Hilari Mantel - Leseve na videlo

trenutku ima tako mnogo posla, tako mnogo transakcija, tako mnogo
ponuda koje je njemu, iz učtivosti, teško da odbije. Pričajte vi o Tomasu
Kromvelu šta god hoćete, ali on zasluži svaki peni koji uzme. I uvek je
spreman da uzajmi: Vilijamu Ficvilijamu, ser Nikolasu Kerjuu, pa
onom omatorelom jednookom bestidniku Frensisu Brajanu.

Pozvao je ser Frensisa kod sebe kući, i sad će da ga napije. On,
Kromvel, u sebe može da ima poverenja; kad je bio mlad, učio je da pije
s Nemcima. Prošlo je nešto više od godinu dana kako se Frensis Brajan
posvađao sa Džordžom Bolenom; oko čega tačno, Frensis teško da se
seća, ali pizma ostaje, i dok ga noge drže, on, Frensis, umeće da
odglumi najživopisnije fragmente te rasprave, stojeći i mašući rukama.
O rođaci Ani kaže: – Čovek voli da zna na čemu je sa ženom. Ja l’ je
bludnica, ja l’ je dama? Ana traži da se odnosiš prema njoj kao da je
Bogorodica, a opet, htela bi da položiš gotovinu na sto, završiš posao i
izgubiš se.

Ser Frensis je sporadično pobožan, kako to kod izrazitih grešnika
obično biva. Približava se Uskršnji post: – Je l’ došlo vreme za redovnu
godišnju pokajničku pomamu, ili šta?

Frensis podiže povez sa slepog oka, trlja ožiljno tkivo; svrbi,
objašnjava. – Naravno – kaže – Vajat je bio s njom.

On, Tomas Kromvel, čeka.
Ali Frensisu je glava već pala na sto, počinje čovek da hrče.
– Pakleni vikar – zamišljeno će Kromvel, pa pozove svoje momke. –
Vodite ser Frensisa kući, njegovima. Ali dobro ga utoplite, biće nam
potrebno njegovo svedočenje u predstojećim danima.
Pita se koliko će tačno morati da ostavi na tom stolu, za Anu. Henri
ju je platio svojom čašću, duševnim mirom. U njegovim, Kromvelovim,
očima ona je samo još jedan trgovac. Divi se njenom umeću da izloži
svoju robu na tezgi. On lično za kupovinu nije zainteresovan; ali
mušterija bar ima dovoljno.

Edvard Simor je unapređen u člana kraljeve najbliže pratnje, što je
poseban znak naklonosti. A kralj veli njemu, Kromvelu: – Mislim da bi
mladog Rejfa Sedlera valjalo dovesti u moju ličnu poslugu. Gospodskog
je roda, godiće mi da imam tog finog mladića uza se, a i tebi će to dobro

doći, Kromvele, zar ne? Jedino da mi ne gura stalno neke papire pod
nos.

Rejfova žena Helen, čuvši novost, brizne u plač. – Biće na dvoru –
kaže ona – i po nedelju dana neprekidno.

Kromvel sedi sa njom u gostinskoj sobi u Brik Plejsu, i teši je najbolje
što ume. – Ovo je nešto najbolje što se Rejfu dogodilo, znam ja to – kaže
Helen. – i glupo je od mene što plačem. Ali ne mogu da podnesem samu
pomisao na to da se razdvajamo, i ja od njega, i on od mene. Kad god on
odocni, ja šaljem ljude da ga traže. Volela bih da do kraja života svaku
noć provedemo pod istim krovom.

– Srećnik je on – kaže Kromvel. – Ne mislim samo da je srećnik što
mu je kralj naklonjen. Oboje imate sreće. Što se tako volite.

Henri je svojevremeno, za Katarininih dana, pevao jednu pesmu:

„Nikome ne pretim, nikom zla ne činim,
Jer se oženih onom koju srce voli.”

– Mora čovek da ima dobre živce – kaže Rejf – da bi bio stalno s
Henrijem.

– Ti imaš dobre živce, Rejfe.
Mogao bi da ga posavetuje. Odlomcima iz Knjige zvane Henri. Kao
dete, kao mladić, hvaljen zbog ljupke prirode i sjajne spoljašnjosti,
Henri je odrastao u uverenju da su mu svi na svetu prijatelji i da mu svi
žele samo najbolje. I zato svaki bol, svako odlaganje, svaka frustracija ili
maler – sve to on doživljava kao nešto nenormalno, kao nešto nečuveno.
Ma koju delatnost koja se njemu učini iscrpljujućom ili neprijatnom on
će pokušati da, na jedan čestit način, pretvori u zabavu, a ukoliko u njoj
ne uspe da pronađe makar nagoveštaj zadovoljstva, gledaće kako da je
izbegne; to se njemu čini razumnim i prirodnim. Uposlio je savetnike da
oni, umesto njega, razbijaju glavu raznim pitanjima, a ako se desi da ga
nešto oneraspoloži – verovatno su za to krivi oni; ne bi trebalo da mu
staju na put, niti da ga izazivaju. Njemu nisu potrebni ljudi koji govore:
„Ne, ali...” On hoće ljude koji kažu: „Da, i...” Ne sviđaju mu se pesimisti
i skeptici, oni što se skisele pa njegove blistave poduhvate
preračunavaju na marginama papira. I zato on obračune pravi u glavi,

tamo gde niko ne može da ih vidi. Ne nadaj se od Henrija doslednosti.
On se diči time što razume svoje savetnike, što zna šta oni u potaji misle
i za čim žude, ali je zato čvrsto rešio da ne dozvoli da bilo koji od
njegovih savetnika ikada razume njega. Sumnjičav je prema bilo kojem
planu koji stvarno, ili bar prividno, ne potiče od njega lično. Možeš ti s
njim i u raspravu da uđeš, ali moraš da vodiš računa kako to činiš, i
kada. Bolje ti je da mu popuštaš u svemu, gde god je to moguće, dok ne
dođete do onog što je najvažnije, i da se nametneš kao neko ko je
neophodan u ulozi vodiča i savetodavca, a ne da od početka budeš
isključiv, pa da on pomisli kako si uveren da neke stvari znaš bolje od
njega. U raspravi budi savitljiv, uvek mu ostavi odstupnicu; nemoj da
ga sateruješ u ćošak, ne pritiskaj ga uza zid. Imaj na umu da njegovo
raspoloženje zavisi od drugih ljudi, pa uvek uzmi u obzir s kim je bio u
međuvremenu, od vašeg poslednjeg susreta. Imaj na umu da je njemu
potrebno više od saveta u vršenju vlasti; on želi da mu se kaže da je u
pravu. Da nikada ne greši. Greše samo drugi, i to u njegovo ime, ili ga
obmanjuju pogrešnim podacima. Henri želi da mu se kaže da postupa
pravilno, i pred Bogom i pred ljudima. „Kromvele”, kaže on, „znaš šta
bi trebalo da probamo? Kromvele, kako bi se to odrazilo na moju čast
kad bih učinio ono? Kromvele, neću li zbuniti svoje neprijatelje ako
uradim ovo?” A sve te ideje si mu ti lično usadio u glavu pre nedelju
dana... Nije bitno. Šta će ti zasluge. Tebe zanima da se to sprovede u
delo.

Ovakve lekcije, međutim, nisu ni potrebne. Za to se Rejf celoga
života pripremao. Onako sitan, nikakav atleta, nikada ne bi mogao da
se istakne na borilištu ili na turniru; vetrić da dune odneo bi ga iz sedla.
Ali u ovome je prekaljen. Ume da posmatra. Ume da sluša. Ume da
pošalje šifrovanu poruku, ili poruku tako tajnovitu da se čoveku učini
da nikakve poruke i nema; podatak tako pouzdan da njegovo značenje
kao da je iz same zemlje iskopano, a opet, formom tako krhak da se čini
kao da je od anđela stigao. Rejf zna ko mu je gospodar; gospodar mu je
Henri. Ali Kromvel mu je otac i prijatelj.

Možeš ti i da se poveseliš sa kraljem, i da se našalite zajedno. Ali,
kao što je Tomas Mor imao običaj da kaže, to ti je kao da se razonodiš s
pripitomljenim lavom. Češkaš mu grivu, vučeš ga za uši, a sve vreme

razmišljaš: vidi kandže, vidi kandže, vidi kandže.

U Henrijevoj novoj crkvi, Uskršnji post je presan i hladan, kao i pod
papom. Bedni, bezmesni dani kvare čoveku raspoloženje. Dok govori o
Džejn, Henri žmirka, suze mu naviru na oči. – Te njene ručice, Nevaljša.
Šapice njene, kao u deteta. Ona je tako čista. I nikad ništa ne govori. A
ako i kaže nešto, moram da sagnem glavu da bih čuo šta govori. U
međuvremenu čujem kako mi srce kuca. Pa onaj njen sitan vez, pa
parčići svile, pa rukavići plavi od tkanine koju joj je neki obožavalac
svojevremeno dao, sirotan neki ljubavlju zanet... a ona se, eto, ni njemu
nije podala. Rukavići njeni, i ogrlica od sitnog biserja... ništa nema...
ničemu se ne nada... – I konačno se suza iskrade iz Henrijevog oka, pa
zaševrda niz obraz i nestane u šarenoj, sivo-riđoj bradi.

Obratite samo pažnju kako govori o Džejn: tako je ponizan, tako
sramežljiv. Čak ni nadbiskupu Kranmeru neće promaći taj portret, crni,
izvrnuti portret sadašnje kraljice. Sva bogatstva Novoga sveta ne bi
sada nju zasitila; dok je Džejn zahvalna i osmeh da joj daš.

Napisaću Džejn pismo, kaže Henri. Poslaću joj kesu za novac, jer
biće joj potrebno novca sada, kad nije više u kraljičinim odajama.

Prinose mu papir i pera. On seda, uzdahne, pa se baci na posao.
Ćoškast je kraljev rukopis, tako ga je majka naučila kad je bio mali.
Nikad nije naučio brzo da piše; što se više trudi, to mu slova gora.

Kromvel se sažali na njega: – Gospodaru, hoćete da mi ga izdiktirate
lepo, a ja da pišem?

Ne bi mu to bilo prvi put da piše ljubavno pismo u Henrijevo ime.
Preko suverenove pognute glave, Kranmer ga gleda u oči: pogled mu je
pun osude.

– Vidi ovo – kaže Henri. Kranmeru ne nudi. – Razumeće, je l’ da, da
je želim?

Kromvel čita, pokušavajući da se stavi na mesto jedne mlade device.
Podiže pogled. – Vrlo delikatno iskazano, gospodaru. A ona je tako
bezazlena.

Henri uzima pismo i dopisuje nekoliko rečenica, da pojača utisak.

Kraj je marta. Gospođica Simor, panikom obuzeta, traži prijem kod

g. Sekretara; sastanak joj ugovara ser Nikolas Kerju, mada ser Nikolas
lično ne prisustvuje sastanku, pošto još nije spreman da se uključi u
razgovore. S njom je njena obudovela sestra. Bes pogleda Kromvela
prodorno; a onda obori svetle oči.

– Evo šta mene muči – kaže Džejn. Gleda ga unezvereno; možda je
to jedino i htela da kaže, pomisli on: evo šta mene muči.

A ona će: – Ne možete da... Njegova milost, Njegovo veličanstvo, ne
možete, je li tako, ni na tren da zaboravite ko je on, čak i ako on to od
vas zatraži. Što više govori: „Džejn, ja ti se udvaram kao običan čovek”,
to ste vi svesniji da on, u stvari, uopšte nije običan čovek. A kad god
pomislite: šta ako sad on prestane da govori, pa moram i ja nešto da
kažem? Osećam se kao da stojim na jastučetu za čiode, a sve čiode
okrenute vrhom nagore. I stalno mislim, ma, navići ću se ja, biće bolje
idući put, ali kad on dođe i kaže: „Džejn, Džejn...”, ja sam sva kao
ošurena mačka. Mada, jeste li vi ikad videli ošurenu mačku, prvi
sekretaru? Ja nisam. Ali mislim se nešto, ako ga se posle tako malo
vremena već ovako bojim...

– On i hoće da ga se ljudi boje. – S tim rečima stiže i sušta istina. Ali
Džejn je isuviše usredsređena na svoju muku da bi čula šta on govori.

– ... ako ga se već sad bojim, kako li bi tek bilo da ga viđam svaki
dan? – Ona zastane. – O... Pretpostavljam da vi to znate. Vi njega, prvi
sekretaru, viđate skoro svaki dan. A opet... Nije to isto, cenim.

– Ne, nije isto – kaže on.
Kromvelu ne promakne kad Bes saosećajno pogleda u sestru.
– Ali, gospodar Kromvele – kaže Bes – vi sigurno ne pričate uvek o
nacrtima zakona za parlament, i depešama koje se šalju ambasadorima,
i prihodima i Velsu, i monasima i piratima, i izdajničkim naumima, i
Biblijama, zavetima, starateljstvima, štićenicima, zakupima, cenama
vune i o tome da li bi se trebalo moliti za mrtve. Svakako ponekad
iskrsne i neka druga tema.
Zadivljen je Besinim uvidom u njegovu situaciju. Reklo bi se da ona
potpuno razume njegov život. Obuzima ga poriv da je uhvati za ruku i
zaprosi je; iako još nisu ni legli zajedno, ona, očigledno, ima smisao za
srž stvari koji izmiče većini njegovih činovnika.
– Pa? – kaže Džejn. – Je l’ iskrsne? Neka druga tema?

Kromvel ne može da se seti. Obema rukama gnječi onaj mekani
šešir. – O konjima pričamo – kaže. – Henrija zanimaju trgovina i zanati,
obične stvari. U mladosti sam naučio da potkivam konje, i to ga, na
primer, zanima, kakve se potkovice za šta stavljaju; posle tim tajno
stečenim znanjima može da zbuni svoje kovače. A i nadbiskup je čovek
koji bi mogao da pojaše ma kojeg konja koji mu dopadne šaka, jeste
onako bojažijiv, ali konji ga vole, ovladao je time još u mladosti. Kad se
umori i od Boga i od ljudi, o tim stvarima razgovaramo s kraljem.

– I još? – kaže Bes. – Sate i sate provodite zajedno.
– O psima, ponekad. O lovačkim psima, o njihovom uzgoju i
vrlinama. O utvrđenjima. O izgradnji utvrđenja. O artiljeriji i njenom
dometu. O topolivnicama. Blagi bože... – On prođe rukom kroz kosu. –
Ponekad, tako, kažemo: hajde jedan dan da izjašemo zajedno, da
odemo do Kenta, u šumu, da posetimo gvožđare, da vidimo šta rade, i
predložimo im neke nove metode za livenje topa. Ali nikako to i da
uradimo. Uvek nam se nešto ispreči.
Tužan je, neutešno. Kao da ga je neko potopio u žalost. A u isto
vreme, oseća kako bi, da neko unese perjani krevet u tu sobu (što je
slabo verovatno), bacio Bes na taj krevet i morao to da obavi s njom.
– Pa, to bi bilo to – kaže Džejn kao da se miri sa sudbinom. – Ako mi
treba top da bih spasla goli život, onda ništa. Oprostite što sam vam
oduzela vreme, prvi sekretaru. Bolje se opet posvetite Velsu.
Kromvel zna šta ona hoće da kaže.

Sutradan, Džejn dobija kraljevo pismo i, uz njega, otežalu kesu s
novcem. Ovaj prizor odvija se pred svedocima. – Kesu moram da
vratim – kaže Džejn. (Ali ne čini to pre nego što ju je dobro odmerila, pa
pogladila svojom ručicom.)

– Moram da zamolim kralja da mi, ako želi da mi da poklon u
novcu, pošalje ovo ponovo, kada ugovorimo častan brak.

Što se kraljevog pisma tiče, Džejn napominje da bi bolje bilo da ga ne
otvara. Jer poznaje ona dobro kraljevo srce, viteško i vatreno srce. A
jedini njen imetak jeste njena ženska čast, himen njen. I stoga – ne,
stvarno – bolje da ne dira pečat.

A tada, pre nego što će ga vratiti glasonoši, uzme pismo obema

rukama i čedno poljubi pečat.
– Poljubila ga je! – uzvikne Tom Simor. – Šta li ju je spopalo? Prvo

njegov pečat. A onda – keseri se on – i žezlo njegovo.
U nastupu radosti, on otpozadi šljepne brata Edvarda tako da

ovome padne šešir s glave. Istu tu šalu Tom izvodi već dvadeset
godina, ako ne i više, iako ona Edvardu nikada nije prijala. Ovoga puta,
međutim, i njemu uspeva da izmami osmeh.

Kralju se od Džejn vraća neotvoreno pismo, i on pomno sluša šta
glasonoša ima da mu kaže; lice mu se razvedrava. – Jasno mi je sad da
sam pogrešio što sam ga slao. Kromvel mi govori o njenoj nevinosti i
vrlini, i, čini se, ima za to valjane razloge. Od ovoga časa neću učiniti
ništa što bi moglo da povredi njeno osećanje časti. Razgovaraću, štaviše,
sa njom isključivo u prisustvu njene rodbine.

Kada bi žena Edvarda Simora došla na dvor, mogli bi da prirede
porodičnu zabavu, pa bi tako i kralj mogao da im se pridruži za
večerom a da pritom ni na koji način ne ugrozi Džejninu skrušenost.
Možda bi Edvard trebalo da dobije sobu u palati. One moje odaje u
Griniču, podseća Kromvel Henrija, one što su direktno povezane s
vašima: zašto se ne bih ja odande lepo iselio, a pustio Simorove da se
usele? Henri ga gleda, a sav blista.

Kromvel pažljivo proučava braću Simor još od prve svoje posete
Vulf Holu. Moraće da sarađuje s njima; Henrijeve žene uvek sa sobom
dovuku i svoje familije, ne pronalazi kralj neveste u šumi, ispod lista.
Edvard je strog, ozbiljan, a opet – spreman da otkrije svoje misli. Tom je
prisan, tako ga Kromvel vidi; prisan i lukav, a mozak mu, pod
prividom dobroćudnosti, radi bez predaha. Ali možda taj njegov mozak
ne ulazi u red onih najboljih. Tom Simor mi neće praviti nevolje,
razmišlja on, a sa Edvardom već mogu da izađem na kraj.

Misli ga vode dalje, ka trenutku kad je kralj jasno stavio do znanja
šta mu pričinjava zadovoljstvo. Gregori i carski ambasador su, među
sobom, ubeđeni da u tom pravcu treba nastaviti. „Ako je mogao da
poništi dvadeset godina provedenih sa svojom pravom suprugom”,
rekao je Šapui njemu, Kromvelu, „siguran sam da ne prevazilazi tvoje
moći da pronađeš rešenje kojim ćeš ga osloboditi njegove konkubine.
Niko nikada taj brak nije ni smatrao pravosnažnim, niko izuzev onih

koji su plaćeni da mu povlađuju.”
Kromvel razmišlja, ipak, o tom ambasadorovom „niko”. Niko na

carskom dvoru, može biti; ali cela Engleska kune se u taj brak. Neće biti
lako, kaže on svom sinovcu Ričardu, da se to zakonskim putem
razvrgne, sve i da kralj lično tako zapovedi. Moraćemo malo da
sačekamo, i nikome se mi nećemo obraćati, neka se oni obrate nama.

Zatraži on da se sastavi dokument u kojem će biti pobrojani svi
darovi koje su Bolenovi dobili od 1524. na ovamo. – Dobro će nam doći
da tako nešto imamo pri ruci, za slučaj da kralju zatreba.

Ne namerava Kromvel ništa Bolenovima da oduzima. On bi, štaviše,
da uveća njihovu imovinu. Da ih zatrpa počastima. Da se smeje
njihovim šalama.

Mada, mora čovek da vodi računa i čemu se smeje. Majstor Sekston,
kraljeva luda, našalio se na Anin račun i nazvao je pustahijom. Mislio je
da mu zbog toga niko neće zameriti, ali eto ti Henrija, prišao mu,
tresnuo mu glavom o lamperiju i proterao ga s dvora. Priča se da mu je
pribežište pružio Nikolas Kerju, sažalio se čovek.

Entoniju je žao Sekstona. Nije pravo jednoj ludi kad čuje za propast
druge; naročito što je, veli Entoni, jedini Sekstonov greh u tome što je
video unapred. O, kaže on, pa slušam ja već neko vreme šta se priča u
kuhinji. A luda kaže: – Henri je oterao majstor Sekstona, a sa njim i
istinu. Ali istina danas ume na razne načine da se ušunja ispod
zamandaljenih vrata, da se spusti niz dimnjak. Jednoga dana popustiće
on i pozvaće istinu da se smesti kraj ognjišta.

Vilijam Ficvilijam dolazi u Kuću svitaka i seda s Kromvelom. – Pa,
šta biva s kraljicom, Nevaljša? I dalje ste u savršenim odnosima, iako ti
ručavaš sa Simorovima?

Kromvel se smeška.
Ficvilijam skače na noge, pa hitro otvara vrata da proveri da neko ne
prisluškuje, a onda opet seda i nastavlja gde je stao. – Vrati se malo
unazad. Zabavljanje s Bolenovom, venčanje s Bolenovom... Kako je kralj
izgledao, u očima odraslih ljudi? Kao neko koga zanima samo vlastiti
užitak. Kao dete, što će reći. Tako se prepustiti strasti, i dozvoliti da te
jedna žena zarobi, žena koja je, na kraju krajeva, sačinjena od iste građe

kao i sve druge žene – neki kažu da to nije muževno.
– Je li? Pa, zaprepašćen sam. Ne bismo mogli za Henrija reći da nije

pravi muškarac.
– Muškarac – kaže Ficvilijam, i naglašava tu reč – muškarac bi

trebalo da vlada svojim strastima. Kod Henrija vidiš veliku snagu volje,
ali malo mudrosti. To mu škodi. Ona mu škodi. I tako će biti i ubuduće.

Ficvilijam, izgleda, ne želi da je nazove po imenu – Ana Bolena, La
Ana, konkubina. Zar bi, ako ona i škodi kralju, jednom pravom Englezu
dolikovalo da je – ukloni? Tu mogućnost naziru obojica sagovornika,
ona je tu, blizu, ali još nije ispitana. Izdaja je, naravno, kad govoriš
protiv sadašnje kraljice i njenih naslednika; izdaja od koje je izuzet
jedino kralj lično, jer on ne može da ugrozi sopstvene interese. Kromvel
na to podseća Ficvilijama; i dodaje: sve i da Henri kaže nešto protiv nje,
ne treba to da te povuče.

– Ali šta to mi, u stvari, želimo da vidimo u jednoj kraljici? – pita
Ficvilijam.

– Ona bi trebalo da ima sve vrline obične žene, s tim da te vrline
budu izražene u višem stepenu. Mora da bude još skromnija, još
poniznija, još uviđavnija i poslušnija nego što su one; tako da ona bude
ta koja predstavlja uzor. Ima danas onih koji se pitaju: da li se Ani Bolen
može pripisati bilo šta od navedenoga?

Kromvel gleda u kraljevog rizničara: pričaj dalje.
– Mislim da s tobom, Kromvele, mogu da govorim otvoreno – kaže
Fic; i (pošto je još jednom proverio vrata) to i čini. – Kraljica bi trebalo da
bude blaga i saosećajna. U kralju bi trebalo da pobuđuje milosrđe – ne
da ga tera na grubost.
– Imaš na umu neki konkretan slučaj?
Fic je kao mladić živeo kod Volsija. Niko ne zna kakvu je tačno
ulogu Ana odigrala u rušenju kardinala; ruka joj je bila skrivena u
rukavu. Volsi je znao da od nje ne može da se nada milosti, pa milost
nije ni dobio. Ali Fic kao da je već zaboravio kardinala. Kaže on: – Ne
zastupam ja ovde Tomasa Mora. Taj nikada nije bio vičan državnim
poslovima, iako je mislio da jeste. Mislio je da može da uzdrma kralja,
da ga kontroliše, mislio je da je Henri i dalje onaj slatki mladi princ koga
je svojevremeno mogao da drži za ruku i voda naokolo. Ali Henri je

sada kralj, i moramo ga slušati.
– Da, i?
– I želeo bih da je Mor skončao na neki drugi način. Učenog čoveka,

čoveka koji je bio lord kancelar, da vučeš napolju po kiši i odrubiš mu
glavu...

– Ja, znaš, ponekad zaboravim da Mora nema – kaže Kromvel. –
Stigne neka vest, a ja pomislim: šta li će Mor na ovo reći?

Fic podiže pogled. – Ne razgovaraš s njim, je l’ da?
On prasne u smeh. – Ne obraćam mu se za savet, ne. – Mada se,
naravno, konsultujem s kardinalom; u osami svoga oskudnog sna.
– Tomas Mor je šanse sa Anom protraćio onog časa kad je odbio da
dođe da vidi njeno krunisanje – kaže Fic. – Dala bi ona da ga ubiju još
godinu dana pre nego što je stradao, samo da je mogla da mu prikači
veleizdaju.
– Ali Mor je bio pametan advokat. Pored ostalog.
– Princeza Meri – ledi Meri, trebalo bi da kažem – nije advokat.
Devojka bez prijatelja.
– O, a ja bih rekao da je njen rođak car smatra svojom prijateljicom,
makar se držao i nezainteresovano. I to vrlo dobrom prijateljicom,
kakvu vredi imati.
Fric je razdražljiv. – Car je veliki uzor, ali u drugoj zemlji. Iz dana u
dan njoj će biti potreban neko bliži ko će ovde da je brani. Potreban joj je
neko da se založi za njene interese. Prestani s tim, Nevaljša – s tim
obigravanjem oko kaše.
– Meri je potrebno samo to da nastavi da diše – kaže Kromvel. – Ne
prebacuju mi često da obigravam.
Ficvilijam ustaje. – Dobro onda. Pametnom čoveku dosta.
– Postoji to osećanje da u Engleskoj nešto nije kako treba, i da stvari
treba popraviti. Nije reč ni o zakonima ni o običajima. Nešto dublje je
posredi.
Ficvilijam izlazi iz sobe, a onda se vraća. Iznenada kaže: – Ako je
kćerka matorog Simora sledeća, javiće se ljubomora kod onih koji
smatraju da je upravo njihova plemićka kuća trebalo da dobije prednost
– ali, kad se sve uzme u obzir, Simorovi jesu stara porodica, i on sa njom
neće imati problema. Mislim, muškarci trče za njom kao psi za... pa...

Dovoljno ti je da pogledaš tu Simorovu malu, i odmah ti je jasno da njoj
niko nije zadigao suknju. – Ovoga puta Fic zaista odlazi; ali čini to uz
neku vrstu podrugljivog pozdrava upućenog njemu, Kromvelu,
zamahnuvši rukom u pravcu Kromvelovog šešira.

Dolazi mu ser Nikolas Kerju. Brada mu se, do poslednje dlačice,
kostreši zaverenički. Kromvel, maltene, pomisli kako će vitez da mu
namigne dok seda.

Kerju iznenađujuće brzo prelazi na stvar. – Hoćemo da skinemo
konkubinu. Znamo da si i ti za to.

– Mi?
Kerju ga pogleda ispod nakostrešenih obrva; kao čovek koji je
ispalio jedinu strelu koju je imao, pa sad mora da tabana naokolo
tražeći prijatelja, neprijatelja, ili, jednostavno, mesto gde će prenoćiti. Uz
veliki napor, on razjašnjava: – U moje prijatelje u ovoj stvari svrstava se
dobar deo starog plemstva u ovoj zemlji, izdanci časnih loza i... –
Primetivši izraz na Kromvelovom licu, Kerju ubrzava.
– Govorim o onima koji su vrlo blizu prestola, onima koji poreklo
vode od starog kralja Edvarda. Lord Egzeter, porodica Kurtene. Lord
Montegju, takođe, i njegov brat Džefri Pol. Ledi Margaret Pol, koja je,
kao što znaš, bila guvernanta princezi Meri.
Kromvel podiže pogled. – Ledi Meri.
– Ako baš mora. Mi je nazivamo princezom.
Kromvel klima glavom. – Neće nas to omesti da nastavimo o njoj.
– Ovi koje sam poimence naveo – kaže Kerju – vodeće su ličnosti u
čije ime ja ovde govorim, ali kao što si ti već i sam sigurno svestan,
većina Engleza radovaće se da vidi kralja bez nje.
– Ne bih rekao da većina Engleza uopšte zna ili haje za to. – Kerju,
naravno, na pameti ima većinu njegovih Engleza, Engleza plave krvi.
Neki tamo drugi Englezi, za ser Nikolasa, i ne postoje.
– Pretpostavljam da je Egzeterova žena Gertruda aktivna u ovoj
stvari – kaže Kromvel.
– Ona – Kerju se naginje napred kao da će mu otkriti neku veoma
važnu tajnu – održava stalnu vezu sa Meri.
– Znam to – kroz uzdah će Kromvel.

– Čitaš im pisma?
– Svačija ja pisma čitam. – Uključujući i tvoja. – Ali vidi – kaže
Kromvel – to već smrdi na intrigu protiv kralja samog, zar ne?
– Ni u kom slučaju. Njegova čast je sama srž svega ovoga. Kromvel
klimne glavom. Razumeo. – I onda? Šta tražite od mene?
– Tražimo da nam se pridružiš. Zadovoljićemo se time da se mala
Simorova kruniše. Ta mlada žena mi je, inače, rod, i poznato je da je
odana pravoj religiji. Uvereni smo da će ona vratiti Henrija Rimu.
– Tim je draža i mom srcu – promrmlja on.
Ser Nikolas se nagne bliže. – To nama i zadaje brigu, Kromvele. Ti si
luteran.
Kromvel se dodirne po koporanu; prelazi rukom oko srca. – Ne,
gospodine, ja sam ti bankar. Luter osuđuje na pakao one koji
pozajmljuju uz kamatu. Koliki su izgledi da ću ga ja podržati?
Ser Nikolas se smeje, od srca. – Nisam to znao. A šta bismo mi
postigli, bez
Kromvela da nam zajmi novce?
– Šta će biti sa Anom Bolen? – pita Kromvel.
– Ne znam. Manastir?
I tako je pogodba sklopljena i utanačena; njegovo, Kromvelovo, biće
da pomogne starim familijama, pravovernima; a kasnije, pod novom
vlašću, oni će uzeti u obzir njegove zasluge; revnost Kromvelova u celoj
ovoj stvari mogla bi ih navesti da zaborave sva bogohulništva iz
prethodne tri godine koja bi, inače, iziskivala zasluženu kaznu.
– Još jedna stvar, Kromvele. – Kerju ustaje. – Idući put nemoj da me
ostaviš da čekam. Ne priliči čoveku tvoga kova da čoveka moga kova
pusti da cupka u predsoblju.
– A, to li se, dakle, čulo iz predsoblja? – Iako Kerju nosi postavljen
saten, kao svi dvorjani, Kromvel ga uvek zamišlja u falš oklopu; ne
onom pravom oklopu, u kakvom se boriš, već u onom kakav se
nabavlja iz Italije, da ostaviš utisak na društvo. Cupkanje bi tad bilo
naročito bučna rabota; tandrkanje i zveket. Kromvel podiže pogled. –
Nije mi namera bila da te omalovažim, ser Nikolase. Ubuduće ćemo
ubrzati to. Smatraj me svojom desnom rukom, spremnom za boj.
Takve, gromopucatelne iskaze Kerju razume.

Sada Ficvilijam razgovara s Kerjuom. Kerju razgovara sa svojom
ženom, inače sestrom Frensisa Brajana. Kerjuova žena razgovara s Meri,
ili joj barem šalje pismo, u kojem je izveštava da se njeni, Merini, izgledi
popravljaju iz sata u sat, i da bi La Ana mogla da bude svrgnuta. Ako
ništa drugo, tako će se bar Meri neko vreme primiriti. Kromvel ne bi
želeo da do nje dopru glasine o Aninoj ratobornosti. Mogla bi da se
uspaniči, i da pokuša da pobegne; priča se da Meri ima razne
besmislene planove, kao, na primer, onaj da nečim omami Bolenove
žene koje je okružuju i da odmagli preko noći. Šapui je, inače, upozorio
Kromvela – premda pritom nije koristio toliko reči – da će Henri,
ukoliko Meri pobegne, odgovornim za to smatrati njega, ambasadora, i
da neće imati obzira prema njegovom diplomatskom statusu. Šapuija
će, u najmanju ruku, išutirati kao ludu Sekstona. U najgorem slučaju,
njegove oči više neće videti zavičajne obale.

Frensis Brajan redovno izveštava Simorove u Vulf Holu o
događajima na dvoru. Ficvilijam i Kerju razgovaraju s markizom od
Egzetera i Gertrudom, markizovom ženom. Gertruda za večerom
razgovara s carskim ambasadorom, kao i s Polovima, koji, istina, jesu
papisti, u meri u kojoj se to usuđuju da budu; već četiri godine oni se
klackaju na samoj ivici izdaje. Niko ni o čemu ne razgovara s
francuskim ambasadorom. Ali sa njim, s Tomasom Kromvelom,
razgovaraju svi.

Sve u svemu, evo pitanja koje mu postavljaju njegovi novi prijatelji:
ako je Henri mogao da ukloni jednu ženu, i to kćer Španije, zar ne bi
mogao da penzioniše kći Bolenovih i smesti je u neku seosku kuću,
pošto je prethodno pronašao falinke u bračnim dokumentima?
Odbacivši Katarinu posle dvadeset godina braka, uvredio je celu
Evropu. Brak sa Anom priznat je samo u njegovoj državi, a nije, evo, ni
pune tri godine potrajao; mogao bi da poništi taj brak kao čistu ludost.
Ima, naposletku, sopstvenu crkvu, sopstvenog nadbiskupa koji to može
da mu završi.

Kromvel u sebi uvežbava pitanje: „Ser Nikolase? Ser Vilijame?
Hoćete li doći na večeru u moj skromni dom?”

On, u stvari, i ne namerava da ih zove. Ubrzo će glasine stići i do

kraljičinih ušiju. Dovoljno je uputiti čoveku pogled sa skrivenim
značenjem, klimnuti mu glavom i namignuti. Ali Kromvel se opet
usredsredio na samu trpezu.

Norfok sedi na čelu stola. Montegju i njegova mati svetica. Kurtene i
njegova žena prokletnica. Iza njih smestio se naš prijatelj gospodin
Šapui. „O, dođavola”, duri se Norfok, „zar ćemo sad morati francuski
da govorimo?”

„Prevodiću ja”, nudi se Kromvel. Ali šta sad to zvecka? Ko li je taj?
To je vojvoda Sudoperić. „Dobro mi došli, lorde Safoče”, kaže on.
„Izvolite sesti. Pazite samo da vam mrve ne ostanu u toj silnoj bradi.”

„Ma, sve ima, do poslednje mrve, da počistim.” Norfok je gladan.
Margaret Pol ga prostreli ledenim pogledom. „Trpezu ste postavili.
Svako je dobio mesto. Niste nam dali čime da se obrišemo.”
„Izvinjavam se.” Kromvel doziva slugu. „Samo još fali da isprljate
ruke.” Margaret Pol vadi svoj ubrus i istresa ga. Na njemu je otisak lica
pokojne Katarine.
Spolja se čuje neka galama, iz pravca ostave. Ulazi Frensis Brajan
teturajući se, već je dobro potegao. „Provod u dobrom društvu...” S
treskom se skljoka na svoje mesto.
Sada on, Kromvel, glavom daje znak posluzi. Ovi donose još stolica.
„Sabijte ih nekako”, kaže Kromvel.
Ulaze Kerju i Ficvilijam. Zauzimaju mesta bez osmeha na licu, bez
klimanja glavom. Došli su orni za gozbu, s noževima u rukama.
Kromvel pogleda svoje goste. Svi su spremni. Molitva na latinskom;
on bi se, lično, opredelio za engleski, ali prilagodiće se zvanicama. Koje
se krste razmetljivo, po papistički. Koje ga gledaju, u iščekivanju.
On viče, doziva poslužitelje. Vrata se otvaraju. Znojavi ljudi iznose
pladnjeve na sto. Meso je, izgleda, sveže; nije, zapravo, ni zaklano još.
Neznatno kršenje etikecije, ništa više. Zvanice moraju da sede i luče
pljuvačku.
Prineti su mu Bolenovi, da ih tranžira.

Sada, kad je Rejf u kraljevoj ličnoj pratnji, Kromvel ima priliku da
pobliže upozna muzičara Marka Smitona, koji je unapređen u jednog
od njegovih ličnih sobara. Kad se prvi put pojavio na kardinalovim

vratima, Mark se krivio u pokrpljenim čizmama i platnenom dubletu
koji je pripadao nekom krupnijem čoveku. Kardinal ga je odenuo u
češljanu vunu, ali otkako je prešao kod kralja, ide naokolo u damastu i
jaše finog uštrojenog konja u sedlu od španske kože, stežući uzde
rukavicama optočenim zlatom. Odakle sav taj novac? Ana je
nesmotrena u velikodušnosti, kaže Rejf. Priča se da je Frensisu Vestonu
dala određenu sumu kako bi se odbranio od poverilaca.

Razumljivo je to, kaže Rejf, da se kraljica sada, pošto joj se kralj ne
divi onako kao pre, okružuje mladićima koji upijaju svaku njenu reč.
Kroz njene odaje stalno neko prolazi, gospoda iz kraljeve lične pratnje
svaki čas ulaze ovim ili onim poslom, a onda ostanu da odigraju neku
igru, ili se pridruže u pesmi; kad i nema poruke koju nekud treba
odneti, oni će je izmisliti.

Ona gospoda koja i nisu toliko u kraljičinoj milosti rado će popričati
s novajlijom i preneti mu sve tračeve. A neke stvari ne moraš ni da mu
kažeš, ima i on sam oči i uši, pa vidi i čuje. Šaputanja i muvanja iza
vrata. Prikrivenu porugu na kraljev račun. Na račun njegove odeće,
njegove muzike. Nagoveštaje kraljevih neuspeha u postelji. A odakle bi
ti nagoveštaji stigli, odakle, ako ne od kraljice?

Ima nekih ljudi koji neprestano govore o svojim konjima. Ovaj ti je
parip čvrst na nogama, ali nekad sam imao jednog bržeg; fina ti je ta
ždrebica, ali da vidiš riđana na kojeg sam bacio oko. Henri pak priča o
ženama: kod gotovo svake koja naiđe on će pronaći nešto što mu se
sviđa, i skrpiće neki kompliment za nju, makar ona bila sasvim obična,
stara i nakisela. Što se onih mlađih tiče, ne prođe dan a da ga ne očaraju:
vidi samo kako lepe oči ima, pogledaj kako joj je vrat beo, i taj slatki
glas, i šaka kako joj je lepo oblikovana? Sve u svemu, to ti je ono: može
gledanje, ništa pipanje; neće se kralj usuditi dalje od opaske: „Zar ti se
ne čini da ova sigurno ima mnogo lepe sisiće?”, i pritom blago
pocrveneti.

Jednog dana, čuje Rejf Vestonov glas iz susedne sobe; priča li priča,
zabavlja se, oponaša kralja: „Nije li ovo najvlažnija pička koju si u
životu opipao?” Čuje se kikot, saučesničko cerekanje. I: „Ćut’! Tu je
negde Kromvelov špijun.”

Harija Norisa u poslednje vreme nema na dvoru, provodi vreme na

svom imanju. Kad je Noris na dužnosti, kaže Rejf, pokušava da spreči
ovakve razgovore, ponekad izgleda kao da ga to ljuti; gdekad,
međutim, dozvoli sebi da se nasmeši. Razgovaraju o kraljici i nagađaju
da...

Nastavi, Rejfe, kaže Kromvel.
Rejf radije ne bi o tome. Smatra da mu je ispod časti da prisluškuje.
Dobro promisli pre nego što će progovoriti. – Kraljica mora brzo da
začne da bi udovoljila kralju, ali kako li će začeti, pitaju se oni. Pošto se
u Henrija, kad je o tim stvarima reč, ne može imati poverenja, koji će od
njih da mu učini uslugu?
– I, jesu li došli do nekog zaključka?
Rejf se trlja po temenu, kosa mu se nakostrešila. Znate, kaže onda,
ne bi oni to stvarno uradili. Nijedan od njih. Kraljica je svetinja. Preveliki
je to greh čak i za takve pohotljivce, a i kralja se oni plaše, i te kako,
makar mu se i rugali. Sem toga, ne bi se ni ona ponela tako budalasto.
– Pitam te ponovo, da li su došli do nekog zaključka?
– Mislim da tu svako gleda svoja posla.
Kromvel se smeje. – Sauve qui peut.38Nada se Kromvel da ništa od
svega toga neće ni biti potrebno. Ako on preduzme mere protiv Ane,
sve će, nada se on, moći i čistije da se završi. Glupe priče. Ali Rejf ne
može a da ih ne čuje, ne može da ne zna ono što zna.

Martovsko vreme, aprilsko vreme, ledeni pljuskovi, sunce na
kašičicu; sreće se s Šapuijem, ovoga puta u zatvorenom prostoru.

– Nešto ste mi zamišljeni, prvi sekretaru. Dođite da se ogrejete.
Kromvel stresa kišne kapi sa šešira. – Pritisle me neke misli.

– Znaš li da ja mislim kako ti ove sastanke sa mnom zakazuješ, u
stvari, samo da bi napakostio francuskom ambasadoru?

– O da – uzdahne Kromvel – on je mnogo ljubomoran. Ja bih,
zapravo, još češće dolazio kod tebe, samo da vest o tome ne dopre uvek
do kraljičinih ušiju. A ona se dovija kako da iskoristi to protiv mene, na
ovaj ili onaj način.

– Poželeo bih ti jednu milostiviju gospodaricu. – Ambasador time
hoće da pita: kako ono napreduje, ono s nalaženjem nove gospodarice?
Dolepršao Špui do njega, pa ga pita: zar je nemoguće postići novi

sporazum između naših vladara? Nešto što bi spaslo Meri, njene
interese, a možda je i vratilo u naslednu liniju, makar iza sve dece koju
Henriju može da rodi neka nova žena? Pod pretpostavkom, svakako,
da sadašnja kraljica ode?

– O, ledi Meri. – U poslednje vreme Kromvel je počeo da prinosi
ruku šeširu na pomen njenog imena. Vidi da je to ambasadora dirnulo,
vidi da se ovaj sprema da pomene to u svojim depešama. – Kralj je
voljan da se održe formalni pregovori. Bilo bi mu drago da ga s carem
vezuje prijateljstvo. Toliko je rekao.

– Sad moraš da ga navedeš da to i učini.
– Ja imam uticaja na kralja, ali ne mogu da odgovaram u njegovo
ime, nijedan podanik to ne može. Na te teškoće ja nailazim. Da bi uspeo
sa njim, čovek mora da pretpostavi šta kralj želi. Ali ako se kralj
predomisli, nemaš više kuda.
Volsi, učitelj njegov, ovako je savetovao Kromvelu: navedi ga da
kaže šta hoće, nemoj ti da nagađaš, jer nagađanje može da te upropasti.
Ali možda je, od Volsijevog vremena naovamo, i kraljeve prećutane
zapovesti sve teže prenebregnuti. To nezadovoljstvo koje ključa u
njemu ispunjava celu prostoriju; kad ga zamoliš da potpiše neki papir,
on pogleda u nebo: kao da očekuje spasenje.
– Bojiš se da će on da se okrene protiv tebe – kaže Šapui.
– I hoće, pretpostavljam. Jednoga dana.
Ponekad se probudi usred noći i razmišlja o tome. Ima dvorjana koji
su se časno povukli. I primeri su mu poznati. Ima, međutim, i drugih
primera, koji ti izgledaju mnogo bliži, naročito ako si budan u ponoćni
čas. – Ali ako taj dan dođe – kaže ambasador – šta ćeš preduzeti?
– A šta da preduzmem? Naoružaću se strpljenjem, a ostalo
prepustiti Bogu. – I nadati se da će se sve svršiti brzo.
– Pobožnost ti služi na čast – kaže Šapui. – Ali ako ti sreća okrene
leđa, biće ti potrebni prijatelji. Car...
– Car se mene ne bi ni setio, Eustašu. Ni mene ni bilo kog običnog
čoveka. Niko nije ni prstom mrdnuo da pomogne kardinalu.
– Jadni kardinal. Žao mi je što nisam stigao bolje da ga upoznam.
– Dosta više ulagivanja – resko će Kromvel. – Gotova priča.
Šapui ga pogleda ispitivački. Vatra se razgoreva. Para se diže iz

Kromvelove odeće. Kiša dobuje po prozoru. Kromvel drhti. – Razboleo
si se? – pita Šapui.

– Nisam, meni nije dozvoljeno da se razbolim. Kad bih legao, kraljica
bi me isterala iz kreveta i rekla da glumim. Ako hoćeš da se razvedrim,
daj ovamo onaj božićni šešir. Šteta što si morao da ga skloniš dok si bio
u žalosti. Jedva čekam Uskrs pa da ga ponovo vidimo.

– A ja mislim, Tomase, da ti zbijaš šale na račun mog šešira. Čuo
sam da se sprdaju s tim šeširom dok sam boravio kod tebe, i to ne samo
tvoji pisari već i konjušari, i pisari.

– Upravo obratno. Mnogi su tražili da ga probaju. Voleo bih da ga
svi vidimo prilikom svakog većeg crkvenog praznika.

Kromvel šalje Gregorija svom prijatelju Ričardu Sautvelu, da ga
podučava veštini javnog besedništva. Dobro je za Gregorija da ode iz
Londona, da se skloni sa dvora, gde vlada napeta atmosfera. Svuda oko
njega vide se znaci nelagode, dvorjani u grupicama koje se razilaze
kako im priđeš. Ako se već on, Kromvel, sprema da sve stavi na kocku,
a čini mu se da je tako, onda Gregori ne bi trebalo da prolazi kroz svu
patnju i sumnju, iz časa u čas. Neka ga, neka čuje tek na kraju kako se
sve završilo; ne mora da proživljava svaki trenutak. Nema on, Kromvel,
vremena da objašnjava prostodušnima i mladima kakav je ovaj svet.
Mora da prati pokrete konjice i borbene tehnike po Evropi, i brodovlja
po morima, trgovaca i radnika: priliv zlata iz Amerike u carevu riznicu.
Ponekad mir liči na rat, ne zna čovek šta je šta; ponekad ova ostrva
izgledaju tako mala. Iz Evrope stiže glas da je došlo do erupcije Etne i
da je cela Sicilija poplavljena. U Portugalu je suša; a svuda su zavist i
razmirice, strah od budućnosti, strah od gladi i glad na delu, strah od
Boga i nedoumice oko toga kako Boga umilostiviti, i na kojem jeziku. A
novost do njega, Kromvela, uvek stiže s dve nedelje zakašnjenja:
glasnici su spori, sve je protiv njega. Taman što se radovi na
utvrđivanju Dovera privode kraju, a zidine Kalea počele da se
obrušavaju; od zime popucao bedem, otvorila se pukotina između
Vodene kapije i Fenjer- kapije.

Na Strasnu nedelju propoved u kraljevoj kapeli drži Anin
milodarnik Džon Skip. Reč je, izgleda, o alegoriji, koja je, po svemu

sudeći, svom silinom uperena upravo protiv njega, Tomasa Kromvela.
Sa širokim osmehom sluša one koji pokušavaju da mu objasne šta je
izgovoreno. rečenicu po rečenicu: i one koji mu žele zlo, i one koji mu
žele dobro. Nije on čovek koga će pokolebati neka propoved, niti će
smatrati sebe progonjenim zbog nekih govorničkih figura.

Jednom, dok je bio dečak, razbesneo se na oca Voltera i nasrnuo na
njega, u nameri da ga glavom udari u stomak. Ali beše to baš negde
uoči najezde kornvolskih pobunjenika, a kako su u Patniju procenili da
će se ovima naći na putu, Volter je bio iskovao oklope za sebe i svoje
prijatelje. I tako kad je on, Tomas, glavom naleteo na njega, odjeknulo je
jedno „bang”, koje je on prvo čuo, pa tek onda osetio. Volter je upravo
isprobavao jednu od svojih kreacija.

„To će te naučiti pameti”, rekao je njegov otac flegmatično.
Često se sada seća toga, tog gvozdenog stomaka. I misli se nešto
kako, eto, i on ima takav stomak, pri čemu je izbegao i tu neprijatnost
da tegli metal.
„Kromvel ima jak stomak”, govore njegovi prijatelji; neprijatelji
takođe. Hoće da kažu da ima dobar apetit, gušt, da nije s raskida: i
ujutro, čim ustane, i uveče, pred odlazak na spavanje, ne bi se gadio
krvavog odreska, a sve i da ga trgneš iza sna u sitne sate, i tad je on
gladan.
Stiže popis iz Tilnijeve opatije: odežde od roze-crvenog satena i
lakog belog pamuka, a na njima iskovane životinje u zlatu. Dve
oltarske tkanine od belog briškog satena, s tačkicama nalik krvavim
flekama od crvenog baršuna. Popisan je i kuhinjski pribor: tegovi,
mašice i viljuške za pečenje, kuke za meso.
Zima se pretapa u proleće. Parlament je raspušten. Uskrs: jagnjetina
sa umakom od đumbira, hvala bogu što nema ribe. Seća se jaja koja su
deca nekada farbala, i na svakom tačkicama crtala kardinalov šešir.
Seća se svoje kćerke Ane, i njene tople ručice što steže ofarbano jaje, s
kojeg se skida boja:
„Gledajte! Regardezt!” Te godine učila je francuski. Pa onda ono
njeno lice, sve u čudu; njen radoznali jezik što se iskrada da poliže mrlju
sa dlana.
Car je u Rimu, i priča se da je imao sedmočasovni sastanak s papom;

koliko li su vremena posvetili kovanju zavere protiv Engleske? Ili, da li
se car zauzeo za svog brata po kruni? Čuju se glasine da će biti
sporazuma između cara i Francuza: loše po Englesku, ako je tako.
Vreme je da se nastavi s pregovorima. Kromvel ugovara sastanak
između Šapuija i Henrija.

Stiže mu pismo iz Italije, počinje sa: „Molto magnifico signor...”39 On
se seti Herkula, težaka.

Dva dana posle Uskrsa, carskom ambasadoru dobrodošlicu na
dvoru poželeće Džordž Bolen. Kad je ugledao Džordža kako sav blista,
sa zubima i bisernim dugmetima što sevaju, ambasador je zakolutao
očima kao prepadnut konj. Primao je Šapuija Džordž i ranije, ali danas
se njemu ambasador nije nadao; očekivao je da će ga primiti neki od
njegovih, Šapuijevih, prijatelja, Kerju možda. Džordž mu govori
nadugačko i naširoko na onom otmenom, dvorskom francuskom. Biće
vam drago da odslušate misu s Njegovim veličanstvom, a onda će mi,
ako biste izvoleli da mu ukažete tu čast, biti zadovoljstvo da vam
posvetim svu svoju pažnju na večeri u deset časova.

Šapui se osvrće oko sebe: Kremijele, pomagaj!
Kromvel stoji po strani, osmehuje se, gleda kako Džordž radi radnju.
Nedostajaće mi, pomisli on, nedostajaće mi kad za njega ovde bude sve
gotovo; kad ga šutnem nazad u Kent, da broji ovce i da se, kao pravi
domaćin, zanima za žetvu pšenice.
I kralj lično nasmeši se Šapuiju, uputi mu učtivu reč. A onda on,
Henri, odjedri do svoje privatne odaje, gore. Šapui nalazi mesto među
Džordžovim ulizicama. – Judica me, Deus – zapeva sveštenik. – Ti mi
sudi, o, Bože, i ne daj da plodovi borbe moje rode na zemlji koja za
svetost ne zna: izbavi me od nepravednog i prevarnoga.
Šapui se okreće, prostreli ga pogledom. Kromvel se smeška. – Zašto
tužna si, o dušo moja? – pita sveštenik; na latinskom, naravno.
Dok ambasador, vukući noge, prilazi oltaru da primi svetu hostiju,
gospoda oko njega, besprekorno poput uvežbanih plesača, puštaju ga
da odmakne pola koraka ispred njih. Šapui gubi korak; Džordžovi
prijatelji su ga okružili sa svih strana. On baci pogled preko ramena.
Gde sam ja to, šta da radim sad?

U tom trenutku, i upravo u liniji Kromvelovog pogleda, kraljica Ana
sleće iz svog sopstvenog privatnog prostora na galeriji: visoko
uzdignute glave, sva u kadifi i samurovini, s rubinima oko vrata. Šapui
okleva. Napred ne može, jer se plaši da joj stane na put. Nazad ne
može, jer ga otpozadi guraju Džordž i njegove prišipetlje. Ana okreće
glavu. Zajedljiv osmeh; neprijatelju ukazuje poštovanje, graciozno
nagnuvši u stranu draguljima ukrašen vrat. Šapui izbečio oči, klanja se
konkubini.

A toliko je godina prošlo! Toliko je godina prošlo kako Šapui
pažljivo bira put tako da se za sve to vreme nikada, ali nikada nije
našao licem u lice sa njom, nikad se nije našao pred tim ogoljenim
izborom, suočen s tim gnusnim činom koji pristojnost nalaže. A šta mu
drugo preostaje? Uskoro će se za to čuti. Doznaće i car. Ponadajmo se
samo, i pomolimo se, da će Karlo imati razumevanja.

Sve se to ogleda na ambasadorovom licu. On, Kremijel, klekne da
primi pričest. Bog se pretvara u testo na njegovom jeziku. Dok se taj
proces odvija, poštovanje valja iskazati tako što ćeš sklopiti oči; ali
ovom, i samo ovom prigodom, Bog će mu oprostiti što se osvrće oko
sebe. Vidi Džordža Bolena, sav se zarumeneo od zadovoljstva. Vidi
Šapuija, pobeleo od poniženja. Vidi Henrija, zasenjuje sve oko sebe, u
zlatu od glave do pete dok silazi, onako nezgrapan, sa galerije. Kraljevo
držanje je odlučno, a korak usporen; lice mu blista u tom svečanom
času pobede.

Uprkos svemu trudu bisernoga Džordža, dok napuštaju kapelu,
ambasador im se otima. Kromvel hita prema njemu, hvata ga kao
lovački pas. – Kremijele! – kaže Šapui. – Znao si da će ovo da se desi!
Kako si mogao da mi prirediš takvu neprijatnost?

– Iz najboljih namera, uveravam te – odgovara Kromvel, pa dodaje,
zamislivši se: – A kakve bi vajde, Eustašu, i bilo od tebe kao diplomate,
ako ne pronikneš u narav vladalaca? Ne razmišljaju oni isto kao ostali
ljudi. Iz ugla jednog običnog uma, kao što je naš, Henrijev izgleda
izopačeno.

Svetlost zari oko ambasadorovo. – A... – Dugo traje taj izdah. I tada,
u tom trenu, on uviđa zbog čega ga je Henri prisilio da javno iskaže
poštovanje kraljici koju više ne želi. Henri je istrajan u svom naumu,

tvrdoglav je. Postigao je ono što je želeo: priznat je i njegov drugi brak.
Sada, ako mu je tako po volji, i njega može da razvrgne.

Šapui pribira odeću, kao da već oseća neku buduću promaju. Pa će
šapatom:

– Zar stvarno moram da večeram s njenim bratom?
– O da. A videćeš, vrlo je šarmantan kao domaćin. Na kraju krajeva
– Kromvel podiže šaku da sakrije osmeh – nije li upravo uživao u
velikoj pobedi? I on i cela njegova familija?
Šapui se pribija uz Kromvela. – Preneražen sam sad, kad sam je
video. Nikad je nisam video tako izbliza. Liči na neku mršavu staricu. A
je li ono gospođica Simor, ona s plavim rukavima? Tako je obična. Šta li
je Henri našao u njoj?
– Misli da je ona glupa. I to mu uliva spokojstvo.
– Očigledno ga je omađijala. Mora biti nečeg u vezi s njom što čovek
sa strane ne može da vidi. – Ambasador se kikoće. – Nema sumnje da je
krasi jedna vrlo otmena enigme.
– To niko ne zna – kaže Kromvel bez okolišanja. – Ona je devica.
– Posle tolikog vremena na vašem dvoru? To Henrija sigurno neko
drži u zabludi.
– Ambasadore, sačuvajte to za kasnije. Evo vašeg domaćina.
Šapui sklapa dlanove preko srca. Pred Džordžom, lordom
Rokfordom, pravi dubok naklon. Lord Rokford čini isto. Ruka u ruci,
odšetaju oni. Zvuči to kao da lord Rokford recituje stihove u slavu
proleća.
– Hm – kaže lord Odli. – Kakva predstava. – Slabašan sunčev sjaj
svetluca iz službenog lanca lorda kancelara. – Hajdemo, momče, da
stavimo nešto pod zub.
– Odli se kikoće. – Jadni ambasador. Izgleda kao da ga goniči robova
teraju na Berbersku obalu. Ne zna u kakvoj će se zemlji sutra probuditi.
Ne znam ni ja, pomisli Kromvel. Na Odlijevu veselost uvek može
čovek da se osloni. Kromvel sklopi oči. Neki nagoveštaj, neka slutnja
doprla je do njega: da je najbolji deo dana prošao, iako je tek deset sati.
– Nevaljša? – kaže lord kancelar.

Negde posle večere sve počinje da se raspada, i to na najgori mogući

način. Henrija i ambasadora Kromvel je ostavio zajedno, u ambrazuri
kraj prozora, da miluju jedan drugoga rečima, da guguču o savezu, da
se uzajamno zasipaju neskromnim ponudama. Prvo mu za oko zapada
to da je kralj promenio boju. Od roze-bele u cigla-crvenu. A onda čuje
Henrijev glas, piskav, rezak: – Mislim da vi i previše toga
pretpostavljate, Šapui. Kažete da priznajem pravo vašeg gospodara da
vlada Milanom. Ali možda i kralj Francuske ima isto tako pravo, pa i
veće pravo na to. Nemojte, ambasadore, pretpostavljati da ste upućeni
u moju politiku.

Šapui ustukne. Kromvel se seti pitanja koje je postavila Džejn Simor:
prvi sekretaru, jeste li ikada videli ošurenu mačku?

Govori ambasador; nešto tiho i molećivo. Henri mu ne ostaje dužan:
– Hoćete da kažete da je ono što sam ja primio kao izraz učtivosti
jednog hrišćanskog vladaoca prema drugome zapravo utvrđivanje
pregovaračke pozicije? Pristali ste da se poklonite pred mojom
suprugom kraljicom, a onda ste mi ispostavili račun?
On, Kromvel, vidi kako Šapui, da umiri sagovornika, podiže ruku.
Ambasador pokušava da stavi tačku na ovo, da spreči dalju štetu, ali
Henri ga nadglasava, i čuje ga sad cela soba, svi su zinuli, i oni što se
tiskaju pozadi. – Zar je vaš gospodar zaboravio šta sam učinio za njega,
kad su ga u početku skolile nevolje? Kad su se njegovi španski podanici
digli protiv njega? Otvorio sam mu sve morske prolaze. Uzajmio mu
novac. I šta dobijam zauzvrat?
Tišina. Šapui mora brže-bolje da se priseti šta se dešavalo tih godina
pre nego što je on stupio na dužnost. – Novac? – pokuša on tanušnim
glasom.
– Prazna obećanja, i ništa više! Budite ljubazni pa se setite kako sam
mu pomogao protiv Francuza. On mi je obećao teritoriju. A onda,
čujem, sklapa on sporazum s Fransoaom. I zašto bih ja sad poverovao
ma i u jednu reč koju on kaže?
Šapui se uspravlja; onoliko koliko to jedan čovek niskog rasta može.
– Drčan kikirez – kaže Odli, Kromvelu na uho.
Ali njemu, Kromvelu, ništa ne može da odvuče pažnju. Pogled mu je
prikovan za kralja. Čuje kako Šapui kaže: – Veličanstvo. Takvo pitanje
jedan vladar ne bi trebalo da postavlja drugome.

– Ne bi? – reži Henri. – Nekada mi na pamet ne bi palo tako nešto da
pitam. Svakog brata vladara smatram časnim, kao što sam častan ja. Ali
ponekad, gospodine, ja da vam kažem, ponekad naše iskrene, i
prirodne, pretpostavke moraju ustupiti mesto gorkom iskustvu. Pitam
ja vas: da li to vaš gospodar mene smatra budalom? – Henri naglo
podiže glas; savio se u struku, prstima lupka po kolenu, kao da
pokušava da primami dete ili neko psetance. – Henri! – ciči on. – Dođi
Karlu! Dođi svome dobrom gospodaru! – Kralj ispravlja leđa, pljuje,
maltene, koliko je besan. – Car se prema meni ponaša kao prema
malom detetu. Prvo me šljepne, pa me pomazi, pa onda opet – šljep!
Kažite vi njemu da ja nisam malo dete. Kažite mu da sam ja car u svojoj
državi, i muškarac da sam, i otac. Kažite mu da se ne meša u moje
porodične stvari. I predugo ja trpim njegovo mešanje. Prvo gleda kako
da mi kaže s kim mogu da se ženim. Onda bi da mi pokaže kako da
vaspitavam ćerku. Kažite vi njemu da ću s Meri da uradim ono što ja
mislim da treba, onako kako otac postupa prema neposlušnom detetu.
Bez obzira na to ko je detetu majka.

Kraljeva šaka – u stvari, o bože blagi, pesnica njegova – grubo
dodirne ambasadora po ramenu. Pošto je sebi raščistio put, Henri
izmaršira napolje. Carska predstava. Izuzev one noge koju vuče dok
hoda. Viče Henri preko ramena: – Zahtevam iskreno i javno izvinjenje.

On, Kromvel, ispusti vazduh iz pluća. Ambasador hoda, sav
zapenio, mrmlja nešto sebi u bradu. Onako uzrujan, hvata Kromvela za
nadlakticu. – Kremijele, ne znam za šta bi to trebalo da se izvinjavam.
Dođem ovamo s najboljim namerama, na prevaru me suoče sa onom
kreaturom, primoraju me da za večerom razmenjujem komplimente s
njenim bratom, a onda me napadne Henri. On traži mog gospodara,
njemu je moj gospodar potreban, samo sada, eto, igra tu staru igru,
pokušava skupo da se proda, pravi se da bi mogao da pošalje vojsku na
ispomoć kralju Fransoau u Italiju – a gde je ta vojska? Ne vidim
nikakvu vojsku, imam oči, a njegovu vojsku nikako ne vidim.

– Mirno, mirno – stišava ga Odli. – Mi ćemo da obavimo to oko
izvinjavanja, gospodine. Pustite ga da se ohladi. I ne bojte se nimalo. Ne
žurite s depešama vašem plemenitom gospodaru, nemojte pisati
večeras. Mi ćemo učiniti što treba da se pregovori nastave.

Preko Odlijevog ramena, Kromvel ugleda Edvarda Simora, klizi
kroz masu.

– O, ambasadore – kaže on, sa uglađenim samopouzdanjem koje u
tom času uopšte ne oseća. – Evo vam prilike da upoznate...

Edvard uskače: –Mon cher ami...40
Mračni pogledi Bolenovih. Edvard im je sušta suprotnost, naoružan
suverenim znanjem francuskog. Sklanja Šapuija u stranu: u poslednji
čas. Komešanje kod vrata. Kralj se vraća, i najednom eto ga tu, usred
one gospode.
– Kromvele! – Henri staje pred njega. Teško diše. – Ubedi ga. Nije
carevo da meni postavlja uslove. Na caru je da se izvini što mi preti
ratom. – Lice mu se sve zbrčkalo. – Kromvele, znam šta si uradio. U ovoj
stvari otišao si predaleko. Šta si mu obećao? Šta god to bilo, ti ta
ovlašćenja nemaš. Stavio si moju čast na kocku. Ali šta sam ja i
očekivao, kako može čovek kao ti da shvati čast vladarsku? Ti si rekao:
„O, siguran sam ja u Henrija, držim ja kralja u džepu.” Nemoj to
poricati, Kromvele, mogu, prosto, da te čujem kako te reči izgovaraš. Ti
bi mene da izdresiraš, je l’ da? Da budem kao neki od onih tvojih
momaka u Ostin Frajarsu? Da se uhvatim za kapu kad ti ujutro silaziš i
kažem: „Kako je, gospodaru?” Da kroz Vajthol hodam na pola koraka
iza tebe. Da ti nosim papire, mastionicu i pečat. A što ti ne bih i krunu
nosio, a? Pozadi, u kožnoj torbi? – Henri je u grču od gneva. – Stvarno
imam utisak, Kromvele, da ti misliš da si ti kralj, a ja kovačev sin.
Nikada on, kasnije, neće tvrditi da mu u tom trenutku srce nije ni
poskočilo. Nije od onih koji će se razmetati hladnokrvnošću kakvu
nijedan razuman čovek ne bi ni mogao da poseduje. Henri bi, u svakom
trenutku, mogao da da znak stražarima; a on, Kromvel, samo bi osetio
hladan metal pod rebrima, i priča bi bila završena.
Ali on uzmiče; zna da mu se na licu ništa ne vidi, ni kajanje ni
žaljenje ni strah. Misli on, e, nikada ti ne bi mogao da budeš kovačev
sin. Ne bi tebe Volter držao u svojoj kovačnici. Nije sve u mišićima. Kad
vatra prži sa svih strana, potrebna ti je hladna glava; dok iskre sukljaju
do krovnih greda, moraš da primetiš kad nešto pada na tebe, i jednim
jedinim zamahom tvrdog dlana da ugasiš vatru; od čoveka koji paniči
nema vajde u radionici punoj istopljenog metala. A sada, dok mu se

njegov monarh, sav znojav, unosi u lice, Kromvel se priseća nečeg što
mu je rekao njegov otac: ako opečeš ruku, Tome, podigni obe ruke i
prekrsti ih u zglobovima pred sobom, pa ih drži tako dok ne dođeš do
vode ili ne nađeš melem: ne znam kako to deluje, ali kao da se sam bol
zbuni, a ti se, o istom trošku, tiho pomoli, i možda i nećeš tako loše
proći.

On podiže dlanove. I prekršta ih u zglobovima. Odbij, Henri. Kao da
je zbunjen ovim gestom – i, maltene, kao da je osetio olakšanje što ga je
nešto zaustavilo – kralj prestaje da bunca; i uzmiče jedan korak, skreće
lice u stranu, oslobađajući njega, Kromvela, onog zakrvavljenog
pogleda, nedolične blizine iskolačenih, pomodrelih kraljevih beonjača.
Kaže on, tiho: – Bog neka vas čuva, Veličanstvo. A sada, ako dozvolite...

I tako: dozvolio ovaj, ne dozvolio – Kromvel odlazi. Pa uđe u
susednu prostoriju. Sigurno ste čuli izraz „krv mi ključa”. E, njemu krv
ključa. On prekrsti zglobove. Seda na sanduk i traži da mu donesu piće.
Piće je stiglo, i on uzima hladan kalajni pehar u desnu ruku, jastučićima
prstiju prelazeći preko njegovih oblina: vino je klaret, i to jak klaret;
Kromvel prospe kap, razmrlja je kažiprstom pa je, urednosti radi,
poliže vrhom jezika, i ona nestane. Ne može da kaže da li mu je taj trik
ublažio bol, kao što je Volter rekao da će ublažiti. Ali raduje se što je
njegov otac uz njega. Neko mora da bude.

Kromvel podiže pogled. To se Šapuijevo lice nadnosi nad njim:
osmehuje se, zlobna maska. – Dragi moj prijatelju. Pomislio sam da ti je
kucnuo sudnji čas. Znaš li da sam pomislio da ćeš se zaboraviti i udariti
ga?

Pogleda ga Kromvel odozdo, osmeh mu na licu. – Ja se nikad ne
zaboravljam. Što uradim, to i mislim.

– Mada ne misliš uvek ono što govoriš.
Surovo je propatio ambasador, razmišlja Kromvel, i to samo zato što
radi svoj posao. Sem toga, i ja sam ga povredio, ironisao sam u vezi s
njegovim šeširom. Sutra ću da uredim da dobije poklon, konja nekog, i
to konj da bude veličanstven, konj kojeg će samo on da jaše. A ja ću
lično, pre nego što konj napusti moju štalu, da podignem kopito i
proverim potkovicu.
Sutradan se sastaje državni savet. Prisutan je Viltšir, iliti Monsenjer;

nalickani mačori, Bolenovi, zavalili se u stolice, oblizuju brčiće. Rođak
njihov, vojvoda od Norfoka, izgleda ugnjavljeno, živcira se zbog nečega;
zaustavlja ga na ulazu u sobu – zaustavlja njega, Kromvela – i pita: –
Sve u redu, momak?

Da li se ikada erl maršal od Engleske ovim rečima obratio čuvaru
svitaka? U prostoriji gde savet zaseda, Norfok pomera stolice, sve dok
jedna ne zaškripi – ta mu odgovara. – Tako on to radi, znaš. – Sevne
osmeh, blesne očnjak. – Taman nađeš ravnotežu, stojiš na obema
nogama, a onda on oduva do pod njima.

Kromvel klima glavom, strpljivo se osmehuje. Ulazi Henri, seda kao
neka krupna nadurena beba na stolicu na čelu stola. Nikoga ne gleda u
oči.

Sad: Kromvel se nada da njegove kolege znaju šta im valja činiti.
Dovoljno često im je govorio šta da rade. Laskajte Henriju. Preklinjite
Henrija. Ponizno ga molite da radi ono za šta znate da ionako mora da
radi. Tako će se Henriju činiti da ima izbora. Činiće mu se da ste obzirni
i srdačni prema njemu, kao da čini nešto u svom, a ne u vašem interesu.

Veličanstvo, govore članovi državnog saveta. Ako vam je po volji.
Da u povoljnom svetu, a na dobrobit države i za opšte blagostanje,
sagleda ropske careve uvertire. I carevo cmizdrenje, i molbe njegove.

Potraje to tako petnaest minuta. Konačno, Henri kaže: pa dobro, ako
je to zarad opšteg blagostanja, primiću Šapuija, nastavićemo pregovore.
Moram, pretpostavljam, da progutam sve lične uvrede koje su mi
nanete.

Norfok se naginje napred: – Gledaj na to kao na lek koji treba
progutati, Henri. Gorak je. Ali, Engleske radi, nemoj da ga ispljuneš.

Kad su već načeli temu lekara, na red dolazi i rasprava o udaji ledi
Meri. Ona se i dalje žali, kad god je kralj preseli, na loš vazduh, slabu
ishranu, na nepoštovanje njene privatnosti, na bolove u udovima, na
glavobolje i utučenost. Lekari su joj predočili da bi spoj s nekim
muškarcem godio njenom zdravlju. Ukoliko se životna snaga jedne
mlade žene, poput kakvog duha, zatvori u bocu – žena ubledi, omršavi.
izgubi apetit, počne da propada; brak je za nju zanimanje, tako ne
obraća pažnju na lakše bolesti; materica ostaje na mestu, spremna za
upotrebu, i ne pokazuje sklonost da luta po telu, kao da nema

pametnija posla. U nedostatku muškarca, ledi Meri bi morala naporno
da vežba u sedlu; što je teško za nekoga ko je u kućnom pritvoru.

Henri se, najzad, nakašlje, pa progovori. – Car je, to više nije tajna,
razgovarao o Meri sa svojim savetnicima. On bi želeo da je uda za
nekog iz njegove zemlje, za nekog njegovog rođaka, da tamo živi. –
Stežu mu se usne. – Ja joj ni u kojem slučaju neću dopustiti da napusti
zemlju; ili bilo kud, uopšte, da ide, dok se ne bude prema meni
ponašala onako kako red nalaže.

On, Kromvel, kaže: – Još je rovita od majčine smrti. Ne sumnjam da
će se, u narednih nekoliko sedmica, prizvati pameti.

– Kako je lepo najzad čuti i tvoj glas, Kromvele – kaže Monsenjer s
podsmehom. – Uglavnom si ti taj koji govori i prvi, i poslednji, i u
sredini, pa smo mi, skromniji članovi ovog saveta, primorani da
govorimo sotto voce41,ako uopšte koju i prozborimo, i da beleške jedan
drugom dodajemo. Smemo li da pitamo da li je ova tvoja ćutljivost, na
bilo koji način, u vezi s jučerašnjim događajima? Kad je Njegovo
veličanstvo, ako se dobro sećam, stalo u kraj tvome častoljublju?

– Hvala ti za to – kaže lord kancelar ravnim tonom. – Milorde
Viltšire.

– Lordovi moji – kaže kralj – tema je moja kćerka. Žao mi je što na to
moram da vas podsećam. Mada ni sam ni izbliza nisam ubeđen da bi
ovaj savet trebalo da raspravlja o njoj.

– Da se ja pitam – kaže Norfok – otišao bih kod Meri i naterao je da
položi zakletvu, da spusti ruku na jevanđelje i ne miče je odande, a ako
neće da se zakune na odanost kralju i detetu moje sestričine, izlupao bih
joj glavu o zid dok ne omekne ko kuvana jabuka.

– Hvala, još jednom – kaže Odli. – Milorde Norfoče.
– No dobro – tužno će kralj. – Nemamo mi baš toliko potomstvo da
možemo da se odreknemo makar i jednog deteta. Radije se ne bih od nje
rastajao. Biće ona meni dobra kćerka, jednog dana.
Bolenovi se opustili, osmehuju se jedan drugome sad, kad kralj kaže
da ne traži Meri muža u inostranstvu, jer ona, je li, uopšte nije važna,
obično kopile kojem on, kralj, pažnju posvećuje isključivo iz milosrđa.
Svi su zadovoljni velikom pobedom koju im je prethodnog dana
priuštio carski ambasador; a dobar ukus pokazuju tako što se njome ne

razmeću.
Onoga časa kad je skup završen, članovi saveta saleću njega,

Kromvela; svi izuzev Bolenovih, koji nestaju u suprotnom pravcu.
Sastanak je dobro prošao; Kromvel je dobio sve što je tražio; Henri je
opet na putu ka postizanju sporazuma s carem; a što li se onda on,
Kromvel, oseća tako usplahireno, tako sputano? Razmiče kolege u
stranu, na pristojan način, doduše. Vazduha mu treba. Henri prolazi
pored njega, zastaje, okreće se i kaže: – Prvi sekretaru. Hoćemo li da se
prošetamo?

I šetaju se. Ćute. Na vladaru je, ne na ministru, da povede razgovor.
Kromvel može da čeka.

– Znaš – kaže Henri – voleo bih da jednog dana odemo u šumu, kao
što smo pričali onomad, pa da porazgovaramo s gvožđarima.

Kromvel čeka.
– Imam razne neke crteže, matematičke crteže, i savete u vezi s tim
kako se borbena tehnika može unaprediti, ali da ti pravo kažem, ne
znam ja o tome koliko ćeš ti sigurno znati.
Još malo poniznije, pomisli Kromvel. Još malčice poniznije.
– Ti si bio u šumi i upoznao ćumurdžije – kaže Henri. – Sećam se da
si mi jednom pričao u kakvom siromaštvu ti ljudi žive.
Kromvel čeka. A Henri će: – Čovek mora da poznaje proces od
samog početka, smatram ja, bez obzira na to da li pravi oklope ili
borbenu tehniku. Nema nikakvog smisla očekivati da metal ima
ovakva ili onakva svojstva, takvu ili onakvu narav, a da pritom ne
znamo ni kako se pravi, a da nam nisu znane sve teškoće s kojima se
mogu suočiti oni koji ga kuju. Ne, nikada ja nisam bio odveć ponosit da
ne bih posedeo jedan sat sa rukavičarom, onim što pravi oklop koji mi
čuva šaku. Moramo, cenim, da proučimo svaku čiviju, svaki zakivak. I?
Da?
Kromvel pušta kralja da zamuckuje.
– I tako onda. Pa, dobro. Ti si mi, ser Kromvele, desna ruka. Kromvel
klima glavom. Ser. Dirljivo, nema šta.
– Šta onda, u Kent, u šumu: hoćemo li? – pita Henri. – Da odlučim
koje ćemo nedelje? Dva-tri dana, toliko bi trebalo da bude dosta.
Kromvel se osmehuje. – Nemojte ovog leta, gospodaru. Imaćete

druga posla. Sem toga, i gvožđari su ljudi kao i mi što smo. I oni moraju
da predahnu od posla. Moraju i oni da se izležavaju na suncu. Da beru
jabuke.

Henri ga pogleda, blago, preklinjući, krajičkom plavog oka; podari
mi jedno srećno leto. – Ja više ne mogu da živim kao što sam dosad
živeo, Kromvele – kaže on.

Kralj je ovamo došao po uputstva. Daj mi Džejn; Džejn, plemenitu
Džejn, koja uzdiše dok korača po palati, slatka kao zašećeren maslac.
Izbavi me ove gorčine, ove žuči.

– Mislim da ću da pođem kući – kaže Kromvel. – Ako dozvoljavate.
Čeka me mnogo posla, ako ovo treba da se pokrene, a imam utisak da...

– Engleski ga izdaje. A onda se nešto desi. – Un peu...42 – Ali izdaje
ga i francuski.

– Ali, nisi bolestan? Vratićeš se brzo?
– Potražiću savet od poznavalaca kanonskog prava – kaže Kromvel.
– Možda će mi za to biti potrebno nekoliko dana, znate kakvi su oni. Što
se mene tiče, učiniću sve da to što pre završim. Porazgovaraću s
nadbiskupom.
– I s Harijem Persijem, možda – kaže Henri. – Znaš da je ona... pa, ta
veridba, ili šta je već bilo između njih... ovaj, mislim da su oni tada bili
isto kao da su u braku, zar ne? A ako to ne bude moglo da prođe... –
Češe se po bradi. – Znaš da sam ja, pre nego što sam bio s kraljicom,
povremeno bivao s njenom sestrom, njenom sestrom Meri, koja je...
– O da, gospodaru. Sećam se Meri Bolen.
– ... i to bi se moglo protumačiti kao da... pošto sam bio u vezi s
nekim ko je u tako bliskom srodstvu sa Anom, da... brak sa njom ne
može da bude pravosnažan... Nego, vidi ti pa iskoristi samo ono što je
baš neophodno, ne bih želeo nekakve nepotrebne...
Kromvel klimne glavom. Ne želiš da te istorija upamti kao lažova. U
javnosti, pred svojim dvorjanima, naterao si me da izjavim kako nikada
ništa nisi imao s Meri Bolen, i samo si sedeo tamo i klimao glavom. Sve
si prepreke uklonio: Meri Bolen, Harija Persija, sve si ih počistio. Ali
sada se menjaju naši zahtevi, a i činjenice koje su iza nas takođe su se
promenile.
– Pa onda, nek te sreća prati – kaže Henri. – i neka to bude

poverljivo. Verujem u tvoju diskreciju, i u tvoju veštinu.
Kako neminovno, a opet – kako tužno, slušati Henrijeva izvinjenja.

Kromvel sad već oseća izvestan, izopačen respekt prema Norfoku i
njegovom mumlanju:

„Sve u redu, momak?”
U predsoblju ga čeka g. Rajotesli. – I, gospodaru, jesmo li dobili
uputstva?
– Pa, neke nagoveštaje jesam dobio.
– Znate li kada bi ti nagoveštaji mogli da se uobliče u nešto
opipljivo? Kromvel se osmehuje. A Zovite Me nastavlja: – Čujem da je
na savetu kralj obznanio da će muža za ledi Meri tražiti među svojim
podanicima. Pa nije valjda takvim zaključkom završeno zasedanje
saveta? Na trenutak, Kromvel se oseća kao da je ponovo onaj stari; čuje
sebe kako se smeje i govori: – O, za ime boga, Zovite Me... Ko ti je to
rekao? Ponekad pomislim – kaže on – da bi vredelo prištedeti ljudima
vreme i sve zainteresovane strane dovesti na zasedanje saveta,
uključujući strane ambasadore. Sa tih zasedanja ionako sve procuri, pa
zašto da ljudi nešto pogrešno čuju ili pogrešno razumeju kad mogu,
lepo, sve da saznaju iz prve ruke.
– Ja sam, znači, pogrešno razumeo? – pita Rajotesli. – Jer, razmišljam
baš nešto, da je udaju za nekog podanika, za nekog, dakle, ko je nižeg
roda, nije li taj plan osmislila sadašnja kraljica?
Kromvel sleže ramenima. Mladićev pogled je staklast. Proći će
nekoliko godina pre nego što ga Kromvel rastumači.

Edvard Simor traži od Kromvela da ga primi na razgovor. Kromvel
ne gaji ni najmanju sumnju da će Simorovi doći za njegov sto, makar
morali da sede i ispod njega i hvataju mrve.

Edvard je napet, užurban, nervozan. – Prvi sekretaru, dugoročno
gledano...

– U ovoj stvari, i jedan dan je dugoročan. Sklanjajte devojku, neka je
Kerju odvede u svoju kuću u Sariju.

– Mislim da ja, u stvari, i ne bih želeo da otkrivam vaše tajne – kaže
Edvard birajući reči. – Nemojte misliti da mi je namera da zabadam nos
u stvari koje nisu za mene. Ali bih, zbog sestre, voleo da dobijem neki

nagoveštaj...
– O, tako znači, želeli biste da znate da li da naručuje venčanicu? –

Edvard ga pogleda molećivo. A Kromvel će trezveno: – Tražićemo
poništenje. S tim što u ovom trenutku ne bih znao po kojoj osnovi.

– Ali oni se neće tek tako dati – kaže Edvard. – Ako već moraju da
padnu, Bolenovi će i nas povući sa sobom. Čuo sam za neke zmije koje,
premda i same na umoru, luče otrov kroz kožu.

– Jeste li nekad uhvatili zmiju? – pita Kromvel. – Ja jesam jednom, u
Italiji.

– Pokazuje dlanove. – Ništa mi nije bilo.
– Onda moramo da radimo u najvećoj tajnosti – kaže Edvard. – Ana
ne sme ništa da zna.
– Pa – ironično će Kromvel – ne verujem da ćemo moći doveka da
tajimo od nje.
Saznaće ona i pre nego što treba, ako njegovi novi prijatelji ne
prestanu da ga saleću po predsobljima, da ga presreću i klanjaju mu se;
saznaće, ukoliko oni ne prestanu da šapuću, podižu obrve i laktovima
bubecaju jedan drugoga.
Moram, kaže on Edvardu, moram kući, da se zatvorim i
porazmislim o svemu. Kraljica smera nešto, ne znam šta, nešto
naopako, nešto mračno, toliko mračno možda da ni ona sama ne zna šta
je, i zasad još samo sanja o tome; ali moram biti brz, moram to da
dosanjam umesto nje, da ga iz sna prevedem na javu.
Po rečima ledi Rokford, Ana se žali da je Henri, otkako je ustala iz
postelje, neprestano posmatra; ali ne na isti način kao nekada.
Dugo već ima kako je on, Kromvel, primetio da Hari Noris posmatra
kraljicu; a onda i samoga sebe kako, s nekog uzvišenja, nalik
izrezbarenom sokolu iznad dovratka, i on sam motri na Harija Norisa.
Zasada barem, Ana kao da ne primećuje krila koja se nadnose nad
njom, ni to oko što pomno nadzire stazu kojom ona baza i ševrda.
Blebeće o svojoj kćerki Elizabeti, na prstima pridiže majušnu kapicu,
lepu kapicu s tračicama, tek pristiglu od vezilje.
Henri je pogleda belo, kao da će reći: što ti to meni pokazuješ, šta to
meni znači?
Ana gladi parče svile. Kromvela, kao iglom, žacne sažaljenje; u

trenu, oseti grižu savesti. On posmatra fin svileni gajtan kojim je
opšiven porub kraljičinog rukava. Neka žena koja ume isto što je
svojevremeno umela i njegova pokojna supruga, takva neka napravila
je taj gajtan. Kromvel pomno posmatra kraljicu, ima utisak da je
poznaje onako kako majka poznaje svoje dete, ili dete majku. Zna on
svaki bod na njenom stezniku. Ne promakne mu nijedan njen uzdah,
nijedan izdah. Šta kriješ u srcu, gospođo? Još samo ta vrata treba
otvoriti. Kromvel sad stoji na pragu, i ključ mu je u ruci, a on gotovo da
se plaši da ga gurne u bravu. Jer, šta ako to nije taj, šta ako se ne
podudara, pa se on ušeprtlja pod budnim Henrijevim okom, i sluša
nestrpljivo coktanje kraljevskog jezika, kao što ga je, zacelo,
svojevremeno slušao njegov, Kromvelov, gazda Volsi?

Pa, dobro onda. Dogodilo se jednom – u Brižu, ono beše? – da je
provalio neka vrata. Nije mu to bila navika, da razvaljuje vrata, ali imao
je u to vreme jednu mušteriju koja je tražila rezultate, i to odmah. Mogu
se brave obijati, ali to je za vične ljude koji imaju vremena napretek. Za
ovo ti pak ne treba nikakva veština, a ni vreme, samo ako imaš rame i
čizmu. Nije mi tad bilo ni trideset godina, pomisli on. Bio sam mlad.
Odsutno se, desnom šakom, trlja po levom ramenu, po nadlaktici, kao
da se priseća modrica. Zamišlja sebe kako ulazi u Anu, ne kao
ljubavnik, već kao advokat, a u pesnici drži urolane papire, sudske
naloge; zamišlja sebe kako ulazi u kraljičino srce. U komorama tog srca
čuje on kako kuckaju pete njegovih sopstvenih čizama.

Kod kuće, vadi iz sanduka Knjigu časova koja je pripadala njegovoj
ženi. Poklonio joj je to prvi njen muž, Tom Vilijams, koji je bio, sve u
svemu, dobričina, ali ne čovek koji obema nogama stoji na zemlji kao
on, Kromvel. Kad god se sada seti Toma Vilijamsa, pred očima mu se
pojavi bezizrazan, bezličan dvorjanin odeven u Kromvelovu livreju,
koji mu pridržava kaput ili, možda, konja. Sada, kad može, kako mu se
ćefne, da prebira po najlepšim tekstovima iz kraljeve biblioteke,
molitvenik mu izgleda jadan; gde je zlatan listić? A opet, u toj knjizi je
suština Elizabetina, tu je sirota njegova žena sa onom belom kapom, sa
njenom iskrenošću, sa osmehom iskosa i uvek upošljenim, majstorskim
prstima. Posmatrao je jednom Liz dok je pravila svilen širit. Jedan kraj
prikačila je za zid, a onda oko svakog prsta na obema podignutim

šakama obmotavala nit, pri čemu su joj prsti leteli tako brzo da se
njemu pomutilo pred očima. „Uspori malo”, rekao joj je on, „ne mogu
ovako da vidim kako radiš”, na šta se ona nasmejala i rekla: „Ne mogu
da usporim, kad bih stala da razmislim kako to radim, ne bih ništa
mogla ni da uradim.”

II

Gospodar utvara

London, april – maj 1536.

– Dođi, sedi malo sa mnom.
– Što? – obazrivo će ledi Vuster.
– Zato što imam kolače.
Ona se osmehuje. – Alava sam ja.
– Imam čak i konobara da nam ih posluži.
Ona odmeri Kristofa pogledom. – Ovaj dečko je konobar?
– Kristofe, prvoj ledi Vuster potrebno je jastuče.
Jastuče je napunjeno paperjem, sa izvezenim jastrebovima i
cvetovima. Ona ga uzima obema rukama, odsutno ga gladi, a onda ga
namesti sebi iza leđa, pa se nasloni. – O, sad je bolje – kaže kroz osmeh.
Trudna je, a mirnu šaku položila na stomak, kao Bogorodica na slici. U
ovoj maloj prostoriji, u koju, kroz otvoren prozor, ulazi prolećni vazduh,
on drži istražni sud. I ne haje ko će doći da ga vidi, niti koga su primetili
dok je dolazio ili odlazio. Ko još ne bi proveo malo vremena sa čovekom
koji ima kolače? A prvi sekretar je, sem toga, uvek ugodan i koristan. –
Kristofe, dodaj gospi ubrus, pa izađi na sunce desetak minuta. Zatvori
vrata za sobom.
Ledi Vuster – Elizabeta – gleda kako se vrata zatvaraju; a onda se
nagne bliže Kromvelu i šapne mu: – Prvi sekretaru, da znate u kakvoj
sam nevolji.
– A ovo – pokazuje on prstom – ne može biti lako. Je li kraljica
ljubomorna zbog vašeg stanja?
– Pa, nikud me ne pušta od sebe, a nema potrebe. Svakoga dana me
pita kako sam. Brižniju gospodaricu nigde ne bih našla. – Na licu joj se,
međutim, ogleda sumnja. – Na neki način, bolje bi bilo kad bih mogla
kući, na selo. Kako stvari stoje, ovde, na dvoru, svi samo upiru prstom u
mene.
– Mislite da je kraljica lično puštala te glasine protiv vas?
– A ko bi drugi?

Priča se po dvoru da beba koju ledi Vuster nosi nije erlova. Možda je
glasinu neko pustio iz zlobe; može biti da je to nečija neslana šala; a
možda je nekome, prosto, bilo dosadno. Njen dobri brat, dvorjanin
Entoni Braun, uleteo je u njene odaje i krenuo da je grdi. – Kazala sam
mu – veli ona – nemoj da me kinjiš. Što mene? – Kao da bi da
saučestvuje u njenom ogorčenju, kolač sa surutkom drhturi u korpici od
testa.

Kromvel se mršti. – Dozvolite da se vratimo malo unazad. Da li vas
to vaša porodica optužuje zbog toga što ljudi govore o vama, ili zbog
toga što ima istine u tome što se priča?

Ledi Vuster briše usne. – Mislite da ću da vam se ispovedim, tek
tako, za kolače?

– Dajte da vam ja zagladim to. Rado ću vam pomoći ako mogu. Ima
li vaš muž razloga da se ljuti?

– E, muškarci – kaže ona. – Oni se uvek ljute. I toliko se ljute da ne
mogu prste na ruci da prebroje.

– Moglo bi, znači, da bude erlovo?
– Ako se rodi jak dečak, biće njegov, usudila bih se reći. – Kolači joj
odvlače pažnju: – Onaj beli tamo, je l’ to krem od badema?
Brat ledi Vuster, Entoni Braun, Ficvilijamov je polubrat. (Svi ti ljudi
su u srodstvu jedni s drugima. Sva sreća te mu je kardinal ostavio
tabelu, koju on, Kromvel, redovno dopunjava, kad god se neko ženi ili
udaje.) Ficvilijam, Braun i ojađeni erl domunđavali su se po ćoškovima.
I Ficvilijam mu je rekao: Nevaljša, da li bi ti možda mogao da saznaš,
pošto ja sigurno ne mogu, kakav je to đavo ušao u dvorske dame?
– A tu su, onda, i dugovi – kaže joj Kromvel. – U tužnom ste
položaju, miledi. Kod svih ste se zajmili. Šta ste to kupovali? Znam da je
kralj okružen slatkim mladićima, dovitljivim mladićima, pride, uvek
zaljubljenim i spremnim da jednoj gospi napišu pismo. Plaćate li da
vam laskaju?
– Ne. Za komplimente plaćam.
– To bi trebalo besplatno da dobijate.
– Vi to meni iz učtivosti, verujem. – Liže prste. – Ali vi ste svetski
čovek, prvi sekretaru, i znate i sami da ćete, ako napišete nekoj ženi
pesmu, uz pesmu priložiti i račun.

On se smeje. – Istina je. Znam ja koliko moje vreme vredi. Ali ne bih
pomislio da su vaši obožavaoci takve cicije.

– Ali ti momci imaju tako mnogo posla! – Ona bira kandiranu
ljubičicu, gricne je. – Ne znam uopšte što pričamo o besmislenoj
mladeži. Oni su zauzeti i danju i noću, grade karijere. Ne bi oni nikome
podnosili račune. Ali moraš da im daš dragulj za kapu. Il’ neko
pozlaćeno dugme za rukav. Krojača da im platiš, možda.

On pomisli na Marka Smitona, onako doteranog. – Kraljica tako
plaća?

– Mi za to kažemo: pokroviteljstvo. Nije to plaćanje.
– Prihvatam ispravku. – Isuse, pomisli on, čovek uzme kurvu, i to se
zove „pokroviteljstvo”. Ledi Vuster je ispalo nešto suvog grožđa na sto,
i on oseća poriv da pokupi to grožđe i sam je nahrani; njoj to, verovatno,
nimalo ne bi smetalo. – Pa dobro, onda, kad je kraljica nekome
pokroviteljka, da li se to pokroviteljstvo ikad, ali bilo kad, odigrava u
četiri oka?
– U četiri oka? A otkud bih ja to znala?
Kromvel klima glavom. Tenis, pomisli on. Ovaj udarac je bio i
predobar za mene. – Šta ona obuče, tad, kad je nekome pokroviteljka?
– Ja je lično golu nisam videla.
– Mislite, znači, da ona sa njima, s tima što joj laskaju, ne ide do
kraja?
– Koliko sam ja videla ili čula, ne ide.
– Ali iza zatvorenih vrata?
– Vrata su često zatvorena. To je uobičajena pojava.
– Ako bih vas zamolio da svedočite, da li biste isto ovo ponovili pod
zakletvom?
Ona vrhom prsta ukloni malo krema. – Da su vrata često zatvorena?
Toliko bih i mogla.
– A kakvu biste naknadu za to tražili? – Kromvel se osmehuje;
pogled mu počiva na njenom licu.
– Malo se bojim muža. Zato što sam pozajmljivala novac. On to ne
zna, pa bih vas zamolila... da ćutite.
– Preusmerite svoje poverioce na mene. I, ubuduće, ukoliko vam
zatreba kompliment, oslonite se na Kromvelovu banku. Mi vodimo

računa o svojim mušterijama, a što se uslova tiče – velikodušni smo. Po
tome smo na glasu.

Ona odlaže ubrus; uzima poslednju laticu jagorčevine s poslednjeg
kolača sa sirom. Na vratima se okreće. Nešto joj je baš palo na pamet.
Rukom skuplja suknju. – Kralju je potreban razlog da je skloni, je l’ da?
I zatvorena vrata će biti dosta? Ne bih želela da joj se nešto loše desi.

Žena razume situaciju, delimično barem. Cezarova žena mora biti
besprekorna. Sumnja bi uništila kraljicu, mrva ili trunka istine
upropastile bi je još brže; ne bi ti bio potreban čaršav sa sluzavim
tragom Frensisa Vestona ili nekog drugog stihoklepca. – Da je skloni –
kaže on. – Da, možda. Izuzev ako se ispostavi da su te glasine plod
pukog nesporazuma. Kao što sam siguran da je kod vas slučaj. Siguran
sam da će vaš suprug biti zadovoljan kad se dete rodi.

Ona se razvedrava. – Onda, razgovaraćete s njim? Ali ne o dugu? I
sa mojim bratom ćete porazgovarati? I Vilijamom Ficvilijamom?
Ubedićete ih da me ostave na miru, kad vas molim? Ja sama baš ništa
nisam uradila što druge gospe ne rade.

– Gospođica Šelton? – pita on.
– Ne bi to bilo ništa novo.
– Gospođica Simor?
– To bi već bila novost.
– Ledi Rokford?
Ona okleva. – Džejn Rokford ne voli tu vrstu razonode.
– Što, da nije milord Rokford nevičan?
– Nevičan. – Kao da vaga tu reč. – Nisam je čula da tako to opisuje. –
Osmehuje se. – Ali da je opisivala – jeste.
Vraća se Kristof. Ona promiče pored njega, rasterećena žena. – O,
vidi ti to – kaže Kristof – Pobrala sve latice sa vrha, a ostavila mrvku.
Kristof seda i puni usta ostacima. Željan je meda, šećera. Odmah
prepoznaš dečka koji je rastao gladan. Nastupa ono slatko doba godine,
kad je vazduh blag, a listovi svetli, kad se kolačima s limunom dodaje
lavanda: umućena jaja, tek što se penica slegla, i u njima grančica
bosiljka; cvetovi zove ukuvani u karamel sirup i sipani preko napola
presečenih jagoda.

Dan Svetog Ðorda. Po celoj Engleskoj, zmajevi od sukna i hartije
vijore se nad bučnim uličnim povorkama, dok za njima stupa
zmajoubica u limenom oklopu koji starim zarđalim mačem lupa po
štitu. Device pletu venčiće od listova, prolećno cveće unosi se u crkvu. U
holu u Ostin Frajarsu, Entoni je o krovne grede okačio neku životinju sa
zelenim krljuštima, sa okom koje koluta i isplaženim jezikom; izgleda
pohotljivo, i podseća njega, Kromvela, na nešto, ali ne može da se seti na
šta.

Danas se održava zbor vitezova Podvezice, kada će u članstvo biti
primljen novi vitez, ukoliko je neki stari član umro. Podvezica je
najugledniji viteški red u hrišćanskom svetu; kralj Francuske je član,
kao i kralj Škota. I Monsenjer, kraljičin otac, i kraljev kopilan Hari Ficroj.
Ove godine sastanak se održava u Griniču. Članovi iz inostranstva neće
učestvovati, to se podrazumeva, a opet ovaj zbor predstavlja okupljanje
novih saveznika: Vilijama Ficvilijama, markiza egzeterskog Henrija
Kurtenea, milorda Norfoka, Čarlsa Brendona, koji kao da je oprostio
njemu, Tomasu Kromvelu, što ga je onomad gurao po kraljevoj
primaćoj sobi; sada ga traži i kaže mu: – Kromvele, bilo je među nama
neslaganja. Ali oduvek sam ja govorio Hariju Tjudoru: imaj u vidu
Kromvela, nemoj da dozvoliš da i on padne sa svojim nezahvalnim
gospodarom, jer Volsi ga je naučio raznim trikovima, što znači da
možeš od njega imati koristi.

– Jeste li, milorde? Vrlo sam vam zbog toga zahvalan.
– Pa, eto, posledice vidimo, jer danas si ti bogat čovek, nije li tako?
– Milord se kikoće. – A i Hari je.
– A ja ću uvek sa zadovoljstvom iskazati zahvalnost onome kome je
dugujem. Smem li da pitam, za koga će milord glasati na zboru
Podvezice?
Brendon mu, ne bez napora, namigne. – Osloni se na mene.
Posle smrti lorda Bergavenija, ostalo je jedno upražnjeno mesto; ima
ih dvojica koji se nadaju da će ga zauzeti. Ana danima ističe zasluge
brata joj Džordža. Drugi kandidat je Nikolas Kerju; kad su obavljeni
razgovori sa glasačima, i glasovi prebrojani, kralj je pročitao ser
Nikolasovo ime. Džordžovi ljudi brzo ublažavaju štetu, govore kako,
zapravo, ništa nisu ni očekivali; da je Kerjuu bilo obećano mesto, čim se

neko uprazni, da je kralj Fransoa lično pre tri godine zamolio kralja da
primi Kerjua. Ako kraljici nešto i nije po volji, ona to ne pokazuje, a kralj
i Džordž Bolen imaju o čemu da razgovaraju. Dan posle Majskog
praznika43, kraljevska svita će odjahati do Dovera, da na licu mesta vidi
kako napreduju radovi, a Džordž će se tamo naći u svojstvu upravnika
pet luka; ovu dužnost on, inače, loše obavlja, bar po njegovom,
Kromvelovom, mišljenju. Kromvel pak namerava da i sam putuje u
kraljevoj pratnji. Mogao bi i do Kalea da skokne na dan-dva, da sredi
tamo stvari; to i najavljuje, tako da sam glas o njegovom dolasku drži
tamošnji garnizon u stanju pripravnosti.

Hari Persi je na zbor Podvezice došao sa svog imanja, i sada se
nalazi u svom domu u Stouk Njuingtonu. Možemo od toga imati i
koristi, kaže on, Kromvel, svom sinovcu Ričardu; mogao bih da
pošaljem nekoga da ode do njega i ispita ga, da vidi šta ovaj misli i da li
je spreman da kaže koju o svojim nekadašnjim predbračnim
aktivnostima. Otišao bih možda i lično, ako bude potrebe, razmišlja
Kromvel. Ali ove nedelje mora sve da se radi korak po korak. Ričard
Sampson ga čeka, đakon Kraljevske kapele, doktor kanonskog prava
(Kembridž, Pariz, Peruđa, Sijena); kraljev pravni savetnik u prvoj
brakorazvodnoj parnici.

– Vala smo ga baš lepo učabrili – reći će đakon, pod konac spuštajući
papire. Napolju su kola koja vuče mazga, pucaju kola od papira i
knjiga, dobro upakovanih radi zaštite od nevremena; sadržaj tih
dokumenata seže do dana kad je kralj prvi put izrazio nezadovoljstvo
prvom kraljicom. A tada smo, kaže Kromvel đakonu, svi mi bili mladi.
Sampson se smeje; sveštenički je to smeh, podseća na škripu sanduka sa
crkvenim odeždama. – Ja jedva da se i sećam svoje mladosti – kaže on –
ali valjda smo bili. A neki od nas i bezbrižni.

Pokušaće sa poništenjem braka, da vide da li je Henrija tako moguće
osloboditi. – Čujem da Hari Persi brizne u plač na sam pomen tvog
imena – kaže Sampson.

– Mnogo preteruju. Erl i ja smo poslednjih meseci u više navrata
učtivo razmenjivali mišljenja.

Kromvel prelistava papire iz vremena prvog razvoda i pronalazi
kardinalov rukopis, s popravkama, sugestijama, strelicama nacrtanim

na margini.
– Osim ako bi – kaže on – kraljica Ana donela odluku da se potpuno

posveti veri. To bi samo po sebi bilo dovoljno za razvod braka.
– Uveren sam da bi od nje mogla da ispadne odlična opatica –

uljudno ćeSampson. – Jeste li o tome razgovarali s milordom
nadbiskupom?

Kranmer je odsutan. Kromvel već neko vreme odlaže taj susret. –
Moram da mu pokažem – kaže on đakonu – da će za našu stvar, što će
reći za stvar engleske Biblije, bolje biti bez nje. Naša je želja da živa reč
božja miluje kraljevo uho kao muzika, ne kao Anina nezahvalna
kuknjava.

On kaže „naša”, iz pristojnosti uključujući i đakona. U dubini duše,
pritom, Kromvel nije sasvim siguran da je Sampson odan reformi, ali
njemu je važna makar ta prividna saglasnost, a đakon je uvek
raspoložen za saradnju.

– A to što se vradžbina tiče – Sampson se nakašljava. – Kralj ne
namerava stvarno na tome da istraje? Ako se može dokazati da je u
brak uvučen uz pomoć nekih neprirodnih sredstava, to bi, naravno,
značilo da se nije oženio svojom voljom, pa ni bračni ugovor ne bi bio
važeći; ali kad je onomad rekao da je bio zaveden, omađijan, začaran,
on je to govorio figurativno, je l’ da? Kao kad pesnik govori o gospinim
dražima, lukavosti njenoj, o njenom umeću zavođenja... O, tako mi mise
– blagim će tonom đakon. – Nemojte me tako gledati, Tomase
Kromvele. U ovaj posao ja se najradije ne bih ni upuštao. Draže bi mi
bilo da dohvatim Harija Persija, i batinom ga urazumim. Radije bih
potegao priču o Meri Bolen, iako sam se, to moram reći, nadao da njeno
ime nikada više neću čuti.

Kromvel slegne ramenima. Ponekad i on razmišlja o Meri; o tome
kako li bi bilo da je iskoristio priliku kad mu se Meri nudila. One noći u
Kaleu bio joj je tako blizu da je mogao da oseti njen dah, koji je mirisao
na slatkiše i začine, na vino... Ali naravno, te noći u Kaleu svaki
muškarac koga alatka služi bio bi dobar za Meri. Ðakon mu,
nenametljivo, uskače u misli: – Smem li nešto da predložim? Idite,
porazgovarajte s kraljičinim ocem. Razgovarajte s Viltširom. To je
razborit čovek, zajedno smo bili u Bilbau, u poslanstvu, ima tome

nekoliko godina, i primetio sam da u svakoj situaciji postupa razumno.
Ubedite ga da zamoli svoju kćer da se tiho povuče. Poštedite nas sve
dvadeset godina jada.

Kod Monsenjera, dakle; s Kromvelom je pošao i Rajotesli, da vodi
zapisnik. Anin otac donosi svoje papire, dok brat Džordž donosi samo
božanstvenoga sebe. A njega je uvek milina videti; Džordž voli odeću s
gajtanima i kićankama, s tufnicama, prugicama i linijicama. Danas nosi
beli baršun preko crvene svile, pršti skerlet iz svake rupice. Podseća
Kromvela na sliku koju je svojevremeno video u Nizozemskoj, nekog
sveca koji je živ odran. Koža sa listova bila mu je uredno presavijena
preko gležnjeva, kao da nosi meke čizme, a na licu – izraz
nepomućenog spokojstva.

Spušta papire na sto. – Neću se razbacivati rečima. Situacija vam je
jasna. Kralj je došao do izvesnih saznanja na osnovu kojih, da ih je
odranije posedovao, ne bi ni stupao u taj tobožnji brak sa ledi Anom.

– Razgovarao sam sa erlom od Nortamberlenda – kaže Džordž. – On
se drži onoga u šta se zakleo. Nije bilo ničega među njima.

– Šteta, onda – kaže Kromvel. – Ne znam sad šta mi valja činiti.
Možda biste vi mogli da mi pomognete, lorde Rokforde, nekim
savetom?

– Pomoći ćemo vam da završite u Kuli – kaže Džordž.
– Zapiši to – kaže Kromvel Rajotesliju. – Milorde Viltšire, smem li da
vas podsetim na određene okolnosti kojih vaš sin možda i nije svestan?
Što se tiče vaše kćeri i Harija Persija, pokojni kardinal vas je pozvao i
skrenuo vam pažnju na to da oni nisu jedno za drugo, zbog niskog
porekla vaše familije i visokog statusa Persijevih. Rekli ste tada da vi ne
odgovarate za Anine postupke, da ne možete da kontrolišete svoju
sopstvenu decu.
Menja se lice Tomasa Bolena, neka spoznaja iznutra ga žari. – A to
ste, znači, vi bili, Kromvele. Vi ste sedeli u senci i škrabali.
– Nikada to nisam ni poricao, milorde. Kardinal tom prilikom nije
imao mnogo saosećanja za vas. Što se mene lično, kao oca porodice, tiče
– meni je jasno kako do takvih stvari dolazi. Vi ste, tada, bili spremni da
prihvatite to da su vaša kćerka i Hari Persi otišli predaleko u ovoj stvari.

I pritom mislili – kao što je kardinal, s posebnim zadovoljstvom, to
sročio – na stog sena i toplu noć. Sami ste nagovestili da su oni svoj
odnos konzumirali, kao pravi brak.

Bolen se pakosno smeška. – Ali tada je kralj obznanio šta oseća
prema mojoj kćeri.

– I onda ste vi ponovo razmotrih svoju poziciju. Kao što ljudi inače
rade. Molim vas sada da je još jednom razmotrite. Bolje bi bilo za vašu
kćerku da je zaista bila udata za Harija Persija. Onda bi njen brak s
kraljem mogao da se proglasi ništavnim. A kralj bi mogao slobodno da
bira neku drugu.

Posle jedne decenije samoveličanja, otkako je njegova kći prvi put
sevnula picom pred kraljem, Bolen se obogatio, i skrasio, i
samopouzdanje stekao. Njegova era bliži se kraju, a on, Kromvel, vidi
da Bolen tome ne namerava da se suprotstavi. Žene stare, muški vole
raznovrsnost: stara je to priča, i čak ni miropomazanoj kraljici nije dato
da bude izuzetak i napiše neki svoj kraj. – I tako... Šta ćemo sa Anom? –
pita Anin otac. Nema neke posebne nežnosti u tom pitanju.

– Manastir? – kaže on, kao ranije Kerju.
– Ja bih se nadao jednoj velikodušnoj nagodbi – kaže Bolen. –
Velikodušnoj za porodicu, hoću da kažem.
– Čekajte – kaže Džordž. – Lorde, oče moj, nemojte ulaziti ni u kakve
poslove sa ovim čovekom. I ni u kakve rasprave.
Viltšir se hladno obraća sinu. – Gospodine. Smirite se. Stvari su
takve kakve jesu. Šta bi bilo, Kromvele, da joj se ostavi imetak koji joj
pripada kao markizi? A nama, kao njenoj porodici, da niko ne dira ono
što imamo?
– Mislim da bi kralju draže bilo da se ona povuče iz sveta. Uveren
sam da joj možemo pronaći neku božju kuću kojom se valjano upravlja,
gde će se ona, sa svojim verovanjima i pogledom na svet, dobro osećati.
– Zgrožen sam – kaže Džordž. Odmiče se od oca.
– Zapiši to, za zgražavanje lorda Rokforda – kaže Kromvel.
Rajoteslijeva olovka škripi.
– Ali naša imanja? – kaže Viltšir. – Naša državnička zvanja? Ja bih,
svakako, mogao i dalje da služim kralju u svojstvu čuvara pečata. A i
moj sin, ovde prisutan, mogao bi da sačuva svoje dostojanstvo i titule

svoje...
– Kromvel hoće da me skloni – Džordž skače na noge. – To je jasno

k’o dan. Nikada nije ni prestajao da se meša u sve što sam ja činio i
činim za odbranu države. Te piše u Dover, te piše u Sendvič, ljudi
njegovi se rastrčali na sve strane, sva moja pisma se preusmeravaju
pravo njemu, on poništava moja naređenja...

– O, sedi samo – kaže Rajotesli. Kromvel se smeje: koliko
Rajoteslijevoj umornoj drskosti, toliko i izrazu Džordžovog lica. – Ili,
naravno, milorde, ostanite da stojite, kako vam drago.

Sada Rokford ne zna šta da radi. Jedino mu ostaje da svima dodatno
stavi do znanja da ipak stoji, i to tako što će poskočiti u mestu; može,
takođe, da uzme šešir; može da kaže: – Sažaljevam vas, prvi sekretaru.
Ukoliko uspete da istisnete moju sestru, vaši novi prijatelji skratiće vas
za glavu čim nje više ne bude, a ako ne uspete, i ona se pomiri s
kraljem, onda ću vas ja skratiti za glavu. I zato, Kromvele, na šta god
stvar da izađe, ovoga puta precenili ste sebe.

A Kromvel će blagim tonom: – Ovaj razgovor sam zatražio, milorde
Rokforde, isključivo zato što vi na svoju kćerku imate uticaj kakav
nema niko drugi. Nudim vam sigurnost, a u zamenu tražim da budete
tako dobri i pomognete.

Stari Bolen sklapa oči. – Razgovaraću s njom. Razgovaraću sa Anom.
– I sa sinom svojim porazgovarajte, zato što ja sa njim više da
razgovaram neću.
– Čudim se samo, Džordže – kaže Viltšir – kako ti ne vidiš kuda ovo
vodi.
– Šta? – kaže Džordž. – Šta, šta? – I dalje se iščuđava dok ga njegov
otac odvlači napolje. Na samom pragu, stari Bolen se učtivo nakloni. –
Prvi sekretaru. Gospodine Rajotesli.
Posmatraju ih dok izlaze: otac i sin. – Zanimljivo je bilo – kaže
Rajotesli. – A kuda ovo vodi, gospodaru?
Kromvel slaže papire.
– Sećam se – produži Rajotesli – jedne predstave koja je igrana na
dvoru posle kardinalovog pada. Sećam se Sekstona, lude, obučenog u
skerlet, u ulozi kardinala, i kako su ga četiri đavola nosila u pakao,
svaki ga držeći za po jednu nogu ili ruku. A maskirani su bili. I pitam

se nešto, da ga nije Džordž držao za...
– Prednju desnu šapu – dodaje Kromvel.
– A – kaže Zovite Me Rizli.
– Otišao sam iza kulisa, u zadnjem delu hola. Video sam kako se

izvlače iz onih kuštravih kožuha, i lorda Rokforda kako skida masku.
Što nisi i ti pošao sa mnom? Mogao si i sam to da vidiš.

Osmeh je na licu g. Rajoteslija. – Nije mi bilo do toga, šta ću ja iza
scene. Pobojao sam se da ćete me pobrkati s nekim od učesnika u
predstavi, i da ćete me zanavek u takvom svetlu upamtiti.

Seća se toga: večeri koja je zaudarala na životinje, kad se cvet
viteštva pretvorio u lovačke pse što laju, žedni krvi, a ceo dvor siktao i
likovao dok su kardinala vukli i bacali po podu. A onda se iz hola
začuo glas: „Sram vas bilo!” Kromvel sad pita Rajoteslija – Da nisi ti to
rekao?

– Nisam. – Zovite Me ne bi lagao. – Mislim da je to možda bio Tomas
Vajat.

– I meni se čini da je on bio. Svih ovih godina tako mislim. Vidi,
Zovite Me, moram sad da odem do kralja. Hoćemo li pre toga da
popijemo po čašu vina?

Gospodin Rajotesli je na nogama. Traži poslužitelja. Svetlost
obasjava oblinu kalajnog krčaga; gaskonjsko vino, pljuskajući, puni
pehar. – Izdao sam Frensisu Brajanu dozvolu da uveze ovo – kaže
Kromvel. – Sad će biti tri meseca. Nema ukusa, zar ne? Nisam znao da
će ga prodavati kraljevskim podrumima.

Odlazi Kromvel kod Henrija, razmiče stražu pred sobom, i poslugu,
i gospodu; jedva da je i najavljen, tako da Henri podiže pogled, prenut,
dotle je čitao notnu knjigu. – Tomas Bolen je uvideo šta mu valja činiti.
Jedino ga brine kako će sačuvati ugled kod Vašeg veličanstva. Ali
njegovog sina ne mogu da ubedim da sarađuje.

– Zašto to?
Zato što je idiot? – Mislim da on smatra da bi Vaše veličanstvo
moglo da se predomisli.
Henri se žacnuo. – On mene, onda, ne poznaje. Džordž je bio dečkić
od svojih deset leta kad je došao na dvor, imao je otad dovoljno

vremena da me upozna. Ja se ne predomišljam.
Istina je to, u izvesnom smislu. Kao kraba, kralj ide postrance ka

svome odredištu, ali onda, kad stigne, uštine kleštima. Sad je uštinuo
Džejn Simor. – Kazaću ti šta mislim o Rokfordu – kaže Henri. – Njemu
su sada trideset dve godine, a još ga nazivaju Viltširovim sinom, još ga
zovu kraljičinim bratom, ne oseća se kao svoj čovek, a nema ni
naslednika, samo kćerku. Za njega sam učinio šta sam mogao. Slao sam
ga više puta u inostranstvo da me zastupa. I to će sad prestati, verujem,
zato što onoga časa kad meni više ne bude brat, niko ga neće ni
primećivati. Ali ni osiromašiti neće. Ostaće u mojoj milosti. U stvari,
neće – ako bude smetao. Trebalo bi ga, stoga, upozoriti. Moram li s njim
lično da razgovaram?

Henri je razdražen. Ne bi on trebalo da se bakće ovim stvarima. To
bi, umesto njega, trebalo da radi Kromvel. Da otprati Bolenove, da
doprati Simorove. Njegovi poslovi više su kraljevski: da se moli za
uspeh svojih poduhvata i piše pesme za Džejn.

– Pustite to jedno dan-dva, gospodaru, i porazgovaraću ja s njim
nasamo, bez njegovog oca. Mislim da u prisustvu lorda Viltšira oseća
potrebu da se šepuri i prsi.

– Da, ja retko grešim – kaže Henri. – Taština to je, ništa drugo. A
slušaj sad.

– Kralj peva:

„Slatka je bela rada,
Ljubičica je bleda i plava.
Istrajna moja je nada...”

– Vidiš i sam da je to jedna stara pesma koju ja sad pokušavam da
preradim. Šta se rimuje sa „plava”? Izuzev „trava”?

A šta ti treba drugo, pomisli on. I odlazi. Galerije su osvetljene
bakljama, od čijeg se plamena ljudske prilike tope. Atmosfera na dvoru,
tog aprilskog petka uveče, podseća njega, Kromvela, na javna kupatila
kakva imaju u Rimu. Vazduh je gust, vidiš obličja plivača kako
promiču kraj tebe – možda su to ljudi koje poznaješ, ali ih ne
prepoznaješ ovakve, bez odeće. Čas ti je hladno, čas, opet, vruće. Pločice

po kojima gaziš su klizave. Na obe strane vrata su ostavljena
odškrinuta, tek po nekoliko centimetara, a izvan tvog vidnog polja, ali
sasvim blizu tebe, događaju se razne izopačenosti, neprirodna spajanja
tela, muškaraca i žena, muškaraca i muškaraca. Pripala ti je muka od te
lepljive vreline i od onoga što znaš o ljudskoj prirodi, i pitaš se zbog
čega si uopšte dolazio. Ali rečeno ti je da čovek mora da ode u kupatilo
barem jednom u životu, ili u protivnom neće verovati kad mu ljudi
budu pričali šta se tamo dešava.

– Istina je – kaže Meri Šelton – da bih i sama pokušala da dođem do
vas, prvi sekretaru, sve i da niste vi poslali po mene. – Ruka joj drhti;
otpija gutljaj vina, pa se zagleda u tečnost kao da gata, a onda podiže
svoje izražajne oči. – Molim Boga da mi se ovakav dan više ne ponovi.
Nan Kobam hoće da vas vidi. Mardžori Horzman. Sve žene iz ložnice.

– Imate li nešto da mi kažete? Ili biste samo da mi se isplačete po
papirima i razmažete mi mastilo?

Ona spušta pehar i pruža mu ruke. Kromvel je tim gestom dirnut, to
je kao ono kad dete pokazuje ruke, da se vidi da su čiste. – Da
pokušamo to da razmrsimo? – pita on blagim glasom.

Po ceo dan iz kraljičinih odaja čuje se vika, treskanje vratima, trči
neko; sikću dok razgovaraju u pola glasa. – Kamo sreće da sam otišla sa
dvora – veli Šeltonova. – Kamo sreće da sam negde drugo. – Sklanja
ruke u stranu. – Trebalo bi da se udam. Zar je to previše, udati se i roditi
decu sad, dok sam još mlada?

– Dobro sad, nemoj da sažaljevaš sebe. Mislio sam da nameravaš da
se udaš za Harija Norisa.

– Mislila sam i ja.
– Znam da ste se zbog nečeg razilazili, ali to je bilo pre nekih godinu
dana?
– Verovatno vam je ledi Rokford rekla. Nije trebalo da je slušate,
znate, izmišlja ona svašta. Ali da, istina je, posvađala sam se bila s
Harijem, ili se on posvađao sa mnom, i to zbog toga što je mladi Veston
u svako doba navraćao do kraljičinih odaja, a Hari je mislio da se ovaj
zagledao u mene. Mislila sam i ja. Ali ni na koji način nisam Vestonu
davala nadu, kunem se.

Kromvel se smeje. – Ali, Meri, pa ti muškarcima uvek daješ nadu.
Upravo to činiš. I ne možeš tu ništa da promeniš.

– I tako je Hari Noris rekao: ima da šutnem to štene u rebra, da
nikad ne zaboravi. Mada, nije Hari od takvih, da ide okolo i šutira
štenad. A kraljica, rođaka moja, rekla mu je tada: u ovoj sobi nema
šutiranja, ako dozvoljavaš. Hari je rekao: ako Vaše veličanstvo dopusti,
ima u dvorište da ga izvedem i tamo ga išutiram, kad – Meri ne može a
da se ne nasmeje, premda je taj smeh nesiguran, jadan – eno Frensisa,
stajao tu sve vreme dok su oni razgovarali o njemu kao da nije tu. I reče
onda Frensis: pa dobro, baš bih voleo da vidim kako ćete to da me
išutirate, jer ti ćeš, Norise, u tim godinama, svakako da se spotakneš...

– Gospođice – na to će Kromvel – je l’ bi moglo to malo da se skrati?
– Ali oni su terali tako jedan sat, ako ne duže, te drž’, te ne daj, te
grebi, samo da se izbore za njenu naklonost. A kraljici, gospodarici
mojoj, nikad toga nije dosta, ona ih i sama huška jednog na drugog. Tek
onda će Veston, nemojte da mi se uznemiravate, preblagi Norise, jer ja
nisam došao ovamo zbog gospođice Šelton, zbog druge sam došao, a vi
znate koja je to. A Ana će na to: ne znam, kaži, hajde, ne mogu da
pogodim. Da nije ledi Vuster? Ledi Rokford? Hajde, Frensise, reci nam.
Kaži nam koga voliš. A on je rekao: vas, gospođo, vas volim.
– I šta je na to kraljica rekla?
– O, nije se dala. Rekla je: ne smeš tako da govoriš, jer doći će moj
brat Džordž pa će i tebe da išutira, da odbrani čast engleske kraljice. I
smejala se. Ali onda se Hari Noris posvađao sa mnom, oko Vestona. A
Veston se posvađao s njim, zbog kraljice. I obojica su se posvađala s
Vilijamom Brertonom.
– Brertonom? Kakve sad on ima veze s tim?
– Pa, sticajem okolnosti se i on tu zatekao. – Meri se mršti. – Upravo
je tad ušao. Ili je već bilo prošlo neko vreme kako je ušao. I kraljica je
rekla, eto, ovo je čovek za mene, Vilova strela uvek leti pravo. Ali ona je
njih, u stvari, sve samo mrcvarila. Ko će nju razumeti... U jednom
trenutku čita gospodar Tindejlovo jevanđelje. U narednom... – Ona
slegne ramenima. – U narednom, otvori usta, kad ono đavolov rep
zapalaca.
Otada je, po rečima Šeltonove, prošla godina dana. Hari Noris i

gospođica Šelton ponovo govore, i ubrzo pošto su se pomirili, i Hari se
vratio u njen krevet. Sve je kao i pre. Do danas: do 29. aprila. – Jutros je
sve počelo, s Markom – kaže Meri Šelton. – Znate kako se on stalno
vrzma naokolo? Uvek je ispred kraljičine primaće sobe. A ona, kad
prolazi, nikad mu se i ne obraća, nego se smeje, i povuče ga za rukav, ili
ga udari po laktu, a jednom mu je iščupala pero iz kape.

– Nisam dosad čuo da i takve ljubavne igrarije postoje – kaže
Kromvel. – Je l’ to tako u Francuskoj rade?

– A jutros kaže ona: o, evo moje male kuce, pa mu razbaruši kosu i
uši mu izvuče. A njemu one luckaste oči – pune suza. Pa kaže ona
njemu: što si mi tako tužan, Mark, nemaš razloga da budeš tužan, ti si
ovde nas da zabaviš. A on htede da klekne, taman zaustio:
„Gospođo...”, kad ga ona prekine u pola reči. O, kaže ona njemu, ako
boga znaš, diž’ se na noge lagane, činim ti uslugu samim tim što te
uopšte primećujem, šta ti očekuješ, misliš da bi trebalo da razgovaram s
tobom kao da si iz neke gospodske kuće? Ne mogu ja to, Mark, ne
mogu, jer ti si nižnjega roda. A on će na to, ne, ne, gospođo, ne nadam se
ja ni reči od vas, jedan pogled meni je dovoljan. A ona čeka. Nadala se,
naime, da će on da nahvali moć njenog pogleda. Da će reći kako su joj
oči kao magneti, i tako dalje. Ali on ništa nije rekao, samo je briznuo u
plač, oprostio se, pa se udaljio. Okrenuo joj, prosto, leđa. A ona udarila
u smeh. I tada smo otišle u njenu sobu.

– Samo polako – kaže Kromvel.
– A Ana je rekla: šta taj misli, da sam ja tamo neka iz Pariskog vrta44.
To je, znate...
– Znam ja šta je Pariski vrt.
Meri se zarumenela. – Naravno da znate. A ledi Rokford je rekla:
dobro bi bilo da i Marka neko baci kroz prozor, kao vašeg psa Purkoja.
Tada su kraljici suze navrle na oči. I udarila je ledi Rokford. A ledi
Rokford je rekla: nemoj to više da si uradila, jer ima dobro da ti vratim,
nisi ti nikakva kraljica, već ćerka običnog viteza, prvi sekretar Kromvel
ti je uzeo meru, dani su ti odbrojani, gospođo.
– Ledi Rokford trči pred rudu – kaže Kromvel.
– A onda je ušao Hari Noris.
– Baš sam se pitao gde je on.

– Kakva je ovo gužva, pitao je on. Ana je rekla: učini mi uslugu,
odvedi moju snaju i udavi je, onda ću moći da mu nađem novu, od koje
će moj brat možda i da vidi neku vajdu. Hari Noris je bio u čudu. Ana
mu je rekla: zar se nisi zakleo da ćeš učiniti šta god god ja zatražim? Da
ćeš za mene i bos pešice do Kine? A Hari je rekao, znate kakav je on
lakrdijaš, kaže: zar vam nisam rekao da bih bos do Volsingama? Jesi,
rekla je ona, i tamo okaj grehe svoje, jer ti čekaš da drugome omrkne da
bi tebi svanulo, a ako se kralju desi išta loše, ti bi gledao kako da se
domogneš mene.”

Kromvel poželi da zapiše to što Šeltonova govori, ali se ne usuđuje;
ako se samo pomeri, možda ona prestane da priča.

– A onda se kraljica okrenula prema meni i rekla: gospođice Šelton,
vidite sada zbog čega se nikako ne ženi vama? Zaljubljen je u mene. Ili
bar tako sam tvrdi, i to već poduže. Ali neće to dokazati tako što će
strpati ledi Rokford u džak i odneti je do reke, što bih ja i te kako želela.
Onda je ledi Rokford istrčala napolje.

– Mislim da mi je jasno zbog čega.
Meri podiže pogled. – Znam da smo vam mi smešni. Ali strašno je
bilo. Meni je bilo. Jer ja sam mislila da je to samo neka šala među njima,
to, da je Hari Noris voli, a onda sam uvidela da nije. Kunem se da je on
najednom prebledeo, pa rekao Ani: hoćeš li sad sve tajne da otkriješ ili
samo neke? A onda je otišao, i ne poklonivši se čak, a ona je potrčala za
njim. I ne znam šta je rekla tad, jer mi smo se bili svi ukipili.
Da otkrije tajne. Sve ili samo neke. – Ko je sve to čuo?
Ona vrti glavom. – Desetak njih, možda. Morali su da čuju, nije im
bilo druge.
A onda je, čini se, kraljica pomahnitala. – Pogledala nas je, onako
poređane oko nje, i htela je da vrati Norisa, pa je rekla da neko mora po
sveštenika, rekla je da Hari mora da se zakune, da pred svima kaže da
je ona čedna, odana, dobra žena. Rekla je da on mora da povuče sve što
je rekao, a povući će i ona, i oboje će položiti dlanove na Bibliju u njenoj
sobi, i onda će svi znati da su sve to bile samo puste reči. Prestravljena
je od same pomisli da će ledi Rokford otići kralju.
– Znam da Džejn Rokford rado prenosi loše vesti. Ali ne baš ovoliko
loše. – I ne mužu. Da mu kaže kako su njegov dragi prijatelj i supruga