Andžej Sapkovski Lastavicja kula. Šesti deo Sage o vešcu. S poljskog prevela Zorana Lutovac. Čarobna knjiga

– Pozdrav, Stefane.
Sova ne samo da nije ustao već nije skinuo ni noge sa stola. Samo odmahnu
rukom na veoma gospodarski način.
– Najzad – reče kiselo. – Dugo te čekam, Silifante.
– Dugo? – zasmeja se Dakre Silifant. – Pa to je smešno! Da li ste mi, gos’n
Stefane, četiri nedelje da bih vam sazvao i doveo više od deset najboljih delija
koje je carstvo s okolinom ikada iznedrilo. Doveo sam vam takvu bandu da bi i
godina dana bilo malo da se skupi! A ja sam se za dvadeset i dva dana vratio.
Vredno pohvale, a?
– Suzdržimo se – reče hladno Skelen – od pohvala dok ne vidim tu tvoju
bandu.
– Može odmah. Evo mojih, a sada vaših, gos’n Stefane, poručnika: Neratin
Ceka i Dufikoj Krel.

– Mi se dobro poznajemo – Dakre Silifant snažno stisnu desnicu Ole
Haršejma. – Mi smo pod starim Brajbantom zgromili pobunu u Nazairu. Bilo je
super, ha, Ola? Eh, super! Konji su hodali po krvi do gležnjeva! A gos’n
Brigden je, ako se ne varam, iz Gemere? Od Mirotvoraca? A biće u odredu
drugova! Ima već nekoliko Mirotvoraca tamo.

– Nestrpljiv sam da vidim – dobaci Sova. – Možemo li ići?
– Samo trenutak – reče Dakre. – Neratine, idi i postroj bratstvo kako bi pred
milostivim koronerom izgledali paradno.
– Neratin Ceka je on ili ona? – Sova namršti oči gledajući u trag oficira koji
je izlazio. – Je li to žena ili muškarac?
– Gos’n Skelene – Dakre Silifant se zakašlja, ali kada je progovorio, glas mu
je bio siguran, a pogled hladan. – Ja to sigurno ne znam. Po izgledu je muškarac,
ali nisam siguran. A što se tiče toga kakav je oficir Neratin Ceka, u to sam
siguran. To što ste izvoleli pitati, imalo bi značaja da sam nameravao da mu
zatražim ruku. A ne nameravam. Vi, nadam se, isto ne nameravate.
– U pravu si – prizna nakon kratkog razmišljanja Skelen. – Nema više šta da
se kaže. Haj’mo da pogledamo tvoju bandu, Silifante.
Neratin Ceka, osoba nepoznatog pola, nije gubio vreme. Kada su Skelen i
oficiri izašli u dvorište utvrde, odred je već stajao u pedantnom stroju, izravnavši
liniju tako da nijedna konjska glava nije bila isturena više od pedlja. Sova se
nakašljao, zadovoljan. „Dobra banda”, pomisli. “Eh, da nije te politike, sazvao
bih takvu bandu i pošao na pograničje da haramo, silujemo, ubijamo i palimo...

Čovek bi se opet osetio mladim... Eh, da nije te politike!”
– I šta kažete, gos’n Stefane? – upita Dakre Silifant, pocrveneo od skrivenog

uzbuđenja. – Kako cenite moje paradne kopce?
Sova je prelazio pogledom od lica do lica, od siluete do siluete. Neke je

poznavao lično – bolje ili lošije. Za druge, koje je prepoznao, čuo je iz priča i po
reputaciji.

Til Ehrad, svetlokosi vilenjak, izviđač gemerskih Mirotvoraca. Rispat la
Puant, konjički narednik iz iste formacije. I još jedan Gemerac: Kiprijan Frip
mlađi. Skelen je prisustvovao egzekuciji starijeg. Oba brata su bila slavna po
sadističkim sklonostima.

Dalje, slobodno nagnura preko sedla pirgave kobile, Hloe Štic, kradljivica
koju su ponekad unajmljivale i iskorišćavale tajne službe. Sova je brzo sklonio
pogled od njenih bezobraznih očiju i zločestog osmeha.

Andres Verni, Nordling iz Redanje, glavorezac. Stigvard, pirat, odmetnik iz
Skeliga. Dede Vargas, vrag zna odakle potiče, profesionalni ubica. Kabernik
Turent, ubica iz strasti.

I drugi. Slični. „Svi su oni slični”, pomisli Skelen. „Bratstvo, konfraternija, u
kom svi postaju isti nakon što ubiju prvih petoro ljudi. Isti pokreti, isti gestovi,
isti način govora, pokret i stav. Iste oči. Ravnodušne i hladne, ravne i
nepokretne, oči kao u zmije, čiji izraz ništa ne može da promeni, čak ni
najodvratnija strahota.”

– I šta kažete? Gos’n Stefane?
– Nije loše. Nije loša banda, Silifante.
Dakre još više pocrvene i salutira na gemerski način: pesnicom prislonjenom
na kalpak.
– Posebno sam zahtevao – Skelen ga podseti – nekoliko ljudi kojima magija
nije strana. Koji se neće uplašiti ni čini, ni čarobnjaka.
– Zapamtio sam. Evo Tila Ehrada! A osim njega, tu je i ona visoka gđica na
paradnoj kaštanki{14}, ona pored Hloe Štic.
– Kasnije ćeš je dovesti kod mene.
Sova se naslonio na gelender i udario u njega okovanom drškom nagajke.
– Zdravo, kompanjoni!
– Zdravo, gos’n koroneru!
– Mnogi od vas – nastavi Skelen kada je progrmeo eho gromoglasne rike

bande – već su radili sa mnom, poznaju mene i moje zahteve. Oni neka objasne
onima koji me ne znaju šta očekujem od podređenih, a šta kod podređenih ne
tolerišem. Ja neću više bespotrebno tupiti jezik.

– Već danas će neki od vas dobiti zaduženja i sutra u zoru krenuti da ih
izvrše, na teritoriji Ebinga. Podsećam, Ebing je zvanično autonomno kraljevstvo
i zvanično tamo nemamo nikakvu jurisdikciju, stoga naređujem da delate
obazrivo i diskretno. Ostaćete u carskoj službi, ali zabranjujem da se time hvalite
i razmećete i da se arogantno odnosite prema lokalnoj vlasti. Naredujem da se
ponašate tako da ne skrećete ničiju pažnju. Jasno?

– Jasno, gospodine koroneru!
– Ovde, u Rokainu, vi ste gosti i morate da se ponašate kao gosti.
Zabranjujem napuštanje dodeljenih soba bez krajnje potrebe. Zabranjujem
kontakt sa osobljem utvrde. Uostalom, oficiri će smisliti nešto da se ne biste
ubijali od dosade. Gospodine Haršejme, gospodine Brigdene, smestite odred u
sobe!

*

– Jedva da sam uspela da siđem s kobile, visoki tribunale, a Dakre... cap za
rukav. Gos’n Skelen, brblja on, želi s tobom da razgovara, Kena. Pa i nemam šta
da radim. Haj’mo. Sova sedi za stolom, noge na stolu drži i nagajkom udara po
čizmama. I kao grom iz vedra neba, pita me da li sam ja ta Joana Selborn
upletena u nestanak broda „Zvezda Juga”. Ja mu odgovorim da nema nikakvih
dokaza za to. On u smeh. “Volim”, kaže, „takve što im ništa ne možeš
dokazati.” A potom je pitao, dakle, da li mi je urođen talenat za pe-pe-es i
osetljivost. Kada sam potvrdila, uozbiljio se i rekao: „Mislio sam da će mi taj
tvoj talenat dobro doći za čarobnjake, ali najpre ćeš imati posla sa drugom
osobom, ništa manje zagonetnom.”

– Svedok je sigurna da je koroner Skelen upotrebio baš te reči?
– Jesam. Pa ja sam osetljiva.
– Molim nastavite.
– Razgovor nam je tada prekinuo glasonoša, štrokav, videlo se da nije žalio
konja. Imao je hitnu poruku za Sovu, a Dakra Silifant, kad smo išli u kvartir,
reče da će nas ta glasonošina poruka još pre večere posaditi na sedla. I bio je u
pravu, visoki tribunale. Još pre nego što je neko i pomislio na večeru, polovina

bande je već bila na konjima.
Meni se posrećilo, poveli su Tila Ehrada, vilenjaka. Bilo mi je drago jer me je

posle tih nekoliko dana na putu dupe otkidalo, a tek strah... A i, da bude veće
zlo, počela mi je menstruacija...

– Svedok neka se suzdrži od slikovitih opisa sopstvenih intimnih
nelagodnosti. I neka se drži teme. Kada je svedok saznala ko je ta “zagonetna
osoba” koju je spominjao koroner Skelen?

– Sada ću to reći, ali mora postojati neki redosled, inače će se sve umrsiti
tako da nećeš nikad razmrsiti! Oni što su u velikoj brzini odsedlali konje pojurili
su iz Rokaina u Malhun. I dovezli su odande nekakvog tinejdžera...

*

Nikler je bio ljut na sebe, toliko da je hteo da zaplače.
Samo da je zapamtio upozorenja koja su mu dali pametni ljudi. Samo da se
setio poslovica, ili barem one bajke o gavranu koji nije umeo da drži zatvoren
kljun! Samo da je uradio ono što je trebalo da uradi i vratio se kući u Zavist! Ali
ne! Razdražen avanturom, ponosan što poseduje jahačkog konja, osetivši u
džepu drag teret novca, Nikler nije izdržao a da se ne istakne. Umesto da se iz
Klaremonta vrati pravo u Zavist, otputovao je u Malhun, gde je imao brojne
poznanike, ukijučujući i nekoliko gospođica kojima se udvarao. U Malhunu se
šepurio kao ćuran u proleće, harao, pljačkao, galopirao po mejdanu, plaćao ture
po kafani bacajući novac na šank sa izrazom lica i stavom ako ne kneza, onda
barem grofa.
I pričao je.
Pričao je o tome šta se desilo u Zavisti četiri dana ranije. Pričao je, svaki čas
menjao verziju, dodavao, fantazirao i lagao pravo u oči – što uopšte nije smetalo
slušaocima. Gosti kafane, i lokalni i pridošlice, rado su slušali. A Nikler je pričao
praveći se da je dobro informisan. I sve češće je stavljao sebe u centar
isfantaziranih događaja.
Već treće večeri njegov sopstveni dugi jezik dovukao mu je probleme za vrat.
Kada su gosti ugledali ljude koji su ušli u krčmu, nastala je grobna tišina, a u
toj tišini buka mamuza, zveket metalnih kopči i škripa oružja zagrmeli su kao
zloslutno zvono koje nosi nesreću.
Nikler nije imao šansu ni da izigrava junaka. Uhvaćen je i odveden iz krčme

tako brzo da je uspeo samo tri puta da dodirne potpeticama pod. Poznanici koji
su još juče deklarisali prijateljstvo do smrti dok su pili za njegov novac sada su
ćutke ponabijali glave ispod stolova kao da su se tamo, pod stolovima, dešavala
neka čuda ili plesale gole žene. Čak je i prisutni zamenik šerifa okrenuo glavu ka
zidu i nije pisnuo ni reči.

Nikler takođe nije pisnuo ni reči, nije pitao ko, šta, za šta i zbog čega. Strah
mu je oduzeo jezik. Posadili su ga na konja i naredili mu da jaše. Nekoliko sati.
Posle toga su došli u utvrdu s palisadom i kulom. Dvorište puno gorde, bučne
soldačije ukrašene oružjem. I izba. U izbi troje ljudi. Odmah se videlo da su to
komandir i dvojica nadređenih. Zdepast, crnomanjast, bogato odeven komandir
bio je staložen dok je pričao i, za pravo čudo, ljubazan. Nikler je čak razjapio
usta kada je čuo da mu se izvinjava za probleme i neugodnosti i da ga uverava
da mu se neće ništa desiti. Ali nije dao da ga namagarče. Ti ljudi su ga veoma
podsećali na Bonharta.

Ispostavilo se da je bojazan bila zadivljujuće opravdana. Upravo ih je
Bonhart interesovao. Nikler je to mogao da nasluti. Ipak ga je njegov vlastiti
jezik bacio u taj škripac.

Kada su ga pozvali, počeo je da priča. Podsetili su ga da govori istinu i da ne
ulepšava. Podsetili su ga ljubazno, ali strogo i jasno, a taj koji ga je podsetio,
onaj bogato odeveni, sve vreme se igrao okovanim bičem, a oči su mu bile
ogavne i zle.

Nikler, sin sandučara iz naselja Zavist, pričao je istinu. Celu istinu i samo
istinu. O tome kako je devetog septembra ujutru u naselju Zavist, Bonhart,
lovac na nagrade, posekao do nogu bandu Pacova, darujući život samo jednoj
razbojnici, najmlađoj, koja se zvala Falka. Pričao je da je cela Zavise pritrčala da
gleda kako će Bonhart izlemati i kazniti zarobljenicu, ali ljudi su se jako prevarili,
jer Bonhart, čudo jedno, nije ucmekao Falku, čak je nije ni mučio! Nije joj
učinio ništa što običan muškarac ne čini ženi u subotu uveče kad se vrati iz
kafane – eto, normalno ju je izgazio i nekoliko puta udario u labrnju – i ništa
više.

Bogato odeveni gospodičić s bičem je ćutao, a Nikler je pričao kako je
kasnije, pred Falkinim očima, Bonhart urinirao po glavama ubijenih Pacova i
kako je iz tih glava, poput suvog grožđa iz kolača, čupkao zlatne naušnice s
kamenčićima. Kako se Falka, gledajući to, drala i povraćala dok je bila vezana za
prikolicu.

Pričao je kako je posle toga Bonhart zakačio Falki oko vrata pseću ogrlicu i
kako ju je za tu ogrlicu odvukao u kafanu „Pod Himerinom glavom”. A onda...

*

– A onda je – pričao je momak svaki čas oblizujući usne – milostivi gos’n
Bonhart naručio pivo jer se užasno oznojio i grlo mu se osušilo. Međutim, onda
je viknuo da ima želju da nekome pokloni dobrog konja i celih pet florena
gotovine. Baš je tako rekao, baš tim rečima. I ja sam se odma’ javio, ne čekajući
da me neko pretekne, pošto sam veoma hteo da imam konja i malo sopstvenog
novca. Otac mi ne daje ništa, sve popije što zaradi na sanducima. Javio sam se
tad i pitam koji je to konj, sigurno neki od tih Pacovskih, kog mogu da uzmem.
A milostivi gos’n Bonhart pogleda, čak su me prošli žmarci, i reče mi da mogu
da dobijem nogu u dupe i da druge stvari treba zaraditi. Šta sam mogao? Kobila
pored plota, kako u poslovici tako i vi stvarnosti, jer su Pacovski konji stajali u
prikolici, a i ta Falkina vrana kobila, konj retke lepote. I ja se naklonim i pitam
šta da uradim da zaradim. A gos’n Bonhart mi kaže da treba da odem u
Klaremont i da usput svratim do Fanoa. Na konju kog sam izaberem. Sigurno je
znao da mi se oko ustrelilo na onu vranu kobilu, jer mi je odmah zabranio da je
uzmem. zato sam izabrao kaštanku s belom lisom...

– Dosta o konjskim bojama – opomenu ga oporo Stefan Skelen. – Više o
konkretnim stvarima. Pričaj, šta ti je Bonhart naložio?

–Milostivi gos’n Bonhart je napisao pisma i naredio da ih dobro sakrijem.
Naložio mi je da odem u Fano i Klaremont i da određenim osobama lično u
ruke predam pisma.

– Pisma? Šta je u njima bilo?
– A otkud ja to znam, uvaženi gospodine? Ja čitam sporo, a i ta pisma su
bila zatvorena pečatom gos’n Bonharta.
– Ali za koga su bila pisma, sećaš li se?
– Nego kako, sećam se. Gos’n Bonhart mi je naredio da deset puta
ponovim da ne bih zaboravio. Stigao sam tamo gde je trebalo bez lutanja, a
pisma sam predao lično u ruke kome je trebalo. Oni su me hvalili da sam bistar
nadničar, a onaj velmožni gos’n trgovac mi je čak dao denar...
– Kome si uručio pisma? Pričaj izrazitije!
– Prvo pismo je bilo za gos’n Esterhazija, mačonošu i oružara iz Fanoa. A

drugo pak za velmožnog Huvenagela, nakupca iz Klaremonta.
– Da li su možda pred tobom otvarali pisma? Možda je neko nešto rekao

dok je čitao? Napregni sećanje, čoveče.
– Pa kad se ne sećam. Nisam tada obraćao pažnju, a i sad nešto ne mogu da

se setim...
– Mune, Ola – Skelen pozva ađutante, uopšte ne povisujući glas. – Vodite

prostačinu u dvorište, spustite mu gaće i izbrojte trideset snažnih udaraca bičem.
– Sećam se! – vrisnu momak. – Odmah sam se setio!
– Za sećanje – iskezi zube Sova – nema ništa bolje od oraha s medom ili

nagajke nad dupetom. Pričaj.
– Kada je u Klaremontu gos’n nakupac Huvenagel čitao pismo, tamo je bio

još jedan gospodin, mali tako, pravi patuljak. Gos’n Huvenagel onome reče...
Eeee... Rekao je da mu baš pišu da tu može doći do cirkusa i salame koje svet
nije video. Tako je rekao!

– Ne izmišljaš?
– Tako mi majčinog groba! Ne naređuj da me tuku, gospodine uvaženi!
Smilujte se!
– Deder, deder, diži se, ne balavi mi čizme! Evo ti tu denar.
– Stoput fala... Laskavče...
– Rekao sam da mi ne balaviš čizme. Ola, Mune, razumete li nešto od ovog?
Kakve veze ima salama...
– Galama – reče odjednom Boreas Mun. – Ne salama, već galama.
– Eto! – vrisnu momak. – Tako je rekao! Kao da ste bili tamo, uvaženi
gospodine!
– Galama i cirkus! – Ola Haršejm udari pesnicom o pesnicu. – Dogovorena
šifra, ali ne preterano kreativna. Laka. Cirkus, to je upozorenje od patrole ili
potere. Bonhart ih je upozorio da ćute. Ali pred kim? Pred nama?
– Ko zna – reče zamišljeno Sova. – Ko zna. Treba poslati ljude u
Klaremont... I u Fano. Pozabavi se time, Ola, podelićeš grupama zadatke...
Nego, slušaj, momče...
– Po naređenju, uvaženi gospodine!
– Kada si otputovao iz Zavisti s Bonhartovim pismima, on je, koliko sam
shvatio, i dalje bio tamo? A da li se spremao za put? Žurio je? Možda je rekao
kuda ide?
– Nije rekao. A nije se ni spremo za put. Naredio je da mu operu i očiste

odeću, koja mu je užasno bila isprskana krvlju, tako da je samo u košulji i
gaćama išao, ali s pripasanim mačem. Mada mislim da je žurio. Pošto je pobio
Pacove i odrezao im glave za nagradu, morao je da ode i da zahteva tu nagradu.
A i tu Falku je uzeo sa sobom da bi je nekom živu predao. Uostalom, takva je
njegova profesija, zar ne?

– Ta Falka... Jesi li je pogledao dobro? Šta se kikoćeš, budaletino?
– Oj, uvaženi gospodine! Jesam li je dobro pogledao? I te kako! Sa svim
detaljima!

*

– Skidaj se – ponovi Bonhart, a u njegovom glasu je bilo nešto što je
nateralo Ciri da instinktivno ustukne. Međutim, bunt je prevladao.

– Ne!
Nije videla pesnicu, čak nije ulovila okom njegov pokret. U očima je
blesnulo, zemlja se zaljuljala, pobegla joj pod nogama i odjednom je bolno
tresnula o kuk. Obraz i uho goreli su kao vatra – shvatila je da je nije udario
pesnicom, već vrhom otvorene šake.
Stajao je iznad nje i privukao ka njenom licu stisnutu pesnicu. Videla je teški
pečat u obliku mrtvačke glave, koja ju je maločas udarila u lice kao stršljen.
– Dužna si mi jedan prednji zub – reče ledeno. – Zato sledeći put kada
čujem od tebe reč “ne”, odmah ću ti izbiti dva. Skidaj se.
Ustala je nestabilno i drhtavim rukarna počela da raspinje kopče i dugmad.
Prisutni varošani u kafani „Pod Himerinom glavom” zašumeli su, zafrktali i
iskolačili oči. Vlasnica kafane, udovica Gule, sagnula se pod šank pretvarajući se
da tamo nešto traži.
– Skidaj sa sebe sve. Do poslednje prnje.
„Oni nisu ovde”, pomisli dok se skidala i tupo gledala u pod. „Ovde nema
nikoga. Ni mene ovde nema.”
– Stani u raskorak.
„Uopšte nisam ovde. Ovo što će se sada desiti uopšte me se ne tiče. Uopšte.
Nimalo.”
Bonhart se zasmejao.
– Čini mi se da ti previše laskaš sebi. Moram ti raspršiti snove. Skidam te,
idiotkinjo, da bih proverio da na sebi nisi sakrila magične znake, talismane ili

amulete, a ne da bih pario oči tvojom golotinjom vrednom sažaljenja. Ne
uobražavaj bogzna šta. Ti si žgoljava balavica ravna kao daska, a uz to, ružna si
kao trideset sedam nesreća. Verujem, čak i kad bi mi baš prigorelo, da bih radije
karao ćurku.

Približio se, razbacao joj odeću vrhom čizme i premerio je pogledom.
– Rekao sam sve! Naušnice, prstenje, ogrlicu, narukvicu!
Užurbano joj je poskidao nakit. Išutirao je u ćošak gunj sa okovratnikom od
plave lisice, rukavice, šarene marame i pojas od srebrnih lanaca.
– Nećeš paradirati kao papagaj ili poluvilenjakinja iz bordela! Ostale prnje
možeš obući. A vi, šta blenete? Gule, donesi neku hranu jer sam ogladneo! A ti,
debeli, proveri šta je s mojom odećom!
– Ja sam ovdašnji alderman{15}!
– Stoji ti – procedi Bonhart, a pod njegovim pogledom alderman Zavisti
kao da je počeo da mršavi. – Ako nešto bude uništeno tokom pranja, kao osoba
od vlasti trpećeš posledice. Pravac vešeraj! Vi ostali isto marš odavde! A ti,
slinavče, zašto još stojiš tu? Pisma imaš, a konj je osedlan, prema tome, polazi
na drum i u galop! I zapamti: omaneš li, izgubiš li pisma ili pobrkaš adrese,
pronaći ću te i unakaziti tako da te ni rođena majka neće prepoznati!
– Već jurim, uvaženi gospodine! Već jurim!

*

Tog dana – Ciri stegnu usta – tukao me je još dva puta: pesnicom i bičem. A
onda je izgubio volju. Samo je sedeo i piljio u mene bez reči. Oči su mu bile...
Nekako riblje. Bez obrva, bez trepavica... Vodenaste kuglice, a u svakoj je
utonulo crno jezgro. Nabijao je te oči u mene i ćutao. Time me je više uplašio
nego batinama. Nisam znala šta smera.

Visogota je ćutao. Po kolibi su trčali miševi.
– Stalno je pitao ko sam, ali ja sam ćutala. Kao i onda, kada su me u pustinji
Korat uhvatili Hvatači, tako sam i sada pobegla duboko u sebe, do središta, ako
znaš na šta mislim. Hvatači su tada govorili da sam lutka, i bila sam lutka od
drveta, bezosećajna i mrtva. Na sve što su radili s tom lutkom gledala sam
nekako s visine. Šta ima veze što tuku, šta ima veze što šutiraju, što mi stavljaju
oko vrata ogrlicu kao psu? To ipak nisam ja, ja tu uopšte nisam... Razurneš li?

– Razumem – klimnu glavom Visogota. – Razumem, Ciri.

*

– Tada je, visoki tribunale, došao red na nas. Na našu grupu. Komandu nad
nama preuzeo je Neratin Ceka, a dodelili su nam i Boreasa Muna, tragača.
Kažu, velmožni tribunale, da bi Boreas Mun uspeo da nanjuši i ribu u vodi.
Takav je bio! Priča se da je jednom, Boreas Mun...

– Svedok neka se suzdrži od digresija.
– Kako? Ah, da... Shvatam. Znači, naredili su nam tada da letimo punim
galopom u Fano. Bilo je to šesnestog septembra ujutru...

*

Neratin Ceka i Boreas Mun jahali su napred, a za njima bok uz bok
Kabernik Turent i Kiprijan Frip mlađi, dalje Kena Selborn i Hloe Štic, i na kraju
Andres Verni i Dede Vargas. Ova dva poslednja su pevala u poslednje vreme
popularnu vojničku pesmu koju je sponzorisalo i lansiralo Ministarstvo rata. Čak
i među vojničkim pesmama, ta se isticala zastrašujućom oskudicom rima i
razoružavajućim nedostatkom poštovanja prema gramatičkim pravilima. Nosila
je naslov U ratiću, budući da su sve strofe – a bilo ih je više od četrdeset –
počinjale tim rečima.

U ratiću razno biva,
Čas neko nekom glavu razbiva,
Čas opet u suton daju na znanje,
Da će vojnika imati manje.

Kena je tiho zviždala takt. Bila je zadovoljna što je ostala među prijateljima
koje je dobro upoznala tokom dugog puta iz Etolije u Rokain. Posle razgovora
sa Sovom, više je očekivala da će je rasporediti u neki nasumičan odred, na
primer u grupu koja se sastojala iz Brigdenovih i Haršejmovih ljudi. U takvu
grupu je raspoređen Til Ehrad, ali vilenjak je poznavao većinu svojih novih
saboraca, a i oni njega.

Išli su polako, iako je Dakre Silifant naredio da jašu punim galopom. Ali oni

su bili profesionalci. Galopirali su dižući prašinu, ali čim više niko nije mogao
da ih vidi iz utvrde, usporili su. Zamaranje konja i ludački galop dobri su za
balavce i amatere, a brzina se dokazuje samo u hvatanju buva.

Hloe Štic, profesionalna kradljivca iz Imlaka, pričala je Keni o svojoj davnoj
saradnji s koronerom Stefanom Skelenom. Kabernik Turent i Frip mlađi
usporavali su konje i prisluškivali, često se osvrćući ka njima.

– Poznajem ga dobro. Nekoliko puta sam služila pod njim...
Hloe lagano jauknu kada je shvatila da je dala dvosmislen odgovor, ali
odmah se nasmejala slobodno i bezbrižno.
– Pod njegovom komandom sam takođe služila – prasnu u smeh. – Ne,
Kena, ne plaši se. Sa Sovom to ne moraš da radiš. Nije se nabacivao, pa sam ja
sarna tražila priliku i pronašla je. A da bi bilo jasno, reći ću: nećeš sebi osigurati
njegovu protekciju na taj način.

– Ne planiram ništa slično – Kena napući usne izazovno gledajući
sladostrasne osmehe Turenta i Fripa. – Neću tražiti priliku, ali nisam se ni
uplašila. Mene ne može bilo šta uplašiti. A sigurno ne kita!

– Vi ne umete ni o čemu drugom da pričate – primeti Boreas Mun
zauzdavajući kulašastog pastuva i čekajući da se Kena i Hloe izravnaju s njim.

– Ovde se neće ratovati za kite, moje dame! – nastavi jašući pored devojaka.
– Ko poznaje Bonharta, zna da mu u maču nema mnogo ravnih. Bio bih srećan
kada bi se ispostavilo da između njega i gos’n Skelena nema nesuglasica i
neprijateljstva. Kada bi sve došlo na svoje.

– A ja to ne razumem – Andres Verni prizna iz pozadine. – Trebalo je da
tražimo nekog čarobnjaka, zbog toga su nam i dali osetljivu, ovde prisutnu
Kenu Selborn. A sada se govori o nekakvom Bonhartu i o nekakvoj devojci!

– Bonhart, lovac na nagrade – nakašlja se Boreas Mun – imao je s gos’n
Skelenom ugovor. I prekršio ga je. Iako je obećao gos’n Skelenu da će ubiti tu
devojku, ostavio ju je u životu.

– Zato što mu je sigurno neko drugi dao više novca za živu negoli Sova za
mrtvu – slegnu ramenima Hloe Štic. – Takvi su oni, lovci na nagrade. Kod njih
ne traži čast!

– Bonhart je bio drugačiji – usprotivi se Frip mlađi. – Bonhart nikada nije
prekršio datu reč.

– Onda je još čudnije što je naprasno počeo to da čini.
– A zbog čega je – upita Kena – ta devojka toliko važna? Ta što je trebalo

da bude ubijena, a nije ubijena?
– A šta nas briga? – iskrivi se Boreas Mun. – Mi imamo naredbe! A gos’n

Skelen ima prava da traži pravdu. Bonhart je trebalo da krkne Falku, nije je
krknuo. Pravo gos’n Skelena je da traži, on to mora da shvati.

– Taj Bonhart – ponovi Hloe Štic – namerava da uzme veći novac za nju
živu nego za mrtvu. Eto, to je sva mudrost.

– I gos’n koroner je – reče Boreas Mun – u prvi mah mislio da je jednom
baronu iz Gesoa, koji je uzeo bandu Pacova za zub, Bonhart obećao živu Falku
radi poigravanja i dugotrpnog mučenja. Ali ispostavilo se da to nije istina. Ne
znam za koga Bonhart skriva živu Falku, ali sigurno ne za tog barona.

*

– Gos’n Bonharte! – krupni alderman Zavisti upade u kafanu dahćući i
brekćući. – Gos’n Bonharte, naoružani ljudi su u naselju! Jašu na konjima!

– Ma šta mi reče – Bonhart obrisa tanjir hlebom. – Imao bih čemu da se
čudim kada bi jahali, recirno, na majmunima. Koliko?

– Četvoro!
– A gde je moja odeća?
– Nije sve oprano... Nije se osušilo...
– Crkli dabogda. Moraću da dočekam goste u gaćama. Ali istini za volju,
kakvi gosti – takav i doček.
Popravio je pojas s mačem zakačen oko gaća i povukao lanac prikačen za
Cirinu ogrlicu.
– Na noge, Pacovčice.
Kada ju je izveo na trem, četvorica konjanika su se već približavala krčmi.
Videlo se da su prevalili dug put kroz stranputice i nevolje – odeća, oprema i
konji bili su išarani skorenom prašinom i blatom.
Bilo ih je četvorica i vodili su još jednog konja. Kad ga je videla, Ciri je
osetila kako joj odjednom postaje vruće, iako je dan bio veoma hladan. Bila je to
njena vlastita alatuša, koja uvek nosi svoju sopstvenu opremu i sedla. I čeonik,
poklon od Mistle. Konji su pripadali onima koji su ubili Hotsporna.
Zaustavili su se ispred krčme. Jedan, sigurno vođa, prišao je bliže i poklonio
se Bonhartu kalpakom od kuninog krzna. Bio je crnoput i imao je crni brčić
iznad gornje usne koji je izgledao kao linijica nacrtana ugljenom. Gornja usna,

primetila je Ciri, grčila mu se svaki čas – zbog tog tika, tip je stalno izgledao
razjareno. A možda i jeste bio besan?

– Zdravo, gos’n Bonharte!
– Zdravo, gos’n Imbra. Zdravo milostivi – Bonhart ne žureći zakači Cirin
lanac o kuku na stubu. – Oprostite što sam neprikladno obučen, ali nisam vas
očekivao. Prešli ste dalek put, oj, dalek... Dojurili ste iz Gesoa čak ovde u
Ebing? Kako je poštovani baron? Zdrav li je?
– Kao krastavčić – odgovori ravnodušno crnoputi, opet grčeći gornju usnu.
– Ali nemam vremena za čavrljanje. Žurimo.
– Ja – Bonhart podiže pojas i gaće – vas uopšte ne zadržavam.
– Čuli smo da si pobio Pacove.
– Istina je.
– I kao što si obećao baronu – crnoputi se i dalje pravio da ne vidi Ciri na
tremu – Falku si uzeo živu.
– I to je istina, rekao bih.
– Posrećilo ti se sa onim što nama nije pošlo za rukom – crnoputi pogleda u
alatušu. – Dobro. Uzeću devojku i idem kući. Ruperte, Stavro, uzmite je.
– Polako, Imbra – Bonhart podiže ruku. – Nikoga nećete uzeti. I to iz
prostog razloga što vam ja ne dam. Predomislio sam se. Zadržaću tu devojku za
sebe, za moj vlastiti užitak.
Crnoputi Imbra nagnuo se u sedlu, pročistio grlo i pljunuo zadivljujuće
daleko, gotovo na stepenice trema.
– Ali obećao si gos’n baronu!
– Obećao sam. Ali predomislio sam se.
– Šta? Da li ja to dobro čujem?
– Kako ti čuješ, Imbra, nije moja briga.
– Tri dana si se gostio u zamku za obećanje dato gos’n baronu. Tri dana si
pio i ždrao. Najlepša vina iz podruma, pečene paune, srnetinu, paštete, karaš u
pavlaci. Tri noći si kao kralj spavao u postelji od paperja. A sad si se
predomislio. Je li tako?
Bonhart je ćutao čuvajući ravnodušan i bezbrižan izraz lica. Imbra je stisnuo
zube kako bi prigušio drhtanje usne.
– A znaš li ti, Bonharte, da ti možemo Pacovčicu uzeti na silu?
Bonhartovo lice, do tada bezbrižno i veselo, momentalno se stegnulo.
– Pokušajte. Vas je četvorica, a ja jedan. A povrh toga u gaćama. Ali ja za

takve seronje ne moram da oblačim pantalone.
Imbra ponovo pljunu, cimnu uzde i okrenu konja.
– Pih, Bonharte, šta se desilo s tobom? Uvek si bio poznat po tome što si

bio solidan, pravi profesionalac, i što si datu reč verodostojno držao. A sada
ispada da tvoja reč vredi manje od govneta! A ako se čovek po reči vrednuje,
onda ispada da si ti...

– Ako već govorimo o rečima – prekinu ga hladno Bonhart, oslanjajući
ruke na kopče pojasa – onda pazi, Imbra, da ti slučajno ne izleti nešto grubo
dok pričaš, jer će te možda boleti kad ti to budem nabijao natrag u grlo.

– Hrabar si protiv četvorice, a imaš li i dovoljno hrabrosti za četrnaestoricu?
Zato što ti ja mogu garantovati da ti baron Kasadej neće preći preko uvreda.

– Rekao bih ti šta bih uradio s tvojim baronorn, ali, evo, masa se skuplja, a u
njoj ima žena i dece. Zato ću ti samo reći da ću ja za nekih deset dana biti u
Klaremontu. Ko hoće da dokazuje prava, sveti uvrede ili da mi uzme Falku,
neka dođe u Klaremont.

– Ja ću doći!
– Čekaću te tamo. A sada se nosite odavde.

*

– Plašili su ga se. Očajnički su ga se plašili. Osećala sam strah koji je izbijao
iz njih.

Kelpi zarza glasno i cimnu glavom.
– Bilo ih je četvorica naoružanih do zuba. A on jedan, u zakrpljenim

gaćama i iskrzanoj staroj košulji kratkih rukava. Bio bi smešan da... Da nije bio
strašan.

Visogota je ćutao mršteći oči suzne od vetra. Stajali su na uzbrdici koja se
izdizala na močvarama Perepluta, nedaleko od mesta gde je pre dve nedelje
starac pronašao Ciri. Vetar je savijao trsku, talasao vodu na poplavljenim rečnim
terenima.

– Jedan od njih četvorice – nastavi Ciri puštajući kobilu da uđe u vodu i pije
– imao je mali samostrel pored sedla i ruka mu se stalno ispružala ka tom
samostrelu. Gotovo sam čula njegove misli, osetila njegov strah. „Hoću li stići
da nategnem? Pogodim? A šta ako promašim?” I Bonhart je video taj samostrel
i tu ruku, i on je čuo te misli, sigurna sam. I sigurna sam da taj jahač ne bi

stigao da nategne samostrel.
Kelpi podiže glavu, zafrkta i zazvoni alkama žvala.
– Sve bolje sam shvatala u čije ruke sam dospela. Ipak, nisam shvatala

njegove motive. Čula sam njihov razgovor, setila sam se šta je ranije govorio
Hotsporn. Taj baron Kasadej me je hteo živu i Bonhart mu je to obećao. A
zatim se predomislio. Zbog čega? Da li je hteo da me da nekome ko će platiti
više? Da li je na neki način prepoznao ko sam ja zaista i nameravao da me da
Nilfgardijcima?

– Otišli smo iz tog naselja predveče. Dozvolio mi je da jašem na Kelpi. Ali
vezao mi je ruke i sve vreme držao lanac kod ogrlice. Sve vreme. A jahali smo
gotovo bez zaustavljanja, celu noć i ceo dan. Mislila sam da ću umreti od
iscrpljenosti. A na njemu se uopšte nije video umor. To nije čovek. To je
otelotvoreni đavo.

– Kud te je odveo?
– U selendru koja se zove Fano.

*

– Kada smo ušli u Fano, velmožni tribunale, već je bio mrak, tama da se
prst ne vidi pred okom, tek je bio šesn’esti septembar, ali dan je bio tmuran i
hladan kao đavo, rekao bi čovek da je novembar. Nismo morali dugo da tražimo
radionicu oružara pošto je to najveće gazdinstvo u celom gradiću, a povrh toga,
zvuk čekića koji kuju gvožđe neprestano je dopirao odande. Neratin Ceka...
Uzalud gos’n pisar zapisuje to ime, ne sećam se da li sam govorila o tome, ali
Neratin više nije živ, ubili su ga u selu zvanom Govorog...

– Molim da nas ne podučavate protokolu. Molim, nastavite s davanjem
iskaza.

– Neratin je zakucao na vrata, ljubazno je rekao ko smo i zbog čega smo
došli i ljubazno je molio da nas saslušaju. Pustili su nas unutra. Mačonošina
radionica je bila lepa zgrada, ma, to je bila prava tvrđava, palisada od borovih
greda, tornjevi od hrastovih dasaka, a unutra na zidovima glačana tisovina...

– Sud ne interesuju arhitektonski detalji. Svedok neka pređe na stvar. A pre
toga molim da ponovite u zapisnik prezime mačonoše.

– Esterhazi, velmožni tribunale, Esterhazi iz Fanoa.

*

Mačonoša Esterhazi dugo je gledao u Boreasa Muna, ne žureći da da
odgovor na dato pitanje.

– Možda je Bonhart bio ovde – reče najzad igrajući se koštanom zviždaljkom
obešenom oko vrata. – A možda i nije bio ovde? Ko zna? Ovde, dragi moji,
imamo radionicu koja proizvodi mačeve. Na sva pitanja koja se tiču mačeva
odgovorićemo rado, brzo, glatko i podrobno. Ali ne vidim razlog da odgovaram
na pitanja koja se tiču naših gostiju i klijenata.

Kena izvuče iz rukava maramicu praveći se da briše nos.
– Razlog se može pronaći – reče Neratin Ceka. – Možete ga pronaći vi,
gos’n Esterhazi. A mogu i ja. Želite li da birate?
Pored privida razneženosti, Neratinovo lice je uspevalo da bude tvrdo, a glas
zloslutan. Ali mačonoša je samo frknuo igrajući se zviždaljkom.
– Da izaberem između podmićivanja i pretnje? Ne želim. Smatram da je i
jedno i drugo vredno isključivo pljuvanja.
– Samo jedna malecna informacija – nakašlja se Boreas Mun. – Zar je to
tako mnogo? Pa ne znamo se od juče, gos’n Esterhazi, a ni prezime koronera
Skelena nije vam strano...
– Nije – prekinu ga mačonoša. – Ni u kom slučaju nije. Prevare i izgredi s
kojima se to prezime dovodi u vezu takođe mi nisu strani. Ali ovo je Ebing,
autonomno i samoupravno kraljevstvo. Iako samo naizgled, ali uvek je tako bilo.
Zbog toga vam ništa nećemo reći. Idite svojim putem. Za utehu vam
obećavamo da, ako se za nedelju ili mesec dana neko bude raspitivao o vama,
malo toga će čuti od nas.
– Ali, gos’n Esterhazi...
– Treba li da budem jasniji? Molim lepo. Nosite se odavde!
Hloe Štic siknu besno, Fripovi i Vargasovi dlanovi zagmizaše ka
rukohvatima, a Andres Verni osloni pesnicu na nadžak koji mu je visio oko
kuka. Neratim Ceka nije se pomerio, čak mu ni lice nije zadrhtalo. Kena je videla
da ne spušta pogled s koštane zviždaljke. Pre nego što su izašli, Boreas Mun ih
je upozorio – zvižduk zviždaljke bio je signal za pritajene čuvare, rođene
mačevaoce, koje su u mačonošinoj radionici zvali „kontrolorima kvaliteta
proizvoda”.
Ali predvidevši sve to, Neratin i Boreas su isplanirali sledeći korak. Imali su

keca u rukavu. Kenu Selborn. Osetljivu.
Kena je već ranije sondirala mačonošu, nežno ga probadala impulsima,

obazrivo se zavlačila u gustiš njegovih misli. Sada je bila spremna. Prislonivši na
nos maramicu – uvek je postojala opasnost od krvarenja – prodrla je u mozak
pulsacijom i naredbom. Esterhazi se zagrcnuo, pocrveneo i oberučke zgrabio
vrh stola za kojim je sedeo, kao da se bojao da će sto odleteti u toplije krajeve
zajedno sa gomilom faktura, mastionicom i pritiskivačem za hartiju na kom je
bila predstavljena nereida, kako se na zanimljiv način zabavlja s dvojicom tritona
u isto vreme.

Mirno, naredi Kena, to nije ništa, ništa se ne dešava. Jednostavno želiš da nam pričaš o
onome što nas zanima. Ti znaš šta nas zanima, a reči već klijaju iz tebe. Samo napred.
Počni. Čim počneš da govoriš, videćeš da će u glavi prestati da šumi, u slepoočnicama da huči,
a u ušima da vri. I grč u obrazima će pustiti.

– Bonhart – reče promuklo Esterhazi otvarajući usta češće nego pri
slogovnoj artikulaciji. – Bio je ovde pre četiri dana. Dvanaestog septembra.
Vodio je sa sobom devojku koju je zvao Falka. Očekivao sam tu posetu jer sam
dva dana ranije primio njegovo pismo...

Iz leve nozdrve potekao mu je tanak mlaz krvi.
Govori, naredi Kena. Govori. Govori sve. Videćeš da će ti biti lakše.

*

Mačonoša Esterhazi radoznalo je gledao u Ciri ne ustajući od hrastovog
stola.

– Za nju je – reče tupkajući drškom pera u pritiskivač za hartiju na kom je
bila predstavljena čudnovata grupa – taj mač koji si tražio u pismu. Zar ne,
Bonharte? Dobro, onda da ocenimo... Proverićemo da li se slaže sa onim što si
napisao. Visina pet stopa i devet cola... Tačno. Težina sto dvanaest funti... Pa,
mogli bismo joj dati manje od sto dvanaest, ali to je sitan detalj. Ruka, pisao si,
kojoj odgovara rukavica broj pet... Pokaži ruke, uvažena gđice... Da, i to je
tačno.

– Kod mene je uvek tačno – Bonhart reče oporo. – Imaš li za nju nekakvo
pristojno gvožđe?

– U mojoj firmi – odgovori ponosno Esterhazi – mi stvaramo i nudimo
samo pristojno gvožđe, nikako drugačije. Shvatam da se radi o maču za borbu,

a ne za ukrašavanje glave. Aha, istina, pisao si. Jasno mi je. Oružje za tu gđicu
naći ćemo bez problema. Za ovaj uzrast i ovu težinu idu mačevi od trideset
osam cola, standardne izrade. Njoj je zbog lake građe i male ruke potreban
mini-bastard s produženim rukohvatom do devet cola i okruglim balčakom.
Mogli bismo i da preporučimo vilenjačku taldagu ili zerikansku sabiju, relativno
laku viroledanku...

– Pokaži robu, Esterhazi.
– Nestrpljivi smo, a? Dobro, onda izvolite. Izvolite... Ej bre, Bonharte? Šta
je to, k vragu? Zbog čega je vodiš na povocu?
– Gledaj svoja posla, Esterhazi. Ne trpaj nos gde mu nije mesto, inače će ga
nešto tresnuti!
Esterhazi, igrajući se zviždaljkom obešenom oko vrata, gledao je u lovca bez
straha i poštovanja, iako je morao da gleda jako visoko. Bonhart uvrnu brk i
pročisti grlo.
– Ja – reče nešto tiše, ali i dalje zlobno – ne trpam nos u tvoje stvari i
poslove. Čudi te što isto tražim od tebe?
– Bonharte – mačonoši čak ni kapak nije zadrhtao. – Kada napustiš moju
kuću i moje dvorište, kada zatvoriš za sobom moju kapiju, onda ću poštovati
tvoju privatnost, tajnost tvojih poslova i specifičnost profesije. I neću se trpati u
njih, budi siguran. Ali u mojoj kući neću dozvoliti narušavanje ljudskog
dostojanstva. Jesi li me razumeo? Van moje kapije možeš da vučeš tu devojku
iza konja, ako ti je volja. U mojoj kući ćeš joj skinuti taj okovratnik. Iz ovih
stopa.
Bonhart segnu ka ogrlici i otkopča je, ne odričući se zadovoljstva da je trgne,
što je umalo obalilo Ciri na kolena. Esterhazi, praveći se da to nije video, skloni
prste sa zviždaljke.
– Tako je bolje – reče oporo. – Hajdemo.
Prošli su kroz galeriju u drugo, nešto manje dvorište, koje se graničilo sa
zadnjim zidom kovačnice i jednom stranom bilo otvoreno prema vrtu. Pod
nadstrešnicom poduprtom izrezbarenim gredama stajao je dug sto na koji su
sluge upravo poslagale mačeve. Esterhazi je rukom dao znak Bonhartu i Ciri da
priđu i pogledaju.
– Izvolite, to je moja ponuda.
Prišli su.
– Ovde je – Esterhazi pokaza duži niz mačeva na stolu – moja izrada, svi

balčaci su ovde iskovani, uostalom, vidi se potkovica, moj zaštitni znak. Cene su
u proseku od pet do devet florena, jer je ovo standardna izrada. S druge strane,
ovi ovde su kod mene samo sklopljeni i dovršeni. Uglavnom su iz uvoza. A
odakle su, vidi se po žigovima. Oni iz Mahakama imaju žigosane ukrštene
čekiće, ovi iz Povisa krunu ili konjsku glavu, a oni iz Virolede sunce i poznatu
inskripciju njihove firme. Cene kreću od deset florena.

– A kada staju?
– Zavisi. Evo, na primer, ova lepa viroledanka – Esterhazi je uzeo s pulta
mač, salutirao njime, a zatim je stao u pozu mačevaoca, vešto obrćući šakom i
nadlakticom u komplikovanoj finti zvanoj “anđelika”.
– Ona košta petnaest. Stari rad, kolekcionarski balčak. Vidi se da je rađena
po porudžbini. Motiv ugraviran na brazdi ukazuje da je oružje bilo namenjeno
ženi.
Okrenuo je mač i zadržao dlan u terci, okrenuvši greben oštrice ka njima.
– Kao i na svim balčacima iz Vilorede, stoji tradicionalan natpis: “Ne
povlači bez razloga, ne uvlači bez časti.” Ha! U Viroledi se uvek graviraju takvi
natpisi. A širom sveta te oštrice povlače protuve i budale. Širom sveta, čast je
vrlo pojeftinila, jer je to danas nekurentna roba...
– Ne brbljaj toliko, Esterhazi. Daj joj taj mač, nek isproba u ruci. Uzmi
oružje, devojko.
Ciri je uzela lagani mač i odmah osetila kako joj rukohvat od šagrena prirasta
za dlan, a težina oštrice je poziva da savije ruku i udari.
– To je mini-bastard – podseti Esterhazi. Nije bilo potrebe za tim. Umela je
da se služi dužim rukohvatom i da s tri prsta drži okrugli balčak.
Bonhart se povukao za dva koraka u dvorište. Izvukao je svoj mač iz kanija i
zavrteo njime da je čak zafijukalo.
– Hajde! – rekao je Ciri. – Ubij me. Imaš mač i imaš priliku. Imaš šansu.
Iskoristi je, jer ti neću tako brzo dati drugu.
– Da li ste poludeli?
– Zaveži, Esterhazi.
Zavarala ga je pogledom u stranu i lažnim drhtanjem ramena i udarila kao
grom iz ravnog sinistra{16}. Oštrica je zazvonila od parade tako jako da se Ciri
zateturala i morala je da odskoči, udarivši kukom o sto s mačevima.
Pokušavajući da vrati ravnotežu, mahinalno je spustila mač – znala je da bi je u

tom trenutku ubio bez ikakvog problema, samo da je hteo.
– Da li ste poludeli? – podiže glas Esterhazi, a zviždaljku je opet držao u

ruci. Sluge i zanatlije gledali su se zgranuto.
– Odloži železo – Bonhart nije skidao pogled s Ciri, a na oružara uopšte nije

obraćao pažnju. – Odloži, kažem. Inače ću ti odseći ruku.
Poslušala ga je nakon trenutka kolebanja. Bonhart se sablasno osmehnuo.
– Ja znam ko si ti, zmijo. Ali primoraću te da mi to sama priznaš. Rečju ili

delom! Primoraću te da priznaš ko si. A onda ću te ubiti.
Esterhazi siknu kao da ga je neko ranio.
– A taj mač – Bonhart ga čak nije ni pogledao – bio je za tebe pretežak.

Zbog toga si bila previše spora. Bila si spora kao puž u drugom stanju.
Esterhazi! To što si joj dao bilo je preteško za najmanje četiri unce.

Mačonoša je bio bled, premeštao je pogled s nje na njega, s njega na nju, a
lice mu se čudno izmenilo. Najzad mahnu slugi i poluglasno mu izda naredbu.

– Imam nešto – reče polako – što bi trebalo da te zadovolji, Bonharte.
– Pa zašto mi odmah to nisi pokazao? – zarežao je lovac. – Pisao sam ti da
želim nešto ekstra. Možda misliš da ne mogu da priuštim bolji mač?
– Ja znam šta ti možeš da priuštiš – istaknu Esterhazi. – Znam to odavno. A
zašto nisam odmah pokazao? Nisam mogao da znam koga dovodiš kod mene...
na povocu, sa ogrlicom oko vrata. Nisam mogao da naslutim za koga je mač i
za šta treba da služi. Sada već znam sve.
Sluga se vratio noseći podužu kutiju.
– Priđi, devojko – Esterhazi reče tiho. – Pogledaj.
Ciri se približila. Pogledala. I glasno uzdahnula.

*

Izvukla je mač brzim pokretom. Vatra iz kamina je zasenjujuće obasjala
valovito iscrtanu ivicu oštrice i osvetlila brazde crvenom bojom.

– To je taj – reče Ciri. – Kao što verovatno pretpostavljaš. Uzmi u ruku ako
hoćeš. Ali pazi, oštriji je od britve. Osećaš li kako se rukohvat lepi za šaku?
Napravljen je od kože ribe koja ima otrovnu bodlju na repu.

– Raja.
– Možda. Ta riba ima malecne zube u koži, zbog toga rukohvat ne klizi u
ruci, čak ni kad se ruka oznoji. Pogledaj šta je urezano na oštrici.

Visogota se nagnuo i pogledao mršteći oči.
– Vilenjačka mandala – reče uskoro podižući glavu. – Takozvana blathan
caerme, girlanda sudbine: stilizovani cvetovi hrasta, suručice i metlice. Kula u
koju je udario grom, kod Drevnog naroda simbol haosa i destrukcije... A iznad
kule...
– Lastavica – dovrši Ciri. – Zirael. Moje ime.

*

– U suštini, nije loš – reče najzad Bonhart. – Gnomski rad odmah se vidi.
Samo su gnomi kovali tako tamno gvožđe. Samo su gnomi oštrili plamenom i
samo su gnomi ažurirali oštrice kako bi smanjili na težini... Priznaj, Esterhazi. To
je replika?

– Ne – negirao je mačonoša. – Original. Pravi gnomski gvihir. Taj balčak
ima preko dvesta godina. Da se razumemo, drška je mnogo mlađa, ali ne bih je
nazvao replikom. Gnomi iz Tir Tohera radili su je na moju porudžbinu. Po
uzoru na stare tehnike, metode i uzorke.

– Prokletstvo. Možda stvarno neću moći da je priuštim. Koliko tražiš za tu
oštricu?

Esterhazi je ćutao neko vreme. Lice mu je bilo nedokučivo.
– Ja ga dajem za džabe, Bonharte – reče najzad gluvim glasom. – Kao
poklon. Da bi se ostvarilo ono što treba da se ostvari.
– Hvala – reče Bonhart vidno iznenađen. – Hvala ti, Esterhazi. Kraljevski
poklon, zaista kraljevski. Prihvatam, prihvatam. I tvoj sam dužnik...
– Nisi. Mač je za nju, a ne za tebe. Priđi, devojko što nosiš ogrlicu oko
vrata. Pogledaj znakove koji su ugravirani na oštrici. Ne razumeš ih, to je
očigledno. Ali ja ću ti objasniti. Pogledaj. Linija koju je iscrtala sudbina je
uvijena, ali vodi ka ovoj kuli. Ka propasti, ka uništenju ustaljenih vrednosti,
ustaljenog reda. Ali eno, nad kulom, vidiš li? Lastavica. Simbol nade. Uzmi taj
mač. Neka se ostvari ono što treba da se ostvari.
Ciri je oprezno ispružila ruku i delikatno pogladila tamnu oštricu sa ivicama
sjajnim poput ogledala.
– Uzmi ga – reče polako Esterhazi gledajući u Ciri široko otvorenim očima.
– Uzmi ga. Uzmi ga u ruke, devojko. Uzmi...
– Ne! – Bonhart je odjednom viknuo, skočio, uhvatio Ciri za ruku i

odgurnuo je oštro i jako. – Dalje!
Ciri je pala na kolena, a šljunak u dvorištu bolno joj se zabio u dlanove,

kojima se poduprla.
Bonhart je zalupio kutiju.
– Ne sada! – zatutnji. – Ne danas! Još nije došlo vreme!
– Očigledno – saglasi se mirno Esterhazi gledajući mu u oči. – Da,

očigledno još nije došlo vreme. Šteta.

*

– Nije bilo mnogo korisno, velmožni tribunale, čitati misli tog mačonoše. Mi
smo tamo bili šesnaestog septembra, tri dana pre punog meseca. A kada smo se
vraćali iz Fanoa u Rokain, stigla nas je konjička izvidnica, Ola Haršejm i sedam
konjanika. Gos’n Ola nam je naredio da punim galopom jurimo za ostatkom
odreda. Zato što je dan ranije, petnaestog septembra, bio masakr u Klaremontu.
Nema potrebe da pričam o tome, velmožni tribunal sigurno zna za masakr u
Klaremontu...

– Molim da dajete iskaz ne brinući se za to šta tribunal zna.
– Bonhart nas je pretekao za jedan dan. Petnaestog septembra je doveo
Falku u Klaremont...

*

– Klaremont – ponovi Visogota. – Znam taj gradić. Kud te je odveo?
– U veliku kuću na trgu. S kolumnama i arkadama na ulazu. Odmah se
videlo da tamo živi bogataš...

*

Zidove soba pokrivali su bogati gobleni i prelepe tapiserije na kojima su bile
predstavljene religijske i lovačke scene i idile uz učešće nagih žena. Nameštaj je
sijao od intarzija i mesinganih okova, a tepisi su bili takvi da je pri koračanju
stopalo upadalo u njih do gležnja. Ciri nije stigla da pogleda detalje jer je
Bonhart koračao brzo i vukao je za lanac.

– Pozdrav, Huvenagele.

Pod dugom boja koju je bacao vitraž, u pozadini lovačke tapiserije stajao je
muškarac impozantne debljine, nosio je kaftan bogato ukrašen zlatom i deliju
opšivenu astraganom. Iako u punoj muškoj snazi, bio je jako ćelav, a obrazi su
mu visili kao kod ogromnog buldoga’

– Pozdrav, Leo – reče. – I ti, gđice...
– Kakva gđica. – Bonhart pokaza lanac i ogrlicu. – Ne treba da je
pozdravljaš.
– Ljubaznost ništa ne košta.
– Osim vremena – Bonhart povuče za lanac, priđe i slobodno potapša
debeljka po stomaku.
– Lepo si nabujao – oceni. – Časti ti, Huvenagele, kad stojiš na putu, lakše
te je preskočiti nego zaobići.
– Korist – pojasni šaljivo Huvenagel i zatrese obrazima. – Dobro došao,
Leo. Ti si mi drag gost, a danas sam i neizmerno radostan. Posao ide
zadivljujuće dobro, da mi dođe da samo pljujem protiv uroka, a kasa samo
zvecka! Evo danas, daleko bilo, jedan nilfgardski komandir rezerve, provijant-
majstor koji se bavi transportom opreme na front, utopio mi je šest hiljada
vojnih lukova, koje ću ja desetostruko pretopiti i prodati u detaljima lovcima,
lovokradicama, razbojnicima, vilenjacima i drugim borcima za slobodu. Takođe,
jeftino sam kupio od jednog ovdašnjeg markiza zamak...
– A šta će ti, kog đavola, zamak?
– Moram da živim reprezentativno. Vratimo se poslu: za jedan posao sam
zahvalan tebi, Leo. Reklo bi se beznadežan dužnik vratio mi je dug. Bukvalno
maločas. Ruke su mu se tresle dok je vraćao. Tip te je video i mislio...
– Znam šta je mislio. Jesi li dobio moje pismo?
– Dobio sam – Huvenagel je teško seo gurajući stomakom sto tako da su
čak zazvonile boce i pehari. – I sve sam spremio. Nisi video plakate? Sigurno je
ološ pocepao... Ljudi se već skupljaju u pozorištu. Kasa zvecka... Sedi, Leo.
Imamo vremena. Popričaćemo i napiti se vina.
– Ne želim tvoje vino. Sigurno je državno, ukradeno iz nilfgardskog
transporta.
– Mora da se šališ. To je est est iz Tusena, grožđe je obrano kada je naš
milostivi car Emhir bio mališan i kakio u pelene. Bila je to dobra godina. Za
vina. U tvoje zdravlje, Leo.
Bonhart mu je u tišini otpozdravio peharom. Huvenagel je zamljackao, vrlo

kritično gledajući u Ciri.
– A ta krupnooka srnica – reče najzad – treba da nam obezbedi zabavu koju

si naveo u pismu? Poznato mi je da je Vindzor Imbra već u gradu. Da vodi sa
sobom nekoliko dobrih glavorezaca. A i nekoliko lokalnih mačevalaca je videlo
plakat...

– Da li te je moja roba ikada razočarala, Huvenagele?
– Nikada, istina. Ali odavno od tebe ništa nisam ni imao.
– Ređe radim nego ranije. Razmišljam da se potpuno penzionišem. ‘
– Za to je potreban kapital, da bi imao od čega da se izdržavaš. Možda
imam način... Hoćeš li da čuješ?
– U nedostatku druge razonode – Bonhart privuče stolicu i primora Ciri da
sedne.
– Nisi razmišljao da kreneš na sever? U Cintru, u Strmine ili preko Jaruge?
Da li znaš da svakome ko ode tamo i poželi da se naseli na osvojenim terenima
Carstvo garantuje dodelu zemlje površine četiri lana? I oslobođenje od poreza
deset godina?
– Ja – odgovori mirno lovac – nisam sposoban da budem zemljoradnik. Ne
bih mogao da kopam zemlju niti da gajim ikakvu stoku. Ja sam previše gadljiv.
Kad vidim govno ili glistu, povraća mi se.
– Isto kao i meni – zatrese obrazima Huvenagel. – Od cele zemljoradnje
tolerišem samo pečenje rakije. Ostalo je odvratno. Kažu da je zemljoradnja
temelj ekonomije i da garantuje korist. Ipak, smatram nedostojnim i
ponižavajućim da o mom blagostanju odlučuje nešto što smrdi na đubrivo.
Preuzeo sam napore u vezi s tim. Zemlju ne moram da obrađujem, a Bonhart
ne mora da gaji nikakvu stoku. Dovoljno je samo imati je. Ukoliko imaš
dovoljnu količinu zemlje, možeš lepo crpsti prihode. Možeš, veruj mi, zaista da
živiš u izobilju. Da, preuzeo sam napore u tom pogledu, otud uostalom i moje
pitanje o putu na sever. Pošto vidiš, Bonharte, ja bih imao tamo posao za tebe.
Stalan, dobro plaćen i neiscrpljujući. I upravo za gadljivog čoveka: nema
nikakvih govana, nikakvih kišnih glista.
– Spreman sam da saslušam. Naravno, bez obaveza.
– Od podele koju car garantuje naseljenicima može se uz trunku
preduzimljivosti i malo inicijalnog kapitala nagomilati sasvim pristojan
latifundijum.
– Shvatam – lovac zagrize brk. – Shvatam na šta ciljaš. Već znam kakve si

napore preuzeo u pogledu sopstvene koristi. Da li predviđaš neke poteškoće?
– Predviđam. Dvojake. Kao prvo, treba pronaći najamnike koji će se

pretvarati da su naseljenici i koji će poći na sever da preuzmu od kolonizatora
zemlju. Formalno za sebe, a praktično za mene. Ali pronalaženjem najamnika ću
se pozabaviti ja. Druga poteškoća tebe dotiče.

– Pretvorio sam se u uvo.
– Neki najamnici će uzeti zemlju i neće hteti da je daju. Zaboraviće na
ugovor i na novac koji su uzeli. Nećeš verovati, Bonharte, koliko su duboko
prevara, podlost i nitkovluk ukorenjeni u ljudskoj privredi.
– Verujem.
– Stoga ćemo morati da ubedimo nečasne da se nečasnost ne isplati i da je
kažnjiva. Time bi se pozabavio ti.
– Zvuči lepo.
– Zvuči onako kako jeste. Ja imam praksu, ja sam već radio takve prevare:
nakon formalne inkluzije Ebinga u Carstvo, kada su deljeni posedi, i kasnije,
kada je zaživeo Akt o ograđivanju. Zahvaljujući tome, Klaremont, taj divan
gradić, stoji na mojoj zemlji, te samim tim pripada meni. Ceo taj teren pripada
meni. Čak tamo, daleko, do horizonta prekrivenog sivom maglom. Sve je to
moje. Svih sto pedeset lana. Carskih lana, a ne kmetskih. To daje šeststo trideset
vloka. Odnosno osamnaest hiljada devetsto morgi.
– O razvratno carstvo i pogibije bliske – izrecitova ironično Bonhart. – Pasti
mora imperija u kojoj svi kradu. Njena slabost čuči u koristoljublju i
samoljublju.
– U tome čuče njena moć i sila – zatreska obrazima Huvenagel. – Ti,
Bonharte, brkaš lopovluk sa individualnom preduzimljivošću.
– Vrlo često – priznao je ravnodušno lovac na nagrade.
– I šta kažeš na naš zajednički posao?
– A da ne delimo prerano te severne zemlje? Možda bi trebalo radi
sigurnosti sačekati da Nilfgard pobedi u tom ratu?
– Radi sigurnosti? Ne teraj šegu. Ishod rata je unapred rešen. U ratu se
pobeđuje novcem. Carstvo ga ima, Nordlinzi ga nemaju.
Bonhart se glasno nakašlja.
– Ako je već reč o novcu...
– Sređeno – Huvenagel zagreba po dokumentima na stolu. – Ovde je
bankarski ček na sto florena. Tu je akt ugovora o obavezama uz pomoć kog ću

od Varnhagena iz Gesoa izvući nagradu za glave bandita. Potpiši. Hvala. Pripada
ti još procenat od priliva od predstave, ali računi još nisu zatvoreni, kasa stalno
zveči. Veliko je interesovanje, Leo. Zaista veliko. Ljudima u mom gradiću su se
veoma smučile dosada i sumornost.

Zastao je i pogledao u Ciri.
– Iskreno se nadam da ne grešiš u vezi s tom osobom i da će nam ona
osigurati valjanu zabavu... Da će želeti da sarađuje zarad zajedničke koristi...
– Za nju – Bonhart premeri Ciri hladnim pogledom – neće u tome biti
nikakve koristi. Ona zna za to.
Huvenagel se iskrivi i planu.
– To nije dobro, dođavola, nije dobro što zna za to! Ne sme da zna! Šta je s
tobom, Leo?! A šta ako ona ne bude htela da nas zabavi, ako se ispostavi da je
nepouzdana? Šta onda?
Bonhart nije promenio izraz lica.
– Onda ćemo – reče – napujdati tvoje mastife na nju u areni. Koliko se
sećam, one su uvek bile pouzdano zabavne.

*

Ciri je dugo ćutala trljajući unakaženi ožiljak.
– Počela sam da shvatam – reče napokon. – Počela sam da razumem šta žele
da urade sa mnom. Sabrala sam se, bila sam odlučna da pobegnem prvom
prilikom... Bila sam spremna za svaki rizik. Ali nisu mi dali priliku. Dobro su me
čuvali.
Visogota je ćutao.
– Odvukli su me dole. Tamo su gosti čekali tog debelog Huvenagela. Još
ludaka! Odakle se na svetu stvorilo toliko nastranih čudovišta, Visogota?
– Množe se. Prirodna selekcija.

*

Prvi muškarac je bio nizak i debeljuškast, više je ličio na patuljka nego na
čoveka, čak je bio obučen kao patuljak – skromno, fino, krasno i pastelno. Drugi
muškarac, iako stariji, imao je vojnički stav i figuru, imao je mač, a na ramenu
njegovog crnog kaputa bleštao je srebrn vez na kojem je bio predstavljen zmaj s

krilima slepog miša. Žena je bila svetlokosa i mršava, imala je lagano zakrivljen
nos i tanke usne. Njena haljina boje pistaća bila je duboko dekoltirana. To i nije
bila najbolja ideja. Dekolte je imao malo šta da pokaže, ako ne računamo
izboranu i pergamentno suvu kožu pokrivenu debelim slojem rumenila i pudera.

– Plemenita markiza De Nement-Ujvar – predstavi je Huvenagel. – Gos’n
Deklan Ros ep Melhlad, komandir konjičke vojne rezerve njegove imperatorske
milosti cara Nilfgarda. Gos’n Penicvik, gradonačelnik Klaremonta. A ovo je
gos’n Leo Bonhart, moj rođak i stari komiliton{17}.

Bonhart se kruto nakloni.
– Dakle, ovo je ta mala razbojnica koja treba da nas zabavi – potvrdi
činjenicu mršava markiza usmerivši u Ciri bledoplave oči. Glas joj je bio hrapav,
užasno pripit i seksepilno je vibrirao.
– Nije previše lepa, rekla bih. Ali nije loše građena... Sasvim fino... telo.
Ciri se trgnu i odgurnu nametljivu ruku bledeći od besa i sikćući poput
zmije.
– Molim da ne dodirujete – reče hladno Bonhart. – Ne hranite. Ne
izazivajte. Neću preuzeti odgovornost.
– Telo – markiza obliza usne ne obraćajući pažnju na njega – uvek ga
možeš vezati za krevet, tada je mnogo pristupačnije. Možda biste mi je
preprodali, gos’n Bonharte? Moj markiz i ja volimo takva tela, a gos’n
Huvenagel nam zamera kada hvatamo ovdašnje pastirice i seosku decu.
Uostalom, markiz više ne može da lovi dečurliju. Ne može da trči, a to je zbog
tih šangira i kondiloma koji su mu se pootvarali u međicama...
– Dosta, dosta, Matilda – reče opušteno ali brzo Huvenagel, videvši na
Bonhartovom licu izraz rastućeg gnušanja. – Moramo da krenemo u pozorište.
Gos’n gradonačelnik je upravo obavešten da je u grad došao Vindzor Imbra sa
odredom knehtova barona Kasadeje. Vreme nam je da krenemo.
Bonhart izvuče iz torbice flakon, protrlja rukavom oniksni vrh stočića i prosu
na njega mali brežuljak belog praška. Privuče Ciri za lanac pri ogrlici.
– Znaš kako se to koristi!
Ciri stisnu zube.
– Uvuci u nos ili stavi na oblizan prst i utrljaj u desni.
– Ne!
Bonhart nije ni okrenuo glavu.

– Uradićeš to sama – reče tiho – ili ću to ja uraditi, ali na takav način da svi
prisutni uživaju. Nemaš sluz samo u ustima i nosu, Pacovčice. Imaš i na
nekoliko drugih zabavnih mesta. Pozvaću sluge, narediću da te skinu, drže, a ja
ću iskoristiti ta zabavna mesta.

Markiza de Nement-Ujvar zasmejala se gromko gledajući kako Ciri drhtavom
ruko seže po narkotik.

– Zabavna mesta – ponovi i obliza usne. – Sjajna ideja. Moram to jednog
dana isprobati! Ej bre, ej, devojko, pažljivo, nemoj da traćiš dobar fisteh! Ostavi
malo za mene!

*

Narkotik je bio mnogo jači od onog koji je probala kod Pacova. Nekoliko
trenutaka posle uzimanja, Ciri je obuzela oslepljujuća euforija, oblici su izoštrili
konture, svetlo i boje probili su oči, mirisi su iritirali nos, zvukovi su postali
nesnosno glasni, a sve naokolo je postalo nerealno, prolazno poput sna. Bile su
stepenice, bili su gobleni i tapiserije koji su snažno smrdeli na prašinu, bio je
hrapav osmeh markize De Nement-Ujvar. Bilo je dvorište, bile su brze kapljice
kiše na licu, cimanje povoca koji je stalno imala na vratu. Ogromna zgrada s
drvenom kulom i velikom, groznom, kičastom slikom na ulazu. Na slici su bili
predstavljeni psi koji grizu stvora – nije ni zmaj, ni grifon, ni viverna. Pred
ulazom u zgradu bili su ljudi. Jedan je vikao i gestikulirao.

– To je gnusno! Gnusno je i grešno, gos’n Huvenagele, da nekadašnji hram
iskorišćavate za tako bezbožnu, neljudsku i groznu radnju! I životinje osećaju,
gos’n Huvenagele! I one imaju svoje dostojanstvo! Zločin je huškati ih jedne na
druge u cilju zabavljanja gledalaca!

– Smirite se, bogobojažljivi čoveče! I ne trpajte mi se u privatnu
preduzimljivost! Uostalom, ovde se neće danas huškati životinje. Nijedna
životinja! Isključivo ljudi!

– A, onda se izvinjavam.
Unutar zgrade je bilo mnogo ljudi koji su sedeli na poređanim klupama
tvoreći amfiteatar. U njegovom centru bila je iskopana rupa u zemlji, kružno
udubljenje prečnika nekih trideset stopa, ojačano debelim balvanima i opasano
balustradom. Smrad i galama su izazivali vrtoglavicu. Ciri je opet osetila trzanje
povoca, neko ju je uhvatio pod pazuh, neko ju je gurnuo. Odjednom se našla na

dnu rupe ojačane balvanima, na jako utabanom pesku.
U areni.
Prvi udar je prošao, sada ju je narkotik samo dizao i izoštravao joj misli. Ciri

je pritisnula dlanove na uši – rulja koja je ispunila klupe amfiteatra hučala je,
lupala, zviždala, buka je bila nepodnošljiva. Videla je da joj desnu pesnicu i
nadlakticu steže tesan kožni štitnik. Nije se sećala trenutka kada su joj ga
zakačili.

Čula je poznat pripit glas i videla mršavu pistaćnu markizu, nilfgardskog
komandira, pastelnog gradonačelnika, Huvenagela i Bonharta kako zauzimaju
mesta u loži iznad arene. Ponovo se uhvatila za uši jer je neko odjednom udario
u mesingani gong.

– Pogledajte, ljudi! Danas u areni nije vuk, nije goblin, nije endrijag! Možete
se kladiti kod kase na ulazu! Ne žalite novac, ljudi! Razonodu nećeš pojesti,
nećeš popiti, ali ako na njoj škrtariš, nećeš dobiti, već izgubiti!

Masa je kričala i pljeskala. Narkotik je delovao. Ciri je drhtala od euforije,
njen pogled i sluh registrovali su sve, svaki detalj. Čula je Huvenagelovo
kreštanje, pripit markizin smeli, ozbiljan gradonačelnikov glas, hladan Bonhartov
bas, vrisak sveštenika zaštitnika životinja, pisku žena i plač deteta. Videla je
tamne mrlje krvi na balvanima koji su ograđivali arenu, a u njima razjapljenu,
izgrebanu i smrdljivu rupu. Sjajne od znoja, zverski iskrivljene njuške nad
balustradom.

Iznenadno komešanje, povišeni glasovi, psovke. Naoružani ljudi su se
probijali kroz masu, ali su se zaustavili kada su udarili u zid stražara naoružanih
partizanama. Jednog od tih ljudi je već viđala, sećala se crnoputog lica i crnog
brčića, poput ugljenom naslikane crte iznad drhtave gornje usne.

- – Gos’n Vindzor Imbra? – Hnvenagelov glas. – Iz Gesoa? Senešal
plemenitog barona Kasadeje? Dobro došli, dobro došli, strani gosti. Zauzmite
mesto, predstava će odmah početi. Ali ne zaboravite, molim vas, da platite na
ulazu!

– Ja nisam ovde zbog zabave, gos’n Huvenagele! Ja sam ovde po službenoj
dužnosti! Bonhart zna o čemu pričam!

– Zaista? Leo? Znaš li o čemu govori gos’n senešal?
– Ne šalite se! Ovde nas je petnaestoro! Došli smo po Falku! Dajte nam je,
inače će biti zlo.
– Ne razumem tvoje uzbuđenje, Imbra – Huvenagel namršti obrve. – Ali

skrećem ti pažnju, ovo nije ni Geso ni zemlja vašeg gospodičića barona. Ako
budete pravili nered i uzneiniravali, narediću da vas isteraju odavde bičevima!

– Bez uvrede, gos’n Huvenagele – umiri se Vindzor Imbra. – Ali zakon je
na našoj strani! Ovde prisutni Bonhart obećao je Falku gos’n baronu Kasadeji.
Dao je reč. Neka održi datu reč!

– Leo? – Huvenagel zatreska obrazima. – Znaš li o čemu priča?
– Znam, i u pravu je – Bonhart je ustao i nehajno mahnuo rukom. – Neću
mu se suprotstavljati niti ću mu stajati na putu. Eno je devojka, svi vide. Kome
je volja, neka je uzme.
Vindzor Imbra se zabezeknuo, a usna mu je snažno drhtala.
– Kako?
– Devojka je – ponovi Bonhart namigujući Huvenagelu – za onoga ko hoće
da je uzme iz arene. Živu ili mrtvu, kako ko voli neka izvoli.
– Kako?
– Majku mu, već gubim strpljenje – Bonhart je uspešno simulirao jarost. –
Ništa drugo, samo kako pa kako! Melje kao vodenica! Kako? Pa tako kako želiš!
Tvoja je volja, ako hoćeš, meso pospi otrovom i baci joj kao vučici. Ali ne znam
da li će ona zagristi. Ne izgleda glupo, zar ne? Ne, Imbra. Ko hoće da je dobije
moraće sam da se potrudi za nju. Tamo, u areni. Hoćeš Falku? Onda je uzmi!
– Ti mi poturaš tu Falku pod nos kao somu žabu na udici – zareža Vindzor
Imbra. – Ne verujem ti, Bonharte. Nanjušio sam da je u tom mamcu skrivena
gvozdena kuka!
– Čestitam ti na odličnom njuhu – Bonhart je ustao, uzeo ispod klupe mač
koji je dobio u Fanou, izvukao ga iz kanija i bacio u arenu tako vešto da se
oštrica zabila uspravno, dva koraka ispred Ciri. – Eto, tu je i železo. Javno,
uopšte nije sakriveno. Meni ta devojka ništa ne vredi, ko želi neka je uzme. Ako
uspe da je uzme.
Markiza de Nement-Ujvar nervozno se zasmejala.
– Ako uspe da je uzme! – ponovi svojim pripitim kontraaltom. – Telo sada
već ima mač. Bravo, milostivi Bonharte. Mrsko mi je bilo gledati bespomoćno
telo prepušteno na milost i nemilost tim vucibatinama.
– Gos’n Huvenagele! – Vindzor Imbra stavi ruke na kukove ne udostojivši
ni pogledom mršavu aristokratkinju. – Pod vašom auspicijom{18} se održava ova
predstava, ipak je ovo vaše pozorište. Recite mi samo, po čijim pravilima i

normama ovde treba da igramo, po vašim ili Bonhartovim?
– Po pozorišnim – zakikota se Huvenagel treskajući stomakom i buldožjim

obrazima. – Iako je tačno da je pozorište moje, ipak je klijent naš gospodar, on
plaća – on zahteva! Klijent postavlja pravila. A mi trgovci moramo da
postupamo po tim pravilima: šta klijent želi – to mu treba dati.

- – Klijent? Dakle, ovi ljudi? – Vindzor Imbra širokim pokretom ruke pokaza
na prepune klupe. – Svi ovi ljudi su došli ovamo i platili da bi se iščuđavali
čudu?

– Posao je posao – odgovori Huvenagel. – Ako za nečim postoji potražnja,
zašto onda to ne prodavati? Ljudi plaćaju za borbu vukova? Za borbe endrijaga i
ardvarka? Za huškanje pasa na jazavca u bačvi ili na vivernu? Zašto se čudiš,
Imbra? Igre i komedije su ljudima potrebne kao hleb, ma, više od hleba. Mnogi
od ovih ljudi koji su ovamo došli odvojili su od svojih usta. A pogledaj ih, kako
im oči sijaju. Ne mogu da dočekaju da cirkus počne.

– Ali u tome se – doda Bonhart zajedljivo nasmejan – moraju sačuvati
barem prividi sporta. Jazavac, pre nego što ga psi izvuku iz bačve, može da grize
zubima, to je sportski. A devojka ima oštricu. Neka i to bude sportski. Šta
kažete, dobri ljudi? Jesam li u pravu?

Dobri ljudi su neskladnim, gromkim i radosnim glasom potvrdili da je
Bonhart potpuno u pravu.

– Baron Kasadej – reče polako Vindzor Imbra – neće biti srećan, gos’n
Huvenagele, garantujem vam da neće biti srećan. Ne znam da li vam se isplati
da ulazite u sukob s njim.

– Posao je posao – ponovi Huvenagel i pomeri obraze. – Baron Kasadej
dobro zna za ovo, pozajmio je od mene mnogo novca uz malu kamatu, a kada
ponovo dođe da pozajmi, onda ćemo nekako rešiti naše sukobe. Ali neće mi se
neki strani gos’n baron trpati u privatnu i individualnu preduzimljivost. Opklade
su već date i ljudi su platili ulaz. Na onom pesku, tamo u areni, mora poteći krv.

– Mora – prodrao se Vindzor Imbra. – Ðavola mora! Sad me nešto tera da
vam pokažem da uopšte ne mora! Evo, izaći ću odavde i zajahaću konja, i
uopšte se neću okrenuti. A onda prolivajte ovde sopstvenu krv! Zlo mi je i od
same pomisli da treba da zabavljam masu!

– Neka ide – odjednom je iz gomile istupio zarastao tip u gunju od konjske
kože. – Neka ide, ako mu je zlo. Meni tamo nije zlo. Govorili su da će onaj koji
ubije tu Pacovčicu uzeti nagradu. Ja se prijavljujem i izaći ću u arenu.

– Malo sutra! – odjednom vrisnu jedan od Imbrinih ljudi, nizak ali žilav i
moćno građen muškarac. Kosa mu je bila bujna, raščupana i ulepljena. – Mi
smo prvi bili! Zar ne, momci?

– Ha, nego šta! – potvrdi drugi, mršav sa špicastom bradom. – Mi imamo
prednost! A ti se ne razbacuj svojom čašću, Vindzore! Pa šta ako svetina gleda?
Falka je u areni, samo treba ispružiti ruku i uzeti je. A prostaci neka pilje oči,
piša nam se za to!

– I još će nam nešto kapnuti u džepove – zarza treći, obučen u dublet
živahne boje amaranta. – Ako je sport, onda neka bude sport, nije li tako, gos’n
Huvenagele? Ako je cirkus, neka je cirkus! Ovde se pričalo o nekakvoj nagradi!

Huvenagel se osmehnu široko i potvrdno klimnu glavom, ponosno i
veličanstveno treskajući obešenim obrazima.

– A kako – zaintrigira se onaj s bradom – stoje opklade?
– Zasad se – zasmeja se nakupac – još uvek ne skupljaju opklade za ishod
borbe! Zasad stoji samo tri prema jedan da se nijedan od vas neće osrneliti da
uđe u ograđeni prostor.
– Phuuuu! – vrisnu Konjska Koža. – Ja ću se osmeliti! Ja sam spreman!
– Makni se, rekao sam! – vrisnu na njega Ulepljeni. – Mi smo bili prvi i mi
imamo prvenstvo. Hajde, šta čekamo?
– Koliko nas može tarno kod nje? – Amarant okrenu pojas. – Ili moramo
pojedinačno?
– Ah, vi kurvini sinovi! – potpuno neočekivano riknu pastelni gradonačelnik
bivoljim glasom, koji uopšte nije pristajao njegovoj figuri.
– Možda hoćete vas desetorica protiv nje same? Možda na konjima? Možda
s kočijom? Možda da vam pozajmimo katapult iz oružarnice kako biste mogli iz
daljine da gađate devojku? I?
– Dobro, dobro – prekinu ga Bonhart, brzo se konsultujući nešto s
Huvenagelom. – Neka bude sportski, ali neka bude malo i zabave. Može po
dvoje, to jest u parovima.
– Kakvi parovi? Kako po dvoje? – Ulepljeni naglim pokretom zbaci kaput s
ramena. – Nije vas sramota, momci? Pa to je samo devojka! Pih! Pomerite se.
Sam ću otići i patosirati je. Jaka stvar!
– Ja hoću živu Falku – pobuni se Vindzor Imbra. – Dođavola s vašim
borbama i duelima! Mene ne zanima Bonhartov cirkus, ja hoću devojku! Živu!
Poći ćete vas dvojica, ti i Stavro. I izvucite je odande.

– Za mene je – ponovi Stavro, onaj s bradom – uvreda da u paru idemo na
tu mršavicu.

– Baron će ti tu uvredu zasladiti florenima. Ali samo za živu.
– Znači da je baron tvrdica – zakikota se Huvenagel tresući stomakom i
buldožjim obrazima. – U njemu nema ni trunke sportskog duha. A ni volje da
nagradi tuđi sportski duh! A ja podržavam sport i zbog toga povećavam
nagradu. Ko sam izađe u tu arenu i sam na sopstvenim nogama iz nje izađe, evo
ovom rukom ću mu iz ove vreće isplatiti ne dvadeset, već trideset florena.
– Pa šta onda čekamo? – vrisnu Stavro. – Ja idem prvi!
– Polako! – zariča ponovo mali gradonačelnik. – Devojka ima samo tanani
lan preko leđa! Stoga i ti skini oklop, vojniče! To je sport!
– Kuga vas pokosila – Stavro skinu sa sebe kaftan nabijen gvožđem, a
potom skinu košulju preko glave, otkrivajući grudi i mršava ramena zarasla kao
u pavijana. – Kuga vas pokosila, velmožni, i vaš usrani sport! Idem ovako, gole
kože! Ah, da! I pantalone da skinem?
– Skini i pantalone – prohrapa seksepilno markiza De Nement-Ujvar. – Da
vidimo da nisi muškarac samo na rečima!
Nagrađen burnim aplauzom, go do pojasa, Stavro izvuče oružje i prekorači
nogom preko barijere od balvana oprezno posmatrajući Ciri. Ciri je ukrstila ruke
na grudima. Nije napravila ni korak ka maču zabijenom u pesku. Stavro se
dvoumio.
– Ne radi to – reče Ciri veoma tiho. – Ne teraj me... Neću ti dozvoliti da me
takneš.
– Ne ljuti se, devojko – Stavro preskoči barijeru. – Nemam ništa protiv tebe.
Ali posao je posao...
Nije ni završio, a Ciri je već bila pored njega i već je imala u ruci Lastavicu –
tako je u mislima zvala gnomski gvihir. Primenila je najjednostavniji, detinji,
odlučan napad, fintu zvanu “tri koračića” – ali Stavro se upecao na to. Napravio
je korak unazad i mahinalno podigao mač, i tada je već bio pod njenom milošću
– pri odskoku se oslonio leđima na balvane koji su ograđivali arenu, a
Lastavičina oštrica završila je na col ispred njegovog nosa.
– Taj trik – Bonhart pojasni markizi nadglašavajući urlike i vrisku – zove se
“tri koračića, pogreška i napad tercijom”. Jeftin broj, očekivao sam od devojke
nešto mnogo uglađenije. Ali ipak treba priznati – da je htela, tip bi već bio
mrtav.

– Ubij ga! Ubij! – drali su se gledaoci, a Huvenagel i gradonačelnik Penicvik
pokazivali su palac okrenut nadole. Sa Stavrinog lica je potekla krv, a na
obrazima su se pojavile ružne bubuljice i rupice od osipa.

– Rekla sam ti, ne teraj me – siknu Ciri. – Ne želim da te ubijem! Ali neću
dozvoliti da me takneš! Vraćaj se tamo odakle si došao.

Povukla se, okrenula, spustila mač i pogledala uvis prema ložama.
– Igrate se sa mnom? – vrisnu isprekidanim glasom. – Želite da me naterate
da se borim? Da ubijam? E pa nećete me naterati! Neću se boriti!
– Čuješ, Imbra? – zazvuča u tišini ironičan Bonhartov glas. – Čista korist! A
nijedan rizik! Ona neće da se bori. Prema tome, možeš je uzeti iz arene i odvesti
živu kod barona Kasadeje, da se igra s njom do mile volje. Možeš je bez brige
uzeti! Goloruk!
Vindzor Imbra je pljunuo. Stavro, prilepljen leđima za balvane, teško je disao
i stiskao mač u ruci. Bonhart se zasmejao.
– Ali ja se, Imbra, kladim u brilijante protiv oraha da vam to neće poći za
rukom.
Stavro je snažno izdahnuo. Izgledalo mu je da je devojka, koja mu je bila
okrenuta leđima, rastrojena i dekoncentrisana. Kipeo je od besa, stida i mržnje. I
nije izdržao. Napao ju je. Brzo i podmuklo.
Publika nije primetila kako je izbegla napad i uzvratila udarac. Videla je samo
kako se Stavro baca na Falku i pravi iznenadan baletski poskok, posle koga je na
potpuno nebaletski način pao okrenut stomakom i licem nadole u pesak, koji se
momentalno natopio krvlju.
– Instinkti su nadmoćni! – Bonhart nadvika masu. – Refleksi deluju! Šta je,
Huvenagele? Zar ti nisam rekao? Videćeš, mastifi uopšte neće biti potrebni!
– Kakva lepa i profitabilna publika – Huvenagel namršti oči od
zadovoljstva.
Stavro se pridigao na ruke, koje su se tresle od napora, protresao je glavu,
zavrištao, zahriptao, povratio krv i pao na pesak.
– Kako se zove taj udarac, milostivi Bonharte? – seksepilno zahripta markiza
De Nement-Ujvar trljajući koleno o koleno.
– To je bila improvizacija – ispod usne lovca na nagrade, koji uopšte nije
gledao markizu, blesnuše zubi. – Lepa, kreativna i jednostavna, rekao bih,
visceralna improvizacija. Čuo sam za mesto gde podučavaju takvom paranju
utrobe. Kladim se da naša gđica zna to mesto. Ja već znam ko je ona.

– Ne terajte me! – vrisnu Ciri, a u glasu joj zadrhta sasvim sablasna nota. –
Ne želim! Razumete li? Ne želim!

– Ti kurvo iz pakla! – Amarant hitro preskoči barijeru i odmah poče da
kruži po areni kako bi skrenuo Cirinu pažnju sa Ulepljenog, koji je uskočio s
druge strane. Za Ulepljenim je barijeru prošao i Konjska Koža.

– Nije fer! – zariča gradonačelnik Penicvik, mali poput patuljka i osetljiv na
fer-plej, a zajedno sa njim ričala je masa.

– Trojica idu na nju! Nije fer!
Bonhart se zasmejao. Markiza obliza usne i poče jače da trlja nogama.
Plan trojke je bio jednostavan – naterati devojku da se povuče do balvana, a
onda će dvojica da je blokiraju, treći da ubije. Ništa od toga nije bilo. Iz prostog
razloga. Devojka se nije povukla, već je napala.
Baletskom piruetom je uklizala među njih tako glatko da gotovo nije
dodirnula pesak. Ulepljenog je u preletu udarila baš tamo gde je trebalo. U
vratnu žilu. Udarac je bio tako lagan da nije izgubila ritam, tanano se okrenula u
suprotnu stranu toliko brzo da na nju nije pala ni kapljica krvi koja je šikljala iz
vrata Ulepljenog, u potoku dugom gotovo jedan sužanj. Amarant, koji je bio iza
nje, klepio ju je u vrat, ali njegov podmukli udarac odbio se o oštricu prebačenu
iza leđa u munjevitoj paradi. Ciri se zavrtela kao opruga i ubola ga ojačavajući
silinu udarca oštrim pokretom kuka. Tamna gnomska oštrica bila je kao britva,
rasparala je stornak uz zvuke šištanja i mljackanja. Amarant je zaurlao, pao na
pesak i sklupčao se. Konjska Koža, doskakujući, zadao je devojci udarac u grlo,
a ona se izvila da bi izbegla udarac, glatko se okrenula, kratko ga posekla
sredinom oštrice po licu i rascepala mu oko, nos, usta i bradu.
Publika je vrištala, zviždala, udarala i zavijala. Markiza de Nement-Ujvar
stavila je obe šake među stisnute butine, oblizala bleštave usne i smejala se
pripitim, nervoznim kontraaltom. Nilfgardski komandir rezerve bio je bled kao
najfiniji papir. Neka žena je pokušavala da pokrije oči dečaku koji se migoljio.
Sedi starac iz prvog reda strašno i glasno je povraćao spustivši glavu među
kolena.
Konjska Koža je jecao držeći se za lice, a ispod prstiju mu je lila krv
pomešana sa slinama i pljuvačkom. Amarant se trzao i skičao kao vepar.
Ulepljeni je prestao da grebe balvane klizave od krvi, koja je prskala iz njega u
ritmu otkucaja srca.
– Upomooooooooć! – zavijao je Amarant pomamno pridržavajući iznutrice

koje su mu ispadale iz stomaka. – Karnaradi! Upomoooooć!
– Pfuuu... bljuuu... fljuuu... – Konjska Koža je pljuvao i istresao iz nosa krv.
– U-bij-ga! U-bij-ga! – publika je skandirala udarajući u ritmu. Starca koji je

povraćao izgurali su s klupe i išutirali u galeriju.
– Brilijanti protiv oraha – razleže se kroz vrisku podrugljiv Bonhartov bas –

da se više niko neće osmeliti da izađe u arenu. Brilijanti protiv oraha, Imbra! Ma
šta, brilijanti protiv ljuski od oraha!

– U-bij! – Rika, lupa, pljesak. – U-bij!
– Milostiva gospo! – povika Vindzor Imbra, gestovima pozivajući
podređene. – Dozvoli nam da uzmemo ranjene! Dozvoli nam da uđemo u
arenu i uzmemo ih, pre nego što iskrvare i pomru! Budi čovek, milostiva gospo!
– Čovek – ponovi Ciri s naporom, osećajući kako je tek sada u njoj proradio
adrenalin. Brzo je došla sebi udahnuvši nekoliko puta, kako su je naučili.
– Uđite i uzmite ih – reče. – Ali uđite bez oružja. Budite i vi ljudi. Barem
sada.
– Neeeee! – ričala je i skandirala masa. – U-bij! U-bij!
– Vi podle zveri! – Ciri se lagano okrenu prelazeći pogledom po tribinama i
klupama. – Vi ništavne svinje! Vi ološi! Bedni kurvini sinovi! Želite krv? Dođite
ovamo, uđite, probajte i pomirišite! Ližite dok se nije skorila! Zveri! Vampiri!
Markiza je jauknula, zadrhtala, prevrnula očima i lagano prilegla na Bonharta,
ne izvlačeći ruke između butina. Bonhart se iskrivio i odgurnuo je od sebe,
uopšte se ne trudeći da bude nežan. Masa je zavijala. Neko je bacio u arenu
izgrizenu kobasicu, neko drugi čizmu, a neko treći bacio je krastavac ciljajući u
Ciri. Rasekla je krastavac udarcem mača, budeći još glasniju riku.
Vindzor Imbra je nepomično stajao. Čekao je da izvuku ranjene i ubijene.
Gledao je Ciri ispod namrštenih kapaka, a dok je ulazio u arenu, ruka mu je bila
na rukohvatu mača, koji uprkos obećanju nije otpasao.
– Ne – upozorila ga je, jedva pomerajući usne. – Ne teraj me. Molim te.
Imbra je bio bled. Masa je lupala, ričala i zavijala.
– Ne slušaj je! – Bonhart je opet nadglasao viku. – Izvuci mač! U
suprotnom će se pročuti da si kukavica i usranko! Od Albe do Jaruge će
odjekivati da je Vindzor Imbra pobegao od maloletne devojke, podavivši rep
poput džukele!
Imbrina oštrica je za col iskliznula iz kanije.
– Ne – reče Ciri.

Oštrica se sakrila.
– Kukavica! – zariča neko iz mase. – Govnar! Žentara!
Imbra je okamenjenog lica došao do kraja arene. Pre nego što je uhvatio
ruke koje su ispružili kamaradi, okrenuo se još jednom.
– Verovatno znaš šta te čeka, devojko! – reče tiho. – Verovatno već znaš ko
je Leo Bonhart. Verovatno već znaš šta je Leo Bonhart u stanju da uradi. Šta ga
uzbuđuje. Guraće te u arenu. Ubijaćeš zarad razonode svinja i gadova kao što
su ovi ovde. I još gorih od njih. A kada prestane da ih zabavlja to što ubijaš,
kada Bonhartu dosadi nasilje koje ti je zadao, onda će te ubiti. Pustiće u arenu
toliko ljudi da nećeš stići da odbraniš leđa. Ili će pustiti pse. I psi će te rastrgnuti,
a masa s tribina će njuškati krv i vikati “bravo”. A ti ćeš izdahnuti na
ukrvavljenom pesku. Isto kao i ovi koje si danas posekla. Setićeš se mojih reči.
Čudno, ali tek sada je obratila pažnju na mali grb na njegovom emajliranom
goržetu.
Srebrni uzdignuti jednorog na crnom polju.
Jednorog.
Ciri je spustila glavu. Posmatrala je ažuriranu oštricu mača.
Odjednom je postalo veoma tiho.
– Tako mi Velikog Sunca – odjednom se oglasio Deklan Ros ep Mehlad,
komandir rezerve, koji je ćutao do tada. – Ne. Ne radi to, devojko. Ne tuv’en
que’ss, luned!
Ciri je polako okrenula Lastavicu u ruci i naslonila balčak na zemlju. Savila je
koleno. Pridržavajući oštricu desnom rukom, levom je precizno uperila vrh mača
pod grudnu kost. Oštrica je odmah probila odeću, ubola je.
„Samo nemoj da plačeš”, pomisli Ciri dok se sve jače pritiskala na mač.
„Samo nemoj da plačeš, nemaš razloga za to. Jedan snažan pokret i sve će biti...
Sve će biti...”
– Nećeš moći – razlegao se u potpunoj tišini Bonhartov glas. – Nećeš moći,
veštice. U Kaer Morhenu su te naučili da ubijaš, zato i ubijaš kao mašina.
Instinktivno. A da bi ubila sebe, moraš imati karakter, snagu, odlučnost i
odvažnost. A tome te oni nisu mogli naučiti.

*

– Kao što vidiš, bio je u pravu – reče s naporom Ciri. – Nisam mogla.

Visogota je ćutao. Držao je kožu nutrije. Nepomično. Već dugo. Gotovo je
zaboravio na tu kožu dok je slušao.

– Uplašila sam se. Bila sam kukavica. I platila sam za to, kao što plati svaka
kukavica. Bolom, sramotom, odvratnim poniženjem i užasnim gađenjem prema
samoj sebi.

Visogota je ćutao.

*

Da se te noći neko prikrao do kolibe sa upalom strehom i da je pogledao
kroz pukotine na prozorima, video bi u oskudno osvetljenoj unutrašnjosti
sedobradog starca i devojku pepeljaste kose kako sede pored kamina. Video bi
da oboje ćute zagledani u zažareni ugalj boje rubina.

Ali to niko nije mogao videti. Koliba s upalom i mahovinastom strehom bila
je dobro sakrivena pod maglom i oparom, među beskrajnim trskama, u
močvarama Perepluta, u koje se niko nije usuđivao da zađe.

Ko krv čovečju prolije, njegovu će krv čovek proliti.
Knjiga postanja, 9,6

Mnogi koji žive zaslužuju smrt. A neki koji umiru zaslužuju život. Možeš li im dati
taj život? Onda nemoj tako olako da deliš smrt u svome sudu. Jer čak ni jako mudri ne
mogu da vide sve ishode.

Džon Ronald Ruel Tolkin

Zaista, treba biti toliko samouveren i toliko zaslepljen da bi krv koja lije s giljotine
nazivao pravednošću.

Visogota iz Korvoa

Peto poglavlje

– Šta veštac traži na mojoj teritotiji? – ponovi pitanje Fulko Artevelda,
prefekt iz Ridbruna, već vidno uznemiren predugom tišinom. – Odakle je veštac
došao? Kuda se uputio? S kakvim ciljem?

„Eto, tako se završavaju igre s dobrim namerama”, pomisli Geralt gledajući u
prefektovo lice obeleženo zadebljalim ožiljcima. „Tako se završava izigravanje
plemenitog vešca radi saosećanja prema bandi bednih šumskih ljudi. Tako se
završava žudnja za luksuzom i noćenje u krčmama u kojima se uvek može naći
špijun. Takve su posledice putovanja sa stihoklepcem-tračarom. Eto, sada sedim
u prostoriji – koja podseća na ćeliju – bez prozora, na tvrdoj stolici za
saslušavanje, pričvršćenoj za pod, a na naslonu te stolice – ne može a da se ne
primeti – držači i kožni kaiševi, za vezivanje ruku i onesposobljavanje pomeranja
vrata. Zasad ih nisu upotrebili, ali tu su.

„I kako da se sada, dođavola, izvučem iz ovog škripca?”

*

Kada su nakon pet dana putovanja s prekorečjanskim pčelarima najzad izašli
iz prašume, kiša je prestala, vetar je rasterivao oparu i mokru maglu, a sunce se
probilo kroz oblake. A pod suncem su vrhovi planina blesnuli snežnom
belinom.

Kako je još ne tako davno reka Jaruga bila za njih izrazita cezura, granica, čiji
im je prelazak predstavljao prelazak u dalju, ozbiljniju etapu pohoda, tako su i
sada još snažnije osetili da se približavaju kraju, barijeri, mestu s koga se samo
mogu povući. Osećali su to svi, s Geraltom na čelu – nije moglo biti drugačije,
od jutra do večeri im je pred očima bio silovit, zubat planinski lanac, zajaren od
snega i ledenica, koji se izdizao na jugu i pregrađivao put. Amelske planine. I
izdignut iznad pile Amela, grozno majestetičan, rogljast kao oštrica kame,
obelisk Gorgone, Ðavolje planine. Nisu razgovarali na tu temu, nisu diskutovali,
ali Geralt je osećao šta svi misle. Pošto se i njemu, dok je gledao u lanac Amela i
Gorgone, misao o nastavljanju marša na jug činila pravom-pravcatom ludošću,

Na sreću, iznenada se ispostavilo da neće morati da idu dalje na jug.
Ovu vest im je doneo onaj razbarušeni prašumski pčelar zbog koga su
poslednjih pet dana nastupali kao oružana eskorta puta. Onaj suprug i otac
prelepih hamadrijada, pored kojih je izgledao kao vepar kraj kobile. Onaj što je
probao da ih slaže tvrdeći da su druidi iz Ked Dua otputovali na Strmine.
Bilo je to dan nakon dolaska u gradić Ridbrun, rojan poput mravinjaka, koji
je bio cilj marša pčelara i trapera iz Prekorečja. Bilo je to dan nakon opraštanja s
eskortovanim pčelarima, kojima veštac više nije bio potreban, i zbog toga se
nadao da više nikada nikoga od njih neće videti. Ovim je njegovo čuđenje bilo
veće.
Pčelar je počeo od srdačnih izraza zahvalnosti i uručivanja Geraltu vreće
pune sitnog novca – njegove plate. Prihvatio je, osetivši na sebi podrugljiv
pogled Regisa i Kahira, kojima se mnogo puta tokom marša žalio na ljudsku
nezahvalnost i naglašavao besmisao kao i glupost bezinteresnog altruizma.
I tada je uzbuđeni pčelar slobodno vrisnuo novost: taj, tog, imelaši, znači
druidi, dede, gos’n vešče voljeni, taj, tog, u hrastovim šumama kod jezera Lok
Monduirn, koje se nalazi, taj, tog, trideset pet milja u pravcu zapada.
Ove vesti pčelar je dobio za vreme skupljanja meda i voska kod rođaka koji
živi u Ridbrunu, a rođak je tu informaciju dobio od prijatelja koji je tragač za
dijamantima. A kada je naš pčelar saznao za druide, odmah je dotrčao da izvesti.
I sad je cvetao od sreće, ponosa i osećaja važnosti, kao i svaki lažov kada se
slučajno ispostavi da je njegova laž istina.
Geralt je u početku nameravao da krene na Lok Monduirn bez trena
odlaganja, ali kompanija se plahovito pobunila. Budući da raspolažu novcem od
pčelara, izjavili su Regis i Kahir, i budući da se nalaze u gradu u kom se trguje
svim i svačirn, treba dopuniti namirnice i opremu. I dokupiti strele, dodala je
Milva, jer su od nje stalno tražili meso divljači, a ona neće da gađa sastruganim
prutovima. I makar jednu noć prespavati u krevetu u krčmi, dodao je Neven,
prilegavši u taj krevet nakon kupke i uz dragu pivsku pripijenost.
Druidi, rekli su svi u horu, neće pobeći.
– Mada, to je bilo apsolutno sticajem prilika – dodao je sa čudnim osmehom
vampir Regis – ali naša družina je na apsolutno pravom putu i kreće se u
apsolutno tačnom smeru. Stoga nam je evidentno i apsolutno suđeno da
stignemo do druida, dan ili dva razlike nemaju nikakvo značenje.
– A što se tiče brzine – dobaci filozofski – taj utisak da vreme strašno žuri

obično je alarm koji naređuje da usporimo, delujemo natenane i s podrobnim
razmišljanjem.

Geralt se nije suprotstavio i nije se svađao. Takođe, nije se suprotstavio ni
filozofiji vampira, mada su ga noćima posećivali čudnovati košmari i terali ga da
požuri. Pored činjenice da trećine tih košmara nije bio u stanju da se priseti
nakon buđenja.

Bio je sedamnaesti septembar, pun mesec. Do jesenjeg ekvinocija ostalo je
šest dana.

*

Milva, Regis i Kahir preuzeli su na sebe zadatak obavljanja kupovine i
kompletiranja opreme. A Geralt i Neven trebalo je da izvrše izvidnicu i prikupe
informacije u gradu Ridbrunu.

Smešten na okuci reke Neve, Ridbrun nije bio velik grad, ako se uzmu u
obzir zidane i drvene zgrade unutar prstena načičkanih palisadom zemljanih
nasipa. Ali zbijene zgrade iza nasipa sada su činile samo centar zgrada, a tu je
mogla da živi samo jedna desetina populacije. Devet desetina živelo je pak oko
nasipa u glasnom moru koliba, straćara, bačija, daščara, šupa, šatora i kola, koji
su služili kao stanovi.

Vešcu i pesniku kao vodič je služio pčelarev rođak, mlad, prevejan i
arogantan, tipičan primerak lokalnog dangube, koji se rodio u slivniku, u
mnogim slivnicima se kupao i u mnogima gasio žeđ. U gradskoj vrevi, gužvi,
prljavštini i smradu, ovaj mlađan osećao se kao pastrmka u kristalnom
planinskom brzaku, a mogućnost da nekoga sprovodi po svom gnusnom gradu
evidentno ga je radovala. Uprkos činjenici da ga niko ni za šta ne pita, uličar je
strasno delio objašnjenja. Objasnio je da Ridbrun predstavlja važnu etapu za
nilfgardske naseljenike, koji putuju na sever po obećanu podelu dobara od
strane cara: četiri lana, otprilike petsto morgi. A uz to još i desetogodišnje
oslobođenje od poreza. Ridbrun leži u otvoru Doline Dol Neve, koja preseca
Amelske planine, preko prevoja Teodula, što vezuje Strmine i Prekorečje s Mag
Turgom, Gesoom, Metinom i Maehtom, zemljama koje su već odavno pripale
nilfgardskoj imperiji. Grad Ridbrun, objasnio je uličar, za naseljenike je
poslednje mesto u kome još uvek mogu da računaju na nešto više nego na sebe,
na svoju ženu i na to šta imaju u kolima. Zbog toga većina naseljenika dugo

čergari u gradu, prikupljajući dah za poslednji skok u Jarugu i iza Jaruge. A
mnogi od njih, dodao je uličar, s ponosom slivničkog patriote, ostaje u gradu
zastalno, jer grad je, oho-ho, kultura, a ne neka seoska zabit koja smrdi na
đubrivo.

Grad Ridbrun je snažno smrdeo, na đubrivo takođe.
Geralt je tu bio jednom pre mnogo godina, ali nije ga prepoznao. Previše
toga se promenilo. Ranije se tu nisu mogli videti kavaljeri u crnim oklopima i
kaputima, sa srebrnim amblemima na naramenicama. Ranije nije sa svih strana
grmeo nilfgardski govor. Ranije u gradu nije bilo kamenolorna u kojima su
odrpani, ružni, iznureni i okrvavljeni ljudi razbijali kamen u tesanik i tucanik i
koje su šibali kamdžijama nadzornici odeveni u crno.
Stacionirano je tu mnogo nilfgardske vojske, objasnio je uličar, ali ne
zastalno, samo u toku pauza u maršu i potera za partizanima iz organizacije
„Slobodne Strmine”. Tu će poslati ogroman nilfgardski garnizon kada se
sagradi velika zidana tvrđava na mestu starog grada. Tvrđava od kamena
dobijenog iz kamenoloma. Oni što lupaju kamen su ratni zarobljenici. Iz Lirije,
iz Edirna, u poslednje vreme iz Sodena, Brugea, Angrena i iz Temerije. Ovde u
Ridbrunu naporno radi četiri stotine ratnih zarobljenika. Dobrih pet stotina radi
u rudnicima i potkopima u okolini Belhavena, a preko hiljadu gradi mostove i
ravna puteve na prevoju Teodula.
Na trgu gradića i u Geraltovo vreme stajalo je tu gubilište, ali znatno
skromnije. Nije bilo na njemu toliko pribora koji izaziva odvratne asocijacije, a
na vešalima, kočevima, vilama i motkama nije visilo toliko dekoracija koje bude
ogavnost i smrde na trulež.
To je gospodin Fulko Artevelda, prefekt nedavno imenovan od strane vojne
vlade, objasnio je uličar, gledajući na gubilište i fragmente ljudske anatomije koji
su ga krasili. Ponovo je gospodin Fulko dao nekoga dželatu. Nema šale sa
gospodinom Fulkom, dodao je. To je strog gospodin.
Tragač za dijamantima, poznanik uličara, koga su pronašli u gostionici, nije
ostavio dobar utisak na Geralta. Nalazio se u nestabilno bledom, polutreznom,
polupijanom, polurealnom stanju, bliskom snenom košmaru, u koje čoveka
stavlja pijančenje tokom nekoliko dana i noći bez prestanka. Geralt je odmah
osetio razočaranje. Činilo mu se da je izvor senzacionalnih vesti o druidima
mogao biti običan delirium tremens.
Ipak, previše pijan tragač odgovarao je na pitanja svesno i smisleno. Na

Nevenov prigovor da ne liči na tragača za dijamantima, odgovorio je duhovito,
govoreći da kada pronađe makar jedan dijamant, onda će ličiti. Mesto prebivanja
druida na jezeru Monduirn naznačio je konkretno i tačno, bez bajkovite
slikovitosti i naduvanih mitomanskih manira. Usudio se da pita šta to
sagovornici traže kod druida, a kada su mu uzvratili prezrivim ćutanjem,
upozorio ih je da je ulazak u druidske hrastove šume sigurna smrt, budući da su
druidi navikli da hvataju uljeze, stavljaju ih u lutku zvanu Vrbova Baba i spaljuju
ih žive uz pomoć molitvi, pesama i inkantacija. Neosnovana obmana i glupo
sujeverje, kako se ispostavilo, putovali su zajedno s druidima, hrabro držeći
korak s njima, ne zaostajući ni za pola cola.

Dalji razgovor prekinulo je devet vojnika u crnim uniformama i naoružanih
gizarmama, a na naramenicama su nosili znak sunca.

– Vi ste – upita podoficir koji je komandovao vojnicima, udarajući se po
listu na nozi hrastovom palicom – veštac zvani Geralt?

– Da – odgovorio je Geralt nakon trenutka razmišljanja. – Mi smo.
– Hoćete li onda poći s nama?
– Zašto ste sigurni da hoću? Da li sam uhapšen?
Vojnik ga je gledao u beskonačnoj tišini, a gledao je čudno, kao bez
poštovanja. Nije bilo sumnje da mu njegova osmočlana pratnja daje smelost da
tako gleda.
– Ne – reče napokon. – Niste uhapšeni. Nismo dobili naređenje da vas
uhapsimo. Da je postojalo takvo naređenje, drugačije bih vas pitao, milostivi
gospodine. Potpuno drugačije.
Geralt demonstrativno popravi pojas mača.
– A ja bih – reče hladno – drugačije odgovarao.
– Dobro, dobro, gospodo – Neven odluči da se ubaci, prizivajući na lice
nešto što je po njegovom mišljenu bio osmeh iskusnog diplomate. – Čemu
takav ton? Mi smo časni ljudi, ne moramo da se plašimo vlasti, ha, rado
pomažemo vlasti. Razume se, onoliko koliko se pruži prilika za to. Ali na
osnovu toga, i nama od vlasti nešto pripada, zar ne, vojni gospodine? Makar i
malecna stvar kao što je objašnjenje razloga zbog kojih želi da nam ograniči
naše građanske slobode.
– Rat je, gospodine – odgovori vojnik nimalo pometen tokom razgovora. –
Sloboda je, kao što proističe iz samog naziva, stvar za mirna vremena. A
svakojake razloge će vam objasniti gospodin prefekt. Ja izvršavam naredbe i ne

smem da ulazim u rasprave.
– Što je istina, istina je – prizna veštac i lako namignu trubaduru. – Vodite

me onda u prefekturu, gospodine vojniče. Ti, Nevene, vrati se kod ostalih i reci
im šta se desilo. Uradite šta treba. Regis će već znati šta.

*

– Šta veštac radi na Strminama? Šta traži ovde?
Ovaj koji je zadao pitanje bio je muškarac širokih ramena, tamne kose i lica
ukrašenog brazdama ožiljaka i kožnim naočnikom, koji mu je sakrivao levu očnu
šupljinu. U mračnoj uličici prizor tog kiklopskog lica bio je u stanju da izazove
jecaj groze iz mnogih grudi. To je bilo sasvim neosnovano, jer je to bilo lice
gospodina Fulka Artevelde, prefekta Ridbruna, čuvara zakona i reda najvišeg
ranga u celoj okolini.
– Šta veštac traži na Strminama? – ponovi čuvar zakona i reda najvišeg
ranga.
Geralt uzdahnu, slegnu ramenima pretvarajući se da je ravnodušan.
– Svakako znate odgovor na svoje pitanje, gospodine prefekte. To da sam
veštac mogli ste da saznate isključivo od pčelara iz Prekorečja, koji su me
unajmili da ih čuvam tokom marša. A na Strminama, ili negde drugde, kao
veštac tražim mogućnost da zaradim. A putujem u pravcu koji mi pokažu
opunomoćitelji što me iznajmljuju.

– Logično – klimnu glavom Fulko Altervelda. – Barem naizgled. S
pčelarima ste se rastali pre dva dana. Ali nameravate da nastavite marš na jug, u
malo čudnom društvu. S kakvim ciljem?

Geralt nije spuštao glavu, izdržao je užaren pogled jedinog prefektovog oka.
– Da li sam uhapšen?
– Ne. Zasad ne.
– Onda je cilj i pravac mog marša moja privatna stvar. Pretpostavljam.
– Ipak bih vam sugerisao iskrenost i otvorenost. Eto, makar da biste
dokazali da ne osećate nikakvu krivicu i da se ne plašite ni zakona, a ni vlasti
koja ga čuva. Pokušaću da ponovim pitanje: Kakav cilj osvetljava vaš pohod,
vešče’1
Geralt je kratko razmišljao.
– Pokušavam da dođem do druida koji su nekada živeli u Angrenu, a sada

su se preselili u ove krajeve. Nije bilo teško saznati to od pčelara koje sam
ispratio.

– Neko vas je unajmio zbog druida? Da nisu čuvari prirode spalili u
Vrbovoj Babi neku osobu više nego što treba?

– Bajke, prevare, sujeverje čudni su za prosvećenog čoveka. Ja kod druida
tražim informacije, a ne njihovu krv. Ali doista, gospodine prefekte, čini mi se
da sam već bio previše iskren da bih dokazao da ne osećam nikakvu krivicu.

– Ne radi se o vašoj krivici. Barem ne samo o njoj. Ipak, hteo bih da u
našem razgovoru počnu da dominiraju tonovi uzajamne naklonosti. Uprkos
izgledu, cilj ovog razgovora je, između ostalog, spasenje tvog života i tvojih
saputnika.

– Izazvali ste – odgovori Geralt – moju veliku radoznalost, gospodine
prefekte. Između ostalog. S velikom pažnjom ću saslušati objašnjenja.

– Ne sumnjam. Doći ćemo do tih objašnjenja, ali postepeno. Po etapama.
Da li ste čuli nekada, gospodine vešče, za instituciju krunskog svedoka? Da li
znate ko je to?

– Znam. Neko ko želi da pobegne od odgovornosti tako što odaje i
kamarade.

– Snažno uprošćavanje – reče bez osmeha Fulko Altervelda – uostalom,
tipično za Nordlinga. Vi često rupe u obrazovanju sakrivate sarkastičnim ili
karikaturnim uprošćavanjem, koje smatrate duhovitim. Ovde na Strminama,
gospodine vešče, deluje zakon Imperije. Preciznije, ovde će delovati zakon
Imperije, kada se potpuno iskoreni bezakonje koje se širi. Najbolji način da se
istrebi bezakonje i razbojništvo jeste gubilište, koje ste sigurno videli na trgu. Ali
nekada se primenjuje i institucija krunskog svedoka.

Napravio je efektnu pauzu. Geralt ga nije prekidao.
– Ne tako davno – nastavi prefekt – uspeli smo da namamimo bandu
mladih prestupnika u zasedu. Banditi su pružali otpor i poginuli.
– Ali ne svi, zar ne? – nestrpljivo se domisli Geralt, kome je već počelo malo
da dosađuje sve to krasnorečje. – Jednog ste uzeli živog. Obećana mu je milost
ako postane krunski svedok. To jest, ako počne da druka. I odrukao je mene.
– Otkud takav zaključak? Imali ste neke kontakte s lokalnim kriminalnim
svetorn? Sada ili ranije?
– Ne. Nisam imao. Ni sada, ni ranije. Stoga oprostite, gospodine prefekte,
ali cela ta afera je ili potpuni nesporazum, ili prevara. Ili provokacija usmerena

protiv mene. U ovom poslednjem slučaju preporučio bih da ne gubite vreme i
pređete na suštinu stvari.

– Izgleda da vas ne napušta misao o provokaciji usmerenoj protiv vas –
primeti prefekt mršteći obrvu izobličenu ožiljkom. – Da li biste, uprkos
uveravanjima, ipak imali razloge da se plašite zakona?

– Ne. Međutim, počinjem da se plašim da se borba s prestupništvom ovde
sprovodi brzo, u velikoj meri i malo detaljno, bez mučnog ispitivanja: da li je
neko kriv, ili nije kriv. Ali šta ćete, možda je to samo karikaturno uprošćavanje
tipično za tupog Nordlinga. Nordlinga koji i dalje ne razume na koji mu način
prefekt iz Ridbruna spasava život.

Fulko Altervelda ga je na trenutak posmatrao u tišini. Zatim je pljesnuo
dlanovima.

– Dovedite je – naredio je pozvanim vojnicima.
Geralt se smirio uz pomoć nekoliko izdisaja, budući da je iznenadna misao u
njemu izazvala ubrzano lupanje srca i pojačano dejstvo adrenalina. Uskoro je
morao da izvrši narednih nekoliko uzdisaja, morao je čak – nečuveno – šakom
skrivenom ispod stola da napravi Znak. A rezultata nije bilo. Postalo mu je
vruće. I hladno.
Stražari su u kolibu ugurali Ciri.
– Oh, pogledajte samo – reče Ciri, odmah nakon što su je posadili na stolicu
i vezali joj ruke na leđima, iza naslona. – Pogledajte šta je mačka donela!
Artevelda je napravio kratak gest. Jedan od stražara, veliki muškarac lica ne
previše bistrog deteta, zamahnuo je rukom sporim pokretom i tresnuo Ciri u
lice, tako da se i stolica zateturala.

– Oprostite joj, vaša velmožnosti – reče stražar iznenađujuće nežno. –
Mlado je to, glupo. Nepromišljeno.

– Angulema – Artevelda reče polako i jasno. – Obećao sam da ću te
saslušati. Ali to je značilo da ću slušati tvoje odgovore na moja pitanja. Tvoje
lakrdije ne nameravam da slušam. Bićeš kažnjena za njih. Jesi li razumela?

– Da, ujko.
Gest. Šamar. Stolica se zateturala.
– Mlado je to – promrmlja stražar trljajući šaku o butinu. – Nepromišljeno...
Iz prćastog devojčinog nosa – Geralt je već video da to nije Ciri i nije se
mogao načuditi svojoj pogrešci – potekao je tanak mlaz krvi. Devojka je jako
ušmrknula i osmehnula se krvoločno.

– Angulema – ponovi prefekt. – Jesi li me razumela?
– Jesam, gospodine Fulko.
– Ko je Angulema?
Devojka je ponovo ušmrknula, sagnula glavu i ustrelila u Geralta velike oči.
Boje oraha, ne zelene. Potom je protresla neurednu grivu svetlu poput slarne,
čiji su neposlušni pramenovi padali na obrve.
– U životu ga nisam videla – oblizala je krv koja joj je potekla na usnu. – Ali
znam ko je on. Uostalom, to sam vam već rekla, gospodine Fulko, sada znate da
nisam lagala. On se zove Geralt. On je veštac. Pre nekih deset dana prešao je
Jarugu i uputio se ka Tusenu. Jesam li upravu, belokosi ujko?
– Mlado je to... Nepromišljeno... – reče brzo stražar gledajući u prefekta s
nekakvim nemirom. Ali Fulko Altervelda se samo iskrivi i zavrte glavom.
– Ti ćeš i na gubilištu praviti šegu, Angulema. Dobro, idemo dalje. S kime,
po tvom mišljenju, taj veštac Geralt putuje?
– I to sam vam rekla! S lepotanom po imenu Neven, koji je trubadur i nosi
sa sobom lutnju. S mladom ženom koja ima tamnoplavu kosu ošišanu na vratu.
Njeno ime ne znam. I s jednim muškarcem bez opisa, čije ime takođe nije bilo
navedeno. Skupa ih ima četvoro.
Geralt je naslonio bradu na pesnice, s interesovanjem posmatrajući devojku.
Angulema nije spuštala pogled.
– Ali ti imaš oči – reče. – Čudnovate oči!
– Dalje, dalje, Angulema – požuri je gospodin Fulko kriveći se. – Ko još
pripada toj veščevoj kompaniji?
– Niko. Rekla sam, ima ih četvoro. Nemaš uši, ujko?
Gest, šamar, krv. Stražar je protrljao šaku o butinu uzdržavajući se od
primedbi o neposlušnosti omladine.
– Lažeš, Angulema – reče prefekt. – Koliko ih ima, pitam po drugi put?
– Kako hoćete, gospodine Fulko. Kako hoćete. Vaša volja. Ima ih dvesta.
Trista! Šeststo!
– Gospodine prefekte – Geralt brzo i oštro preduhitri naredbu za batine. –
Ostavimo to, ako je moguće. To što je rekla je toliko precizno da ne može biti
reči o laži, više o nedovoljnoj informisanosti. Ali otkud njoj informacije? Sama
je priznala da me vidi prvi put u životu. I ja nju vidim prvi put. Kunem vam se.
– Hvala – Artevelda ga pogleda krivo – za pomoć u istrazi. Bila je
dragocena. Kada počnem da saslušavam vas, računam da ćete se pokazati

jednako rečiti. Angulema, čula si šta je rekao gospodin veštac! Govori. I nemoj
da žuriš.

– Bilo je rečeno – devojka obliza krv koja joj je tekla iz nosa – ako se vlasti
donese informacija o nekom planiranom zločinu, ako vidimo da neko planira
neku krađu, onda će biti ukazana milost. Evo, ja govorim, zar ne? Znam za
planiran zločin, hoću da sprečim loše delo. Slušajte šta ću reći. Slavuj i njegova
banda čekaju u Belhavenu ovog ovde vešca i moraju da ga ubiju tamo. Taj
kontrakt im je dao jedan poluvilenjak, stranac, đavo zna odakle je, niko ga ne
zna. Sve im je rekao taj poluvilenjak. Ko, kako izgleda, odakle će doći, kada će
doći i u kakvoj kompaniji. Upozorio ih je da veštac nije bilo kakva naivčina, već
lisac, da ne izigravaju delije, već da ga udare u leđa, pogode samostrelom, a
najbolje da ga otruju kada negde u Belhavenu bude jeo ili pio. Poluvilenjak je za
to dao novac Slavuju. Mnogo novca. A obećao je više posle svršenog posla.

– Posle svršenog posla – primeti Fulko Artevelda. – A od tada je taj
poluvilenjak stalno u Belhavenu? Sa Slavujevom bandom?

– Možda. Ne znam to. Ima već više od nedelju dana kako sam pobegla iz
Slavujeve bande.

– I to bi bio razlog zbog koga ih drukaš? Lični računi?
Devojčine oči su zasuzile, a naduvene usne su se sablasno iskrivile.
– Šta tebe briga za moje račune, ujko! A time što drukam život ti spasavam,
ne? Trebalo bi da mi zahvališ!
– Hvala – Geralt ponovo preduhitri naredbu za batine. – Samo sam želeo da
skrenem pažnju; ako su to tvoji lični računi, onda tvoja verodostojnost bledi,
krunski svedoče. Ljudi drukaju da bi spasli kožu i život, ali lažu kada žele da se
osvete.
– Naša Angulema nema nikakvih šansi da spase život – prekinu ga Fulko
Artevelda. – Ali kožu zaista želi da spase. Za mene je to apsolutno verodostojan
motiv. I, Angulema? Želiš da spaseš kožu, zar ne?
Devojka stisnu usta i vidno poblede.

– Banditska odvažnost – reče s prezrenjem prefekt. – I u isto vreme
govnarska. Napadaju kad su nadmoćniji, pljačkaju siromašne i ubijaju nemoćne.
A da pogledate smrti u oči, eh, to je već teže. To već ne možete.

– Još ćemo videti – promrmlja.
– Videćemo – potvrdi ozbiljno Fulko. – I čućemo. Iscepaćeš pluća
vrištanjem na gubilištu, Angulema.

– Obećali ste milost.
– I održaću obećanje. Ako se ispostavi da je istina to što si izjavila.
Angulema se trgnula na stolici pokazujući na Geralta pokretom, činilo se,
celog mršavog tela.
– A to – vrisnu – šta je? Nije istina? Neka porekne da nije veštac i da nije
Geralt! On će tu da mi priča da nisam verodostojna! Pa nek ide u Belhaven, to
će biti bolji dokaz da ne lažem! Njegov leš ćete u zoru naći u slivniku. Samo što
ćete tada reći da nisam sprečila zločin i od milosti ništa! Zar ne? Prevaranti,
dođavola, vi ste! Prevaranti i ništa više!
– Ne tucite je – reče Geralt. – Molim vas.
U njegovom glasu je bilo nečeg što je na pola puta zaustavilo dizanje
prefektove i stražareve ruke. Angulema je ušmrknula gledajući ga pronicljivo.
– Hvala, ujko – reče. – Ali batine su mala stvar, ako hoće, neka biju. Mene
su odmalena tukli, navikla sam. Ako hoćeš da budeš dobar, onda potvrdi da
govorim istinu. Neka održe reč. Neka me, dođavola, obese.
– Vodite je – naredi Fulko, gestom utišavajući Geralta, koji je pokušao da se
usprotivi.
– Nije nam više potrebna – objasnio je kada su ostali sami. – Ja znam sve i
daću vam objašnjenja. A onda ću tražiti da mi vratite istom merom.
– Najpre – veščev glas beše hladan – objasnite o čemu se radilo u tom
glasnom finalu završenom čudnom molbom da je obesite. Ipak je devojka kao
krunski svedok obavila svoje.
– Još ne.
– Kako to?
– Homer Stragen, zvani Slavuj, izuzetno je opasan lupež. Okrutan i
bezobrazan, prepreden i bistar, a pritom ima i sreće. To što prolazi nekažnjeno
podstiče druge. Moram to da okončam. Zato sam se dogovorio s Angulemom.
Obećao sam da će, ako njene izjave rezultiraju time da uhvatimo Slavuja, a
njegovu bandu razbijemo, Angulema biti obešena.
– Kako? – veštac nije preterao sa čuđenjem. – Ovde tako izgleda institucija
krunskog svedoka? U zamenu za saradnju s vlašču – omča? A šta ako neko
odbije saradnju?
– Kolac. A pre toga vađenje očiju i kidanje grudi vrelim kleštima.
Veštac ne reče ni reči.
– To se zove: primer užasa – nastavi ubrzo Fulko Artevelda. – Stvar veoma