Hilari Mantel - Leseve na videlo

život nije neophodnost; niti je koristan, niti ga je Isus preporučivao.
Ničeg neprolaznog nema u vezi s tim manastirima. Oni ne pripadaju
prirodnom božjem poretku.

Podižu se i propadaju, kao i sve druge ustanove, a ponekad se desi
da se manastirsko zdanje sruši, ili ga upropaste labavom upravom.
Kako prolaze godine, mnogi manastiri nestaju s lica zemlje, ili se sele, ili
ih proguta neki drugi manastir. Broj monaha opada prirodnim putem,
zato što danas dobri hrišćani žive kao mirjani. Uzmite opatiju u Betlu.
Na vrhuncu slave imala je dvesta monaha, a danas – šta? – četrdeset
ako ih ima. Četrdeset debelih drugara koji sede na blagu. I isto je na sve
strane, kud god da kreneš po kraljevstvu. Sredstva koja bi se mogla
osloboditi, koja bi mogla na bolji način da se upotrebe. Zašto bi novac
ležao u sanducima kad možemo da ga pustimo u promet među
kraljeve podanike?

Njegovi poverenici odlaze, i šalju mu sablažnjive vesti; stižu
monaški rukopisi, pripovesti o duhovima i kletvama, osmišljeni tako da
preplaše prost svet. Monasi drže relikvije koje mogu da izazovu ili
zaustave kišu, da spreče rast useva i izleče stočne bolesti. Upotrebu tih
relikvija monasi naplaćuju, ne daju ih zabadava svojim komšijama:
stare kosti i iverje, savijeni ekseri od Hristovog raspeća. Priča Kromvel
kralju i kraljici šta su njegovi ljudi pronašli u Viltširu, u Mejden
Bredliju:

– Monasi imaju deo božje tunike, i nešto kvarnog mesa preteklog od
Tajne večere. I grančice imaju, one što procvetaju na Božič.

– To poslednje nije nemoguće – kaže Henri s dubokim poštovanjem.
– Seti se samo glastonberijskog gloga.

– Iguman ima šestoro dece, a sinove drži kod kuće kao lične sluge. U
svoju odbranu kaže da se nikada nije petljao sa udatim ženama, samo s
devicama. A onda bi im, kada ih se zasiti ili one zatrudne, pronalazio
muževe. Tvrdi da poseduje dozvolu s papskim pečatom na osnovu koje
može da drži kurvu.

Ana se kikoće. – A je l’ može da postigne?
Henri je preneražen. – Sklanjaj tog čoveka. Takvi su sramota za
poziv kojem su se posvetili.
Ali te budale s tonzurama obično su gore od ostalih ljudi; zna li

Henri to? Ima i dobrih monaha, ali posle nekoliko godina potpune
izloženosti monaškom idealu, oni mahom gledaju kako da uteknu.
Pobegnu tako iz manastira i, kao mirjani, odu u glumce. U minula
vremena naši preci su, naoružani srpovima i kosama, napadali monahe
i njihove sluge, sa gnevom s kakvim bi jurišali na vojsku stranih
zavojevača. Rušili bi manastirske zidine i pretili da će ih sve popaliti, a
tražili su, zapravo, ugovore o zakupnini, da svojim očima vide za šta
robuju; kad bi ih se domogli, pocepali bi ih i spalili, i rekli bi im tada: mi
želimo malo slobode; malo slobode, i da se prema nama odnosite kao
prema Englezima, pošto se već toliko vekova odnosite prema nama kao
prema životinjama.

Stižu i tamnije obojeni izveštaji. On, Kromvel, poručuje
nadzornicima: samo im ovo kažite, i to glasno da im kažete: za svakog
monaha po jedan krevet, u svakom krevetu po jedan monah. Zar im to
tako teško pada? Oni, već umorni od svega, govore mu: tu će sigurno
doći do greha, ako pozatvaraš muškarce i ne daš im pristupa ženama,
oni će svakako vrebati mlade i slabije novajlije, muško je to, takva je,
prosto, muška priroda. Ali zar ne bi oni trebalo da se uzdignu iznad
prirode? Čemu sve te molitve i postovi ako oni i dalje nisu u stanju da
se odupru đavolu kad dođe da ih kuša?

Kralj im gleda kroz prste, i za gubitke, i za slabo upravljanje; možda
bi neophodno bilo, veli on, reformisati i reorganizovati neke manje
monaške domove, jer i kardinal je sam činio to dok je bio među živima.
Ali svakako bismo mogli da se oslonimo na to da će oni veliki manastiri
moći sami da podmire troškove obnove?

Može biti, kaže Kromvel. On zna da je kralj vernik, zna da se boji
promena. Želi reformisanu crkvu, neoskvrnutu crkvu; ali i novac želi.
Kao Rak u horoskopu, međutim, on ka cilju ide poput krabe: postrance,
kao da tka mrežu. On, Kromvel, posmatra Henrija dok ovaj preleće
pogledom preko cifara koje su mu predočene. Nije to blago, ne za
jednog vladara; nije to bogatstvo dostojno jednog kralja. Uskoro će,
možda, i Henri početi da misli o većim manastirima, o debljim
igumanima otupelim od samopoštovanja. Hajde da uradimo nešto za
početak. Sedeo sam, kaže Kromvel, za mnogim opatijskim trpezama i
video kako opat žvaćka suvo grožđe i urme, dok se kod monaha zna:

haringa i samo haringa. Da se ja pitam, razmišlja on, sve bih ja njih
oslobodio, pa neka vode drugačiji život. Oni tvrde da je to njihovo vita
apostolica5; ali apostoli svojevremeno nisu jedan drugog pipkali po
jajcima. Oni koji hoće da idu neka idu. Oni pak monasi koji su
rukopoloženi za sveštenike mogu da dobiju određene povlastice i da
urade nešto korisno za svoje parohije. Oni mlađi od dvadeset četiri
godine, i muškarci i žene, mogu se poslati nazad, u svet. Premladi su da
bi se zavetom vezali do kraja života.

Razmišlja Kromvel unapred: kad bi kralj imao zemlju koju drže
monasi, ne samo mali njen deo nego celu tu zemlju, bio bi triput jači
nego što je sada. Ne bi više morao sav skrušen da ide u parlament
pokušavajući da iskamči novac. Sin Gregori kaže Kromvelu: – Kažu,
gospodaru, da bi, ako opat glastonberijski legne sa opaticom od
Šaftzberija, njihov potomak bio najbogatiji zemljoposednik u Engleskoj.

– Vrlo verovatno – kaže Kromvel – mada, jesi li video ti opaticu od
Šaftzberija?
Gregori se, kanda, zabrinuo. – Zar je trebalo da je vidim?
Takve on razgovore vodi sa svojim sinom: misli im se sudaraju, i
nikuda ne vode. Seća se Kromvel brundanja na koja se svodila njegova
komunikacija s Volterom kad je on, Tomas, bio mali. – Možeš da je
vidiš, ako želiš. Uskoro moram u posetu Šaftzberiju, imam tamo neka
posla.
U samostan u Šaftzberiju Volsi je smestio svoju kćerku. – Hoćeš li da
mi pribeležiš to, Gregori, za podsetnik? – kaže Kromvel. – Da idem da
vidim Doroteju.
Gregori žudi da priupita: a ko je ta Doroteja? Kromvel vidi kako
pitanje sustiže pitanje na dečakovom licu; a onda će Gregori, konačno: –
Je li lepa?
– Ne znam. Otac ju je krio. – Kromvel se smeje.
Ali osmeha nema na njegovom licu dok podseća Henrija: kad su
monasi izdajice, nema u toj ukletoj feli gorih neposlušnika od njih. Kad
im pripretiš:
„Staviću te na muke”, uzvrate ti da su za muke oni i rođeni. Neki
odiuče da umru od gladi okovani za stubove, ili se s molitvom na
usnama zapute na

Tajbern, gde ih čeka dželat. Govorio je Kromvel njima, kao što je i
Tomasu Moru govorio: nije ovde reč ni o tvome Bogu ni o mome Bogu
ni o Bogu uopšte. Ovde je reč o tome za koga si ti: za Henrija Tjudora ili
za Alesandra Farnezea? Za kralja Engleske što stoluje u Vajtholu ili za
nekog do neba podmićenog stranca iz Vatikana? A oni bi samo okretali
glave u stranu; umirali bi bez reči, nevernih srdaca iščupanih iz grudi.

Kad konačno projaše kroz kapiju svoje gradske kuće u Ostin
Frajarsu, njegove livrejisane sluge sjate se oko njega u onim dugačkim
kaputima od sive prošarane tkanine. Gregori mu je zdesna, a sleva je
Hemfri, dreser lovačkih pasa, sa kojim je u toku poslednjih kilometar i
po puta ugodno ćaskao; iza njih su sokolari, Hju, Džejms i Rodžer, uvek
na oprezu; oni motre na svako komešanje, na svaku moguću pretnju.
Ispred kapije okupilo se mnoštvo koje se nada da će gazda biti široke
ruke. Hemfri i ostali dobili su novac da razdele. Te večeri, pošto oni u
kući obeduju, i sirotinja će, kao i obično, dobiti da jede. Terston, glavni
kuvar Kromvelov, kaže da oni hrane dve stotine Londonaca, dvaput
dnevno.

Kromvel u onoj gužvi opazi jednog čoveka, malog i pogrbljenog, koji
se već gotovo i ne trudi da ostane na nogama. Čovek jeca. Kromvel ga
gubi iz vida; primeti ga onda ponovo, onome glava poskakuje u masi, a
suze mu naviru dok ga gomila odnosi ka kapiji. – Hemfri – kaže
Kromvel – idi vidi šta muči onog tamo.

A onda ga zaboravlja. Njegovi se raduju što ga vide, dočekuju ga,
svi, blistavih lica, čopor štenadi muva mu se oko nogu; uzima ih u ruke,
ta tela što se koprcaju, i repove kojima mašu, i pita ih sve kako su. Sluge
se okupljaju oko Gregorija, diveći mu se od šešira do čizama; sva
posluga voli ga zbog njegove pitome naravi. – Evo ga glavni! – kaže
Kromvelu bratanac Ričard, i zagrli ga tako jako da pucaju kosti. Ričard
je snažan momak s kromvelovskim pogledom, direktnim i surovim, i
kromvelovskim glasom, kojim ume i da miluje i da protivureči. Ne boji
se ničega što po zemlji hoda, i ničega što hoda ispod nje; da se neki
demon pojavi u Ostin Frajarsu, Ričard bi ga išutirao u dlakavu
zadnjicu.

Nasmejane sestričine njegove, sada mlade udate žene, popustile su

pertle na steznicima, zbog naraslih stomaka. Ljubi ih obe, topao je dodir
njihovih tela, i sladak im dah, ugrejan slatkom od đumbira koje žene u
drugom stanju uzimaju. Na trenutak mu nedostaje... Šta li mu to
nedostaje? Gipkost nežnog, podatnog mesa; laki ranojutarnji razgovori
koji čoveka ni na šta ne obavezuju. Sa ženama mora da bude oprezan,
diskretan. Ne bi smeo svima koji mu žele zlo da pruži priliku za
klevetanje. Čak je i kralj diskretan; ne želi ni on da ga cela Evropa zove
Hari Kurvar. Radije bi, možda, upirao pogled u ono što mu je, zasad,
nedostižno: u gospođicu Simor.

U Elvetamu je Džejn bila kao cvetak, oborene glave, skromna kao
stručak zeleno-bele čemerike. U kući Džejninog brata, kralj ju je
nahvalio pred njenom porodicom: „Nežna, skromna, sramežljiva deva,
kakvih malo ima u naše vreme.”

Na to će Tomas Simor, željan, kao i uvek, da upadne u razgovor i
nadglasa svog starijeg brata: „Što se pobožnosti i skromnosti tiče,
usudio bih se reći da nema mnogo njih koje bi bile ravne Džejn.”

Kromvel je primetio da Edvard pokušava da sakrije osmeh. Sa
zanimanjem je posmatrao Džejninu porodicu, koja je – uz izvesnu dozu
neverice – u tim trenucima počinjala da naslućuje odakle vetar duva.
„Ja se ne bih drznuo”, rekao je Tomas Simor, „sve i da sam kralj sam, ne
bih mogao to da učinim, da gospu kao što je moja sestra Džejn
pozovem u postelju. Ne bih znao odakle da počnem. A vi, je l’ biste
učinili to? I zašto biste? Bilo bi to kao kamen da ljubiš. Da je prevrćeš s
jedne strane madraca na drugu, i sav se slediš pritom.”

„Brat ne može da zamisli rođenu sestru u zagrljaju nekog
muškarca”, rekao je Edvard Simor. „U svakom slučaju, ne onaj brat koji
sebe smatra hrišćaninom. Mada se na dvoru priča da je Džordž Bolen...”
Tu je zastao, mršteći se. „I, naravno, kralj zna kako da zaprosi devojku.
Kako da se ponudi. On zna kako se to radi, kao galantan gospodin. Što
ti, brate, ne znaš.”

Teško je potući Toma Simora. On se samo smeška.
A Henri nije mnogo govorio pre nego što su odjahali iz Elvetama;
srdačno se oprostio, a o devojci ni reč nije prozborio. Džejn ga je
šapatom upitala: „Gazda Kromvele, zašto sam ja ovde?”
„Pitaj svoju braću.”

„Moja braća kažu: pitaj Kromvela.”
„Za tebe je ovo, znači, potpuna nepoznanica?”
„Da. Izuzev ako to ne znači da se konačno udajem. Hoću li se za vas
udati?”
„Tu mogućnost sebi moram da uskratim. Prestar sam za tebe,
Džejn. Otac bih mogao da ti budem.”
„Stvarno?”, rekla je Džejn upitno. „I čudnije stvari događale su se u
Vulf
Holu. Nisam ni znala da ste poznavali moju majku.”
Osmejak je preleteo preko njenog lica pre nego što je nestala, a on
ostao da gleda za njom. Kad smo već kod toga, pomisli on, i mogao bih
da je uzmem za ženu; mozak bi onda morao stalno da mi radi, pazeći
da me ona pogrešno ne razume. Radi li ona to namerno?
Mada sad neću moći da je imam, dok Henri s njom ne završi. A
nisam li se onomad zavetovao da neću preuzimati njegove polovnjače?
Možda bi, razmišljao je tada, trebalo da napišem podsetnik za braću
Simor, da im razjasnim koje poklone Džejn može, a koje ne bi trebalo da
prima. Pravilo je jednostavno: nakit može, novac ne. I, dok posao ne
bude zaključen, da ne skida sa sebe nijedan komad odeće u Henrijevom
prisustvu. Ni rukavice čak, tako će im preporučiti.

Bezobzirni ljudi opisuju njegovu kuću kao Vavilonsku kulu. Priča se
da drži sluge iz svih zemalja pod kapom nebeskom, izuzev Škotske; a
Škoti se uporno javljaju za posao, nadaju se. Ljudi iz gospodskih, pa i
plemićkih kuća, kako ovdašnjih, tako i iz inostranstva, vrše pritisak,
traže da primi njihove sinove u svoj dom, a on prima sve za koje
proceni da će moći da ih obuči. Svakog narečenog dana u Ostin Frajarsu
grupa nemačkih učenjaka radiće na raznim varijacijama svoga jezika,
mršteći se nad slovima evangelista poteklih na njihovom sopstvenom
tlu. Za večerom mladići sa Kembridža razmenjuju opaske na grčkom;
tim učenim ljudima on je svojevremeno pomogao, i sada su oni došli da
pomognu njemu. Ponekad na večeru navrati i družina italijanskih
trgovaca, i on ćaska s njima na jezicima koje je naučio dok je radio za
firentinske i venecijanske bankare. Pratnja njegovog komšije Šapuija
pije do obnevidelosti o trošku Kromvelovog podruma, tračareći na

španskom, na flamanskom. On sam sa Šapuijem govori francuski,
pošto je to ambasadoru maternji jezik, dok se narodskijim govorom
obraća svom Kristofu, zdepastom malom đilkošu koji je došao sa njim
iz Kalea, i koji se nikad od njega ne udaljava; Kromvel ga ne pušta
daleko, jer gde god se Kristof dene, tu izbije tuča.

Treba sad saslušati sve letnje abrove, i knjige pregledati, priznanice i
račune za kuće i imanja. Ali prvo Kromvel odlazi do kuhinje, da vidi
svog glavnog kuvara. Nastupilo je ranopopodnevno zatišje; sve od
ručka oprano, ražnjevi očišćeni, kalajno posuđe oprano i naslagano, širi
se miris cimeta i karanfilića, a Terston stoji usamljen pored brašnjave
daske i gleda u loptu od testa kao da je glava Krstiteljeva. Senka mu
zaklanja svetlost, i kuvar zagrmi: – Dalje s tim crnim prstima! – A onda
će: – A... Vi ste, gospodine. I niste baš poranili. Za vaš dolazak bili smo
pripremili odličnu srneću paštetu, i morali smo da je damo vašim
prijateljima, da se ne pokvari. Poslali smo nešto i vama, ali ste vi brzo
išli iz mesta u mesto.

Kromvel pruža ruke, da ih kuvar pregleda.
– Moliću lepo – kaže Terston. – Ali meni se ovde mota mladi Tomas
Ejveri, maločas digao glavu od računovodstvenih knjiga, a sad mi
pretura po policama, hoće da meri stvari. A onda će gazda Rejf: vidi,
Terstone, dolaze nam neki Danci, šta bi mogao da pripremiš za Dance?
Pa uleće gazda Ričard: Luter poslao glasnike, kakve kolače vole Nemci?
Kromvel štipne ono testo. – Je l’ ovo za Nemce?
– Nije važno za koga je. Ako uspe, vi ćete ga jesti.
– Jesu li obrali dunje? Još malo pa će mraz. Osećam u kostima.
– Kad vas ovako slušam – kaže Terston – podsećate me na vašu
babu.
– Ti nju nisi upoznao. Ili jesi?
Terston se kikoće. – Parohijsku pijanduru?
Verovatno. Koja bi to žena mogla da doji njegovog oca Voltera
Kromvela a da se ne propije? A Terston, kao da mu je upravo tog časa
palo na pamet: – Samo da vas podsetim, svaki čovek ima dve babe. Od
kojih je bila vaša majka, gospodine?
– Oni su bili severnjaci.
Terston se smeška. – Iz pećine došli. Znate mladog Frensisa

Vestona? Onog što dvori kralja? Njegovi ljudi rastrubili da ste vi
Jevrejin. – Kromvel gunđa; čuo je i on to, ranije još. – Kad idući put
budete na dvoru – savetuje ga Terston – izvadite kitu i stavite je na sto,
pa da vidimo šta će da kaže.

– Uradiću ja to u svakom slučaju – kaže Kromvel. – Ako razgovor
zamre.

– Samo da vam skrenem pažnju... – Terston okleva. – Istina je,
gospodine, da ste Jevrejin zato što zajmite novac pod kamatom.

Koja raste, u Vestonovom slučaju. – Pa dobro sad – kaže Kromvel.
Opet štrpne malo testa; da nije malčice čvrsto, a? – Šta ima novo po
gradu?

– Priča se da se stara kraljica razbolela. – Terston čeka. Ali njegov
gazda već je zahvatio šaku ribizli i jede ih. – Duša je boli, tako će biti.
Kažu da je bacila kletvu na Anu Bolen, da nikad ne rodi muško. Ili da,
ako i rodi, dete ne bude Henrijevo. Priča se da Henri ima druge žene, i
da ga Ana ganja po sobi s velikim makazama i viče da će ga uštrojiti.
Kraljica Katarina je imala običaj da zažmuri kako žene inače rade, ali
Ana nije od te fele, i kune se da će Henri ispaštati. A slatka bi to osveta
bila, zar ne? – cereka se Terston. – Da se naplati Henriju tako što će da
mu nabije rogove, a onda kopile da postavi na presto.

U Londonaca su glave neumorne, sve u njima vri; kao da si na
bunjištu. – Naslućuju li bar ko će biti otac tom kopiletu?

– Tomas Vajat? – nabaci Terston. – Jer zna se da joj je bio mio pre
nego što je postala kraljica. Ili, možda, njen stari dragan Hari Persi...

– Persi se vratio kući, nije li tako?
Terston koluta očima. – Ne može daljina nju da zaustavi. Ako ga se
zaželi, ima samo da zazviždi, i on će da doleti iz Nortamberlenda kao
bičem gonjen. Ali neće ona stati na Hariju Persiju. Priča se da je bila sa
svom gospodom iz kraljeve lične pratnje, svi se izređali. Ne voli žena da
gubi vreme, pa oni stoje, čekaju, šetaju kožurice dok ona ne poviče:
„Sledeći!”
– A onda navale unutra – kaže Kromvel. – Jedan po jedan. – Smeje
se. Jede poslednju ribizlu na dlanu.
– Dobro došli kući – kaže Terston. – U London, gde verujemo u sve.
– Sećam se da je, posle krunisanja, okupila celu poslugu, i muško i

žensko, i popovala im kako treba da se ponašaju, da nema kockanja,
osim u žetone, da nema ružnih reči, i da golotinja ne sme da seva. U
međuvremenu je, slažem se, zapt malčice popustio.

– Gospodine – kaže Terston – imate brašna na rukavu.
– E pa, moram sad gore, zaseda državni savet. Nemoj da večera
kasni.
– A kad je kasnila? – Terston nežno otresa brašno s njega. – Kad je
kasnila?

Veće koje zaseda jeste ono domaće, ne kraljevsko; to su njegovi
porodični savetnici, mladi ljudi Rejf Sedler i Ričard Kromvel, brzi i vešti
s brojkama, hitri kad treba izvrnuti argument, kad treba podvući crtu.
Tu je i Gregori. Njegov sin.

Ove godine mladići pokretnu imovinu nose u mekim, svetlim
kožnim torbama, po uzoru na agente Fugerove banke, koji putuju po
celoj Evropi i šire novu modu. Torbe su u obliku srca, pa se njemu, kad
god ih ugleda, čini kao da su momci krenuli u ašikovanje, iako se oni
zaklinju da nisu. Sinovac Ričard Kromvel seda i zlobno osmotri one
torbe. Ričard je kao stric mu, i sve svoje drži što bliže uza se. – Evo ga
Zovite Me – kaže on. – Pogledajte, molim vas, ono pero na njegovom
šeširu.

Ulazi Tomas Rajotesli, rastavši se od svojih pratilaca koji mrmljaju
nešto; visok je to i naočit mladić tamnoriđe kose. Samo jedno pokolenje
unazad njegovi su se prezivali Rit, ali su procenili da bi jednim
otmenim produžetkom prezimena dobili na ugledu; radili su kao
glasonoše, što će reći da su bili pravi ljudi na pravom mestu za
proturanje novog identiteta, za preradu običnih predaka u nešto, ipak,
viteškije. Promena nije prošla bez poruge; Tomas je u Ostin Frajarsu
poznat po nadimku Zovite Me Rizli. Odskora nosi uredno potkresanu
bradicu, dobio je sina, i iz godine u godinu uzdiže se u dostojanstvu.
Rajotesli spušta torbu na sto, i sklizne na svoje mesto. – A kako nam je
Gregori? – pita.

Gregori je vidno oduševljen; on se divi Zovite Me Rizliju, i tek ovlaš
naslućuje primesu snishodljivosti u njegovom glasu. – O, dobro sam.
Celog leta sam lovio, a sad se vraćam u dom Vilijama Ficvilijama, da se

priključim njegovoj sviti, jer on je džentlmen blizak kralju, i moj otac
smatra da od njega imam šta da naučim. Dobar je Fic prema meni.

– Fic. – Rajotesli frkne, zabavlja ga ovo. – Vi Kromvelovi!
– Pa dobro – kaže Gregori – on mog oca zove Nevaljša.
– Ne bih ti preporučio, Rajotesli, da i ti počneš tako da me zoveš –
Kromvel će srdačno. – Ili, ako ništa drugo, zovi me Nevaljša, ali meni
iza leđa. Mada, ono, silazio sam do kuhinje, i to Nevaljša nije ništa u
odnosu na ono kako zovu kraljicu.
– Taj otrov od žena dolazi – kaže Ričard Kromvel. – Žene ne vole one
koje drugima kradu muževe. Misle da bi Anu trebalo kazniti.
– Kad ste krenuli na putovanje, bila je sva koščata – progovara
Gregori iznebuha. – Sva je bila na ćoš’. Sad se malo zaokružila.
– Bogami jeste. – Kromvel je iznenađen što je mali tako nešto
primetio. Oženjeni, iskusni ljudi, posmatraju Anu ne bi li prepoznali
znake gojenja, i čine to pomno, kao da motre svoje sopstvene žene.
Ljudi se zgledaju oko stola. – Pa, videćemo. Nisu baš celo leto proveli
zajedno, ali su, bar kako ja cenim, dovoljno bili skupa.
– Bolje bi bilo da jesu – kaže Rajotesli. – Kralj će već početi da gubi
strpljenje sa njom. Koliko već godina čeka da jedna žena konačno ispuni
svoju dužnost? Ana mu je obećala sina pod uslovom da je uzme za
ženu, a vi se sad pitajte da li bi on toliko učinio za nju kad bi mogao
opet sve iz početka?
Pridružuje im se uto i Ričard Rič, promrmljavši izvinjenje. Ni Ričard
ne nosi srcoliku torbu, mada je nekada bio otmen mladić koji bi nosao
pet istih takvih u različitim bojama. Kakvu promenu jedna jedina
decenija donese! Nekada je Rič bio student prava, i to od one najgore
sorte, od onih što zbiraju krivične prijave; zalazio je u proste krčme, gde
se za advokate govori da su gamad, tako da je onda on morao da ustaje
u odbranu časti i zapodene tuču; u svoju izbu u Templu vraćao se u
sitne sate, na zadnja vrata, bazdeći na jeftino vino, pocepanog kaputa;
zavijao je za čoporom terijera na Linkolns In Fildsu. Ali sada je Rič
trezan i ponizan, štićenik lorda kancelara Tomasa Odlija, i stalno se
šetka od tog dostojanstvenika do Tomasa Kromvela i natrag. Momci ga
zovu ser Budelar; Budelar se nagojio, kažu. Breme službe palo je na
njegova pleća, i dužnosti oca u sve brojnijoj porodici; nekadašnji zlatni

dečko sada je, reklo bi se, prekriven tanušnim slojem prašine. Ko bi
pomislio da će on postati javni tužilac? S druge strane, ima dobar
mozak za advokata, i kad vam zatreba dobar advokat, on je uvek tu,
nadohvat ruke.

– Knjiga biskupa Gardinera neće vam biti od neke koristi – počinje
Rič. – Gospodine.

– Nije sasvim loša. Što se tiče kraljevih ovlašćenja, slažemo se.
– Da, ali... – kaže Rič.
– Podstaklo me je nešto da Gardineru navedem ovu rečenicu: „Tamo
gde je slovo kraljevo, tamo je i vlast, a ko će kralju smeti da kaže: šta to
činiš?”
Rič podiže obrve. – Parlament.
– Ako gazda Rič kaže da parlament to može, onda da mu verujemo
– kaže gospodin Rajotesli.
Izgleda da je upravo na pitanju ovlašćenja parlamenta Rič uspeo da
saplete Tomasa Mora, i da ga saplete, i da ga obori, a možda i da ga
potkaže kao izdajnika. Niko ne zna šta je tada sve bilo rečeno u toj sobi,
u toj ćeliji; Rič je izašao, sav zajapuren, u nadi, a donekle i sumnji da će
to što ima biti dovoljno, i zaputio se pravo u Londonsku kulu, njemu,
Tomasu Kromvelu. Koji je samo mirno rekao, da, to će da završi poso;
naš je, hvala ti. Hvala ti, Budelaru, dobro si to obavio.
Sada se Ričard Kromvel naginje prema njemu. – Kaži mi, prijatelju
naš mali Budelaru, po tvom cenjenom mišljenju, može li parlament da
usadi naslednika u kraljičin stomak?
Rič se blago zacrveneo; bliži se već četrdesetoj, ali zbog svetlog tena
još može da pocrveni. – Nikada nisam rekao da parlament može ono što
Bog neće. Rekao sam da bi mogao više nego što bi Tomas Mor hteo da
dopusti.
– Mučenik Mor – kaže Kromvel. – Po Rimu se priča da će on i Fišer
biti proglašeni za svece. – Gospodin Rajotesli prasne u smeh. – Jeste
smešno, slažem se – kaže Kromvel. Pa prostreli sinovca pogledom:
dosta je bilo, ne pominji više kraljicu, ni stomak njen ni bilo koji drugi
deo tela. Jer on je Ričardu Kromvelu poverio barem nešto od onoga što
se desilo u Elvetamu, u kući Edvarda Simora. Kad mu je kraljevska
družina onako banula na vrata, Edvard ih je lepo dočekao i ugostio. Ali

kralj te noći nije mogao da spava, pa je poslao malog Vestona da budi
njega, Kromvela, u pola noći. Lelujavi plamen sveće u odaji nepoznatog
oblika. „Isuse, kol’ko je to sati?” Šest, rekao je Veston pakosno, kasniš
već.

Nije, u stvari, bilo još ni četiri, nebo je još bilo tamno. Kraj otvorenog
prozora, da uđe malo vazduha, Henri je sedeo i šaputao mu pred
planetama kao jedinim svedocima; postarao se prethodno da Veston
odmakne, da ne može da ih čuje, i ni reč nije progovorio pre nego što su
se vrata za ovim zatvorila. Ili tako nekako. „Kromvele”, rekao mu je
kralj, „a šta ako ja... A šta ako se u meni probudi bojazan, šta ako se u
meni probudi sumnja da moj brak sa Anom nije pravosnažan, da tu
postoji neka prepreka, nešto što nije po volji Boga svemogućeg?”

Tolike godine prošle, a kao da nisu, oseća Kromvel: sad je on bio u
kardinalovoj koži, i slušao isti razgovor; samo što se u ono doba kraljica
zvala Katarina.

„Ali kakva sad prepreka?”, upitao je on, pomalo umorno. „Kakva bi
to prepreka sad mogla biti, gospodaru?”

„Ne znam”, šapatom je odgovorio kralj. „Ne znam sad, ali možda i
saznam. Da se nije ona ranije obećala Hariju Persiju?”

„Nije, gospodaru. On se, na Bibliji, zakleo da nije. Vaše veličanstvo
ga je i lično čulo kako se zaklinje.”

„O, ali ti si išao da se vidiš s njim, nisi li, Kromvele, zar ga nisi
odvukao u neku bednu krčmu, pa ga odigao s klupe i raspalio ga
pesnicom po glavi?”

„Nisam, gospodaru. Nikada ja ne bih zlostavljao bilo kog našeg
plemića, a kamoli erla od Nortamberlenda.”

„O, dobro. Lakše mi je sad kad to čujem. Možda sam neke
pojedinosti pogrešno razumeo. Ali toga dana erl je rekao ono što je
mislio da bih ja voleo da kaže. Rekao je da on i Ana nisu zasnovali
nikakvu zajednicu, da nije bilo nikakvih obećanja braka, a kamoli
konzumacije. Šta ako je slagao?”

„Pod zakletvom, gospodaru?”
„Ali ti umeš i te kako da preplašiš čoveka, Nevaljša. Zbog tebe bi
čovek mogao da zaboravi na pristojno ponašanje pred Bogom. Šta ako
je slagao? Šta ako je ona s Persijem potpisala neki sporazum, možda čak

i sam bračni ugovor? Ako jeste, ne može sada biti udata za mene.”
Kromvel je ćutao, ali mu nije promaklo da Henrijev mozak

neumorno radi; i njegov je brzao, kao prepadnut jelen. i sumnjam, i to
mnogo”, šapatom će opet kralj, „sumnjam da je i sa Tomasom
Vajatom.”

„Nije, gospodaru”, rekao je na to Kromvel, previše žustro, ne
stigavši prethodno da razmisli. Vajat mu je bio prijatelj; njegov otac, ser
Henri Vajat, zadužio je Kromvela da pomogne malom u životu; Vajat
više nije mali, ali šta to ima veze.

„Nije, kažeš.” Henri se naginje prema njemu. ,Ali nije li Vajat upravo
odlučio da se drži što dalje od naše kraljevine, nije li otišao u Italiju
samo zato što mu je ona uskratila ljubav, a on nije mogao dušu da smiri
dok mu je njen lik stalno pred očima?”

„Eto, time je sve objašnjeno. Sve ste rekli, Veličanstvo. Ona mu je
uskratila ljubav. Da nije, ostao bi on, bez sumnje.”

„Ali kako ja u to da budem siguran”, istrajao je Henri.
„Pretpostavimo da ga je tad odbila, ali da mu nije uskratila ljubav neki
drugi put? Žene su slabe, i lako ih je osvojiti laskanjem. Naročito ako im
muškarci pišu stihove, a neko mi reče da Vajat piše lepše stihove od
mene, iako sam ja kralj.”

Kromvel ga gleda, kapci mu padaju; četiri su sata, a kralj nema sna;
bezazlena taština, reklo bi se, bože sakloni ga, ali samo da nije tako
rano.

„Veličanstvo”, rekao je on, „nemojte više o tome da razmišljate. Da
je Vajat uspeo da okalja bezgrešnu čednost te gospe, siguran sam da ne
bi odoleo a da se ne razmeće time. U stihu ili u prostoj prozi.”

Henri je samo gunđao. A onda je podigao pogled: Vajatova lepo
odevena sen, sva svilena, klisne preko prozora, zakloni im hladnu
svetlost zvezda. Idi svojim putem, utvaro, u sebi će Kromvel; a onda ga
misao ponese: ko će razumeti Vajata, ko će mu oprostiti? Kralj će: „Pa
dobro. Možda. Čak i ako se podala Vajatu, ne bi to predstavljalo
prepreku za moj brak, nekakav ugovor između njih dvoje ne bi ni
dolazio u obzir pošto su njega oženili još kao dečkića, tako da i nije
mogao Ani bilo šta da obećava. Ali ja kad ti kažem, to bi svakako bila
prepreka mom poverenju u nju. Ne bi mi pravo bilo da me bilo koja

žena slaže, da mi kaže da je u moju postelju legla kao devica, a nije.”
Gde si sad, Volsi? Ti si sve ovo već čuo. Posavetuj me sada.
Kromvel je ustao, lagano privodeći razgovor kraju. „Da im kažem

da vam nešto donesu, gospodaru? Nešto da lakše odspavate bar još sat-
dva?”

„Potrebno mi je nešto da mi zasladi snove. Kamo sreće da znam šta
bi to moglo biti. Oko toga sam se posavetovao s biskupom
Gardinerom.”

Kromvel je nastojao da mu se po licu ne vidi kako je preneražen.
Obratio se

Gardineru – iza mojih leđa?
„A Gardiner mi je rekao”, Henrijevo lice beše slika i prilika beznađa,
„rekao mi je da postoji dosta razloga za sumnju u tom slučaju, ali da ću
ja, ako se ustanovi da brak nije pravosnažan, ako budem primoran da
sklonim Anu, morati da se vratim Katarini. A ja ne mogu to da uradim,
Kromvele. Čvrsto sam rešen da, makar se vasceli hrišćanski svet
okrenuo protiv mene, nikada više ne dodirnem tu ustajalu staricu.”
„Pa dobro”, rekao je on. Gledao je u patos, u Henrijeva široka bela
bosa stopala. „Mislim da možemo mi to i bolje da izvedemo,
gospodaru. Neću se praviti da uvažavam Gardinerov način
razmišljanja, ali, s druge strane, biskup bolje poznaje kanonsko pravo
od mene. Ne verujem, ipak, da vas bilo ko može da sputava i
ograničava u bilo kojoj stvari, pošto ste vi domaćin i u svojoj kući, i u
svojoj zemlji, i u svojoj crkvi. Možda je Gardiner samo hteo da pripremi
Vaše veličanstvo za smetnje koje bi drugi mogli da prave.
Ili je možda, pomisli on za sebe, samo hteo da se pržite na vatri i da
vas noću bude košmari. Takav je Gardiner. Ali Henri se uspravio:
„Mogu ja da radim šta mi je volja”, tako je kazao njegov,
Kromvelov, monarh. „Bog meni ne bi dozvolio zadovoljstva koja su u
suprotnosti s njegovim naumom, pa tako ni mene njegova volja neće
ometati u mojim naumima.” Senka lukavštine prelete mu tad preko
lica. „Što je, uostalom, i sam Gardiner rekao.”
Henri je zevao. Bio je to znak. „Nevaljša, ne izgledaš bogzna kako
dostojanstveno sad, dok se klanjaš u toj spavaćici. Hoćeš li biti spreman
da izjašeš u sedam sati, ili da te ostavimo ovde, pa da se nađemo za

večerom?”
Ako ćeš ti biti spreman, razmišljao je Kromvel dok se vraćao u

postelju, biću spreman i ja. Nećeš li ti, čim svane, zaboraviti da smo
uopšte vodili ovaj razgovor? Ceo dvor biće na nogama, konji će
zabacivati glave i njušiti vetar. Sredinom prepodneva ponovo ćemo se
sresti s kraljičinom družinom; Ana će cvrkutati u sedlu; nikada neće
saznati, ukoliko joj njen mali prijatelj Veston ne kaže, da je prethodne
večeri u Elvetamu kralj sedeo i zurio u svoju nastupajuću ljubavnicu:
Džejn Simor, koja uopšte nije obraćala pažnju na njegov molećiv
pogled, i u miru i tišini bavila se piletom na svom tanjiru. A Gregori je
rekao, izbečenih očiju: „Ne čini li ti se da gospođica Simor mnogo jede?”

No sada je letu došao kraj. Vulf Hol, Elvetam iščezavaju u sumraku.
Nikome ni reč ne zbori o kraljevim sumnjama i strahovima; jesen je, on
je u Ostin Frajarsu, pognute glave sluša vesti sa dvora, gleda kako Rič
prstima uvrće svileni privezak na dokumentu. – Njihove posluge čikaju
jedna drugu po ulicama – kaže sinovac Ričard. – Čačkaju noseve, psuju,
hvataju se za noževe.

– Izvini, a ko to? – pita Kromvel.
– Ljudi Nikolasa Kerjua. Šibaju se sa slugama lorda Rokforda.
– Samo da se drže podalje od dvora – oštro će Kromvel. Kazna za
potezanje sečiva u rejonu kraljevskog dvora povlači odsecanje ruke.
Oko čega se glože, zausti on da pita, a onda menja pitanje: – Kojim to
povodom?
Da opišemo Kerjua, Henrijevog starog prijatelja, jednog od
džentlmena iz njegove lične pratnje, inače odanog nekadašnjoj kraljici.
To vam je čovek iz antičkih vremena, sa izduženim, ozbiljnim licem,
kultivisan, kao da je iskoračio iz neke knjige o vitezovima lutalicama.
Ne bi bilo čudno da ser Nikolas, sa svojim krutim smislom za
podobnost svega i svačega, jednostavno nije mogao da se privoli
skorojevićkim pretenzijama Džordža Bolena. Ser Nikolas je papista od
glave do čeličnih vrhova čizama, i vređa ga do srži to što Džordž pruža
podršku reformisanom učenju. Reč je, dakle, o principijelnim razlikama;
ali kakav je to beznačajni događaj doveo do toga da svađa izbije? Da
nisu Džordž i one njegove spodobe digli galamu ispred ser Nikolasove
sobe, dok je ovaj bio zauzet nekim svečanim činom, recimo,

obožavanjem svoga odraza u ogledalu?
Kromvel sputava osmeh. – Rejfe, idi popričaj sa obojicom. Kaži im

da vežu svoje pse. – Pa onda dodaje: – Dobro je što si mi to pomenuo. –
Uvek ga zanimaju te nesuglasice među dvorjanima, i kako je do njih
došlo.

Ubrzo pošto je njegova sestra postala kraljica, Džordž Bolen je
pozvao Kromvela da mu da neka uputstva oko toga kako bi nadalje
trebalo da usmerava svoju karijeru. Mladić se razmetao zlatnim lancem
ukrašenim draguljima čiju je vrednost on, Kromvel, pokušavao da
proračuna u glavi; u mislima je Džordžu skidao tuniku, pa je rašio, pa
je namotao na preslicu, i tako joj odredio cenu; kad jednom čovek radi s
tekstilom, ne napušta ga osećaj za teksturu i draperiju, a ako vas optuže
za neovlašćeno ubiranje prihoda, ubrzo ćete naučiti da procenite koliko
jedan čovek vredi u novcu.

Mladi Bolen mu nije ponudio da sedne, dok je on sam zauzeo jedinu
fotelju u celoj odaji. „Upamtite, Kromvele”, počeo je, „da vi, premda
jeste član državnog saveta, niste i gospodskog roda. Trebalo bi, znači,
da govorite onda kad se to od vas traži, a što se ostalog tiče, batalite to.
Nemojte se uplitati u stvari koje se tiču onih što su iznad vas. Njegovom
veličanstvu godi da se često nađete u njegovom društvu, ali nemojte
smetnuti s uma ko vas je postavio na mesto na kojem je on mogao da
vas zapazi.”

Zanimljiva je ta, Bolenova verzija njegovog života. On, Kromvel,
oduvek je držao da ga je zapravo Volsi svemu naučio, da je Volsi taj
kome duguje unapređenje, da je zahvaljujući Volsiju postao to što jeste;
ali Džordž kaže da nije tako, nego da su za sve to zaslužni Bolenovi. A
on, Krotnvel, očigledno nije iskazivao zahvalnost kako treba. I zato je
iskazuje sada, pa govori da, gospodine i ne, gospodine, i vidim da ste čovek
koji, za svoje godine, izvanredno dobro ume da proceni stvari. Pa jeste, od
vašeg oca Monsenjera, erla od Viltšira, i od vašeg ujaka Tomasa
Hauarda, vojvode od Norfoka, od njih sam svakako mogao više da
naučim. „Izvući ću korist iz ovoga, uveravam vas, gospodine, i od sada
ću se ponašati poniznije.”

Smekšao je Džordža. „Postarajte se da tako bude”, rekao mu je ovaj.
Sad se Kromvel osmehuje kad se seti toga; vraća se svojim

beleškama. Njegov sin Gregori preleće pogledom oko stola, kao da
pokušava da pohvata neizgovorene reči; čas reči njegovog brata od
strica Ričarda Kromvela, čas Zovite Me Rizlija, čas očeve, čas ono što su
prećutala ostala gospoda koja su u međuvremenu došla. Ričard Rič se
mršti nad onim papirima, Zovite Me se igra olovkom. Obojici đavo ne
da mira, pomisli Kromvel, ni Rajotesliju ni Riču, a slična su ta dvojica na
neki način, vuku se po obodima svojih sopstvenih duša kao po ivici
ambisa, lupkaju u zidove: o, otkud taj šupalj zvuk? Ali on mora kralju
da obezbedi darovite ljude; a takvi su okretni, takvi se ne daju, ne žale
truda ni za Krunu ni za same sebe.

– Samo još nešto – kaže Kromvel – pa da se razilazimo. Moj
gospodar, biskup vinčesterski, u toj meri je zadovoljio kralja da ga je
kralj, na moje zalaganje, ponovo poslao u Francusku, kao ambasadora.
Opšte je mišljenje da njegov mandat tamo neće kratko trajati.

Lagano, jedan po jedan, osmesi bleskaju oko stola. Kromvel
posmatra Zovite Me Rizlija. Nekada je on bio štićenik Stivena
Gardinera. Ali sada izgleda radostan kao i svi ostali. Ričard Rič
pocrveneo, ustaje od stola, krši ruke.

– Poželeo mu srećan put – kaže Rejf – i dug ostanak. Gardiner je u
svemu dvoličan.

– Dvoličan? – kaže Kromvel. – Jezik mu je kao trokrako koplje za
hvatanje jegulja. Prvo je bio za papu, pa za Henrija, a onda će, upamtite
šta vam kažem, opet biti za papu.

– Možemo li imati poverenja u njega kad ode u inostranstvo? – pita
Rič.

– Možemo da imamo poverenja jedino u to da on zna gde je za njega
bolje. A sad je to uz kralja, do daljeg. I možemo da ga držimo na oku,
da ubacimo neke ljude u njegovu pratnju. Gazda Rajotesli, vi ćete se za
to pobrinuti, cenim?

Jedino je Gregori vidno sumnjičav. – Milord Vinčesterski –
ambasador? Ficvilijam mi govori da je prva dužnost jednog
ambasadora da nikoga ne vređa.

Kromvel klima glavom. – A Stiven samo vređa li vređa, je l’ da?
– Zar ne bi ambasadori trebalo da budu veseli, predusretljivi tipovi?
Tako Ficvilijam kaže. Trebalo bi da bude prijatan u svakom društvu,

razgovorljiv i opušten, pa da ga domaćini zavole. Tako će mu se
ukazati prilika da dolazi u njihove kuće, da sedi za njihovom trpezom,
da se sprijatelji sa ženama i baštinicima, da im podmiti poslugu koja će
posle raditi za njega.

Rejf podiže obrve. – A tome tebe uči Fric? – Momci se smeju.
– Istina je – kaže Kromvel. – Upravo bi tako jedan ambasador morao
da se ponaša. Nadam se, Gregori, da te to ne kvari Šapui. Da sam ja
oženjen, on bi mojoj ženi krišom pisao sonete, znam ja to, i mojim psima
donosio kosti. O, pa dobro... Šapui jeste prijatan za druženje, znate. Nije
kao Stiven Gardiner. Ali istina je, Gregori, i to da je nama za Francuze
potreban jedan žilav ambasador, čovek pun pizme i prkosa. A Stiven je
među Francuzima već bio, i dobro se pokazao. Francuzi su licemeri,
glume lažna prijateljstva, a zauzvrat traže novac. Vidiš – kaže on, rešen
da sinu održi lekciju. – Upravo sada Francuzi imaju plan da caru otmu
Milansko vojvodstvo, i traže od nas da im damo novac za to. A mi
moramo da im izađemo u susret, ili bar da se pravimo da ćemo im izaći
u susret, i to iz straha da se oni ne okrenu protiv nas, priđu caru, pa nas
zajedno pregaze. I tako, kad nam jednoga dana kažu: „Dajte ovamo to
zlato što ste obećali”, nama će biti potreban upravo takav jedan
ambasador kao što je Stiven, koji će im drsko odbrusiti: „A? Zlato?
Samo odbijte od onoga što već dugujete kralju Henriju.” Kralj Fransoa
će rigati vatru, a mi ćemo, opet, na neki način održati datu reč.
Razumeš? Najžešće svoje prvake čuvamo za francuski dvor. Ne
zaboravi da je svojevremeno tamo ambasadorovao lord Norfok.
Gregori obori glavu. – Nema tog stranca koga Norfok ne bi uplašio.
– Ni Engleza. I to s valjanim razlogom. Vojvoda ti danas liči na jedan
od onih džinovskih topova koje imajuTurci. Prasak je užasan, ali posle
top mora tri sata da se hladi pre nego što ponovo može da ispali. Dok je,
s druge strane, biskup Gardiner takav da može da puca na svakih deset
minuta, od jutra do večeri.
– Ali gospodaru – plane sad Gregori – ako im obećamo novac, a
posle im ga ne damo – šta će oni učiniti?
– Do tada ćemo, nadam se, ponovo biti u neraskidivom prijateljstvu
s carem.
– Kromvel uzdahne. – Stara je to igra, i izgleda da ćemo morati da

nastavimo da je igramo sve dok ne smislim nešto bolje, ili dok kralj to
ne učini. Čuo si za nedavnu carevu pobedu u Tunisu?

– Ceo svet o tome priča – kaže Gregori. – Nema tog viteza hrišćanina
koji ne bi želeo da se borio tamo.

Kromvel sleže ramenima. – Vreme će reći koliko je ta pobeda slavna.
Barbarosa će uskoro pronaći neku drugu bazu za svoje piratske
pohode. Ali s takvom pobedom iza sebe, a i s obzirom na to da se
Turčin privremeno primirio, car može da okrene na nas i napadne naše
obale.

– Ali kako da ga zaustavimo? – Gregori je, očito, očajan. – Zar ne bi
trebalo da vratimo kraljicu Katarinu?

Zovite Me se naglas smeje. – Gregori počinje da uviđa teškoće koje
naš zanat nosi, gospodaru.

– Draže mi je bilo dok smo pričali o sadašnjoj kraljici – tiho će
Gregori. – A i zaslužujem priznanje što sam primetio da se ugojila.

– Ne bi trebalo da se smejem – blagim glasom će Zovite Me. – Imaš
pravo, Gregori. Svi naši napori, sav naš sofizam, sva naša znanja, kako
ona stečena, tako i ona tobožnja; sve državne strategije, pravničke
uredbe, svešteničke anateme, teške sudijske odluke, crkvene ili
svetovne: sve to može da padne pred jednim ženskim telom, nije li
tako? Bog je žene trebalo da stvori s providnim stomakom, i tako nas
poštedi nade i straha. Ali možda ono što tamo raste mora da raste u
mraku.

– Priča se da je Katarina bolesna – kaže Ričard Rič. – Ako umre
odsad pa za godinu dana, kakav li će, pitam se, svet tada biti?

Ali vidi: predugo već sedimo ovde! Na noge lagane, pa u vrtove
Ostin Frajarsa, ponos i diku kraljevog prvog sekretara; on bi da sadi
biljke koje je video kako cvetaju u tuđini, on želi bolje voće pa gnjavi
ambasadore da mu šalju mladice i pelcere u diplomatskom prtljagu.
Mladi, prilježni carinici stoje, spremni da prekrše pravila, ali sve što iz
torbe ispadne jeste koren koji još pulsira od života posle putešestvija
preko doverskog tesnaca.

Njemu je stalo da nežna bića žive, da mladi ljudi napreduju. I zato je
sagradio tenisko igralište, poklon Ričardu, Gregoriju i svim mladićima
koji žive u njegovoj kući. Ni on sam nije još sasvim raskrstio sa ovom

igrom – pod uslovom da mu se za protivnika nađe neki slepac, tako
sam kaže, ili takmac sa jednom nogom. Tu igru većim delom čini
taktika; Kromvel vuče onu nogu, pa mora više da se oslanja na
lukavstvo nego na brzinu. Ali ponosi se svojim igralištem, i rado je
podneo taj trošak. Nedavno se konsultovao sa čuvarima teniskih
igrališta u Hempton Kortu i dao da se obave merenja, da dimenzije
budu Henriju po volji; kralj je dolazio u Ostin Frajars na ručak, pa nije
isključeno da jednoga dana i on njega, Kromvela, pozove da provedu
jedno popodne na dvoru.

U Italiji, gde je službovao u Freskobaldijevom domu, momci bi za
vrelih večeri izlazili napolje i igrali se na ulici. Bila je to neka vrsta
tenisa, jeu depaume6, bez reketa, samo šakom igraš; gurali bi se, jurišali
jedni na druge i vrištali, bacali loptu o zidove i trčali po nadstrešnici
krojačke radnje, sve dok ne izađe majstor, glavom i bradom, i pripreti
im: „Ako i dalje budete gazili po mojoj nadstrešnici, otfikariću vam jaja
i okačiti ih iznad ovih vrata.” Rekli bi mu: izvini, majstore, izvini, i otišli
bi niz ulicu, pa bi se malo primirili u nekom dvorištu. Ali pola sata
kasnije eto ti njih ponovo, i on, Kromvel, još čuje u snovima kako grub
šav na lopti udara u metal i klizi kroz vazduh; i dalje oseća dodir kože
kad ga lopta šljepne. U to vreme, mada je već bio povređen, pokušavao
je nekako da se oslobodi ukočenosti; povredu je, inače, zaradio bio
prethodne godine, kao pripadnik francuske vojske kod Gariljana.
Garconi bi mu govorili: čekaj, Tomazo, kako to da si pogođen otpozadi u
nogu, da nisi ti to bežao? A on bi im uzvratio: Bogorodice mi, tako je –
koliko sam plaćen bio, dosta je bilo za bežanje; ako ste hteli da se
okrenem licem prema bojištu, morali ste da doplatite.

Francuzi se s mesta pokolja razbežali kud koji, a on je u to doba bio
Francuz; plaćao ga je kralj Francuske. Prvo je puzio, onda je šepao, dok
su on i njegovi drugovi vukli izubijana tela što su brže mogli, bežeći od
pobednika Španaca, u pokušaju da se nekako domognu čvrstog tla koje
neće biti natopljeno krvlju; bilo je tu razuzdanih velških strelaca i
švajcarskih otpadnika, i nekolicina engleskih momaka kao on što je, i
svi su bili manje ili više zbunjeni i bez cvonjka, i pokušavali da dođu
sebi posle tog povlačenja, smišljali kuda će, menjali nacionalnost i
imena po potrebi, kupali se u gradovima na severu, tražeći neku novu

bitku ih neko bezbednije zanimanje.
Na zadnjem ulazu u jednu veliku kuću, upravnik imanja ga je

upitao:
„Francuz?”
„Englez.”
Čovek je zakolutao očima. „I, šta umeš da radiš?”
„Umem da se borim.”
„I to ne baš dobro, očigledno.”
„Umem da kuvam.”
„Ne treba nam varvarska kuhinja.”
„Umem da vodim knjige.”
„Ovo je bankarska kuća. U takvima ne oskudevamo.”
„Onda mi kažite šta treba da se uradi. Mogu ja to.” (Već se, eto,

hvalio, kao pravi Italijan.)
„Treba nam radnik za teške poslove. Kako se zoveš?”
„Herkules”, rekao je on.
I mimo volje, čovek je prasnuo u smeh. „Hajde, Erkole, ulazi

unutra.”
Erkole je hramljući prešao prag. Onaj čovek se rastrčao da posvršava

sopstvene poslove. A on je za to vreme seo na basamak, maltene
ridajući od bola. Osvrtao se oko sebe. Sve što je imao bio je taj pod. Taj
pod bio je njegov svet. Gladan je bio, i žedan, a više od hiljadu sto
kilometara daleko od svoje kuće. Ali ovaj pod se može dovesti u red.
„Isuse, Marija i Josife!”, povikao je on. „Vode! Punu kofu! Allez, allez7!”

I eto njih. Za tili čas. Stiže vedro. On im dovede pod u red. Kuću im
dovede u red. Ne bez otpora. Terali su ga iz kuhinje, gde je, kao stranac,
loše primljen, i gde ima noževa, ražnjeva i vrele vode, pa otuda i toliko
raznih mogućnosti za nasilno ponašanje. Ali on je u borbi bio bolji nego
što bi čovek pomislio: nizak rastom, neobučen, neupućen u veštinu, ali
takav da ga je gotovo nemoguće bilo oboriti. Za njega je radila i slava
njegovih zemljaka, kojih su se širom Evrope plašili kao kavgadžija,
pljačkaša, siledžija i lopova. Pošto svoje kolege nije mogao da vređa na
njihovom jeziku, pribegavao je patnijskom. Učio ih je groznim
engleskim kletvama – „Za ime krvavih rupa od eksera Hristovih” –
kojima će moći da pribegnu kad, iza leđa svojih gospodara, požele da

daju sebi oduška. Jutrom bi dolazila devojka s lekovitim travama u
košari vlažnoj od rose, a oni zastanu, dobro je odmere pa pitaju: „Pa
dobro, dušice, kako si mi danas?” A kad ih prekineš usred nekog
nezgodnog posla, kažu: „A što ti lepo ne odjebeš odavde, ili ima glavu
da ti skuvam u ovom loncu.”

Nije mnogo prošlo a on je shvatio da ga je usud doveo pred vrata
jedne od najstarijih gradskih porodica, koja ne samo da je poslovala s
novcem i svilom, vunom i vinom, već je iznedrila i velike pesnike.
Fransisko Freskobaldi, glava porodice, došao je u kuhinju da
porazgovara s njim. Nije delio rasprostranjene predrasude u vezi sa
Englezima, više je Engleze smatrao srećnicima; mada su, napomenuo je,
neki njegovi preci bili dospeli na ivicu propasti zbog dugova koje davno
počivši kraljevi Engleske nisu izmirili. I sam je pomalo nabadao
engleski, i rekao je: tvoji zemljaci uvek mogu dobro da nam dođu,
mnogo tu ima slova da se piše; ti umeš da pišeš, nadam se? A kada je
on, Tomazo ili Erkole, popravio svoj toskanski do te tačke da je mogao
da se izražava i šali, Freskobaldi mu je obećao: jednoga dana pozvaću
te u računovodstvo. Da te isprobam.

I taj dan je svanuo. Isprobali su ga, i prošao je. Iz Firence je otišao u
Veneciju, u Rim; i sada, kad sanja te gradove, što mu se ponekad
dešava, priseća se kako se tada šepurio, priseća se sebe kao mladog
Italijana. I razmišlja o svojoj mladosti bez samopovlađivanja, ali i bez
osude. Oduvek je činio ono što je morao da bi preživeo, a ako je njegova
procena šta treba učiniti ponekad i mogla da se dovede u pitanje... pa
zar to i ne znači biti mlad? Danas on prima u svoj dom siromašne učene
ljude. Za njih uvek ima posla, uvek im se može dodeliti neka niša gde
će ispisivati pamflete o valjanom upravljanju i prevode psalama.

On će, međutim, isto tako uzimati i momke koji su grubi i divlji,
zato što zna da će mu takvi, ako sa njima bude strpljiv, uzvratiti
vernošću. Čak i sada, on voli Freskobaldija kao oca. Navika ubajati
bračnu intimu, deca odrastu i postanu prkosna i buntovna, ali dobar
gospodar daje više nego što uzima, i njegova dobra volja vodi te kroz
ceo život. On se seti Volsija. I kardinal govori u njegovo unutrašnje uho.
Video sam te, kaže, video sam te, Nevaljša, tamo u Elvetamu; kako
češkaš muda u zoru i pitaš se dokle je kralj u stanju da isteruje ćefove.

Ako hoće novu ženu, nađi mu novu ženu. Ja nisam, i sad me nema.

Mora da je Terstonu propao kolač, zato što kolača te večeri nema na
trpezi, ali zato je tu jedan vrlo uspeo žele u obliku dvorca. – Terston ima
dozvolu da pravi grudobrane – kaže Ričard Kromvel, i istog časa
upušta se u raspravu s jednim Italijanom koji sedi s druge strane stola:
koji je najbolji oblik za jedno utvrđenje, kružni ili zvezdast?

Zamak je sav u crveno–belim tračicama, pri čemu je crvena u
tamnogrimiznom tonu, a bela savršeno prozračna, pa zidovi tvrđave
izgledaju kao da lebde u vazduhu. Sa bedema izviruju jestivi strelci koji
ispaljuju kandirane strele. Čak se i javni tužilac osmehuje. – Voleo bih
da moje kćerkice vide ovo.

– Poslaću kalupe kod tebe kući. Mada možda i ne tvrđavu. Vrt sa
cvećem? – Šta vole male devojčice? Kromvel je zaboravio.

Posle večere, ukoliko nema glasonoša što lupaju na vrata, on će često
ukrasti jedan sat, da se osami među knjigama. Vodi te knjige na svim
svojim imanjima: u Ostin Frajarsu, u Kući čuvara svitaka na Čanseri
Lejnu, u Stepniju, u Hakniju. Ovih dana pišu se knjige o svim mogućim
temama. Knjige u kojima ćeš naći savete kako da budeš valjan ili rđav
vladar. Knjige poezije i obimna dela koja te upućuju kako da vodiš
računovodstvene knjige, zatim knjige sa rečenicama koje ti mogu
zatrebati u inostranstvu, pa rečnici, knjige koje te uče kako da se očistiš
od grehova, knjige iz kojih ćeš saznati kako se čuva riba. Njegov
prijatelj Endrju Burd, lekar, piše knjigu o bradama; on je protiv toga da
se one nose. Seća se šta je Gardiner rekao: trebalo bi i ti da napišeš
knjigu, imalo bi šta da se pročita.

Kad bih je i napisao, bila bi to Knjiga zvana Henri: kako ga pročitati,
kako mu služiti, kako ga na najbolji način sačuvati. U glavi ispisuje
predgovor. „Ko će pobrojati dobre osobine, kako one javne, tako i
privatne, tog najblagoslovenijeg čoveka? Među sveštenicima, on je
najpobožniji; među vojnicima, najodvažniji; među učenima, erudita;
među dvorjanima, najblagorodniji i najistančaniji; a sve te osobine kod
kralja Henrija izražene su u tako visokom stepenu da nešto slično nije
viđeno otkad je sveta i veka.”

Erazmo kaže da vladara treba hvaliti čak i zbog osobina koje on ne

poseduje. Jer, laskanje će ga navesti da razmisli. I onda će se možda
potruditi da stekne odlike u kojima trenutno oskudeva.

On podiže pogled, i vrata se otvaraju. To je njegov mali Velšanin,
ulazi unatraške: – Spremni za sveće, gospodaru?

– Da, i više nego spreman. – Svetlost podrhtava, a onda se primiri
spram tamnog drveta, nalik biseru isečenom na režnjeve. – Vidiš onu
hoklicu – kaže Kromvel. – Sedi tu.

Dečko se skljoka na stolicu. Za kućnim poslovima juri od ranoga
jutra. Zašto uvek oni sa kratkim moraju da spasavaju one s dugim
nogama? Otrči gore na sprat i donesi mi... Njemu, Kromvelu, to je laskalo
kad je bio mlad. Pomisliš da si važan, da bez tebe ništa ne može. Tako
je i on vitlao po Patniju, obavljajući poslove za Voltera. Ko mu je kriv.
Zato danas sa zadovoljstvom kaže dečaku: stani malo. – Kad sam bio
mali, znao sam malčice velški. Sad ne znam.

Razmišlja Kromvel, to ti je svakidašnja jadikovka
pedesetogodišnjaka: velški, tenis, nekad sam mog’o, sad ne mogu.
Dobije se nešto s druge strane: u glavi ima više podataka, srce je
otpornije na strelice i lomove. Upravo sada pravi pregled kraljičinih
imanja na tlu Velsa. Iz tog, a i iz ozbiljnijih razloga, on ne skida oka s te
kneževine. – Pričaj mi o svom životu – kaže on detetu. – Kaži mi kako si
došao ovamo. – Na osnovu ono malčice engleskog što dečak zna, on
uspeva da sklopi priču: podmetanje požara, krađa stoke, uobičajena
priča iz pograničja koja se završava tako što ostaneš bez igde ičega i
siroče.

– Je l’ znaš Pater Noster? – pita on.
– Pater Noster – dečak će. – Ili Očenaš.
– Na velškom?
– Ne, gospodine. Nema molitava na velškom.
– Isuse blagi. Daću nekom da to napravi.
– Dajte, gospodine. Onda ću moću da se pomolim za oca i majku mi.
– Znaš li Džona ap Rajsa? Sinoć je bio na večeri.
– Što mu žena vaša sestričina Džoen, gospod’ne?
Dečak odjuri. Nožice opet rade. Kromvelov cilj je da svi Velšani
jednog dana govore engleski, ali to još ne može biti, i u međuvremenu je
važno da Bog bude na njihovoj strani. Razbojnici drže celu tu

kneževinu, iz tamnice se izvlače mitom i pretnjama; gusari haraju
priobaljem. Ljudi gospodskog roda koji tamo imaju imanja, kao što su
Noris i Brerton iz kraljeve lične pratnje, na njegova, Kromvelova,
zauzimanja ne preduzimaju ništa. Njima su njihovi sopstveni poslovi
ispred kraljevog mira. Ne haju oni da li će neko pratiti šta oni u stvari
rade. Ne haju oni za pravdu, dok je njemu, Kromvelu, namera da uvede
pravdu jednaku za sve, od Eseksa do Anglsija, od Kornvola do škotske
granice.

Rajs sa sobom donosi baršunastu kutijicu, koju spušta na sto. –
Poklon. Morate da pogodite.

Kromvel je protrese. Nešto nalik na zrna. Prstom opipava komadiće,
ljuspaste, sive. Po njegovom nalogu, Rajs je išao u obilazak opatija. –
Nisu valjda zubi svete Apolonije?

– Pogađajte ponovo.
– Da nisu zupci iz češlja Marije Magdalene?
Rajs popušta. – Odsečeni nokti Svetog Edmunda.
– O... bacite ih sa ostalima. Taj čovek mora da je imao petsto prstiju.
Godine 1257. slon je uginuo u zverinjaku Kule, i sahranjen je u jami
nedaleko od kapele. Ali naredne godine je iskopan, i njegovi ostaci
poslati su u Vestminstersku opatiju. E sad, za šta su onima tamo u
Vestminsterskoj opatiji trebali ostaci jednog slona ako ne da od njih
naprave tonu relikvija, i da od njegovih životinjskih kostiju načine kosti
svetaca?
Prema rečima čuvara svetih relikvija, deo moći pripisivane ovim
predmetima jeste u tome što su oni kadri sami da se umnožavaju. Kost,
drvo i kamen imaju, jednako kao životinje, sposobnost da se množe, a
da sama njihova priroda pritom ostane netaknuta; izdanci nisu ni u
kojem smislu manje vredni u odnosu na originale. I tako je kruna od
trnja u cvatu. Iz krsta Isusovog izbijaju pupoljci; cveta krst, kao živo
drvo. Hristova bešavna dolama sama sebe tka u više primeraka. Nokti
rađaju nokte.
– Razumom se ti ljudi ne mogu pobediti – kaže Džon ap Rajs. –
Pokušaš da im otvoriš oči. Ali oni se postroje pred tobom, kao one
statue Bogorodice što liju krvave suze.
– A onda se priča da sam ja opsenar! – smrkne se Kromvel. – Džone,

moraš da sedneš lepo i da pišeš. Tvoji zemljaci moraju dobiti molitve.
– Moraju oni Bibliju da dobiju, gospodine, na njihovom maternjem

jeziku.
– Čekaj da od kralja dobijem blagoslov da je prvo Englezi dobiju.
– To je cilj rata koji Kromvel svakodnevno, u potaji, vodi: da Henri

sponzoriše veliku Bibliju, da Biblija stigne u svaku crkvu. Sada je
Kromvel već vrlo blizu ostvarenja cilja, i smatra da će moći da pridobije
Henrija. Njegov ideal inače je da kraljevina bude jedna zemlja, s jednom
kovanicom, sa jednim sistemom mera i utega, i, iznad svega, s jednim
jezikom koji će biti svačiji. Zašto da te, kad odeš u Vels, neko tamo
pogrešno shvati? Ima delova njegove kraljevine koji ni osamdesetak
kilometara od Londona nisu udaljeni a gde će te ljudi, kad ih zamoliš
da ti pripreme haringu, belo gledati. I tek kad upreš prstom u tavu i
počneš da oponašaš ribu, dosetiće se oni: a, sad znam šta si hteo da
kažeš.

Ali najveća njegova ambicija kad je o Engleskoj reč jeste sledeća: da
se između vladaoca i države uspostavi saglasje. Ne želi on da se ovim
kraljevstvom upravlja kao što je nekad vođena Volterova kuća u
Patniju, uz neprestane svađe, lupnjavu i ciku, od jutra do sutra.
Njegova je želja da Engleska bude jedno domaćinstvo gde svako zna
šta mora da radi, i da se oseća bezbedno dok to čini.

– Stiven Gardiner veli da bi trebalo da napišem knjigu – kaže on
Rajsu. – Šta ti misliš? Možda i hoću jednog dana, kad odem u penziju. A
do tada, zašto bih odavao tajne?

Seća se kako je čitao Makijavelijevu knjigu, zabravljen u mraku
danima posle ženine smrti; seća se te knjige oko koje se sad digla takva
halabuka u svetu, mada se o njoj više govori nego što je ljudi zapravo
čitaju. A on tada nije mogao da makne iz kuće, on, Rejf i posluga što se
tu zatekla, da ne šire groznicu po gradu; kad je pročitao knjigu od
korica do korica, rekao je: pa ne možeš baš da izvučeš pouke iz onoga
što se dešava u italijanskim kneževinama i primeniš ih na Vels i
severnu granicu. Ne stoje stvari isto kod nas i kod njih. Ta knjiga mu se
učinila maltene banalnom, ničeg u njoj nema sem pukih apstrakcija –
vrlina, strahovlada – i neznatne konkretne napomene o nedoličnom
ponašanju i pogrešnim procenama. Možda bi on mogao da popravi tu

knjigu, ali oskudeva u vremenu; sada, kad posla ima preko glave, može
jedino da dobaci neku rečenicu svojim pisarima, koji s perima na gotovs
čekaju njegov diktat: „Od srca vam se preporučujem... vaš pouzdani
prijatelj, vaš privrženi prijatelj, vas prijatelj Tomas Kromvel” Položaj
kraljevog sekretara ne povlači sa sobom nikakvu platu. Opseg posla
nije dovoljno dobro određen, i to Kromvelu i odgovara: dok lord
kancelar ima svoju, jasno utvrđenu ulogu, gospodin sekretar ima
pristup svakoj državnoj službi, svakom budžaku u državnoj upravi.
Njemu pristižu pisma iz svih grofovija, mole ga ljudi da im presudi u
zemljišnom sporu, ili da samo dozvoli da se na njegovo ime pozove
neki njemu neznan čovek. Ljudi koje ne poznaje šalju mu tračeve o
njihovim komšijama, monasi mu pišu o nelojalnim izjavama njihovih
pretpostavljenih, sveštenici prosejavaju reči koje su promrmljali njihovi
biskupi. Sve što se događa u celoj njegovoj kraljevini dospeva do
Kromvelovog uha, i toliko su brojne funkcije koje on obavlja pod
Krunom da se svi ti krupni državni poslovi Engleske, pergamenti i svici
koji čekaju žig i pečat, neprestano dovlače i razvlače po njegovom
radnom stolu, do i od njegove ruke. Molioci mu šalju malvaziju i vino
od muskata, uštrojene konje, divljač i zlato; poklone, novčane darove,
punomoćja, amajlije i talismane. Potrebna im je usluga, i spremni su za
nju da plate. Tako to ide otkad je dospeo u kraljevu milost. Bogat je.

I, prirodno, javlja se zavist. Neprijatelji njegovi trude se da iskopaju
sve što mogu o njegovim ranim godinama. „I tako ti ja odem u Patni”,
pričao je svojevremeno Gardiner. „Ili, da budem precizniji, pošaljem
tamo čoveka. A oni tamo pričaju, ko bi pomislio da će Oštrač tako
daleko da dogura? Mi smo računali da će on dosad već da visi na
vešalima.” Njegov otac je oštrio noževe; a ljudi bi njega, Kromvela,
zaustavljali na ulici: Tome, je l’ bi mogao da uzmeš ovo, pa da pitaš oca
vredi li čemu? A on bi uzeo alatku, ili oruđe, ma kako ono tupo bilo:
ostavite vi to meni, a on će da ga naoštri.

„Umeće je to”, rekao je on Gardineru. „Da izbrusiš sečivo.”
„Ti si ubijao ljude. Znam da jesi.”
„Ne ovde.”
„A napolju se ne računa?”
„Nema tog suda u Evropi koji će osuditi čoveka zato što je udario

nekog u samoodbrani.”
„Ali da li se ti pitaš uopšte zbog čega ljudi hoće da te ubiju?”
Kromvel se naglas nasmejao. „Što, pa, Stivene, toliko ima tajni u

ovom životu, ali baš u tome nikakve tajne nema. Ja sam uvek ustajao
prvi ujutro. I uvek sam poslednji išao na spavanje. Uvek sam radio
nešto oko novca. Uvek sam imao devojku. Pokaži mi bilo koju gomilu, i
eto mene na njoj.”

„Ili na nekoj kurvi”, promrmljao je Stiven.
„Pa i ti si jednom bio mlad. Jesi li s tim svojim saznanjima išao kod
kralja?”
„On bi trebalo da zna kakvog čoveka drži u službi.” Ali tu je njega,
Gardinera, izdao glas; jer Kromvel mu je prilazio sa osmehom na licu.
„Izvuci ono najgore iz sebe, Stivene. Pošalji ljude na put. Razdeli
pare. Evropu pretraži. Nećeš nigde čuti ni za kakav talenat koji je meni
dat a koji Engleskoj ne može da posluži.” Iz svog kaputa isukao je
nepostojeći nož; pritisnuo ga tamo gde treba, nežno, lako, pod
Gardinerova rebra. „Stivene, nisam li te toliko puta preklinjao da se
izmirimo? A ti me odbijao?”
Svaka čast Gardineru, nije okom trepnuo. Samo se malo naježio, i
blago povukao odoru, odmičući se od zamišljenog sečiva. „Onaj
momak kog si izbo u Patniju – umro je. Dobro si učinio što si pobegao,
Kromvele. Njegova porodica je spremila konopac za tebe. Isplatio ih je
tvoj otac.”
Kromvel – u čudu. „Šta? Volter? Volter je to uradio?”
„Nije mnogo platio. Imali su oni još dece.”
„Pa ipak.” Kromvel je stajao kao gromom pogođen. Volter. Volter ih
je isplatio. Volter, od koga je samo šut u dupe u životu dobio.
Smeje se Gardiner. „Vidiš. Znam ja stvari o tvom životu koje ni ti
sam ne znaš.”

Kasno je sad; završiće posao za stolom, a onda se povući u sobu da
čita. Pred njim je izveštaj iz Vusterširske opatije. Temeljni su njegovi
ljudi; sve je tu, od mufova za grejanje dlanova do avana za gnječenje
belog luka. I odežda od satena koji menja boju kad se gleda pod
različitim uglovima, i mantija od zlatne tkanine, pa jagnje božje od crne

svile; češalj od slonovače, mesingana lampa, tri kožne boce i kosa;
knjiga psalama, knjiga pesama, šest mreža za lisice sa zvoncima, dvoja
kolica, razne lopate i ašovi, nešto moštiju Svete Ursule i njenih jedanaest
hiljada devica, zajedno s mitrom8 svetog Osvalda i gomilom velikih
stolova.

To su zvuci Ostin Frajarsa, u jesen 1535: deca pevaju, uvežbavaju
motet9, prekidaju, pa pevaju ponovo. Glasovi te dece, malih dečaka koji
se dozivaju po stepeništu i, nešto bliže, grebanje psećih šapa po
daskama. Zveckanje zlatnika u sanduku. Šušketanje poliglotskih
razgovora, tapiserijama prigušenih. Mrmorenje mastila po hartiji. Sa
one strane zidova dopiru gradski zvuci: tiska se masa na njegovoj
kapiji, iz daljine, sa reke, čuju se povici. Njegov unutrašnji monolog
teče, milozvučan: uvek se upravo na javnim mestima seti kardinala, i
njegovih koraka koji odjekuju u impozantnim, zasvođenim odajama.
Kad se povuče iz javnosti, razmišlja o svojoj ženi Elizabeti. Sad mu se
javlja nekako kao kroz maglu, kao da joj suknja, u magnovenju,
zamakne iza ugla. Onog, poslednjeg jutra njenog života, dok je izlazio
iz kuće, učinilo mu se da ju je primetio kako ide za njim, da je sevnula,
na tren, njena bela kapica. Napola se okrenuo, rekao:

„Vrati se u krevet”; ali nikoga nije bilo. Kada se, te večeri, vratio
kući, donja vilica bila joj je uvezana, a sveće su gorele kod zaglavlja i
podno njenih nogu.

Samo godinu dana kasnije, i kćeri su mu pomrle od iste bolesti. U
kući u Stepniju, u kutiji pod ključem, Kromvel drži njihove ogrlice od
bisera i korala, Anine sveske u kojima je vežbala latinski. A u skladištu,
gde čuvaju njihove kostime za božićnu predstavu, i dalje stoje ona krila
od paunovog perja koja je Grejs nosila na predstavi za parohijane. Posle
predstave popela se na sprat, sve s krilima; napolju je svetlucao mraz.
Idem da se pomolim, rekla je; otišla je, ušuškana u perje, i nestala u
sutonu.

A sada noć pada na Ostin Frajars. Škljocaju reze, čangrlja ključ u
bravi, zvekeću jaki lanci na vratnicama, i veliki šip spušta se preko
glavne kapije. Mali Dik Perser pušta pse čuvare. Oni kidišu, trkaju se,
reže na mesečinu, a onda popadaju pod voćke, s glavama na šapama,
ukočenih ušiju. Kad se kuća stiša – kad se sve Kromvelove kuće stišaju

– pokojnici hodaju po stepeništima.

Kraljica Ana traži da joj ga dovedu u njenu sobu; prošla je večera.
Šta je to za njega, čas posla, pošto ga sada u svakoj većoj palati čekaju
rezervisane odaje, odmah do kraljevih. Samo uz stepenište da se popne;
i tu svetlost od zidnog svećnjaka pada na zlatom ukrašen, krut, novi
dublet Marka Smitona. I Mark je tu, vreba iz dubleta.

Otkud Mark ovde? Ne nosi muzičke instrumente kao opravdanje, a
napirlitao se kao neki od onih mladih lordova što dvore Anu. Zar je to
pravda, pita se Kromvel. Mark ne radi ništa, a svaki put kad ga vidim,
sve je lepši, dok ja radim sve i svašta, i iz dana u dan sam sve sivlji i sve
trbušastiji.

Pošto neugodnost obeležava svaki njihov susret, Kromvel razmišlja
o tome da samo klimne glavom i prođe, ali Mark se isprsio, osmeh mu
na licu: – Kako ste mi, lorde Kromvele?

– A, nisam ja lord – kaže on. – Samo običan gazda.
– A ne bi tako trebalo. Od glave do pete izgledate kao pravi lord. I
kralj će, svakako, ubrzo nešto s tim u vezi učiniti za vas.
– Možda i neće. Potreban sam mu u Donjem domu.
– Bez obzira na to – tiho će mladić. – Njemu samom bilo bi
neprijatno, kad se zna da su drugi nagrađeni za mnogo manje zasluge.
Kažite mi, priča se da kod vas u kući borave neki učeni muzičari?
Desetak ili tako nešto malih dečaka, izbavljenih iz manastira. Čitaju
knjige, vežbaju instrumente, a i uče se pristojnom ponašanju za
trpezom; zabavljaju goste za večerom. Vežbaju streljaštvo, dresiraju
španijele, a oni najmanji vuku drvene konjiće po kaldrmi, prate njega,
Kromvela, i dovikuju: gospodine, gospodine, gospodine, pogledaj me,
‘oćeš da vidiš kako stojim na rukama? – Oni nam unose živost u kuću –
kaže on.
– Ako vam ikad neko zatreba da im malo dotera izvedbu, imajte
mene na umu.
– Hoću, Mark. – Ne bih ja tebi, u sebi će Kromvel, poverio svoje
dečake.
– Primetićete da je kraljica nezadovoljna – nastavlja mladić. – Znate
da je njen brat Rokford nedavno putovao u Francusku po specijalnom

poslanstvu, a danas, eto, odande stiglo njegovo pismo; izgleda da se
tamo na sve strane priča kako je Katarina u više navrata pisala papi i
tražila od njega da konačno sprovede u delo onu zlo misao u vezi sa
ekskomunikacijom koju je najavio protiv našeg gospodara. Što bi, opet,
našoj zemlji donelo nečuvene patnje i postradanja. – Kromvel klima
glavom, da, da, da; ne treba njemu Mark da objašnjava šta je
ekskomunikacija; zar ne bi mogao malo da skrati? – Kraljica se rasrdila
– kaže mladić – jer ako sve to zaista jeste tako, onda je Katarina običan
izdajnik, i kraljica se pita što ne bismo preduzeli nešto protiv nje?

– A ako bih ti ja izneo razloge, Mark? Da li bi joj ih ti preneo? Mogao
bi, po svemu sudeći, da mi uštediš sat-dva vremena.

– Ako biste mi vi ukazali poverenje... – zausti momak; ali onda
ugleda hladan Kromvelov osmeh. I pocrveni.

– Ukazao bih ti poverenje što se tiče moteta, Mark. Mada... – Zagleda
se u njega zamišljeno. – Mada mi se čini da ti stvarno mora da stojiš vrlo
visoko u kraljičinoj milosti.

– Gospodine prvi sekretaru, verujem da stojim. – Polaskan, Mark već
uzmiče. – Neretko se desi da se mi, ljudi nižega roda, pokažemo
najdostojniji kraljevskog poverenja.

– Pa dobro, onda. Biće baron Smiton uskoro, a? Prvi ću ti čestitati.
Makar ja i dalje gulio klupe u Donjem domu.

Lako odmahnuvši rukom, Ana rasteruje dame koje je okružuju, a
one glavom pokazuju na njega i šapuću nešto. Njena snaha, Džordžova
žena, ne odlazi još; Ana kaže: – Hvala vam, ledi Rokford, nećete mi
večeras više biti potrebni.

S njom ostaje jedino njena luda: žena kepec, koja se krije iza
kraljičine fotelje i pilji u Kromvela. Ana je pustila kosu ispod kape od
srebrne tkanine u obliku polumeseca. On to pamti; žene oko njega uvek
se raspituju šta Ana nosi. Tako ona dočekuje svoga muža; samo on
može da vidi njene tamne kovrdže, on i, ako slučaj odluči, Kromvel, koji
je sin zanatlije i nije bitan, ništa više nego što je bitan mali Mark.

Počinje Ana, kako to često čini, kao da nastavlja već započetu
rečenicu. – I zato bih ja htela da vi idete. Gore, da se vidite s njom. U
najvećoj tajnosti. Povedite sa sobom ljude koji su vam potrebni. Možete

pročitati pismo mog brata Rokforda. – Maše pismom držeći ga
vrhovima prstiju, a onda se predomisli, trgne ga nazad. – Ili... ništa –
kaže ona, pa odluči da sedne. Možda, pored ostalih novina, pismo
sadrži i nešto protiv Tomasa Kromvela? – Vrlo sam sumnjičava prema
Katarini, vrlo sumnjičava. Izgleda da oni u Francuskoj znaju nešto što
mi samo naslućujemo. Možda vaši ljudi nisu na oprezu? Moj brat lord
veruje da kraljica podstiče cara da nas napadne, kao što čini i
ambasador Šapui, koga bi, uzgred, trebalo proterati iz ovog kraljevstva.

– Pa, znate – kaže on – ne možemo mi sad da počnemo da
izbacujemo ambasadore. Zato što onda više ništa nećemo moći ni da
saznamo. Istina je, ne boji se on Katarininih spletki; raspoloženje koje
vlada u odnosima Francuske i Carstva u tom trenutku je beznadežno
neprijateljsko, a ako izbije otvoreni rat, car neće imati dovoljno trupa za
pohod na Englesku. U takvim stvarima promena se desi za nedelju
dana, a Bolenovi razne situacije – primetio je to Kromvel – uvek tumače
s malim zakašnjenjem, i to pod uticajem činjenice da tobože imaju
posebne prijatelje u kraljevskoj kući Valoa. Ana još traži zeta plave krvi
za svoju riđokosu kćerkicu. Nekada joj se Kromvel divio kao osobi koja
uči na sopstvenim greškama, koja ume da stane, da ponovo razmotri
sve; ali ima ona i tu bandoglavu crtu, po čemu je ravna Katarini,
nekadašnjoj kraljici, i čini se da tu ništa neće moći da se popravi. Džordž
Bolen je opet otputovao u Francusku, raspituje se za mogućeg
mladoženju, ali rezultata nema. Čemu služi Džordž Bolen? To pitanje sad
Kromvel sebi postavlja. – Visosti – kaže on – kralj ne bi smeo da dovodi
u pitanje svoju čast tako što će rđav o postupati sa bivšom kraljicom.
Ako bi se to raščulo, bila bi to lična neprijatnost za njega.

Ana je surevnjiva; ne razume pojam neprijatnosti. Svetla su
prigušena; njena srebrna glava diže se i spušta, svetlucava i mala; žena
kepec petlja nešto i kikoće se, ne vidi je Kromvel, samo je čuje kako
mrmlja; Ana sedi na baršunastim jastučićima, landara joj baršunasta
papučica; liči na dete koje se sprema da umoči nožni prst u potok. – Da
sam ja na Katarininom mestu, i ja bih spletkarila. Ne bih praštala.
Radila bih isto što i ona. – Počasti ga jednim opasnim osmehom. –
Vidite, znam ja šta se zbiva u njenoj glavi. Mada je Špankinja, mogu da
se stavim na njeno mesto. Ne biste ni mene videli krotku da me Henri

tako odbaci. I ja bih tražila rat. – Hvata prstima uvojak kose, gladi ga
celom dužinom, zamislila se. – Nego... Kralj misli da je ona bolesna. I
ona i obe njene kćeri, stalno nešto zavijaju, te ih stomaci muče, te im
zubi otpadaju, te reumatska groznica, te po svu noć povraćaju, a
povazdan ječe – i za sve njihove patnje kriva je Ana Bolen. I gledajte
zato. Da li biste vi, Kremijele, otišli i videli se s njom bez najave? A onda
da mi kažete da li se pretvara ili ne.

Sačuvala je, više u vidu prenemaganja, taj lakomislen ton, čudan
francuski prizvuk; i dalje ne može da izgovori njegovo prezime kako
treba. Čuje se neko komešanje pred vratima: ulazi kralj. Duboko se
klanja. Ana niti ustaje, nit mu se nakloni; kaže, bez uvoda: – Rekla sam
mu, Henri, da ide.

– Voleo bih da odeš, Kromvele. I da nas lično izvestiš. Ne postoji niko
ko tako, kao ti, ume da sagleda suštinu stvari. Kad caru zatreba štap
kojim će da me udari, on kaže da mu tetka umire od zanemarenosti,
zime i sramote. Pa, ima poslugu. Ima drva za ogrev.

– A što se sramote tiče – kaže Ana – trebalo bi tamo i da umre, kad
samo pomisli na sve laži koje je izrekla.

– Veličanstvo – kaže Kromvel – odjahaću tamo u zoru, a sutra vam
poslati

Rejfa Sedlera, ako dozvoljavate, s dnevnim rasporedom.
Kralj jekne. – Nema mi, znači, spasa od tvojih velikih spiskova?
– Ne, gospodaru, jer ako vam dam makar i malo predaha, doveka
biste me nekud, pod nekim izgovorom, slali. Dok se ja ne vratim, da li
biste samo... pratili situaciju?
Ana se meškolji u fotelji, sedi na pismu brata Džordža. – Ništa neću
preduzimati bez tebe – kaže Henri. – Vodi računa, drumovi su opasni.
Ja ću se moliti za tebe. Laka ti noć.
Kromvel se osvrće po predsoblju, ali Mark je u međuvremenu
iščezao, i tu su samo zbijene matrone i deve: Meri Šelton, Džejn Simor i
Elizabeta, žena erla od Vustera. Ko nedostaje? – Gde je ledi Rokford? –
pita on, kroz osmeh. – Nazirem li ja to njene konture iza zavese? – On
pokazuje u pravcu Anine sobe. – Pošla u krevet, pretpostavljam. I tako,
znači, devojke: vi nju lepo smestite, a onda je pred vama cela noć za
vaše nepodopštine.

One se kikoću. Ledi Vuster tobož zloslutno priziva kažiprstom. –
Devet je sati, dolazi, evo, Hari Noris, ispod košulje ništa ne nosi. Beži,
Meri Šelton! Ali trči što sporije...

– Od koga to bežite, ledi Vuster?
– Ne bih vam to nikako smela reći, Tomase Kromvele. Zar udata
žena kao ja? – Zadirkujući ga, sa osmehom na licu, prelazi prstima
preko Kromvelove nadlaktice. – Svi mi ovde znamo gde bi Hari Noris
večeras voleo da legne. Šeltonova je, do daljeg, tu samo da mu greje
postelju. Ima taj kraljevske ambicije. I ni od koga to neće kriti. Razbole
se čovek od ljubavi za kraljicu.
– Ja ću da igram karte – kaže Džejn Simor. – Sama sa sobom, tako da
ne bude nepotrebnih gubitaka. Gospodaru, ima li vesti od ledi
Katarine?
– Nemam šta da ti kažem. Žao mi je.
Prati ga pogled ledi Vuster. Fina je to žena, nemarna i raspusna, ne
starija od kraljice. Muž joj je na putu, pa se i ona oseća kao da bi i ona,
na njegov mig, mogla sporo da potrči. Ali ipak, grofica je to. A on –
skromni gazda. Koji, pritom, pre svitanja mora na put.

Jašu ka Katarini bez barjaka, bez obeležja, gusto zbijena družina
naoružanih ljudi. Dan je vedar, i ciča je zima. Mrki predeo prošaran
žbunjem nazire se kroz slojeve otvrdnulog mraza, a čaplje prhuću sa
sleđenih jezeraca. Oblaci se gomilaju i pomeraju na obzorju, sivi su kao
škriljac, uz blagu primesu varljive ružičaste; od ranog popodneva
predvodi ih posrebren mesec, podmukao ko okrnjen novčić. Pored
Kromvela jaše Kristof, sve govorljiviji i zgađeniji što dalje odmiču od
gradske udobnosti. – On dit10 da je kralj za Katarinu odabrao neki surov
kraj. Nada se da će joj se tamo plesan uvući u kosti i da će umreti.

– Ništa tako njemu nije palo na pamet. Kimbolton je stara, ali sasvim
zdrava kuća. Ona tamo ima svu udobnost. Vođenje njenog
domaćinstva kralja košta četiri hiljade funti godišnje. Vala, suma nije
mala.

Ostavlja Kristofa da promisli o tom izrazu: vala, suma nije mala.
Momčić, najzad, progovara: – Španci su, u svakom slučaju, merde11.

– Gledaj put pred sobom i pazi da Dženi ne upadne noga u rupu.

Ako li mi padneš, ima kući da jašeš na magarcu.
– I-ha – zanjišti Kristof, dovoljno glasno da se oružnici okrenu u

sedlima. – Francusko magare – objasni im on.
Francuski duduk, kaže jedan, dovoljno prijatnim tonom. Dok jašu

pod tamnim krošnjama u smiraj prvog dana putovanja, oni pevaju;
pesma im bodri srca i rasteruje duhove što vrebaju kraj druma; nikada
nemojte potceniti sujeverje prosečnog Engleza. Krajem ove godine,
najpopularnije su varijacije na pesmu koju je napisao lično kralj:
„Provod u dobrom društvu/ Volim i voleću do smrtnog trena.”
Varijacije su tek blago lascivne; da nisu, Kromvel bi se osetio dužnim da
izvrši ispravke. Vlasnik gostionice u kojoj su odseli sav je usplahiren,
senka od čoveka, koji daje sve od sebe – ali uzalud – ne bi li otkrio koga
je to ugostio. Žena mu je jaka, nezadovoljna mlada žena, srditih plavih
očiju i vrlo glasna. Kromvel je na put poveo i kuvara. – Šta to bi,
milorde? – kaže žena. – Misliš da bismo vas potrovali? – Kromvel je čuje
kako treska stvarima po kuhinji, držeći vakelu o tome šta sme a šta ne
sme da se radi s njenim tiganjima.

Kasnije navraća do njegove sobe i pita: treba li nešto? On kaže da ne
treba, ali se ona vraća: kako, stvarno ništa? Mogla bi da budeš malo tiša,
kaže on. Tako daleko od Londona, kraljev opunomoćenik za crkvene
poslove možda bi, zar ne, i mogao malo da olabavi sa oprezom? –
Ostani, onda – kaže joj Kromvel. Bučna možda jeste, ali sigurnije je s
njom nego s ledi Vuster.

Budi se pre zore, tako iznenada da u prvi mah ne zna gde se nalazi.
Iz prizemlja dopire neki ženski glas, i njemu se na trenutak učini da je
opet tamo, ispod znaka Pegaza12 sa svojom sestrom Ket, onoga jutra kad
je pobegao od oca; učini mu se da je ceo život pred njim. Obazrivo, u
tamnoj prostoriji bez sveće, on pomera svaki ud: nije ugruvan; nije
uboden; priseća se uto i gde je i ko je, i premešta se na topli deo kreveta,
gde je pre toga ležala žena; a onda zadrema, ruke prebačene preko
jastuka.

Ubrzo čuje gazdaricu kako peva na stepeništu. Dvanaest devica
izađe u majsko jutro, izgleda. I nijedna se ne vrati. Uzela je novac koji joj
je ostavio. Na njenom licu, dok ga pozdravlja, nema ni traga ni glasa od
noćašnje transakcije; ali potom ona izlazi iz kuće i obraća mu se, tihim

glasom, upravo dok se oni pripremaju da uzjašu konje. Kristof, sav kao
neki lord, izmiruje račun prema domaćinu. Dan je nešto topliji, i oni
napreduju brzo; ništa se usput ne događa. S tog putovanja po i srednjoj
Engleskoj ostaće mu samo pojedine slike. Usplamteli grmovi
božikovine. Uzlet preplašene šumske šljuke, maltene ispod kopita
njihovih konja. Osećanje da stižu na jedno vlažno mesto, gde su tlo i
močvara iste boje, i ničeg čvrstog nema pod nogama.

Kimbolton je živa trgovačka varoš, ali u sumrak ulice su puste. Oni
nisu žurili – zašto umarati konje na zadatku koji jeste važan, ali nije
hitan; Katarina će živeti i umreti onako kako joj je dato. Sem toga,
Kromvelu godi kad izađe iz grada. Stešnjen u londonskim uličicama,
provlačeći se na konju ili mazgi ispod brana i zabata, pod prljavim
nebeskim platnom koje probijaju bušni krovovi, čovek zaboravi šta je
Engleska u stvari; koliko su prostrana njena polja, koliko široko nebo,
kolika beda i neznanje vladaju u narodu. Prolaze, tako, pored krsta
krajputaša u čijem su podnožju vidljivi tragovi nedavnog iskopavanja.

Jedan od oružnika kaže: – Misle da monasi zakopavaju blago. Da ga
kriju od našeg gospodara.

– Pa i kriju – na to će Kromvel. – Ali ne ispod krstova. Nisu oni tako
glupi. U glavnoj ulici zastaju pred crkvom. – Što stadosmo? – pita
Kristof.

– Potreban mi je blagoslov – kaže Kromvel.
– Vama je potrebno da se ispovedite, gospodine – kaže jedan od
ljudi. Razmenjuju osmehe. Opaska je bezazlena, nikome od njih nije se
pokvarilo mišljenje o Kromvelu; jedino što su oni sami noćili u hladnim
posteljama.
Kromvel je još ranije primetio da se ne dopada ljudima koji ga ne
poznaju, ali čim ga upoznaju – gotovo svima se dopadne. Mogli smo
manastir da podignemo, požalio se jedan iz njegove garde, ali u
manastirima, zar ne, nema devojaka? Kromvel se okrenuo u sedlu: –
Stvarno misliš da nema? – Zaorio se smeh prevejanaca.
U hladnoj crkvi, Kromvelova pratnja pokušava da se zagreje;
obgrlili se ljudi, skakuću u mestu i viču: „Brrr”, kao slabi glumci. – Sad
ću da zviznem, da pozovem sveštenika – kaže Kristof.

– Da zviždiš – nećeš – veli Kromvel, ali se smeška; nije mu teško da
zamisli samoga sebe u mladosti kako govori to, pa i kako čini to.

Potrebe da se zviždi, međutim, nema. Sumnjičavi nastojnik
približava se noseći svetlo. Nema sumnje da drugi, istovremeno,
posrćući hita ka velikoj kući noseći novost: pazite, spremajte se, lordovi
su ovde. Pristojnost nalaže da Katarini daju vremena, ali ni u tome ne
treba preterivati. – Zamislite samo – kaže Kristof – mogli bismo da joj
upadnemo u sobu dok čupa brčiće. Žene u tim godinama to rade.

Za Kristofa, bivša kraljica je iznurena ženturača, smežurana
babuskera. A Kromvel misli: Katarina je tu negde moje godište,
otprilike. Ali život je prema ženama suroviji, naročito ženama koje su,
poput Katarine, bile blagoslovene mnogobrojnom decom da bi ih potom
gledale kako umiru.

S leđa mu tiho prilazi sveštenik, stidljiv momak koji želi da otvori
crkvene riznice. – A vi ste onda zacelo... – Prebira po spisku imena u
glavi. – Vilijam Lord?

– O... Nisam. – i on se, inače, zove Vilijam. Sledi dugo objašnjavanje.
Kromvel će ga prekratiti. – Važno je da vaš biskup zna ko ste. – Iza
njega je slika Svetog Edmunda, čoveka s pet stotina prstiju na rukama;
svečeva stopala fino su opružena, kao da pleše. – Podignite svetlo –
kaže Kromvel. – Je l’ ovo morska sirena?

– Jeste, milorde. – Senka teskobe preleće preko sveštenikovog lica. –
Moramo da je skidamo? Zabranjena je?

Kromvel se osmehuje. – Samo mi pada na pamet kako je, eto, ona
ovde, daleko od mora.

– Smrdi na ribu. – Kristof se zacenio od smeha.
– Ne zamerite dečku. Nikad pesnik od njega.
Slabašan osmeh pojavljuje se na sveštenikovom licu. Na paravanu
od hrastovine Sveta Ana drži knjigu sa uputstvima za njenu malu kćer,
devicu Mariju; Sveti arhanđel Mihajlo sabljom krivošijom seče sotonu
koji mu se obmotao oko stopala. – Vi ste ovamo došli da vidite kraljicu,
gospodine? Hoću reći – sveštenik se ispravlja – ledi Katarinu?
Ovaj sveštenik pojma nema ko sam ja, pomisli Kromvel. Mogao bih
biti ma koji izaslanik. Mogao bih biti Čarls Brendon, vojvoda od Safoka.
Mogao bih da budem i Tomas Hauard, vojvoda od Norfoka. I jedan i

drugi oprobali su na Katarini svoju neveliku moć ubeđivanja i najbolje
mangupske štosove.

On se ne predstavlja, ali ostavlja uzdarje. Sveštenik sklapa šaku oko
novčića kao da će da ih ugreje. – Oprostićete što mi se omaklo, milorde?
Oko gospinog zvanja? Kunem se da ništa loše nisam imao na umu.
Jednom starom seljaninu kao što sam ja teško je da održi korak sa svim
tim promenama. Taman što jedna vest dođe do nas, već stiže druga
koja joj protivreči.

– Svima nam je teško – kaže Kromvel slegnuvši ramenima. – Svake
nedelje molite se za kraljicu Anu?

– Naravno, milorde.
– A šta parohijani kažu na to?
Svešteniku je neprijatno. – Pa, gospodine, prost je to puk. Ne bih ja
mnogo mario za to što oni govore. Mada su svi vrlo odani – dodaje on
brže-bolje. – Vrlo odani.
– Nema sumnje. Hoćeš li, meni za zadovoljstvo, ove nedelje u
molitvama da pomeneš Toma Volsija?
Pokojnog kardinala? Kromvel vidi da se stari u glavi preračunava.
Ovo, dakle, ne može biti ni Tomas Hauard ni Čarls Brendon; jer ako
pred njima izgovoriš Volsijevo ime, teško da će se uzdržati da te ne
pljunu.
Izlaze oni iz crkve, a poslednje svetlo gasi se na nebu; zalutala
snežna pahulja ševrdajući odleprša na jug. Ponovo se penju u sedla;
dug je dan za njima; odeća im je otežala na leđima. Kromvel ne veruje
da su pokojnicima potrebne naše molitve, niti da oni od njih mogu imati
bilo kakve koristi. Ali ko god poznavao Bibliju onako kako je poznaje
on, zna da je naš Bog jedan ćudljiv Bog, a ništa ne fali da se i ta rupa
malo pokrpi. Kad je ona šumska šljuka uzletela, kad je sevnulo njeno
crvenkasto-smeđe perje, srce mu je jako zakucalo. Dok su jahali, bio ga
je svestan, svakog otkucaja, teškog kao zamah krila; a kad je ptica našla
zaklon u drveću, trag njenog perja pocrne.

Stižu u polumrak: dovikivanje sa bedema, Kristof se odaziva: –
Tomas

Kremijel, kraljev sekretar i čuvar svitaka.

– Kako da znamo da ste to vi? – prodere se stražar. – Pokažite
znamenja.

– Kaži ti njemu da mi osvetli put i pusti me unutra – kaže Kromvel –
ili ima nogu u dupe da mu pokažem.

Mora tako da govori kad je tu, na selu; to se od njega, kao kraljevog
savetnika, i čoveka iz naroda pride, i očekuje.

Spuštaju za njih pokretni most, nema druge: starinska skalamerija,
škripa i zveket prevornica i lanaca. U Kimboltonu rano zaključavaju:
dobro. – Upamtite

– kaže on svojim ljudima. – Nemojte da ponovite sveštenikovu
grešku. Kad razgovarate s njenim osobljem, ona je princeza udova od
Velsa.

– Šta? – kaže Kristof.
– Nije kraljeva žena. Nikada nije ni bila kraljeva žena. Ona je žena
kraljevog pokojnog brata, Artura, princa od Velsa.
– Pokojan znači mrtav – kaže Kristof. – Znam to.
– Ona nije ni kraljica ni bivša kraljica, pošto njen drugi nazovibrak
nije bio validan.
– Što će reći, nije bio valjan – kaže Kristof. – Zgrešila je jer je stupila u
zajednicu sa dvojicom rođene braće, prvo sa Arturom, a onda s
Henrijem.
– I šta mi sad da mislimo o jednoj takvoj ženi? – kaže Kromvel kroz
osmeh. Plamen buktinja, a onda se, kroz pomrčinu, razaznaje obličje ser
Edmunda
Bedingfilda, Katarininog čuvara. – Mislim da je bio red da nam se
najaviš,
Kromvele!
– Grejs, pa zar tebi treba moje upozorenje? – Kromvel ljubi ledi
Bedingfild.
– Nisam večeru poneo sa sobom. Ali stiže za mnom zaprega s
mazgom, sutra će stići ovamo. Imam srnetine za vašu trpezu, i nešto
badema za kraljicu, a i slatkog vina koje, kaže Šapui, ona voli.
– Radujem se bilo čemu što će joj podstaći apetit. – Grejs Bedingfild
prva ulazi u veliki hol. Pri svetlosti vatre, zastaje i okreće se prema
Kromvelu: – Njen lekar sumnja da joj se pojavila izraslina u stomaku.

Ali može to i da potraje. Taman kad pomisliš da je, sirotica, već
dovoljno propatila.

Kromvel pruža Kristofu rukavice, jahaći kaput. – Hoćeš li odmah
kod nje? – pita Bedingfild. – Mi te nismo očekivali, ali ona možda i jeste.
Teško ovo nama pada, jer varošani je vole, i svaki glas stigne do nje
preko posluge, to se ne može preduprediti. Verujem, evo, da joj i sad
šalju signal odozdo, iz šanca. Mislim da ona zna uglavnom sve o tome
što se događa, i ko prolazi drumom.

Dve dame, po odeći očigledno Špankinje, u poodmaklim godinama,
stiskaju se uz gipsani zid i ozlojeđeno posmatraju Kromvela. On im se
nakloni, a jedna od žena, na svom jeziku, kaže kako je to čovek koji je
prodao dušu engleskog kralja. Na zidu iza njih, vidi to Kromvel,
naslikane su već izbledele figure iz rajskog prizora: Adam i Eva, ruka u
ruci, šetaju se među životinjama tek stvorenim, koje još ni imena
nemaju. Slončić s kolutavim okom stidljivo viri kroz lišće. Kromvel
slona nikad nije video, ali ceni da bi morao da bude znatno viši rastom i
od bojnog konja; možda ovaj još nije imao vremena da poraste. Grane se
povijaju pod bremenom voćaka poviše slonove glave.

– Pa, znaš kakva je forma – kaže Bedingfild. – Ona živi u toj sobi i
njene dame – one tamo – kuvaju za nju na vatri. Ti pokucaš, uđeš, i ako
je osloviš sa ledi Katarina”, išutira te napolje, a ako je nazoveš „Vaša
visosti”, dozvoli ti da ostaneš. I zato joj se ja nikako i ne obraćam. Bez
imena. Kao onoj curi što riba stepenice.

Katarina sedi kraj vatre utonula u ogrtač od visokokvalitetnog
hermelinovog krzna. Kralj će to tražiti nazad, pomisli Kromvel, ako
Katarina umre. Ona podiže pogled i pruža mu ruku da je poljubi:
nerado, ali više zato što joj je hladno, pomisli on, nego zato što ne želi da
mu stavi do znanja da ga je prepoznala. Žuta je u licu, a u sobi je
bolesno zagušljivo – slab miris životinjskog krzna, biljni vonj od ustajale
vode za kuvanje i kiseo zadah iz posude s kojom devojka hita iz sobe;
posuda, sluti Kromvel, sadrži izbačen sadržaj udovinog stomaka. Ako
joj se sloši preko noći, možda sanja vrtove Alhambre, gde je odrasla:
mermerne pločnike, grgotanje kristalno čiste vode u bazenima,
odblesak repa belog pauna, i miris limuna. Trebalo je u bisagama jedan
limun da joj donesem, pomisli on.

Kao da mu čita misli, ona mu se obraća na kastiljskom. – Gospar
Kromvele, dajte da prekinemo već s tim zamornim pretvaranjem da vi
ne znate moj jezik.

On klimne glavom. – Nije mi bilo nimalo lako dok sam tamo stajao,
a vaše sluškinje govorile o meni. „Isuse, vidi kako je ružan, zar ti se ne
čini da ovo dlakavo telo liči na đavolovo?”

– Moje sluškinje su to rekle? – Katarinu ovo, očigledno, zabavlja.
Povlači šaku, sklanja je od njegovog pogleda. – Odavno su otišle one
živahne devojke. Ostaju samo starice, i šačica ovlašćenih izdajica.

– Gospođo, vi ste voljeni među onima koji vas okružuju.
– Potkazuju me. Prenose svaku moju reč. Prisluškuju me čak i dok
se molim. Pa dobro, gosparu. – Ona podiže lice ka svetlu. – Šta mislite,
kako izgledam?
Šta ćete reći kralju, ako vas bude pitao? Mesecima i mesecima nisam
se videla u ogledalu. – Gladeći krznenu kapu, ona spušta njene krajeve
preko ušiju; smeje se. – Kralj me nekad nazivao svojim anđelom.
Cvetom me je nekad zvao. Prvog sina sam rodila usred zime. Cela
Engleska počivala je pod snegom. Nigde cvetka da nađeš, mislila sam
ja. Ali Henri mi je dao šest tuceta ruža napravljenih od najčistije bele
svile. „Bele kao tvoja ruka, ljubavi”, rekao mi je, i ljubio mi vrhove
prstiju. – Po grču ispod hermelina Kromvel tačno vidi gde počiva
stisnuta pesnica. – Držim ih u sanduku, te ruže. One barem ne venu.
Proteklih godina davala sam ih onima koji nešto učine za mene. –
Katarina zastaje; usne joj se miču, nemušto prizivajući; molitva za
upokojene duše. – Reci mi, kako je Bolenova kćerka? Kažu da se mnogo
moli svom reformatorskom bogu?
– Uistinu je na glasu po svojoj pobožnosti. A ima i podršku učenih
ljudi i biskupa.
– Oni se samo koriste njome. I ona se koristi njima. Da su pravi
crkveni ljudi, sklanjali bi se od nje užasnuti, kao što se sklanjaju od
bezbožnika. Ali pretpostavljam da se ona moli da dobije sina. Poslednje
dete je izgubila, tako mi rekoše. O, pa da, znam ja kako je to. Žalim je iz
dna duše.
– Ona i kralj gaje nadu da će uskoro stići prinova.
– Kako? Je li to neka određena nada, ili nada uopšte?

Kromvel ćuti; ništa još konačno nije saopšteno; možda Gregori i
greši. – A ja mislila da ti se to ona poverila – odsečno će Katarina.
Pomno ga posmatra; ima li naznake nekog grča, neke froideur13? – Kažu
da Henri juri druge žene. – Katarina prstima miluje krzno: odsutno
kruži i kruži, trljajući životinjsku kožu. – Brzo je počeo. Malo ima kako
su se njih dvoje venčali. Pretpostavljam da ona sad gleda žene koje su
oko nje i pita se u sebi, neprestano: da nisi to ti, gospođo? Il’ ti? Oduvek
me je čudilo kako oni koji su sami nedostojni poverenja tako olako
ukazuju poverenje drugome. La Ana misli da ima prijatelje. Ali ako
kralju ne rodi sina, i to brzo, svi će joj okrenuti leđa.

On klima glavom. – Možda ste u pravu. Ko će joj prvi okrenuti leđa?
– A što bih je ja upozoravala? – pita Katarina oporo. – Kažu da ona,
kad je nešto naljuti, zanoveta kao obično zakeralo. Ne čudi me. Kraljica,
a ona sebe naziva kraljicom, mora da živi i pati pred očima celoga
sveta. Nema žene iznad nje sem kraljice nebeske, i zato ona u nevolji ne
može da računa na društvo. Ako pati, pati sama, i bez posebne milosti
to neće moći da podnese. Izgleda da Bolenovoj kćeri ta milost nije
ukazana. Pitam se samo zbog čega.
Ona zaćuti; usne su joj raširene, a meso se zbija, kao da se povlači od
odeće. U bolovima ste, zausti Kromvel da kaže, ali ga ona ućutka
pokretom ruke, nije to ništa, ništa. – Gospoda oko kralja, oni što se sad
zaklinju da će živote položiti za osmeh na njenom licu, uskoro će svoju
vernost nuditi drugoj. Nekada su oni i meni bili isto tako odani. Zato što
sam bila kraljeva žena, nije to imalo nikakve veze sa mnom lično. Ali La
Ana to pripisuje svojim dražima. I, pored toga, ne treba ona samo
muškaraca da se plaši. Njena snaha, Džejn Rokford, to je jedna uvek
budna mlada žena... Dok je mene služila, često mi je otkrivala razne
tajne, ljubavne tajne, tajne koje bih, možda, više volela da i nisam
saznala, a sumnjam da su njen sluh i vid danas manje oštri nego
nekada. – Katarinini prsti i dalje rade, sada masiraju tačku blizu grudne
kosti. – Pitaš se, kako može Katarina, koja je prognana, da zna šta se sve
radi na dvoru? E može, a ti se pitaj kako.
Neću morati dugo da se pitam, pomisli on. Znaš preko žene
Nikolasa Kerjua, tvoje dragocene prijateljice. I preko Gertrude Kurtene,
žene markiza od Egzetera; uhvatio sam je prošle godine kako rovari

nešto, trebalo je da je stavim pod ključ. Možda čak i preko male Džejn
Simor; mada Džejn, otkad je napustila Vulf Hol, mora da vodi računa o
sopstvenoj karijeri. – Znam ja da vi imate svoje izvore – kaže Kromvel. –
Ali da li njima treba verovati? Oni rade u vaše ime, ali ne i u vašem
interesu. Ili interesu vaše kćeri.

– Hoćeš li dozvoliti da me princeza poseti? Ako misliš da joj je
potreban savet, da je neko primiri, ko će to bolje od mene?

– Da je do mene, gospođo...
– A kakve štete kralj od toga može da ima?
– Stavite se na njegovo mesto. Uveren sam da je ambasador Šapui
pisao ledi
Meri i rekao joj da može da je izvuče iz zemlje.
– Nikad! Šapuiju tako nešto ne bi palo na pamet. Jemčim to svojim
životom.
– Kralj misli da je Meri mogla da podmiti svoje stražare, a ako bi joj
dozvolili da krene na put i dođe do vas, mogla bi da odmagli, da sedne
na brod i iskrca se na teritoriji njenog rođaka cara.
Maltene mu je osmejak zaigrao na usnama kad je pomislio na
mršavu, preplašenu malu princezu kako se upušta u takve zločinačke
aktivnosti. I Katarina se smeši; iskrivljen je i zloban njen osmeh. – I, šta
onda? Zar se Henri boji da će moja kćerka dojezditi nazad s nekim
mužem iz tuđine i isterati ga iz kraljevstva? Možeš da mu preneseš
moja uveravanja da Meri takvih namera nema. Ja ću odgovarati za nju,
opet, sopstvenim životom.
– Preveliki je to teret za jedan život, gospođo. Te jemči za ovo, te
odgovaraj za ono. A svako umire samo jednom.
– Kamo sreće da moja smrt Henriju donese samo dobro. Kad smrt
dođe po mene, u kojem god vidu to bilo, nadam se da ću je dočekati
tako da njemu dam primer kako da se drži kad dođe po njega.
–Tako znači. Mnogo razmišljate o kraljevoj smrti?
– Razmišljam o onome što ga čeka posle smrti.
– Ukoliko njegovoj duši želite dobro, zašto ga neprekidno ometate?
Teško da će zbog toga postati bolji. Zar nikad ne pomislite da kralj,
samo da ste se vi priklonili njegovoj volji pre toliko godina, da ste otišli
u manastir i omogućili mu da se ponovo oženi, zar ne pomislite da on

ne bi ni prekidao odnose s Rimom? Ne bi ni bilo potrebe da to čini.
Ionako je senka sumnje već bila pala na vaš brak, sasvim dovoljno da se
povučete u milosti. I svi bi vas poštovali. Ali sada titule za koje se vi
tako držite nemaju nikakvog značenja. Henri je bio valjani sin Rima. A
vi ste ga naterali u ovu krajnost. Vi, a ne on, podelili ste hrišćanski svet.
I ja očekujem od vas da toga postanete svesni, i da razmišljate o tome
kad zavlada noćni muk.

Nastaje pauza, dok ona prelistava veliku knjigu svoga gneva, i prst
joj zastaje na pravoj reči. – To što vi kažete, Kromvele... besprizorno je.

Verovatno je u pravu, pomisli on. Ali ja joj neću dati mira,
pokazivaću joj kakva je, lišiću je svih iluzija, i učiniću to za dobro njene
kćeri: Meri je budućnost, jedino odraslo dete koje kralj ima, jedino što
Engleskoj preostaje ukoliko Bog sebi pozove kralja i presto iznenada
ostane upražnjen. – Meni, dakle, nećete dati nijednu od onih svilenih
ruža – kaže on. – A ja baš mislio da hoćete.

Ona ga gleda, dugo. – Ti bar, kao neprijatelj, stojiš tako da mogu da
te vidim. E da su mi i prijatelji tako uočljivi! Englezi su nacija licemera.

– Nezahvalnika – slaže se on. – Rođenih lažova. Uvideo sam to i ja.
Rado bih bio među Italijanima. Firentincima, tako su skromni.
Venecijancima, tako čistim u svim poslovima. Pa i vašim
sunarodnicima, Špancima. Tako čestit svet. Za vašeg oca kralja
Ferdinanda govorili su svojevremeno da će mu njegovo otvoreno srce
doći glave.

– Sad se naslađuješ – kaže ona – i to na račun jedne žene na samrti.
– Mnogo vi sebi dajete za pravo zbog umiranja. S jedne strane, delite
jemstva, s druge – tražite povlastice.
– Kad je neko u stanju u kakvom sam ja, to u drugima obično budi
plemenitost.
– Ja i nastojim da budem plemenit, ali vi to ne primećujete. Ne
možete li, gospođo, najzad da zanemarite svoju sopstvenu volju i da se,
zarad svoje kćeri, pomirite s kraljem? Ukoliko ovaj svet napustite u
zavadi s kraljem, sav sram pašće na njena pleća. A ona je mlada, i život
je pred njom.
– Neće on optuživati Meri. Poznajem ja kralja. Nije to tako loš čovek.
Kromvel ćuti. Ona i dalje voli muža, pomisli; u nekom procepu ili

pukotini u njenom starom, orožnalom srcu, i dalje se nada da će začuti
bat njegovih koraka, glas njegov. A budući da njegov poklon drži tu,
kraj sebe, kako bi i mogla da zaboravi da je i on nekad voleo nju? Na
kraju krajeva, rad na tim svilenim ružama svakako je potrajao
nedeljama, što znači da ih je on sigurno naručio davno pre nego što je
znao da će se roditi muško. „Novogodišnji princ, tako smo ga zvali”,
govorio je svojevremeno Volsi. „Pedeset dva dana je poživeo, odbrojao
sam te dane od prvog do poslednjeg.” Engleska zimi: koprena od snega
što prekriva polja i krovove palate, zatrpava crep i zabat, nečujno klizi
preko prozorskog stakla; kao perjem zasipa kolotečine na poljskim
putevima, naleže na krošnje hrasta i tisa, zarobljava ribe ispod leda,
ledom okiva pticu za granu. Kromvel zamišlja kolevku s grimiznim
baldahinom i pozlaćenim grbom Engleske; dadilje sklupčane u odeći;
razgoreva se mangal, a vazduh svež od novogodišnjih mirisa, cimeta i
kleke. Ruže leže kraj postelje u kojoj leži kraljica pobednica – kako? U
zlatnoj košari? U dugačkoj kutiji nalik na mrtvački sanduk, iznutra
postavljen uglačanim školjkama? Ili su ruže donete u svilenom čaršavu
sa izvezenim narovima, i prosute po krevetskom pokrivaču? Prolaze
dva meseca sreće. Dete raste. Svet sada zna da Tjudori imaju
naslednika. A onda, pedeset drugog dana, muk iza baldahina; diše, ne
diše. Žene u sobi uzimaju princa u ruke, viču, zaprepašćene, uplašene;
beznadežno se krste, zbijaju se, u molitvi, pored kolevke.

– Videću šta može da se učini – kaže on. – U vezi s vašom kćerkom.
U vezi s posetom. – Da se jedna devojčica dovede ovamo – koliki to rizik
zaista može da predstavlja? – Verujem da bi kralj i dozvolio to, pod
uslovom da vi posavetujete ledi Meri da se u svakom pogledu povinuje
njegovoj volji, i da ga prizna, kao što ga sada ne priznaje, za crkvenog
poglavara.

– U tim stvarima princeza Meri mora savet da potraži od sopstvene
savesti. – Katarina podiže šaku, dlanom okrenutu Kromvelu. – Vidim
da me sažaljevaš, Kromvele. A ne bi trebalo. Odavno se ja pripremam
za smrt. Verujem da će Svevišnji nagraditi trud koji sam uložila služeći
mu. I da ću opet videti svoju dečicu, koja su otišla davno pre mene.

Srce da ti se slomi, razmišlja on; samo da srce nije otporno na
slamanje. Ona traži mučeničku smrt na stratištu. A umreće u Fensu14

sama: udaviće se u sopstvenom izbljuvku, najverovatnije. – A šta s ledi
Meri – kaže on – je li i ona spremna da umre?

– O Hristovom stradanju princeza Meri razmišlja još otkad je došla
na ovaj svet. Biće spremna kad je On pozove.

– Neprirodno se ponašate za jednog roditelja – kaže Kromvel. – Koji
bi to roditelj stavio na kocku detetov život?

A onda se seti Voltera Kromvela. Volter je imao običaj da skače po
meni, sve s onim čizmetinama; po meni, svom sinu jedincu. Kromvel
prikuplja snagu za poslednji pokušaj. – Naveo sam vam, gospođo, kao
primer slučaj kada je vaša tvrdoglavost u suprotstavljanju kralju i
državnom savetu za posledicu imala upravo ono čega se vi najviše
gnušate. Što znači da i vi možete da pogrešite, razumete? Molim vas da
ponovo razmotrite mogućnost da ste pogrešili više nego jedanput. Za
ljubav božju, kažite Meri da se pokori kralju.

– Princezi Meri – uzvraća Katarina tupo. Nedostaje joj, izgleda, daha
da bi se još nekom rečju suprotstavila. On je načas osmotri, sprema se
da se povuče. Ali onda ona podiže pogled ka njemu. – Pitam se nešto,
gosparu, na kojem li se jeziku ispovedaš? Il’ se uopšte ne ispovedaš?

– Bog poznaje naša srca, gospođo. Nema potrebe za ispraznim
formulacijama, kao ni za posrednikom. – Nema potrebe ni za jezikom,
pomisli on: Bog je neprevodiv.

Kromvel izlazi iz sobe, umalo pa pravo u ruke Katarininog čuvara.
– Je li moja soba spremna?
– Ali da večerate...
– Pošaljite mi tanjir čorbe... Ne mogu više da pričam. Samo mi krevet
treba.
– A nešto u krevetu? – nestašno će Bedingfild.
Tako dakle: njegova pratnja ga potkazuje. – Jastuk, Edmunde, ništa
drugo. Grejs Bedingfild je razočarana što se on tako rano povukao.
Mislila je da će od njega čuti sve dvorske novosti; vređa je što je bačena
u tu nedođiju sa ćutljivim Špankinjama, a pred njom duga zima. Mora
da ponovi kraljeve zapovesti: najviši stepen budnosti prema spoljnom
svetu. – Ne smeta ako Šapuijeva pisma stignu do nje, neka se zanima
dešifrujući ih. Nije ona sada važna caru, Meri je njemu na pameti. Ali

nikakve posete ne sme da prima, izuzev uz dozvolu s kraljevim ili
mojim pečatom. Mada... – Tu zastaje; pred očima mu je neki novi dan,
granulo proleće, a Katarina još živa; careva vojska napreduje u
unutrašnjost zemlje, i neophodno je skloniti joj Katarinu s puta i uzeti je
kao taoca; na šta bi to ličilo da Edmund odbije da je izruči. – Gledaj. –
Kromvel pokazuje svoj tirkizni prsten. – Vidite ovo? Pokojni kardinal
mi ga je dao, i zna se da ga ja nosim.

– To li je, znači, onaj – čarobni? – Grejs Bedingild mu uzima ruku. –
Što topi kamene bedeme, a princeze tera da se zaljube u tebe?

– To je taj. Ako vam neki glasonoša donese nešto sa ovim pečatom,
pustite ga.

Kad je sklopio oči te večeri, nad njim se uzdigao visok svod,
izrezbarena tavanica kimboltonske crkve. Neki čovek mlati ručnim
zvoncima. Labud, jagnje, bogalj sa štapom, isprepletana srca dvoje
ljubavnika. I drvo nara. Katarinin znak. To će možda morati da leti.
Kromvel zevne. Da ga dletom prerade u jabuke, i biće u redu. Previše
sam umoran za nepotreban napor. Seti se utom one žene u gostionici, i
prožme ga osećanje krivice. Privuče jastuk bliže sebi: jastuk, Edmunde,
ništa drugo.

Kad je gostioničarova žena izašla da porazgovara s njim dok su se
oni peli na konje, rekla mu je: „Pošalji mi neki poklon. Pošalji mi poklon
iz Londona, nešto čega ovde nema.” Moraće to da bude nešto što može
da nosi na leđima, inače će dobiti noge kad naiđe prvi putnik okretnih
prstiju. Upamtiće Kromvel šta mu je dužnost, ali će verovatno, dok se
vrati u London, zaboraviti kako ta žena uopšte izgleda. Video ju je pri
svetlosti sveće, a onda je sveća utrnula. Kad ju je video na dnevnom
svetlu, mogla je to već biti neka sasvim druga žena. Možda je i bila.

Zaspao je, i sanja sad voće u rajskom vrtu, voće na Evinom
mesnatom dlanu. Istog časa se budi: ako je voće zrelo, kad su grane bile
u cvatu? U kojem to mesecu, kog to proleća? Školovani ljudi će se
zabaviti tim pitanjem. Desetak generacija zbrčkanih čela. Povijenih
postriženih glava. Promrzlih prstiju što preturaju po svicima. Za tako
glupa pitanja monasi i jesu stvoreni. Pitaću ja Kranmera, pomisli on:
nadbiskupa mog. Zašto Henri traži Kranmerov savet, ako već hoće da
se otarasi Ane? Kranmer ga je razveo od Katarine; on mu nikad neće

reći da mora da se vrati u njenu ustajalu postelju.
Ali ne, pred njim će Henri prećutati svoje sumnje. Kranmer voli Anu,

u njoj vidi uzor prave hrišćanke, uzdanicu valjanih čitalaca Biblije iz
svih krajeva Evrope.

Kromvel ponovo zaspi, i ovoga puta usni cveće stvoreno pre osvita
sveta. Cveće je od svile. Nema ni žbuna ni drške. Leži na goloj,
nestvorenoj zemlji.

Izbliza posmatra Anu, kraljicu, onog dana kad se vratio sa
izveštajem; sva je uglađena, zadovoljna, a tu je i taj blagorodni, kućevni
bruj njihovih glasova, po kojem Kromvel, dok im prilazi, zna da su ona
i Henri u skladnim odnosima. Upošljeni su nečim, glave su im blizu
jedna drugoj. Kralju je pri ruci pribor za crtanje: kompasi i olovke,
lenjiri, mastilo, perorezi. Sto je pokriven raširenim planovima, kalupima
i palicama.

On im se nakloni, pa prelazi na stvar: – Ona se ne oseća dobro, i
verujem da bi bilo plemenito dozvoliti joj da primi ambasadora Šapuija.

Ana skače iz fotelje. – Šta, da im bude lakše da spletkare?
– Njen lekar nagoveštava, gospođo, da će ona uskoro u grob, tako da
neće više moći da vam priredi bilo kakvu neprijatnost.
– Ma, izaći će ona iz groba i mlatarati rukama pod mrtvačkim
pokrovom, samo ako oseti priliku da mi stane na put.
Henri pruža ruku: – Dušo moja, Šapui tebe ne priznaje. Ali kad
Katarine ne bude, neće više moći da nam pravi probleme, i siguran sam
da će tada kleknuti pred tobom.
– Nije važno, mislim da ne bi trebalo da ide nikud iz Londona. On
podstiče Katarinu u njenoj izopačenosti, a ona podstiče svoju kćerku. –
Ana ga prostreli pogledom. – Kremijele, vi se slažete, zar ne? Meri bi
trebalo da bude dovedena na dvor, da klekne pred svojim ocem i da
položi zakletvu, i da ovde, na kolenima, zamoli za oproštaj za
izdajničku svojeglavost, i da prizna da je moja kći, a ne ona, naslednica
engleske krune.
Kromvel pokazuje na planove. – Nisu građevinski, gospodine?
Henri izgleda kao dete uhvaćeno s prstima u kutiji sa šećerom. Gura
jednu od rolni prema njemu. Ovi nacrti, još novi za engleske prilike,

njemu su poznati iz Italije: izrezbarene urne i vaze, zaogrnute i krilate, i
nevideće glave careva i bogova. U novije vreme domaće cveće i drveće,
vijugave stabljike i pupoljci, ustupaju mesto isprepletanim rukama,
pobedničkim lovorikama, dršci liktorske15 sekire, držalji koplja.
Kromvel uviđa da jednostavnost ne paše Aninom smislu za prestiž; već
više od sedam godina Henri svoj ukus prilagođava njenom. Nekada je
Henri uživao u voćnim vinima, u plodovima engleskog leta, ali sada
njima pretpostavlja teška, miomirisna vina što uspavljuju; telo mu je
teško, pa se pokatkad čini da zaklanja svetlo. – Podižemo li mi to nešto
iz temelja? – pita

Kromvel. – Ili pravimo samo ukrasni sloj? I jedno i drugo košta.
– Kako ste neprijatni – kaže Ana. – Kralj vam šalje nešto hrastovine
za vašu sopstvenu kuću u Hekniju. I nešto za gazda Sedlera, za
njegovu novu kuću.
Oborivši glavu, Kromvel iskazuje zahvalnost. Ali kralj je u mislima
već u unutrašnjosti zemlje, sa ženom koja i dalje tvrdi da mu je
supruga.
– Šta će još Katarini život, sada? – pita Henri. – Siguran sam da je
umorna od razdora. Bog zna, umoran sam i ja. Bolje bi joj bilo da se
pridruži svecima i svetim mučenicima.
– I predugo je čekaju već. – Ana se smeje; preglasno.
– Zamišljam tu damu na umoru – kaže kralj. – Držaće govore i
opraštati mi. Uvek mi oprašta. A upravo je ona ta kojoj treba oproštaj.
Za njenu trulu matericu. Za to što mi je trovala decu pre nego što su se
rađala.
On, Kromvel, baci pogled na Anu. Sigurno će ona, ako ima šta da se
kaže, reći to sada. Ali ona se okreće u stranu, sagne se pa uzme u krilo
španijela Perkoja. Uranja lice u njegovo krzno, a psetance, prenuto iz
sna, cvili i migolji se u njenim rukama dok posmatra prvog sekretara
kako se klanja i odlazi.

Napolju ga čeka žena Džordža Bolena; njena poverljiva ruka, kojom
ga odvlači u stranu, njen šapat. Da neko kaže ledi Rokford „pada kiša”,
ona bi i od toga stvorila zaveru; i dok bi saopštavala tu vest, postarala
bi se da ona zvuči nekako nedolično, neverovatno, ali tužno istinito.

– I? – kaže on. – Je l’ ima nešto novo kod nje?
– O... Ništa još ne govori? Pa naravno, mudra žena ništa ne govori
dok ne oseti da je počelo da se pomera. – Kromvel je posmatra: oči joj
kao od kamena.
– Ima – progovara najzad, nervozno bacivši pogled preko ramena. –
Pre je grešila. Ali sad ima.
– Zna li kralj?
– Ti bi trebalo da mu kažeš, Kromvele. Budi ti donosilac dobre vesti.
Ko zna, možda te na licu mesta proglasi za viteza.
Razmišlja Kromvel: dovedite mi Rejfa Sedlera, dovedite mi Tomasa
Rajoteslija, šaljite pismo Edvardu Simoru, zviznite mom sinovcu
Ričardu da dođe, otkazujte večeru sa Šapuijem, ali nemojte da nam
propadne hrana: hajde da pozovemo ser Tomasa Bolena.
– Pretpostavljam da se to moglo očekivati – kaže Džejn Rokford. –
Bila je s kraljem veći deo leta, nije li tako? Nedelju dana tamo, nedelju
onamo. A i kad nije bio s njom, on joj je pisao ljubavna pisma, i slao ih
Ani po Hariju Norisu.
– Miledi, moram vas sad napustiti, imam posla.
– Ne sumnjam da imaš. Pa dobro... A inače tako dobro slušaš. Uvek
obraćaš pažnju na ono što govorim. A sad kažem da joj je ovoga leta on
pisao ljubavna pisma i slao ih po Hariju Norisu.
Kreće se prebrzo da bi razabrao veći deo njene završne rečenice;
mada, kao što će kasnije priznati, pojedinosti se sklapaju same,
prianjajući uz tkivo nekih njegovih rečenica, još neformiranih. Rečenica
samo. Eliptičnih. Uslovnih. Kao što je i sve drugo uslovno sada. Ana
cveta dok Katarina vene. On ih zamišlja, napetih izraza lica, a
skupljenih sukanja, kao dve devojčice na blatnjavoj stazi što se klackaju
na dasci postavljenoj na veliki kamen.

Tomas Simor će iz mesta: – To je prilika za Džejn, sada. On više neće
oklevati, tražiće novu družbenicu. Neće pipnuti kraljicu dok se ona ne
porodi. Ne može. Preveliki je ulog.

A Kromvel misli, možda već taj tajni kralj Engleske ima prste, ima
lice. Ali mislio sam tako i ranije, prekori on sebe. Na krunisanju
Aninom, kad se ona onako dičila stomakom; a bila je tad, naposletku,