The words you are searching are inside this book. To get more targeted content, please make full-text search by clicking here.

Andžej Sapkovski Lastavicja kula. Šesti deo Sage o vešcu. S poljskog prevela Zorana Lutovac. Čarobna knjiga

Discover the best professional documents and content resources in AnyFlip Document Base.
Search
Published by preda74pop, 2022-07-10 11:35:19

Andžej Sapkovski Lastavicja kula. Šesti deo Sage o vešcu. S poljskog prevela Zorana Lutovac. Čarobna knjiga

Andžej Sapkovski Lastavicja kula. Šesti deo Sage o vešcu. S poljskog prevela Zorana Lutovac. Čarobna knjiga

Andžej Sapkovski

LASTAVIČJA
KULA

Šesti deo Sage o vešcu

S poljskog prevela
Zorana Lutovac

Čarobna
knjiga

Naslov originala
Andrzej Sapkowski
“WIEŽA JASKOLKI”

Copyright © 2013 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

Ilustracija na naslovnoj strani
Alejandro Colucci

ISBN 978-86-7702-310-2

Čarobna knjiga
Beograd 2013.

U noći crnoj poput gavrana, pristigli su u Dun Dâre
Gde je mlada veštica dospela
Sa svake strane selo su okružili
Kako im pobeći ne bi uspela
U noći crnoj poput gavrana, pokušase je obmanuti
Avaj, to im je u prah palo
Pre no što bledo sunce proviri, na omrzlom je putu
Trideset leševa ležalo

Prosjačka pesma o strašnom pokolju koji se odigrao u Dun Dâreu
tokom Saovinske noći

– Mogu ti dati sve što zaželiš – reče vračara. – Bogatstvo, vlast i skiptar, slavu, dug i
srećan život. Biraj.

– Ne želim bogatstvo, ni slavu, ni vlast, ni skiptar – odgovori veštica. – Želim da imam
konja koji bi bio crn i nedostižan kao noćni vihor. Želim da imam mač koji bi bio svetao i
oštar kao mesečev zrak. Želim da u noći crnoj prelećem svet na mom crnom konju, želim da
pokorevam sile Zla i Tame mojim blistavim mačem. To želim.

– Daću ti konja koji će biti crnji od noći i poletniji od noćnog vihora – kaza vračara. –
Daću ti mač koji će biti svetliji i oštriji negoli mesečev zrak. Ali mnogo tražiš, veštice, stoga
ćeš morati skupo da mi platiš.

– Čime? Ja svakako nemam ništa.
– Svojom krvlju.
Fluren Delanoj, Bajke i predanja

Prvo poglavlje

Kao što je opštepoznato, svemir se, kao i život, kreće u krug. Krug na čijem
je obruču označeno osam magičnih tačaka, koje daju pun obrtaj, ili godišnji
ciklus. Te tačke što stoje na obruču kruga u paru, tačno jedna naspram druge,
jesu: Imbaelk – odnosno Klijanje, Lamas – odnosno Sazrevanje, Beletein –
Cvetanje i Saovine – Zamiranje. Na krugu su označena i dva solsticija, odnosno
suncostaja – zimski, zvani Midinvaerne, i Midaete, letnji. Postoje i dva
ekvinocija, odnosno ravnodnevice – Birke, prolećna, i Velen, jesenja. Ovi datumi
dele kružnicu na osam delova – tako se, takođe, u vilenjačkom kalendaru deli
godina.

Iskrcavši se na plaže u okolini ušća Jaruge i Pontara, ljudi su tu sa sobom
doneli vlastiti kalendar, koji se zasniva na mesecu i deli godinu na dvanaest
meseci, što daju ciklus godišnjem radu zemljoradnika – od početka, od
izrađivanja pritki u januaru, sve do kraja – do trenutka kada mraz pretvori
zemlju u tvrdu grudu. Ali iako su ljudi delili godinu i računali datume na
drugačiji način, prihvatili su vilenjački krug i osam tačaka na njegovom obruču.
Imbaelk i Lamas, Saovine i Beletein, oba suncostaja i obe ravnodnevice preuzete
iz vilenjačkog kalendara, postali su i kod ljudi važni praznici i svečani datumi.
Izdvajali su se od drugih datuma u tolikoj meri u kolikoj se usamljeno drvo
izdvaja na livadi.

Zato što te datume izdvaja magija.
Nije bila i nije nikakva tajna da su ovih osam datuma dani i noći tokom kojih
neobično jača čarobna aura. Nikoga više ne čude magični fenomeni i zagonetne
pojave koje prate tih osam datuma, a pogotovo ekvinocije i solsticije. Svi su se
već navikli na takve fenomene i oni retko bude veću senzaciju.
Ali ove godine je bilo drugačije.
Ove godine, ljudi su, kao i obično, proslavili jesenji ekvinocij svečanom,
porodičnom večerom, tokom koje se na stolu moralo nalaziti što više plodova iz
ovogodišnje berbe, makar po mrvica od svakog. Tako je nalagao običaj. Pojevši
večeru i zahvalivši boginji Meliteli za žetvu, ljudi su otišli na počinak. I tada
poče strava.

Nešto pre ponoći, podiže se strašna oluja i zaduva užasan vihor, u kom su se,
kroz šum drveća povijenog gotovo do zemlje i škripu krovnih greda i lupnjavu
prozorskih kapaka, čuli sablasno zavijanje, krici i jecanje. Oblaci koji su jurili po
nebu preuzimali su fantastične oblike, među kojima su se najčešće ponavljale
siluete jednoroga i konja u galopu. Bura se gotovo ceo čas nije stišala, a u
iznenadnoj tišini koja je nastupila posle nje, noć je oživela treperenjem i
lepršanjem krila stotina kozodoja, tih tajanstvenih ptica što se, sudeći po
narodnim verovanjima, okupljaju kako bi otpevale demonsku, samrtnu pesmu
nad onim koji umire. Ovoga puta, hor leganja je bio tako velik i glasan kao da
ceo svet treba da skonča.

Legnjevi su divljim glasovima ispevali samrtnu pesmu, a horizont pokriše
oblaci gaseći ostatke mesečevog svetla. Tada zaječa strašna Bean’ši, vesnica
nečije brze i nasilne smrti, a preko crnog neba projuri Divlji Gon – povorka
plamenookih utvara na konjskim skeletima koja huče iskidanim plaštevima i
barjacima. Kao i svakih nekoliko godina, Divlji Gon je sakupio svoj prinos, ali
decenijama to nije bilo tako strašno kao ove godine – samo u Novigradu je
izbrojano preko dvadeset osoba koje su nestale bez traga i glasa.

Kada je Gon odgalopirao a oblaci se razišli, ljudi su ugledali mesec u
opadanju, kao što i biva u vreme ravnodnevice. Ali ove noći, mesec je bio boje
krvi.

Običan narod je za ekvinocijske fenomene imao mnogo tumačenja, koja su
se uostalom znatno razlikovala shodno specifičnostima regionalnih
demonologija. Astrolozi, druidi i čarobnjaci su takođe imali tumačenja, ali ona
su u većini slučajeva bila pogrešna i smišljena na brzu ruku. Bilo je malo,
neobično malo ljudi koji su uspeli da povežu te pojave sa stvarnim činjenicarna.

Na Skeliškim ostrvima, na primer, malobrojni, veoma sujeverni ljudi, u
čudnovatim su događajima videli najavu Tedd Deireadh – kraja sveta, kojoj
prethodi bitka Rag nar Rog, poslednja borba Svetla i Tame. Silovitu oluju koja je
u noći jesenje ravnodnevice potresla Ostrva, sujeverni ljudi su prihvatili kao talas
odgurnut pramcem čudovišnog Naglfara iz Morhoga, drakara{1} koji je prevozio
armiju aveti i demona Haosa i čiji su bokovi bili izrađeni od mrtvačkih noktiju.
Ipak, prosvećeniji ili bolje informisani ljudi su ludilo nebesa i mora dovodili u
vezu s ličnošću zle čarobnice Jenefer i s njenom strašnom smrću. A treći, još
bolje informisani, u uzburkanom su moru videli znak da umire neko u čijim

žilama teče krv kraljeva Skeliga i Cintre.
Koliko je svet dug i širok, toliko je i noć jesenjeg ekvinocija bila noć mora,

košmara i prividenja, noć iznenadnih i zagušenih buđenja, koja je rastutnjao
strah na iskidanim čaršavima mokrim od znoja. Priviđenja i buđenja nisu
zaobilazila ni najprosvećenije glave – uz vrisak se u Nilfgardu sa zlatnim
tvrđavama probudio car Emhir var Emreis. Na Severu, u Lan Ekseteru, iz
postelje je skočio kralj Esterad Tisen, uz to budeći suprugu, kraljicu Zulejku. U
Tretogoru je poskočio i posegao za bodežom arhišpijun Dajkstra, razbudivši
pritom suprugu ministra finansija. U ogromnom zamku Montekalvo, iz postelje
od damasta, skočila je čarobnica Filipa Ejlhart, ne probudivši pritom suprugu
grofa De Noalje. Probudili su se – manje ili više naglo – patuljak Jarpen Zigrin
u Mahakamu, stari veštac Vesemir u planinskoj tvrđavi Kaer Morhen, bankarski
činovnik Fabio Sahs u gradu Gors Velen, jarl{2} Krah an Krajte na palubi
drakara “Ringhorn”. Probudila se čarobnica Fringila Vigo u zamku Bokler,
probudila se sveštenica Sigrdrifa u Hramu boginje Freje na ostrvu Hindarsfjal.
Probudio se Danijel Ečeveri, grof Garamone, u opkoljenoj tvrđavi Maribor.
Zivik, desetar Mrkog Stega, u utvrdi Ban Glean. Trgovac Dominik Bombast
Huvenagel u gradiću Klaremont. I mnogo, mnogo drugih.

Ipak, malo je bilo ljudi sposobnih da sve te pojave dovedu u vezu sa
stvarnom, konkretnom činjenicom. I s konkretnom osobom. Sticajem okolnosti,
troje od ovih ljudi je provelo noć jesenjeg ekvinocija pod jednim krovom – u
hramu boginje Melitele u Elanderu.

*

– Kozodoji... – jauknu pisar Jare, zagledan u tamu koja je prekrivala park
hrama. – Verovatno ih ima hiljadu, čitava jata... Krešte o nečijoj smrti... O
njenoj smrti... Ona umire...

– Ne pričaj gluposti! – Tris Merigold se naglo okrenu i podiže stisnutu
pesnicu, te se na trenutak činilo da će gurnuti ili udariti momka u grudi. –
Veruješ u glupo sujeverje? Septembar se bliži kraju i legnjevi se okupljaju pred
odlazak. To je potpuno normalno!

– Ona umire...
– Niko ne umire! – viknu čarobnica, pobledevši od besa. – Niko, razumeš li?

Prestani da lupetaš!
U hodnik biblioteke izbijale su polaznice probuđene noćnom uzbunom.

Njihova lica su bila ozbiljna i bleda.
– Jare – Tris se umiri, položi momku dlan na rame i jako ga stisnu. – Ti si

jedini muškarac u hramu. Sve gledamo u tebe i tražimo u tebi oslonac i pomoć.
Ne smeš da se bojiš, ne smeš da paničiš. Obuzdaj se. Nemoj da nas izneveriš.

Jare duboko uzdahnu, pokušavajući da umiri drhtanje ruku i usana.
– To nije strah... – prošapta, izbegavajući pogled čarobnice. – Ja se ne bojim,
ja se brinem! Za nju. Video sam u snu...
– I ja sam videla – Tris stisnu usne. – Neneke, ti i ja smo sanjali isti san. Ali
ni reči o tome.
– Krv na njenom licu... Toliko krvi...
– Ćuti, već sam te zamolila. Neneke dolazi.
Arhisveštenica priđe k njima. Lice joj je bilo umorno. Na nemo Trisino
pitanje odgovorila je odričnim pokretom glave. Primetivši da Jare otvara usta,
preduhitri ga.
– Nažalost, ništa. Dok je Divlji Gon preletao hram, probudile su se gotovo
sve, ali nijedna nije imala viziju. Čak ni tako maglovitu kao što je bila naša. Idi
da spavaš, momče, nema ovde ničeg za tebe. Devojke, idite u dormitorij!
Obema rukama protrlja lice i oči.
– Eh... Ekvinocij! Prokleta noć... Idi da legneš, Tris. Ništa ne možemo da
uradimo.
– Ta nemoć – čarobnica stisnu pesnice – dovodi me do ludila. Na pomisao
da ona tamo negde pati, da krvari, da je u opasnosti... Dođavola, kad bih znala
šta da uradim!
Neneke, arhisveštenica Melitelinog hrama, okrenu se.
– A jesi li probala da se moliš?

*

Na Jugu, daleko iza Amelskih planina, u Ebingu, u zemlji zvanoj Pereplut, na
ogromnim močvarama, presečenim rekama Veldom, Letom i Aretom, u mestu
koje je udaljeno osamsto milja letom vrane od grada Elandera i hrama Melitele,
snen košmar naglo probudi starog pustinjaka Visogotu. Probuđeni Visogota
nikako nije mogao da se priseti sadržaja sna, ali čudan nemir nije mu dozvolio

da opet zaspi.

*

– Hladno, hladno, hladno, brrr – brbljao je u sebi Visogota, marširajući
stazom kroz trsku. – Hladno, hladno, brrrr.

Naredna zamka je bila prazna. Nijedne ondatre. Izuzetno neuspešan lov.
Mrmljajući psovke i šmrčući smrznutim nosom, Visogota očisti zamku od blata
i sočivice.

– Hladno, brrr, huha – brbljao je, idući prema kraju močvare. – A još je
septembar! Pa tek je četiri dana prošlo od ekvinocija! Ha, u životu nisam
zapamtio ovakvu studen pred kraj septembra. A ipak živim dosta dugo!

I naredna, pretposlednja zamka bila je prazna. Visogota nije čak imao volje ni
da psuje.

– Sigurno je istina – mumlao je hodajući – da je klima sve hladnija iz godine
u godinu. A sada se čini da će se efekat hlađenja pokrenuti kao lavina. Ha,
vilenjaci su to još davno predvideli, ali ko je verovao u vilenjačka predskazanja?

Nad glavom starca opet zašumiše krila i zatreperiše neverovatno brzi, sivi
oblici. Magla nad močvarom ponovo je odzvanjala divljim, isprekidanim
trilerom kozodoja i brzim lepršanjem krila. Visogota nije obraćao pažnju na
ptice. Nije bio sujeveran, a kozodoja je uvek bilo mnogo u močvarama, naročito
su u zoru leteli tako gusto da je čak vladao strah da će nekoga u glavu udariti.
Dobro, možda ih nije uvek bilo tako mnogo kao danas i možda nisu uvek tako
pakleno kričali... Ali šta da se radi, u poslednje vreme priroda je priređivala
čudne vragolije, a neobičnost je jurila za neobičnošću i svaka je bila neobičnija
od prethodne.

Taman izvuče iz vode poslednju praznu zamku kad začu rzanje konja. Kao
po naredbi, legnjevi odjednom nestaše.

Na močvarama Perepluta bile su ade, suva, visoko pozicionirana mesta
zarasla crnom brezom, jovovinom, svibom, drenikom i trnjinom. Blatišta su
tako precizno okruživala većinu ada da je bilo apsolutno nemoguće da tamo
dospe konj ili jahač koji ne poznaje stazu. A ipak je rzanje koje Visogota opet
začu dopiralo baš s takve ade.

Radoznalost je nadvladala opreznost.
Visogota se slabo razumeo u konje i njihove rase, ali je bio esteta, umeo je da

raspozna i proceni šta je lepo. A vran konj, grive blistave kao antracit, kojeg je
video u pozadini brezovih stabala, bio je zapanjujuće lep. Bio je prava suština
lepote. Bio je tako lep da se činio nestvarnim.

Ali bio je stvaran. I potpuno stvarno uhvaćen u zamku, upleten vođicama i
uzdama u krvavocrvene grane svibe, stvorene za hvatanje. Kada je Visogota
prišao bliže, konj podavi uši, zatopota tako da se čak i zemlja zatresla, trgnu
graciozno glavom i okrenu se. Sada se moglo videti da je to kobila. Moglo se
videti još nešto. Nešto što je prouzrokovalo da Visogotino srce počne da udara
kao ludo, a nevidljiva klešta adrenalina stegla su mu grlo.

Iza konja, u plitkoj jami, ležao je leš.
Visogota baci na zemlju vreću. Postide se prve pomisli, koja je bila da se
okrene i pobegne. Prišao je zadržavajući opreznost, jer je vrana kobila topotala,
povijala uši, cerila zube na žvalama i samo čekala priliku da ga ugrize ili ritne.
Leš je bio leš dečaka od deset-petnaest godina. Ležao je licem okrenutim ka
zemlji, jedna ruka je bila prignječena telom, a druga je bila ispružena u stranu i
prstima zarivena u pesak. Dečak je imao na sebi jaknicu od jelenje kože, tesne
kožne pantalone i meke vilenjačke čizme s kopčama, duboke do kolena.
Visogota se sagnu i u tom trenutku leš glasno zaječa. Vrana kobila zarza
otegnuto i lupi kopitima o zemlju.
Pustinjak kleknu i pažljivo okrenu ranjenika. Nehotice povuče glavu i siknu
na prizor čudovišne maske od prljavštine i zgrušane krvi, kakvu je dečak imao
umesto lica. Pažljivo je obrisao mahovinu, lišće i pesak sa usana pokrivenih
pljuvačkom i slinom i pokušao da otkine sa obraza kosu slepljenu krvlju i
zbijenu u tvrdi koltun. Ranjenik zaječa potmulo, stegnu se i poče da drhti.
Visogota mu odlepi kosu s lica.
– Devojka – reče glasno, ne mogavši da poveruje u ono što je imao pravo
pred nosom. – Ovo je devojka.

*

Da je toga dana, nakon što je pao mrak, neko uspeo da se tiho prikrade do
kolibe izgubljene među močvarama, s upalom strehom obraslom mahovinom, i
da je pogledao kroz pukotine na prozorima, onda bi u unutrašnjosti, oskudno
osvetljenoj lojanicama, ugledao devojku od deset-petnaest godina, glave debelo
omotane zavojima, kako nepomično, gotovo mrtvački, leži na drvenom krevetu

prekrivenom kožama. I video bi starca sive, klinaste brade i duge bele kose koja
od ruba snažne ćele pada na ramena i leđa i izdužuje izbrazdano čelo daleko iza
temena. Opazio bi kako starac pali još jednu lojanicu, kako stavlja na sto
peščanik, kako oštri pero, kako se naginje nad listom pergamenta. Kako tone u
misli i zamišljeno sebi govori nešto u bradu, ne spuštajući oka s devojke koja
leži na krevetu.

Ali to nije bilo moguće. Niko to nije mogao videti. Koliba pustinjaka
Visogote bila je dobro sakrivena među močvarama, u pustoši večito pokrivenoj
maglom, u koju se niko nije usuđivao da zađe.

*

– Zapišimo – Visogota umoči pero u mastilo – sledeće: „Prošlo je tri časa
od intervencije. Dijagnoza: vulnus incisivum, posekotina nanesena velikom snagom
nepoznatim oštrim oruđem s verovatno zakrivljenom oštricom. Obuhvata levi
deo lica, počinje od infraorbitalnog predela, preseca obraz i doseže sve do
parotidnog predela. Najdublja je rana u početnom delu ispod očne duplje, na
jabučnoj kosti, budući da dopire do pokosnice. Pretpostavlja se da je period koji
je prošao od zadobijanja rane do prvog previjanja deset časova.”

Pero zaškripa na pergamentu, ali škripanje nije trajalo duže od nekoliko
minuta. I redova. Visogota nije smatrao da je nužno da zapiše sve što je govorio
u sebi.

– Vratimo se previjanju rane – nastavi ubrzo starac, zagledan u plamen
lojanice koji je treperio i čadio – i zapišimo sledeće: „Nisam isekao krajeve
ozlede, ograničio sam se jedino na uklanjanje neprokrvljenih parčića i, naravno,
na ugruške. Isprao sam ranu ekstraktom vrbove kore. Uklonio sam prljavštinu i
strana tela. Stavio sam šavove od konoplje. Neka bude zapisano da nisam imao
na raspolaganju drugu vrstu niti. Naneo sam oblogu od planinske arnike i stavio
zavoj napravljen od muslina.”

Na sredinu kolibe istrča miš. Visogota mu baci parče hleba. Devojka je na
krevetu nemirno disala i ječala u snu.

*

– Osam časova nakon intervencije. Stanje bolesnika – bez promene. Stanje

lekara – to znači moje – popravilo se, pošto sam uhvatio malo sna... Mogu da
nastavim s beleženjem. Valja pretočiti na te listove nešto informacija o mojoj
pacijentkinji. Za buduća pokolenja. Pod uslovom da bilo kakvo pokolenje stigne
na ove močvare pre no što sve istruli i raspadne se u prah.

Visogota teško uzdahnu, umoči pero i prevuče ga preko ivice mastionice.
– A što se tiče pacijentkinje – promumla – neka bude zabeleženo sledeće:
„Kako se čini, ima šesnaest godina, visoka, građe prilično mršave, ali nikako
slabunjave, jer ne ukazuje na neuhranjenost. Muskulatura i fizička konstrukcija
su posve tipične za mladu vilenjakinju, ali nisu utvrđene nikakve karakteristike
mestike, niti kvarteronke. Kao što je poznato, moguće je da niži procenat
vilenjačke krvi ne ostavi tragove.”
Visogota kao da se tek sada setio da nije zapisao na papiru nijednu runu,
nijednu reč. Prislonio je pero na papir, ali mastilo se osušilo. Starca to uopšte
nije uzbudilo.
– Neka bude zabeleženo i to – nastavi – da devojka nikada nije rađala.
Takođe, na telu nema nikakvih zastarelih belega, ožiljaka, ogrebotina, nikakvih
tragova kakve ostavljaju težak rad, nezgode i život pun rizika. Naglašavam:
govorim o zastarelim tragovima. Svežih tragova ne manjka na njenom telu.
Devojka je bila tučena. Bila je šibana, i to nikako očevom rukom. I verovatno je
bila šutirana.
– Takođe sam na njenom telu pronašao dosta čudan, poseban znak... Hm...
Zapišimo to za dobro nauke... Na preponama, odmah pored venerinog
brežuljka, devojka ima istetoviranu crvenu ružu.
Visogota je usredsređeno posmatrao zaoštreni kraj pera, pa ga potom umoči
u mastionicu. Ovoga puta ipak nije zaboravio s kakvim ciljem je to učinio –
brzo poče da pokriva list jednakim redovima nakrivljenog pisma. Pisao je dok se
pero nije osušilo.
– U polusvesnom stanju je govorila i vrištala – nastavi. – Njen akcenat i
način izražavanja, ukoliko zanemarimo česte upadice iz opscenog žargona
kriminalaca, veoma su zbunjujući i teško je odrediti njihovu lokalizaciju, ali
usudio bih se da tvrdim da pre potiču sa Severa nego s Juga. Neke reči...
Ponovo zaškripa perom po pergamentu, ali ne previše dugo, mnogo kraće,
kako bi mogao da zapiše sve što je maločas izgovorio. Potom započe monolog,
tačno tamo gde ga je prekinuo.
– Neke reči, imena i nazivi koje devojka mrmlja u bunilu vredi zapamtiti. I

proučiti. Sve ukazuje na to da je zaista, ali zaista vrlo nesvakidašnja osoba
pronašla put do kolibe starog Visogote...

Ćutao je neko vreme, osluškujući.
– Samo da se – promumla – koliba starog Visogote ne pokaže kao kraj
njenog puta.

*

Visogota se nagnu nad pergamentom i čak stavi na njega pero, ali ne zapisa
ništa, nijednu runu. Baci pero na sto. Neko vreme je brektao, besno mumlao i
šmrcao. Posmatrao je krevet i slušao zvukove koji su otuda dopirali.

– Treba utvrditi i zapisati – reče umornog glasa – da je veoma loše, Svi moji
napori i intervencije mogu se pokazati nedovoljnim, a trud uzaludnim. Moje
bojazni su bile opravdane. Rana je inficirana. Devojka je u snažnoj groznici.
Ispoljila su se već tri od četiri kardinalna simptoma akutnog zapaljenja: rubor,
calor i tumor{3}. U ovom trenutku je već lako to ustanoviti vizuelno i dodirom.
Kada prođe postintervenini šok, pojaviće se i četvrti simptom: dolor{4}. Neka
bude zapisano da je minulo skoro pola veka od kada sam se počeo baviti
medicinskom praksom; osećam kako te godine guše moje sećanje i veštinu
mojih prstiju. Ne umem mnogo toga da uradim, a još manje mogu da uradim.
Sredstava i medikamenata imam manje nego što je inače malo. Sva nada je u
odbrambenom mehanizmu mladog organizma...

*

– Dvanaest časova posle intervencije. Kao što sam i očekivao: pojavio se
četvrti kardinalni simptom infekcije: dolor. Bolesnica vrišti od bola, a temperatura
i drhtavica postaju snažnije. Nemam ništa, nijedno sredstvo koje bih mogao da
joj dam. Imam na raspolaganju malu količinu eliksira tatule, ali devojka je
preslaba da bi preživela njeno dejstvo. Imam i nešto jedića, ali jedić bi je
nesumnjivo ubio.

*

– Petnaest časova nakon intervencije. Zora. Bolesnica je nesvesna. Groznica
brzo raste, a drhtavica jača. Osim toga, javljaju se jake kontrakcije facijalnih
mišića. Ukoliko je to tetanus, devojka je izgubljena. Ipak, nadajmo se da je to
samo facijalni živac... Ili trigeminalni. Ili oba... U tom slučaju će devojka biti
unakažena... Ali živeće...

Visogota pogleda pergament na kojem nije napisao nijednu runu, nijednu
reč.

– Pod uslovom – kaza nečujno – da preživi infekciju.

*

– Dvadeset časova nakon intervencije. Groznica raste. Rubor, calor, tumor i
dolor dostižu, kako mi se čini, kriznu tačku. Ali devojka nema šansi da preživi, da
makar doživi i tu tačku. Stoga, evo, zapisujem... Ja, Visogota iz Korva, ne
verujem u postojanje bogova. Ali ako postoje, neka čuvaju tu devojku. I neka
mi oproste to što sam uradio... Ako se ispostavi da je to što sam uradio bila
greška.

Visogota odloži pero, protrlja natečene i svrbljive kapke i pritisnu pesnice uz
slepoočnice.

– Dao sam joj mešavinu tatule i jedića – reče nečujno. – Naredni časovi će
sve odlučiti.

*

Nije spavao, samo je dremao, kad ga iz dremke trgnuše lupa i tutnjava
praćene jaukom koji je poticao više od gneva nego od bola.

Napolju se razdanjivalo, pukotine na prozorima propuštale su slabu svetlost.
Peščanik se presuo do kraja, i to odavno. Visogota je kao i obično zaboravio da
ga okrene. Lojanica je jedva tinjala, rumeni žar iz ognjišta slabo je osvetljavao
ugao kolibe. Starac usta i pomeri improvizovani paravan od ćebadi kojim je
ogradio krevet od ostatka prostorije, kako bi bolesnici osigurao mir.

Bolesnica je već stigla da se podigne s poda, na koji je maločas pala; sedela je
pogrbljena na ivici ležaja, trudeći se da počeše lice ispod zavoja. Visogota se
nakašlja.

– Zamolio sam te da ne ustaješ. Previše si slaba. Ako nešto želiš, pozovi.

Uvek sam u blizini.
– Ja upravo i ne želim da budeš u blizini – reče tiho, nerazgovetno, ali

potpuno jasno. – Hoću da piškim.
Kad se vratio da uzme nokšir, ležala je poleđuške na krevetu i opipavala

zavoj pritegnut uz obraz i obavijen oko čela i vrata. Kada joj je uskoro opet
prišao, nije promenila poziciju.

– Četiri dana? – upita, gledajući u tavanicu.
– Pet. Prošao je ceo dan od našeg poslednjeg razgovora. Prespavala si ceo
dan. To je dobro. Potreban ti je san.
– Osećam se bolje.
– Drago mi je što to čujem. Skinućemo zavoj. Pomoći ću ti da sedneš.
Uhvati se za moju ruku.
Rana je zarastala lepo i nije bila vlažna, te je ovog puta gotovo prošlo bez
bolnog skidanja zavoja s kraste. Devojka pažljivo dodirnu obraz. Namrštila se,
ali Visogota je znao da to nije samo bol. Svaki put je nanovo otkrivala obim
povrede i shvatala ozbiljnost rane. Sa užasom se uveravala da to što je
prethodno osetila dodirom nije bio košmar izazvan groznicom.
– Imaš li ovde neko ogledalo?
– Nemam – slagao je.
Gledala ga je, možda prvi put potpuno svesno.
– Dakle, toliko je loše? – upita, pažljivo prelazeći prstima po šavovima.
– To je veoma velika povreda – progunđa, ljut na sebe što se izgovara i
pravda pred balavicom. – Lice ti je stalno vrlo otečeno. Za nekoliko dana ću
skinuti šavove, a do tada ću nanositi jedić i vrbov ekstrakt. Neću ti više obavijati
celu glavu. Lepo zarasta. Zaista lepo.
Nije odgovorila. Pomerala je usta i vilicu, mrštila i krivila lice, isprobavajući
šta rana dopušta a šta ne.
– Pripremio sam čorbu od goluba. Hoćeš da jedeš?
– Ješću. Ali ovaj put ću probati sama. Ponižavajuće je da me hrane kao da
sam paralizovana.
Dugo je jela. Drvenu kašiku je prinosila ustima pažljivo i s takvim naporom
kao da je bila teška dve funte. Ali uspela je sama, bez pomoći Visogote, koji ju
je posmatrao zainteresovano. Visogota je bio znatiželjan – i goreo je u
radoznalosti. Znao je da će zajedno s devojčinim ozdravljenjem početi razmena
rečenica koje bi mogle da bace svetlost na tajanstveni slučaj. Znao je za to i nije

mogao da dočeka taj trenutak. Previše dugo je živeo sam u pustinji.
Devojka je završila s jelom i pala na jastuke. Nekoliko trenutaka je mrtvo

posmatrala plafon, a zatim okrenula glavu. Neobično velike, zelene oči – još
jednom je potvrdio Visogota – davale su njenom licu izraz nevinog deteta, a u
tom su se trenutku upadljivo prepirale sa grozno osakaćenim obrazom. Visogota
je poznavao taj tip lepote – večito dete krupnih očiju i fizionomija koja izaziva
instinktivnu reakciju simpatije. Večita devojka, čak i kada dvadeseti, pa i trideseti
rođendan već odavno padnu u zaborav. Da, Visogota je dobro poznavao taj tip
lepote. Njegova druga žena bila je takva. Njegova kćerka bila je takva.

– Moram da bežim odavde – reče odjednom devojka. – I to što pre. Ja sam
begunac. Ali ti to znaš.

– Znam – klimnu glavom. – To su bile tvoje prve reči, koje uprkos izgovoru
nisu bile plod bunila. Tačnije, jedne od prvih. Najpre si pitala za svog konja i za
svoj mač. Tim redom. Kada sam te uverio da su i konj i mač u dobrim rukama,
posumnjala si da sam saveznik nekakvog Bonharta i da te neću lečiti, već da ću
te izložiti torturi. Kada sam te uz veliki trud uverio da grešiš, predstavila si se
kao Falka i zahvalila mi za to što sam te spasao.

– Dobro je – okrenu glavu na jastuku, kao da je htela da pobegne od
potrebe da mu gleda u oči. – Dobro je da nisam zaboravila da zahvalim. Ja se
toga sećam kao kroz maglu. Ne znam šta je bilo java, a šta san. Bojala sam se da
se nisam zahvalila. Ne zovem se Falka.

– I to sam saznao, mada slučajno. Govorila si u groznici.
– Ja sam begunac – reče, ne okrećući se. – Izgnanik. Opasno je pružati mi
sklonište. Opasno je znati kako se zaista zovem. Ja moram sesti na konja i
bežati, pre no što me ovde pronađu...
– Maločas – nežno kaza – imala si problem da sedneš na nokšir. Ne mogu
baš da te zamislim kako sedaš na konja. Ali uveravam te da si ovde bezbedna.
Niko te neće pronaći.
– Sigurno me gone. Slede tragove, pretresaju okolinu...
– Smiri se. Svaki dan pada kiša, niko neće pronaći tragove. A ti si u pustinji.
U kući pustinjaka koji je odsečen od sveta. Da, kako svetu ne bi bilo lako da ga
pronađe. Ipak, ako želiš, mogu da potražim način da prijateljima ili rodbini
prenesem vest o tebi.
– Ne znaš čak ni ko sam...
– Ti si ranjena devojka – prekinu je – koja beži od nekoga ko se ne dvoumi

da povredi devojke. Da li želiš da prenesem neku poruku?
– Nema kome – odgovori ubrzo, a Visogota ulovi uhom promenu glasa. –

Moji prijatelji nisu živi. Svi su ubijeni.
Nije komentarisao.
– Ja sam smrt – nastavi čudnim, visokim glasom. – Svako ko dođe u

kontakt sa mnom – umire.
– Ne svako – opovrgnu Visogota, pažljivo piljeći u nju. – Nije Bonhart,

onaj čije si ime uzvikivala u groznici, onaj od koga sada želiš da bežiš. Vaš
kontakt je više tebi naškodio nego njemu. To te je on... ranio po licu?

– Ne – stisnu usta, kako bi savladala nešto, što je bio ili jezik ili psovka. – Po
licu me je ranio Sova. Stefan Skelen. A Bonhart... Bonhart me je ranio znatno
ozbiljnije. Dublje. Da li sam i o tome govorila u groznici?

– Smiri se. Oslabila si, moraš da se kloniš jakih uzbuđenja.
– Zovem se Ciri.
– Napraviću ti oblogu od jedića, Ciri.
– Pričekaj... trenutak. Daj mi nekakvo ogledalo.
– Kazao sam ti...
– Molim te!
Poslušao ju je, pošto je došao do zaključka da tako treba i da ne može više da
odugovlači. Čak je doneo i lojanicu, kako bi mogla bolje da vidi šta su uradili s
njenim licem.
– Pa da – reče izmenjenim, isprekidanim glasom. – Pa da. Upravo je onako
kako sam i mislila. Gotovo onako kako sam i mislila.
Izašao je, povlačeći za sobom improvizovani paravan od ponjave.
Trudila se da jeca tiho, tako da je ne čuje. Veoma se trudila.

*

Sledećeg jutra, Visogota je skinuo polovinu šavova. Ciri je opipavala obraz i
siktala kao zmija, žaleći se na snažan bol uha i hiperesteziju vrata u predelu
vilice. Ipak je ustala, obukla se i izašla u dvorište. Visogota se nije protivio.
Pravio joj je društvo. Nije morao ni da joj pomaže, ni da je pridržava. Devojka
je bila zdrava i dosta snažnija nego što je mogao da pretpostavi.

Zanosila se tek kada bi ulazila i tada se pridržavala za dovratnike i štokove.
– Ala... – odjednom se zaguši vazduhom. – Ala je hladno! Mraz, šta li? Već

je zima? Koliko dugo sam tu ležala? Nekoliko nedelja?
– Tačno šest dana. Sada je peti dan oktobra. Ali ima izgleda da će biti

veoma hladan oktobar.
– Peti oktobar? – Ciri se namršti i siknu od bola. – Pa kako to? Dve

nedelje...
– Šta? Kakve dve nedelje?
– Nije važno – slegnu ramenima. – Možda ja to nešto grešim... A možda i

ne grešim. Reci mi, šta ovde tako užasno smrdi?
– Kože. Lovim ondatre, dabrove, nutrije i vidre, i štavim kože. Čak i

pustinjaci moraju od nečega da žive.
– Gde je moj konj?
– U oboru.
Vrana kobila glasnim rzanjem pozdravi posetioce, a Visogotina koza je

proprati beketom u kom se čulo veliko nezadovoljstvo zbog toga što je morala
da deli smeštaj s drugim stanarom. Ciri zagrli konja oko vrata, potapša ga i
pomazi po grivi. Kobila je frktala i kopitom rila slamu.

– Gde je moje sedlo? Podsedlica? Orma?
– Ovde.
Nije se protivio, nije obraćao pažnju, nije izražavao svoje mišljenje. Ćutao je,
podupirući se štapom. Nije se pomerio kada je zastenjala pokušavajući da
podigne sedlo, nije se ni trznuo kada se zanela pod teretom i teško, uz glasni
jauk, svalila na pod posut slamom. Nije prišao, nije joj pomogao da ustane.
Posmatrao ju je ozbiljno.
– Pa da – reće kroz stisnute zube, odgurujući kobilu, koja se trudila da
posadi nos na njen okovratnik. – Sve je jasno. Ali ja moram da bežim odavde,
dođavola! Jednostavno moram!
– Kuda? – upita hladno.
Opipavala je lice, još uvek sedeći na slami pored ispuštenog sedla.
– Što dalje.
Klimnuo je glavom kao da je odgovor bio zadovoljavajući, sve je razjasnila i
nije ostavila mesta za nagađanja. Ciri je ustala s naporom. Nije ni pokušavala da
se sagne po sedlo i ormu. Samo je proverila da li kobila ima seno i ovas u
jaslama i počela da gladi leđa i bokove konja svežnjem slame. Visogota je u
tišini čekao i dočekao. Devojka posrnu o stub koji je podržavao tavanicu i
poblede kao krpa. Bez reči joj pruži štap.

– Ništa mi nije. Samo...
– Samo ti se okrenulo u glavi, jer si bolesna i slaba kao novorođenče.
Vratimo se. Moraš da legneš.

*

Pred zalazak sunca, prespavavši dobrih nekoliko sati, Ciri opet izađe.
Vraćajući se s reke, Visogota naleti na nju kraj prirodne žive ograde od kupina.

– Ne idi predaleko od kolibe – reče oštro. – Kao prvo, previše si slaba...
– Osećam se bolje.
– Kao drugo, to nije bezbedno. Okolo se nalazi ogromna močvara i
beskonačno polje trske. Ne poznaješ staze, možeš da se izgubiš ili da se utopiš u
kaljuzi.
– A ti – pokaza na vreću koju je vukao – očigledno poznaješ staze. I ti njima
ne ideš daleko, što znači da močvara uopšte nije tako velika. Štaviš kože kako bi
živeo, shvatam. Moja kobila, Kelpi, ima ovas, a ovde polja ne vidim. Mi smo jeli
kokošku i prekrupu. I hleb. Pravi hleb, a ne lepinju. Od lovca ne bi dobio hleb.
A to znači da se u okolini nalazi selo.
– Čvrsta logika – potvrdi mirno. – Stvarno, dobijam namirnice iz obližnjeg
sela. Iz obližnjeg, ali uopšte nije blizu, nalazi se na kraju močvara. Močvare se
naslanjaju na reku. Menjam kože za hranu koju mi dovoze lađom. Hleb, kašu,
brašno, so, sir, ponekad zeca ili kokošku. A ponekad poruke.
Nije dočekao pitanje, pa je nastavio.
– Horde konjanika su u poteri za tobom dva puta bile u naselju. Prvi put su
nas upozorili da te ne skrivamo, a seljacima su pretili ognjem i mačem ukoliko te
uhvate u naselju. Drugi put su obećavali nagradu za onoga ko pronađe leš.
Tvoji gonitelji su ubeđeni da ležiš mrtva u šumama, u nekakvom jarku, ili
provaliji.
– I neće se srniriti – promumla – sve dok ne pronađu telo. Dobro znam za
to. Moraju da imaju dokaz da nisam živa. Bez tog dokaza neće odustati. Sve će
pretražiti. Na kraju će stići i ovde...
– Baš im je stalo – primeti. – Rekao bih, neobično im je stalo...
Ona stegnu usta.
– Ne plaši se. Otići ću pre nego što me tu nađu. Neću te izložiti opasnosti...
Ne boj se.

– Zašto pretpostavljaš da se bojim? – slegnu ramenima. – Zar postoji razlog
da se plašim? Ovde niko neće dospeti i niko te ovde neće pronaći. Međutim,
ukoliko promoliš nos kroz trsku, dospećeš svojim goniteljima pravo u ruke.

– Drugim rečima – podiže gordo glavu – moram da ostanem ovde? To si
želeo da kažeš?

– Ti nisi zatvorenik. Možeš da odeš kad god poželiš. Tačnije – kada budeš u
stanju. Ali možeš i da ostaneš kod mene i da pričekaš neko vreme. Tragači
ponekad izgube volju. Uvek se razočaraju, pre ili kasnije. Uvek. Možeš mi
verovati. Razumem se u to.

Njene zelene oči blesnuše kad ga pogleda.
– Uostalom – reče brzo, sležući ramenima i bežeći od njenog pogleda –
učinićeš onako kako poželiš. Ponavljam, nisam te ovde zatvorio.
– Možda danas ipak neću otići – brecnu se. – Slaba sam... I sada će sunce
zaći... A ja svakako ne poznajem staze. Prema tome, hajdemo u kolibu. Srnrzla
sam se.

*

– Kazao si da sam ležala kod tebe sedam dana. Da li je to istina?
– Zbog čega bih lagao?
– Ne uzbuđuj se. Trudim se da izračunam dane... Ja sam pobegla... Ranjena
sam... na dan ravnodnevice. Dvadeset trećeg septembra. Ukoliko radije računaš
po vilenjacima, poslednjeg dana Lamasa.
– To je nemoguće.
– Zašto bih lagala? – vrisnu i jauknu, hvatajući se za lice. Visogota ju je
gledao spokojno.
– Ne znam zašto – kaza hladno. – Ali ja sam nekada bio lekar, Ciri. Davno,
ali i dalje umem da razlikujem ranu koja je nanesena pre deset sati od rane koja
je nanesena pre četiri dana. Pronašao sam te dvadeset sedmog septembra. Prema
tome, bila si ranjena dvadeset šestog. Trećeg dana Velena, ako radije računaš po
vilenjacima. Tri dana posle ekvinocija.
– Bila sam ranjena na sam ekvinocij.
– To nije moguće, Ciri. Onda ti tu imaš neki prastari pustinjski kalendar.
– Neka ti bude. Zar je to toliko važno?
– Ne. Nije uopšte.

*

Tri dana kasnije, Visogota je skinuo poslednje šavove. Imao je mnogo
razloga da bude zadovoljan i ponosan na svoje delo – linija ušivanja je bila ravna
i čista, nije trebalo da se plaši belega prljavštine koja je urasla u ranu. Satisfakciju
mu je ipak pokvarilo što je video Ciri kako u tmurnoj tišini promatra u ogledalu
ožiljak pod raznim uglovima i bezuspešno pokušava da ga prikrije kosom, koju
je češljala ka obrazu. Ožiljak ju je naružio. Činjenica je ostala činjenica i tu
nikakav savet nije mogao pomoći. Ni u čemu nije moglo pomoći pretvaranje da
je drugačije. Ožiljak – neprestano crven, naduven kao kanap, istačkan ubodima
igle i obeležen otiscima niti – odista je izgledao sablasno. Takvo stanje je imalo
šansu da podlegne postepenoj, pa čak i brzoj popravci. Visogota je ipak znao da
nije bilo nikakvih šansi da ožiljak nestane i prestane da je ruži.

Ciri se osećala znatno bolje, ali na Visogotino čuđenje i zadovoljstvo, uopšte
nije govorila o odlasku. Izvela je iz obora svoju vranu Kelpi – Visogota je znao
da je naziv “kelpi” na Severu nosilo grozno morsko čudovište koje je, sudeći
prema sujeverju, moglo da preuzme oblik predivnog pastuva, delfina, pa čak i
prekrasne žene, ali je u stvarnosti uvek izgledalo kao gomila korova. Ciri osedla
kobilu i nekoliko puta objaha dvorište i okolinu kolibe, a zatim se Kelpi vrati u
obor kako bi pravila društvo kozi, a Ciri u kolibu kako bi pravila društvo
Visogoti. Čak mu je pomagala – najverovatnije iz dosade – u poslu oko koža.
Dok je on razvrstavao nutrije po veličini i nijansi, ona je rasecala ondatre po
leđima i trbusima, razvrstavajući kože po dasci koja je bila postavljena na sredini
kolibe. Imala je izuzetno vešte prste.

Upravo je za vreme tog posla došlo do dosta čudnog razgovora među njima.

*

– Ne znaš ko sam. Čak i ne slutiš ko sam.
Nekoliko puta je ponovila tu besmislenu tvrdnju i time ga lako razdražila.
Stvar je jasna, nije dao da se primeti razdražljivost – za njega bi bilo
ponižavajuće kada bi pokazao svoja osećanja pred takvom balavicom. Ne, to
nije mogao da dopusti, a nije mogao da pokaže ni radoznalost koja ga je mučila.
U suštini, ta radoznalost je bila neosnovana, zato što je i bez truda mogao da

pretpostavi ko je ona. U vreme Visogotine mladosti, bande nisu bile retkost. Ni
godine koje su prošle nisu mogle da eliminišu magnetsku silu s kojom je takva
bagra privlačila balavurdiju željnu avanture i jakih uzbuđenja. Vrlo često na
njihovu propast. Balavci koji su prolazili samo sa ožiljkom na licu mogli su da
pričaju o sreći – one manje srećne čekala je tortura, omča, kuka ili kolac.

Ha, od vremena Visogotine mladosti samo je jedna stvar podlegla promeni –
emancipacija je napredovala. Bande nisu privlačile samo omladince, već i
bezumne tinejdžerke, koje su zamenile iglu, kudelju i čekanje svatova za konja,
mač i avanturu.

Visogota joj nije sve to direktno rekao. Kazao joj je to okolišajući. Ali tako
da bi saznala da on zna. Da bi joj bilo jasno da, ako je neko tu zagonetka, to
sigurno nije ona – maloletna razbojnica je čudom pobegla od potere bande
maloletnih razbojnika. Unakažena balavica koja pokušava da se okruži oreolom
tajanstvenosti.

– Ne znaš ko sam. Ali ne plaši se. Uskoro ću otići. Neću te izložiti
opasnosti.

Visogoti bi dosta.
– Ne preti mi nikakva opasnost – kaza hladno. – I kakva opasnost? Čak i
ukoliko se ovde pojave progonitelji, u šta sumnjam, šta može meni loše da se
desi? Davanje pomoći odbeglom prestupniku je kažnjivo, ali ne u slučaju
pustinjaka, pošto pustinjak nije upoznat sa svetovnim stvarima. Moja privilegija
je da ugostim svakoga ko dospe u moju pustaru. Dobro si rekla: ne znam ko si.
Otkud ja, pustinjak, mogu znati ko si ti, šta si zgrešila i zbog čega te goni
zakon? I kakav zakon? Ja zbilja ne znam ni čiji zakon vlada u ovim krajevima,
kakva i čija jurisdikcija. I to me ne zanima. Ja sam pustinjak.
Osetio je da je već previše govorio o pustinjaštvu. Ali nije odustajao, a njene
gnevne zelene oči probadale su ga kao mamuze.
– Ja sam ubogi eremit. Umro sam radi sveta i radi njegovih stvari. Ja sam
prost i neobrazovan čovek, nisam upoznat sa svetovnim pitanjima...
Preterao je.
– Tačno! – ona vrisnu, sabijajući kožu i nož u pod. – Smatraš me glupom, ili
šta? Ja nisam glupa, nemoj misliti. Pustinjače, ubogi eremito! Kada te nije bilo,
bacila sam pogled naokolo. Pogledala sam tamo, oh, u ugao, iza one ne baš čiste
zavese. Otkuda su se tamo na policama stvorile učene knjige, ha, prosti i
nesvesni čoveče?

Visogota baci kožu nutrije na gomilu.
– Nekada je ovde živeo sakupljač poreza – reče bezbrižno. – To su katastri i
računovodstvene knjige.
– Lažeš – Ciri iskrivi lice i protrlja ožiljak. – Lažeš me pravo u oči!
Nije odgovorio, pretvarajući se da ocenjuje nijansu sledeće kože.
– Možda ti misliš – ubrzo nastavi devojka – da ako imaš sedu bradu, bore i
sto godina za vratom možeš lako da prevariš naivnu curu, je li? Ovo ću ti kazati:
možda bi i obmanuo neku slučajnu prolaznicu. Ali ja nisam bilo koja prolaznica.
On podiže obrve u znak nemog ali provokativnog pitanja. Nije ga ostavila da
dugo čeka.
– Ja sam, moj pustinjače, učila u mestima gde je bilo mnogo knjiga, kao i
ovih istih naslova što su na tvojim policama. Mnoge od tih naslova poznajem.
Visogota još više podiže obrve. Ona mu je gledala direktno u oči.
– Čudne stvari – procedi ona – brblja ružna aljkavica, odrpana sirotinja, a
možda i lopuža, ili banditkinja pronađena u grmlju sa smrvljenom vilicom. A
ipak treba da znaš, gos’n pustinjače, da sam ja čitala Istoriju Roderika de
Novembera. Pregledala sam, i to ne jednom, delo pod naslovom Materia medica.
Znam Herbarius, isti takav kao na tvojoj polici. I znam šta na koricama knjiga
označava hermelinski krst na crvenom štitu. To je znak da je knjigu izdao
Univerzitet u Oksenfurtu.
Zaćutala je, nastavljajući da ga posmatra obazrivo. Visogota je ćutao i trudio
se da njegovo lice ne oda ništa.
- – Zbog toga mislim – reče ona, podižući glavu na njoj svojstven, ponosan i
oštar način – da ti uopšte nisi prostak i pustinjak. Da uopšte nisu umro radi
sveta, već si pobegao od njega. I skrivaš se ovde, u pustinji, zamaskiran
prividima i beskrajnim trščakom.
– Ako je tako – osrnehnu se Visogota – onda su se u suštini naše sudbine
na zadivljujući način ispreplitale, moja načitana gospođice. Eto, isti cilj nas je na
veoma zagonetan način zbližio. Na kraju krajeva, i ti se ovde skrivaš. Na kraju
krajeva, i ti, Ciri, umešno predeš oko sebe veo privida. Ja sam ipak star čovek,
pun sumnji i ogorčenosti, senilnog nepoverenja...
– Nepoverenja u mene?
– U svet, Ciri. U svet u kom prevarantski privid stavlja masku istine, kako bi
izneo vani drugu istinu – lažnu, i pokušao da obmanjuje. U svet u kom se grb
Univerziteta u Oksenfurtu slika na dverima bordela. U svet u kom se ranjene

razbojnice izdaju za iskusne, učene, možda i gospođice plemenitog porekla,
intelektualke i erudite, koje čitaju Roderika de Novembera i koje su upoznate sa
simbolima Akademije. Uprkos svim izgledima. Uprkos tome što same nose
drugi znak. Banditsku tetovažu. Crvenu ružu ubockanu na preponama.

– U suštini, bio si u pravu – zagrize usne, a lice joj prekri rumenilo tako
duboko da se linija ožiljka činila crnom. – Ti si ogorčen starac. I nametljiv deda.

– Na mojoj polici, iza zavese – pokaza glavom – stoji Aen N’og Mab
Teadh’more, zbirka vilenjačkih priča i pripovedaka u stihu. Tamo se nalazi, na
neki način slična našoj situaciji i razgovoru, pričica o starom gavranu i mladoj
lastavici. Ciri, budući da sam isto kao i ti erudit, usudiću se da se prisetim
prigodnog fragmenta. Gavran, kao što sigurno pamtiš, zamera lastavici na
lakomislenosti i nepristojnom vrzmanju.

Hen Cerbin dic’ss aen n’og Zireael
Aark, aark, caelm foile, te veloe, ell?
Zireael...
Ućuta, nasloni laktove na sto, a podbradak na prekrštene prste. Ciri trgnu
glavom, ispravi se i pogleda ga izazivački. I dovrši.
... Zireael ueloe que’ss aen en‘ssan irch
Mab og, Hen Cerbin, vean ni, guirk, quirk!
– Ogorčen i nepoverljiv starac – reče uskoro Visogota, ne menjajući poziciju
– se izvinjava mladoj eruditkinji. Stari gavran, koji svuda nanjuška lukavstvo i
obmanu, moli za oproštaj lastavicu čija je jedina krivica to što je mlada i puna
života. I lepuškasta.
– Sada lupetaš – ona planu, spontano pokrivajući dlanovima ožiljak na
obrazu. – Takve komplimente možeš da zadržiš za sebe. Oni neće popraviti
krive šavove kojima si mi profircao kožu. I ne pomišljaj da ćeš na taj način
pridobiti moje poverenje. Ja i dalje ne znam ko si ti zapravo. Zbog čega si me
slagao oko tih datuma i dana? I sa kakvim ciljem si mi zagledao među noge,
iako sam bila ranjena po licu. I da li se završilo na gledanju?
Ovaj put joj je pošlo za rukom da ga izbaci iz ravnoteže.
– Šta ti zamišljaš, balavice?! – dreknu. – Mogao bih ti biti otac!
– Deda – ispravi ga hladno. – Ili pradeda. Ali nisi. Ja ne znam ko si. Ali
zasigurno nisi onakav kakvim bi hteo da se predstaviš.
– Ja sam onaj koji te je pronašao u močvari, skoro smrznutu do ušiju, sa
crnom ljuskom umesto lica, nesvesnu, blatnjavu i ružnu. Ja sam onaj koji te je

odveo kući, iako nije znao ko si, a imao je pravo da pomišlja na najgore. Ko te
je previo i stavio u krevet? Lečio, dok si umirala od groznice? Negovao? Prao?
Istina, i u predelu tetovaže.

Ciri ponovo pocrveni, ali besmisleno izazivanje nije ni pomišljalo da nestane
iz njenih očiju.

– Na ovom svetu – progunđa – prevarantski prizori ponekad lažno
predstavljaju istinu, sam si tako rekao. Zamisli, i ja već pomalo poznajem svet.
Spasao si me, previo, negovao. Hvala ti za to. Zahvalna sam ti za... za dobrotu.
Ali ja ipak znam da ne postoji tako nešto kao dobrota bez...

– Bez računa i nade u izvlačenje koristi – dovrši s osmehom Visogota. – Da,
da, znam, iskusan sam ja čovek, koji poznaje svet jednako dobro kao ti, Ciri.
Ranjene devojke, kao što je poznato, grabe se za bilo šta što ima neku vrednost.
Ukoliko su nesvesne ili previše slabe da bi se branile, obično puste na volju
strastima i žudnjama, a neretko na načine koji su zločinački i protivni prirodi.
Zar ne?

– Ne, nije tako kao što izgleda – odgovori Ciri, opet se oblivši rumenilom.
– Kako je tačna samo ta tvrdnja – Visogota dobaci sledeću kožu na svoju
gomilicu. – I kako nas je nemilosrdno dovela do zaključka da mi, Ciri, ne
znamo jedno o drugom ništa. Znamo samo privide, a oni su prolazni.
On počeka trenutak, ali Ciri nije žurila da bilo šta kaže.
– Iako je oboma pošlo za rukom da prođemo kroz nešto slično uvodnoj
inkviziciji, i dalje ne znamo ništa jedno o drugome. Ja ne znam ko si ti, ti ne
znaš ko sam ja...
Ovaj put je proračunato čekao. Posmatrala ga je, a iz njenih očiju vrebalo je
pitanje koje je očekivao. Nešto čudno je zasijalo u njenim očima kada je
postavila to pitanje.
– Ko će početi?

*

Da se u sumrak neko prikrao do kolibe sa upalom i mahovinastom strehom,
da je pogledao unutra, pod svetlom plamena i žara ognjišta video bi sedobradog
starca, pogrbljenog nad gomilom koža. Ugledao bi i devojku pepeljaste kose sa
sablasnim ožiljkom na obrazu, ožiljkom koji uopšte ne pristaje zelenim očima
kao u deteta.

Ali niko to nije mogao da vidi. Koliba je stajala među trskom, u močvari u
koju se niko nije usuđivao da zađe.

*

– Zovem se Visogota iz Korva. Bio sam lekar. Hirurg. Bio sam alhemičar.
Bio sam istraživač, istoričar, filozof, etičar. Bio sam profesor na Oksenfurtskoj
akademiji. Morao sam da pobegnem odande nakon što sam objavio delo koje je
proglašeno za bezbožničko, za šta se onda, pre pedeset godina, mogla dobiti
smrtna kazna. Morao sam da emigriram. Moja žena nije želela da emigrira, pa
me je ostavila. A ja sam se zaustavio tek daleko na jugu, u Nilfgardskom
carstvu. Na kraju sam postao predavač etike na Imperijalnoj akademiji u Kastel
Garaupijanu; na tom položaju sam bio blizu deset godina. Ali i odande sam
morao da pobegnem, nakon što sam objavio neki traktat... Uzgred, u delu sam
obradio totalitarnu vlast i zločinački karakter osvajačkih ratova, ali delo je
zvanično odbačeno, kao i moj metafizički misticizam i klerikalna šizma.
Zaključili su da sam delovao pod podstrekom ekspanzionističkih i
revizionističkih svešteničkih grupa, koje faktički vladaju kraljevstvom Nordlinga.
Veoma je zabavan slučaj moje smrtne kazne za ateizam pre dvadeset godina!
Štaviše, istina je bila da su ekspanzionistički sveštenici na Severu još odavno pali
u zaborav, ali u Nilfgardu to nisu prihvatali kao novost. Povezivanje misticizma i
sujeverja s politikom bilo je gonjeno i strogo kažnjavano.

– Danas, kada to analiziram iz perspektive godina, mislim da bi se afera
raspršila da sam se ja pokorio i pokazao kajanje i da se car zadovoljio bacanjem
u nemilost, bez sezanja za drastičnim merama. Ali ja sam bio ozlojeđen. Bio
sam siguran u svoje ideje, koje sam smatrao vanvremenskim, nadređene ovoj ili
onoj vlasti ili politici. Osećao sam se poniženim, nepravedno poniženim.
Nasilno. Stoga sam uspostavio aktivne kontakte s disidentima koji su se tajno
borili protiv tiranina. Nisam uspeo ni da se okrenem, a već sam sedeo zajedno s
disidentima u tamnici, a neki su, čim su im izložili sprave za mučenje, pokazali
na mene kao na glavnog ideologa pokreta.

– Car je iskoristio svoje pravo pomilovanja, ali ipak sam bio osuđen na
progonstvo – pod pretnjom momentalne smrtne kazne u slučaju da se vratim u
carske zemlje.

– U to vreme sam bio ljut na ceo svet, na kraljevstva, carstva i univerzitete,

na disidente, činovnike, pravnike. Na kolege i prijatelje, koji su na dodir
magičnog štapića prestali to da budu. Na drugu ženu, koja je isto kao i prva
smatrala da su muževljevi problemi osnovni povod za razvod. Na decu, koja su
me se odrekla. Postao sam pustinjak. Ovde, u Ebingu, na blatištima Perepluta.
Nasledio sam kuću od nekog eremite koga sam jednom slučajno upoznao.
Sudbina je htela da Nilfgard aneksira Ebing i, ni kriv ni dužan, opet sam se
našao u Carstvu. Nemam više ni snage ni volje za dalja lutanja i zbog toga
moram da se krijem. Carske kazne ne podležu zastarevanju, čak ni u situaciji
kada je imperator koji ju je izdao odavno mrtav, a sadašnji car nema razloga da
se umilno priseća bivšeg i da deli njegove poglede. Smrtna kazna ostaje na snazi.
Takav je zakon i običaj u Nilfgardu. Kazne za veleizdaju ne zastarevaju i ne
podležu amnestiji, koju svaki car oglašava nakon krunisanja. Po stupanju na tron
novog cara, bivaju amnestirani svi koje je njegov prethodnik osudio... Osim onih
koji su krivi za veleizdaju. Nema razlike u tome ko upravlja Nilfgardom: ukoliko
se pročuje da sam živ i da kršim kaznu progonstva tako što boravim na carskoj
teritoriji – moja glava će pasti na gubilištu.

– Kao što iz ovoga vidiš, Ciri, nalazimo se u potpuno istoj situaciji.

*

– Šta je to etika? Znala sam, ali sam zaboravila.
– Nauka o moralu. O pravilima kulturnog, plemenitog, dobronamernog i
časnog ponašanja. O vrhovima dobra, na koje ljudsku dušu uznose ispravnost i
moral. I o ponorima zla, u koje obaraju nedobronamernost i nemoral...
– Vrhovi dobra! – prasnu ona. – Ispravnost! Moral! Ne zasmejavaj me, jer
će mi se ožiljak na njušci raspući. Imaš sreće što nisu tragali za tobom, što nisu
za tobom poslali lovce na nagrade, takve kao... Bonhart. Video bi ti šta su to
ponori zla. Etika? Tvoja etika je đubre, Visogota iz Korva. Ne padaju na dno zli
i nečasni, ne! O ne! Nego zli ali odlučni onamo obaraju one koji su moralni,
časni i plemeniti, ali i nespretni, neodlučni i puni skrupula.
– Hvala ti za nauk – podrugnu joj se. – Makar i ceo vek poživeo, uveren
sam da nikada nije kasno da nešto naučim. Zaista, uvek vredi poslušati zrele,
iskusne i ostvarene osobe.
– A rugaj se, rugaj – trgnu glavom Ciri. – Dok još možeš, pošto je sada moj
red. Sada ću se ja zabaviti pričom. Ispričaću ti kako je bilo sa mnom. A kad

završim, videćemo da li ćeš i dalje imati volju da se rugaš.

*

Da se toga dana u sumrak neko prikrao do kolibe sa upalom strehom, da je
pogledao kroz pukotine u prozorima, ugledao bi u slabo osvetljenoj
unutrašnjosti belobradog starca koji usredsređeno sluša priču devojke pepeljaste
kose što sedi na deblu kraj kamina. Primetio bi da devojka govori polako kao da
je s naporom pronalazila reči, da nervozno trlja obraz unakažen sablasnim
ožiljkom i da dugim trenucima ćutanja ispliće priču o svojoj sudbini, Priču o
znanjima koja je dobila, a koja su se sva do jednog pokazala lažna i obmanjiva.
O obećanjima koja su joj davali i koja nisu održali. Priču o tome kako ju je
sudbina, u koju su joj rekli da veruje, nisko izdala i lišila nasleđa. O tome kako
su, svaki put kad bi nanovo počela da veruje, na nju padali ravnodušnost, bol,
nepravda i poniženje. O tome kako su je oni kojima je verovala i koje je volela
izdali, nisu joj pomogli kada je patila, kad su joj pretili sramota, muka i smrt.
Priču o idealima, za koje su joj preporučili da im bude verna, a koji su je
razočarali, izdali i napustili onda kada su joj bili potrebni, dokazujući kako su bili
malo vredni. O tome kako je pomoć, prijateljstvo i ljubav pronašla u onima u
kojima naizgled nije trebalo da traži ni pomoć, ni prijateljstvo. A da ne govorimo
o ljubavi.

Ali to niko nije mogao da vidi, a ni da čuje. Koliba sa upalom i
mahovinastom strehom bila je dobro sakrivena pod maglom, na močvarama u
koje se niko nije usuđivao da zađe.

Zakoračujući u zrelo doba, mlada devojka počinje da prodire u oblasti života koje su joj
prethodno bile nedostupne, što u bajkama simbolizuje ulazak u tajanstvenu kulu i traženje
skrivene odaje. Devojka se uspinje navrh kule, koračajući po pokretnim stepenicama –
stepenice u snovima simbol su erotskog iskustva. Zabranjena odaja, ta mala soba ključem
zatvorena, simbolizuje vaginu; okretanje ključa u zamku simbol je seksualnog čina.

Bruno Betlhejm, Upotreba magičnih čini,
Smisao i značaj bajki

Drugo poglavlje

Zapadni vetar je doneo noćnu oluju.
Ljubičasto-crno nebo lomilo se duž linije munje i pucalo pod dugotrajnim
topotom groma. Kapljicama gustim kao ulje iznenadna kiša udari u prašinu na
putu, zašumi na krovovima, razmaza prljavštinu na prozorskim krilima. No
snažni vetar brzo predupredi pljusak i odagna oluju nekud tamo, daleko, iza
horizonta koji je goreo od munja.
I tada zalajaše psi. Zatutnjaše kopita, zazveketa oružje. Divlji krici i zvižduci
nakostrešiše kose probuđenim seljacima koji su poskakali u panici, te motkama
podupirali vrata i prozore. Znojave ruke stezale su rukohvate sekira i držalje vila.
Stezale su silno. Ali bespomoćno.
Teror, teror leti kroz selo. Progonjeni ili progonitelji? Mahniti i okrutni od
gneva ili od straha? Preleteće ne zaustavljajući konje? Ili će se noć uskoro zažariti
od ognja zapaljenih streha?
Tiho, tiho, deco...
Mama, jesu li to demoni? Da li je to Divlji Gon? More iz pakla? Mama,
mama!
Tiho, tiho, deco... To nisu demoni, nisu đavoli... još gore.
To su ljudi.
Psi su ujedali. Duvao je vetar. Konji su rzali, a potkovice grmele.
Kroz selo i noć letela je banda.

*

Hotsporn je odjahao na brdo, zaustavio se i okrenuo konja. Bio je smotren i
ozbiljan, nije voleo rizik, naročito onda kada obazrivost ništa ne košta. Nije
žurio da se spusti, pored reke, do poštanske stanice. Više je voleo da najpre sve
dobro pregleda.

Ispred stanice nije bilo ni konja, a ni zaprega, tamo je stajao samo jedan
furgon upregnut dvema mazgama. Na plahti je stajao natpis koji Hotsporn nije
mogao izdaleka da pročita. Ali nije odisalo opasnošću. Hotsporn je umeo da

razazna opasnost. Bio je profesionalac.
Sišao je na obalu obraslu žbunjem i lozom, odlučno je upro konja u reku i

galopom pregazio kroz prskotine vode, koje su šibale iznad sedla. Patke koje su
se brčkale pored obale pobegoše uz glasno kvakanje.

Hotsporn požuri konja i ujaha kroz porušen plot u dvorište stanice. Sada je
već mogao da pročita natpis na plahti furgona, koji je glasio: „Majstor
Almavera, umetnik tetovaže”. Svaka reč na natpisu bila je obojena drugom
bojom i počinjala je preterano velikim, ukrasno osvetljenim slovom. A na škrinji
kola, iznad desnog prednjeg točka, purpurnom bojom bila je naslikana mala,
rascepana strela.

– Silazi s konja! – začu iza leđa. – Na zemlju, ajde življe! Ruke dalje od
balčaka!

Priđoše mu i opkoliše ga bez ikakvog šuma – s desne strane Ase, u crnoj
kožnoj jakni srebrnih nitni, s leve Falka, u zelenom gunju od jelenje kože i sa
beretkom s perčinorn. Hotsporn skinu kapuljaču i zastor s lica.

– Ha! – Ase spusti mač. – To ste vi, Hotsporne. Prepoznao bih vas, ali me
je zbunio taj vrani konj!

– Ala je lepa kobila – reče ushićeno Falka, zabacujući beretku na uho. –
Crna i blistava kao ugalj, nema nijedne svetlije dlačice. A kako je vitka! Eh,
lepotica!

– A da, takva se potrefila za nepunih sto florena – osmehnu se nehajno
Hotsporn. – Gde je Giselher? Unutra?

Ase klimnu glavom, a Falka, posmatrajući kobilu kao omađijana, potapša je
po vratu.

– Kada je trčala kroz vodu – podiže ka Hotspornu velike zelene oči – bila
je bukvalno prava kelpi! Da je izronila iz mora, a ne iz reke, ne bih verovala da
to nije prava kelpi.

– A da li ste nekada, gospođice Falka, videli pravu kelpi?
– Na slici – devojka se odjednom rastuži. – Duga je to priča. Uđite.
Giselher čeka.

*

Pored prozora koji je propuštao nešto svetlosti, stajao je sto. Na sto je bila
naslonjena Mistle, poduprta laktovima, od pojasa nadole gola, nije imala na sebi

ništa osim crnih najlon čarapa. Među njenim drsko raširenim nogama klečao je
mršav, dugokosi tip u mrkom halatu. To nije mogao biti niko drugi do majstor
Almavera, umetnik tetovaže, pošto je upravo bio zauzet tetoviranjem višebojne
sličice na Mistleinoj butini.

– Priđi bliže, Hotsporne – zamoli ga Giselher, izmičući stolicu od daljeg
stola, za kojim je sedeo sa Iskrom, Kajlijem i Rifom. Ova dvojica su, kao i Ase,
nosili crnu teleću kožu prišivenu kopčama, nitnama, lancima i drugim
dovitljivim ukrasima od srebra. „Neki zanatlija je sigurno odlično zaradio na
njima”, pomisli Hotsporn. Kada bi ih spopala želja da se nalickaju, Pacovi su
plaćali krojačima, obućarima i sedlarima da ih opreme kao kraljeve. Stvar je
jasna, nikad se nisu libili da, sa osobe koju su napali, jednostavno strgnu odeću
ili nakit što su im zapali za oko.

– Kako vidim, pronašao si našu poruku u ruševinama stare stanice? –
protegnu se Giselher. – Ha, šta lupam, u suprotnom ne bi bio ovde. Mada,
moram priznati da si brzo dojahao.

– Zato što je kobila odlična – dobaci Falka. – Pretpostavljam da je i hitra!
– Ja sam pronašao vašu poruku – Hotsporn nije spuštao oka s Giselhera. –
A šta je s mojom? Da li je stigla do tebe?
– Stigla je... – zajauka starešina Pacova. – Ali... Pa, ukratko... Tada nije bilo
vremena. A zatim smo se zapili i bilo je potrebno da malo odahnemo. A kasnije
nam je iskrslo nešto drugo...
„Prokleti govnari”, pornislio je Hotsporn.
– Ukratko, nisi izvršio naređenje?
– Pa ne. Vidi, Hotsporne, nije bilo tako... Ali sledeći put, ho-ho!
Nesumnjivo!
– Nesumnjivo! – potvrdi s emfazom Kajli, iako mu niko nije tražio da
potvrdi.
„Prokleti, neodgovorni govnari. Zapili se. A kasnije im je nešto drugo
iskrslo. Sigurno da odu kod krojača po retku garderobu.”
– Hoćeš da piješ?
– Ne, hvala.
– A možda bi probao ono? – Giselher pokaza na ukrašenu, lakiranu kutijicu
koja je stajala između opletenih boca i čaša. Hotsporn je već znao zbog čega se
u očima Pacova žario tako čudan blesak, zbog čega su im pokreti bili tako
nervozni i brzi.

– Prvoklasan prah – uveri ga Giselher. – Hoćeš malo?
– Ne, hvala. – Hotsporn očito ugleda fleku krvi i trag na piljevini koji je
nestajao u komori, što je izrazito ukazivalo na to kuda i dokle je leš prevlačen.
Giselher primeti njegov pogled.
– Jedan momak je hteo tu da izigrava junačinu – prsnu on. – Čak je Iskra
morala da ga prevaspita.
Iskra se glasno nasmeja. Odmah se videlo da je bila jako stimulisana
narkoticima.
-Tako sam ga prevaspitala da se udavio u sopstvenoj krvi – pohvali se. – A
onda su se i ostali urnirili ko miševi. To se zove teror!
Kao i obično, bila je okićena draguljima, dijamantsku alku je imala čak i u
nosu. Nije nosila kožu, već kaftan boje višnje s brokatnim dezenom, toliko
slavnim da se smatrao poslednjim modnim krikom među zlatnom omladinom iz
Turna. Slično kao i svilena marama kojom je Giseiher obavijao glavu. Hotsporn
je već čuo za devojke koje su se šišale na “mistleinku”.
– To se zove teror – ponovi zamišljen, neprestano gledajući u krvavu mrlju
na podu. – A vlasnik stanice? Njegova žena? Sin?
– Ne, ne – iskrivi se Giselher. – Misliš da smo sve pokokali? Ma kakvi.
Privremeno smo ih zatvorili u ostavu. Sada je stanica, kao što vidiš, naša.
Kajli je glasno isprao usta vinom i pljunuo na pod. Malom kašikom je
pokupio ostatke fisteha iz kutijice, brižljivo ih posuo na oblizanu jagodicu
kažiprsta i utrljao sebi narkotik na desni. Dao je kutijicu Falki, koja je ponovila
ritual i prosledila fisteh Rifu. Nilfgardijac je odbio, pošto je bio zauzet
pregledanjem kataloga višebojnih tetovaža, i podao je kutiju Iskri. Vilenjakinja
nije uzela drogu, već ju je prosledila Giselheru.
– Teror! – promrmlja, mršteći munjevite oči i šmrčući nosom. – Stanica je
pod terorom! Car Emhir tako drži ceo svet, mi ćemo samo ovo. Ali pravila su
ista!
– Auuuu, majku ti! – vrisnu sa stola Mistle. – Pazi gde bodeš! Uradi to još
jednom i ja ću tebe nabosti!
Pacovi – osim Falke i Giselhera – prasnuše u smeh.
– Hoće da bude lepa, mora da trpi! – povika Iskra.
– Bodi je, majstore, bodi! – dodao je Kajli. – Ona je među nogama
očeličena!
Falka zverski opsova i baci na njega čašu. Kajli se sagnuo, a Pacovi ponovo

prasnuše u smeh.
– Znači tako – Hotsporn odluči da stavi tačku na veselje – stanicu držite

pod terorom. A zbog čega? Osim, naravno, satisfakcije koja proističe iz
terorisanja?

– Mi ovde – odgovori Giselher, utrljavajući sebi fisteh na desni – stojimo u
zasedi. Kad neko tu stane da zameni konje, ili da se odmori, onda ga oderemo.
Ovde je zgodnije nego negde na raskrsnici, ili u šipražju kraj kolovoza. Mada su,
kako je Iskra maločas kazala, pravila ista.

– Ali danas, od svitanja, samo jedan se ovde zaustavio – dobaci Rif,
pokazujući na majstora Almaveru, gotovo skrivenog i s glavom među
razdvojenim Mistleinim butinama. – Golja, kao i svaki umetnik, nismo imali za
šta da ga oderemo, pa ga deremo za njegovu umetnost. Pogledajte kako je on
umešan u crtanju.

Svukao je rukav i pokazao tetovažu – nagu devojku koja pomera guzove
kada se stisne pesnica. I Kajli se pohvalio – oko njegove ruke, iznad narukvice
sa šiljcima, uvijala se zmija razjapljenih čeljusti i skerletnog, račvastog jezika.

– Urađeno s ukusom – reče ravnodušno Hotsporn. – I od pomoći je pri
identifikaciji leševa. Mada, to vam pri pljačkanju nije palo na pamet, dragi
Pacovi. Na kraju ćete platiti umetniku za njegovu umetnost. Nisam imao kad da
vas upozorim: od pre sedam dana, od prvog septembra, znak je purpurna,
rascepljena strela. On ima takvu naslikanu na kolima.

Rif opsova sebi u bradu, Kajli se nasmeja, a Giselher ravnodušno odmahnu
rukom.

-Teško. Ako se mora, onda ćemo mu platiti za njegove igle i boje. Purpurna
strela, kažeš? Zapamtićemo. Ako do sutra još neko naiđe s takvim znakom,
nećemo mu ništa uraditi.

– Nameravate da visite ovde do sutra? – začudi se preterano Hotsporn. – To
je bezumno, Pacovi. Rizično i opasno.

– Kako?
– Rizično i opasno?
Giselher slegnu ramenima, a Iskra frknu i istrese nos na pod. Rif, Kajli i
Faika su gledali u nakupca kao da im je upravo saopštio da je sunce palo u reku
i da ga brzo treba izvući, pre no što ga rakovi očupkaju. Hotsporn je shvatio da
se upravo obratio razumu sumanutih balavaca, da je upozorio na rizik i opasnost
fanfarone pune sumanute bravure, kojima su ti pojmovi bili potpuno strani.

– Jure vas, Pacovi.
– I šta s tim?
Hotsporn uzdahnu.
Diskurs je prekinula Mistle, koja im je prišla, i ne trudeći se da se obuče.
Postavila je nogu na klupu i, pomerajući bedra, svima je demonstrirala delo
majstora Almavere: svetlocrvenu ružu na zelenoj stabljici s dvama listićima,
smeštenu na butinama – odmah pored prepona.
– Ha – upita, stavljajući ruke na bokove. Njene narukvice, koje gotovo sežu
do laktova, blesnuše kao brilijant. – Šta kažete?
– Predivno! – prasnu Kajli, zabacujući kosu. Hotsporn je primetio da je
Pacov nosio alke u izbušenim ušnim školjkama. Nije bilo sumnje da će uskoro
takve alke biti – slično kao i koža probijena metalom – u modi među zlatnom
omladinom u Turnu i u celom Gesou.
– Tvoj red, Falka – reče Mistle. – Šta ćeš da ti istetovira?
Falka je dodirnula njene butine, nagnula se i zagledala tetovažu. Iz blizine.
Mistle joj brižljivo razbaruši pepeljastu kosu. Falka se zakikota i bez ikakvog
prenemaganja poče da se skida.
– Želim istu takvu ružu – kaza. – Na istom mestu kao kod tebe, draga.

*

– Ali mi smo kod tebe, Visogota. – Ciri prekinu priču, gledajući u pod, gde
je, u krugu svetlosti koji je bacala lojanica, trajao pravi mišji turnir. Moglo je
samo da se nagađa šta se dešava van kruga, u tami. – Dobro bi ti došla mačka.
ili, još bolje, dve mačke.

– Glodari – nakašlja se pustinjak – ulaze u kolibu, jer se zima približava. A
mačku sam imao. Ali odlutala je nekuda, mangup, izgubila se.

– Sigurno ju je ugrizla lisica, ili lasica.
– Nisi poznavala tu mačku, Ciri. Ako ju je nešto ujelo, onda je to bio zmaj.
Ništa manje.
– Bila je takva? Ha, šteta. Ona ne bi ovim miševima dozvolila da mi
tumaraju po krevetu. Šteta.
– Šteta. Ali ja mislim da će se ona vratiti. Mačke se uvek vraćaju.
– Dodaću drva u vatru. Hladno je.
– Hladno je. Sada su noći đavolski studene... A povrh svega, još nije ni

polovina oktobra... Pričaj dalje, Ciri.
Ciri je na trenutak sedela nepomično, zagledana u ognjište. Vatra je oživela

od bačenog drvcta, zapucketala, zahučala i bacila na unakaženo devojčino lice
zlatni blesak i iskričavu senu.

– Pričaj.

*

Majstor Almavera je bockao, a Ciri je osetila kako joj se suze vrpolje u
uglovima očiju. Iako se pre tretmana smotreno ošamutila vinom i belim
praškom, bol je bio nesnosan. Stiskala je zube da ne bi jaukala. Ali nije ječala, da
se razumemo, činilo se da ne obraća pažnju na iglu, a da bol prezire. Trudila se
da izgleda kao da je se ne tiče da učestvuje u razgovoru koji su vodili Pacovi s
Hotspornom, tipom koji žudi da se predstavlja kao nakupac, a koji – osim
činjenice da je živeo na račun trgovaca – nije imao ništa zajedničko s trgovinom.

– Tamni oblaci su se nadvili nad vašim glavama – govorio je Hotsporn,
prelazeći tamnim očima po licima Pacova. – Nije vam dosta što vas lovi prefekt
iz Amarila, malo vam je i što vas gone Varnhageni, malo vam je što baron
Kasadej...

– Taj – iskrivi se Giselher. – Prefekta i Varnhagene razumem, ali šta taj neki
Kasadej hoće od nas?

– Obavio se vuk ovčijom kožom – osmehnu se Hotsporn – i žalosno beči:
„Bee-bee, niko me ne voli, niko me ne razume, a kad se ne pokažem, gađaju me
kamenjem i viču ‘huj-ha’; zašto, čemu takva nepravda i uvrede?” Posle događaja
na reci Pliški, dragi Pacovi, kćerka barona Kasadeje je do dan-danas slaba i u
groznici...

– Aaaa – priseti se Giseiher. – Kočija sa četiri taranta! To je ta gospođica?
– Ta. Sada, kao što rekoh, boluje, noću u vrisku izgara, ime gos’n Kajlija
izgovara... Ali naročito gđicu Falku spominje. I broš, uspomenu na mamicu
pokojnicu, broš koji je gđica Falka silom s haljine pokidala, razne reči pritom
ponavljajući.
– Uopšte se ne radi o tome! – frknu sa stola Ciri, pošto je dobila priliku da
vriskom odreaguje na bol. – Ukazali smo baronici nepoštovanje i prezir,
dozvoljavajući joj da se izvuče! Trebalo je tucati gđicu!
– Stvarno – Ciri oseti Hotspornov pogled na svojim golim butinama. –

Zaista je to veliko poniženje, ne tucati je. Nije ni čudo što je uvređeni Kasadej
okupio bandu i ponudio nagradu. Javno se zakleo da ćete svi visiti naglavačke s
nosača njegovog zamka. I naredio je da se za onaj broš, otrgnut od gđice, Falki
odere koža. Kaiševima.

Ciri opsova, a Pacovi prsnuše u divlji smeh. Iskra kinu i grozno ušmrknu –
fisteh joj je dražio sluzokožu.

– Mi slabo obraćamo pažnju na te potere – saopšti, brišući šalom nos, usta,
bradu i sto. – Prefekt, baron, Varnhageni! Traže, ali neće naći! Mi smo Pacovi!
Posle Velde smo triput išli u cikcak i sada te budale jure za petama jedni
drugima, nasuprot tragovima. Dok ukapiraju, biće daleko da bi se vraćali.

– A neka se i vrate! – reče žustro Ase, koji je malopre došao sa straže, na
kojoj ga niko nije odmenio, a nije ni nameravao da ga odmeni. – Rasporićemo
ih i to je to!

– Naravno! – vrisnu sa stola Ciri, zaboravivši kako su prošle noći bežali od
potere kroz selo na Veldi, i kako se tada plašila.

– Dobro – Giselher lupi otvorenim dlanom o sto, naglo prekidajući glasno
pričanje. – Pričaj, Hotsporne. Pošto vidim da hoćeš da nam kažeš nešto što je
važnije od prefekta, Varnhagena, barona Kasadeja i njegove osetljive kćerke.

– Bonhart ide vašim tragom.
Nasta tišina, neobično duga. Čak je i majstor Almavera na trenurak prestao
da tetovira.
– Bonhart – ponovi otegnuto Giselher. – Stara, seda bitanga. Mora da smo
nekom važnom stali na žulj.
– Nekom bogatom – potvrdi Mistle. – Ne može svako da se usprotivi
Bonhartu.
Ciri se već spremila da pita ko je taj Bonhart, ali su je preduhitrili – gotovo
istovremeno, u jedan glas – Ase i Rif.
– To je lovac na nagrade – pojasni tmurno Giselher. – Nekada se petljao i s
vojnom službom, zatim komercijalom, a na kraju se prihvatio ubijanja ljudi
zarad nagrade. Kurvin sin, malo je takvih.
– Pričaju – kaza veoma opušteno Kajli – da, kada bi sve one koje je Bonhart
pokokao sahranili u jednom grobu, grob bi morao da bude veći od pola jutra.
Mistle je stavila prstohvat belog praška u udubljenje između palca i kažiprsta i
oštro ga ušmrkala u nos.
– Bonhart je rasturio bandu Velikog Lotara – reče ona. – Iskasapio je njega i

njegovog brata, onog što su ga zvali Muhomor.
– Kažu: udarcem u leđa – dobaci Kajli.
– Ubio je i Valdeza – dodao je Giselher. – A kada je Valdez poginuo,

njegova banda se raspala. Bila je jedna od boljih. Uređena, žestoka banda. Dobri
ortaci. U svoje vreme sam mislio da im se priključim, pre nego što smo se mi
okupili.

– Sve je to istina – reče Hotsporn. – Takve bande, kao što je bila Valdezova
banda, nije bilo i neće ni biti. Ljudi pevaju pesme o tome kako su se izvukli iz
hajke kod Sarde. To su bile žestoke glave, to je bila momačka fantazija! Malo ko
je mogao da im se suprotstavi.

Pacovi naglo zaćutaše i upiljiše u njega blistave i zle oči.
– Mi smo se – procedi Kajli nakon trenutka tišine – jednom zajedno probili
kroz konjicu nilfgardske divizije!
– Preoteli smo Kajlija od Nisira! – zareža Ase.
– Ni s nama – zasikta Ref – niko ne sme da se kači.
– Tako je, Hotsporne – udari se u grudi Giselher. – Pacovi nisu gori ni od
jedne bande, niri su gori od Valdezove bande. Momačka fantazija, kažeš? Onda
ću ti ja sada nešto reći o devojačkoj fantaziji. Sve tri što sede ovde – Iskra,
Mistle i Falka – usred bela dana su prošle kroz gradić Druig, a saznavši da su u
kafani Varnhageni, progalopirale su kroz kafanu! Skroz-naskroz! Ušle su kroz
prednja vrata i izašle u dvorište. A Varnhageni su ostali otvorenih gubica s
polomljenim kriglama i prosutim pivom. Hoćeš reći da je to mala fantazija?
– Neće – preduhitri odgovor Mistle, osmehujući se zločesto. – Neće reći, jer
zna ko su Pacovi. I njegova gilda to zna.
Majstor Almavera je završio tetovažu. Ciri mu je zahvalila ponositim izrazom
lica, obukla se i sela s družinom. Nakašljala se kada je na sebi osetila čudan,
kritički – i nekako podsmešljiv – Hotspornov pogled. Pogledala ga je prezrivo,
demonstrativno se ugnezdivši u Mistleine ruke. Ona je već uspela da proveri u
praksi da takve manifestacije zbunjuju i uspešno hlade strasti gospode kojima su
u glavi bili amori. U slučaju Hotsporna, to je bilo nepotrebno, jer kvazinakupac
nije u tom pogledu bio nametljiv.
Hotsporn je za Ciri bio zagonetka. Pre toga ga je videla samo jedan jedini
put, a ostalo joj je ispričala Mistle. Hotsporn i Giselher, pojasnila je, odavno se
znaju i druže, imaju dogovorene signale, šifre i mesta gde se sastaju. Tokom tih
sastanaka, Hotsporn daje informacije – i onda odlaze na određeni drum i

napadaju određenog nakupca, konvoj ili karavan. Ponekad ubijaju određenu
osobu. I uvek je dogovaran znak – nisu smeli da napadaju nakupce koji su imali
takav znak na kolima.

Ciri je u početku bila zamišljena i pomalo razočarana – gledala je u Giselhera
kao u dugu i smatrala Pacove uzorom slobode i nezavisnosti, sama je zavolela tu
slobodu i taj prezir prema svemu i svakome. Sve dok iznenada nije došlo vreme
da se izvršava posao po naređenju. Neko im je, kao unajmljenim ubicama,
naređivao koga da ubiju. To nije sve – neko im je zabranjivao da nekog ubiju, a
oni su slušali i podvijali rep.

– Usluga za uslugu – slegnu ramenima Mistle kad je Ciri upita o tome. –
Hotsporn nam izdaje naredbe, ali nam daje i informacije zahvaljujući kojima
preživljavamo. Sloboda i prezir imaju svoju granicu. Na kraju je uvek tako –
oruđe si u nečijim rukama. Takav je život, Sokolice.

Ciri je bila začuđena i razočarana, ali brzo je to prebrodila. Učila je. I to da se
ne čudi previše i da ne očekuje previše, jer će u tom slučaju razočaranje biti
manje bolno.

– Ja, dragi Pacovi – u međuvremenu je govorio Hotsporn – imao bih
remedijum za sve vaše probleme. Za Nisire, barone, prefekte, za Bonharta čak.
Da, da. Jer iako se oko vaših vratova steže omča, našao bih način kako da se
ispetljate.

Iskra zabrekta, a Rif se grohotom nasmeja. Ali Giselher ih je utišao gestom i
dozvolio Hotspornu da nastavi.

– Vest glasi – reče uskoro nakupac – da će za koji dan biti proglašena
amnestija. Ukoliko nekome preti kontumaciona presuda, ha, ukoliko nekome
čak preti vešanje, biće pomilovan ako se samo pojavi i prizna krivicu.

– Sranje! – viknu Kajli, pomalo suznih očiju, jer je upravo ušmrknuo crtu
fisteha. – Nilfgardski trik, podvala! Neće nas, stare lisce, tako navući na tanak
led!

– Polako – zaustavi ga Giselher. – Ne pali se, Kajli. Hotsporn kakvog
znamo nema običaj da baca prašinu u oči i da ne održi reč. On obično zna šta i
zbog čega govori. Stoga sigurno zna i reći će nam otkud ta iznenadna
nilfgardska velikodušnost.

– Car Emhir – reče spokojno Hotsporn – će se oženiti. Uskoro ćemo u
Nilfgardu imati caricu. Zbog toga moraju da oglase amnestiju. Car je navodno
beskrajno srećan, pa i drugima želi sreću.

– Fućka mi se za carsku sreću – saopšti gordo Mistle. – A amnestiju neću
iskoristiti, jer mi nešto ta nilfgardska milost smrdi na svež iver. Nešto kao da su
izdeljali kolac u špic, hehe!

– Sumnjam – Hotsporn slegnu ramenima – da bi to bila prevara. To je
politička stvar. I to velika. Veća nego što ste vi Pacovi, nego sve ovdašnje bande
zajedno. Tu se radi o politici.

– Što znači šta? – Giselher namršti obrve. – Pošto ništa nisam shvatio.
– Emhirov brak je politički motivisan i uz pomoć tog braka politička pitanja
će biti rešena. Car brakom stvara uniju, želi da još snažnije ujedini carstvo, da
stavi tačku na pogranične nerede i da uspostavi mir. Jer, znate li kime se ženi? S
Cirilom, naslednicom prestola Cintre.
– Laž! – vrisnu Ciri. – Izmišljotina!
– Na osnovu čega mi gđica Falka prebacuje da lažem? – Hotsporn podiže
na nju oči. – Možda je ona bolje informisana?
– Naravno!
– Tiše, Falka – namršti se Giselher. – Kada su te na stolu tetovirali po trtici,
bila si tiha, a sada se dereš? Šta je to Cintra, Hotsporne? Kakva je to Cirila?
Zašto je tobože to tako važno?
– Cintra – dobaci Rif, posipajući sebi fisteli na prst – to je državica na
severu za koju je carstvo ratovalo s tamošnjim vladikama{5}. To je bilo pre tri ili
četiri godine.
– Istina – potvrdi Hotsporn. – Carska vojska je osvojila Cintru i čak su
prešli reku Jare, ali kasnije su morali da se povlače.
– Zato što su dobili batine kod Brda Soden – progunđa Ciri. – Povlačili su
se tako da su umalo gaće izgubili!
– Gđica Falka je, kako vidim, upućena u najnoviju istoriju. Pohvalno je,
pohvalno, za tako mlade godine. Mogu li da pitam gde je gđica Falka učila
školu?
– Ne možeš!
– Dosta! – Giselher opet opomenu. – Pričaj o toj Cintri, Hotsporne. I o
amnestiji.
– Imperator Ernhir – reče nakupac – rešio je da od Cintre stvori bršljanovu
državu...
– Kakvu?

– Bršljanovu. Koja kao i bršljan ne može da postoji bez snažnog stabla oko
koga se obavija. A to stablo je očigledno Nilfgard. Već postoje takve države,
uzmimo recimo Metinu, Maeht, Tusen... Tamo kraljuju lokalne dinastije.
Tobože, razume se.

– To se zove lakoma autonomija – pohvali se Rif. – Čuo sam.
– Problem s tom Cintrom, međutim, bio je takav da se tamošnja kraljevska
linija ugasila...
– Ugasila?! – čini se da će se ubrzo iz Cirinih očiju razasuti zelene iskre. –
Lepo se ugasila! Nilfgardi su ubili kraljicu Kalante. Jednostavno su je ubili!
– Priznajem – Hotsporn gestom spreči Giselhera, koji se spremao da opet
izgrdi Ciri što se ubacuje – da nas ovde neprestano obasjava znanje gđice Faike.
Kraljica Cintre je zapravo poginula tokom rata. Poginula je, kako se mislilo, i
njena unuka Cirila, poslednja osoba kraljevske krvi. Tada Emhir nije baš imao
od čega da stvori tu, kako je to mudro kazao gos’n Rif, lakomu autonomiju.
Dok se iz čista mira ta Cirila nije pojavila.
– To su nekakve bajke – frknu Iskra, oslanjajući se na Giselherovo rame.
– Stvarno – klimnu glavom Hotsporn. – To je malo kao u bajci, treba
priznati. Kažu da je zla čarobnica zatvorila tu Cirilu negde na dalekom Severu, u
magičnoj kuli. Ali pošlo joj je za rukom – Cirili, a ne kuli – da pobegne i zatraži
azil u carstvu.
– To je jedna velika, prokleta, neistinita laž i besmislica! – Ciri eksplodira,
sežući drhtavim rukama za kutijicom s fistehom.
– A imperator Emhir, kako glasi fama – Hotsporn nastavi neometeno – čim
ju je ugledao, zaljubio se bezumno u nju, i sada želi da je uzme za ženu.
– Sokolica je u pravu – Mistle kruto reče, naglašavajući iskaz lupanjem šake
u sto. – To je prokleta besmislica! Dođavola, prokleto ne mogu da razumem o
čemu se tu radi. Jedno je sigurno: zasnivati na toj besmislici nadu u nilfgardsku
milost bila bi još veća besmislica.
– Tako je! – Rif ju je podržao. – Šta nas briga za carsku ženidbu. Čak iako
ne znam kime se car oženio, nas će uvek čekati druga verenica. Spravljena od
konoplje!
– Ne radi se o vašim vratovima, dragi Pacovi – podseti ih Hotsporn. – To
je politika. Na severnim granicama carstva stalno su nemiri, pobune i neredi,
pogotovo u toj Cintri i okolini. A uzme li imperator za ženu naslednicu Cintre,
onda će se Cintra umiriti. Biće svečana amnestija, a pobunjeničke grupe će sići s

planina i prestaće da narušavaju carstvo i čine gadosti. Ha, ako Cintrijka sedne
na carski tron, onda će buntovnici stupiti u carsku armiju. A, doduše, znate da
na severu, preko reke Jare, traje rat i da se svaki vojnik računa.

– Aha – namršti se Kajli. – Sada sam shvatio! Takva je ta amnestija. Daće
nam izbor: ovde je zaoštren kolac, a onde carske boje. Ili kolac u dupe, ili boje
na leđa. I u rat, da umremo za imperiju!

– U rat – reče polako Hotsporn – u suštini je drugačije nego što je u toj
pesmici. Svakako ne moraju svi da ratuju, dragi Pacovi. Moguća je, naravno,
nakon ispunjavanja uslova amnestije, odnosno pojavljivanja i priznavanja krivice,
određena vrsta... alternativne službe.

– Čega?
– Ja znam o čemu je reč – Giselherovi zubi nakratko blesnuše na
preplanulom licu modrom od obrijanih dlaka. – Udruženje nakupaca, deco, ima
želju da nas uzme pod svoje okrilje. Da nas zagrli i mazi. Kao rođena majka.
– Bolje kao kurvina mater – Iskra promrmlja u bradu. Hotsporn se pravio
da nije čuo.
– Potpuno si u pravu, Giselhere – reče hladno. – Gilda može, ako poželi, da
vas zaposli. Zvanično – radi promene. I da vas mazi. Da vam pruži zaštitu. I
zvanično i radi promene.
Kajli je hteo nešto da kaže, Mistle je htela nešto da kaže, ali brz Giselherov
pogled oduzeo je oboma govor.
– Prenesi gildi, Hotsporne – reče ledeno starešina Pacova – da smo zahvalni
za ponudu. Promislićemo, razmisliti i porazgovarati. Posavetovaćemo se šta da
činimo.
Hotsporn je ustao.
– Idem.
– Sada, po noći?
– Prenoćiću u selu. Ovde mi je nekako neugodno. A sutra pravac na granicu
s Metinom, zatim glavnim putem u Forgeham, gde ću se zadržati do ekvinocija,
a ko zna, možda i duže. Pošto ću tamo čekati one koji su već odlučili, spremni
su da se pojave i da pod mojim okriljem čekaju amnestiju. Ni vi nemojte da
gubite vreme, lepo vam savetujem, s promatranjem i razmišljanjem. Jer je
Bonhart spreman da preduhitri amnestiju.
- – Stalno nas plašiš tim Bonhartom – reče polako Giselher, ustajući. –
Mislio bi neko da je bitanga već na pragu... A on je sigurno iza brda, iza šuma...

– ... u Zavisti – dovrši mirno Hotsporn. – U krčmi „Pod Himerinom
glavom”. Nekih trideset milja odavde. Da nije bilo vašeg cikcaka kod Velde,
sigurno biste naleteli juče na njega. Ali vas to ne brine, znam. Zbogom,
Giselhere. Zbogom, Pacovi. Majstore Almavera? Idem u Metinu, a uvek se
radujem društvu na putu... Šta kažeš, majstore? Hoćeš? Tako sam i mislio. Onda
pakuj svoju tezgu. Platite majstoru, Pacovi, za njegov umetnički trud.

*

Poštanska stanica je mirisala na prženi luk i čorbu od krompira koju je
spremala žena šefa stanice, privremeno puštena iz zatočeništva u ostavi. Sveća
na stolu je vrcala, podrhtavala i lelujala repom plamena. Pacovi su se tako
nagnuli na sto da je plamen grejao njihove glave, koje su se skoro dodirivale.

– On je u Zavisti – Giselher je tiho govorio. – U krčmi „Pod Himerinom
glavom”. Odavde ima jedva dan puta. Šta mislite o tome?

– Isto što i ti – promrmlja Kajli. – Ajmo tamo da ubijemo kurvinog sina.
– Osvetićemo Valdeza – reče Rif. – Muhomorka.
– I neće nas – zasikta Iskra – kojekakvi Hotspornovi bosti u oči tuđom
slavom i fantazijom. Odradićemo tog Bonharta, tog lešinara, tog vukodlaka.
Prikucaćemo njegovu glavu iznad vrata kafane kako bi se slagala s nazivom! I da
bi svi videli da nije bio mag, već srnrtnik kao i svi drugi, i da se na kraju drznuo
na bolje od sebe. Pokazaće se koja je banda najbolja od Korata do Perepluta!
– Pevaće pesme o nama na vašarima! – reče žestoko Kajli. – Ha, i u
zamcima.
– Haj’mo – Ase udari dlanom u sto. – Haj’mo da ubijemo gnjidu.
– A kasnije – zamisli se Giselber – razmislićemo o toj amnestiji... O gildi...
Zašto kriviš gubicu, Kajli, kao da si progutao stenicu? Idu nam za petama, a ide
i zima. Ovako sam mislio, Pacovi: prezimićemo, grejaćemo dupe uz kamin,
amnestijom ćemo se utopliti i naginjati amnestijsko toplo pivo. Pristojno i
uljudno ćemo preživeti u toj amnestiji... lako nekako do proleća. A u proleće...
Kad trava prornili iz snega...
Pacovi se nasmejaše u horu, tiho, zloslutno. Oči su im gorele kao pravim
pacovima dok noću u mračnom sokaku prilaze ranjenom čoveku nesposobnom
da se brani.
– Pijmo – reče Giselher. – Za Bonhartovu propast! Pojedimo ovu supu, pa

na spavanje da se odmorimo, jer ćemo pre jutra krenuti.
– Razumemo – frknu Iskra. – Ugledajte se na Mistle i Falku, one su već sat

vremena u krevetu.
Žena šefa stanice zadrhta kraj kotla, čuvši opet od stola tiho, zlo, gnusno

kikotanje.

*

Ciri je podigla glavu i neko vreme ćutala, zagledana u slab plamen lojanice, u
kojoj su već dogoreli ostaci ulja.

– Iskrala sam se tada iz stanice kao lopov – nastavi priču. – Pre jutra, u
potpunom mraku... Ali nisam uspela da pobegnem neopaženo. Mistle mora da
se probudila kada sam ustajala iz kreveta. Uhvatila me je u staji kada sam sedlala
konja. Ali nije se začudila. I uopšte nije pokušala da me zaustavi... Već je
počinjalo da sviće...

– I sada će još malo zora – zevnu Visogota. – Vreme je za spavanje, Ciri.
Sutra ćeš nastaviti priču.

– Možda si u pravu – i ona je zevnula, ustala i snažno se protegnula. – Jer
su i meni kapci već teški. Ali ovim tempom, pustinjače, nikada neću završiti.
Koliko je već večeri prošlo? Najmanje deset. Bojim se da će cela priča trajati
hiljadu i jednu noć.

– Imamo vremena, Ciri. Imamo vremena.

*

– Od koga želiš da pobegneš, Sokolice? Od mene? Ili od sebe?
– Završila sam s bežanjem. Sada želim da nešto jurim. Zbog toga moram da
se vratim... tamo gde je sve počelo. Moram. Shvati to, Mistle.
– A zbog toga... Zbog toga si bila mila prema meni, Prvi put posle toliko
dana... Poslednji, oproštajni put? A onda da zaboraviš?
– Ja te nikada neću zaboraviti, Mistle.
– Zaboravićeš.
– Nikada. Obećavam ti. A to nije bio poslednji put. Pronaći ću te. Doći ću
kod tebe... Doći ću zlatnom kočijom sa šest konja. Sa svitom posluge. Videćeš.
Ja ću ubrzo imati... mogućnosti. Mnogo mogućnosti. Potrudiću se da se tvoja

sudbina promeni... Videćeš. Uverićeš se koliko ću mnogo moći da učinirn.
Koliko toga da promenim.

– Za to treba imati veliku moć – uzdahnu Mistle. – I snažnu magiju...
– I to je takođe moguće – Ciri obliza usne. – I magija... Mogu da povratim...
Sve što sam nekada izgubila mogu da vratim... I opet će biti moje. Obećavam ti,
začudićeš se kada se ponovo sretnemo.
Mistle okrenu ošišanu glavu i zagleda se u plavo-ružičaste pruge koje je osvit
već iscrtao na istočnom kraju sveta.
– U stvari – reče tiho. – Biću veoma začuđena ako se još nekada sretnemo.
Ukoliko te još jednom vidim, malena. Odlazi više. Ne odugovlačimo s tim.
– Čekaj me – Ciri zašrnrca. – I ne daj da te ubiju. Razmisli o toj amnestiji o
kojoj je govorio Hotsporn. Čak i ako Giselher i ostali ne budu hteli... Ti ipak
razmisli o tome, Mistle. To može biti način da preživiš... Jer ja ću se vratiti po
tebe. Kunem se.
– Poljubi me.
Svitalo je. Svetlost je jačala, a studen se pooštrila.
– Volim te, Svilorepa.
– Volim te, Sokolice. Odlazi više.

*

– Naravno da mi nije verovala. Bila je ubeđena da sam se uplašila i da sam
jurnula za Hotspornom da tražim spas, da molim za tu amnestiju kojom nas je
tako mamio. Otkud je mogla da zna kakva su me osećanja svladala kada sam
slušala ono što je Hotsporn govorio o Cintri, o mojoj babi Kalante... I o tome
da će neka “Cirila” postati žena cara Nilfgarda. Tog istog cara koji je ubio baku
Kalante, a za mnom poslao crnog viteza s perima na šlemu. Pričala sam ti, sećaš
se? Na ostrvu Taned, kada je ispružio ruku prema meni, pustila sam mu krv!
Trebalo je da ga ubijem tada... Ali nekako nisam mogla... Bila sam glupa! A ko
zna, možda je on tamo na Tanedu iskrvario i izdahnuo... Zbog čega me tako
gledaš?

– Pričaj. Ispričaj kako si krenula za Hotspornom da povratiš nasledstvo. Da
povratiš ono što ti pripada.

– Nema potrebe da ironično govoriš, nema potrebe da se podsmevaš. Da,
znam, to je bilo glupo, sada to vidim, i onda sam... Bila sam mudrija u Kaer

Morhenu i u hramu Melitele, tamo sam znala da ono što je prošlo ne može više
da se vrati, da nisam više kneginjica Cintre, već neko potpuno drugi, da nemam
nikakvo nasledstvo, da je to izgubljeno i da treba s tim da se pomirim. Objasnili
su mi to mudro i smireno, a ja sam to prihvatila. Takođe smireno. I odjednom je
to počelo da se vraća. Najpre kada su probali da mi bodu oči titulom te
kasadejske baronese... Nikad me nisu potresale takve stvari, a tada sam iznenada
pobesnela, podigla nos i gromko zavrištala da imam mnogo višu titulu i da sam
plemenitijeg roda. I od tog trenutka sam počela o tome da mislim. Osetila sam
kako u meni raste gnev. Razumeš li to, Visogota?

– Razumem.
– A Hotspornova priča je prevršila meru. Umalo nisam proključala od
zlobe... Toliko su mi nekada govorili o sudbi... A sada neko drugi ima korist od
te sudbine, zahvaljujući običnoj prevari. Neko se predstavio kao ja, kao Ciri iz
Cintre, i imaće sve, plivaće u luksuzu... Ne, nisam mogla da mislim ni na šta
drugo... Odjednom sam shvatila da nisam sita i da se smrzavam spavajući pod
golim nebom, da moram da perem intimna mesta u ledenim potocima... Ja! Ja
treba da imam kadu od zlatnog lima! Vodu koja miriše na nard i ruže! Tople
ručnike! Čistu posteljinu! Razumeš, Visogota?
– Razumem.
– Odjednom sam bila spremna da odem u najbližu prefekturu, u najbližu
tvrđavu, kod tih Nilfgardijaca, kojih sam se tako bojala i koje sam tako mrzela...
Bila sam spremna da kažem: “Ja sam Ciri, vi nilfgardske budale, mene treba da
uzme za ženu vaš glupi car, podmetnuli su vašem caru neku bezobzirnu
prevarantkinju, a taj idiot nije ni prepoznao prevaru”. Bila sam tako gnevna da
bih to uradila da mi se ukazala prilika. Bez oklevanja. Razumeš, Visogota?
– Razumem.
– Na sreću, došla sam sebi.
– Na tvoju veliku sreću – ozbiljno klimnu glavom Visogota. – Pitanje te
carske ženidbe nosi svakakva znamenja državnih afera, borbu stranaka ili
frakcija. Ako bi se pojavila i pomrsila račune nekim uticajnim silama, ne bi
umakla bodežu ili otrovu.
– I to sam shvatila. I zapamtila. Dobro sam zapamtila. Da priznam ko sam,
značilo je smrt. Bila sam sposobna da se pomirim s tim. Ali ne zanemarujmo
činjenice.
Ćutali su neko vreme, radeći oko koža. Pre nekoliko dana lov je bio

neočekivano dobar, u zamke i varke upalo je dosta ondantri i nutrija, dve vidre i
jedan dabar. Zato su imali dosta posla.

– Jesi li stigla Hotsporna? – najzad upita Visogota.
– Jesam – Ciri obrisa čelo rukavom. – I to čak veoma brzo, pošto on nije
žurio s putovanjem. I uopšte se nije začudio kada me je ugledao!

*

– Gđice Falka! – Hotsporn povuče vođice i u vidu plesa okrenu vranu
kobilu. – Kakvo prijatno iznenađenje! Mada, moram da priznam, uopšte nije
tako veliko. Očekivao sam, ne krijem, očekivao sam to. Znao sam da ćete doneti
odluku. Mudru odluku. Primetio sam blesak inteligencije u vašim prelepim
očima punim draži.

Ciri je prišla bliže, tako da su se umalo dodirnuli stremenima. Zatim
otegnuto pročisti grlo, sagnu se i pljunu na pesak druma. Naučila je da pljuje na
taj način – gnusan, ali delotvoran kada je trebalo da ohladi nečiju zavodničku
strast.

– Shvatio sam – lagano se osmehnu Hotsporn – da želiš da iskoristiš
amnestiju?

– Loše si shvatio.
– Čemu onda da pripišem radost koju mi donosi pogled na vaše dražesno
lice?
– A mora li da postoji razlog? – brecnu se. – Na stanici si kazao da želiš
društvo na putu.
– Nesumnjivo – osmehnu se šire. – Ali ukoliko se varam u vezi s
amnestijom, onda nije sigurno da li će nam putevi biti isti. Nalazimo se, kao što
vidite, na raskršću. Raskrsnica, četiri strane sveta, potrebno je odlučiti...
Simbolika, kao u onoj poznatoj legendi. Ako pođeš na istok, nećeš se vratiti...
Ako pođeš na zapad, nećeš se vratiti... Na sever... Hm... Severno od ovog stuba
nalazi se amnestija...
– Skini mi se s tom tvojom amnestijom.
– Kako vi kažete. Kuda će vas onda, ako smem da pitam, put odvesti?
Kojim ćete putem simboličnog raskršća? Majstor Almavera, umetnik igle, uprtio
je svoje mazge na zapad, ka gradu Fano. Istočni drum vodi do naselja Zavist, ali
ne bih ja savetovao taj pravac...

– Reka Jara – reče polako Ciri – o kojoj smo govorili na stanici, to je
nilfgardski naziv za reku Jarugu, zar ne?

– Kako ste učeni – pognu se i pogleda je u oči – a ne znate to?
– Zar ti ne možeš ljudski da odgovoriš kad te ljudski pitaju?
– Ali šalio sam se, zašto se odmah ljutiš? Da, to je t:a reka. Na vilenjačkom i
nilfgardskom je Jara, a na severu Jaruga.
– A ušće te reke – nastavi Ciri – je Cintra?
– Tako je, Cintra.
– Odavde, gde smo sada, koliko je daleko Cintra? Koliko milja?
– Prilično. I zavisi u kojim miljama se računa. Gotovo svaka nacija ima
svoje, drugačije, lako je pogrešiti. Zgodnije je računati takve distance danima,
metodom svih putujućih nakupaca. Da bi se odavde stiglo do Cintre, potrebno
je nekih dvadeset pet, trideset dana.
– Kuda? Pravo na sever?
– Gdicu Falku baš interesuje ta Cintra. Zbog čega?
– Želim da stupim na tamošnji presto.
– Dobro, dobro – Hotsporn podiže dlan kao da se brani. – Shvatio sam
delikatnu aluziju, neću više zadavati pitanja. Najjednostavniji put do Cintre,
paradoksalno, ne vodi pravo na sever, jer nema puteva i močvarna jezera
ometaju putovanje. Najpre treba krenuti ka gradu Forgehamu, a kasnije treba ići
na severozapad, do Metine, prestonice zemlje identičnog naziva. Potom bi
trebalo ići preko ravnice Mag Deira, trgovačkim putem sve do grada Nojnrojt.
Tek odande treba krenuti severnim drumom, koji vodi dolinom reke Jelene.
Odande je već lako snaći se: putem neprestano prolaze vojni odredi i transporti,
pa kroz Nazair i Stepenice Marnadala, planinski prevoj koji vodi na sever do
Doline Marnadal. A Dolina Marnadal – to je već Cintra.
– Hm... – Ciri se zagleda u zamagljeni horizont, u razmazanu liniju crnih
brda. – U Forgeham, a kasnije na severozapad... To znači... Kuda?
– Znate li šta? – Hotsporn se osmehnu lagano. – Ja putujem baš prema
Forgehamu, a potom u Metinu. Oh, tim putićem što se među borićima peskom
zlati. Hajdete sa mnom, nećete se izgubiti. Amnestija je amnestija, ali biće mi
drago putovati s tako dražesnom gdicom.
Ciri ga odmeri najhladnijim pogledom kojim je mogla. Hotsporn zagrize
usnu pri vragolastom osmehu.
– Dakle?

– Idemo.
– Bravo, gđice Falka. Mudra odluka. Kazao sam, vi ste mudri koliko ste lepi.
– Prestani da me zoveš gđicom, Hotsporne. Iz tvojih usta to zvuči nekako
uvredljivo, a ja ne dozvoljavam da me vređaju nekažnjeno.
– Kako gđica naredi.

*

Divna zora nije ispunila očekivanja, već ih je obmanula. Dan koji je usledio
posle nje bio je siv i kišovit. Vlažna magla je uspešno potamnjivala sjaj jesenjeg
lišća drveća što je bilo povijeno nad putem i koje se prelivalo u hiljadu oker,
crvenih i žutih nijansi.

U vlažnom vazduhu mirisalo je na koru drveta i gljive.
Išli su polako po tepihu od opalog lišća, ali Hotsporn je često terao svoju
vranu kobilu u lagani kas ili galop. Ciri je tada očarano piljila.
– Ima li ona neko ime?
– Ne – blesnu zubima Hotsporn. – Ja tretiram jahačkog konja s gledišta
korisnosti i menjam ih veoma često, ne vezujući se. Davanje imena konjima,
ukoliko ne držiš ergelu, smatram pretencioznim. Slažeš se sa mnom? Konj
Vranac, pas Rundov, a mačka Mrgud. Pretenciozno!

*

Ciri se nisu dopali njegovi pogledi i dvosmisleni osmesi, a naročito blago
podrugljiv ton kojim je postavljao pitanja i odgovarao na njih. Usvojila je zatim
jednostavnu taktiku: ćutala je, govorila kratko i nije provocirala. Ukoliko joj je
uspevalo. A nije joj uvek uspevalo. Pogotovo kada je govorio o toj svojoj
amnestiji. A kada je opet – i to dosta oštro – izrazila nezadovoljstvo, Hotsporn
je iznenadno promenio ploču: počeo je odjednom da dokazuje da je u njenom
slučaju amnestija bespotrebna, štaviše – da se ne odnosi na nju. „Amnestija
obuhvata zločince”, reče, “a ne žrtve zločina.” Ciri je prasnula u smeh.

– Sam si žrtva, Hotsporne!
– Govorio sam potpuno ozbiljno – uveri je. – Ne da bih probudio tvoju
ptičju radost, već da bih ti sugerisao na koji način da spaseš kožu ako te uhvate.
Naravno, na barona Kasadeju nešto tako neće uticati, ni od Varnhagena nemoj


Click to View FlipBook Version
Previous Book
เกษตรอินทรีวิถีชุมชน2
Next Book
CARMEN GOO HSU YUE