništa više i ne mogu da učinim.
– Iskreno govoreći, mislim da ne možete.
A ni on ne vidi šta bi on, Kromvel, mogao još da učini za Anu Bolen.
Krunisana je, proglašena za kraljicu, ime joj piše u zakonima, u svicima;
ali ako je narod ne prihvata kao kraljicu...

Katarinina sahrana planirana je za 29. januar. Dospevaju već prvi
računi, za crninu i sveće. Kralj je i dalje oduševljen. Priređuje dvorske
zabave. U trećoj sedmici u mesecu biće održan turnir; Gregori se
prijavio za učešće. Dečko se već uveliko priprema. Neprestano zove
oružara, pa ga otpušta, pa ga ponovo zove; premišlja se oko konja. –

Oče, nadam se da neće baš meni zapasti da se borim protiv kralja –
kaže. – Ne da ga se plašim. Ali biće to težak posao, da sve vreme
moram da mislim na to da je to on, a i da pokušavam da zaboravim da
je on, da dam sve od sebe da ga dotaknem, ali – daj bože – ništa više od
toga, samo da ga dotaknem. Zamisli da me zadesi ta nesreća da ga
izbacim iz sedla? Možeš li da zamisliš kako bi to bilo da kralja obori
jedan početnik kao što sam ja?

– Ne bih ja zbog toga brinuo – kaže Kromvel. – Henri se takmičio i
pre nego što si ti prohodao.

– U tome i jeste teškoća, gospodaru. Nije on brz kao što je nekad bio.
Tako gospoda govore. Noris kaže da je izgubio strah. A ako se više ne
plašiš, kaže Noris, ništa ne možeš da uradiš. A Henri je ubeđen da je
najbolji, pa se nijednog protivnika ne boji. A treba da se bojiš, kaže
Noris. To te drži budnim.

– Idući put – kaže Kromvel – gledaj da te izaberu u kraljev tim od
početka. Tako ćeš izbeći problem.

– A kako to da me izaberu?
O blagi bože. Kako se bilo šta radi, Gregori? – Popričaću ja s kim
treba – kaže on strpljivo.
– Ne, nemoj. – Gregori se uzrujao. – Kako će se to odraziti na moju
čast? Ako mi ti sve udešavaš? Moram to sam za sebe da uradim. Znam
ja da ti znaš sve, oče. Ali ti nikada nisi bio na megdaništu.
Kromvel klimne glavom. Kako ti drago. Njegov sin se udaljava,
zvecka sav. Nežni njegov sin.

Počinje nova godina, a Džejn Simor i dalje obavlja dužnosti oko
kraljice, uvek s nekim nečitkim izrazom na licu, kao da se kreće kroz
oblak. Priča mu Meri Šelton: – Kraljica kaže da će Džejn Henriju, ako
mu da, dosaditi za jedan dan, a dosadiće mu i ako mu ne da, kako god
okreneš. A onda će Džejn poslati kući u Vulf Hol, i porodica će je
zatvoriti u manastir, zato što im više neće biti ni od kakve koristi. A
Džejn samo ćuti. – Šeltonova se smeje, ali koliko-toliko dobrodušno. –
Džejn se i ne čini da bi stvari po nju stajale mnogo drugačije. Ona kao
da je već i sad u nekom pokretnom manastiru, a zavetovala se sama
sebi. Kaže ona: „Prvi sekretar misli da bi bilo izrazito grešno dozvoliti

kralju da me drži za ruku, mada me kralj moli: ‘Džejn, daj mi tu
šapicu.’ A kako je prvi sekretar odmah do kralja kad je reč o crkvenim
poslovima, i pritom veoma pobožan čovek, ja obraćam pažnju na to što
on govori.”

Jednoga dana Henri, u prolazu, dohvati Džejn pa je posadi sebi na
koleno. Čisto iz zabave, onako dečački, prenaglio, ali bez zle primisli;
tako naknadno objašnjava Henri, snebivljivo se pravdajući. Džejn se niti
osmehuje, niti govori. Sedi mirno dok joj se ne kaže da može da ide, kao
da je kralj neka stolica na rasklapanje.

I Dolazi mu Kristof, šapuće: – Gospodaru, priča se po ulicama da je
Katarina ubijena. Kažu da ju je kralj zaključao u sobu i da je tamo
umrla od gladi. Kažu da joj je poslao neke bademe, i ona ih pojela, i
otrovala se. Kažu da je poslao tamo dvojicu ubica s noževima, i da su joj
oni izvadili srce, i da je, kad su posle srce pregledali, na njemu krupnim
crnim slovima bilo urezano vaše ime.

– Šta? Na njenom srcu? „Tomas Kromvel”?
Kristof okleva. – Alors...30 Možda samo inicijali.

DEO DRUGI

I

Crna knjiga

London, januar – april 1536.

Kad začuje povik „Požar!”, okrene se i ponovo upliva u san.
Pretpostavi da je paljevina u snu; takve stvari on sanja.

A onda se budi, pošto mu Kristof urla na uho. – Ustajte! Kraljica se
zapalila. Skače iz kreveta. Studen reže. Kristof viče: – Brzo, brzo!
Potpuno je izgorela.

Nekoliko trenutaka kasnije, Kromvel stiže na kraljičin sprat; oseća se
na oprljenu tkaninu. Okružena ženama koje su se raspričale, Ana sedi
nepovređena, na stolici, umotana u crnu svilu, s putirom zagrejanog
vina u rukama. Pehar poskakuje, preliva se malo; Henri se rasplakao,
grli je, nju i svog naslednika u njoj. – Da sam samo bio ovde, dušo moja.
Da sam samo ovde zanoćio. Mogao sam te za tili čas izbaviti.

I tera on tako. Hvala Gospodu Bogu što nas čuva. Hvala Bogu što
štiti Englesku. Da sam samo... Ćebetom bih, jorganom bih to pogasio. Ja
bih, dok dlanom o dlan, sredio tu vatru.

Ana otpije gutljaj vina. – Prošlo je. Ništa mi nije. Molim te, milorde,
mužu moj. Mir. Pusti me da popijem ovo.

Kromvel vidi, na tren, koliko joj Henri ide na živce; i njegova
zabrinutost, i to što je tako mazi, i što se tako uhvatio za nju. U poznoj
januarskoj noći ona ne može da prikrije razdraženost. Sva je siva,
trgnuta iza sna. Okreće se prema njemu, Kromvelu, i obraća mu se na
francuskom. – Postoji jedno proročanstvo koje kaže da će jedna engleska
kraljica biti spaljena. Nisam mislila da se to odnosi na spaljivanje u
njenom sopstvenom krevetu. Neko je ostavio sveću. Ili se tako barem
pretpostavlja.

– Ko je ostavio sveću?
Ana uzdrhti. Skreće pogled u stranu.
– Bolje bi nam bilo da izdamo naredbu – kaže on kralju – da uvek
pri ruci bude vode, i da se u svakoj smeni jednoj ženi poveri da
proverava da li su sva svetla oko kraljice pogašena. Nije mi jasno zbog

čega to već nije uvedeno.
Sve te stvari zapisane su u Crnoj knjizi, koja potiče iz vremena kralja

Edvarda. Po njoj je uređen domaći život; sve je po njoj, zapravo,
uređeno, sve izuzev onoga što se događa u kraljevim privatnim
odajama, onoga što je zaklonjeno od očiju javnosti.

– Da sam samo bio ovde s njom – kaže Henri. – Ali, razumeš, s
obzirom na to da se nadamo da...

Kralj Engleske ne sme sebi da priušti puteno opštenje sa ženom koja
nosi njegovo dete. Prevelik je rizik od pobačaja. Stoga on i društvo traži
drugde. Ove noći lepo se vidi kako se Anino telo koči dok izmiče iz
muževljevog zagrljaja, ali za videla oni menjaju uloge. Gledao je
Kromvel kako Ana pokušava da uvuče kralja u razgovor. I video ga
onako osornog, i prečesto. I njegovo okrenuto rame. Kao da poriče da
mu je ona potrebna. A opet, prati je pogledom...

Razdražen je Kromvel; to su ženska posla. I činjenica da kraljičino
telo, umotano samo u spavaćicu od damasta, izgleda previše vitko za
ženu koja bi na proleće trebalo da rodi; i to su ženska posla. – Vatra nije
stigla previše blizu nje – kaže kralj. – Izgoreo je samo ugao tapiserije. To
Abšalom visi sa drveta. Vrlo dobar rad, i voleo bih da ga...

– Dovešću nekoga iz Brisela – kaže Kromvel.
Vatra nije dotakla sina kralja Davida. On visi sa grana, obešen za
dugu kosu; oči su mu unezverene, a usta otvorena; vrišti.
Još sati će proći dok ne svane. Čini se da su odaje u palati utonule u
tišinu, kao da svi očekuju neko objašnjenje. Stražari patroliraju u tami;
gde su bili maločas? Zar ne bi trebalo da neka žena bude uz kraljicu, da
spava na slamarici podno kraljičinog kreveta? – Znam da kraljica ima
neprijatelje – kaže Kromvel ledi Rokford – ali kako je moguće da im se
dozvoli da joj se ovoliko približe.
Džejn Rokford je digla nos; misli da on to pokušava nju da optuži.
– Vidite, prvi sekretaru. Smem li da budem otvorena?
– Voleo bih da budete.
– Kao prvo, ovo je porodična stvar. Nije u vašoj nadležnosti. Drugo,
njoj nije pretila nikakva opasnost. Treće, ne znam ko je upalio sveću.
Četvrto, da sam ja to uradila, ne bih vam rekla.
On čeka.

– Peto: i niko drugi vam neće reći. On čeka.
– Ukoliko, kao što može biti, neka osoba posećuje kraljicu kad se
svetla pogase, onda je reč o događaju koji treba zabašuriti.
– Neka osoba. – Kromvel pokušava da svari. – Neka osoba koja bi tu
došla požara radi ili nečeg drugog radi?
– Radi onoga radi čega se obično ide po spavaćim sobama – kaže
ona. – Što ne znači da ja kažem kako takva osoba ovde postoji. Nemam,
što se toga tiče, nikakvih saznanja. Kraljica ume da čuva svoje tajne.
– Džejn – kaže on – ako jednoga dana poželiš da olakšaš savest,
nemoj ići kod sveštenika, dođi kod mene. Sveštenik će te terati da okaješ
grehe, a ja ću te nagraditi.
Kakva je zapravo ta granica između istine i laži? Propustljiva je, i
maglovita, jer čine je glasine, praznoslovlja, nesporazumi i iskrivljene
priče. Istina može da ruši kapije, istina može da se razlegne po ulicama;
ukoliko, međutim, nije ugodna, primamljiva i dopadljiva, Istina je
osuđena da cvili ispred zadnjih vrata.
Pošto je sve doveo u red posle Katarinine smrti, nešto ga je
podstaklo da istraži pojedine legende iz njenih ranih dana.
Računovodstvene knjige osnova su za pripovest jednako privlačnu kao
i bilo kakva priča o morskim čudovištima ili ljudožderima. Katarina je
vazda govorila da je, u periodu između Arturove smrti i udaje za
mladog princa Henrija, bila besprizorno zapostavljena i živela kao
puka sirotinja; da je jela ribu što ostane od prethodnog dana, i tako
dalje. Za to su optuživali starog kralja, ali sad, kad pogledaš u knjige,
videćeš da je kralj ipak bio u dovoljnoj meri velikodušan. Zakidalo je
Katarinino osoblje. Malo- malo pa bi se nešto njenog zlata i dragulja
našlo na tržištu; mora biti da se to i nije dešavalo mimo njenog znanja.
Živela je u raskoši, vidi to Kromvel, i bila velikodušna; živela je, rečju,
kao kraljica, ne vodeći računa o tome da li živi u granicama
raspoloživih sredstava.
Pita se tako čovek u šta je još verovao, verovao bez osnova. Njegov,
Kromvelov, otac Volter položio je novac za njega, ili bar tako Gardiner
reče: naknadu za ubodnu ranu koju je on naneo otac je isplatio porodici
povređenoga. A šta ako, pomisli on, Volter mene i nije mrzeo? Šta ako
sam mu samo išao na živce, što je on iskazivao tako što me je šutirao po

dvorištu pivare? Šta ako sam ja to i zaslužio? Jer povazdan sam kreštao:
„Te bolje podnosim piće od tebe; te bolje podnosim sve od tebe; te ja
sam princ Patnija i mogu da isprepucam svakoga iz Vimbldona, samo
mi pusti one iz Mortlejka, sve ima na komadiće da ih iseckam; te već
sam dva i po centimetra viši od tebe, pogledaj tamo na vrata, ostavio
sam zarez, hajde, hajde, oče, idi tamo i stani uza zid.”

Kromvel piše:
Entonijevi zubi.
Pitanje: Šta je bilo s njima?

Entonijev iskaz na pitanje koje sam mu postavio ja, Tomas Kromvel:
Izbio mi ih je otac siledžija.

Ričard Kromvel: Nalazio se u tvrđavi koju je papa držao pod
opsadom. U inostranstvu negde. Neke godine. Neki papa. Tvrđava je
bila potkopana, postavljen je dinamit. Dok je stajao na zlehudom
mestu, puklo je i raznelo mu zube.

Tomas Rajotesli: Kad je, kao mornar, plovio nedaleko od Islanda,
kapetan ga je trampio za provijant sa čovekom koji je umeo da rezbari
šahovske figure od zuba. Rajotesli nije shvatio suštinu pogodbe sve dok
se nisu pojavili muškarci ogrnuti krznima koji su ga onesvestili.

Ričard Rič: Izgubio ih je u raspravi s muškarcem koji je opovrgavao
ovlašćenja parlamenta.

Kristof: Neko je bacio čini na njega, i zubi su mu poispadali. Kristof
kaže: „Kao dete sam slušao priče o đavolovim slugama u Engleskoj. Da
u svakoj ulici ima po jedna veštica. Praktično.”

Terston: Njegov neprijatelj bio je kuvar. I taj neprijatelj je ofarbao
kamenčiče tako da liče na lešnike, pa mu dao punu šaku.

Gregori: Isisao mu ih je iz glave veliki crv koji je ispuzao iz zemlje i

pojeo mu ženu. Bilo je to u Jorkširu, prošle godine.

Povlači crtu ispod zaključaka. – Gregori, šta bi trebalo da
preduzmem u vezi s tim velikim crvom? – pita.

– Pošalji mu poverenika, gospodaru – kaže momak. – Moramo mu
doći glave. Neka biskup Roland Li ode da ga udesi. Ili Fic.

Kromvel mu uputi jedan dug pogled. – Znaš da su to samo
izmišljotine

Artura Koblera?
I Gregori gleda njega, dugo. – Da, znam. – Po glasu bi se reklo da
mu je žao.
– Ali ljudi su tako srećni kad u te izmišljotine poveruju. Gospodin
Rajotesli naročito. Mada je u poslednje vreme postao tako ozbiljan.
Nekada se zabavljao tako što bi mi držao glavu ispod vode. Ali sada
podiže oči ka nebu i govori
„Kraljevsko veličanstvo”. Iako ga je svojevremeno zvao „Njegova
preuzvišena grozomornost”. I imitirao ga kako hoda. – Gregori se
podboči, pa krene da trupka nogama preko sobe.
Kromvel dlanom sakriva osmeh.

Dolazi dan turnira. Kromvel je u Griniču, ali se, uz reči izvinjenja,
povlači iz gledališta. Toga jutra kralj ga je spopao pitanjima dok su
sedeli jedan do drugog u kraljevoj privatnoj odaji za vreme rane mise:
„Koliko donosi lord od Rajpona? Nadbiskupu od Jorka?

– Nešto više od dvesta šezdeset funti, gospodaru.
– A koliko Sautvel donosi?
– Jedva nekih sto pedeset funti, gospodaru.
– Tako kažeš? A ja mislio da će biti više.
Henri se i te kako zanima za biskupske finansije. Neki kažu, a ni on,
Kromvel, ne bi imao ništa protiv, da bi biskupe trebalo staviti na fiksnu
platu, a zaradu koju biskupije ostvare uzimati u kraljevsku riznicu.
Kromvel je izračunao da bi novcem prikupljenim na taj način mogla da
se plati stajaća vojska.
Ali nije ovo pravi trenutak da to predoči Henriju. Kralj pada na
kolena i moli se svecu, ma koji taj bio, koji štiti vitezove na borilištu.

– Veličanstvo – kaže Kromvel – ako se budete borili protiv mog sina
Gregorija, da li biste mogli da pazite da ga ne oborite iz sedla? Ako je
ikako moguće?

A kralj će: – Ne bi mi ni najmanje smetalo da mali Gregori obori
mene. Iako je verovatnoća da se to desi mala, ja bih to dobro primio. A
mi, zaista, ne možemo da utičemo na to kako ćemo postupiti. Kad se
jednom zaletiš na čoveka, nema usporavanja. – On zastane u pola reči,
pa će blagim tonom: – Vrlo se retko dešava, znaš, da oboriš protivnika.
Nije to cilj nadmetanja. Ako te brine u kakvom će se svetlu on pokazati,
nemaš razloga za brigu. Vrlo je sposoban. Ne bi se inače ni borio. Ne
možeš se ni boriti protiv bojažljivog protivnika, on mora u punom
galopu da juri ka tebi. Sem toga, nema prljavih poteza. Nisu dozvoljeni.
Znaš kako to heraldi kažu. Bilo bi to otprilike: „Gregori Kromvel se
nadmetao dobro, Henri Noris se nadmetao vrlo dobro, ali se naš
suveren, kralj naš, nadmetao bolje od svih.”

– A da li će stvarno tako biti, gospodaru? – Kromvel se nasmeši, da
otupi ma i najmanju žaoku u svojim rečima.

– Znam da vi savetnici mislite da bi ja trebalo da sedim u gledalištu.
I sedeću, obećavam, pa nije ni meni promaklo da je čovek moje dobi
ostavio najbolje godine za sobom. Ali vidiš, Nevaljša, teško je odreći se
nečega što radiš otkako si bio dečak. Bili su nam ovde jednom neki gosti
iz Italije, i bodrili su nas, Brendona i mene, i govorili su kako im se čini
kao da su Ahil i Hektor ponovo među živima. Tako su rekli.

Ali ko je bio koji? Jedan je onog drugog vukao po prašini.
– Lepo si vaspitao svoga sina – kaže kralj – i njega i bratanca ti,
Ričarda. Nijedan plemić ne bi učinio više. Oni su dika tvoga doma.
Gregori je bio dobar. Gregori je bio vrlo dobar. Gregori je bio najbolji od
svih. – Ne želim da on bude Ahil – kaže Kromvel – jedina mi je želja da
ga ne izgaze.
Postoji podudarnost između lista s rezultatima i ljudskog tela; taj
papir izdeljen je na deo za glavu i deo za trup. Piše se kad protivnika
dodirneš po grudnom oklopu, ali se slomljena rebra ne pišu. Piše se kad
ga dodirneš po šlemu, ali ne i kad mu skrckaš lobanju. Možeš posle
borbi da uzmeš rezultate i pročitaš šta je toga dana bilo, ali sve to što
vidiš na papiru ne govori ti ništa o tome kako je nekoga boleo polomljen

gležanj, ili koliki je napor čovek koji je ostao bez vazduha uložio kako se
ne bi ispovraćao pre nego što skine kacigu s glave. Što megdandžije
poslovično kažu: da bi video stvarno kako je to, moraš da budeš tamo.

Gregori je bio razočaran kad se njegov otac povukao sa tribine. Kao
opravdanje naveo je da ga odranije čeka posao s papirima. Vatikan
nudi Henriju tri meseca da se vrati pod papino okrilje, u protivnom će
bula o ekskomunikaciji biti odštampana i razdeljena po celoj Evropi,
svaki hrišćanin biće protiv njega. Careva flota isplovila je put Alžira, s
četrdeset hiljada naoružanih ljudi. Starešina Fauntinske opatije
sistematski pljačka sopstvenu blagajnu, a ima šest kurvi, s tim što se da
pretpostaviti da je i njemu potreban predah. A zasedanje parlamenta
počinje kroz dve nedelje.

Svojevremeno je Kromvel, u Veneciji, upoznao jednog od onih ljudi
koji su čitav vek proveli jašući po Evropi, s turnira na turnir. Taj čovek
mu je pričao o svom životu, o tome kako je prelazio granice s družinom
štitonoša i povorkom konja, uvek u pokretu, od jedne do druge
nagrade, i tako sve dok ga godine i nagomilane povrede nisu izbacile iz
stroja. Sasvim sam sada, pokušava da zaradi za život obučavajući
mlade lordove, trpeći uvrede i dangubeći; u moje vreme, govorio je on,
mladići su se učili pristojnom ponašanju, a sad mi se dešava da timarim
konja i glancam grudni oklop nekoj maloj ispičuturi koju svojevremeno
ne bih pustio ni čizme da mi očisti; jer pogledaj me sad, spao sam na to
da pijem, šta ti ono beše, s nekim Englezom?

– Taj vitez je bio Portugalac, ali nabadao je latinski i govorio kakav-
takav nemački, i pritom stalno pominjao pravila viteške borbe, koja se
izgovaraju isto na bezmalo svim jezicima. Nekada je svaki turnir bio
prilika da pokažeš ko si i šta si. Nisu to bila mesta gde se razmetao
dokon svet. Umesto da ti se smeškaju sa pozlaćenih paviljona, žene su
čuvane za kasnije. I bodovanje je tada bilo složeno, i sudije nisu imale
milosti u slučaju bilo kakvog kršenja pravila, tako da si mogao da
polomiš sva koplja i opet izgubiš bodove, ili da sravniš protivnika sa
zemljom, a s turnira odeš ne s vrećom punom zlata, već s novčanom
globom i okaljanim ugledom. Ako prekršiš pravila, loš glas pratio bi te
po celoj Evropi; prekršaj koji si napravio, recimo, u Lisabonu, sustići će
te u Ferari; glas o čoveku ide ispred čoveka samog, i na kraju krajeva,

govorio je on, ako te zadesi slaba godina, ili te bije maler, jedino ti taj
ugled i ostaje; i zato nemoj previše da se oslanjaš na taliju kad zvezda
sreće blista, jer već tren kasnije, možda neće blistati. Kad smo kod toga,
ne bacaj pare na horoskope. Ako će stvari već da pođu loše po tebe,
zašto bi to morao da znaš kad se penješ na konja?

Posle prvog pića, stari vitez pričao je kao da svi prate njegov zanat.
Štitonoše treba da postaviš, govorio je on, na svaki kraj ograde, da konj
mora da skrene u širokom luku ako pokuša da preseče ugao, ili inače
može noga da ti zapne, naročito ako nemaš zadnji štitnik, i to boli
užasno: jesi li radio to nekad? Neke budale okupe svoje momke u
sredinu, tamo gde će doći do dodira; ali čemu to? I zaista, složio bi se
Kromvel, čemu sve to; i pitao se kako je moguće da se jedna tako
delikatna reč, dodir, dovede u vezu s brutalnim sudarom. Ti štitovi sa
oprugama, pričao je stari, jesi li video te štitove, oni što odskoče kad
raspališ po njima? Dečje kerefeke. Nekada sudijama nije bila potrebna
takva naprava da bi znali kad je bilo dodira – ne, sudije su se služile
očima, tada su još imali oči. Vidi, rekao bi vitez: postoje tri vrste
neuspeha. Kad te izda konj. Kad te izdaju momci. Kad te izdaju živci.

Kacigu moraš da privežeš što čvršće možeš, da bi imao dobar
pregled. Telo mora da ti bude uspravno, a kad se spremaš da udariš,
tada, i isključivo tada, okreneš glavu tako da bi mogao u celosti da
sagledaš protivnika, a onda usmeriš gvozdeni vrh koplja pravo u metu.
Ima ih koji skrenu u poslednjem trenutku pre nego što do sudara dođe.
Prirodno je to, ali pusti prirodno. Vežbaj dok se ne oslobodiš instinkta.
Čim ti se ukaže prilika, sigurno ćeš skrenuti u stranu. Telo bi da se
sačuva, a ti ćeš instinktivno pokušati da izbegneš sudar oklopljenog
bojnog konja i samoga sebe oklopljenog sa drugim čovekom i konjem
koji ti se iz suprotnog pravca približavaju u punom galopu. Neki ljudi
ne skrenu, ali zato u času udara zažmure. Takvih ima dve vrste: oni koji
su svesni da to rade, ali ne mogu drugačije, i oni koji nisu ni svesni da
su zažmurili. Nauči svoje momke da te pomno posmatraju dok vežbaš.
Da ne budeš ni od jedne ni od druge vrste.

Pa kako ću onda da napredujem, upitao je on starog viteza, kako da
uspem? Evo uputstava koja je dobio: moraš da sediš lagano u sedlu,
kao da si izjahao da se nadišeš vazduha. Uzde drži labavo, ali konj

mora da ti bude pribran. U combat à plaisire31 sa svim onim lepršavim
zastavama, vencima, tupim mačevima i kopljima koja na vrhu imaju
venčić da ublaži udar, jaši kao da si krenuo da ubiješ. U combat à
l’outranc32, ubijaj kao da si krenuo u lov. E, vidi sad, rekao mu je vitez, i
pljesnuo dlanom po stolu, da vidiš šta sam ja video, i to toliko puta da
me više mrzi da brojim: tvoj čovek ulazi u zonu dodira i, u poslednjem
trenutku, onesposobljava ga njegova sopstvena žudnja za pobedom:
steže mišiće, ruku u kojoj drži koplje privija uz telo, vrh koplja se
podigne, i on promaši metu; ukoliko postoji greška koju treba da
izbegneš, to ti je ta. Koplje malčice opusti, tako da ti, kad napregneš
trup i povučeš ruku unazad, vrh koplja bude uperen tačno u metu. Ali
upamti ovo pre svega ostalog: pobedi instinkt. Ljubav prema slavi
mora nadvladati volju za preživljavanjem; čemu, inače, uopšte borba?
Što da čovek onda ne bude kovač, pivar ili trgovac vunom? Što se
nadmećeš ako ne da bi pobedio, a ako ne da bi pobedio – da pogineš?

Sutradan je Kromvel ponovo video viteza. On, Tomazo, pio je te
večeri sa svojim drugom Karlom Hajncom, i ugledali su starog kako leži
s glavom na terra firma33 a stopalima u vodi; u Veneciji, u sumračan čas,
lako se moglo desiti da leži i obrnuto. Izvukli su ga na obalu i okrenuli
ga poleđuške. Znam ovog čoveka, rekao je Kromvel. A njegov prijatelj
će: čiji je on? Nije ničiji, ali psuje na nemačkom, pa daj da ga odnesemo
u Nemačku kuću, jer ja ne odsedam u Toskanskoj kući, već kod čoveka
koji drži livnicu. A ti trguješ oružjem, rekao je Karl Hajnc, na šta je on
uzvratio: ne, trgujem oltarskim platnom. Karl Hajnc je rekao: pre će
čovek početi da kenja rubine nego što će otkriti tajne jednog Engleza.

I dok su tako pridizali starog i vukli ga, Karl Hajnc je rekao: vidi, i
buđelar mu uzeli. Čudo te ga nisu ubili. Čamcem su ga odbacili do
Fondaca, gde odsedaju nemački trgovci, a koji je upravo bio ponovo
sagrađen posle požara34. Ostavi ga da prespava dole, u spremištu,
među sanducima, rekao je Kromvel.

Nađi nešto pa ga pokrij, i daj mu da jede i pije kad se probudi.
Preživeće taj. Jeste star, ali je žilav. Evo novca.

Ćudljivi Englez, rekao je Karl Hajnc. I ja sam sam imao vajde od
neznanaca koji su, u stvari, bili prerušeni anđeli, objasnio je Kromvel.

Na brani stoji stražar; nisu ga postavili trgovci, nego država, pošto

Mleci žele da znaju ko sve zalazi u te nacionalne kuće. I tako mora još
neki novčić da se gurne, stražaru sad. Izvlače starca iz čamca; sad je već
polusvestan, maše rukama i govori nešto, na portugalskom možda.
Uvlače ga unutra, pa ispod stepeništa, kad će Karl Hajnc: „Tomase, jesi
li video naše slike? Ovde su”, kaže, „a ti, stražaru, učini nam te pridrži
tu baklju, ili i za to moramo da ti platimo?”

Svetlo obasjava zid. Iz cigle se rascvetava svila, crvena svila ili lokva
krvi. Kromvel vidi belu oblinu, vižljast mesec, srpast rez; kako se
svetlost preliva preko zida, on opaža lice neke žene, oblinu njenog
obraza, zlatom porubljenu. Ona je boginja. – Podigni baklju – kaže on.
U umršenoj kosi koju nosi vetar vidi se pozlaćena kruna. Iza nje su
planete i zvezde. – Koga si za ovo unajmio? – pita on.

– Ðordone je radi za nas – kaže Karl Hajnc – a njegov drug Ticijan
slika Rijalto. Senat ih plaća. Ali, tako ti boga, sve će oni to od nas
izmusti kroz dažbine. Sviđa ti se?

Svetlost dodiruje njenu belu put. Stražar spušta baklju i kaže: šta je
bilo, mislite da ću za vaš ćef ovde da prestojim celu noć po ciči zimi?
Preteruje on, da bi uzeo više para, ali istina je da se magla navlači preko
mostova i šetališta, i da se prohladan vetar podigao s mora.

Dok se rastaje od Karla Hajnca, a sam mesec liči mu na kamen u
vodi, u kanalu – ugleda Kromvel neku skupu kurvu, izašla u sitne sate,
sa sve slugama koje je pridržavaju dok se ona klatari po kaldrmi na
visokim kopinama35. Sve se ori od ženinog smeha, a porubljena ivica
njenog žutog šala kao da izmiče od belog grla i čili u izmaglici. Kromvel
je posmatra; ona njega ne primećuje. A onda – nestade žene. Neka vrata
se otvaraju, ona ulazi, vrata se zatvaraju. Kao i ona žena na zidu, i ona
se stapa s tamom i gubi u njoj. Trg je opet prazan; Kromvel sam tek je
crno obličje spram zida od cigala, odvađen komadić noći.

Ako mi ikada dođe da iščeznem, kaže on, iščeznuću ovde.
Ali to je bilo davno, i u nekoj drugoj zemlji. Sada je ovde Rejf Sedler,
sa porukom: on, Kromvel, najednom mora da se vrati u Grinič, u ovo
hladno i vlažno jutro; kiša je samo nakratko prestala da pada. Gde je
Karl Hajnc danas? Mrtav je, verovatno. Od one noći kad je video kako
boginja raste na zidu, Kromvel je nameravao da i sam poruči jednu, ali
mu je vreme otišlo na druge rabote – pravljenje novca i sastavljanje

nacrta zakona.
– Rejfe?
Rejf stoji na vratima i ništa ne govori. Kromvel pogleda u mladićevo

lice. Pero mu ispada iz ruke, mastilo se razliva po papiru. Kromvel
skače kao oparen, umotava se u krznenu odoru kao da će ga ona
zaštititi od onoga što ga čeka. – Gregori? – pita on, a Rejf vrti glavom.

Gregoriju dlaka s glave ne fali. Nije se ni nadmetao. Turnir je
prekinut.

Kralj je, kaže Rejf. Henri je mrtav. A, kaže Kromvel.
Mastilo skuplja prahom iz kutije od kosti. Krvi na sve strane,
sigurno, kaže. Pri ruci mu je poklon koji je svojevremeno dobio, turski
bodež od gvožđa, sa suncokretima izgraviranim na kanijama. Sve do
toga časa razmišljao je o njemu kao o ukrasu, kao o retkosti. Sklanja ga
među svoju odeću.

Sećaće se, kasnije, kako mu je teško bilo da prođe kroz ta vrata, da
usmeri svoje korake ka vežbalištu. Slabo se oseća, to je posledica one
slabosti usled koje je ispustio pero kad je pomislio da je Gregori stradao.
Nije Gregori, govori on sebi; ali telo mu je ošamućeno, sporo prihvata
novost, kao da je on sam primio smrtni udarac. Da li sada da istupi, i
pokuša da preuzme vođstvo, ili da iskoristi ovaj trenutak, možda i
poslednji trenutak, da se povuče sa pozornice: da pobegne pre nego što
zatvore luke. A kuda da beži? U Nemačku možda? Postoji li ma i jedna
kneževina, ma i jedna država, u kojoj će biti bezbedan od cara ili pape,
ili novog vladara Engleske, ko god taj bio?

Kromvel nikada nije bežao; ili možda jeste jednom, od Voltera, kad
mu je bilo sedam godina; ali Volter ga je tad sustigao. Otada: napred,
napred, en avant! I zato ni sada on ne okleva dugo, ali se kasnije neće
sećati kako je stigao do raskošnog, pozlaćenog šatora na kojem behu
izvezeni grb i zastava Engleske, i kako je stajao nad lešom kralja
Henrija VIII. Rejf kaže da nadmetanje nije ni počelo, a on, kralj, zaleteo
se da skine alku, i pogodio je vrhom koplja pravo usred alke. A onda se
konj stropoštao pod njim, jahač je pao, konj se, uz njisku prevrnuo, a
Henri ispod njega. Preblagi Noris kleči pored pogrebnih nosila, moli se,
suze mu se u kaskadama slivaju niz obraze. Nejasan odsjaj odbija se od

oklopa, šlemovi kriju lica, gvozdene vilice, žablja usta36, prorezi vizira.
Neko kaže: životinja je pala kao da je slomila nogu, a niko nije bio ni
blizu kralja, niko nije kriv. Kromvel kao da i sam čuje te zastrašujuće
zvuke, i konja kako prestravljen njišti u padu, i vrisku iz gledališta, i
struganje čelika i kopita o čelik dok se jedna ogromna životinja prepliće
s drugom, bojni konj i kralj padaju zajedno, metal prodire u meso,
kopito u kost.

– Dajte neko ogledalo – kaže on. – Da prinesemo ogledalo njegovim
usnama. Dajte pero da vidimo da li se pomera.

Kralja su prethodno izvukli iz oklopa, ali on još na sebi ima
turnirsku košulju, postavljenu, crnu, kao da je u žalosti za samim
sobom. Krvi, bar da se vidi, nema, pa se Kromvel pita: gde se to
povredio? Neko kaže: udario je glavu; ali to su jedine reči koje uspeva
da napabirči sred opšte jadikovke i žamora. Pera i ogledalo
nagoveštavaju da je kraj; jezici kloparaju kao batovi na zvonima, oči su
im kao obluci u glavama, zgledaju se preneražena, prazna lica, zakletve
i molitve u pola glasa, i svi se pomeraju lagano, lagano; niko ne želi da
unese leš, previše bi bilo preuzeti to na sebe, videlo bi se, pričalo bi se.
Pogrešno je misliti da, kad kralj umre, njegovi najbliži saradnici viču:
„Živeo kralj”. Često se zapravo ta činjenica, da je kralj mrtav, danima
krije. Kao što se i ovo mora kriti. Henri se uvoštio, i Kromvel posmatra
zaprepašćujuću mekoću ljudskog mesa izvučenog iz čelika. Kralj leži
na leđima, sva njegova veličanstvena visina prostrta je na parče
okeanski-plave tkanine. Udovi su mu opruženi. Izgleda nepovređen.
Kromvel mu dodiruje lice. Još je toplo. Sudbina ga nije ni naružila ni
unakazila. Netaknut je, kao poklon za bogove. Uzimaju ga natrag
kakvog su ga i poslali.

Kromvel otvara usta, viče. Šta li to oni misle, da ostave kralja da leži
ovde, da ga hrišćanska ruka ne dodirne, kao da je već ekskomuniciran?
Da je ma koji drugi čovek pao umesto njega, ružinim laticama i mirom
pokušavali bi da mu probude čula. Vukli bi ga za kosu i uvrtali mu uši,
palili mu hartiju ispod nosa, na silu otvarali vilice da mu unutra sipaju
koju kap svete vodice, duvali bi mu u trubu pored glave. Sve bi to
trebalo uraditi i – Kromvel podiže glavu i ugleda Tomasa Hauarda,
vojvodu od Norfoka, kako trči ka njemu kao demon. Ujka Norfok: ujak

kraljičin, vodeći plemić Engleske. – Tako mi boga, Kromvele! – režećim
glasom će Norfok. I jasno je šta se iza toga krije. Tako mi boga, sad si
moj; tako mi boga, sad ima da ti prospem ta creva, drzniče; tako mi
boga, pre nego što dan mine, glava će ti biti na kocu.

Možda. Ali u narednom trenutku on, Kromvel, kao da napušta svoje
telo i ispunjava prostor oko palog čoveka. Vidi sebe, kao da gleda s
šatorskog platna, odozgo: raste u širinu, čak i u visinu. Tako da sad
zauzima više tla. Tako da sad zauzima više prostora, udiše više
vazduha, i čvršći je i postojaniji u trenutku kad Norfok naleće na njega,
grčeći se i tresući. On, Kromvel, tvrđava je na steni, staložen je, i Tomas
Hauard odbija se od njegovih bedema, trza se, trepće i trabunja bog bi
znao šta o bog bi znao kome. – MILORDE NORFOČE! – zagrmi
Kromvel. – Milorde Norfoće, gde je kraljica?

Norfok brekće. – Na patosu. Ja joj rek’o. Ja lično. Na meni je i bilo da
joj kažem. Na meni, ja sam joj ujak. Dobila napad. Pala. Ono patuljče
pokušava da joj pomogne. Ja šutn’o patuljče. O, bože svemogući!

I ko će sad da vlada u ime Aninog nerođenog deteta? Kad je Henri
ono jednom bio naumio u Francusku, rekao je da će za sobom ostaviti
Anu kao regentkinju, ali to je bilo pre više od godinu dana, a sem toga,
nikada on na taj put i nije otišao, pa i ne znamo da li bi tako i postupio;
Ana mu je rekla tad, njemu, Kromvelu: ako ja budem regentkinja, dobro
se pazi, ili ćeš me slušati, ili ću te skratiti za glavu. Ana bi, kao
regentkinja, po kratkom postupku sredila Katarinu ili Meri; Katarina je
sada izvan njenog domašaja, ali Meri je tu, nadohvat ruke. Ujak Norfok,
koji se nadneo nad leš u kratkoj molitvi, ponovo se nekako osovio na
noge: – Ne, ne, ne – govori on. – Nikako žena s velikim stomakom.
Takva da vlada ne može. Ana da vlada ne može. Ja, ja, ja.

Gregori se probija kroz masu. Bio je dovoljno razborit da ode po
Ficvilijama, kraljevog rizničara. – Princeza Meri – kaže on Ficu. – Kako
doći do nje? Moram da je nađem. Ili propade država.

Ficvilijam je jedan od Henrijevih starih prijatelja, ispisnik njegov; i
odveć je po prirodi sposoban čovek, bogu hvala, da bi se uspaničio i
počeo da bulazni. – Bolenovi nju čuvaju – kaže Fic. – Ne znam da li bi je
dali.

Da, i kakva sam samo budala bio, razmišlja Kromvel, kad se nisam

uvukao među njih i unapred ih podmitio upravo za jednu ovakvu
priliku: rekao sam da ću poslati prsten za Katarinu, ali za princezu
takvih dogovora nije bilo. Padne li Meri u ruke Bolenovima, gotova je.
Dopadne li papističkih šaka, postaviće je za kraljicu, i ja sam gotov.
Izbiće građanski rat.

Dvorjani su nahrupili u šator, i svi listom izmišljaju na koji je način
Henri umro, svi nešto viču, poriču, kukaju; nadigla se dreka, a on hvata
Fica podruku:

– Ako vest stigne pre nas, nećemo više videti Meri živu. – Neće nju
stražari obesiti da visi sa stepeništa, neće je izbosti, ali će već naći načina
da je zadesi neki udes, da slomi vrat na putu. A onda će, ako je ovo dete
koje Ana nosi devojčica, Elizabeta postati kraljica, pošto druge nemamo.

– Čekaj malo, daj da razmislim – kaže Ficvilijam. – Gde je Ričmond?
– Kraljevo kopile, šesnaestogodišnjak. On sad može da nam bude
koristan, s njim valja računati, treba ga obezbediti. Ričmond je
Norfokov zet. Norfok sigurno zna gde je on, ko će pre nego Norfok da
ga se dočepa, da se nagodi s njim, da ga zatvori ili oslobodi; ali on,
Kromvel, ne plaši se tog kopilana, a sem toga, mladić mu je naklonjen, i
kad god je s njim imao neka posla, zamazao bi mu oči dok lupiš
dlanom o dlan.

Norfok sad zuji naokolo, kao podjarena osa, i baš kao da jeste prava
osa, prisutni uzmiču od njega, beži, sklanjaj se, pa opet, u talasu, nazad.
Dozuji tako vojvoda i do njega; on, Kromvel, odbije ga. Zagledao se u
Henrija. Čini mu se da je primetio, premda to može biti puka sanja,
kako se kralju na tren zgrčio očni kapak. To je dovoljno. Stoji nad
Henrijem, kao figura na nadgrobnom spomeniku: plećat, nem, ružan
stražar. Čeka: a onda opet ugleda onaj treptaj, pričini mu se da je
ugledao. Srce mu preskoči. Spušta dlan na kraljeve grudi, lupne ga po
prsima, kao trgovac kad zaključuje posao. – Kralj diše – izgovara
staloženo.

Tutnjava paklena. To je nešto između jecaja, usklika i paničnog
krika; povik upućen Bogu, kontraudar na đavola.

Ispod košulje, unutar postave od konjske dlake, oseća se treperavo
strujanje, drhtaj života; položivši tešku ruku na kraljevske grudi,
Kromvel ima utisak da podiže Lazara. Kao da to njegov dlan,

namagnetisan, vraća Henrija u život. Kralj diše, istina plitko, ali
ujednačeno. On, Kromvel, upravo je video budućnost; video je Englesku
bez Henrija; i moli se, naglas: „Živeo kralj.”

– Dovedite lekare – kaže. – Idite po Batsa. Dovedi bilo koga ko zna
posao. Ako opet umre, nećemo ih optužiti. Ja dajem reč da nećemo.
Dovedite mi Ričarda Kromvela, sinovca. Donesite stolicu za milorda
Norfoka, potresao se. – Došlo mu je u trenutku da doda: uzmite vedro
vode i polijte Preblagog Norisa, čije su molitve – imao je Kromvel
vremena da primeti – upadljivo papističke po tonu.

Šator je sada toliko pretrpan da se čini kao da su kočići poispadali i
da ga ljudi nose na glavama. Kromvel pogleda Henrija još jednom pre
nego što će se nepomično kraljevo obličje izgubiti pod onima koji ga
opslužuju: lekarima i sveštenicima. Začuje potom jedan dugačak
dahtaj, kao kod povraćanja; ali takve zvuke ispuštaju i beživotna tela.

– Diši! – viče Norfok. – Pustite kralja da diše! – I, kao po zapovesti,
pali čovek udahne vazduh, duboko, usisava vazduh, samo struže. A
onda opsuje. Pa pokuša da sedne.

I sve se završilo.
Ali ne baš sasvim: ne dok on, Kromvel, pažljivo ne prouči izraze na
licima Bolenovih. Utrnuli su, zadubili se u misli. Lica su im ukočena,
kao od jakog mraza. Prošao je čas njihovog sjaja, čak i pre nego što su
shvatili da je došao. Kako li su svi stigli tako brzo? Odakle li su samo
došli?, pita on Fica. Tek tada uviđa da svetlost dana malaksava. Što se
njemu činilo kao deset minuta bila su zapravo dva sata: dva sata
otkako se Rejf pojavio na vratima, a njemu pero ispalo na hartiju.

Kaže on Ficvilijamu: – To se, naravno, nikada i nije dogodilo. Ili, sve i
da jeste, bio je to jedan beznačajan incident.

Pred Šapuijem i ostalim ambasadorima držaće se izvorne verzije:
kralj je pao, udario se u glavu i bio bez svesti deset minuta. Ne, ni u
jednom jedinom trenutku nismo pomislili da je mrtav. Posle deset
minuta je seo. A sada je savršeno dobro.

Kad ovako pričam, kaže on Ficvilijamu, pomislio bi čovek da ga je
taj udarac u glavu učinio boljim. Da se, u stvari, namerno udario. Da bi
svakom monarhu dobro došao udarac u glavu, s vremena na vreme.

Ficvilijama sve ovo zabavlja. –Teško da čovek može da zauzda misli
koje mu se u takvim trenucima vrzmaju po glavi. Sećam se da sam ja
pomislio: a da pošaljemo po lorda kancelara? Ne znam samo šta sam to
mislio da bi on trebalo da učini.

– A ja pomislio – ispoveda se Kromvel – da bi neko trebalo da ode po
nadbiskupa kenterberijskog. Čini mi se da mi je palo na pamet kako
kralj ne bi trebalo da umre a da ovaj ne bude prisutan. Zamisli samo
kako bi izgledala ta jurnjava s Kranmerom preko Temze. Prvo bi od
tebe tražio da zajedno čitate jevanđelje.

Šta kaže Crna knjiga? Ništa u vezi sa ovakvim stvarima. Niko nije
napravio plan za situaciju kad kralj padne, sad je tu, sad ga nema; u
jednom trenutku gord u sedlu, spreman za megdan, u drugom –
zbačen na zemlju. Niko se nije usudio. Niko se ne usuđuje ni da pomisli
na to. A kad protokol zakaže, izbija rat do istrebljenja. Seća se kako
Ficvilijam stoji pored njega; i Gregorija u masi se seća; Rejfa, koji je
takođe stajao pored njega, a onda i Ričarda, sinovca. Je li ono beše
Ričard pomogao da se kralj uspravi u krevetu, dok su lekari vikali: „Ne,
ne, položite ga!” A Henri je bio sklopio šake na grudima, kao da hoće da
stisne sebi srce. Upinjao se da ustane, ispuštao neartikulisane zvuke koji
su podsećali na reči, ali to nisu bile, kao da se Sveti duh spustio na
njega, pa govori raznim jezicima. Razmišljao je još, u panici, šta ako
izgubi razum? Šta kaže Crna knjiga za slučaj da kralj postane slab u
glavu? Seća se, pritom, da je spolja čuo urlikanje Henrijevog posrnulog
konja, koji se mučio da se podigne na noge; ali nije on to čuo, nikako,
sigurno su životinju ubili?

A onda je Henri sam počeo da urla. Te noći kralj će strgnuti zavoj s
glave. Modrica, otok, tako je Bog hteo. Čvrsto je rešen da se pokaže pred
svojim dvorjanima, da opovrgne sve glasine da je ozleđen, da je
poginuo. Prilazi mu Ana, koju pridržava njen otac, Monsenjer. Erl je
stvarno pridržava, ne pretvara se. Ona je sva bleda i skrhana; sad se
vidi da je trudna. – Gospodaru moj – kaže ona – molim se, i cela
Engleska se moli, da više nikada ne izjašeš na borilište.

Henri joj daje znak da mu priđe. Priziva je prstom sve dok Anino
lice nije sasvim blizu njegovom. Govori tiho, a vatreno: – A što me o
istom trošku ne biste uštrojili? To bi tebi odgovaralo, zar ne, gospođo?

Zaprepašćenje se ogleda na licima. Bolenovi razborito odvlače Anu
dalje od njega, sklanjaju se, Šeltonova i ledi Rokford pljeskaju rukama i
cokću jezicima, ceo klan Hauardovih i Bolenovih okuplja se oko kraljice.
Jedino se Džejn Simor, od svih dvorskih dama, ne pomera. Stoji,
pogleda uprtog u Henrija, i on tad pogleda pravo u nju, a neko
prostranstvo otvara se oko nje; na trenutak, stoji ona u praznom
prostoru, kao plesačica koja zaostane kad razigrana povorka krene
napred.

Kasnije, sedi Kromvel u Henrijevoj sobi, a kralj se skljokao u fotelju
presvučenu somotom. Kad sam bio mali, kaže Henri, šetao sam se sa
ocem po galeriji u Ričmondu, jedne noći, negde oko jedanaest sati, i on
me je držao za ruku, i udubili smo se u razgovor, ili se bar on bio
udubio: kad, najednom, čula se neka lomljava, kao da sve puca, i cela
zgrada ispustila je nešto nalik dubokom jecaju, a patos nam se urušio
pod nogama. Sećaću se toga dok sam živ, kako sam stajao na samoj
ivici, a svet se izgubio pod nama. Ali na trenutak nisam znao šta to
čujem, da li to puca drvo ili naše kosti pucaju. Obojica smo, božjom
milošću, ostali na čvrstom tlu, a opet, ja sam već video sebe kako
ponirem, dole, i dole, kroz pod, sve dok nisam udario u zemlju i
omirisao je, vlažnu kao grob. E pa... Danas kad sam pao, isto je tako
izgledalo. Čuo sam glasove. Iz velike daljine. Reči nisam mogao da
razaberem. Činilo mi se kao da me vazduh raznosi. Boga nisam video.
Ni anđele.

– Nadam se da se niste razočarali kad ste se probudili. I ugledali
samo Tomasa Kromvela.

– Nikad mi nije bilo tako drago što te vidim – kaže Henri. – Ni majka
ti se nije obradovala onog dana kad te je rodila kao što sam ti se ja
obradovao danas.

Došli su sobari, nečujno tabanaju po sobi, obavljaju redovne
dužnosti, škrope kraljevu posteljinu svetom vodicom. – Polako – ljutito
će Henri. – Hoćete da se prehladim. Jedna kap isto je tako delotvorna
kao i puna kofa. – Okreće se, pa će tihim glasom: – Nevaljša, je l’ si ti
svestan da se ovo nikada nije desilo?

Kromvel klima glavom. Ono što je negde i zapisano on upravo briše.

Ostaće podatak da se tog i tog dana kraljev konj sapleo. A onda je božja
ruka podigla kralja sa zemlje i, nasmejanog, vratila ga na presto. I još
jedan zapis za Knjigu zvanu Henri: obori ga na zemlju, a on će samo
odskočiti.

Ali kraljica ima pravo. Svi znaju one megdandžije iz vremena starog
kralja, one što šepaju po dvoru i trzaju se na svaki zvuk, one zbunjene
što su pretekli sa megdaništa; one koji su prečesto dobijali po glavi, pa
hodaju iskrivljeni, savijeni kao kifla. I džaba ti sva veština kad dođe
dan da se sravne računi. Konj može da izda. Momci mogu da izdaju.
Živci mogu da izdaju.

Te noći kaže Kromvel svom bratancu Ričardu: – Loše sam se osećao
u tom trenutku. Koliko ih ima koji mogu da kažu, kao što ja moram da
kažem: „Jedini moj prijatelj je kralj Engleske”? Ja imam sve, pomislio bi
čovek. A opet, uzmi mi Henrija, i ostaću bez igde ičega.

Ričard sagledava beznađe istine. – Da – kaže. Šta bi drugo rekao?
Kasnije će Kromvel istu misao, nešto obazrivije i u donekle
izmenjenom obliku, izgovoriti i pred Ficvilijamom. Ficvilijam ga gleda:
zamislio se, ne nedostaje mu saosećanja. – Ne znam, Nevaljša. Nisi ti
sam, bez ičije podrške, znaš.
– Oprosti, molim te – skeptično će Kromvel – ali na koji se način ta
podrška iskazuje?
– Hoću da kažem da bi mogao da računaš na podršku, ako ti
zatreba protiv Bolenovih.
– A što bi mi zatrebala? Kraljica i ja smo u savršenim odnosima.
– Šapuiju tako ne pričaš.
Kromvel nagne glavu u stranu. Zanimljivo, ko sve razgovara s
Šapuijem; a zanimljivo je i to šta ambasador bira da prenese ovome ili
onome.
– Jesi li ih čuo? – kaže Fic. U njegovom tonu oseća se gađenje. – Izvan
šatora, kad smo mislili da je kralj poginuo? Vikali su: „Bolen, Bolen!”
Sopstveno prezime uzvikivali. Kao kukavice.
Kromvel čeka. Čuo ih je, naravno; nego, o čemu se ovde zapravo
radi? Fic je blizak kralju. Od malih nogu je na dvoru, sa Henrijem, iako
nije plemenitog roda, već samo iz gospodske kuće. Bio je u ratu. U telu
mu je ostao vrh strele od samostrela. Išao je u poslanstva, poznaje

Francusku, poznaje Kale, tamošnju englesku enklavu i politiku koja se
tamo vodi. Jedan je iz društva odabranih, vitez Podvezice. Dobro piše
pisma, umesno, nit prenagli, niti okoliši, nit preteruje s laskanjem, niti je
tek površan u iskazivanju poštovanja. Kardinalu se sviđao, a vrlo je
predusretljiv prema Tomasu Kromvelu, s kojim svakodnevno obeduje
u stražarskoj sobi. I inače je predusretljiv; sad i više od toga? – Šta bi
bilo, Nevaljša, da kralj nije oživeo? Nikada neću zaboraviti Hauarda
kako uleće sa onim: ,Ja, ja, ja!”

– Tu predstavu niko od nas neće istisnuti iz sećanja. A što se tiče... –
Kromvel načas okleva – ... pa dobro, da je pošlo po zlu, kraljevo telo bi
umrlo, ali bi se politika tog tela nastavila. Bilo bi moguće okupiti veće
koje bi upravljalo zemljom, a koje bismo sastavili od zakonodavaca, i
od sadašnjih glavnih članova saveta...

– ... među kojima si i ti...
– i ja, može. – i ja, i to u više svojstava, razmišlja on: u koga se može
imati više poverenja, ko je bliži, a da pritom nije samo prvi kraljev
sekretar, već i zakonodavac, i čuvar svitaka? – Uz saglasnost
parlamenta – kaže on – mogli bismo u takvoj situaciji da sazovemo telo
koje bi upravljalo u svojstvu namesnika dok se kraljica ne porodi, a
možda, uz njenu dozvolu, i do punoletstva...
– Ali ti znaš da Ana tako nešto ne bi dozvolila – kaže Fic.
– Ne, ona bi uzela svu vlast u svoje ruke. Mada bi morala da se bori
protiv ujka Norfoka. A između njih dvoje – ne znam koga bih podržao.
Nju, valjda.
– Bože, pomozi ovoj zemlji – kaže Ficvilijam – i svima u njoj. Od njih
dvoje, meni bi lakše pao Tomas Hauard. Njega bi bar čovek mogao da
pozove da izađe napolje i bori se. A ako pustimo gospođu da nam bude
namesnica, Bolenovi će na grbaču da nam se popnu. Noge o nas ima da
brišu. A ona bi nam urezala „A. B.” u kože. – Ficvilijam trlja bradu. –
Ali to će i ovako da nam uradi. Ako Hariju rodi sina.
Svestan je da ga Fic posmatra. – Kad smo već kod sinova – kaže
Kromvel – jesam li ti zahvalio kako dolikuje? Samo kaži ako bilo šta
mogu da učinim za tebe. Gregori je mnogo napredovao pod tvojim
vođstvom.
– Bilo mi je zadovoljstvo. Pošalji mi ga opet, što pre.

I hoću, misli Kromvel, i to sa zakupom na ime jedne ili dve manje
opatije, samo da proguram ove nove zakone. Radni sto mu je pun
papira koji čekaju novo zasedanje parlamenta. Za koju godinu, voleo bi
Kromvel da Gregori dobije mesto pored njega u Donjem domu
parlamenta. Mora sa svih strana da sagleda kako se upravlja državom.
Mandat u parlamentu je prilika da čovek nauči da ne može imati sve
što poželi, to je svojevrsna lekcija iz strpljivosti; zavisi iz kog ugla
gledate. Tamo se, u prisnoj atmosferi, govori o ratu, miru, nejedinstvu,
svađama, raspravama, glasinama, nezadovoljstvima, bogatstvu,
sirotinji, istini, neistini, pravdi, ravnopravnosti, ugnjetavanju, izdaji,
ubistvu, o izgradnji i čuvanju države; a onda učine isto što su činili
njihovi prethodnici – to jest, kako su verovatno činili – i sve ostave kako
su i zatekli.

Posle kraljeve nezgode, sve je isto, a opet – ništa nije isto. Kromvel je
i dalje trn u oku Bolenovima, Merinim pristalicama, vojvodi od
Norfoka, vojvodi od Safoka, kao i odsutnom biskupu vinčesterskom; da
ne pominjemo kralja Francuske, cara, a i rimskog biskupa, koga, inače,
nazivaju papom. Ali nadmetanje – nadmetanje svake vrste – sada se
zaoštrava.

Na dan Katarinine sahrane, Kromvel je potišten. Koliko mi, u stvari,
umemo da prigrlimo svoje neprijatelje! Oni su nam bliski, oni su nam
kao drugo „ja”. Dok je ona, kao sedmogodišnjakinja koja prvi put
uzima vez u ruke, sedela na svilenom jastučetu u Alhambri, on je ljuštio
krompir u kuhinji Lambet palasa, pod budnim okom svog teče Džona,
kuvara.

Često bi Kromvel, kad zaseda savet, stao na Katarininu stranu, kao
da je jedan od njenih službenih advokata. „Vi zastupate taj stav,
gospodo moja”, govorio je on, „ali udova princeza će ustvrditi da...” I:
„Katarina će vaš stav pobiti, ovako.” I nije to činio zato što joj je
naklonjen, već zato što je tako štedeo vreme; kao njen protivnik, bavi se
njenim brigama, procenjuje njenu strategiju, svaku stavku ispita pre
nego što ona to učini. Dugo je to zbunjivalo Čarlsa Brendona: „S čije je
strane ovaj čovek?”, pitao se on.

Ali u Rimu se čak ni sada Katarinino pitanje ne smatra zaključenim.

Vatikanski advokati su otvorili slučaj i svakako ga neće zaključiti samo
zato što je jedna od strana u sporu umrla. Nije nemoguće da se jednoga
dana, kad svi mi pomremo, iz neke podzemne vatikanske tamnice,
čangrljajući kostima, pojavi skelet sekretara, da se s kolegama
kosturima posavetuje u vezi s nekim pitanjem iz oblasti kanonskog
prava. Cvokotavim zubima obraćaće se jedni drugima; nepostojeće oči
okretaće se u dupljama, tražeći odgovor na pergamentima koji su se, na
svetlu, pretvorili u trunčice prašine. Ko je Katarini oduzeo nevinost, prvi
ili drugi njen muž? Nikada to neće saznati.

– Ko će odgonetnuti živote žena – kaže on Rejfu.
– A i smrti njihove – kaže Rejf.
Kromvel podigne pogled. – Nemoj i ti! Pa ne misliš valjda da je
otrovana?
– Priča se – kaže Rejf ozbiljnim tonom – da su joj otrov sipali u neko
jako velško pivo. A u tom piću je, izgleda, baš uživala ovih poslednjih
nekoliko meseci.
Kromvel uhvati načas Rejfov pogled i frkne, zauzdavajući smeh.
Princeza udova, a nateže jako velško pivo. – Iz kožnog vrča – kaže Rejf.
– A pomislite samo kako tresne njime o sto. I zaurla: „Do vrha!”
Čuje se bat koraka, neko trči. Šta li je sada? Neko lupa na vrata, i eto
Kromvelovog malog Velšanina, zadihao se. – Gospodaru, morate
smesta kod kralja. Ficvilijamovi ljudi došli po vas. Mislim da je neko
umro.
– Šta, opet neko? – kaže on. Uzima onaj svežanj papira, baca ga u
orman i zaključava, pa daje ključ Rejfu. Odsad će svoje tajne držati
podalje od tuđih očiju, nema potrebe da sveže mastilo dreždi na
vazduhu. – Koga sad moram da dižem iz mrtvih?

Znate kako je to kad se zaprežna kola prevrnu na ulici. Svi koje
sretnete lično su tome prisustvovali. Videli su kako su čoveku kola
otfikarila nogu.

Videli su kako žena ispušta dušu. Videli su otimačinu, i lopove kako
kradu ono što je bilo pozadi, dok je rabadžija stenjao pod prednjim
delom kola. Slušali su čoveka dok se, urlajući, ispoveda, a i onog što je
šapatom ostavio testament. A ako su svi ljudi koji kažu da su bili tamo

zaista tamo i bili, to znači da se sav šljam londonski slio u jednu tačku,
da su lopovi izašli iz tamnica, da su kurve ustale iz kreveta, i da se
svaki živi advokat popeo na leđa nekom mesaru, da bolje vidi.

Istog tog dana, 29. januara, zaputiće se Kromvel ka Griniču,
potresen i ispunjen slutnjom posle vesti koje su mu doneli Ficvilijamovi
ljudi. Govoriće mu tamo razni i razne: „Bila sam tamo, bila samo tamo
kad je Ana najednom zaćutala, kad je spustila knjigu koju je čitala, kad
je ostavila vez, lautu, bila sam tamo kad je zastala usred veselja koje je
u njoj budila pomisao na to da je Katarina ukopana. I videla sam kako
joj se lice menja. Videla sam kako se dvorkinje skupljaju oko nje. I kako
je brzo odvode u njenu sobu, i rezom zatvaraju vrata, i videla sam trag
krvi koji je ostajao za njom kako je hodala.”

U to nema svrhe verovati. U to s krvlju. Videli su to, možda, u
svojim glavama. Pitaće on, Kromvel, pitaće: u koje vreme su kraljici
tačno počeli bolovi? Ali niko, po svemu sudeći, neće umeti da mu kaže,
iako do u tančine znaju sve šta se događalo. Oni su usredsređeni na taj
krvavi trag, a činjenice izostavljaju. Čitav dan će biti potreban da loše
vesti procure dalje od kraljičinog uzglavlja. Ponekad žene zaista
iskrvare, ali se dete ne da, i nastavi da raste. Ovoga puta nije tako bilo.
Katarina je odveć sveža u grobu da bi počivala u miru. Pružila je ruku i
protresla Anino dete, koje je na svet došlo prerano, ne veće od pacova.

Uveče, ispred kraljičinih odaja, žena kepec sedi na kamenom podu,
njiše se i ječi. Glumi porođaj, neko kaže: nepotrebno. – Zar ne možete
negde da je sklonite? – pita Kromvel žene.

Džejn Rokford kaže: – Dečak je bio, gospodine sekretaru. Nosila ga
je nepuna četiri meseca, bar kako mi cenimo.

Početkom oktobra, znači. Još smo bili na putovanju. – Vi ćete
svakako imati zabeleženu maršrutu – ispotiha će ledi Rokford. – Gde se
ona tada nalazila?

– Zar je to bitno?
– Cenim da biste vi voleli da znate. O, znam ja da se planovi
menjaju, ponekad u trenutku. Da je ponekad bila s kraljem, a ponekad
nije, da je ponekad Noris bio s njom, a nekad, opet, druga neka
gospoda. Ali u pravu ste vi, prvi sekretaru. Nije to sada ni važno. Lekari
vrlo malo toga mogu sa sigurnošću da tvrde. Ne možemo reći kada je

dete začeto. I ko je bio ovde, a ko tamo.
– Možda bi trebalo da sve ostavimo tako kako jeste – kaže on.
– Tako, dakle. A sada, kad je propustila još jednu priliku... sirotica...

kakav li će svet biti?
Žena kepec nezgrapno se uspravlja. Gleda ga, zadržava njegov

pogled, pa podigne suknje. Nije dovoljno brzo skrenuo pogled. Obrijala
se, ili ju je neko obrijao, i ono dole joj je kuso, kao kod neke starice ili
malog deteta.

Kasnije, pred kraljem, dok drži Meri Šelton za ruku, Džejn Rokford
više ni u šta nije sigurna. – Po izgledu bi se reklo da je dete bilo muško –
veli ona – a da je trudnoća trajala otprilike petnaest nedelja.

– Kako misliš: po izgledu bi se reklo? – pita kralj. – Zar se to ne vidi?
O, sklanjaj se odavde, ženo, ti nisi rađala, šta ti znaš? Trebalo je da neke
iskusne žene budu uz nju, šta si ti tamo tražila? Zar nisu Bolenovi mogli
da ustupe mesto nekom korisnijem? Moraš li baš ti da budeš u svakoj
čorbi mirođija?

Glas ledi Rokford podrhtava, ali se ona ipak drži svoga. – Vaše
veličanstvo može da sasluša šta lekari imaju da kažu.

– Saslušao sam ih.
– Ja samo ponavljam njihove reči.
Meri Šelton brizne u plač. Henri je pogleda pa će skrušeno: –
Gospođice
Šelton, oprostite. Dušo, nisam hteo da te rasplačem.
Henri trpi bolove. Hirurzi su mu stavili zavoj na nogu, istu onu
nogu koju je na borilištu povredio pre više od deset godina; sklona je
gnojenju, a izgleda da je nedavni pad otvorio truleži put do mesa. Od
sveg razmetanja ne ostade ništa; sada proživljava dane slične onima
kad je sanjao svog brata Artura, dane kada su mrtvi bespoštedno gazili
po njemu. Ovo je drugo dete koje je izgubio, kaže on te noći, privatno;
mada, ko zna, možda je bilo još dece, žene te stvari umeju da zadrže za
sebe sve dok ih stomaci ne otkriju, ne znamo mi koliko je mojih
naslednika tako odnela krv. Šta li Bog od mene sada želi? Šta moram da
učinim ne bih li mu udovoljio? Vidim da neće da mi da mušku decu.
On, Kromvel, stoji po strani dok Tomas Kranmer, bled i uglađen,
preuzima brigu o ucveljenom kralju. Umnogome pogrešno razumemo

svog tvorca, kaže nadbiskup, ako ga optužujemo za svaki udes pale
ljudske prirode.

Ja sam mislio da on vodi računa o svakom vrapcu koji padne na
zemlju, kaže kralj, prkosan kao dete. Zašto onda ne vodi računa o
Engleskoj?

Iznaći će Kranmer neki razlog. Kromvel jedva da ga i sluša. On
razmišlja o ženama oko Ane: mudre kao zmije, bezazlene kao golubice.
I već je izatkana nit priče, o svemu što se toga dana događalo; izatkana
je onde, u kraljičinim odajama. Ne može se Ana Bolen optuživati za
nesreću koja ju je snašla. Kriv je njen ujak Tomas Hauard, vojvoda od
Norfoka. Kad se kralj strmeknuo, upravo je on, Norfok, uleteo kod
kraljice, vičući kako je Henri poginuo, i tako ju je potresao da je
nerođeno srce prestalo da kuca.

I još: kriv je i Henri. Kriv je zbog svog ponašanja u poslednje vreme,
zbog toga što obigrava oko kćerke starog Simora, što joj ostavlja pisma
u kapeli i šalje slatkiše sa svoje trpeze. Saznanje da on voli drugu ujelo
je kraljicu za dušu. Toliko se zbog toga ražalostila da joj se sama utroba
pobunila, i odbacila nejako dete.

Samo budi jasna, kaže Henri hladno dok stoji podno gospine
postelje i sluša njeno tumačenje događaja. Samo oko jednog da budeš
jasna, gospođo. Ako ijedna žena snosi krivicu za ovo što se desilo, onda
je to ova u koju ja sada gledam. Razgovaraćemo kad ti bude bolje. A
sada, neka ti je sa srećom, jer ja idem u Vajthol da se pripremim za
parlament, a tebi bi najbolje bilo da ostaneš u krevetu dok se ne
oporaviš. Dok za sebe, inače, sumnjam da ću se ikada oporaviti.

A Ana onda viče za njim – ili tako ledi Rokford priča – „Ostani,
ostani, gospodaru moj, uskoro ću ti roditi drugo dete, i sve će to ići brže
sad, kad je Katarina umrla...”

– Ne vidim kako će to da ubrza stvar. – Henri se, hramljući,
udaljava. A potom, u njegovim odajama, gospoda iz najbliže pratnje
mile pažljivo oko njega, kao da je kralj od stakla, i pripremaju se da
pođu. Henri se kaje što je bio brz na jeziku, jer ako kraljica ostane tu,
moraju s njom da ostanu i sve žene, tako da on neće moći da pari oči na
svojoj zemičkici Džejn. Misao ga vodi i dalje, možda zahvaljujući poruci
koja mu stiže od Ane: taj izgubljeni fetus, začet za Katarininog života,

ne može se porediti sa detetom čije će začeće tek uslediti, neznano kad,
ali uskoro. Jer, sve i da je ovo dete poživelo i odraslo, uvek bi se našao
neko ko bi sumnjao u njegovo pravo na presto; sada pak, kad je Henri
udovac, niko u hrišćanskom svetu ne može da ospori pravosnažnost
njegovog braka sa Anom, kao ni to da će sin koga će njih dvoje dobiti
biti engleski prestolonaslednik.

– I, kako vama sad izgleda taj sled misli? – pita Henri. Sa onom
nogom, odebljalom od zavoja, sav onako težak, spušta se na stolicu u
svojoj sobi. – Ne, nemojte se dogovarati, želim odgovor od svakog
ponaosob, prvo od jednog, pa od drugog Tomasa. – Kraljevo lice krivi se
u grimasu, iako je on hteo da se nasmeje. – Znate li kakvu zabunu vas
dvojica pravite među Francuzima? Oni su vas spojili u jednog, pa vas u
depešama nazivaju doktor Hramijel.

Razmenjuju poglede, Kromvel i Kranmer: kasapin i anđeo. Ali kralj
njihov savet i ne čeka, zajednički ili pojedinačni, svejedno; on priča
dalje, kao čovek koji zariva nož u sopstveno telo da proveri koliko boli.
– Ako kralj ne može da ima sina, ako nije sposoban za to, nije ni važno
šta inače može. Pobede, ratni plen, pravedni zakoni koje donosi,
znameniti dvorci njegovi – sve to nije ništa.

Istina. Da bi se održala stabilnost države, to je ono što čini sponu
između kralja i njegovog naroda; ukoliko on sam ne može da ima sina,
mora da pronađe naslednika, i da ga imenuje pre nego što se zemlja
zaglibi u sumnju i konfuziju, u podele i zavere. A koga Henri može da
imenuje a da mu se ljudi ne smeju? – Kad se setim – kaže kralj – šta sam
uradio za sadašnju kraljicu, kako sam je uzdigao od kćeri iz jedne
obične gospodske kuće do... Nikako mi ne ulazi u glavu zbog čega sam
to učinio. – Pogleda ih onda kao da će reći: a znate li vi, doktore
Hramijele? – Sad mi se čini – sav smeten pokušava da napipa pravu
rečenicu – čini mi se da sam na neki nečastan način naveden na taj brak.

On, Kromvel, osmotri načas drugu polovinu sebe, kao kroz ogledalo:
Kranmer izgleda smlavljeno. – Kako to, nečastan način? – pita
nadbiskup.

– Siguran sam da mi tada misli nisu bile sređene. Ne kao što su
sada.

– Ali, gospodaru – kaže Kranmer. – Veličanstvo. Uz najdublje

poštovanje, Visosti, ali vama u ovom trenutku misli i ne mogu da budu
sređene. Pretrpeli ste veliki gubitak.

Dva, u stvari, pomisli Kromvel; danas ti je sin rođen mrtav, a prva
žena sahranjena. Nije ni čudo što se sav treseš.

– Meni se čini da sam tada bio zaveden – kaže Henri – to jest, da je
na meni nešto oprobano, možda neke čini, čarolije možda. Žene rade
takve stvari. A ako je takav slučaj, onda bi ovaj brak bio nevažeći, zar
ne?

Kranmer pruža ruke, kao čovek koji pokušava da odbije plimu. On
vidi kako njegova kraljica nestaje bez traga i glasa; njegova kraljica,
koja je toliko učinila za pravu veru. – Gospodaru, gospodaru...
Veličanstvo...

– O, mir! – kaže Henri, kao da je Kranmer sve započeo. – Kromvele,
dok si bio vojnik, da li si ikada čuo da postoji neki melem za ovakvu
nogu kakva je moja? Opet sam je udario, i lekari kažu da nezdrave
tečnosti moraju da se ispuste. Strahuju da je trulež stigla do kosti. Ali
nemoj to nikome da kažeš. Ne bih želeo da se to pročuje. hoćeš li poslati
paža po Tomasa Vikarija? Mislim da bi morao da mi pusti krv. Moram
malo da se olakšam. Želim vam laku noć. – A onda dodaje, gotovo u
pola glasa: – Jer, pretpostavljam da i ovaj dan mora stići svome kraju.

Doktor Hramijel odlazi. U predsoblju, jedan od njih dvojice okreće se
onom drugom. – Sutra će biti drugačiji – kaže nadbiskup. – Da. Kad
čovek pati, svašta ćeš od njega čuti.

– Ne bi trebalo na to da obraćamo pažnju.
– Ne bi.
Izgledaju kao dva čoveka koji hodaju po tankom ledu; oslanjaju se
jedan na drugoga dok napreduju kratkim, bojažljivim koracima. Kao
da im to može pomoći kad led počne sa svih strana da puca.
– Osim toga – kaže Kromvel – nije on čovek koji će priznati da je
pogrešio. Možda i gaji neke sumnje u vezi sa svojim brakom. Ali bog
nek je u pomoći onome ko tu priču potegne.
– Moramo svaku sumnju da otklonimo – kaže Kranmer. – I to nas
dvojica.
– On bi voleo da sa carem održava prijateljske odnose. Sad više
nema Katarine, pa ni razloga za zlu krv između njih dvojice. I tako

moramo da se suočimo sa činjenicom da sadašnja kraljica... – Okleva da
izgovori: da sadašnja kraljica smeta; ne zna da li da izgovori: da
predstavlja prepreku miru.

– Ona mu se isprečila na putu – tresne Kranmer. – Ali on je neće
žrtvovati? Sigurno da neće. Ne da ugodi caru Karlu ili bilo kom živom
čoveku. Neka se tome ne nadaju. Neka se Rim tome ne nada. Nikada se
on neće odreći vere.

– Neće. Verujmo i mi da će naš dobri gospodar sačuvati crkvu.
Kranmer čuje i reči koje Kromvel nije izgovorio: kralju Ana nije
potrebna da bi to postigao.
Mada, opet će Kromvel, teško je setiti se kralja iz vremena pre Ane;
teško je zamisliti ga bez nje. Ona je stalno tu negde, oko njega. Čita
preko njegovog ramena. Pojavljuje mu se u snovima. Čak i kad leži do
njega, to joj nije dovoljno blizu. – Reći ću ti ja šta ćemo – kaže, pa stegne
Kranmera za nadlakticu. – Hajde da priredimo večeru, važi, i da
pozovemo vojvodu od Norfoka.
Kranmer se sav skupio. – Norfoka? Zašto bismo ga zvali?
– Radi pomirenja – kaže Kromvel poletno. – Bojim se da sam onog
dana kad je kralj doživeo nezgodu ja možda, hm, omalovažio njegove
pretenzije – dodaje on s puno poštovanja. – Nije li on najveći naš
plemić? Ne, ja vojvodu sažaljevam iz dna duše.
– Šta si to uradio, Kromvele? – Nadbiskup je prebledeo. – Šta si
uradio u tom šatoru? Jesi li ga zaista dohvatio, kao što, čujem, nedavno
uradi i s vojvodom od Safoka?
– Šta, s Brendonom? Samo sam ga pomerio.
– Pomerio ga kad njemu nije bilo do pomeranja.
– Bilo je to za njegovo dobro. Da sam ga ostavio tamo u kraljevom
prisustvu, Čarls bi svašta napričao i završio u Kuli. Opanjkavao je
kraljicu, znaš.
– A svako opanjkavanje, svaka sumnja, razmišlja Kromvel, mora
poticati od Henrija, iz Henrijevih usta, a ne iz mojih, ili bilo čijih. –
Molim te, ali molim te – kaže on – hajde da priredimo večeru. I to mora
da bude u Lambetu, Norfok neće hteti da dođe kod mene, misliće da
sam namerio da mu u klaret sipam nešto za spavanje, ukrcam ga na
brod i prodam u roblje. Kod tebe će rado doći. Ja ću obezbediti srnetinu.

Imaćemo žele u obliku moćnih vojvodinih zamkova. Tebe to ništa neće
da košta. I tvoji kuvari neće morati da se muče.

Kranmer se smeje. Smeje se, konačno. Teško dobijena bitka, to, da se
njemu makar osmeh pojavi na licu. – Kako hoćeš, Tomase. Priredićemo
večeru.

Nadbiskup hvata Kromvela za nadlaktice, ljubi ga u desni, pa u levi
obraz. Poljubac mira. Ni utešen ni umiren, Kromvel se vraća u svoje
odaje kroz neprirodno tihu palatu: nema muzike iz udaljenih soba, čuje
se možda samo kako neko mrmlja molitvu. On pokušava da zamisli
izgubljeno dete, lutana, proklijalih udova, starog i mudrog lica.

Malo je ljudi nešto tako videlo. On svakako nije među njima. U Italiji
je, svojevremeno, stajao i držao sveću hirurgu dok je ovaj, u zatvorenoj,
zamračenoj sobi, sekao mrtvaca na deliće, da vidi kako telo radi.
Stravična je bila ta noć, dok je zadah iznutrica i krvi zastajao ljudima u
grlu, a slikari koji su se tiskali i davali mito samo da ih puste unutra
pokušavali da ga sklone u stranu; ali on se nije dao, jer je i jemčio da će
ostati tu gde jeste i osvetljavati prostoriju. I tako se Kromvel našao
među izabranima, među važnim ljudima koji su videli kako se mišić
odvaja od kosti. Ali u utrobu žene nikada se još nije zagledao, a kamoli
u bremeniti leš; nema tog hirurga koji bi, čak i za novac, obavio takav
zahvat pred publikom.

On razmišlja o Katarini, balsamovanoj i pokopanoj. Njen duh se
oslobodio, otišao da traži prvog muža: tumara sad nekud, doziva ga po
imenu. Hoće li se Artur zaprepastiti kad je vidi, tu gojaznu staricu, a on
još žgoljavo dete?

Kralj Artur, blagosloveno bilo sećanje na njega, nije mogao da ima
sina. A šta se zbilo posle Artura? Ne znamo. Ali znamo da je njegova
slava izbledela u ovome svetu.

Kromvel razmišlja o geslu koje je Ana odabrala za grb:
„Najsrećnija”.

– Kako je miledi kraljica? – upitao je ranije Džejn Rokford.
– Sedi i kuka – rekla je Rokfordova.
A on je hteo da kaže: je li izgubila mnogo krvi?
Nije ni Katarina bila bezgrešna, ali sada je grehova oslobođena. I svi
su ti gresi natovareni na Anina pleća; kao neka senka koja je progoni,

žena zaogrnuta noćnom tamom. Stara kraljica obitava u sjaju božjeg
bića, njena mrtva čeljad, prepovijena, leže joj pod nogama, dok Ana
boravi u ovom grešnom, nižnjem svetu, krčka se u znoju porodiljske
postelje, na prljavom čaršavu. Ali ruke i noge su joj hladne, a srce joj je
kao kamen.

I eto vojvode od Norfoka, čeka da ga nahrane. Obukao je najbolje što
ima, ili bar dovoljno dobro za palatu Lambet, izgleda kao komad
kanapa koji je sažvakao pas, ili parče hrskavice zaostale na dasci za
sečenje mesa. Svetle oči plamte ispod raščupanih obrva. Kosa kao
gvozdena čekinja. Telo mu je mršavo, žilavo, oseća se na konje, kožu i
oružarnicu, a tu je i tajanstveni miris furune ili, može biti, pepela koji se
hladi: suv kao barut, opor. Nikog živog se taj ne plaši do Henrija
Tjudora, koji bi mogao iz čistog hira da mu oduzme vojvodstvo, ali se
zato boji mrtvih. Pričaju da se iz svih njegovih kuća, kako se dan bliži
kraju, čuje treskanje prozorskih kapaka i spuštanje reza, za slučaj da
kardinal Volsi uleti kroz prozor ili se uzvere uz stepenište. Da je Volsiju
stvarno do Norfoka, on bi se primirio u stonoj ploči, dišući na šaru u
drvetu; procurio bi kroz ključaonicu, ili upao kroz dimnjak, tiho, kao
ogaravljena golubica.

Kad se Ana Bolen pročula, a budući nećaka njegove dične porodice,
vojvoda je smatrao da je njegovim nevoljama došao kraj. Jer, nevolje
njega ne mimoilaze; kao najveći plemić, ima on svoje suparnike, one
koji mu žele zlo, one koji ga kleveću. Ali bio je uveren da će, kad Ana, u
dogledno vreme, bude krunisana, on, vojvoda, uvek biti uz kralja. Nije
ispalo tako, i vojvoda se otuđio. Udaja nije Hauardovima donela ni
blago ni počasti kojima se on nadao. Ana je sve ubrala za sebe, kao i
Tomas Kromvel. Vojvoda misli da bi Anu trebalo da usmerava njen
muški srodnik, ali ona ne daje da je bilo ko usmerava; ona je, štaviše,
svima otvoreno stavila do znanja da sada kao glavu porodice ne vidi
vojvodu, već samu sebe. Što je, s vojvodinog stanovišta, neprirodno:
žena ne može da bude glava bilo čega, potčinjenost i pokornost njena su
uloga. Neka je ona i kraljica, i bogata, ipak bi trebalo da zna gde joj je
mesto; ili, ako ne zna, da nauči. Hauard ponekad javno gunđa: ne
protiv Henrija, već protiv Ane Bolen. Smisao je pronašao u tome da što

više vremena provodi na svojoj zemlji, zlostavljajući svoju vojvotkinju,
koja često piše Tomasu Kromvelu žaleći se na to kako se muž prema
njoj odnosi. Kao da on, Tomas Kromvel, može da pretvori vojvodu u
nekog od najvećih svetskih ljubavnika ili makar u nešto nalik
razumnom čoveku.

Ali kad je obnarodovana Anina najnovija trudnoća, vojvoda je došao
na dvor, okružen pratiocima koji su se zlobno cerili, a ubrzo mu se
pridružio i njegov sin čudak. Sari je mladić koji je uobrazio da je naočit,
darovit i srećne ruke. Lice mu je, međutim, sasvim iskrivljeno, pri čemu
on sebi nikako ne čini uslugu time što kosu šiša kao pod loncem. Hans
Holbajn priznaje da je i za njega Sari izazov. Mladić je večeras ovde, u
Lambetu, pošto je propustio večernji provod u burdelju. Pogledom
preleće preko prostorije; možda misli da Kranmer drži gole devojke iza
zavese.

– I dobro sad – kaže vojvoda trljajući ruke. – Kad ćeš doći do mene u
Keninghol, Tomase Kromvele? Tamo je dobro za lov, tako mi boga, ima
nešto da se ustreli u svako doba godine. A možemo i da ti nađemo
nešto da ti zagreje krevet, ako si voljan, neku prostu ženu, od onih što ti
voliš, imamo baš sad jednu sluškinju – vojvoda usisa vazduh – da joj
vidiš samo sisice. – Čvornovatim prstima mesi vazduh.

– Pa, ako je tvoja – promrmlja Kromvel – ja ti je ne bih uzimao.
Vojvoda prostreli pogledom Kranmera. Možda ne bi trebalo pričati o
ženama? Ali, kad pogledaš, Kranmer i nije pravi arhibiskup, bar ne po
Norfokovom mišljenju; to je tek sitan činovnik koga je Henri jedne tamo
godine pronašao u močvari i koji je obećao da će, za mitru na glavi i dva
poštena obroka dnevno, učiniti sve što se od njega traži.
– Tako mi boga, Kranmeru, izgledaš mi bolesno – kaže vojvoda s
turobnom nasladom. – Izgledaš mi kao da ti se meso jedva drži na
kostima. Ni kod mene nije bolje. Pogledaj ovo. – Vojvoda se odbaci od
stola, munuvši laktom sirotog mladića koji stoji pripravan sa bokalom
vina. Ustaje i rasklanja odoru, izbacujući žgoljav list. – Šta kažeš na
ovo?
Grozno je, složi se Kromvel. Poniženje je, svakako, to što iznuruje
Tomasa Hauarda. Kad su zajedno u društvu, sestričina ga prekida i
nadglasava. Smeje se njegovim svetim medaljama i relikvijama koje on

nosi, iako su neke od njih prave svetinje. Za stolom ume da se nagne
prema njemu i kaže, hajde, ujače, uzmi mrvicu iz moje ruke, vidi kako
se topiš.

– I topim se – kaže vojvoda. – Ne znam kako tebi polazi za rukom,
Kromvele. Pogledaj se samo, pun ti ogrtač, ljudožder bi te pojeo
pečenog.

– O, pa – kaže on kroz osmeh – tom riziku se izlažem.
– Mislim da ti piješ neki prašak koji si nabavio u Italiji. I on te
održava. A tajnu nam, pretpostavljam, ne bi odavao?
– Pojedi taj žele, milorde – strpljivo će Kromvel. – Ako čujem za
takav prašak, poslaću ti uzorak. Jedina moja tajna je u tome je da
spvam noću. U miru sam sa svojim tvorcem. I, naravno – dodaje on,
opušteno se zavalivši u stolici – nemam neprijatelja.
– Šta? – kaže vojvoda. Podigao obrve, skoro kosu dodiruju. Uzima
još malo Terstonovih grudobrana od želea, skerletnog i svetlog,
prozračan kamen i okrvavljenu ciglu. Dok ih mulja po ustima, mozga o
nekolikim temama. Prevashodno o Viltširu, kraljičinom ocu. Koji je Anu
trebalo da vaspita kako se pristoji, i da pritom više pažnje posveti
disciplini. Ali ne, Viltšir je bio prezauzet razmećući se njome na
francuskom, hvališući se onim što će ona jednoga dana postati.
– Pa, jeste postala – veli mladi Sari. – Nije li, oče, gospodaru moj?
– Mislim da se zbog nje i topim ovako – kaže vojvoda. – Ona zna sve
o tim praškovima. Kažu da drži trovačice u kući. Znate šta je uradila
biskupu Fišeru.
– Šta je uradila? – pita mladi Sari.
– Zar ti ništa ne znaš, momče? Fišerov kuvar je bio potplaćen da mu
sipa prašak u čorbu. Umalo ga nije ubilo.
– Ne bi to bio nikakav gubitak– kaže momak. – On je bio izdajica.
– Jeste – kaže Norfok – ali u to vreme si izdaju prvo morao da
dokažeš. Nije ovo Italija, momče. Mi imamo sudove. Pa, matori se još
razvlačio, ali se nikada posle toga nije oporavio. Henri je dao da se
kuvar živ skuva.
– Ali kuvar nije nikada nije priznao krivicu – kaže on; on, Kromvel. –
Tako da ne možemo biti sigurni da su Bolenovi to učinili.
Norflok frkne. – Motiv su imali. Meri bi bolje bilo da se pripazi.

– Slažem se – kaže Kromvel. – Mada mislim da njoj glavna opasnost
ne preti od otrova.

– Nego od čega? – pita Sari.
– Od pogrešnog saveta, milorde.
– A misliš da bi trebalo tebe da sluša, Kromvele? – Mladi Sari odlaže
nož i udara u žalopojku. Plemići, jadikuje on, nisu poštovani kao što su
bili nekad, kad je Engleska bila velika. Svi ti ljudi oko sadašnjeg kralja
skupljeni su s koca i konopca, i to na dobro ne može da izađe. Kranmer
se meškolji u stolici, kao da bi da se umeša, ali ga Sari ošine pogledom
koji sve govori: tačno to mislim i o tebi, nadbiskupe.
Kromvel daje znak dečku da popuni mladiću čašu. – Vi, gospodine,
ne prilagođavate ton razgovora onima kojima se obraćate.
– A zašto bih? – kaže Sari.
– Tomas Vajat kaže da se učite pisanju stihova. Ja volim poeziju,
budući da sam mladost proveo među Italijanima. Ukoliko biste mi
ukazali tu čast, voleo bih da pročitam neke vaše pesme.
– Ne sumnjam da bi voleo – kaže Sari. – Ali ja ih čuvam za prijatelje.
Kromvel stiže kući, a sin izlazi da ga dočeka. – Jesi li čuo šta radi
kraljica? Ustala je iz porodiljske postelje, i sad se o njoj pripovedaju
neverovatne stvari.
Kažu da je viđena kako peče lešnike na vatri u svojoj sobi, i prevrće
ih u mesinganom tiganju, i da je rešila da pravi otrovne slatkiše za ledi
Meri.
– To s mesinganim tiganjem radi neko drugi – kaže Kromvel kroz
osmeh. – Neki mezimac. Veston. Onaj mali Mark.
Gregori se tvrdoglavo drži svoje verzije: – Ma ona radi. Peče. I ušao
tako kralj, pa se namrštio kad je video čime se ona bavi, a nije ni znao
šta to znači, iako sumnja u nju, znaš. Šta si to naumila, upitao on nju, a
kraljica mu odgovorila: o, gospodaru moj, ništa, pravim, evo, malo
slatkiša da počastim one sirotice što stoje na kapiji i šalju mi odande
pozdrave. Kralj će na to: ma je li tako, dušo moja? Onda blagoslovena
bila. I tako je on, u stvari, potpuno zaveden, shvataš.
– A kad se to dogodilo, Gregori? Znaš, ona je sad u Griniču, a kralj je
u Vajtholu.
– Nije bitno – Gregori će razdragano. – U Francuskoj veštice umeju

da lete, sve s mesinganim tiganjima, lešnicima i ostalim. A ona je sve to
tamo i naučila. I inače su sve žene Bolenovih postale veštice, da joj
uvračaju muško dete, jer kralj strahuje da joj ga on ne može dati.

Osmeh na Kromvelovom licu sad već odaje nelagodu. – Nemoj to da
širiš po kući.

A Gregori će veselo: – Prekasno je sad, kuća je to raširila po meni.
Seća se kako mu je svojevremeno, mora tome biti jedno dve godine,
rekla Džejn Rokford:
– Kraljica se hvali da će Katarini dati doručak od kojeg se ova neće
oporaviti.
Za doručkom čio, u podne adio. Tako se govorilo u vreme bolesti
znojenja, koja je Kromvelu ubila ženu i kćerke.37 Neprirodan kraj, kad
do njega dođe, obično je brži; saseče te jednim udarcem.
– Idem ja u svoje odaje – kaže Kromvel. – Moram nešto da napišem.
Ne daj da me ometaju. Ričard može da uđe, ako hoće.
– A ja, je l’ mogu ja da uđem? Ako, na primer, izbije požar u kući, da
li bi voleo to da saznaš?
– Ne od tebe. Što bih tebi verovao? – On pogladi sina. Pa otrči do
svoje sobe, i zatvori za sobom vrata.
Susret sa Norfokom se, barem naoko, nije isplatio. Ali. On uzima
parče hartije. U vrhu piše:
TOMAS BOLEN
To je gospin otac. Kromvel ga zamišlja. Uspravan čovek, vitak još,
ponosan na svoj izgled, koji obraća i te kakvu pažnju na svoju
spoljašnjost, upravo kao i njegov sin Džordž; čovek koji će iscrpeti
dovitljivost londonskih zlatara, i vrteti oko prstiju dragulje za koje tvrdi
da ih je dobio od stranih vladara. Godinama već služi Henriju kao
diplomata, baveći se zanatom koji mu, zahvaljujući njegovoj hladnoj
mekoći, i pristaje. Nije Bolen od onih koji žive za akciju, već više čovek
koji stoji sa strane, smejulji se i gladi bradu; misli da izgleda zagonetno,
ali, u stvari, izgleda kao čovek koji uživa u sebi.
A ipak, Bolen je znao kako da postupi kad mu se ukaže prilika,
kako da omogući svojoj porodici uspon, uspon do najviših grana u
krošnji. Hladno je gore kad vetar duva, kad reže vetar te 1536. godine.
Kao što znamo, on smatra da zvanje erla od Viltšira ne ukazuje u

dovoljnoj meri na njegov poseban status, pa je sebi smislio francusku
titulu, monsenjer. I čini mu zadovoljstvo kad ga tako oslovljavaju.
Stavlja do znanja da bi tu titulu svi trebalo da mu priznaju. A od toga
koji će se dvorjanin njegovoj volji prikloniti, umnogome zavisi i kakav
će položaj taj zauzeti.

Kromvel piše:

Monsenjer. Svi Bolenovi. Njihove žene. Njihovi kapelani. Njihove
sluge. Svi čankolizi Bolenovih iz kraljeve lične pratnje, što će reći:

Henri Noris
Frensis Veston
Vilijam Brerton, itd.

Ali obični stari „ Viltšir”, u oštrim akcentima:
Vojvoda od Norfoka.
Ser Nikolas Kerju (iz kraljeve lične pratnje), koji je rođak Edvarda
Simora, i oženjen sestrom ser Frensisa Brajana, rođaka Bolenovih, ali i
rođaka Simorovih, a prijatelja: gospodina kraljevog rizničara, Vilijama
Ficvilijama.

Pogleda u spisak. Dodaje imena dvojice velikaša:

Markiz od Egzetera, Henri Kurtene.
Henri Pol, lord Montegju.
To su stare engleske porodice; one polažu pravo na presto
pozivajući se na loze starostavne; njih pretenzije Bolenovih peku više
nego ikoga od nas.

Savija hartiju. Norfok, Kerju, Fric, Frensis Brajan. Kurteneovi,
Montegjuovi, i njima slični. I Safok, koji mrzi Anu. To su samo nanizana
imena. Ne može se mnogo na osnovu toga zaključiti. Ne znači nužno da
su oni jedni drugima prijatelji. Oni su, jednostavno, u manjem ili većem
stepenu, pobornici starog božanskog poretka i neprijatelji Bolenovih.
Niko ne voli Bolenove osim Bolenova samih. Ne samo zato što su oni

stekli moć nauštrb ostalih već zbog načina na koji su to učinili, bez
trunke pristojnosti. S nipodaštavanjem su se poneli prema svima izvan
njihovog kruga. Svima su gazili po osećanjima, omalovažili ono što im
po rođenju pripada. Uzeli su ljude, iskoristili ih, i odbacili. Na ovaj ih
onaj način, oštećena je dobra polovina dvora; pola dvora, i većina
Engleza.

Kromvel sklopi oči. Seda, disanje se usporava. U glavi se pomalja
slika. Velika dvorana. U kojoj će on postaviti trpezu.

Sluge tegle nogare od stolova. Nameštaju se stone ploče.
Posluga u livrejama razmotava stolnjak, odižu ga vrhovima prstiju,
i ravnaju; kao kraljev stolnjak, i ovaj prima blagoslove; poslužitelji
mrmljaju rečenice na latinskom dok se odmiču da bolje vide i poprave
ivice.
Toliko što se stola tiče. A sad, gde će gosti da posedaju.
Škripi patos dok sluge dovlače masivnu stolicu s grbom Hauardovih
izrezbarenim sa zadnje strane naslona. To je za vojvodu od Norfoka,
koji spušta svoju koščatu zadnjicu. – Čime ćeš, Nevaljša – pita on
žalostivo – da kušaš moj apetit?
Donesite sad još jednu stolicu, zapoveda on slugama. I postavite je
milordu Norfoku s desne strane.
Ova je za Henrija Kurtenea, markiza od Egzetera. Koji kaže: –
Kromvele, moja žena je izričito zahtevala da dođe i ona!
– Srce mi je na mestu kad vas vidim, ledi Gertruda – kaže on, uz
naklon. – Izvolite, sedite. – Do ove večeri, redovno je pokušavao da
izbegne tu plahu ženu koja u sve voli da se meša. Ali sad je bogzna
kako ljubazan. – Svi prijatelji ledi Meri dobrodošli su za trpezu.
– Princeze Meri – brecne se Gertruda Kurtene.
– Kako vam drago, miledi – uzdahne Kromvel.
– A evo nam sada Henrija Pola! – uzvikne Norfok. – Hoće li mi on
ukrasti večeru?
– Ima hrane za sve – kaže Kromvel. – Donesite stolicu za lorda
Montegjua. I to odgovarajuću stolicu, za čoveka kraljevske krvi.
– Mi to nazivamo prestolom – kaže Montegju. – Uzgred, ovde je
moja majka.
Ledi Margaret Pol, grofica od Solzberija. Zakonita kraljica Engleske,

prema nekima. Kralj Henri se mudro poneo prema njoj i njenoj porodici.
Ukazao im je počasti, mazio ih, držao ih uza sebe. Mnogo mu je to
dobra donelo: oni i dalje misle da su Tjudori uzurpatori, mada je grofici
draga princeza Meri, kojoj je svojevremeno bila guvernanta; više ju je,
inače, cenila zbog njene majke, kraljice Katarine, nego zbog njenog oca,
koga smatra okotom velških goniča stoke.

Sada se i grofica, u Kromvelovoj glavi, uz škripu smešta na svoje
mesto. Grofica zvera oko sebe. – Veličanstvenu dvoranu imate,
Kromvele – kaže ona mrzovoljno.

– To je nagrada za porok – kaže njen sin Montegju.
Kromvel se opet klanja. Progutaće on svaku uvredu, do daljeg.
– Pa – kaže Norfok – šta ide prvo?
– Strpljenje, milorde – kaže on.
Seda i on na svoje mesto, na skromni tronožac, dole, u dnu stola.
Pogled mu je uprt u to visoko društvo. – Odmah će stići pladnjevi. Ali
hoćemo li prvo da se pomolimo?
Podiže pogled ka krovnim gredama. Gore su izrezbarena i oslikana
lica mrtvih: Morovo, Fišerovo, kardinalovo, kraljice Katarine. Ispod njih
– cvet žive Engleske. Nadajmo se samo da krov neće pasti.

Dan pošto je on, Tomas Kromvel, ovako uvežbavao svoju maštu, u
njemu se javlja potreba da razjasni svoj položaj u stvarnom svetu; i da
doda još neko ime onom spisku gostiju. U sanjarenju nije stigao do
same gozbe, pa još i ne zna šta će sve biti na jelovniku. Mora da im
pripremi nešto dobro, ili će velikaši da odmagle, i usput izvuku
stolnjak, poruše sve sa stola i išutiraju mu sluge.

I tako: razgovara sada sa Simorovima, u poverenju, ali otvoreno. –
Dok god kralj bude za sadašnju kraljicu, biću i ja. Ali ako je on odbaci, i
ja ću morati ponovo da razmislim o svemu.

– Vi, dakle, nemate ličnog interesa u ovome? – podozrivo će Edvard
Simor.

– Ja zastupam kraljeve interese. Za to sam ja ovde.
Edvard zna da više od njega neće izvući. – A ipak... – kaže on. Ana
će se brzo oporaviti od nesreće koja ju je zadesila, i Henri će ponovo
moći da legne s njom, ali jasno je da sama ta izvesnost ne utiče na

njegovo zanimanje za Džejn. Igra se izmenila, pa i Džejn mora da se
prilagodi. Taj izazov vratio je Simorovima sjaj u oku. Sada, kad je Ana
opet pobacila, postoji mogućnost da će Henri poželeti ponovo da se
ženi. Lako je zamisliti da se tako nešto dogodi, upravo zahvaljujući
svojevremenom uspehu same Ane Bolen.

– Vi Simorovi ne bi trebalo preterano da se nadate – kaže Kromvel. –
On se od Ane odljubljuje, pa se opet zaljubljuje, a tada bi sve dao za nju.
Takvi su njih dvoje oduvek bili.

– A što bi nekom draža bila žilava matora koka od bucmastog
pilenceta? – kaže Tom Simor. – Šta će mu to?

– Zbog supe – kaže Kromvel; ali ne tako da ga Tom čuje.
Simorovi su u žalosti, ali ne za udovom Katarinom. Umro je Entoni
Utred, guverner Džerzija, i Džejnina sestra Elizabet ostala je udovica.
– Ako kralj uzme Džejn za naložnicu, ili za šta već – kaže Tom Simor
– trebalo bi da potražimo neku dobru priliku za Bes.
– Daj da se sad držimo ovoga što nam je prvo, brate – kaže Edvard.
Žustra mlada udovica dolazi na dvor, da pomogne svojoj porodici u
velikom pohodu. Pomislio bi Kromvel da će tu ženu zvati Lizi, ali
izgleda da ju je tako oslovljavao isključivo njen muž, a da je za porodicu
ona Bes. Drago mu je zbog toga, premda ni sam ne zna zbog čega.
Nerazumno je s njegove strane što misli da druge žene ne bi trebalo da
nose ime njegove žene. Bes nije neka velika lepotica, a i tamnije je puti
od svoje sestre, ali zato ima to samopouzdanje i živahnost koji privlače
pogled. – Budite dobri prema Džejn, prvi sekretaru – kaže Bes. – Nije
ona ponosita, kako to neki ljudi misle. Pitaju se zbog čega ona neće da
razgovara s njima, ali to je jedino zato što ne zna šta bi im rekla.
– Ali sa mnom će razgovarati.
– Slušaće vas.
– Prlmamljiva osobina kod žena.
– Primamljiva osobina kod svih. Nije li tako? Mada Džejn, više od
ostalih žena, očekuje od muškaraca da joj kažu šta da radi.
– I onda to i uradi?
– Ne neizostavno. – Smeje se. Vrhovima prstiju okrzne ga po
nadlanici. – Dođite. Ona vas čeka.
Ugrejana suncem požude engleskog kralja, koja to devica ne bi

zablistala? Džejn ne bi. Ona je u još dubljoj crnini, čini se bar, od ostalih
iz njene porodice, i sama, da je niko nije ni pitao, kaže da se moli za
dušu počivše Katarine; ne da je ovoj to potrebno, svakako, jer ako
postoji žena koja je otišla pravo u raj...

– Džejn – kaže Edvard Simor – upozoravam te sada, i hoću pažljivo
da saslušaš i uvažiš ono što ću ti reći. Kad budeš u kraljevom društvu,
moraš se držati kao da žena poput pokojne Katarine nikada nije ni
postojala. Ukoliko te kralj čuje da izgovaraš njeno ime, istoga časa
izgubićeš njegovu naklonost.

– Vidi – kaže Tom Simor. – Kromvel hoće da zna da li si zaista, i u
potpunosti, nevina?

Kromvelu došlo da pocrveni umesto nje. – Ako i niste, gospođice
Džejn – kaže on – to se može udesiti. Ali morate nam odmah reći.

Njen bled, nesvestan pogled: – Šta?
Tom Simor: – Džejn, mora da si, čak i ti, razumela pitanje.
– Je li istina da vas niko nikada nije zaprosio? Da nije bilo ni ugovora
ni sporazuma? – Kromvel pada u očajanje. – Niko vam se nikada nije
dopao, Džejn?
– Dopao mi se Vilijam Dormer. Ali on je za ženu uzeo Meri Sidni. –
Ona podiže pogled: sevnuše one ledenoplave oči. – Čujem da žive u
poslednjoj bedi.
– Dormerovi su smatrali da mi nismo dovoljno dobri za njih – kaže
Tom. – A vidi sada.
– To je vašom zaslugom, gospođice Džejn – kaže Kromvel – što se
nikome niste obećali pre nego što je vaša porodica bila spremna da vas
uda. Jer mlade žene često to čine, i onda se sve završi loše. – Oseća da bi
trebalo bolje da razjasni stvar. – Muškarci će vam reći da su toliko
zaljubljeni u vas da će se od ljubavi razboleti. Reći će vam da su prestali
da jedu i spavaju. Reći će da se boje da će, ako ne budete njihova,
umreti zbog toga. A onda, čim im se podate, oni samo ustanu i odu, i
uopšte im više niste zanimljivi. Naredne nedelje proći će pored vas kao
da vas i ne poznaju.
– Jeste li i vi tako radili, prvi sekretaru? – pita Džejn. On okleva.
– Pa? – kaže Tom Simor. – Voleli bismo da znamo.
– Verovatno jesam. Kad sam bio mlad. Govorim vam to za slučaj da

vaša braća nisu bila u stanju da vam kažu. Ne može prijati jednom
muškarcu da tako nešto prizna rođenoj sestri.

– I vidiš, znači – brzo će Edvard. – Ne smeš se podati kralju.
– A što bih to pa i želela da uradim? – kaže Džejn.
– Zbog njegovih mednih reči... – zausti Edvard.
– Njegovih – šta?

Carev ambasador vreba iz kuće, i neće da izađe da se sretne s
Tomasom Kromvelom. Nije hteo u Piterborou, na Katarininu sahranu,
zato što ona nije sahranjena kao kraljica, a sada kaže da mora da je ožali
kako običaji nalažu. A onda, konačno, ugovaraju sastanak; udešavaju
tako da se nađu kad se ambasador bude vraćao s mise u crkvi u Ostin
Frajarsu, dok Tomas Kromvel, koji trenutno boravi u Kući svitaka na
Čanseri Lejnu, navrati da proveri kako teku radovi na dogradnji
njegove glavne kuće, tu blizu. – Ambasadore! – uzvikne on; kao da je ne
znam ni ja kako iznenađen.

Cigle koje će danas biti uzidane ispečene su prošlog leta, kad je kralj
još bio na proputovanju po zapadnim okruzima; ilovača za njih
iskopana je prethodne zime, a zemlja je pucala od mraza dok je on,
Kromvel, pokušavao da slomi Tomasa Mora. Dok čeka Šapuija,
nameračio se na nadzornika zidara, da proveri da slučajno voda negde
ne prodire, jer to njemu, ali nikako, nije potrebno. Sad, evo, uzima
Šapuija podruku i vodi ga izvan domašaja buke i prašine od piljevine.
Eustaš bubri od pitanja; možeš, prosto, da ih opipaš, jer pitanja skaču i
pomeraju mu mišiće u ruci, zuje u tkanju njegove odeće. – Ona mala
Semerka...

Dan je mračan, a vazduh leden. – Danas je pravi dan za štuku – kaže
Kromvel.

Ambasador se upinje ne bi li prikrio zaprepašćenje. – Sigurno tvoje
sluge... ako baš moraš tu ribu da...

– E moj Eustašu, vidim ja da ti ne razumeš čemu ta razonoda. Ništa
se ne boj, ja ću te naučiti. Šta je bolje za zdravlje nego da čovek bude
napolju od svitanja do sumraka, sate i sate da provede na blatnjavoj
obali, dok mu odozgo kaplje iz krošnji, a oblak pare diže mu se iz usta, i
tako da stoji, ja l’ sam, ja l’ s nekim dobrim drugom?

Razne ideje bore se u ambasadorovoj glavi. S jedne strane, sati i sati
s Kromvelom; za to vreme mogla bi da mu popusti pažnja, pa da kaže
ko zna šta. S druge strane, od kakve sam koristi mome carskom
gospodaru ako me kolena sasvim izdaju, pa moraju na dvor da me nose
u nosiljci? – A da ostavimo taj ribolov za leto? – pita on, bez preterane
nade.

– Ne bih rizikovao da te izgubim. U leto bi te štuka povukla sa
sobom u vodu. – A onda popusti malo. – Gospa koju pominješ preziva
se Simor. Mada neki stariji to izgovaraju „Semer”.

– Nikako ne napredujem u učenju ovog jezika – žali se ambasador. –
Ovde svako može svoje ime da izgovori kako hoće, danas ovako, sutra
onako. Koliko je do mene doprlo, reč je o staroj porodici, a i sama ta
ženska nije toliko mlada.

– Služila je kod princeze udove, znaš. I volela je Katarinu. Žalila je,
zapravo, Katarinu zbog njenog udesa. Zabrinuta je sad za ledi Meri, a
priča se da joj šalje poruke u kojima je bodri. Ako joj kralj i dalje bude
naklonjen, možda ona i učini nešto za Meri.

– Mm. – Ambasador je, očigledno, sumnjičav. – Čuo sam i ja to, ali
sam isto tako čuo da je vrlo krotke i pobožne naravi. Plašim se,
međutim, da to možda škorpija vreba ispod meda. Voleo bih da vidim
gospođicu Semer, možeš li to da udesiš nekako? Ne da je upoznam. Da
bacim pogled na nju.

– Iznenađuje me što se toliko zanimaš. A pomislio bih da te više
zanima kojom će se to francuskom princezom Henri oženiti, ukoliko
poništi ovaj brak.

Sad je već ambasador rastegnut kao struna na merdevinama užasa.
Je li bolji i đavo, samo ako ga znaš? Je li bolja Ana Bolen nego neka nova
pretnja, novi sporazum, novi savez između Francuske i Engleske?

– Ma, naravno da me ne zanima! – prsne Šapui. – Kremijele, sam si
mi rekao da je to obična bajka! Izjasnio si se kao prijatelj moga
gospodara, pa nećeš valjda otrpeti da se oženi Francuskinjom?

– Mirno, ambasadore, mirno. Ne kažem ja da mogu da upravljam
Henrijem. Možda, na kraju krajeva, on donese odluku da ostane u
ovom braku ili, ako i ne ostane, da živi čedno.

– Ti se to podsmevaš! – optužuje ambasador. – Kremijele! Smeješ mi

se, a kriješ usta rukom.
I krije, stvarno. Građevinci ih zaobilaze, daju im prostora, ti ogrubeli

londonski majstori sa alatkama zadenutim za pojas. Kromvel će,
pokajnički: – Nemoj bogzna čemu da se nadaš. Kad se kralj i ova žena
opet pomire, teško onome ko je u međuvremenu rekao bilo šta protiv
nje.

– Ti bi ostao uz nju? Podržao bi je? – Ambasador se sav ukočio, kao
da je stvarno ceo dan proveo na obali reke. – Možda ona i jeste tvoje
veroispovesti...

– Šta? – Kromvel razrogačio oči. – Moje veroispovesti? Kao i moj
gospodar, kralj, i ja sam odani sin svete Katoličke crkve. S tim što
trenutno nismo u bliskim odnosima s papom.

– Dozvoli da to sročim na drugačiji način – kaže Šapui. Žmirkajući,
pogleda on u sivo londonsko nebo, kao da traži pomoć odozgo. –
Recimo da je tvoja veza s njom materijalne, a ne duhovne prirode.
Koliko je meni poznato, tebi je Ana u datom trenutku ukazala
poverenje. A ja znam da jeste.

– Nemoj da brkaš stvari. Ništa ja Ani ne dugujem. Meni je kralj
ukazao prednost, i niko drugi.

– U nekim prilikama nazivao si je svojom dragom prijateljicom. Ja se
tih prilika sećam.

– I tebe sam ponekad nazivao svojim dragim prijateljem. Ali ti to
nisi, zar ne?

Šapui čeka da se reči slegnu. – Ništa na ovome svetu ne bih više
voleo da vidim – kaže on – nego da između naših zemalja vlada mir. A
šta će bolje obeležiti uspeh jednog ambasadora na ovom položaju od
zbližavanja dveju zemalja posle dugogodišnjih nemira? Sada nam se za
to ukazuje prilika.

– Sada nema Katarine.
Šapui na to nema šta da kaže. Samo se umotava u ogrtač. –
Nikakvog dobra konkubina kralju niti je donela, niti će mu sad doneti.
Nema te vlasti u Evropi koja priznaje njegov brak. Čak ni jeretici ga ne
priznaju, mada je ona učinila sve da se s njima sprijatelji. Kakve koristi
možeš imati ti lično ako nastojiš da održiš postojeće stanje; kralj da ti je
nesrećan, parlament ophrvan brigama, plemstvo zavađeno, a cela

zemlja ogorčena pretenzijama te žene?
Promiču, lagano, kišne kapi; teške, ledene. Šapui opet, razdražljivo,

podiže pogled ka nebu, kao da Bog podriva njegove napore u ključnom
trenutku. Kromvel opet hvata ambasadora podruku i vuče ga preko
neravnog tla, ka zaklonu. Ljudi su razvukli baldahin, a on se okreće
prema njima i kaže: – Je l’ može minut, momci? – Šapui se šćućurio
pored mangala, počeo već da se raskravljuje. – Kralj, čujem, pominje
neke vradžbine – šapuće ambasador. – Kaže da je činima i opsenama
nagnan u taj brak. I nema, vidim, poverenja u tebe. Ali je zato
razgovarao sa ispovednikom. Ako je to istina, ako je omađijan ušao u
brak, onda će, možda, u jednom trenutku reći da uopšte i nije oženjen
čovek, i da može slobodno sebi da odabere novu ženu.

Kromvel gleda preko ambasadorovog ramena. Vidi, kaže mu on,
ovako će biti: kroz godinu dana, sav ovaj vlažan, led-ledeni prostor biće
pretvoren u useljive sobe. Rukom ocrtava liniju tek grubo ozidanih
gornjih spratova i zastakljene kružne prozore.

Šta je sve za projekat potrebno: kreč i pesak, hrastovina i specijalan
cement, ašovi i lopate, korpe i užad, ekseri građevinski i krovni, klamfe,
olovne cevi; crep žut i crep plav, prozorske brave, reze, šipovi i šarke,
gvozdene kvake u obliku ruža; pozlata, slike; kilogram tamjana da se
okade nove sobe; šest penija dnevno po radniku, plus koliko koštaju
sveće za noćni rad.

– Prijatelju moj – kaže Šapui. – Ana je očajna i opasna. Udari prvi,
pre nego što ona udari na tebe. Seti se kako je skinula Volsija.

Prošlost Kromvelova leži pred njim kao spaljena kuća. On sve vreme
gradi, i gradi, ali godine je protraćio čisteći silan nered.

U Kući čuvara svitaka zatiče svog sina, koji se upravo pakuje;
sprema se da pođe na nastavak školovanja. – Gregori, znaš ko je Sveta
Ankamber? Kažeš da se njoj žene mole kad hoće da se ratosiljaju
beskorisnih muževa. A vidi sad, postoji li neki svetac kome muški
mogu da se mole kad požele da se otarase svojih žena?

– Ne bih rekao. – Gregori je zgranut. – Žene se mole zato što drugih
sredstava nemaju. Muškarac može da se posavetuje sa nekim
sveštenim licem, i tako ustanovi da mu brak i nije pravosnažan. Ili

može da je otera i plati joj da živi u zasebnoj kući. Kao što vojvoda
Norfok plaća svojoj ženi.

Kromvel klima glavom. – Mnogo si mi pomogao, Gregori.

Ana Bolen dolazi u Vajthol da proslavi Svetog Matiju s kraljem.
Izmenila se, kao zapeta je puška. Lagana je, izgladnela, izgleda kao u
vreme dok je bila dvorska dama, u onim jalovim godinama natezanja
pre nego što se pojavio on, Tomas Kromvel, i presekao čvor. Njena
kitnjasta živost prometnula se u nešto svedeno, uzano, kaluđersko
bezmalo. S tim što se ne drži kao kaluđerica. Prstima se poigrava
draguljima koji joj krase pojas, vuče rukave, i malo-malo pa dodirne
dragulje oko vrata.

– Mislila je svojevremeno da će, kad postane kraljica, utehu
pronalaziti u prisećanju na dane krunisanja, na sve što se događalo iz
sata u sat – priča ledi Rokford. – Ali sad kaže da je sve zaboravila. Kad
pokuša da se seti, čini joj se da se sve to dogodilo nekom drugom, a da
ona nije ni prisustvovala. Nije to meni rekla, razume se. Rekla je bratu
Džordžu.

Iz kraljičinih odaja stiže obaveštenje: proročice su joj kazale da neće
Henriju roditi sina sve dok je njegova kći Meri u životu.

Kako čovek da se ne zadivi, kaže on, Kromvel, svom bratancu.
Prešla je u ofanzivu. Kao zmija je ta žena, ne znaš kad će da napadne.

Anu je oduvek visoko cenio kao stratega. Nikada je nije doživljavao
kao strastvenu, spontanu ženu. Sve što ona čini proračunato je, kao,
uostalom, i sve što čini on. Ne promiče mu, kao što mu minulih godina
nije promaklo, kako ona pažljivo premešta svoj sjajni pogled sa čoveka
na čoveka. I pita se šta li bi moralo da se desi pa da se ta žena uplaši.

Kralj peva:

„Želja je moja nadohvat ruke,
Ono što hoću vazda je tu;
Da molim ja sam pošteđen muke
Srca mog moćnu vladarku.”

Tako on misli. Može da preklinje koliko hoće, to na Džejn nema

nikakvog uticaja.

Ali državni poslovi ne mogu da čekaju, i to: zakon koji će Velsu
omogućiti da i on ima članove u parlamentu, i na osnovu kojeg će
engleski postati službeni jezik na velškim sudovima, kao i kresanje
ovlašćenja gospodara velških močvara. Zakon na osnovu kojeg će biti
raspušteni neznatniji manastiri, čije zgrade donose manje od dvesta
funti godišnje. Zakon o osnivanju Augmentacionog suda, novog
sudskog organa koji će se baviti prilivom sredstava iz manastira:
kancelar tog suda biće Ričard Rič.

U martu parlament odbija Kromvelov zakon o siromašnima. Previše
je to bilo za Donji dom, nikako nisu mogli da prihvate da bogataši
uopšte mogu da imaju bilo kakvu obavezu prema sirotinji; ako si se
dobro nafatirao, kao što, recimo, engleska gospoda jesu, trgujući vunom
– zašto bi sad imao bilo kakvu odgovornost prema ljudima koji su ostali
bez zemlje, prema radnicima bez posla, prema sejačima bez njive.
Engleskoj su potrebni putevi, utvrđenja su joj potrebna, luke, mostovi.
Ljudima je potreban posao. Grehota je gledati ih kako prose za koru
hleba, kad je upravo pošten rad to što jednu zemlju čini bezbednom.
Zar nismo u stanju nekako da spojimo to dvoje, radnike i posao?

Ali parlament nikako ne može da shvati kako je to moguće da je
upravo dužnost države da stvori posao. Nisu li te stvari u božjim
rukama, nisu li i siromaštvo i odbačenost deo Njegovog večnog
poretka? Za sve ima pravi trenutak: vreme za gladovanje, vreme za
krađu. Ako kiša pada šest meseci bez prestanka, i zrno u polju istruli –
mora biti da je to plod proviđenja; jer, Bog zna svoj posao. Nečuveno je
makar samo i nabaciti bogatima i preduzimljivima da bi trebalo da
plaćaju nekakav porez na dobit, samo da nahrane neradnike. A ako
sekretar Kromvel ustvrdi da nestašica hrane izaziva porast krivičnih
dela: pa, zar u dželatima oskudevamo?

Sam kralj dolazi u Donji dom parlamenta da se založi za usvajanje
ovog zakona. On bi da bude Henri Voljeni, otac nacije, pastir svoga
stada. Ali parlamentarci iz Donjeg doma sede kamenih lica na
klupama, i muklim pogledima isprate kralja. Propast predložene
zakonske mere je dalekosežna. – Na kraju je od svega toga ispao zakon

o bičevanju prosjaka – kaže Ričard Rič. – Više je protiv siromašnih nego
za njih.

– Možda bi trebalo opet da ga iznesemo pred parlament – kaže
Henri. – Kad bude neka bolja godina. Nemoj da kloneš duhom, prvi
sekretaru.

Tako znači: biče, ipak, i boljih godina? Pokušavaće on i dalje; da im
proturi zakon kad ne paze, da iznese nacrt pred Gornji dom
parlamenta, i na brzinu zbuni opoziciju... S parlamentom možeš na sto
načina, ali Kromvelu se ponekad desi da poželi da otera njegove
članove nazad kućama, svakog u njegovu grofoviju, pošto bi se poslovi
bez njih brže završavali. – Da sam ja kralj – veli on – ne bih ćutke
prelazio preko toga. Tresle bi se njima gaće.

Ričard Rič je gospodin predsedavajući u parlamentu; on će,
nervozno: – Nemojte huškati kralja, gospodine. Znate i sami kako je
Mor imao običaj da kaže: „Da lav zna svoju snagu, teško bi bilo vladati
njime.”

– Zahvaljujem – kaže Kromvel. – Neopisiva je to uteha, ser Buđelaru,
ta zagrobna misao onog licemera ogrezlog u krv. Ima li on još nešto da
kaže o trenutnoj situaciji? Jer, ako ima, sad ću da odem do njegove
kćerke i uzmem njegovu glavu, pa ću da je šutiram uzduž i popreko
Vajthola, sve dok ne zaveže jednom zasvagda. – A onda prasne u smeh.
– Donji dom. Bog ih strunuo. Glave su im prazne. Misao im nikada ne
seže dalje od džepa.

S druge strane, ako njegove drugare u parlamentu brinu prihodi, on
je, što se njegovih tiče, potpuno obezbeđen. Iako bi manje manastirske
zajednice trebalo raspustiti, postoji mogućnost da oni podnesu molbe
za izuzeće, a sve te molbe dolaze pravo kod njega, Kromvela, uz
novčanu nadoknadu ili penziju. Kralj neće sve novostečene posede
zavesti na svoje ime, već će ih davati pod zakup, tako da Kromvelu
neprestano pristižu nove molbe, za ovo ih ono mesto, za gazdinstva,
farme, pašnjake; svaki molilac ponudi mu nešto malo, jednokratnu
isplatu ili redovan godišnji prihod, godišnji prihod koji će posle preći i
na Gregorija. Tako su poslovi odvajkada obavljani, uslugu da vam
čovek učini, nešto da se zasladite, prigodan prenos sredstava, tek da
obratite pažnju na toga i toga, ili obećana podela prihoda; u tom